21.

Kenzijanska i hicksijanska is-im fiskalna analiza

U finansijskoj praksi, primjenom brojnih metoda kvantitativne analize: cost –benefit analysis,
cross – section analysis, FIFI, teorija igara i koalicija, modeli simulacije, analyse coûts –
efficasité, analyse coûts – avantages, analyses coût – utilité, taux d’actualisation, itd., teško je
ustanoviti mogućnost iznalaženja adekvatnih rješеnја za samoupravne uslove, budući da
počivaju na pretpostavkama, ograničenjima i implikacijama i sasvim različitim nivoima
razvoja materijalnih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa. A elementarna transplantacija
nepotrebno bi opteretila rad kvantitativnim imaginarnostima. Izuzetak su ekonometrijski
modeli, koji simultano fiskalne i monetarne parametre: platnog bilansa u okviru IS - LM
analize je prvorazredni problem brojnih akademskih ekonomista od 1960. godine. U tom
kontekstu, kriva IS (investicije i štednja je trasirana kao reprezentanta mogućih kombinacija
kamatne stope i nacionalnog dohotka (i, Y), koja osigurava egalitet S (Y) = l(i). Kriva LM
(ponuda i tražnja novca) reprezentuje moguće kombinacije (i, Y), koje obezbeđuju egalitet
tražnje novca sa fiksnom ponudom. U režimu nezaposlenosti fiskalna politika, po pravilu,
može osigurati ekspanziju neophodnu za prevazilaženje nezaposlenosti, rasto društvenih
rashoda, redukcijom fiskalne presije (opterećenja) ili paritetnim i simultanim kombinovanjem.

22.Fiskalni menadžment

U teoriji firme, primarni cilj finansijskog menadžmenta jeste maksimiranje dobiti u korist
vlasnika kapitala (vlasnički koncept) i maksimiranje prinosa angažovanog kapitala (poslovni
koncept). U fiskalnoj teoriji države, primarni cilj fiskalnog menadžmenta jeste maksimiranje
socijalnog blagostanja i društvenog bogatstva. U suštini, fiskalni menadžment eksplicira
fiskalno poslovanje države, poresku strukturu društva, izvore finansiranja javne potrošnje i
razvoja javnog sektora, upravljanje alokativnim mehanizmom budžetskih institucija,
efikasnost ulaganja društvenih i socijalnih delatnosti, obim, dinamiku i strukturu javnih
izdataka države, cene javnih usluga i ekonomske efekte u privredi. Fiskalni menadžment jeste
jedna od esencijalnih ljudskih aktivnosti savremenog sveta, koji se definišc kao proces
kreiranja poreskih i budžetskih uslova za efikasno postizanje odabranih (ili alternativnih)
fiskalnih ciljeva (racionalno alimentiranje javnih potreba i efikasno zadovoljenje korisnika
javnih usluga), rentabilno poslovanje javnog sektora i produktivno obavljanje javnih funkcija
država (efektivnost fiskalnih poslova) sa što manjim obimom angažovanih sredstava. U tom
kontekstu, fiskalni menadžment jeste i nauka (kao organizovano znanje) i umetnost, koji su
međusobno komplementarni. Zato je i zadatak fiskalnog menadžmenta da osigura sredstva za
finansijska ulaganja u javni sektor i da novčana i kapitalna ulaganja transformiše i kroz
menadžersku funkciju u blagostanje i kroz preduzetničku funkciju u bogatstvo. Fiskalni
menadžment je važan segment komparativnih javnih privreda iz razloga što nudi odgovore na
pet osnovnih pitanja:
(1) koja sredstva stoje na raspolaganju državi (fiskalni potencijal),
(2) kako država dolazi do finansijskih sredstava (naplata poreza, prodaja dobara i usluga na
tržištu, zaduživanje),
(3) kako država alocira prikupljena sredstva (budžetski i fondovski mehanizam)
(4) koje troškove država alimentira (funkcionalni, investicioni i transferni) i
(5) koje potrebe država zadovoljava (odbrana, nerazvijena područja, državni organi,
intervencije u privredi, zdravstvo, nauka, obrazovanje, kultura i socijalno osiguranje). Zato
fiskalni menadžment mora poznavati, raspolagati i koristiti čitavu paletu finansijskih mera i
instrumenata, efikasne fiskalne mehanizme, racionalne fiskalne institucije, efektivne fiskalne
institute i diversifikovanu fiskalnu infrastrukturu.
23.Upravljanje fiskalnom makroekonomijom

Porez na potrošnju, kao komponenta cena, ne predstavlja nikakav efekat na likvidnost u

uslovima konjunkture. Međutim, u uslovima recesionih kretanja kada proizvodnja postaje
rigidna (neelastična) preduzeća definitivno snose finansijske terete, pa, prema tome, i
redukciju sopstvene rezerve likvidnosti. Kod poreza na dohodak situacija je drugačija.
Plaćanje poreza na dohodak pogađa tekuću likvidnost i redukuje dohodak (raspoloživi).
Ukoliko fiskaliteti i brže rastu od dohotka, utoliko se brže smanjuju koeficijent likvidnosti i
stopa raspoloživog dohotka. Rast fiskalne presije na dugi rok redukuje raspoloživi profit,
investicioni potencijal i rast preduzeća. Takav koncept fiskalne politike defavorizuje nova
preduzeća, investicije na dugi rok i riskantne investicije. Da bi se takve posledice izbegle
preduzimaju se kompenzatorske fiskalne mere: (a) tehnika ubrzane amortizacije koja redukuje
period imobilizacije kapitala, degresivna amortizacija koja redukuje “depresijaciju
budućnosti” i nadamortizaciju, koja kompenzuje “buduću depresijaciju”, (b) “credit d’impôt”
i “avoir fiscal”, kao fiskalne dedukcije od fiskalne osnovice i (c) fiskalne bonifikacije na
“gains en capital” na dugi rok. Prve mere postale su svakodnevni instrumenti u fiskalnoj
praksi zemalja ZET (naročito u Nemačkoj, Holandiji i Italiji). Druge fiskalne mere koriste se
u SAD od 1962. god. i Francuskoj od 1966. god. i predstavljaju subvenciju ili beskamatni
zajam države preduzećima – investitorima. Treći fiskalni instrumenti koriste se u Francuskoj
od 1965. god. Povećanje akumulacije, i na toj osnovi porast investicija, osim kroz sistem
raspodele nacionalnog dohotka, može se postići sledećim metodama: 1) povećanjem
investicija na teret lične i javne potrošnje; 2) zabranom oticanja kapitala u inostranstvo;
3) zabranom uvoza luksuzne robe; 4) smanjenjem izdatka za naoružanje; 5) inostranim
privatnim investicijama; 6) inostranim pomoćima i poklonima; 7) kreditnim
olakšicama; 8) javnim zajmovima; 9) oporezivanjem; 10) javnim uštedama, itd.
Preduzimanje akcija od strane vladine ekonomske politike, posredstvom navedenih metoda,
rezultat je činjenice po kojoj masa akumulacije nije nikada dovoljna za investicionu tražnju.
Volumen investicija, dakle, prevazilazi volumen štednje; stoga, efektivnu akumulaciju treba
približiti potencijalnoj štednji. Jedna je mogućnost da se jedan deo potrošnje kanališe u
akumulacione fondove posredstvom fiskalileta (i politikom raspodele nacionalnog dohotka).
Druga je mogućnost da se postojeći nivo akumulacije podigne zahvaljujući fiskalnim
oslobođenjima i refakcijama. Treća je mogućnost da se fiskalnim koncesijama privuče strani
kapital (nerazvijene zemlje). macije monetarnog kapitala u realne faktore rasta u pojedinim
ekonomskim segmentima društvene reprodukcije Problem privrednog rasta leži u podizanju
nivoa privatne štednje i formiranja kapitala. Uloga poreske politike u povećanju stope
privrednog rasta sastoji se u smanjenju potrošnje i povećanju Štednje, a kroz to i uvećanju
formiranja kapitala. Fiskalnim manevrima dolazi se do javne štednje u formi budžetskog viška
za koji se pretpostavlja da će biti stavljen na raspolaganje tržištu kapitala putem raznih oblika
koncesionog finansiranja. Pored toga, porezi mogu delovati i na korišćenje spoljnih sredstava:
prvo, u pravcu privlačenja vrednosnih papira određenih grupa fiskalnih obveznika i drugo, u
pravcu uticaja na investicionu aktivnost korporacija.

24.Mikroekonomska fiskalna politika

Savremena država podstiče diversifikaciju preduzeća poreskim pogodnostimai fiskalnim

mehanizmima podstiče preduzetnički stil upravljanja. Moderna država štiti tzv. istorijsko
poslovno jezgro firme dodatnim poreskim stimulansima. Čak i izbor menadžmenta dobija
privilegovani poreski status. Strukturalistička fiskalna politika posebno podržava vlasnički
aktivizam u procesu reprivatizacije javnog sektora, ubrzava nominovanje vlasnika u
transformaciji preduzeća i otklanja barijere za investiranje potencijalnih investitora. Za
privrede u tranziciji izuzetno je važno da država finansijski pokriva jaz između menadžerskog
upravljanja rizikom i vlasničkog snošenja rizika u formi kreiranja specijalnih fondova riziko
kapitala koji se poreski alimentiraju iz budžetske kase. Za tržišni mehanizam privređivanja
karakteristična je pluralizacija vlasničkih odnosa i diversifikacija svojinskih struktura, koje po
pravilu slede fuzije, razdvajanja, stečaji, likvidacije, bankrotstva, kupoprodaje preduzeća i
prodaje pojedinih delova firmi, kako bi se promenili titulari svojine. Poreska politika utiče i
na kvalitet ekonomije preduzeća kao saldirani izraz rentabilnosti firme, koji se derivira iz
vrednosti izraženih odnosa između efekata i ulaganja. Fiskalna analiza treba da inkorporira
indikatore rentabiliteta ukupnog, sopstvenog i pozajmljenog kapitala i angažovanih sredstava,
sa specifičnim apostrofiranjem efekata kvantuma poreza i doprinosa na stopu rentabilnosti.
Zato je važno kate-goriju neto dobitaka očistiti od mase poreza i doprinosa kako bi nivo
realizovane stope rentabilnosti preduzeća reprezentovao nivo finansijske samostalnosti firme.
Za to postoje i poslovni i poreski motivi: (1) poslovni motivi su, po pravilu, vezani za
tržišno privređivanje firme i profitabilnost preduzeća i (2) fiskalni motivi su vezani za
utvrđivanje vrednosti preduzeća kao materijalne osnovice za obračun i uplatu poreza i
doprinosa. Svakako, tu je prisutan i poslovni rizik, koji reflektuje neizvesnost u procesu
realizacije očekivanog poslovnog dobitka, kao prinosa za poslovna sredstva. Njega sledi i
tzv. Finansijski rizik koji je uslovljen nezavisnošću budućeg neto dobitka kao prinosa na
sopstvena poslovna sredstva. Finansijski rizik je utoliko veći ukoliko postoji realna pretnja, da
cena pozajmljenog kapitala bude veća od stope prinosa na ukupna poslovna sredstva.
Finansijski rizik se povećava sa porastom visine rashoda finansiranja, koji zavise od visine
pozajmljenih izvora, visine kamatne stope, visine plasmana i kamatnih stopa na plasmane, i
nivoa poreskih stopa. Zato je fiskalna politika prisutna na tržištu finansijskih rizika da ublaži
udare i neutrališe šokove. U tržišnim privredama je za savremenu državu važan finansijski
položaj kompanije, koji je determinisan strukturom izvora finansiranja, odnosno strukturom
Kapitala Zato je važno da racionalna poreska politika igra na kartu projektovanja takve
strukture kapitala u kojoj je odnos između tuđeg i sopstvenog kapitala 1:1. Potpomognuto
pravilo jednakosti fiskalnim putem reflektuje pravilo izravnanja rizika.

25. Strukturalistička fiskalna politika

U strukturnoj projekciji efekta istiskivanja važan je tzv. efekat bogatstva, zbog koga dolazi do
pomjeranja IS krive udesno u IS–LM modelu, usled veće potrošnje obogaćenih pojedinaca po
osnovu kupljenih obveznica. To, pak, preko kriveLM provocira fiskalnu kontrakciju, jer preko
krive IS nije bila u pitanju fiskalna ekspanzija. U krajnjoj instanci, konačni efekti na kamatu i
dohodak zavise od nagiba krivih IS i LM. Greška je kejnzijanaca, po Friedmanu, što primat
pridaju toku izdataka, a ne fondu imovine. Zato monetaristi smatraju da se finansiranjem
obveznica dezaktivira privatno bogatstvo pojedinaca i narušava slobodna konkurencija. No, i
novoklasičari, razvijajući teoremu o irelevantnosti, u središte kritike ubacuju odbijanje
kejnzijanske Filipsove krive i “nagodbe” nezaposlenost – inflacija, kao generalno pravilo.
Teorema o irelevantnosti bazira se na uverenju da obvezničko “finarisiranje deficita biva nalik
na novčanu kišu, koju slede povećani porezi. Teorema o irelevantnosti punu racionalnost,
zanemarivanje razlike između kamatonosnih obveznica i nekamatonosnog novca,
distributivnu neutralnost međugeneracijskog transfera sredstava, nemogućnosti uticaja na
očekivanja potrošača i proizvođača, i izbor posrednih poreza. Odnos između diskrecionih
prava i pravila u ekonomskoj politici u svetlu poznate nagodbe “manja inflacija – veća
nezaposlenost” ili “manja nezaposlenost veća inflacija” već je ugrađen i nadaleko čuveni
Filips–Okunov model međuzavisnosti inflacije,privrednog rasta i nezaposlenosti.
Strukturalisti se, u načelu, slažu sa monetaristima da je inflacija urgentan zadatakv
ekonomske politike (ali ne i prioritetan). Ali, sa monetaristima se ne saglašavaju u pogledu
tretiranja inflacije kao monetarnog fenomena. Strukturalisti smatraju monetarističko shvatanje
inflacije jednostranim. Iz tih razloga, teoretičari ekonomije ponude se suprotstavljaju primeni
ortodoksnih mera preoštrih monetarnih i fiskalnih stega, jer se na taj način produbljuje
recesija i blokira privredni rast. Protiv inflacije valja se boriti povećanjem robne ponude, a ne
smanjenjem novčane mase u opticaju (monetaristi) i povećanjem poreza i smanjenjem javnih
rashoda (kejnzijanci).

26. Heterodoksna strategija i fiskalna transmisija

Sredinom 80-ih i početkom 90-ih godina većina zemalja savremenog sveta, ckoje pate od
hiperinflacije ili, pak, od trocifrcne inflacije, preferirale su akceptaciju novouvedenih
hibridnih stabilizacionih programa heterodoksnog tipa, odnosno novoinaugurisane
heterodoksne antimflacione strategije. Novi patent (program) za starunjihovih kreatora, koji i
bez dijagnostike prepisuju heterodoksnu terapeutiku. Heterodoksni programi preporučivani su
snagom argumenata na bazi činjenice i empirije da se oni nalaze između čisto tržišnih
(neoklasičnih) programa, koji su utemeljeni na liberalizaciji svih tržišta (tržište roba i usluga,
tržište kapitala, tržište radne snage) i čisto kejnzijanskih programa, koji su utemeljeni na
makroekonomskoj regulaciji i intervenciji. Zbog toga je heterodoksan program u osnovi
hibridan program, odnosno program hibridnog karaktera, koji izvire iz oslonca na
ograničavanje novčane mase, na ortodoksno kretanje budžetskog deficita i na uvođenje
kejnzijanske politike dohodaka, koja u tranzilornom periodu treba da umanji visoke troškove
vezane za pad proizvodnje, dohodaka i zaposlenosti. Kao takvi, oni su sprovedeni u brojnim
zemljama, među kojima se posebno ističu Izrael, Argentina, Brazil i Meksiko. Obično su
poznati po svojim nazivima: Brunov plan stabilizacije šekela (Izrael u 1985. god.), Plan
Austral (Argentina u 1985. god.), Kruzado plan (Brazil u 1986. god.) i Plan solidarnosti
(Meksiko u 1987/88. god.). Navedeni heterodoksni programi u praksi dotičnih zemalja
“osvojili” su određene prednosti, i to: (1) niski početni troškovi obaranja inflacije, (2)
transparentnost u sagledavanju efekata fiskalnog prilagođavanja i (3) dinamički impuls
stabilizacije. Niski početni troškovi obaranja inflacije predstavljaju najprivlačniju prednost
heterodoksnog programa, pošto je osigurana socijalna sigurnost u početnom periodu, koja
deluje kao amortizer monetarnim i fiskalnim udarima. Sa stanovišta transparentnosti, niža
inflacija olakšava sve kalkulacije. Posebno je sada lakše državi, kao velikom potrošaču, koja
može da izbegne pritiske. A što se tiče dinamičkih impulsa stabilizacije, svi su akteri sada
spremni da pomno podrže program ukoliko taj isti program počne da odbacuje pozitivne
rezultate. Početna prednost heterodoksnog stabilizacionog programa ogleda se kroz uvođenje
politike dohodaka koja je nezaobilazna za privredu sa hroničnim fiskalnim deficitima i
razuđenim i čvrsto ukorenjenim mehanizmima indeksacije. Kontrola nadnica i cena
opravdava se samo ako je praćena (1) kredibilitetom vlade koja uspeva da “razveje”
inflatorna očekivanja, (2) odlučnošću vlade da sprovede fiskalno prilagođavanje i (3)
odvažnim antiinflacionim stabilizacionim programom. Nedostaci politike dohodaka, u
tom kontekstu, su ipak vidljivi: (a) viši kasniji troškovi obaranja inflacije, (b)
zapostavljanje fiskalnog prilagodavanja, (c) distorzije u strukturi cena, (d) teškoće u
uklanjanju barijera i (c) teškoće u oceni napretka samog programa. Samim tim, na
površinu izbijaju teškoće u vezi sa ocenom uspešnosti programa stabilizacije, koje se
povezuju sa činjenicom da se obaranje inflacije i njeno dugoročno držanje na niskom nivou
ostvaruje po cenu uvođenja kontrole nadnica i cena. Zbog toga bi se, sa stanovišta primene
heterodoksnog programa, sve zemlje mogle izdvojiti u tri grupe, i to: zemlje u kojima inflacija
nije hronična i gde bi aktiviranje politike dohodaka značilo uvođenje prekomerne rigidnosti,
(2) u zemljama sa hiperinflacijomjer su uzročnici po pravilu fiskalni i (3) zemlje gde inflacija
nije visoka, ovi programi ne daju rezultate. Tokom 90-ih godina mnoge zemlje savremenog
sveta bile su suočene sa visokim, trocifrenim inflacijama, pa su zbog toga bile primorane da
se usredsrede na novoinstalirane hibridne stabilizacione programe heterodoksnog karaktera,
koji se nalaze između neoklasičnih, čisto tržišnih programa sa potpunom liberalizacijom svih
tržišta i kejnzijanskih programa makroekonomske regulacije i intervencije

27. Upravljanje fiskalnom politikom

Ekspertni sistemi su prvobitno počeli da se razvijaju još davne 1960. godine, kao posebne
grane primene veštačke inteligencije. U strukturi tadašnjeg naučnog istraživanja veštačke
inteligencije predominantno mesto je pripadalo shvatanju o marginalnom prisustvu
zakonitosti u donošenju fiskalnih odluka, koje su povezane sa računarima (manjim). Zbog
toga, sam proces donošenja poreskih odluka nije mogao biti realizovan kao ekspertno
izvršenje. Naredne dve decenije, međutim, daju pečat razvoju ekspertnih sistema u više
pravaca, počevši od akademskih krugova pa do praktičnih primena. U teoriji su razrađene
najvažnije osnove ekspertnih sistema, koje čine:
1. ekspertno znanje,
2. osoba – specijalist,
3. prenos znanja,
4. zaključivanje,
5. pravila, i
6. sposobnost tumačenja predloženih zaključaka.
U stvari, radi se o bazičnim komponentama ekspertnih sistema. Ekspertno znanje, u tom
kontekstu, predstavlja integralno, sveobuhvatno znanje za kreiranje i obavljanje određenog,
konkretnog poreskog posla, koje se stiče i kumulira stručnim iskustvom, studiranjem
problema, čitanjem literature, vežbanjem u praksi i pregalačkom pripremom u dužim
vremenskim sekvencama. U načelu, ta ekspertna znanja anglobiraju:
- praktična znanja o poreskom problemu, koji se rešava,
- teorijska znanja o poreskom problemu, koji treba resiti,
- tačno utvrđena poreska načela i precizno određene poreske procedure, koje su u neposrednoj
vezi sa donošenjem generalnih fiskalnih zaključaka,
- heuristična fiskalna (poreska i budžetska) načela o tome šta treba da urade javna vlast i
poreska administracija u datim konkretnim poresko-poslovnim situacijama.
- generalnu fiskalnu strategiju za ekonomski pravedno i socijalno podnošljivo rešavanje tog
tipa poreskog problema u zemlji i inostranstvu, i
- sveopšte povezivanje najnovijih dostignuća fiskalne nauke, odnosno fiskalne poreske i
budžetske) ekonomije, kao nauke, sa svim mikroekonomskim i makroekonomskim
implikacijama. Ovakva vrsta ekspertnih poreskih znanja omogućuje, po pravilu, samo onima
koji ga poseduju u ogromnim količinama (neizmerljivim) i na zalihama (u svojoj glavi, u
svojim knjigama, u svojim studijama, u svojim člancima) da mogu brže, bolje, sigurnije,
efikasnije, stabilnije, svrsishodnije, potpunije i odlučnije rešavati najkompleksnije i
najsloženije poreske probleme na domaćoj i međunarodnoj biznis sceni. Takvo teorijsko i
empirijsko ekspertno znanje zahteva
višegodišnje „upijanje“ znanja na svim instancama oficijelnog obrazovanjasa svim
empirijskim usvajanjima znanja i sa svim sopstvenim promišljanjima i istraživanjima u
dugoročnom „konzumiranju“ vremena od 1 do 2 decenije. Zato je takvo znanje izuzetno
skupo, najskuplje na svetu, jer se radi o najskupljoj investiciji u životu pojedinca.
Osoba – specijalist jeste pojedinac sa ekspertskim znanjem najvišeg stepena u poreskoj
ekonomiji kome je specijalnost određena uža poreska oblast, odnosno određena vrsta poreza.
Teško je, naravno, proceniti koliki je to obim znanja kojim raspolaže poreski ekspert. Takva
gradacija (mera) nije ni potrebna. Važno je resiti poreski problem. Rešenje, svakako,
isključivo zavisi od ekspertskog znanja specijaliste. Zbog toga se često i konstatuje daje
korisnost eksperta najvišeg ranga, odnosno specijaliste najvišeg nivoa tri puta veća od
prosečnog poznavaoca zadatih poreskih problema, odnosno 30 puta od običnih (uglavnom,
slabijih) rešenja komplikovanih poslovnih problema sa poreskog stanovišta.

28. Oporezivanje off-shore biznisa

Off shore način poslovanja je u permanentnom usponu već više od jedne decenije.Ekspanzija
off shore biznisa implicirala je precizne komercijalne kalkulacije sa perfektno isplaniranim
poreskim opterećenjem. Perfidni menadžeri su „projektovali“kompanije preko kojih treba
voditi biznis (poslove). Željene kompanije valjalo je registrovati u državama sa
najatraktivnijim poreskim uslovima privređivanja. Povećani broj inostranih investitora –
vlasnika off shore kompanija trebalo je biti uslovljen potpunim oslobađanjem od plaćanja bilo
kakvog poreza, koji inače guši biznis. No, off shore biznis, pored poreskih beneficija,
implicira modernizaciju zakonodavstvakoje će garantovati imovinu firme, poslovnistatus,
političkustabilnost iseljenje sedišta kompanije (redomiciliation). Za off shore biznis je
izuzetno važna poslovna sigurnost kojom se štite i garantuju imovina i ulog istatus
nerezidenta u odnosu na poreske propise i „obećano“ oslobođenje od deviznekontrole države
u kojoj je registrovana kompanija. Off shore biznis traži off shore banke koje svojim
klijentima omogućavaju punu sigurnost kod transfera kapitala i međunarodnih plaćanja, kao i
otvaranje bankarskih računa u drugim svetskim finansijskim centrima bezdevizne kontrole i
pružanja finansijskih izveštaja centralnoj banci. Za off shore biznis značajnu ulogu igra i
razvijeni telekomunikacioni sistem, koji omogućava kompanijama upravljanje poslovima iz
bilo kog dela sveta i bez obzira na vremenske razlike(jer nalozi,ponude, ugovori permanentno
teku). Za vlasnike off shore kompanija važne su i razvijene i diskretne mreže poslovnih
usluga u oblasti prometa kapitala, osiguranja, računovodstva, bankarstva, špedicije i
transporta. Poslovna infrastruktura je izuzetno važna za off shore agente, koji su stalno u
pokretu. Konačno, za off shore biznis je veoma važna činjenica koja se odnosi na
garantovanje zaštite identiteta vlasnika, diskrecije poslovnih poteza i anonimnosti ulagača, što
država, na čijoj teritoriji je registrovana off shore kompanija, mora osigurati na trajan način
(angažovanjem nominee vlasnika), ali bez tzv. pranja novca i pokrića nedozvoljenih poslova.
Osnivači off shore kompanija (vlasnici kapitala), zbog poreskih i bankarskih privilegija, koje
dobijaju od države na čijoj teritoriji se registruje firma, moraju ispuniti određene uslove, koje
propisuje dolična država, i to: (1) vlasnici off shore kompanija mogu biti isključivo inostrana
lica, koja unose kapital u zemlju na čijoj teritoriji žele da registruju svoju kompaniju, ali bez
vlasništva domaćeg državljaninaPrivilegovana poreska politika važi samo za off shore
kompanije koje ne remete privrednu strukturu zemlje na čijoj teritoriji „radi“ off shore biznis.
Neutralno poslovanje off shore kompanija ne remeti tržišnu konkurenciju između domaćih
kompanija niti udara na profitonosna polja domaćeg biznisa. Off shore biznis samo donosi
dobit državi bilo po osnovu minimalnog oporezivanja profita i taksi za registraciju kompanija
bilo po osnovu zakupa poslovnog prostora, korišćenja poslovne infrastrukture i
telekomunikacione mreže, i zapošljavanja domaćih lica (agenata, savetnika, računovođa).
29. Upravljanje javnim dugom

Budući da finansijska ravnoteža u fiskalnom menadžmentu održava stvarnu ravnotežu između

koristi, koje proističu iz zadovoljavanja javnih potreba i oportunitetnih troškova povlačenja
sredstava od zadovoljenja privatnih, ličnih potreba, dejstvo ekspanzije je efikasnije ako se
dopunski rashodi finansiraju novim novcem, nego ako se finansiraju iz pozajmljenih fondova.
Ako se itilizira pritisak na monetarne dirke (tj. novi novac) stalno se povećava dohodak,
povećavaju se potraživanja i struktura potraživanja postaje likvidnija. Posredstvom novčanog
i zajmovnog finansiranja, novac ulazi u budžetske jednačine i povezuje se sa cjenama,
investicijama, potrošnjom i dr. agregatima. Rast budžetskih rashoda, uz konstantni poreski
prihod, povećava dohodak, bilo da se deficit finansira dodatnom emisijom novca bilo putem
povećanja javnog duga. Ali, to nema efekta na agregatnu tražnju, bez obzira na to da li se
koristi interni novac (monetarna kreacija) ili eksterni novac (javni dug) I, to će biti sve dok
odliv novčanog kapitala u obliku novca za tekuće finansiranje ne smanji opticaj novčanog
kapitala ispod tačke na kojoj dijagram sklonosti likvidnosti prestaje da bude bezgranično
elastičan No, nacionalni dohodak raste igrom multiplikatora javnih rashoda finansiranih
javnim dugom i bez impakta na kamatnu stopu, jer država može pozajmljivati u “trappe á
liquidité”. Ukoliko izdavanje obveznica podiže nivo kamatne stope, odlaganje potrošnje
postaje rentabilnije. Fondovi se okreću na nabavku obveznica umesto da odlaze u potrošnju,
pri čemu se odložena potrošnja smatra dizulitetnom. Porteri konsola potražuju veći dohodak
od kupona dok deficit traje. I ukoliko je sklonost poreskih obveznika štednji veća od sklonosti
primalaca kamata, povećava se potrebna stopa deficita. Ali, ako se troškovi kamata finansiraju
iz poreza, gubitak može biti kompenziran povećanjem poreskih obaveza na strani fiskalnih
nosilaca obaveza, izuzev ako se troškovi kamata pokrivaju zajmom. Ako deo dohotka od
kamata odlazi u potrošnju, rastući nivo dohotka od kupona povećava potrošnju na određenom
nivou zarađenog dohotka i zaposlenosti. I ukoliko investicije ostaju fiksne, nivo plaćanja
kamata u ravnoteži posredstvom deficitarnog finansiranja postiže se održavanjem željenog
nivoa dohotka. Zaključak se fundira na pretpostavci da fiskalni obveznici koji finansiraju
buduće troškove kamata ne kapitalizuju ovu obavezu. Prema tome, nivo duga u ravnoteži
može biti viši ili niži u zavisnosti od efekta potrošnje distribucionih promena sadržanih u
krugu porez – kamata ukoliko se resursi inostranog javnog duga alociraju u neproduktivne
svrhe U teoriji i praksi menadžmenta duga (zajma) često se misli da državni dug, kao zbir svih
zaduživanja u prošlosti i sadašnjosti umesto oporezivanja, predstavlja teret budućih generacija
bilo da se ovaj teret prenosi neposrednim davanjima mlade generacije starijoj bilo da javni
dug onemogućava stvaranje privatnog kapitala posredstvom alimentiranja budžetskog deficita
stvaraju se poteškoće u platnom bilansu, budući da nisu stvoreni kapaciteti za otplatu anuiteta

30. Budžet u teoriji i praksi

U finansijskoj literaturi egzistiraju različiti pristupi u definisanju budžeta, pošto se radi o

relativno kompleksnoj instituciji sa stanovišta ostvarenja ekonomskih,političkih, finansijskih i
socijalnih ciljeva savremene države. Naime, prof. M.Duverger definiše budžet kao godišnji
finansijski program koji predstavlja skup državnih rashoda i prihoda utvrđenih unapred, po
pravilu godišnje, na detaljan način,koji ima obavezni karakter. Prof. F. Neuman definiše
budžet kao sistemski sređen i uosnovi obavezan predlog javnih rashoda i procena javnih
prihoda kojim će se ti rashodi podmiriti za jedno buduće utvrđeno plansko razdoblje. Prof. G.
Hedtkampt definiše budžet kao ostvareni program državnih aktivnosti (državne delatnosti) i
njihovog finansiranja. Prof. M. Piskotin definiše budžet kao osnovni finansijski plan
obrazovanja i korišćenja opštedržavnog fonda novčanih sredstava države. U literatu,prema
tome, egzistiraju brojne definicije o budžetu.Po Allix-u budžet je akt kojim su predviđeni i
odobreni državni rashodi iza neki određeni period vremena. Neidl pak smatra da je državni
budžet iskaz predvidivih prihoda i rashoda u nekom određenom budućem periodu vremena.
Kolm pod budžetom podrazumeva sistematski izgrađen predlog koji važi za određeno
razdoblje, donosi se redovito i u kojem se za buduće vreme predviđaju rashodi iprihodi za
pokriće tih rashoda. Po Wittmannu je budžet brojčani pregled prihoda i rashoda za određeno
razdoblje. Neumark pak smatra da je budžet skup predloga za određeno buduće razdoblje
kojim se predviđaju rashodi i prihodi za pokrivanje tih rashoda. Prof. Murko definiše budžet
kao osnovni planski finansijski instrument kojim se na organizovan i celishodan način
predviđaju i raspoređuju, obično za jednu godinu unapred, prihodi i rashodi pojedine
društvene zajednice. Po prof. Lovčeviću budžet predstavlja jedan računsko-pravni akt, koji od
narodnog predstavništva dobija saglasnost i kojim se predviđaju i prethodno odobravaju
prihodi i rashodi društveno političke kolektiviteti radi ostvarivanja kolektivnih ciljeva u
predstojećem periodu.Konačno, prof. L. Horvat smatra: „... budžet je plan, budžet je računski
dokument,budžet je pravni akt, budžet je politički akt, budžet je ekonomski akt, budžet je
financijski akt. Budžet je osnovna finansijska inistitucija svake društveno-političke
kolektiviteta za finansiranje opšte potrošnje, odnosno za zadovoljenje opšte društvenih
potreba.“ Budžet je,takode, instrument finansiranja-finansijske politike, odnosno ekonomske
politike kojim se preraspodeljuje nacionalni dohodak radi obezbeđenja planiranih sredstava za
zadovoljenje dogovorenih potreba. Budžet je, isto tako, instrument usklađivanja opšte
potrošnje sa materijalnim mogućnostima nacionalne privrede.Budžet, prema tome, možemo
posmatrati sa društvenog, ekonomskog, finansijskog, socijalnog, pravnog, političkog,
planskog i bilansnog aspekta
Sa društvenog stanovišta, budžet je instrument društvenog finansiranja opšte potrošnje,
shodnokarakteru vladajućih društveno-ekonomskih odnosa u postsamo-upravnom
socijalističkom društvu. Sa ekonomskog aspekta, budžet je instrument ekonomske politike
za ostvarivanje brojnih funkcija u društvenoj reprodukciji (alokacija privrednih
resursa,preraspodela nacionalnog dohotka, ekonomska stabilizacija i privredni razvoj).
Sa stanovišta socijalne funkcije, uključujući i funkciju solidarnosti i uzajamnosti,budžet je
instrument politike raspodele prema radu (koji svojim poreskimmehanizmom otklanja
uravnilovku, kao i socijalne razlike), i instrument solidarnogzadovoljavanja opštih društvenih
potreba u nedovoljno razvijenim područjima (putemdotacija i subvencija budžet je instrument
obezđenja finansijskihsredstava i namenskog trošenja sredstava u procesu zadovoljavanja
opštihdruštvenih potreba i ostvarivanja društvenih funkcija društveno-političkih kolektiviteta.
Budžet je, sa pravnog aspekta, normativno regulisani pravni akt društveno političkih
kolektiviteta u vidu odluke, odnosno zakona na Ustavnim principima, koji sintetizuje
ovlašćenja, prava, dužnosti i obaveze DPK u procesu sastavljanja, donošenjai izvršenja
budžeta, kao i sva pravna dejstva u domenu finansiranja opštedruštvenih potreba. Sa
političkog aspekta, budžet je instrument radnih ljudi i građana za zadovoljenje njihovih
potreba u mesnoj zajednici, opštini i drugim društveno-političkim kolektivitetima, shodno
ustavnim načelima o pravima i dužnostima radnih ljudi i građana, i delegatskom sistemu u
procesu odlučivanja u skupštinama DPK. Sa planskog aspekta, budžet je instrument za
ostvarivanje društvenih planova ekonomskogi socijalnog razvoja društveno-političkih
kolektivitetima, srednjoročnihprograma zadovoljavanja opštedruštvenih potreba, kao i za
usmeravanje tržišnihzakonitosti u društvenoj reprodukciji. Konačno, sa bilansnog stanovišta,
budžet jeinstrument za usklađivanje opšte potrošnje i materijalnih mogućnosti privrede, i za
svođenje opšte potrošnje u realne okvire ostvarenih društvenih rezultata rada, tj.društvenog
dohotka