Угрожене врсте животиња

Александра Димитријевић
8/2
 Разлози за настанак
угрожених врсти
животиња
На промене које доводе до стања угрожености
неке врсте животиња утичу природни и
друштвени фактори:
Природни фактори су најчешће благи и
дуготрајни, па самим тим и мање опасни
Понекад могу да буду и брзи и јаки, али се они
тада називају природне катастрофе
Друштвени фактори који утичу на нормалан живот
животиња су они фактори за које је крив човек.
Они су врло често агресивни и брзо мењају
биодиверзитет
Неке од тих људских активности су:неконтролисана
сеча стабала, намерно или случајно изазивање
пожара, изградња градова, путева и других објеката,
стицање материјалне користи на рачун природних
богатсава (нпр. убијање животиња ради продаје
њихове коже), неконтролисан риболов динамитом или
другим експлозивним средством, кријумчарење и
продаја ретких врста, случајно или намерно у
уношење страних врста које угрожавају опстанак
домаћих
Најугроженије врсте
животиња на свету
ТИГАР:
Ново истраживање показује да у дивљини
живи око 3200 тигрова. Тај број чини мање од
7 процената њиховог почетног броја. Стално
крчење шума и крађа прете да ће тигрове
ставити у исту ситуацију као њихови преци у
другим деловима Азије. Тигрови се лове због
делова тела који се користе у азијској
медицини, а њихово крзно такође има цене. Уз
то, пораст мора и климатске промене прете да
униште природно станиште тигра у
Бангладешу и Индији.
 Поларни медвед:
Арктички поларни медвед постао је први симбол
жртава које су због климатских промена изгубиле
своје станиште. Сједињене Државе су је прогласиле
угроженом врстом. Популација поларних медведа
подложна је изумирању у наредном веку, ако се
тренд глобалног загревања настави овим темпом.
Светски фонд за природу подржава теренска
истраживања ради бољег разумевања климатских
промена које ће утицати на поларне медведа ради
развијања стратегије прилагођавања. Фонд такође
ради на заштити станишта поларног медведа у
сарадњи са владама и индустријама, како би се
смањила емисија и ризик од испоруке нафте. Ради
се на смањењу сукоба између људи и медведа у
областима у којима су медведи присиљени да живе
због недостатка леда.
Поларни медвед
далеко од свог
станишта, у потрази
за храном
 Морж са Пацифика:

Берингово море дом је пацифичког

моржа, једне од последњих
жртава климатских промена. Ове
животиње користе плутајући лед
како би се одмориле, родиле,
бринуле о својој деци и штитиле
их од предатора. Због топљења
арктичког леда, пацифички морж
губи станиште
Пацифички морж
 Магеланов пингвин:
Највећа морска корњача и један од највећих
живих гмизаваца, ова врста корњаче преживела је
више од сто милиона година, али јој сада прети
изумирање. Недавне процене броја ових корњача
показују да број јединки опада, посебно у области
Тихог океана, где има мање од 2.300 одраслих
женки. Популација ових корњача је релативно
стабилна, али у последње време опада јер су све
жртве рибара и случајно их ухвате и повреде
рибарски бродови. Раст нивоа мора и температура
воде прете овој врсти. Температура гнезда утиче
на пол младих, а тренд загревања смањује број
мушких корњача. Светски фонд за природу ради
на очувању ове врсте у сарадњи с риболовцима,
штитећи гнезда и подижући свест како би локалне
заједнице могле да допринесу заштити корњача.
Магеланов пингвин
 Планинска горила:
Научници верују да су планинске гориле
постале критично угрожена врста, јер у
дивљини живи само 720 јединки. Више од
200 живи у Националном парку Вирунга,
који се налази у источном делу Конга, који
граничи са Руандом и Угандом. Напори на
очувању врсте довели су до повећања
броја јединки на овом подручју за 14
посто, док су се на другим стаништима,
попут непробојне шуме у Уганди, порасле
за дванаест посто у посљедњој деценији.
Упркос овом успеху, број јединки је и
даље мали. У току је рад на очувању шума
у ​срцу Африке која су станишта великих
горила.
Планинска горила
 Лептир монарх:
Сваке године, милиони ових лептира
прелазе из северне Африке у своје
зимско станиште у Мексику. Добро
очувани и заштићени борови и јеле у
шумама Мексика од суштинског су
значаја за опстанак ове врсте која је
препозната као угрожена. Светски
фонд је у сарадњи са мексичким
Фондом за заштиту природе осмислио
стратегију за очување и заштиту
зимских станишта ове врсте, тако да су
лептири заштићени од временских и
других екстремних претњи. Светски
фонд такође подржава локалне
заједнице које пошумљују ова подручја
дрвећем потребним лептирима, јер они
истовремено штите ову врсту и пружају
приход власницима "монархистичких
шума".
 Јавански носорог:
Означена је као изузетно ретка
врста и сматра се једним од
најугроженијих великих сисара
са само две популације у
дивљини са мање од 60 јединки.
Цењена је као ретки састојак
азијске медицине, а доведени су
до изумирања због претварања
шумског станишта у
пољопривредно земљиште.
Свјетски фонд је укључен у
очување ове врсте од 1998.
године, пружајући подршку
шумарима да повећају патроле и
активности контроле. Такође
подиже свест о важности
носорога у локалним заједницама
и помаже у управљању парком.
 Џиновска панда:
Међународни симбол заштите од
оснивања Светског фонда 1961.
године, џиновска панда броји 1.600
јединки у дивљини и суочена је са
неизвесном будућношћу. Њено
станиште су шуме у пределима на
југозападу Кине које су се
раскомадале, стварајући велики број
мале изоловане популације. У
протекле три деценије, Светски фонд
је веома посвећен заштити ове врсте,
сарађивао са кинеским властима на
заштити станишта стварањем
резервата и помажући локалним
заједницама да што мање зависе од
шумских ресурса. Више од половине
станишта панде сада је заштићено, а
успостављају се коридори за
повезивање кључних популација
панде. Али 1.600 панди још увек живи
у преко 20 географски одвојених
подручја, док је развој
инфраструктуре у порасту, што указује
на то да треба још много посла.
 Најугроженије врсте
животиња у Србији
Аполонов лептир
Аполонов лептир је карактеристичан за при-алпске и
алпске пределе Европе и Азије на висинама између 1000 и
2800 м Један је од најлепших лептирова, али истовремено
је и у опасности да нестане, јер је врло осетљив на
промене. Размножава се само једном годишње, тако што
јаје зими "спава зимски сан", а уколико гусеница и изађе у
јесен неће се развити до следећег пролећа. Ларва се
смести на саму земљу или испод камена.
Аполон је заштићена врста лептира који је изузетно
угрожен на европском нивоу, а заштићен је и прописима
Републике Србије. Лептир обитава на врло ограниченим
малим просторима, отвореним камењарима и чистинама са
ниском вегетацијом, бројност популације је врло мала.
Најчешће се појављују код стена, јер могу веома добро да
се камуфлирају захваљујући својим крилима.
Аполонов
лептир
Степски соко
Степски соко настањује отворен простор, најчешће неке литице
или дрвеће. Има га од источне Европе па преко Азије све до
Манџурије. Он је углавном селица, осим у јужним деловима
његовог станишта, зиму проводи у Етиопији, на Арабијском
полуострву, северном Пакистану или у западној Кини.[9]
Степски соко у понирању достиже брзину и од 200 mi (320 km)
на час (322 km/h) захваљујући свом аеродиманмичком облику
тела и савршеном облику крила.
Леже 3-6 јаја, често се гнезди и на литицама. Критично
угрожена гнездећа популација. Светска популација 1990.
процењена је на 8.500-12.000 парова. 2003. године светска
популација пада на само 3600-4400 парова.[10] Све птице
грабљивице су заштићене су законом. Главни узрок
угрожености степског сокола је криволов. Велика популација је
била у бившем Совјетском Савезу, међутим услед распада и
сиромаштва људи долази до илегалне препродаје соколова,
тако да је бројност сокола опала за 90%. Слични проблем као
што је у државама бившг Совјетског Савеза је и у Кини и
Монголији.
Степски соко
Орао крсташ
Орао крсташ или империјални орао , је импозантна
грабљивица која је некада насељавала широке пределе
Евроазије а данас је њен број веома смањен и под
претњом је истребљења
Главно станиште му је Југоисточна и Централна Европа,
Западна и Централна Азија. Орао крсташ насељава
углавном пределе до 1000 m надморске висине, не
претерано пошумљене. Птица за гнездо бира високо
усамљено дрво са којег има преглед широког терена.
Нажалост ово је једна од чињеница која ју је учинила
веома подложном људском ометању станишта, пљачкању
или уништавању гнезда. Овај орао насељава степе,
ретке шуме и полупустиње, па је тако један пар крајем
осамдеседих и почетком деведесетих био примећен у
регионима Делиблатске пешчаре али је непажњом
надлежних (једна птица је убијена) као и због промене
станишта, Крсташ нестао из Баната. Један пар је виђен и
у пределу Фрушке горе.
Орао крсташ
Шарени твор
Шарени твор је распрострањен на територији Азије и
Европе. У Србији се може видети у источном делу
Србије, на Пештеру и на Косову. Има га на Копаонику.
Ова врста се налази у “IUCN” Црвеној књизи угрожених
врста. Као угрожена врста је проглашена 1996 год.
Мишљене је да је до смањења популације шареног
твора дошло услед уништавања његовог станишта
(култивацијом), употребом родентицида и смањивања
броја доступног плена.
Шарени твор се пари у току марта или почетком јуна
месеца. Бременитост је дуга и варијабилна и траје 243-
327 дана. Млади долазе на свет крајем јануара и
почетком марта месеца. Услед одложене оплодње
шарени твор доноси младе на свет у периоду
најповољијх услова када је плен бројан. Женка на свет
доноси 4-8 младунаца о којима се стара сама.
Шарени твор
Црни даждевњак
Црни даждевњак је водоземац из рода даждевњака. За
разлику од већине других водоземаца ова врста је
вивипарне. То значи, да женка не одлаже јаја у воду где
би пролазили преображај до одрасле животиње, него на
свет доноси једно до два потпуно развијена потомка с
развијеним плућима способна за самосталан живот на
сувом. Животни век им је најмање десет година. Будући
да су отровни, предатор их углавном избегавају.
Отровом стварају паротидне жлезде. Имају 4 реда
отровних жлезда које се протежу дужином тела. Отров
је неуротоксичан, па било који покушај неког предатора
да их поједе најчешће завршава смрћу обе животиње.
Живи само у Алпима и Динаридима, тачније у земљама:
Албанија, Црна Гора, Хрватска, Босна и Херцеговина,
Србија, Немачка, Аустрија, Словенија, Италија,
Швајцарска, Француска
Црни
даждевњак
Белоглави суп
Белоглави суп је највећа птица која живи на нашим просторима
Са тежином између 6 и 11 kg, дужином 95-110 cm и распоном крила
који може достићи и 280 cm, делује заиста импресивно. Одрасле
птице се разликују по томе што имају белу паперјасту крагницу при
основи врата, док младе имају смеђу крагну. По изгледу је то
типични лешинар Старог Света са белом огољеном главом и вратом
и жутим кљуном, широким крилима и кратким репним перјем. Птићи
су по излегању голи. Белоглави суп заузима прво место међу
великим једриличарима. Када је време лоше приморан је да
незграпно удара крилима не успевајући да се подигне у висину али
када су услови повољни он се лако креће са масама топлог ваздуха
које га подижу у ваздушно пространство и скоро трећину дана
проводи у клизећем лету потпуно раширених крила док су му велика
контурна пера потпуно одвојена једно од другог попут прстију на
руци и под дејством ваздушног притиска, савијена нагоре.
Гледано са стране крила благо уздигнута, а силуета птице подсећа
на врло спљоштено латинично слово „V“. Користећи ваздушне струје
и захваљујући свом аеродинамичном телу, могу летети веома дуго
без махања крилима. Имају и изванредно развијено чуло вида.
Станиште
Веома друштвен Белоглави суп проводи свој живот у групама, а
гнезди се често у колонијама састављених од мањег или већег
броја јединки. Колоније су смештене на тешко приступачним
литицама и женка у гнездо које је направљено од грања и суве
траве снесе једно јаје на коме леже оба родитеља. Када се
младунче излегне и музјак и женка учествују у његовом
храњењу, а то наставлају да чине и након његовог излетања из
гнезда 
Млади супови су полно зрели тек у четвртој или петој години
живота, а одликује их и моногамија-једном формирани парови
остају заједно током читавог живота. Гнезде се углавном на
литицама, у групама, знатно ређе појединачно. Женка носи једно
јаје и на њему леже родитељи око 50 дана. Млади у гнезду остају
4-6 месеци, а почињу да се паре од пете године. Могу живети и
до 30 година. Мужјак и женка изгледају веома слично. Белоглави
суп је једна од најдруштвенијих птица. Поред тога што се гнезде
у колонијама, друштвени карактер испољавају и приликом
исхране.
Исхрана
У потрази за лешинама белоглави суп у клизећем лету испитује долине и косине планина на
којима живи. Удаљава се до 10, 20 па чак и 50 km од литице на којој проводи ноћ у друштву својих
вршњака. Белоглави суп угинуле зивотиње открива не по њиховом мирису већ помоћу свог оштрог
вида. Утврђено је да на удаљености од 3 km он још увек може да распозна предмет од само 30цм
дужине. Такође, као један од показатеља где је храна користе му гавранови и беле кање које су
такође љубитељи лешина и чим се нека од тих птица спусти он се приближава, не спуштајући се на
тло, да би испитао околину.
Белоглави суп је птица која не убија, не лови плен, не тражи жртву. Његова улога у ланцу исхране
је јединствена и незамењива - искључива храна су му угинуле животиње, чиме спречава ширење
зараза и на тај начин чини "природну рециклажу". Супови се најчешће хране мишићима и
изнутрицама сисара, угинулим од разних болести које су патогене само за сисаре. Имуност на
болести сисара омогућила је суповима да обављају санитарну улогу у природи. Зато је овај еколог
цењен свуда у свету 
Белоглави супови храну налазе искљућиво чулом вида и то најчешће посматрањем активности
других птица привучених извором хране. Могу видети угинулу животињу величине зеца са висине
од 3500 m, а другог лешинара на удаљености од 6000 m. Имају вид осам пута оштрији од човека.
Храну траже колективно, јер је то једини ефикасан начин када је хране у природи недовољно и
кад је случајна. Изнад претраживаног подручја по неколико птица формира "чешаљ". Птице су
једна од друге удаљене око 3 km, а између себе комуницирају чулом вида. Наглом променом курса
или кружењем у спирали сигнализира се осталим јединкама да је храна пронађена. Најближа
птица у видокругу почиње да опонаша птицу која је пронашла храну и да лети ка извору хране. На
овај начин се обезбеђује брзо окупљање великог броја птица на угинулој животињи. Супови могу
да издрже без хране и до три недеље 
На лешини најгладнији заузимају истуренији положај у односу на друге. Растерују их идући
парадним кораком: при сваком кораку једну ногу дизу врло високо растављајући прсте. Ако су
супови малобројни и међу њима нема изгладнелих, овај церемонијал се не поштује и сваки се
устремљује на плен. Својим огромним кљуном Белоглави суп успева да пробије кожу и у отвор
који је направио увлачи главу да би извукао комаде утробе. За пола сата тридесетак белоглавих
супова може да сведе само на скелет јелена лопатара чија је просечна тежина шездесет килограма
Како Белоглави суп има све мање и мање прилика да нађе угинулу стоку максимално се користи
оним лешинама које нађе и понекад се наједе до те мере да има потешкоца при узлетању. У том
случају један оброк му је довољан за недељу дана па и дуже. После оброка обично трља главу
натопљену крвљу уз зглоб крила да би је очистио. Када тражи храну белоглави суп се не пење на
велику висину међутим када утоли глад тада се препушта струјама и забележено је његово
присуство на 4500 m па чак и преко 5500 m надморске висине.
Страдање
Ишчезавањем номадског начина сточарства дошло је и до опадања
популације белоглавих супова. Још један битан узрок страдања
белоглавих супова јесте тровање. Наиме, људи су годинама бацали
отровне лешине и тровали вукове, али је поред вукова страдао и
велики број супова.
Такође, један број супова страда или бива убијен за приватне
колекције или зоолошке вртове. У нашој земљи у кањону реке Увац
налази се највећа колонија белоглавих супова на Балкану и она је
најбољи показатељ како људи и животиње могу да живе у
међусобној заједници уз само мало толеранције и добре воље
Ова ретка врста је почетком деведесетих година прошлог века била
пред изумирањем. Због нарушавања станишта (потапање кањона
Увца), недостатак хране (смањење сточног фонда) и акција „тровања
штеточина“, на овом подручју остало је само 7 парова белоглавог
супа. 1994 године организовано је хранилиште Манастирка, на којем
се износе тела угинулих животиња која су исклучиво храна ове
врсте. Доследним спровођењем програма исхране (годишње се
изнесе преко 120 тона хране ) и пре свега залагањем чувара
природе и локалног становништва, бројност белоглавих супова се
повећала на око 90 гнездећих парова, односно око 500 јединки. Тако
је колонија ове јединствене врсте птица у кањону Увца постала једна
од највећих у Европи.
Распрострањеност и очување врсте
У Шпанији постоји неколино десетина хиљада ових птица насупрот броју од само
неколико хиљада колико их је било током '80-их. Популација на Пиринејима погођена је
прописима Европске комисије који забрањују остављање лешина на пољима због
опасности од ширења БСЕ (крављег лудила). То је значајно смањило извор хране
белоглавог супа. Иако уобичајено ова птица не напада крупнији живи плен, постоје
извештаји да на овом подручју белоглави суп напада слабе, младе и болесне животиње
због смањеног извора лешина.
У Француској је успешно извршено поновно насељавање белоглавог супа на подручју
Централног Масива. Ова популација сада броји око 500 птица: Белгији и Холандији око
100 белоглавих супова виђено је на лето 2007. г. То је био део пиринејске популације
која је залутала у потрази за храном. У Немачкој је ова врста изумрла средином 18. века.
Ипак повремено са Пиринеја долети један број птица у потрази за храном. Постоје
планови за поновно насељавање ове врсте на Алпе
У Аустрији постоји мала популација у околини зоолошког врта у Салцбургу, а често се
могу видети и делови популације са Балкана у потрази за храном. У Швајцарској постоји
популација од неколико десетина птица
У Италији врста је преживела само на Сардинији, али је извршено поновно насељавање
на неколико других локација. Као резултат тога неколико примерака је уочено 2006. г. на
масиву „Gran Sasso“ у средишњој Италији.
У Хрватској колонија белоглавог супа се може наћи у близини града Бели на острву
Цресу. Тамо се гнезде на нижим висинама, са појединим гнездима тек 10 m изнад нивоа
мора. Због тога је контакт са људима уобичајен
У Грчкој постоји око 1000 ових птица. На острву Крит могу се наћи у планинским
подручјима, понекад у групама од по 20 јединки. На Кипру постоји колонија у Епископи
на југу острва.
Колоније белоглавог супа се могу наћи у северном Израелу, посебно на Голанској
висоравни као и планини Кармел и пустињи Негев где је извршено поновно насељавање.
Мере заштите у Србији
У својству кандидата за ЕУ, Србија је прихватила програм „НАТУРА 2000“, што је основ
за заштиту приоритетних врста биљака, животиња и типова станишта. Предвиђа да се
такви предели просторно дефинишу, као и врсте које ту живе, и да се ставе под
заштиту. Прихватљивом се сматра заштита бар 60% станишта сваке врсте.
У Србији једно од значајнијих подручја је резерват клисуре реке Трешњице где су на
малом простору очуване разноврсне заједнице. Древне животне заједнице клисуре
Трешњица одржале су биљне и животињске врсте које су на другим местима већ
давно нестале. Већина биљних врста у клисури Трешњице су ендеми и реликти из
давне прошлости.
Неке биљне врсте су нам познате само са падина стрмих клисура река Трешњице и
Трибуче, која се у њу улива. Воде Дрине и Трешњице настањује младица, највећа
грабљивица међу рибама бистрих вода Европе. Данас се ова врста успешно гаји у
рибњаку Трешњице, што јој обезбеђује добре изгледе за опстанак. Трешњицу
настањује 16 врста гмизаваца и водоземаца указујући на њену разноврсност.
До сада је забележено око 120 врста птица, али најпознатија је по богатству птица
грабљивица. Захваљујући биолозима Института за биолошка истраживања „Синиша
Станковић“, несебичним људима и Фонду за заштиту птица грабљивица, белоглави
супови су опстали у нашим крајевима и једина су врста лешинара која живи у Србији.
Резерват је основан 1994. године на предлог Завода за заштиту природе. Женка
полаже једно јаје крајем јануара или почетком фебруара и на њему леже оба
родитеља осам месеци наизменично док се не излеже младунче. Гнежђење се обавља
на кречњачким стенама. Гнежђење је групно и образују се колоније.
Организована брига за белоглаве супове допринела је повећању њихове популације,
тако да се процењује да их сада има у кањону Трешњице око 50 одраслих јединки.
Гнезда До супова на литицама може да допре само поглед, али не и људска нога, јер
су скривена између камених шкриљаца. Место одакле се нагледа су чеке, али и до њих
не може лако да се дође. Од пута до места где се посматрају треба прећи око четири
стотине метара, и то по неприступачном и стрмом терену.
У наредном периоду планирају се следеће
активности:
Изградња више хранилишта
Рад на едукацији становништва
Пратиће се кретање супа изван кањона
Трешњице
Заштита лешинара на подручју Балкана
Белоглави суп
Белоглави суп је и једно од
обележја наше државе-
налази се на државном
грбу
Хвала на пажњи...