Интегрисане академске студије медицине

ПРЕДМЕТ:
БИОФИЗИКА

1. НЕДЕЉА НАСТАВЕ

ТРАНСПОРТИ КРОЗ ЋЕЛИЈСКУ

МЕМБРАНУ

Проф. др Владимир Јаковљевић

ЋЕЛИЈСКА МЕМБРАНА
 Ћелијска мембрана
• Ћелијска (плазма) мембрана представља
семипермеабилну структуру, чија је пропустљивост
променљива, која окружује ћелију
• Доминантни липиди ћелијске мембране су
фосфолипиди (фосфатидилхолин, фосфатидилсерин,
фосфатидилетаноламин)
• “Главице” фосфолипида су хидрофилне, док су
“репови” хидрофобни, што их чини амфипатичким

• Поред фосфолипида заступљени су: гликосфинголипиди,

сфингомијелин и холестерол.
ЛИПИДНИ ДВОСЛОЈ
 
-         Фософолипиди садрже глицеролске главе које су
хидрофилне и два репа састављена од масних киселина
који су хидрофобни.

- Хидрофобни репови оријентишу се једни наспрам

других и формирају двослој.    
- Липосолубилне супстанце (кисеоник, угљендиоксид
стероидни хормони…) лако пролазе кроз ћелијску мембрану
јер се лако растварају у хидрофобном липидном двослоју.

-         Хидросолубилне супстанце (јони натријума или хлора,

глукоза…) не могу се растворити у липидном двослоју
мембране, али могу проћи кроз њу користећи водом
испуњене канале или поре, или могу бити транспортоване
помоћу специјалних носача.
Протеини мембране
 
-  Интегрални протеини
      -пролазе кроз целу мембрану
      -играју улогу јонских канала или транспортних протеина (носача)

 
-  Периферни протеини
      -налазе се или са унутрашње или са спољашње стране мембран
      -играју улогу рецептора у процесу преношења информација са
ћелије на ћелију
 Улоге протеина ћелијске мембране

• Протеини ћелијске мембране имају различите улоге:

– ћелијски адхезивни молекули
– пумпе
– носачи
– јонски канали
– рецептори
– ензими
 Ћелијски адхезивни молекули и
међућелијске везе
• Ћелије су причвршћене за базалну ламину и једне за друге
помоћу ћелијских адхезивних молекула, који се деле у
четири опште фамилије:
– интегрини
– адхезивни молекули IgG суперфамилије имуноглобулина
– кадхерини
– селектини
• Међућелијске везе могу да се поделе на везе које
причвршћују ћелије међусобно, и везе које омогућавају
трансфер јона између ћелија
 Ћелијски адхезивни молекули и међућелијске
везе

• Чврсте везе (tight

junctions) zonnula
occludens, zonnula
adherens и дезмозоми
причвршћују ћелије
међусобно и за базалну
ламину

• Порозне везе (gap

junctions) формирају
цитоплазматске тунеле
за дифузију јона и малих
молекула између
суседних ћелија
 Транспорт кроз ћелијску мембрану
• Постоји више врста транспорта кроз ћелијску мембрану:
– проста дифузија
– олакшана дифузија
– примарни активни транспорт
– секундарни активни транспорт

• Механизам транспорта зависи од низа чинилаца, као

што су карактеристике молекула који се транспортује,
концентрација молекула у ћелији и ван ње,
наелектрисања...
 Проста дифузија
• Мали неполарни молекули (О2) или мали поларни молекули
без електричног набоја (СО2) пролазе кроз липидни двослој
• Кроз липидни двослој пролазе и липофилне супстанце као
што су стероидни хормони
• Јони пролазе кроз одговарајуће јонске канале, који садрже
поре испуњене водом

• Вода простом дифузијом пролази кроз различите водене

канале – аквапорине
 Проста дифузија
•Поре јонских канала су прецизно регулисане
“вратима” која се отварају или затварају у
одговору на локалне промене, као што су:
−промене мембранског потенцијала –
волтаж-зависни канали
−постојање одговарајућег лиганда – лиганд-
зависни канали
−регулација фосфорилацијом одрђених
протеина у саставу канала
−регулација истезањем или притиском
•Молекули се крећу у подручје своје ниже
концентрације – хемијски градијент.
•Катјони се крећу у подручје са
негативним наелектрисањем, а анјони се
крећу у подручје са позитивним
нелектрисњем – електрични градијент
 Носачима посредовани транспорти
• Транспорти у којима се честице транспортују одговарајућим
транспортним протеинима (носачима) се називају носачима
посредовани транспорти (олакшана дифузија, примарни и секундарни
активни транспорт)
• Карактеристике носачима посредованих транспорта су:
− стереоспецифичност – прави се разлика између
изомера (L-глукоза се транспортује олакшаном
дифузијом, док се D-глукоза не транспортује),
− сатурабилност – брзина транспорта се повећава док
се не засите носачи (Vmax), односно брзина транспорта
супстанце зависи од броја носача за ту супстанцу, за
―Проста дифузија
разлику од просте дифузије где брзина транспорта ―Олакшана дифузија
зависи од концентрационе разлике,
− компетитивност – честице које су структурно сличне

дифузије
Брзина
конкуришу једна другој за транспортна места на
транспортним протеинима.
Концентрација
супстанце
 Олакшана дифузија

• Када протеински носачи посредују у кретању супстанци

у складу са њиховим хемијским или електричним
градијентом, та врста транспорта се назива олакшана
дифузија
• Као и у случају просте дифузија, ни за олакшану
дифузију се не троши енергија.
• Пример олакшане дифузије је транспорт глукозе, где се
она креће низ свој концентрацијски градијент из
екстрацелуларног у интрацелуларни простор
посредовањем одговарајућег носача
 Активни транспорт
• Када се супстанца транспортује насупрот њеном
електрохемијском градијенту потребна је енергија, и тај вид
транспорта се назива активни транспорт
• Eнергија се добија хидролизом аденозин трифосфата (АТР).
• Уколико се енергија троши непосредно за кретање
супстанци насупрот њиховом електрохемијском градијенту
ради се о примарно активном транспорту
• Уколико се уз кретње јона Na+ транспортује и нека друга
супстанца ради се о секундарно активном транспорту
(енергија се троши за одржавање електрохемијског
градијента Na+).
 Примарно активни транспорт
• Најзанчајнији пример примарног активног транспорта је
Na, K ATP-аза (Na, K-пумпа)
• Налази се у свим деловима организма
• Катализује разградњу АТР-а и користи ослобођену
енергију за транспорт три Na+ из ћелије и два К+ у
ћелију, због чега се назива електрогена пумпа
Схематски приказ Na, K-АТР-азе
На интрацелуларном делу
α-субјединице се налази место за
везивање Na+ (1), место фосфорилације
(4) и место за везивање АТР-а (5).
Екстрацелуларни део садржи места за
везивање К+ (2) и оуабаина (3)
 Примарно активни транспорт
• Количина Na+ која се физиолошки налази у ћелији није
довољна да изазове засићење пумпе, тако да повећање
концентрације Na+ у ћелији повећава његово
избацивање ван ћелије
• На активност пумпе утичу секундарни гласници (сАМР,
DAG), хормони (тиреоидни хормони, алдостерон,
инсулин)
• Поред Na, K ATP-азе, постоје и H, K ATP-аза (протонска
пумпа) у желудачној мукози и тубулима бубрега и Ca2+
АТР-аза у мембранама (пре свега) мишићних ћелија и
мембрани саркоплазматског ретикулума
 Секундарно активни транспорт
• Секундарно активни транспорт подразумева кретање супстанци
насупрот њиховом електрохемијском градијенту, користећи
енергију дифузије Na+ (низ његов електрохемијски градијент)
• Електрохемијски градијент за Na+ се одржава деловањем Na, K
ATP-азе

• Постоје два облика секундарног

активног транспорта:
− котранспорт (симпорт) – када се
транспортована супстанца помера
у истом смеру као и Na+
− контратранспорт (антипорт) –
када се транспортована супстанца
помера у супротном смеру у
односу на Na+
 Егзоцитоза и ендоцитоза
• Егзоцитоза подразумева избацивање матријала из ћелије који се
налази у везикулама, спајањем везикула са ћелијском
мембраном.
• Ендоцитозом се уносе велике
честице у ћелију
• У зависности од величине
честица које се уносе и
регулаторних механизама,
постоје:
− фагоцитоза
− пиноцитоза
− клатрином посредована
ендоцитоза
− преузимање зависно од кавеола,
− неклатрин/некавеола ендоцитоза
 Осмоза
• Процес нето дифузије молекула растварача у
средину са већом концентрацијом растворене
супстанце (за коју је мембрана непропустљива)
назива се осмоза.
• Притисак који је потребан да се спречи прелазак
дела растварача из једног одељка у други
(односно, који зауставља осмозу) назива се
осмотски притисак.
- Концентрација осмотски активних честица (недифузибилне честице)
у раствору назива се ОСМОЛАРНОСТ

- Осмоларност се може израчунати коришћењем следеће формуле:

O=gxC
где је:
O = осмоларност (osm/L)
g = број честица у раствору (osm/mol)
C = концентрација (mol/L)

gNaCl = 2
NaCl ↔ Na+ + Cl-
gglucose = 1
ИЗОСМОТСКИ = раствори исте осмоларности

ХИПЕРОСМОТСКИ = раствор са већом осмоларношћу

ХИПООСМОТСКИ = раствор са нижом осмоларношћу

ОСМОТСКИ ПРИТИСАК се може израчунати на основу Van’t Hoff’s –овог закона који
тврди да осмотски притисак зависи од концентрације осмотски активних честица.
Концентрација честица конвертује се у притисак на основу следеће формуле:

Π = g x C x RT
где је:
- Π = осмотски притисак (mmHg)
- g = број честица у раствору (osm/mol)
- C = концентрација (mol/L)
- R = гасна константа
- T = абсолутна температура
 Тоничност
• Осмолалност представља број осмола по
килограму растварача.
• Осмоларност представља број осмола по литру
раствора.
• Осмолалност плазме износи 290 mOsm/l.
• Тоничност подразумева поређење осмолалности
неког раствора у односу на плазму.
• У скалду са тим постоје изотонични раствори,
имају исту осмолалност као плазма,
хипертонични раствори, имају већу осмолалност
од плазме, и хипотонични раствори, имају мању
осмолалност од плазме.
 Врсте раствора у односу на тоничност

- Осмотски притисак расте када концентрација раствора расте

- Што већи осмотски притисак раствора то већи прилив воде

- ИЗОТОНИЧНИ = раствори са истим ефективним осмотским притиском

- ХИПЕРТОНИЧАН = раствор са већим ефективним осмотским притиском

- ХИПОТОНИЧАН = раствор са нижим ефективним осмотским притиском

- Колоидно осмотски или онкотски притисак је осмотски притисак кога

производе протеини (нпр. протеини плазме)