Систем органа за

варење

Петковић Кристина Ifa

Систем органа за варење (дигестивни
систем или цревни систем) се састоји из низа
узастопних делова у којима се одвијају
поједине фазе варења и апсорпције.
Црево је причвршћено за телесни зид
трбушном марамицом – мезентером.
Цревни канал сачињавају: усна дупља,
ждрело, једњак, желудац, танко црево,
дебело црево и анални отвор (ректум).
 Дигестивни систем
бескичмењака
Код бескичмењака су присутна четири типа дигестивног
система: вакуоларни, каналићасти, врпчасти и цевасти.
Вакуоларни систем је најпримитивнији и ослања се на
унутарћелијску пробаву. Пробавни ензими налазе се у
посебним везикулама, које се називају лизосоми, тако да не
оштећују саму ћелију. Убрзо након што се вакуола с храном
формира, лизосом се спаја са њом. Долази до мешања хране
и ензима и настанка нове везикуле, која се назива пробавном
вакуолом. Вакуоларни облик пробаве није ограничен само на
једноћелијске организме, већ се јавља и код неких
вишећелијских, који делимично пробаве храну ванћелијски,
а остатак унутарћелијски.
Каналићасти тип присутан је код сунђера. Вода и храна се
до ћелија доводе каналићима, који с унутрашње стране
имају велики број ћелија са бичевима, који стварају водене
струје. Вода са комадићима хране улази кроз велики број
мањих каналића, а излази на велики, главни канал. Ћелије
које обрубљују каналиће хватају честице хране и стављају је у
вакуоле у којима се врши унутарћелијска пробава.
 Врпчасти систем јавља се код жарњака и пљоснатих црва. Код њих се
по први пут јављају ћелије специјализоване за пробаву хране. Тело тих
животиња састоји се од два слоја ћелија: епитела и гастродерма, који
обрубљује унутрашњу шупљину и пружа храњиве материје. Унутрашња
шупљина је место на којем се одвија пробава и има само један отвор,
који служи и као уста и као анални отвор. Када се храна нађе у њој, из
гастродерма се испуштају ензими и долази до ванћелијске пробаве.
Након тога ћелије гастродерма упијају полупробављену храну
фагоцитозом, те онда у њима долази до унутарћелијске пробаве.
Већина осталих бескичмењака има цевасти
дигестивни систем, који има два отвора - уста и
анални отвор. Храна се креће у једном смеру, због
чега је такав систем ефикаснији, јер се тако делови
пробавног тракта могу поделити на целине са
различитим функцијама. Већина пробаве је
ванћелијска. При проласку хране кроз пробавни
систем, излучују се хидролитички ензими.
Апсорбују се просте материје, а при крају процеса
се реапсорбира и део воде. Остатак се избацује.
 Дигестивни систем риба
Рибе храну уносе кроз уста уз помоћ вилица. Већина риба има
зубе и непокретан језик (код копнених животиња је много
развијенији). Рибе такође немају пљувачне жлезде, јер кроз
њихову усну дупљу стално пролази вода. Храна се даље креће
кроз ждрело, које је код риба и осталих водених кичмењака
више развијено него код копнених и садржи прорезе за
комуникацију са спољашњом средином, те у једњак, па затим у
стомак. Ту се одвија делимична пробава уз деловање желудачних
сокова (који садрже киселине и ензиме), а храна се потом креће
кроз црева за даљњу пробаву и апсорпцију храњивих материја у
крв. Неке рибе имају црева само једне величине, па се код њих
не разликују танко и дебело црево. Рибе које су претежно
месоједи обично имају краћа црева од биљоједа. Отпадне
материје излазе кроз анус.
 Дигестивни систем водоземаца
Многи водоземци лове плен избацујући свој издужени језик са
љепљивим врхом и враћајући га у уста, након чега плен зграбе и
вилицама. Неки користе тзв. инерцијски начин храњења, што значи да
нагло забацују своју главу према напред, због чега им се храна у устима
креће према назад. Већина водоземаца свој плен гута цео, без много
жвакања, па стога поседују врло велике стомаке. Кратки једњак има
много трепљи, које, заједно са слузи из жлијезда у устима и ждрелу,
потпомажу кретање хране. Ензим хитиназа у стомаку помаже при
пробави хитинске кутикуле зглавкара које водоземци лове.
Водоземци поседују панкреас, јетру и жучну кесу. Јетра је обично велика
са две округле избочине. Њену величину одређује њена функција као
места за складиштење гликогена и масти, а може се мењати кроз
годишња доба када се те резерве допуњују или искориштавају. Адипозно
ткиво је још један начин складиштења енергије и јавља се у пределу
абдомена, испод коже и, код неких даждевњака, у репу.
 Дигестивни систем гмизаваца
 Већина гмизаваца су инсектоједи или месоједи и имају једноставан и
кратак дигестивни тракт, будући да су разлагање и пробава меса
релативно једноставни. Пробава се одвија спорије него код сисара,
што се одражава на њихов нижи метаболизам одмарања (количина
калорија коју би једна јединка потрошила када и спавала цели дан и
ноћ) и на њихову немогућност да распарчају и сажвачу храну. Њихов
поикилотермни (хладнокрвни) метаболизам захтева врло мало
енергије, што великим гмизавцима попут крокодила омогућава да
живе и по неколико месеци на само једном великом оброку, споро га
варећи.
 Иако су данашњи гмизавци претежно месоједи, у раном периоду
развоја гмизаваца постојало је неколико група које су изродиле велике
биљоједе: у палеозоику су то били парејасаури и дисинодонти (кладус
Synapsida), а у мезозоику неколико група диносаура. Данас су корњаче
претежно биљоједна група гмизаваца, а неколико група агама и игуана
се делимично или у потпуности хране биљкама.
Гмизавци биљоједи суочавају се са истим проблемима
као и сисари биљоједи, али будући да немају њихове
сложене зубе, многе врсте гмизаваца гутају камење
(гастролите) који им помажу у пробави: то камење
креће се по стомаку и тако меље биљне материје.
Код отровних змија пљувачне жлезде су се претвориле у
отровне жлезде.
 Дигестивни систем птица
 Код птица се желудац састоји из жлезданог (жлезде луче пљјувачку и
ензиме) и механичког дела (бубац).
 Бубац је веома мишићав и обложен чврстом превлаком која помаже у
дробљењу хране, чиме се надокнађује недостатак зуба. Осим тога,
птице имају два слепа црева.
 Исхрана птица врло је разнолика, те укључује нектар, воће, биљке,
семенке, стрвине и многе мале животиње, укључујући и друге птице.
Будући да птице немају зубе, њихов пробавни систем прилагођен је
пробави необрађене хране, коју оне најчешће гутају целу.
 Птице које се хране на више различитих начина или имају врло
разнолику прехрану називају се генералистима, док се друге, које
концентришу време и труд на прибављање појединих типова хране или
имају само један начин на који то раде, називају специјалистима.
 Начини прехране код птица варирају од врсте до врсте.
 Многе прикупљају инсекте, бескичмењаке, воће или семенке са
дрвећа или тла. Неке лове инсекте изненадним нападом са
гране. Оне врсте које се хране инсектима-штеточинама
сматрају се благотворним „агентима биолошке контроле“ и
њихово се присуство подстиче у програмима биолошке
контроле штеточина.
 Птице које се хране нектаром, као што су колибрији, медосаси,
лорији и други, развили су посебно прилагођене четкасте
језике, а код многих се чини да су кљунови коеволуирали
искључиво са оним врстама цвећа којим се хране.
 Гуске и праве патке углавном једу биљке.
 Неке се врсте, укључујући фрегате, галебове и поморнике,
прехрањују клептопаразитизмом, што значи да отимају храну
од других птица. Сматра се да клептопаразитизмом не
прибављају значајан део своје исхране, већ он служи само као
надопуна, док се већина хране прибавља ловом.