XV Београдска гимназија

Раковица, Гочка 40

Матурски рад из биологије

СИСТЕМ ОРГАНА ЗА ВАРЕЊЕ

Ментор: Ученик:
Милијана Прибић Анђела Ковач IV-8

Београд, март, 2015.год.

Садржај:
1. Увод....................................................................................................................................2
2. Систем органа за варење...................................................................................................4
2.1. Усна дупља.................................................................................................................6
2.1.1. Зуби......................................................................................................................7
2.1.2. Језик......................................................................................................................8
2.1.3. Пљувачне жлезде................................................................................................9
2.1.4. Крајници............................................................................................................10
2.2. Ждрело......................................................................................................................11
2.3. Једњак........................................................................................................................12
2.4. Желудац.....................................................................................................................14
2.5. Црево.........................................................................................................................16
2.5.1. Танко црево.......................................................................................................16
2.5.1.1. Јетра............................................................................................................18
2.5.1.2. Панкреас.....................................................................................................20
2.5.2. Дебело црево.....................................................................................................22
2.6. Анални отвор (Ректум)............................................................................................24
3. Закључак...........................................................................................................................25
Литература...............................................................................................................................26
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

1. Увод

Свим живим организмима неопходне су градивне, енергетске и регулационе материје

које се у организам уносе преко хране. Храна се затим процесом варења трансформише
у облике погодне за даље метаболичке процесе који испуњавају захтеве живих
организама за размножавањем и процесима везаним за сам живот. Постоји неколико
подела које можемо искористити да лакше сагледамо велику разноврсност живог света
у погледу исхране и система за варење. Ако су организми способни да произведу
органске материје из неорганских материја то су аутотрофи, а ако органску храну
узимају из спољашње средине, јер нису у стању да је синтетишу, то су хетеротрофи.
Према пореклу хране коју користе, животиње се деле на хербиворе, карниворе и
омниворе (човек у ову групу спада). Што се тиче карактера исхране, она може бити
егзогена или ендогена или пак исхрана може бити комбинација оба ова типа. Варење
може бити екстрацелуларно или интрацелуларно, а постоје и два посебна облика
варења - претходно и спољашње. Већ се у светлу ових основних појмова може видети
не само велика разноврсност живог света у погледу исхране и система за варење, него и
колико је комплексно поље нашег интересовања.
Пробавни систем одговоран је за варење, апсорпцију и асимилацију течности, макро и
микро хранљивих састојака (витамини и минерали) и уклањање отпадака из
гастроинтестиналног тракта. Храна и течност коју уносимо разлажу се у нашем
пробавном систему на мање просте честице (молекуле) пре него што их танко црево
упије и пре него што пређу у крвоток који носи хранљиве састојке, витамине и
минерале до ћелија по читавом телу. У ћелијама молекули обезбеђују енергију и храну
за тело.
Посебна пажња у овом раду биће посвећена дигестивном систему и исхрани човека
због све израженијих промена у начину исхране у индустријализованом друштву и свих
последица које то носи. Гојазност, артеросклероза, коронарна болест срца, неке врсте
карцинома су само неке од болести које су блиско везане уз одређене навике у исхрани.
Због огромног значаја које имају на људско друштво у целини, потребно је да се сазна
што више о њима, поготово о њиховој превенцији, али и о алтернативним начинима
исхране како бисмо се сачували од једног од највећих непријатеља људске врсте –
неправилне исхране.
Симптоми и тегобе везани за дигестивни тракт су неки од најчешћих разлога узимања
лекова без рецепта и на рецепт, или тражења савета здравствених стручњака. Сваког
месеца 44 посто одраслих узима антациде или друге лекове против горушице.
Синдром иритације црева, уобичајени поремећај црева који доводи до бола с грчевима,
гасова, надувености и промена у уобичајеном раду црева представља један од
најчешћих разлога да се особе обрате свом лекару опште праксе или изостану с посла.
Вирусни хепатитис проузрокован је извесним бројем вируса и доводи до запаљења
јетре. Пет милиона људи у САД заражени су хепатитисом Ц који често доводи до
хроничног хепатитиса, цирозе и рака јетре. Код многих људи (15%) јавља се жучни
камен и скоро половина тих особа има симптоме повременог бола у горњем абдомену,
што захтева лечење, обично уклањање жучне кесице и камена.

2
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Обољење упале црева (Кронова болест и улцеративни колитис) је хронично запаљенско

стање црева непознатог узрока које често погађа и младе и одрасле. Код људи са
таквим обољењем обично су присутни дуготрајни и разни симптоми који могу
укључивати хроничну дијареју, крваву столицу, стомачне болове, губитак тежине,
умор, грозницу и повремене проблеме ван црева, као што су чиреви у устима, болови у
зглобовима, проблеми на кожи и камен у бубрезима.
Гастроентеролози су лекари који су се посебно специјализовали за дијагностиковање и
лечење симптома и болести гастроинтестиналног тракта и јетре. Лекари се могу
обучавати за лечење одраслих (Интерна медицина и гастроентерологија) или деце
(педијатрија и педијатријска ентерологија). Гастроентеролози користе разне тестове,
укључујући рендген и ендоскопију, да би испитали црева и јетру својих пацијената.

3
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2. Систем органа за варење

Систем за варење састоји се од низа шупљих органа повезаних у дугу завојиту цев од
уста до ануса. Унутар цеви налази се нека врста облоге, слузокожа. У устима, желуцу и
танком цреву слузокожа има сићушне жлезде које производе сокове за варење хране.
Јетра и панкреас су чврсти органи који стварају дигестивне сокове а ови пролазе кроз
мале цеви (канале) до горњег дела танког црева. Они такође играју животно важну
улогу у управљању метаболичким функцијама тела. Код здраве особе велика количина
хране и течности креће се кроз шупље цеви дигестивног система. Ћелије у слузокожи
танког црева имају многе специјалне системе који обезбеђују апсорбовање угљених
хидрата, протеина, масти, витамина, воде и соли. У дебелом цреву, ћелије су тако
организоване да упијају воду из цревног садржаја, како би се уклањање фекалног
садржаја обављало у одговарајуће време и у одговарајућем облику. Основну грађу
цревног система на пресеку чине: tunica mucosa, tunica submucosa, tunica muscularis i
tunica serosa.
Тunica mucosa је унутрашњи главни апсорбујући и секретни слој. Обухвата epithelium,
lamina propria и muscularis mucosa. Епителијум врши секрецију великих количина
мукуса који влажи храну и тако помаже пролаз кроз црево. Спречава разлагање зида
црева од стране сопствених ензима. Неке од епителних ћелија имају микровиле на
својим слободним површинама. Они садрже ензиме на површини својих ћелијских
мембрана. Епителне ћелије се наслањају на базалну мембрану испод које је lamina
propria. Она садржи потпорни слој везивног ткива кроз који пролазе лимфни и крвни
судови. Иза овог слоја налази се танак слој глатких мишића – muscularis mucosa.
Тunica submucosa је слој везивног ткива који садржи нервна влакна, ганглије
парасимпатичког нервног система, крвне и лимфне судове, колагенска и еластична
влакна.
Тunica muscularis је слој који се састоји од унутрашњег кружног (stratum circulare) и
спољашњег лонгитудиналног слоја (stratum longitudinale) глатких мишића (осим у
ждрелу и делу јењака). Координисани покрети ова два слоја обезбеђују таласасте
перисталтичке покрете зида црева који потискују храну. Тим покретима се и меша
храна. На неким местима у цреву кружни мишић задебљава у структуре које се зову
сфинктери. Они својим контракцијама и релаксацијама контролишу кретање хране из
једног дела алиментарног канала у други. Налазе се на прелазу једњака у стомак
(кардијачни сфинктер), стомака у дуоденум (пилорични сфинктер), ileuma у cekum и у
анусу.
Тunica serosa је спољашњи слој цревног зида. Састоји се од растреситог фиброзног
везивног ткива. Целу спољашњу површину црева покрива перитонеум. Он такође
облаже абдоминалну дупљу и формира мезентере које везују желудац и интестинум за
телесни зид.

4
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Слика 1. Дигестивни систем човека

Док је анатомија пробавног система једноставна, његова функција и интеракција са
осталим системима је сложена и битна за одржавање живота.
Процес пробаве почиње од тренутка када храна уђе у уста, где се претвара у енергију,
дајући телу гориво. Пробава се дешава у пробавном каналу, једној цеви дугој 9 м која
се протеже од уста до ректума. Док храна путује овим каналом, што траје дан или дуже,
ензими - материје, које се производе у живим ћелијама и подстичу хемијске промене -
теку кроз зидове и мешају се са храном, убрзавајући њено разлагање. Тек када је храна
потпуно разложена, тело може да је користи. Дакле, систем органа за варење
(дигестивни систем или цревни систем) се састоји из низа узастопних делова у којима
се одвијају поједине фазе варења и апсорпције. Црево је причвршћено за телесни зид
трбушном марамицом – мезентером.
Цревни канал сачињавају:
 Усна дупља;
 Ждрело;
 Једњак;
 Желудац;
 Танко црево;
 Дебело црево;
 Анални отвор (ректум).

5
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.1. Усна дупља

Усна дупља (cavum oris) је почетни део пробавног система, а има и улогу у дисању. У
усној дупљи се налазе помоћни органи за варење:
 Зуби;
 Језик;
 Пљувачне жлезде;
 Крајници (само код сисара).

Слика 2. Усна дупља човека

Омеђују је горња и доња усна (labium superius et inferius), образи (buccae), тврдо и меко
непце (palatum durum et molle), са којег се спушта непчана ресица, са чије се обе стране
спуштају непчани лукови, између којих се налази непчани крајник (tonsilla palatina), по
један са сваке стране. Доњу границу уста чини језик и мишићи смештени испод њега,
који чине тзв. усну дијафрагму.
Усне имају неколико функција, од којих је главна да унесу храну у уста на
најекономичнији начин. Усне поседују велики број нервних завршетака, па су веома
осетљиве на величину, текстуру и температуру хране. Када се унесе залогај хране, она
се жваће да би се разложила. Док жваћемо, мишићи усана и образа постају чвршћи и
помажу језику да помера храну у устима.

6
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.1.1. Зуби

Горња вилица човека је фиксирана, а доња је покретна и обе носе зубе којима се храна
кида и жваће. То је механичко варење и тиме се повећава површина хране што
омогућава ефикасније деловање ензима. Код човека постоје две генерације зуба. Прво
се јављају млечни зуби (укупно њих 20), који се затим замењују сталним зубима. Зуби
су различитих облика и величине и имају неједнаке гризне површине. Постоје 32
главна зуба, од тога су 8 инцизива, 4 канина, 8 премолара и 12 молара. Основна
структура и функција сваког типа зуба је следећа:
- Секутићи (incisivi) се налазе на предњем делу усне дупље. Имају оштре ивице за
грижење и сечење хране и један корен.
- Очњаци (canini) имају купаст облик, један корен и релативно су алабо развијени.
- Преткутњаци или премолари имају један или два корена и две квржице.
Специјализовани су за мрвљење и млевење хране.
- Горњи кутњаци или молари имају три корена, а доњи два. Сваки има четири или
пет квржица. Такође имају улогу у мрвљењу и млевењу хране.

Слика 3. Структура зуба

Зуби се састоје од два дела: круне, која је видљива, и корена, усађеног у вилицу. Корен
зуба је покривен слојем цемента (коштано ткиво), а круна је покривена зубном глеђи
(најтврђа материја у човечијем организму). Основну масу зуба чини дентин, који је
прожет минералним материјама и каналићима који садрже цитоплазматске наставке
одонтобласта – ћелија које стварају дентин и даје зубу чврстину. Око крвних судова
(исхрањују зуб) и нерава и одонтобласта налази се зубна пулпа (везивно ткиво). Код
нижих кичмењака зуби функционишу ограничено време и мењају се целог живота. Код
неких сисара зуби стално расту па су им крунице врло високе (кљове слонова, секутићи
глодара, очњаци моржева).

7
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.1.2. Језик

Језик је непаран мишићни орган везан за језичну кост. Његова је улога померање хране
у устима и помагање при гутању. У мишићној организацији се налази заправо сва
његова сложеност. Има осам мишића, од тога 4 спољна и 4 унутрашња.
Језик (као део дигестивног система) је мишић који се налази на дну усне шупљине а
служи за превртање хране (док је зуби жваћу), и гутање. Језик има свој предњи и задњи
део. Предњи је овај слободни који нам служи за говор, окретање хране, сисање... Задњи
део зовемо кореном језика. Ако додирујемо овај предњи део језика, нема никаквих
последица, али ако дотакнемо задњи, рефлексно добијемо нагон за повраћање. Таква
појава узрокована је инервацијским областима језика. Језик је такође главни орган за
укус, па је велики део површине језика прекривен густативним квржицама које садрже
рецепторе осетљиве на слатке, слане, киселе и горке материје. Врх језика је осетљив на
слатко и слано, бочне стране на кисело, а база језика на горко.

Слика 4. Густативне квржице

Још једна функција језика јесте да помаже у формирању говора. То је пре свега орган
изузетно сложене грађе.

8
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.1.3. Пљувачне жлезде

Пљувачка је течност која влажи уста и помаже код варења хране. Пљувачку производе
пљувачне жлезде.
Велике пљувачне жлезде, које се зову паротидне пљувачне жлезде, налазе се близу
задњег дела образа. Велике жлезде су издвојене као посебни органи и смештене су
изван усне дупље у посебним везивно-ткивним ложама. Овде се убрајају три парне
жлезде:
 подјезична (lat. glandula sublingualis)
 подвилична (lat. glandula submandibularis) и
 доушна или паротидна жлезда (lat. glandula parotis).
Велике пљувачне жлезде су се током ембрионалног развоја сместиле изван зидова
дигестивног тракта, али су са њим остале повезане преко својих изводних канала. За
разлику од малих жлезда, оне луче пљувачку само под дејством вегетативног нервног
система који се може надражити физичким, хемијским и разним другим стимулусима.
При томе, паротидне жлезде луче серозан, подвиличне мешовит (серо-мукозан) и
подјезичне мукозан дигестивни сок. Захваљујући свом хемијском саставу (присуству
ензима и других активних супстанци) овај секрет учествује у хемијској обради хране.
Мале пљувачне жлезде испод језика зову се сублингвалне пљувачне жлезде.Ове
многобројне мукозне и мешовите жлезде су смештене у подслузокожном слоју зидова
усне дупље и ждрела, са изузетком десни и тврдог непца. Деле се на:
 уснене (lat. glandulae labiales),
 образне (lat. glandulae buccales),
 кутњачке (lat. glandulae molares),
 непчане (lat. glandulae palatinae),
 језичне жлезде (lat. glandule linguales) и
 предњу језичну жлезду (lat. glandula lingualis anterior).
Мале пљувачне жлезде луче пљувачку континуирано и имају кратке и једноставне
изводне канале. Има их око 700-1000 и њихова улога се састоји углавном у влажењу
слузнице.

Пљувачка се лучи из пљувачних жлезда у уста, кроз пљувачне канале. Пљувачне

жлезде почињу да луче пљувачку кад осетимо мирис хране. Пробање хране ослобађа
још више пљувачке. Пљувачка садржи муцин, који подмазује намирнице, како би их
припремио за гутање и варење. Он такође садржи специјалан протеин, који се зове
амилаза, који почиње да вари скроб у храни док жваћемо. Пљувачка такође садржи и
лизозоме који уништавају бактерије тако што разграђују њихове ћелијске зидове.

9
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.1.4. Крајници

Крајници или тонзиле су део лимфног система и налазе се на обе стране грла. Најчешће
постајемо свесни крајника када се инфицирају и осетимо бол у грлу. Инфекција
крајника је патолошко стање и назива се тонзилитис.
Као и други делови лимфног система, тонзиле су део имуног система и помажу у
одбрани против инфекција. Тврди се да имају улогу у спречавању инфекција ждрела и
горњег респираторног тракта због свог стратешког положаја на самом почетку тракта.
Они су прва линија одбране од микроорганизама присутних у зраку и других штетних
материја. Разликујемо три групе тонзила:
 Непчане тонзиле – (lat. tonsilla palatine)
 Ждрелна тонзила – (lat. tonsilla pharygeus)
 Језична тонзила – (lat. tonsilla lingualis)
Тонзиле, своју највећу величину достижу око пубертета и након тога постепено
атрофирају. У пропорционалном односу с пречником грла млађе деце тонзиле су
највеће. Уклањање тонзила препоручује се када отежавају проток ваздуха или гутање, а
нарочито код гнојних ангина јер тада постају још веће. Код старијих пацијената,
асиметрија у величини тонзила може упућивати на инфекцију вирусом или тумор.
Уклањањем тонзила одстрањено ткиво се не обнавља. Недостатак тонзила понекад
може ослабити укупну одбрамбену способност имуног система. Наравно, хируршко
одстрањивање у случајевима из претходног параграфа је оправдано или препоручљиво
те непходно код малигних обољења.

10
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.2. Ждрело

Ждрело је шупаљ орган у облику олука, дужине око 15 cm, а налази се на раскрсници
пута за варење и путева за дисање. Пут за варење води из усне дупље кроз ждрело у
једњак, а пут за дисање води из носне дупље кроз ждрело у гркљан и даље у душник.
Ждрело се налази у глави и врату. Испред ждрела налазе се носна дупља, усна дупља и
гркљан. Иза ждрела се налази узан простор испуњен лабавим ткивом и лимфним
жлездама. Ако се запали ово ткиво и створи гној, што се често дешава код деце, тада се
јављају тегобе у гутању. Деца неће да узимају храну и остављају утисак тешког
болесника. Ово обољење назива се ретрофарингеални апсцес и може се одстранити
само хируршки. Иза овог простора налази се кичма покривена мишићима.
Шупљина ждрела има три дела, три спрата: горњи или носни, средњи или усни и доњи
или гркљански. Горњи спрат је преко отвора у вези са носном дупљом. На бочном зиду
овог спрата је доњи отвор Еустахијеве тубе. На тај начин ваздух из ждрела продире
кроз Еустахијеву тубу у бубну дупљу ува и притиска унутрашњу страну бубне опне,
чиме се изједначује спољни притисак на бубну дупљу из спољашњег слушног канала.
Средњи спрат је у вези са усном дупљом преко ждрелног сужења. Испред доњег спрата
је гркљан са горњим отвором и поклопцем на њему.
Ждрело је грађено из четири слоја: слузокоже, фиброзног слоја, мишића и фасцијалног
слоја.
Слузокожа је састављена од епитела и крзна. Један део ждрела је прекривен
вишеслојним цилиндричним епителом са трепљама, док је други део прекривен
плочасто-слојевитим епителом. Крзно садржи велики број лимфних чворића и ждрелне
жлезде.
Фиброзни слој је сачињен од везивних снопова и еластичних влакана, а развијен је у
горњем делу ждрела. На задњем зиду читавог ждрела он формира траку која се назива
ждрелна преграда, а служи за припој мускулатуре.
Мишићни слој сачињавају: горњи, средњи и доњи констриктор ждрела,
палатофарингеални и стилофарингеални мишић.
Фасцијални слој је грађен од густог везивног ткива и он прекрива површину ждрелне
мускуларе, а у горњем делу се спаја са фиброзним слојем и тако образује
фарингобазиларну фасцију.
Зид ждрела садржи попречнопругасте мишиће који се контрахују при гутању. Том
приликом ствара се испупчење на задњем зиду ждрела, које додирује меко непце, и
тако се створи преграда између горњег и доњег спрата ждрела. Истовремено, при
гутању, поклопац гркљана се спушта и затвара отвор на гркљану. Тиме се спречава
продирање залогаја у гркљан.
Изнутра је ждрело обложено слузницом, испод које се на крову ждрела налази ждрелни
или трећи крајник. Овај крајник највише је развијен код деце између друге и десете
године, а касније се смањује и ишчезава, тако да код одраслих особа после 25 година
постоје само остаци крајника. Ако је трећи крајник претерано развијен код деце, може
правити сметње у дисању кроз нос, јер притиска задње отворе носне дупље. У том

11
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

случају примењује се само хируршко одстрањење крајника. Ждрело се запаљује обично

кад се запале носна и усна дупља и назива се фарингитис.

2.3. Једњак

Једњак или езофагус (lat. oesophagus) је мишићно слузокожни орган, цевастог облика
који припада систему органа за варење. Једњак транспортује храну и течност од ждрела
до желуца.
Једњак је дугачак 22-25 cm, почиње настваљањем на ждрело и завршава се у
желудачном отвору за једњак (lаt. cardia). Завршни отвор једњака удаљен је око 42 cm
од почетка усне дупље. Пречник једњака је око 2 cm (кад храна пролази кроз њега), али
је на неким местима и мањи. Када је празан спљоштеног је облика и његов канал је
затворен.
Једњак пролази кроз врат, грудни кош и трбух, па је и подељен на та три дела. Пут
једњака није праволинијски већ гради кривине и сужења. У сегиталној равни је
конкаван према напред, јер у горњем делу прати кривину кичменог стуба, а у доњем
гради кривину око лука аорте, која пролази испред грудног дела једњака. У фронталној
равни такође гради 3 кривине. У вратном и горњем грудном делу налази се са леве
стране, затим се у грудном делу враћа у средњу линију и прелази на десну страну, док
се у доњем грудном делу поново враћа на леву страну.
Пошто је једњак грађен само од мишићног, везивног ткива и слузокоже релативно је
меканог састава и на месту контакта са другим органима гради одговарајућа сужења
(lat. angustitiae esophagi). Горње сужење се зове још и крикоидно (lat. angustitia
cricoidea) јер је гркљан у овом делу потиснут прстенастом хрскавицом (lat. cartilago
cricoidea) гркљања. Ово сужење налази се на самом почетку једњака, а његов пречник
је овде око 14 mm. У средњем делу једњака налази се друго сужење, аортикобронијално
сужење (lat. angustitia aorticobronchialis), изазвано притиском лука аорте и левог
главног бронха (душнице), које пролазе испред њега. Овде је пречник једњака око 16-
17 mm. У доњем делу једњака приликом проласка кроз дијафрагму, настаје и треће
сужење једњака, дијафрагматично сужење (lat. angustitia diaphragmatica). Једњак је
овде широк око 15-17 mm.
Трахеја (душник) се отвара ка ждрелу и да би се спречило да храна грешком залута у
њега, док гутамо, дисање се зауставља. Наш larynx (гркљан) се подигне до епиглотиса -
парчета хрскавице иза језика - да би се затворио улаз у душник. Меко непце затвара
задњи улаз ка носу (nazofarinksu). Ако комадић хране грешком залута у душник,
почећемо да кашљемо, што гура храну из душника назад у уста. Када мишић језика и
образа погурају храну до корена језика, та радња постаје рефлексна и више немамо
контролу над њом. Таласи мишићних контракција, који се зову перисталтика, гурају
храну низ једњак.
Једњак је подељен на вратни, грудни и трбушни део.

12
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Вратни део, је почетни део и од манубријума грудне кости прелази у грудни део.
Дужине је око 5 cm. Између једњака и преткичмених мишића налази се
ретроезофагеални простор, који омогућава покрете једњака при гутању. Испред једњака
је душник, а између једњака и душника пролазе повратни гркљански живци (lat. n.
laringeus recurrens). Бочно леже режњеви штитне жлезде, каротидне артерије,
унутрашње југуларне вене и оба живца вагуса (сваки са по једне стране).
Грудни део једњака, је дуг око 15-20 cm и то је његов најдужи део. Подељен је на
горњи и доњи грудни део.
Горњи грудни део, се налази у горњем средогруђу (medijastinumu). Овај део се налази
иза душника и изнад лука аорте. Леви главни бронх притиска једњак са предње стране
и ствара на њему средње сужење. Између задње стране једњака и кичменог стуба, са
мишићима налази се ретроезофагеални простор. Задњу страну укршта грудни лимфни
канал (lat. ductus thoracicus). Леву страну једњака додирује лук аорте, ствара на њему
средње сужење и потискује га удесно. Са леве стране једњака налази се лева заједничка
каротидна артерија, такође овом страном у жлебу између једњака и душника пролази и
леви повратни гркљански живац. Лева страна једњака додирује и леву плућну
марамицу. Десна страна једњака се налази иза душника и додирује десну плућну
марамицу. У околини једњака се налазе бројни паратрахеални лимфни чворови.
Доњи грудни део, налази се испод рачве душника и иза срчане марамице, тако да је са
предње стране прекривен њом и преко ње додирује леву преткомору и комору срца.
Десна плућна артерија такође пролази испред једњака нешто изнад срчане марамице. У
доњем делу предњом страном једњака силази леви живац вагус, док десни вагус силази
задњом страном једњака. Аортни лук се подвлачи испод једњака и прелази на његову
задњу страну. У нивоу дијафрагме грудна аорта је сасвим позади једњака. Задња страна
једњака је и у контакту са грудним лимфним каналом и веном azigos.
Трбушни део, почиње отвором дијафрагме (пречага) кроз који пролази једњак (lat.
hiatus asophageus). Овај део је кратак, 2-4 cm, левкастог облика и обухваћен је
мишићима пречаге, која имају улогу сфинктера (затварача) једњака. Завршава се ушћем
у желудац (lat. ostium cardiacum).
Наш једњак је мишићна цев која са оба краја има специјалне прстенасте мишиће, зване
сфинктери. Горњи сфинктер се отвара када храна пролази из ждрела, а затим се поново
затвара, а перисталтика гура храну низ једњак ка желудцу. Жлезде у зиду једњака луче
слуз која помаже да се залогај лакше креће.
На дну једњака други прстенасти мишић, сфинктер желудачних уста, контролише улаз
у желудац. Садржај желуца је под већим притиском него у једњаку, тако да је важно да
он не крене ка једњаку, када се сфинктер отвори да би пропустио још хране. Да се то не
би десило, један мали део глатког мишића једњака се контрахује баш у тренутку када
храна треба да уђе у желудац, подижући притисак таман толико да се садржај желуца
не би подигао. Сфинктер желудачних уста се отвара да пропусти залогај ка желуцу, а
затим се поново затвара. Храна проводи више времена у желуцу него у једњаку.

13
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Слика 5. Изглед дигестивног тракта

2.4. Желудац

Желудац је кеса у облику слова "Ј" и представља проширени део црева у коме се храна
нагомилава и започиње варење да би се затим постепено пропуштала у црево. Налази
се испод дијафрагме на левој страни абдоминалне дупље. Може се растегнути и
скупити у зависности од количине хране у њему. Када је празан, зид желуца је наборан,
а када је пун може да садржи 5 dm³ хране и тада набори нестају. На желуцу се
разликују два дела: кардијални (део где једњак прелази у желудац) и пилорични
(граничи се са цревом). Желудац има јак мишићни омотач, тако меша храну да би се
разложила и измешала са његовим соковима (желудачни сокови) који хемијски разлажу
храну. Желудачне жлезде продукују хлороводоничну киселину и ензим пепсин који
започиње варење беланчевина. Контракције мишићног омотача контролише нервни
систем, а нарочито плућно-желудачни нерв, који контролише и производњу и лучење
пробавних материја. Када је храна спремна да оде из желуца, она је у облику млечне
течности коју називамо каша. Наш желудац је једини део тела који производи велике
количине јаке киселине (хлороводонична).Она помаже да се пробаве протеини,
стерилише храну и убија бактерије. Али она може и да нам створи проблеме, нарочито
лоше варење и чир. Превелика количина киселине може да створи чиреве у желуцу.
Проблеми настају када се киселина производи у погрешним количинама у погрешно
време.
Нашим дигестивним системом, може се рећи, доминира желудац који има неколико
улога. Прва улога је привремено складиштење хране тако што се мишићи желуца
опусте да приме храну коју уносимо у њега. Друга функција је мешање, хране и

14
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

течности у желуцу, мешање са ензимима и соковима дигестивних органа снажним

контракцијама глатких мишића желуца. Трећа функција јесте потискивање садржаја у
танко црево. Четврта улога је стварање неактивних ензима – пепсиногена и проренина.
Пета улога (припада паријеталним ћелијама) је лучење разређеног раствора
хлороводоничне киселине која обезбеђује оптимални pH за стомачне ензиме, убија
бактерије и денатурише многе протеине. Садржи ендокрине ћелије које луче хормон
гастрин.
Којом ће се брзином варити неки садржај у желуцу зависи од много фактора. Пре свега
од тога које је температуре садржај који једемо, од јачине али и замора мишића самог
желуца, од количине сокова и ензима, од количине воде у желуцу. Угљени хидрати, на
пример, се најкраће задржавају у желуцу, док се протеини задржавају нешто дуже а
масти најдуже од намирница које једемо. Сокови који се излучују у желудац су
пореклом из јетре, жучи, панкреаса али их има и у цревима, где се варење хране даље
наставља.

Слика 6. Желудац
Желудачни сок даје киселе реакције. Ензими који су присутни у њему су пепсин,
лабфермент и мања количина липазе. Лабфермент груша млеко и омогућава његову
даљу разградњу помоћу пепсина и осталих ензима. Липаза у желудац доспева из
дванаестопалачног црева отварањем кружног мишића (пилоруса). У желуцу се масти
врло слабо разлажу. Хлороводонична киселина даје киселу реакцију и омогућава рад
ензима, а има и заштитну улогу јер неутралише активност неких бактерија које са
храном доспеју у желудац.
Једна од главних улога желуца је пробава протеина. То углавном ради ензим пепсин,
који се производи у ћелијама у фундичној области. Пепсин разлаже дугачке ланце
молекула протеина на мање фрагменте. То разлагање почиње у желуцу, храна путује
даље да би се процес завршио.
Пошто пепсин разлаже протеине, како то да не разложи и зид желуца? Ипак је тај зид
делимично сачињен од протеина. Изгледа да одговор лежи у томе да се пепсин прво
лучи у неактивном облику, званом пепсиноген, да не би разложио и саме ћелије које га
производе. Потребна је хлороводонична киселина да би претворила пепсиноген у

15
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

активни пепсин, а та промена се не одвија док је пепсиноген слободан у желудачним

соковима. Ћелије стомака су заштићене облогом од слузи који ствара баријеру између
сокова зидова желуца. Једино ако та баријера од слузи попусти, пепсин и
хлороводонична киселина могу да пробију рупу у зиду стомака и изазову чир на
желуцу.
Лучење желудачних сокова контролишу и нерви, и хормони. Прве излучевине се
производе помоћу стимулације из нерава, када мислимо о храни или је видимо,
окусимо или намиришемо. Проблеми могу да настану, ако обећана храна не стигне, јер
се киселина тада не раствара, али ако храна стигне, њено присуство стимулише даље
лучење, које овог пута иницира локална производња хормона, званог гастрин. Гастрин
се лучи у пилоричној области желуца, када је присутна протеинска храна, а и због
деловања нерава који стимулише присуство било какве хране.

2.5. Црево

Најважнија фаза процеса варења одвија се у цреву у коме се врши и апсорпција

сварених хранљивих материја. У вези с тим долази до повећања његове површине на
различите начине. Код виших кичмењака оно је мање или више издужено (дуже је код
биљоједа него код месоједа) и образују се ситни израштаји који су означени као вили
(цревне ресице). Тако нпр. код човека, површина ресица износи 10 m² или 5 пута више
од површине коже. Црево се састоји од два дела:

 предњег, танког црева;

 задњег, дебелог црева.
Граница између њих је обележена једним слепим израштајем – слепим цревом.
Након што се храна у желуцу делимично разложи и претвори у киселу кашу, она је
спремна за следећу фазу у процесу пробаве. Каша излази кроз један узани испуст на
дну желуца у први део танког црева, који се назива дванаестопалачно црево. Када
ћелије, које облажу зид дванаестопалачног црева, стимулишу киселине и масноће из
каше, оне производе неколико хормона, од којих неки крвљу путују до остала три
битна органа у пробавном процесу - жучне кесе, јетре и панкреаса.

2.5.1. Танко црево

Наше танко црево је део дигестивног тракта који је повезан са желуцем и дебелим
цревом. Оно је еластично, меко црево од мишића и мукозне мембране, које је чврсто
увијено и смештено у доњи део стомака. Може да буде дугачко око 6 m. Почетни део
танког црева је дванаестопалачно црево (duodenum, дугачко око 25cm) које је у облику
латиничног слова "C", а у који се уливају одводи јетре и панкреаса, причвршћен је за
абдомен помоћу трбушне марамице. У зиду танког црева налазе се жлезде које луче
велике количине слузи и ензиме. Слуз као омотач штити цревну слузокожу од дејства
ензима. Мукоза танког црева има бројне прстолике наставке – виле (слика 7.), који се

16
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

стално контрахују и релаксирају долазећи тако у блиски контакт са храном. На вилима

се налазе микровили чиме се знатно повећава површина танког црева.

Слика 7. Структура танког црева

Око 90% хране коју једемо се апсорбује у крвоток из танког црева. Чим храна уђе у
танко црево, кружни мишићи се први контрахују и деле црево на сегменте. Други
мишићи између ових сегмената, се такође контрахују, правећи мање сегменте, а прва
група мишића се опушта. Производ тога је нешто слично шљапкању, које се назива
ритмичка сегментација и дешава се 12 - 16 пута у минути. Истовремено се дужни
мишићи наизменично контрахују и опуштају покретима који се називају покрети
клатна; због тога се каша потпуно меша са пробавним соковима у танком цреву. Ова
мешавина се потискује кроз танко црево помоћу перисталтике, таласима контракције.

17
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

2.5.1.1. Јетра

То је највећа жлезда у организму кичмењака, тежи око 1.4-2 kg код одрасле особе и
представља хемијску фабрику. Налази се тачно испод дијафрагме у десној четвртини
абдомена и толико је велика да нам њен пун капацитет вероватно никада неће требати.
Међутим, тај додатни капацитет понекад може да буде веома користан. Јетра се отрује
лакше од било ког другог органа у телу, јер све што долази у желудац одатле прелази
право у јетру. Срећом, могуће је да се оштети и до три четвртине јетре, пре него што
здравље буде озбиљно угрожено. Чак и када је јетра веома оштећена, њене ћелије имају
огромну моћ регенерације и могу да се опораве, уколико се уклони извор тровања.

Слика 8. Јетра
Крв без кисеоника се преноси у јетру из слезине, желуца и црева помоћу јетрене вене,
која доноси све хранљиве материје које се апсорбују из хране. Ове материје кроз
капиларе прелазе у ћелије јетре. Свежа кисеоником богата, долази кроз јетрену
артерију. Ови крвни судови заједно обезбеђују све сировине и гориво које је јетри
потребно да би извршила своје компликоване задатке. Јетрин секрет је жуч која се
сакупља у жучној кеси крушкастог облика, а одатле кроз жучни канал излива у
дуоденум. Жуч је течност жућкасто - зелене боје која се углавном састоји од воде и
холестерола, жучних соли и жучних киселина, пигмената и вишка холестерола, које она
чисти из нашег тела. Не садржи ензиме, али омогућава варење масти тако што врши
њихову емулзију (разбија их на ситне капљице). Хормон, холецистокинин скупља
жучну кесу и тако потискује жуч кроз жучни канал у дванаестопалачно црево, где се
она меша са кашом. Када нема каше, један залистак у жучном каналу, који се назива
Одијев сфинктер, остаје затворен и жуч остаје у жучној кеси.

18
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Људском телу је жуч потребна да би сварила масноће. Без ње, масноће би једноставно
прошле кроз наша црева и избациле би се на другом крају. Јетра производи отприлике
једну литру жучи дневно и та течност непрестано цури у жучну кесу, која је превише
мала да би могла да задржи толико течности. Јака, лепљива течност, која остаје, се чува
на сличан начин као што желудац задржава храну - наборани зидови или набори, који
се налазе на унутрашњем зиду жучне кесе се шире када се жуч нагомила.
У нормалним околностима масни холестерол у концентрованој жучи остаје течан и не
може да створи наслаге. Међутим, ако пропорције течности из било ког разлога
варирају, унутар жучне кесе могу да се наталоже кристали холестерола. Ти кристали у
комбинацији са жучним солима и пигментима могу да формирају камен у жучној кеси.
Камен у жучи се јавља три пута чешће код жена него код мушкараца, нарочито код
особа које узимају храну са много засићених масноћа. Мање камење обично пролази
кроз црева и избацује се из тела, а да не проузрокује никакве проблеме, али понекад
неки може да се заглави у жучном каналу.

Поред тога јетра обавља још низ значајних функција:

 Претвара глукозу у гликоген;
 Представља складиште витамина и гвожђа;
 Трансформише отровне материје у неотровне (сва крв из црева прво пролази
кроз јетру па затим у општи крвоток).
Јетра је и центар за рециклажу. Нормални животни циклус црвених крвних зрнаца је
око 100 дана; када се истроше, извесне ћелије у јетри их разложе, задржавајући делове
који могу поново да се искористе, а избацујући оне који не могу, укључујући и пигмент
билирубин који прелази у жучну кесу. Ако је тај систем нарушен и јетра не може да
уклони билирубин из крви али ако су жучни канали толико запушени да билирубин на
може да се излучи, ти златно - жути пигменти се гомилају у крвотоку и могу да
проузрокују жутицу. Билирубин тада прелази у друга ткива тела, укључујући кожу и
очи и даје им жућкасту боју.
Поред ових основних функција јетра представља и ефикасно складиште. Она претвара
материје које уђу у крвоток у материје које тело може да користи у другим процесима.
Да би то урадила она складишти неке ензиме који делују као катализатори у процесу
претварања једне материје у другу. На пример, угљени хидрати, који у јетру доспевају у
облику простих шећера се одмах претварају у глукозу, енергетски извор који тело може
одмах да искористи. Када је потребна инстант енергија јетра враћа један део глукозе у
крвоток. Јетра не може да складишти сву глукозу те је претвара у веће молекуле
угљених хидрата који се зову гликоген, а који могу да се чувају и у јетри, и у ћелијама
неких мишића. Ако су сва ова складишта попуњена глукоза се претвара у трећи облик,
у масноћу, која се складишти под кожом и у другим деловима тела. Када је потребна
додатна енергија, гликоген и масноћа се поново претварају у глукозу.
Гликоген заузима највећи део складиштеног простора јетре, али у њему се налазе и све
количине гвожђа и витамина А, Д и Б12 које су потребне телу. Они су непоходни за
здравље људи и ослобађају се по потреби. Поред њих јетра чува и неке материје које су
мање корисне, укључујући и неке отрове које тело не може да разложи. Неки отрови се
уништавају у јетри. Међутим, ни капацитет јетре није бесконачан и ако се током дугог
периода конзумира превише отрова, нпр. алкохола, оштећене ћелије ће се ипак
опоравити, али фиброзна везивна ткива ће заменити нормалне ћелије јетре и изазвати

19
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

оштећење. То стање се назива цироза јетре и ако се не лечи, спречава јетру да обавља
своје нормалне функције и води до смрти.

2.5.1.2. Панкреас

Гуштерача, позната и под називом панкреас, је веома важна жлезда у систему органа за
варење. Дугачка је отприлике 15 cm, дугуљастог облика и пљосната.
Тежине је између 50 и 150 g. Добро је заштићена и смештена дубоко у горњем делу
стомака, ретроперитонеално, у висини другог лумбалног пршљена иза желуца и
дванаестопалачног црева, непосредно испред кичме.

Слика 9. Панкреас

Панкреас обавља двоструку улогу:

1. Излучује сокове потребне за прераду хране у цревима, који се мешају са жучи
из јетре. То је егзокрина функција гуштераче;
2. У крв луче хормоне, који делују у другим деловима тела, што представља
ендокрину функцију гуштераче.

Егзокрина функција се огледа у лучењу панкреасног сока који се преко Вирсунговог

изводног канала излива у нисходни део дванаестопалачног црева. Поред овог главног
изодног канала постоји још један помоћни, Санторинијев изводни канал. Вирсунгов
канал се најчешће сједињује са главним жучним путем (Ducus choledochus). На месту
где се ови изводни канали уливају у силазни део дуоденума постоји мала избочина

20
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

(papilla duodeni), око које се налазе мишићна влакна, која граде Одијев сфинктер,
мишић који регулише ослобађање жучи и панкреасног сока.
Дневно панкреас човека излучи око 2000 ml сока. Основни састојци панкреасног сока
су ензими за варење хране и најважнији међу њима су:
 трипсин,
 химотрипсин,
 липаза,
 амилаза,
 карбоксипептидата.
Егзокрини панкреас секретује још и фосфолипазу, еластазу и рибонуклеазу.
Трипсин и химотрипсин учествују у варењу протеина па се излучују у неактивном
облику, као трипсиноген и химотрипсиноген, да би се активирали тек када доспеју у
танко црево. То су такозвани зимогени ензими. Прво се помоћу цревне ентерокиназе
активира почетна, мала количина трипсиногена па затим он активира преосталу
количину како трипсиногена тако и химотрипсиногена. Липаза се, такође, излучује у
неактивном облику, а активира се тек у танком цреву помоћу жучи (ствара се у јетри и
преко жучних канала доспева у дуоденум). Липаза делује само на емулговане масти, а
да би се оне емулговале неопходна је жуч. Амилаза разлаже скроб.

Постоје три фазе у регулацији лучења панкреасног сока:

1. цефалична фаза:
 мирис хране
 укус хране
 изглед јела – визуелна компонента изазива лучење панкреасног сока
преко дејства нерва вагуса али хормон холецистокинин утиче на ове
процесе
2. желудачна фаза – ширење зида желуца под утицајем хране активира вагус, а
такође и покреће перисталтичку реакцију (перисталтика) уз помоћ безусловних
рефлекса.
3. Цревна фаза.
Лучење панкреасног сока врши се само после доспевања хране у дуоденум, а свој
максимум достиже три сата по уношењу хране. То лучење је под утицајем хормона
секретина кога стварају жлезде танког црева када садржај из желуца доспе у њега.
Секретин из танког црева крвљу доспева у панкреас где изазива лучење панкреасног
сока богатог водом и бикарбонатима. На лучење овог сока утиче још један хормон,
холецистокинин-панкреозимин. Овај ензим релаксира Одијев сфинктер, што омогућава
секрецију панкреасног сока и жучи, али и стимулише панкреас на лучење сока богатог
ензимима. Уједно холецистокинин инхибира активност желуца, што, омогућава да се
храна која је доспела из желуца у дуоденум адекватно свари.
Поред хормоналне регулације, панкреасни сок се лучи и деловањем безусловних
рефлекса (поглед на храну, мирис хране изазивају ту секрецију).
Ендокрина функција панкреаса огледа се у раду ендокриних ћелија груписаних у тзв.
Лангерхансова острвца. Ова острвца су разбацана по егзокрином панкреасу и смештена
су између његових мешкова. Највише их има у репу панкреаса.

21
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Ова острвца се сатоје из три типа ћелија: алфа, бета и делта. Бета ћелије излучују
хормон инсулин (lat. insula - острво), док алфа излучују глукагон. Инсулин и глукагон
су са антагонистичким дејством: док инсулин смањује концентрацију глукозе у крви,
глукагон је повећава.
Делта ћелије луче хормон соматостатин који ихибира секрецију осталих хормона.
Такође панкреас секретује још један хормон амилин, који регулише брзину ресорпције
у гастроинтестиналном систему.
Повећана концентрација глукозе (шећера) у крви доводи до појачаног лучења инсулина
па он смањује ниво шећера у крви. Када се ниво глукозе смањи на нормалу, смањује се
и лучење инсулина. Међутим, када се инсулин недовољно излучује или постоји
резистенција на њега долази до нагомилавања глукозе у крви, тј. хипергликемије
(вредности веће од 6,66 mmol/l) што доводи до шећерне болести (diabetes mellitus).

2.5.2. Дебело црево

Дебело црево (lat. intestinum crassum) је завршни део дигестивног тракта који се
наставља на танко црево (lat. intestinum tenue).
Дужине је око 2 метра и има променљив дијаметар (на почетку 8-10 cm, а у нисходном
делу 3-4 cm). Дебело црево почиње у десној бедреној јами и пружа се од тзв.
илеоцекалног отвора до чмарног отвора или ануса. Дебело црево прихвата из танког
црева садржај из кога апсорбује воду и соли. Осим тога, оно прикупља несварене
остатке које у процесима варења и труљења претвара у измет (фецес). У њему се такође
налази мноштво бактерија које имају способност синтезе витамина које организам
апсорбује.
Дебело црево састоји се од три дела:
 слепог црева (lat. coecum),
 колона (lat. colon) и
 задњег или чмарног црева (lat. rectum).
Овај део дигестивног тракта почиње од илеоцекалног отвора, на коме се налази
залистак који спречава враћање садржаја из дебелог у танко црево. Слепо црево је
слепо затворено на свом доњем делу и одатле потиче његов назив. Од њега се наниже
спушта црвуљак (lat. appendix vermicularis), који се у народу често погрешно назива
слепим цревом. Овај орган је веома варијабилан у погледу морфологије и односа тако
да његова дужина варира од 2 до 25 центиметара, а промер између 5 и 8 милиметара.
Од десне бедрене јаме, у којој је смештено слепо црево, пружа се навише усходни део
дебелог црева (lat. colon ascendens). На доњој страни јетре црево скреће улево и до
левог хипохондријачног предела се пружа његов попречни део (lat. colon transversum).
Одатле се спушта нисходни део дебелог црева (lat. colon descendens) све до леве
бедрене јаме. Од њега полази сигмоидни део (lat. colon sigmoideum) који се у пределу
3. сакралног кичменог пршљена наставља у чмарно црево. Дебело црево крвљу
снабдевају следеће артерије: arteria colica media, arteria colica dextra, arteria ileocolica,
a colica sinistra и arteriae sigmoideae. Вене које полазе од црева су притоке горње и
доње мезентеричне вене. Живци за дебело црево потичу из вегетативног целијачног
сплета.

22
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

1. узлазни део
2. попречни део
3. силазни део
4. сигмоидни део
5. чмарно/задње црево
Колон (lat. intestinum colon) је део дебелог црева
(lat. intestinum crassum) који се наставља на
слепо црево (lat. intestinum cecum), а прелази у
задње црево (lat. intestinum rectum).
Колон се може поделити на:
 узлазно дебело црево, узлазни колон или узлазно ободно црево – (lat. colon
ascendens)
 попречно дебело црево, попречни колон или попречно ободно црево – (lat. colon
transversum)
 силазно дебело црево, силазни колон или силазно ободно црево – (lat. colon
descendens)
 завијено (сигмоидно) дебело црево, сигмоидни колон или завијено црево –
(colon sigmoideum)
Узлазни део полази од десне бедрене јаме, у којој је смештено слепо црево, и пружа се
навише кроз десни бочни део стомака до доње стране јетре. Овде црево скреће нагло
улево и гради тзв. десну кривину колона. Од ове кривине, преко пупчаног предела, до
левог хипохондријачног предела се пружа попречни део црева и на том месту оно
скреће нагло надоле и гради леву кривину колона. Од ње се спушта нисходни део
дебелог црева низ леви бочни део трбушне дупље све до леве бедрене јаме. Од ове јаме
полази сигмоидни део који се у пределу 3. сакралног кичменог пршљена наставља у
чмарно црево. Сигмоидни део има облик латиничног слова „S“.
Дебело црево је један од примарних органа у телу одговоран за детоксикациони процес.
Здраво тело има природну способност да елиминише токсине из тела, којима смо
изложени свакодневно. Штетне материје као што су бактерије, пестициди, прехрамбени
адитиви, загађивачи околине, лекови и хемикалије се филтрирају кроз интерни
детоксикациони процес и елиминишу се кроз наша црева. Амонијак, је отпад,
нуспроизвод метаболизма, настао пробавом протеина, бактеријском ферментацијом
хране обрађене у систему за варење, и може се извршити детоксикација само у здравом
систему за варење. Пестициди, фунгициди и хербициди били су у почетку слављени
као чудо модерне науке. Од када су изумљени, 55 година стара употреба пестицида у
пољопривреди загадила је нашу воду, тло, ваздух и храну. Изложеност пестицидима и
индустријским хемикалијама које се налазе у нашем окружењу могу преоптеретити
тело и онемогућити природну способност да се исправно елиминишу токсини из тела.
Прва одбрамбена линија тела је здраво дебело црево.
Међутим наш унутрашњи детоксикациони процес може да се сруши: од претераног
излагања загађивачима околине у нашем: ваздуху, храни и води, лошом исхраном,
услед недостатка уношења адекватних влакана, прекомерном употребом алкохола и
кофеина, услед великог стреса, недостатка вежбања, претераног коришћења
антибиотика и лекова на рецепт.

23
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Када се у телу унутрашњи детоксикациони процес сруши, токсини циркулшу у крви

уместо да буду елиминисани кроз дебело црево, што изазива болести пробавних органа
и доводи до других озбиљних здравствених поремећаја.
Према традиционалној источњачкој медицини, потреба за чишћење може да се
манифестује симптомима као што су умор, трома пробава, горушица, надутост, затвор,
запушење синуса, кожне болести (поремећаји), бол у зглобовима, болови у мишићима,
главобоља и још много тога. У свету пуном токсина из животне средине који делују
изнутра и споља, наша тела могу користити помоћ биља, које побољшава чишћење
дебелог црева.

2.6. Анални отвор (Rektum)

Анус (lаt. ānus: „прстен“) у анатомији је последњи део пробавног тракта, и коначни
отвор ректума, а сам отвор се зове чмар. Два сфинктера окружују анус. Унутрашњи је
изграђен од глатких мишића и под контролом је аутономног нервног система, док је
спољашњи сфинктер изграђен од пругастих мишића и под контролом је вољног
нервног система. Када је rectum пун, повећање притиска тера на ширење аналне цеви
како би измет доспео у цев. Ректум се смањује, а измет путује аналном цеви до ануса
помоћу перисталтике. Како би спречили настанак болести, људи перу анус након
избацивања измета помоћу воде или тоалетног папира.

24
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

3. Закључак

Иако изванредно добро организован, систем органа за варење је у основи једна дуга цев
која почиње устима на коју се надовезује грло, затим једњак што води до желуца,
одакле се наставља дванаестопалачним, танким и дебелим цревом – завршница је
анални отвор.
У овим органима, помоћу јетре, панкреаса и жучне кесе, употребљиви (сварљиви)
делови оног што смо појели претварају се у проста једињења која наше тело може лако
да апсорбује и искористи за сагоревање енергије и за изградњу нових ткива.
Несварљиви остаци се одстрањују као отпадне материје.
Варење је дводелни процес – једним делом механички, другим хемијски. Механички
део варења одвија се у устима и желуцу. Зуби ситне храну на мале делове, да се не
бисмо задавили док је гутамо. Храна се бућка и додатно ситни у желуцу. Хемијски део
варења обавља се у сваком делу система за варење у коме ензими и друге супстанце
попут хлороводоничне киселине и жучи разлажу храну и ослобађају хранљиве састојке.
Сваки орган у систему за варење игра посебну улогу у „драми“ која се зове варење. Али
први чин се одиграва на два места која се никада не наводе као делови система за
варење: у очима и у носу. Када видимо храну која буди апетит, наш доживљај ће
условити телесну реакцију. Другим речима, наше мисли стимулишу наш мозак да
саопшти систему за варење да се спреми за акцију. Оно што се одиграва у носу је чисто
физички процес. Узнемирујућа арома добре хране преноси се молекулима с површине
хране кроз ваздух и доспева до мембране која прекрива ноздрве и стимулише ћелије,
рецепторе на нервним влакнима чула мириса; они даље преносе сигнал до мозга. Када
рецептори успоставе комуникацију с мозгом, мозак шаље побуђујућу поруку устима и
систему органа за варење.
Цревни тракт човека представља једну велику и релативно осетљиву целину. То је прва
граница између спољашње средине и унутрашњости организма. Основне функције су
апсорптивна (упијање хранљивих материја из хране), заштитна и одбрамбена (заштита
од токсина и штетних бактерија и вируса). Укупна дужина цревног тракта износи
приближно 9 метара и површине од 300 m2.

25
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Овај тракт насељава око 100 милијарди бактерија - што је 10 пута више од свих ћелија
присутних у организму. У цревима је такође присутно и 70% свих имуних ћелија у
организму. Уопштено посматрано, цревни тракт човека представља један велики и
комплексан екосистем, који може врло лако да се наруши. Полазећи од желуца, расте и
број бактерија. Тако их у желуцу има од 0-1000 по ml, у танком цреву њихов број је
већи и износи до 105 по ml односно граму у јејунуму, а у илеуму од 103 до 107 по ml
односно g. Највећа количина бактерија налази се у колону – од 1010 до 1013 бактерија
по ml односно граму узорка. Занимљив податак је да укупна биомаса микробних ћелија
у целокупном гастроинтестиналном систему једног човека износи у просеку између 3 и
4 kg.

Литература

1. Бајић, М. (1991) Анатомија и физиологија. Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд.
2. Christian, J. L., Greger, J. L. (1995) Nutrition for Living. The Benjamin Cummings
Publishing Company, University of Wisconsin – Medison, Redwood city, California.
3. Калезић, М. (1995) Основи морфологије кичмењака. Научна књига, Београд.
4. Калезић, М. (1998) Хордати. Скрипта. Биолошки факултет Универзитета у
Београду, Београд.
5. Петровић, В. М. (1991) Упоредна физиологија. I део. Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд.
6. Taylor, D. J., Green, N. P. O., Stout, G. W. (1997) Biological science 1. Cambridge
University Press, Cambridge.
7. Др Милан Милисављевић и сарадници, Клиничка анатомија, Наука, Београд,
2002.

26
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Датум предаје: _______________

Комисија:

Председник _________________

Испитивач _________________

Члан _________________

Коментар:

27
Систем органа за варење Анђела Ковач, IV-8

Датум одбране: ___________ Оцена__________(___)

28