Intervencije u krizi

Doc.dr Miodrag Stanković

dečji psihijatar, porodični psihoterapeut
DUNP, Klinika za mentalno zdravlje Niš
misasni@sbb.rs
 INTERVENCIJE U KRIZI
• Skup postupaka pomoću kojih se nakon
kriznih dogañaja, ljudima pomaže da lakše
prebrode ono što su doživeli, a doživljaj
integrišu u svakodnevno životno iskustvo
• Preventivni metod
• Rezultat rada Džeralda Kaplana i Eriha
Lindemana
• Centri za intervencije u krizi formirani
su u okviru tercijerne prevencije sa
razrañivanjem programa socijalne,
psihološke i profesionalne rehabilitacije
psihijatrijskih pacijenata
• Koncept rada
• Uvoñenje neprofesionalaca, proširenje
delokruga delovanja, pokrivanje daleko veće
populacije
• Specifičana trijaža neprofesionalaca
• Specifična obuka
• Aktivno pružanje i nuñenje kratke “support”
terapije svim uzrasnim kategorijama
• Funkcionisanje
• Neposredno i brzo dejstvo
• 24-satna dostupnost
• Fleksibilnost profesionalnih usluga – “svi za
sve”
• Telefonska psihoterapija (prednost: anonimnost
koja eliminiše otpore, anksioznost i doživljaj
distance, sa malim brojem časova intenzivnog
rada)
• Fokusiranost na suicidalne, prevenciju relapsa
kod psihijatriskih pacijenata (uz narkomane,
alkoholičare), na adolescente, žrtve kriminala,
silovanja, prirodnih katastrofa, stare, gluve i
napuštene osobe
Beogradsko telefonsko savetovalište za osobe u suicidnoj krizi

besplatni telefon 0-800-201-200

Intervencije u krizi usmerene su ka 3
temeljna uverenja o doživljaju stvarnosti,
koja su u krizi najčešće poljuljana:

1. Uverenje u sopstvenu neranjivost

“To se meni ne može dogoditi”
2. Doživljaj sveta kao smislenog i razumljivog

“Život ima smisla... Bog postoji... Sve će biti u redu
ako si dobar i pošten..”
3. Viñenje sebe u pozitivnom svetlu

“Ja sam dobar za druge ljude...Dobar sam u svom
poslu...Poštovan sam...”
Intervencije u krizi imaju za CILJ da:

• smanje intezitet krize

• zaštite od dodatnih stresora
• pomognu u mobilizaciji unurašnje
psihološke snage
• pomognu bržem i lakšem
uspostavljanju nivoa funkcionisanja iz
perioda pre krize
• spreče ili ublaže buduća neprilagoñena
ponašanja i emocionalne slomove
CILJEVI se ostvaruju kroz:
1. Brzu i neposrednu pomoć oko ponovnog
uspostavljanja psihološke kontrole (bezbednosti i
emocionalne stabilnosti) uz pomoć rešavanja
problema zbog kojeg osoba traži pomoć
2. Pomoć u dobijanju potrebne nege i terapije, uz
minimum restriktivnih ili intezivnih kliničkih setinga
ili hospitalizacije
3. Analiza sredinskih faktora koji su mogli dovesti do
krize (racionalno objašnjenje signala krize,
procena osetljivosti osobe)
4. Usvajanje veština budućeg rešavanja problema u
sličnim kriznim situacijama
• Jačina stresora nije isključivi faktor u
izboru načina prevladavanja stresa kao
što se ranije smatralo

• FOKUS intervencija u krizi je na

psihološkim potrebama osobe pre
nego na uzroku krize
Specifičnosti kriznih intervencija:

1. Aspekt vremena - intervencije su kratke i

vremenski ograničene čime se postižu 3 cilja:
a) suočavanje klijenta sa potrebom da odmah
počne da radi na rešenju
b) daje se pozitivan fidbek klijentu da terapeut
veruje da može doći do promene
c) stvaranje zajedničkih ciljeva u terapiji

2. Ograničenost ciljeva - ciljevi su jasno

odreñeni i ograničeni na:
a) uspostavljanje emocionalne ravnoteže,
b) poboljšanje uvida
c) povećanje sposobnosti rešavanja problema
Specifičnosti kriznih intervencija:

4. Brzina pružanja pomoći

4. Aktivnost i prilagodljivost pomagača -

teraput je aktivan, usmerava, proučava
problem, pravi hipoteze, formuliše strategiju
rešava probleme, direktivan uz podsticanje
klijenta ka samostalnosti

5. Strategija malih koraka - postepeno

vraćanje doživljaja samokontrole
 KOME SU NAMENJENE KRIZNE INTERVENCIJE I KAKO SE SPROVODE?

svi upoznati sa
dogañajem

rodbina
poznanici grupa
porodica žrtve
sličnih
osoba
žrtva
kriznog kolege
prijatelji
dogañaja

lokalna očevici

zajednica spasilačke službe

“KRUGOVI
pomagači
UGROŽENOSTI”
NAKON KRIZNOG DOGAðAJA
Specifični postupci u okviru
kriznih intervencija:
• Psihološka podrška na mestu dogañaja dok
on još traje (Psihološka prva pomoć)
• Sedmofazni Robertsov proces pružanja
intervencije u krizi
• MIčelov model postupaka u kriznim
situacijama
• Savetodavne usluge
• Stručne konsultacije
• Edukacija o PTSD-u i terapija PTSD-a
PSIHOLOŠKA PRVA POMOĆ (Raphael, 1996):

1. Pružanje utehe žrtvama

2. Zaštita od dodatnih pretnji ili stresa
3. Zbrijavanje telesnih potreba i povreda
4. Pomoć u “spajanju” sa članovima porodice
5. Olakšavanje “traumatskih priča” i izražavanja
osećanja
6. Povezivanje žrtve sa različitim sistemima
podrške u lokalnoj zajednici
7. Podsticanje uspostavljanja osećaja
samokontrole
8. Utvrñivanje postojanja potrebe za daljim
savetovanjem ili terapijskim radom
MIČELOV MODEL (Mitchell J, 1996):
3 specifična postupka u okviru kriznih intervencija
A. SAŽETA PSIHOLOŠKA INTEGRACIJA TRAUME

Suština je integracija traume u svakodnevno iskustvo!!!
B. RASTEREĆENJE

20 minuta

Neposredno nakon dogañaja, a pre odlaska sa mesta
dogañaja

Faze: Uvod, “Istraživanje”, Davanje informacija

Pomoć u prihvatanju reakcija kao normalne u datim
okolnostima
C. DEMOBILIZACIJA

10 min.

Nakon kriznih dogañaja velikih razmera

Voditelj upoznaje učesnike o znacima stresa koje će učesnici
dogañaja primetiti kod sebe tokom sledećih dana i o
načinima samopomoći dok se ne organizuje drugačiji vid
pomoći

Ishrana, povratak na mesto dogañaja ili odlazak
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti

Neophodno u svakom skriningu

Refleksije

Da li je osoba bezbedna?

Da li su druge osobe bezbedne od nje?

Da li namerava nekoga da povredi?

Da li postoji način da sprovede svoje namere?

Za detalje videti predavanja o suicidalnosti i

agresivnosti
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

Prvi korak u intervenisanju u krizi

Ljudi žele da budu saslušani, shvaćeni,
prihvaćeni i uvaženi (umesto toga skloni smo
reći: “Rekao sam ti to...”)

Osoba u krizi ima potrebu da bude moćna, da
ima izbore, mogućnosti, resurse, podršku i nadu

AKTIVNO SLUŠANJE je glavni instrument u
izgradnji odnosa i komunikacije i podrazumeva:
• Postavljanje pitanja otvorenog tipa
• Neverbalnu podršku
• Minimalno verbalno ohrabrivanje
• Parafraziranje
• Reflektovanje
• Validacija i afirmacija
• Ponovno uveravanje
• Čekanje
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

Parafraziranje - pokazivanje aktivnog interesovanja, i
fokusiranost na problem osobe, traganje za jasnoćom,
zauzimanje zajedničkog stava, izbegavanje pogrešnog
tumačenja i uvećanje poverenja. Elementi:

Ponavljanje izrečene namere ili (konfuznog)
sadržaja osobe (npr. osoba se žali: “Čoveče, kakva
ludnica” , pomagač kaže: “Izgleda da ste imali loš
dan?” (parafraziranje) “Ne, samo jedan deo dana”.
Intervencija pomaže u stvaranju uverenja da
pomagač razume značenje reči koje osoba koristi

Voñenje računa da se sadržaj ne ponavlja
“papagajski”, jer to može delovati kao neslušanje ili
oponašanje

Podsticanje pojašnjavanja emocionalnog doživljaja
u vezi kriznog iskustva u prošlosti i sadašnjosti:
“Nisam siguran/na šta tačno mislite kada kažete...”
ili “Recite mi više o...”.
• Rezimiranje (na kraju jednog dela razgovora)
 2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

OTVORENA PITANJA
• OMOGUĆAVAJU DUG ODGOVOR i u suprtnosti su sa zatvorenim pitanjima koja
omogućavaju kratak odgovor
• Postavljaju se u situacijama kada se očekuje da respondent razmisli i reflektuje
• Omogućavaju izražavanje mišljenja i osećanja
• Daju osećaj kontrole u konverzaciji
• Mogu stvoriti osećaj kontrolisanosti od strane respondenta ali ukoliko se postavljaju
u pravo vreme ostavljaju utisak zainteresovanosti
• Otvorena pitanja počinju sa:
• Opisom: Izgledaš mi.... Vidim da si.... Kao da su ti...Kako si stvarno? Šta se dogaña?”
• Uputstvom da se nešto opiše: “Opišite mi molim vas šta bam se dogodilo? ...Šta vam
pomaže da... Šta mislite o... Šta se dogodilo vama...njemu?
• Reflektivnim pitanjima: Kada biste vi pokušali da... Kako mislite da bi ste reagovali?
• Šta mislite (osećate) da će to za vas značiti?
• Pitam se šta mislite o....?

“Trik” je navesti osobu u krizi da sama postavi otvoreno pitanje, što ispitivaču daje
oslonac da govori o čemu god želi. Način da se osoba navede da postavi otvoreno
pitanje je zainteresovanost nedovršenom pričom ili benefitom

ZATVORENA PITANJA
• Pomažu da se započne konverzacija i da se sumira napredovanje
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

Reflektovanje daje osobi ideju šta je interpretirano na
osnovu njegovih informacija, a što joj pomaže da prepozna
šta oseća i projektuje. Elementi:

Saopštavanje kako je doživljena (viñena): “Izgledate
veoma zabrinuto...uplašeno.” ili “Zvučite veoma
ljutito...”

Davanje fidbeka u vezi situacije: “Sada izgledate
napeto, šta bi vam pomoglo da se opustite dok
razgovaramo?”

Pružanje refleksija na empatski odmeren način, jer
u suprotnom osoba se može “zatvoriti” (npr. “Brine
me kada tako govorite o samoubistvu, iako kažete
da niste ozbiljni. To može uplašiti druge pa se može
dogoditi da ne žele da razgovaraju o tome ili o vašoj
situaciji uopšte.”)
Značaj:

Ukoliko osoba nije svesna uticaja svojih razmišljanja ili
ponašanja na druge ljude, ne može ih ni menjati.
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

VALIDACIJA
• Verovatno najvažnija podrška koja se može pružiti
osobi u krizi
• Predstavlja prenos podrške da je u redu to što
osoba oseća i da osoba nije sama jer se mnogi u
takvoj situaciji slično osećaju
• Potvrditi (pohvaliti, potkrepiti) njen pokušaj i napor
koji ulaže da se izbori sa situacijom iako krize
stvaraju osećanje neadekvatnosti
• Uveravati da osoba može proći kroz težak period i
krizu i da zaslužuje pomoć
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja
AFIRMACIJA
• Jednostavni, direktni iskazi koji ulivaju samopouzdanje,
nadu, umirenje:
– “Drago mi je da ste odlučili da razgovarate sa mnom.”
– “Zvučite kao veoma (jaka, brižna, osetljiva) osoba.”
– “Drago mi je da ste odlučili da potražite pomoć, jer je
vi zaslužujete.”
– “Imate dobar smisao za humor, to je dobar način da
se izañe na kraj sa nekim problemima.”

• VAŽNO JE NE DAVATI NEISKRENE IZJAVE!

• Ukoliko se neiskreno daju izjave nije moguće
uspostavti odnos poverenja i terapijski uticaj!
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

Neverbalna podrška
– kontakt očima,
– odobravanje klimanjem glave,
– telesnim stavom blago naklonjenim prema
osobi

VAŽNO JE NE PRAVITI PREDSTAVU SVOJIM

PONAŠANJEM (NE GLUMATATI)!
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

Minimalno verbalno ohrabrivanje:

– “da...”,
– “samo nastavite”,
– “i... šta se onda dogodilo?”

VAŽNO JE NE PRAVITI PREDSTAVU SVOJIM

PONAŠANJEM (NE GLUMATATI)!
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i uticaja

AKTIVNO SLUŠANJE:

Pomaže u stvaranju slike šta se zaista
dogodilo

Pomaže u validaciji emocija i ponašnja

Nudi drugačiju (objektivnu) perspektivu
sa pomagačeve tačke gledišta

Obezbeñuje nadu i osećaj pravilne
usmerenosti

Ukazuje na resurse (snage) koje su
zanemarene

Daje moć pravljenja izbora i
preuzimanja akcije
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
3. IDENTIFIKACIJA OSNOVNOG PROBLEMA
– Osnovna pitanja koja zahtevaju odgovor da bi se identifikovala
priroda krizne situacije:
• Šta se dogodilo što je podstaklo poziv za pomoć?
• Šta je dovelo (prethodilo) do (aktivirajućeg dogañaja)?
• Ko je sve učestvovao u dogañaju?
• Kako se osoba u krizi oseća?
• Čega se boji?
– Mnogi od ovih pitanja će imati odgovor ukoliko klijent ispriča
svoju priču
– BAZIČANA SAMOREFLEKSIJA (pitanja koja pomagač sebi
postavlja):
• Gde “boli”? Šta je problem?
• Kako mogu da pomognem? Šta osoba želi da učinim za nju?
• Kako osoba u krizi može biti od pomoći sebi i terapeutu?

– Prepoznati postojanje simptoma ili ponašanja karakterističnih za:

• mentalne poremećaje ili
• bihejvioralne sindrome
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
• Tokom krize emocije su obično konfuzne i teško ih je
definisati
• Pomoć u izražavanju emocija pomaže osobi i da
uveća kontrolu nad njima, a pomagaču šansu da
pojasni sliku o potrebama osobe

• Dva su ključna emocionalna elementa krize:

• ŽALJENJE/GUBITAK (realan ili percipiran) u životu
osobe
• ANKSIOZNOST - kao projekcija u nesigurnu budućnost koja
se može očekivati u svakoj kriznoj situaciji, ukoliko ne postoji
odgovor ili rešenje (percepcija gubitka kontrole), a postoji
procena da se nešto loše može dogoditi
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
Suportivna terapija:
– Eklektički pristup u radu sa osobama u krizi (počiva na
modelu stresa i teoriji krize)
– Aspekti suportivne terapije:
1. Emocionalni aspekt (empatija sa osobom u krizi,
preplavljene intezivnim osećanjima: tuga, bes,
bespomoćnost, strah, anksioznost, nesigurnost)
2. Usmerenost na rešavanje problema (pomoć u
donošenju odluka: pružanjem informacija, stvaranjem
mreže socijalne podrške, destigmatizacijom)
3. Poboljšanje socijalnih odnosa (rad na partnerskom,
transgeneracijskom, širem porodičnom, poslovnom
konfliktu)
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog
rasterećenja
• Niko ne može predvideti kako će se osećati osoba koja žali
za gubitkom. Ipak, identifikovano je 5 faza (Elizabeth
Kubler-Ross), koje najveći broj ljudi iskusi tokom žaljenja.

1) Poricanje
2) Bes
3) Tuga/depresivnost
4) Obrañivanje
5) Prihvatanje
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja

• Poznavanje faza omogućava mapiranja tačke u kojoj

se osoba nalazi.
• Meñutim, žaljenje ne prolazi jednostavno kroz faze i
završava se. Češće, izgleda kao da se dogaña serija
ponovljenih faza. Osoba može biti u različitim fazama
žaljenja za svaki posebni aspekt žaljenja.
• Reakcije mogu i ne moraju da se pojave tokom
žaljenja. Pojava i drugih reakcija je očekivan dogañaj
• Emocionalne reakcije i njeni somatski ekvivalenti se
obično pojavljuju u “talasima”, trajući različit period
vremena.
Emocionalne reakcije
• Tuga/Napuštenost/Očaj
• Bes/Gnev/Ozlojeñenost/Osvetoljubivost
• Uteha
• Strah/Panika/Strepnja
• Krivica
• Doživljaj konfuzije/inhibiranosti, ukočenosti, obamrlosti
• Beznadežnost/Bespomoćnost

Telesne (fizičke) reakcije

• Teskoba “knedla” u grlu
• Brzo i plitko disanje
• Osećaj praznine u stomaku
• Muka
• Glavobolja
• Suva usta
• Slabost, generaln nedostatak fizičke snage
Bihejvioralne reakcije
• Neočekivano plakanje
• Hostilne reakcije prema onima koji pokušavaju da
pomognu ili umire
• Nemir
• Gubitak inicijative ili želje da se učestvuje u različitim
aktivnostima
• Poremećaji spavanja
• Neprekidno pričanje
• Socijalno povlačenje i izolacija
• Pojačano pušenje, uzimanje alkohola, lekova, drugih
PAS
Kognitivne reakcije
• Sumanutosti, halucinacije
• Košmarni snovi
• Poremećaj pažnje/Neodlučnost/Usporeno razmišljanje
• Dezorijentacija/Poremećaji pamćenja/”Prekid filma”
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
5. Sagledavanje mogućih alternativnih rešenja
Pomoć osobi u razmatranju alternativa:
– Šta osoba veruje da je najvažniji problem koji
treba da reši?
– Čemu se osoba nada?
– Šta misli da joj je potrebno?
– Šta je osoba već pokušala da bi rešila
problem?
– Koje rešenje je funkcionisalo u prošlosti?
– Koje lične snage, osobe i resursi okoline i
društva trebaju osobi da bi rešila problem?

• Ljudi u krizi imaju specifičan kognitivni stil

(pesimizam, katastrofiranje, crno-belo). Osećaju
da imaju ograničene opcije, pa je zato nuñenje
alternativa značajna intervencija u krizi.
Rešavanje problema (1)
– Tehnika koja omogućava nošenje sa teškoćama koje
uobičajeno rezultuju simptomom
– Zahteva planiranje i realizaciju korak po korak
(neophodno je odmeriti svaki korak i neizostavljati ni
jedan, kao penjanje uz liticu)
– Koraci
• Definicija problema što preciznije, kao i
koegzistirajućih problema (potreba). Reframiranje
(reatribucija) može biti od koristi
• Što više mogućih (alternativnih) rešenja
• Procena efektivnosti (konsekvenci) svake alternative;
Šta će se dogoditi?
• Izbor jednog (ili kombinacije) rešenja; Moje rešenje
je.....
Rešavanje problema (2)

– Planiranje “korak po korak”

• Raspitati se o ....
• Zvati.....
• Isplanirati kako stići do ......
• Šta poneti?
• Alternative ukoliko ne uspe iz prve
• Pohvaliti sebe za dobar plan i zabavu
• Zapisati misli tokom i nakon izvršenja
– Realizacija
– Razmatranje realizovanih koraka i odlučivanje
šta može biti bolje isplanirano
• Tehnike u radu sa decom (opšti principi
izgradnje odnosa i uticaja)
– Pravo na privatnost (od ulaska, razgovor, kada
ne reći roditeljima (bez odobrenja), kada reći bez
odobrenja (suicidalnost)
– Dete je klijent i sa njim razgovarati iskreno (uz
“play dumb” sa adolescentima); terapeut nije
produžena ruka roditelja, policajac, sudija
– Objasniti gde je dete dovedeno i šta je to
psiholog ili psihijatar
– Razgovor o problemu može biti i u strip varijanti
sa “čika Glišom” i oblačićem (šta misli, šta oseća
u nekoj situaciji), ili Smajlijima “koje lice liči na
tebe, a koje na tvoje roditelje?”
– Privući pažnju, biti zabavan (“pseudomaničan”),
iskren, poznavati dečje igrice, bez opsesivnosti u
prikupljanju informacija i proceni
 INTERVJU SA ADOLESCENTOM
• H ome (dom, porodica)
• E ducation (školovanje)
kolovanje)
• A ctions (aktivnosti. hobi,
grupa)
• D rugs (iskustvo sa PAS)
• D epression
• S exulity (seksualnost)
• S uicdalty (suicidalnost)
• S afe (bezbednost)
HEADDSSS
• D iete
• E xercise
• F unctioning
• G ood sleep
• H appy or sad
• M altreatment
Porodična
Porodi na istorija
• Bolesti i iskustava sa bolestima
• Alkoholizam i bolesti zavisnosti
• Afektivni poreme}aji i suicid
• Upotreba alternativne nege
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
6. Formulisanje kriznog plana intervenisanja
– Ukoliko ne postoji, treba ga formulisati jer
osobi u krizi može dati dodatni osećaj
sigurnosti
– Kratak, jasan i razvijen od strane iskusnog
stručnjaka u oblasti kriznog intervenisanja
– Planirane aktivnosti mogu osobi dati osećanje
kontrole u životu
– Plan treba da sadrži alternativna rešenja za
štetno i neproduktivno ponašanje (npr. Umesto
da vozi kada je uznemirena, treba da pozove
prijetalja ili da se igra sa psom)
– Plan se kopira za klijenta i pomagača
PROCES PRUŽANJA INTERVENCIJA U KRIZI
- 7 FAZA (Roberts A, 1991):

1. Ispitivanje letalnosti (suicidalnost i

homicidalnost) i bezbednosti
2. Uspostavljanje komunikacije, odnosa i
uticaja
3. Identifikacija glavnog problema
4. Pružanje emocionalne podrške i
podsticanje emocionalnog rasterećenja
5. Sagledavanje mogućih alternativa
6. Formulisanje plana intervenisanja
7. Praćenje sprovoñenja mera
7. Praćenje sprovoñenja mera pomoći

– Može se sprovoditi putem telefona ili u

ponovljenom ličnom kontaktu dan nakon
sprovoñenja intervencija
– Mere praćenja trebaju biti uvrštene u plan
rešavanja krize i odobrene od strane klijenta i
pomagača
– Dogovoreni vremenski okviri i pravila praćenja
se trebaju poštovati