Правци

Simbolizam – druga polovina 19. veka (oko 1880, nagoveštaji i u romantizmu), Francuska,
Rusija(kao takav se javlja samo u rus i franc), Nemačka i Engleska
 Duhovni izraz dekadencije (poezija duhovnog klonuća i beznađa, kult izveštačenog,
boemija)
 Odbacuju tradiciju
 Reakcija na realizam, naturalizam i parnasovce
 Forma - Slobodna forma, nagoveštaji u vidu simbola (suprotnost parnasovcima),
neobičan rečnik, pleonazmi, elipse, nedovršene rečenice (novi jezik, stih čini poeziju
nejasnom, tajanstvenom)
 Odbacuju „prazne“ reči i zamenjuju ih „punim“ (simbolima), rečima koje dobijaju
dublje značenje
 Svet je predstava pojedinca – objektivni svet je samo izvor analogija (univerzalnih
analogija) koje pesniku služe da maštom stvori novi svet
 Svaka manifestacija u objektivnom svetu ima dublje značenje i do njega treba dopreti
(misticizam) – pomoću običnog sveta pokazuju nevidljivo, metafizičko
 Za simbol se uzima pojam koji ima tradicionalne asocijacije, a onda se njegvo značenje
nadgrađuje i menja.
 Kult idealne lepote – idealni svet je stvarniji od objektivnog, empirijskog sveta (večni,
apsolutni život se odvija naporedo sa stvarnim)
 Esteticizam
 Lepota je u nagoveštaju, aluziji, sugestiji – ne u potpunom razotkrivanju
 Teme – teme preuzete iz proze, poezija se sa uzvišenog spušta na svakodnevno, banalno
– gradski život, prostitucija, pijanstvo, noćni život, prljave ulice, predgrađa...
 „Saglasja“, Šarl Bodler – prva prava tvorevina simbolizma
 „Manifest simbolizma“, Žan Moreas, 1886 – početak simbolizma
 „Kriza stiha“, 1889; „O književnoj evoluciji, 1891 – eseji, Stefan Malarme
 Artur Rembo, Pol Verlen („Pesnička umetnost“)

- Simbolizam (imati u obziru da se javlja samo u Rusiji i Francuskoj kao takav) U

- U Francuskoj imamo u isto vreme parnasovce. Parnasovska lirika je izbrušena,

oavezujuće forme. Oni sebe vide kao izabrane, potpunto je do su asocijalni pesnici, tj. ne
zanima ih svakodnevica.

- Simbolizam: Rembo govori o rastrojstvu čula. Kao kradljivac vatre Prometerj,

usamljenik, pobunjenik. Značenje traže u onome što možemo naslutiti. Verlen –
 Muzika pre svake stvari, zvuk podstiče značenje. Ono što odlikuje simbole ovih
simbolista, je to da ovde ne govorimo o dobro poznatim simbilima koji bi pre bili
alegorija, već o tome da u svemu nalazimo različite simbole. Oni nisu opšte poznati.
Npr. za Remboov pijani brod ima mnogoooo tumačenja. Tri najveća pisca ovog
vremena su Rembo, Verlen I Malarme. Takođe, posežu za misticizmom brojeva.

- Ruski simbolizam – dosta duguju filozofiji Fjodorova

- Aleksandar Blok je ovde najreprezantitvniji predstavnik. U rusiji traje do Blokove

smrti.
Andrej Beli spade u drugu grupu simbolista. On je diplomirao matematiku I sve dao u
simbolima brojeva. Beli se bavio I ruskom istorijom.

- U nemačkoj imamo Rilkea(u jednoj fazi svog stvaralastva), ali on tada sebe nije
nazivao simbolistom.

Симболизам

Књижевни правац друге половине 19. Века. Најпре се појавио у Француској, а затим у
Русији, Немочкој, Енглеској. Најављује га песничка збирка „Цвеће зла“ 1857. Шарла
Бодлера. Симболисти од њега наслеђују негативни однос према традицији; идеју да
маштом уобличава нов свет, а из објективног црпе симболе; склоност ка синестезији.
Заједничка црта симболиста и Бодлера је што повезују музику и поезију и у звуку
проналазе недокучиви смисао. Стога се Бодлерова песма „Сагласја“ може посматрати као
прва права симболистичка песма. Осим Бодлера, на поетику симболизма су утицали и
песници романтизма, посебно По, као и Вагнерова музика.

Симболизам настаје као негативна реакција на реализам, натурализам и на парнасовску

лирику, јер одбацује објективну стварност и уместо ње пропагира идеални свет који је
стварнији од света чула. Негује се култ идеалне лепоте и естетицизам.

Уместо складног стиха, симболисти потенцирају слободне форме. Нуде лирске

наговештаје стварног света предочене помоћу симбола, а песнички израз постаје личан
и субјективан, уместо објективног.

Жанрови:
Најзаступљенији је у поезији, али се може препознати и у лирксим драмама код Блока и у
лирским романима код Рилкеа.

Поступци симболизма: фрагмент, експеримент, симултаност приказивања, монтажа.

Многи њихови ставови били су подстицај за стварање нових покретра и авангарди.
Почетак симболизма најављује Жан Мореас у манифесту симболизма 1886. у листу
Фигаро. О песничким ставовима пише и Рембо.
У Француској: Мореас, Маларме, Верлен(Pesnička umetnost),, Рембо (Pijani brod,
Samoglasnici), Валери, Бодлер, Жам, Клодел, Реније. У Белгији: Роденбах, Верхарен. У
Шпанији Мигел де Унамуно. У Русији: Брјусов, Баљмонт, Сологуб, Иванов, Бели,
Соловјов, Блок(„Neznanka“, „Skiti“, „Kulikovo polje“, „Rusija“Stihovi o Divnoj Dami...).. У
Енглеској Јејтс.
Немачки симболисти се разликују од француских и руских и понекад су сврставани и у
експресионисте и модернисте, predstavnik je Rajner Marija Rilke: («Karusel», «Panter»,
„Poslednji kojeg priznajem“, „Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?“, „Ljubavna pesma“, Devinske
elegije)

Симболизам
Термин – Термин симболизам потиче од француске речи symbolisme, а према грчкој речи
symbolon, у значењу знак, знамење.
Време и место настанка – Јавља се у другој половини 19. века, као негативна реакција на
реализам, натурализам и парнасовску лирику. Најпре се јавља у Француској, затим у
Русији, Немачкој и Енглеској. Најављује га појава песничке збирке „Цвеће зла“ Шарла
Бодлера 1857. године, а његов почетак најављује Жан Мореас у „Манифесту симболизма“
1886., објављеном у листу „Фигаро“.
Утицаји – То је духовни израз декаденције свог времена и поетско тумачење идеја
Шопенхауера („свет је моја представа“), Ничеа, Бергсона, Спенсера и Хартмана. За
настанак симболизма значајан је и Бодлер, од којег симболисти наслеђују негативан однос
према традицији и песничким конвецијама, идеју да је објективни свет само извор
аналогија које песнику служе за стварање сопствене слике, док он нови свет
уобличава својом маштом, употреба синестезије и иновација у песничком језику, тежња
да се музика и поезија поежвежу и да се у звуку пронађе недокучиви смисао. Због тога се
Бодлерова песма Сагласја може сматрати првом симболистичком творевином. Утицај су
извршили и песници романтизма, По и Вагнерова музика.
Поетика – суштину поетика чине култ идеалне лепоте и естетицизам. За разлику од
парнасовског складног стиха, симболисти раззвијају слободне форме, свет преочавају
помоћу симбола, тако да се уједно објективни израз замењује субјективним.
Француска: ... поезија мора окренути алузији и сугестији, уместо непосредном приказу
предметног света. Поезија се сматра индивидуалном, а сваки песник мора да пронађе
своје симболе. Рембо се залаже за концепт растројства чула и видовитог песника, којем
претходи спознаја сопствене душе. Он сматра да треба пронаћи нови језик, који сажима
све звукове, мирисе и боје. Верлем, слично Малармео говори о имперсонализму поезије,
односно о идеји да личне тренутке треба опевати неодређеним речима и за музикслност
осећања.
Русија: У Русији се јавља крајем 80-их година 19. века, и траје све до 1910. ... Блок (О боји
и речи, О позиву песника) се залаже за индивидуалност у поезији. Задатак песника је да
ослободи звук, да му склад и затим га таквог унесе у спољашњи свет. Бели ...
Форма је за њега мешавина звука, боја и речи, а песма спој ритма и слике преточених у
речи.
Немачка: Симболизам немачких песника другачији је од француских или руских, и зато се
понекад сврстава у модернизам или експресионизам. Оно што је заједничко јесте тежња ка
успостављању новог песничког света, неодређених форми појмова. Рилке тражи
инспирацију у традицији (антика и средњи век), дајући митовима ново осећање света и
времена.
Енглеска: Јејтс ... Залагао се за повратак имагинацији. Он сматра да симбол може бити:
o интелектуални – рађа само идеју или идеју помешану са осећањима;
o емоционални – настаје у складу „звука, боје и облика у музичкој хармонији“.
Жанрови и поступци – Симболизам је најзаступљенији у поезији, али се може
препознати и у лирским драмама (Блок) и лирским романима (Рилке). Користе се нови
изрази и поступци: фрагмент, експеримент, симултаност приказивања, монтажа... Ти
поступци често ће се употребљавати и у авангардној књижевности, као и неке друге идеје
симболизма. Бодлерова концепција надстварности и Рембоова концепција видовитог
песника користиће се у надреализму: Маларме и Георге извршили су утицај на
експресионисте и дадаисте, а футуристти су преузели веру у самостално значење звука за
стварање заумног језика. – ПОНОВИ
Представници – У Француској: Мореас, Маларме, Верлен, Рембо, Валери, Бодлер, Жам,
Клодел, Реније. У Белгији: Роденбах, Верхарен. У Шпанији Мигел де Унамуно. У
Русији: Брјусов, Баљмонт, Сологуб, Иванов, Бели, Соловјов, Блок. У Немачкој: Рилке,
Георге, Демел, Фон Хофменстал. У Енглеској Јејтс.

Modernizam

 Književne i umetničke tendencije druge polovine 19. veka

 Reakcija na pozitivizam, naturalizam i realizam
 Individualnost, subjektivnost, iracionalnost, osećajnost
 Pesimsitički doživljaj sveta i života
 Nova forma i stilska sredsva
 Odnos prema tradiciji – mitovi, legende i simboli se dovode u nov kontekst i menja se
njihovo značenje (nagoveštaj intertekstualnosti)
 Poezija – fragmentarnost, uglavnom slobodan stih, asocijativnost
 Proza – interesovanje za čovekovu podsvest, za njegov unutrašnji život, odbacuje se
hronološko pripovedanje i klasična karakterizacija, koristi se tehnika toka svesti,
fokalizacija
Модернизам
Термин и значење – Потиче од енглеске речи modernism. То је периодизацијски и
стилски појам веома неуједначеног значења. Може се поклопити са термином модерна у
немачкој и француској критици, јер обухвата књижевне и стилске тенденције с краја 19. и
почетка 20. века. У латиноамеричкој књижевности означава литерарно стваралаштво
обележено европским утицајима тога доба (симболизам, парнасовска лирика,
натурализам), а које се ослањало и на шпанску традицију ренесансе и барока. У
јужнословенским књижевностима модернизам се у књижевној периодизацији често
изједначава са појмом модерне или са првим покретима авангарде, нпр. са
експресионизмом. Најраширенија је употреба термина из англосаксонске критике, а која
се односи на књижевност из првих деценија 20. века.
Време и место настанка – Модернизам се јавља, по некима, највероватније почетком 20.
Века, а по другима 1910. Његов завршетак такође се различито одређује. По некима, његов
крај долази са Првим светским ратом, а по другима средином двадесетих година.
Друштвено-историјски контекст – Почетак Првог светског рата доноси многобројне
промене у друштвеним и политичким односима, што је многе интелектуалце и уметнике
нагнало да о западној цивилизацији размишљају као о колевци зла. Уметнички
сензибилитет се мења, и захтева нове форме и стилска средства. Велики утицај имао је
и технолошки развитак, открића науке и физике (теорија релативитета), психоаналитичка
теорија Фројда и Јунга, Бергсонова филозофија...
Поетика – Поезија модернизма је веома хетерогена. Оно што се може сматрати
новитетом јесте стварање фрагментарне структуре са слободним стихом. Користе се
универзалне аналогије, слободна асоцијативност, свет се доживљава симултано. У
роману се одбацује хронолошки и конритнуирани редоислед приповедања,
традиционална карактеризација јунака, и посеже се за поступцима тока свести,
ретроспекције и фокализације. Проза је окренута човековом унутрашњем животу,
везана је за његову подсвест. Актуелно је и питање односа према књижевној и културној
традицији, који се огледа у другачијем тумачењу прошлости и преиспитивању наслеђа.
Традиционално значење митова, легенди и симбола мења се стављањем у нови контекст,
што донекле условљава и најављује појаву интертекстуалности, нарочите развијене у
постмодернизму.
Жанрови – 1922. Година сматра се пресудном за модернизам, јер су тада објављене
песничке збирке „Пуста земља“ Т. С. Елиота, „Девинске елегије“ и „Сонети Орфеју“
Рилкеа, романи „Уликс“ Џ. Џојса, „Џејкобова соба“ В. Вулф и „Содома и Гомора“ М.
Пруста, као и драма „Баал“ Б. Брехта.
Представници – Томас Ман, Анре Жид, Дороти Ричардсон, Вилијам Фокнер, Роберт
Музил, Џозеф Конрад, Вилијам Батлер Јејтс, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Луиђи
Пирандело, Марсел Пруст, Џејмс Џојс, Томас Стерн Елиот, Рајнер Марија Рилке(delom),
Вирџинија Вулф, Бертолд Брехт.
Модерна
1) Књижевноуметничке тенденције са краја 20. века у европској књижевности и
уметности. Обухвата низ различитих покрета, школа и струјања која настају као
реакција на позитивизам, реализам и натурализам. Под утицајем идеалистичке и
метафизичке филозофије залаже се индивидуално, субјективно и ирационално.
Доноси и многе стилске и композицијске иновације, нпр. у метрици или
приповедачкој техници. Обухвата неке стилске тенденције, као што су декаденција,
симболизам и парнасизам. Због тога овај појам исказује само одређене уметничке
тежње, а не целовит кеижевни програм.
2) Негује се култ лепог и естетицизам, формално савршенство, поглед на свет
обележен је песимизмом, субјективношћу и артизмом.

МОДЕРНА/МОДЕРНИЗАМ

Настаје с краја 19. и почетка 20. века као реакција на позитивизам, реализам,
натурализам. Период који су обележиле друштвено-политичке промене које су у вези са
Првим светским ратом и преиспитивањима основних културних и етичких вредности
цивилизације која је крива за тај рат. Утицај научних открића, филозофије...

У поезији иновације: фрагментарност и слободан стих, непоетске теме и непоетска

лексика; колаж, монтажа, нове метафоре. Што се тиче прозе – нови облици
приповедања – афективно сећање, ток свести, различити видови фокализације.
Често се користи интертекстуалност као књижевни поступак. Јавља се интересовање
за човеков унутрашњи свет и духовни живот појединца, а одбацује се начело хронолошког
и континуираног приповедања.

Avangarda

 1910 – 1939 (ili 1914 – 1939)

 Evropa, Azija, Amerika
 Tendencije - Intrenacionalizam, antitradicionalizam
 Cilj svih struja i pokreta - provokacija, polemika, pokretanje, menjanje, bunt
 Zajednički naziv za brojne pokrete („izme“)
 Forma - eksperimentisanje, negacija svega starog, tradicionalnog, ušemljenog, novi
sistem tehnika i formi
 Fragmentarnost, tehnika montaže i kolaža, sinkretizam, neknjiževna leksika, gubljenje
razlike između umetnosti i „neumetnosti“
 Negiraju se sve vrste normi – logičke, tematske, žanrovske, estetske, sintaksičke
 Žanrovi – najzastupljenija je poezija
 Manifesti u kojima se objašnjavaju i propagiraju koncepcije pokreta
Авангарда

Термин – Настаје од француског avant-garde у значењу претходница, претеча. Означава

основне тенденције епохе, која би се могла одредити као интернационализам и
антитрадиционализам, као и различите уметничке струје и покрете. Авангарда је
заједнички именитељ многих књижевних, уметничких и идеолошких праваца у првој
половини 20. века.

Време и место настанка – То је уметнички и књижевни покрет, који се развија у готово

читавој Европи, у Азији и Америци. По некима обихвата време између два светска рата
(1918 – 1939), а по некима почиње у првој деценији 20. века (1910).

Друштвено-историјски контекст – Авангарда се јавља под утицајем марксистичких и

социјалистичких идеја 19. века, као и историсјким околностима (Октобарска револуција,
Први светски рат, успон фашизма, Шпански грађански рат итд.). Такође, развитак
технологије и индустрије, као и неких хуманистичких наука, пре свега филозофије (Ниче,
Хајдегер) и психологије (Фројд, Јунг), допринео је афирмацији авангардних покрета.

Поетика – Основни циљ свих ових струјања био је провоцирати, покренути, полемисати.
Тежи се ка стварању сасвим оригиналне уметности. С тим у вези је и тежња ка
експериментима, а у томе има и претеривања, хипербола, али никад потпуног бесмисла.
Руше се старе вредности, а уједно намећу нови стилови и судови. Стварајући апсурд у
књижевности, авангарда се борила против идеолошког или егзистенцијалног бесмисла
стварности. Настоји да створи временски апсолут, шири дух заједништва, презире све што
је лично, наслеђено и ритуално. Авангарду је веома тешко описати као целину. Покрети
које обједињује често имају различите поетике које се могу и сукобљавати. Она је покрет
експеримената, укида дотадашње структуре и покушава да створи нови систем техника и
форми, због чега се мењају различите норме: синтаксичке, логичке, тематске, жанровске,
естетичке. Уметност је деперсонализована, тежи ка отвореним и привидно необавезним
структурама, фрагментарност је наглашена. Осим технике монтаже и колажа, пажња се
посвећује уметничком и књижевном синкретизму, недовршености, укидању граница
између одвојених уметности, као и између уметности и неуметности. Свет се сагледава
кроз пародију, црни хумор, гротеску, али и уз потпуно нов доживљај времена и простора
(симултаност, слободна асоцијативност, ниверзалне аналогије). Укидају се постојеће
естетске забране, користе се туђице, жаргон, дијалекти, кованице, опсцена лексика...

Жанрови – У авангарди се јављају нове врсте у књижевности: фељтон у стиху, полемика,

репортажа, записи снова, кабаретски текстови. Поред ових, епоха авангарде пре свега
подразумева поезију.
Авангарда

… Она обухвата више књижевних и уметничких праваца: футуризам, експресионизам,

дадаизам, надреализам... због великог броја иновација авангарда се сматра најплоднијим
периодом. Она је покрет сукоба, раскида са старим и открива ново. Презиру све што је
наслеђено, лично и ритуално. Обједињује поетике које се разликују и које се често
узајамно сукобљавају, али има неколико најважнијих заједничких особина које их
поевзују: авангарда је покрет експеримента, укида дотадашње структуре и покушава да
створи нови систем техника и форми. …Жанрови: нове врсте књижевности – фељтон (?)
у стиху, полемика, реторика, записи снова, кабаретски текстови. Али пре свега, епоха
авангарде подразумева поезију. Поред тога писани су и књижевни манифести који
објашњавају нове концепције и уносе теоријске и полемичке ставове, јавља се и
авангардна драма, односно – антидрама. …

Avangardni pravci:

 Futurizam – 1909 – oko 1920, Italija; 1910 - 1919, Rusija

o Odbacuju tradiciju i istoriju – poriču celokupnu tradiciju
o Preziru kulturne i akademske institucije, žele da ih razore
o Novi način života, odeća, obuća, kuće, zgrade
o Propagiraju i opevaju agresivnost, buntovništvo, brzinu, opasnost, hrabrost,
oduševljenje „mašinskom erom“
o Estetika - Lepo je u borbi i u agresiji, poezija je napad na nepoznate sile koje
treba da se pokore čoveku
o Nove teme - slavi se bzina, rat, nasilje, lepota mašina
o Forma – razaranje sintakse – glagoli u infinitivu, imenice bez prideva, odsustvo
predloga, matematički i muzički znakovi umseto znakova interpunkcije, reformišu
štamparsku tehniku – raznobojna mastila, različita slova, pisanje u svim pravcima
o Ukidaju metafore – klišee
o „Manifest futurizma“ – Marineti, časopis Figaro, 1909
o „O sintetičkom pozorištu“, 1919 i „Pozorište iznenađenja“, 1920 – Marineti,
novine u drami
o Novine u drami – „brzo pozorište“ – nekoliko minuta, reči i pokreta, a puno ideja,
događaja, simbola, svesti delo na trenutak vrhunca
 Ekspresionizam – 1910 – 1925, Nemačka, druge zemlje
o Odbacuju tradiciju – one struje koje prethode
o Reakcija na impresionizam (likovne umetnosti), naturalizam i neoromantizam
(književnost)
o Negiraju racionalizam, pozitivizam, logično – kauzalnu psihologiju, istorizam
o Teme – smrt, bolest, raspadanje, rat, industrijalizacija i tehnološki razvoj (sve što
narušava miran život), traženje smisla postojanja i Boga
o Forma – razaranje (da bi upotpunili svoju viziju sveta)
o Antimimetičnost – težnja da se stvarnost oblikuje, a ne da se podražava
 o Ekspresionistički krik – uzbuđeni, ushićeni stav ekspresioniste prema sumornoj
stvarnosti, koji je glavna odlika književnosti ekspresionizma
o Kraće forme – lirska pesma, pripovetka, drama
o Poezija – slobodan stih i strofa, muzikalnost, asocijativnost, slike iz urbanog
života, nestvarne i fantastične slike, razaranje sintakse, lirski subjekat ima
funkciju proroka, patos, inverzija, elipse
o Drama – skokovitost radnje junak kao tip, bez motivacije, pantomima, hor:
 Subjektivistička – ispitivanje podsvesti pojedinca
 Društveno – angažovana – problemi dezintregracije društva, čovek se
posmatra kao društveno biće (Breht)
 Akmeizam – 1912. – 1921, Rusija
o Reakcija na simbolizam – vraćanje na tačno značenje reči, težnja ka jasnom
izrazu, pravilnim oblicima, uklanjanje misticizma i njeasnih aluzija, suvišnih
metafora i simbola
o Teme – iz zemaljskog sveta, prikazuju materijalno, koje je za njih jedina realnost
(za razliku od simbolista), vizuelni doživljaj predmeta
o Gumiljov, Gorodecki i Mandeljštam – definisali principe akmeizma
o Objavljivali poeziju u časopisima „Apolon i Hiperboreja“, od 1917. „Novi ceh
pesnika“
 Dadaizam – 1916 – 1920, Francuska, Švajcarska, Nemačka
o Nihilistički umetnički pokret
o Ime „Dada“ – franc. Dečja reč za konja; reč je izabrana nasumice umetanjem
papirnog noža u rečnik, izražavaju revolt prema buržoaziji i Prvom sv. ratu
o Umetnost pretvaraju u antiumetnost – što besmislenije to bolje, bez principa, ne
traže ništa, sinestezija umetničkih disciplina, upotreba masovnih medija,
štampanog materijala, manifesta, jezik upotrebljen tako da nema nikakvu korisnu
svrhu
o Forma – razaranje - Forme u književnosti koje izražavaju revolt – „pesme iz
šešira“, „verbalni kolaži“ – slaganje nasumično odabranih reči spojenih u
nelogičnu celinu
o Imao je uticaja na razvoj nadrealizma, osnivaju ga predstavnici dadaizma
 Nadrealizam – 1923 – 1945, Francuska, pa druge zemlje
o Za razliku od dadaizma koji samo negira sve, oni postavljaju umetničke postupke
i ideje
o Osnivač Andre Breton (tri manifesta – 1924, 1930 i 1942)
o Ime – prvi upotrebio Apoliner 1917. u predgovoru za dramu „Tiresijine dojke“ , a
Breton i Supo njemu u čast tako imenuju pokret (1921, „Magnetska polja“)
o Uticaj Frojda – podsvesno i san
o Mašta – dostizanje apsolutne stvarnosti (spoj jave i sna)
o Estetika - Lepo je čudesno
o Postupci – automatsko pisanje
o Odbacivanje realnog, pobuna protiv logike
o Dva perioda:
 Epoha snova 1923 – 1925 – izazivanje snova u budnom stanju,
automatsko pisanje
  Epoha razuma 1925 – 1945
o Najavljuje se antidrama novim dramskim ostvarenjima

Авангардни правци:
- кубизам
- ултраизам
- зенитизам
- примитивизам
- имажизам
- персонализам
- егзистенцијализам

Експресионизам – уметнички и књижевни покрет авангарде који је настао и развио се

између 1910. и 1925. године у Немачкој, али је своје поборнике имао и у Аустрији,
Пољској, Југославији. Јавља се најпре у ликовним уметностима, као реакција на
импресионизам. Убрзо се шири и на књижевност. У зависности од тематског опредељења,
могу се издвојити три фазе:
1) Рани експресионизам (1910 – 1914)
2) Ратни експресионизам (1914 – 1918)
3) Позни експресионизам (1919 – 1925)
Експресионизам декларативно раскида са традицијом, устаје против натурализма и
неоромантизма. Експресионизам пориче тековине рационализма, позитивизма и
матерријализма, али своје претече види у готици, бароку и романтизму, узори су им
Витмен, Рембо, Стриндберг, Ибзен, Достојевски. Окрећу се хуманистичким и научним
тенденцијама карактеристичним за прелазак 19. у 20. Век (Ниче, Бергсон, Кјеркегор,
Фројд и Јунг). Њихов програм је проповедао анархизам, социјалну револуцију,
антимилитаризам, пацифизам итд. под утицајем друштвених и политичких прилика. У
књижевност се уноси низ новина на тематском, формалном и језичком плану. Негују се
краће форме, нарочито:

o Лирска песма - поезија је често алогична, њене слике су нестварне и

фантастичне, а лирски субјекат је представљен као пророк. Поезија се не бави
спољашњим изгледом предмета, већ покушава да проникне у њихов смисао.
Конструкција стихова игнорише нормативну синтаксу, користи се понављање,
инверзија, елипсе, гротеска... Стих је слободан, музикалност је наглашена.
o Приповетка - нема разгранате радње са напетим заплетима, она је лирска и
статична, а често користи фатастику, пародију и сатиру.
o Драма - што се драме тиче, њу су обележиле две струје: субјективистичка
(Стриндберг, Кајзер) и друштвено-ангажована (Хауптман, Брехт). И један и
други тип драме посежу за сличним формалним решењима, карактерише их
 скоковитост радње, свођење јунака на тип, приказивање колектива и масе
пре него појединца.
Главне теме су смрт, болест, распадање, ратови, разарања. Експресиониста трага за
смислом живота и за Богом, јавља се експресионистички крик – егзалтирани пишчев став
према стварности која га окружује. Доминантно обележје поетика је антимиметичност.

Представници – Е. Ласкер-Шилер, А. Штурм, П. Цех, Е. Штадлер, Г. Бен, Г. Хајм, Г.

Тракл, Ф. Верфел, Ј. Р. Бехер, Е. Берлах, К. Штернхајм, Г. Кајзер, О. Кокошка, Е. Толер,
Б. Брехт, А. Деблин, Ф. Кафка, М. брод, А. Цвајг, К. Едшмид, Х. Казак, М. Црњански,
С. Винавер, Р. Петровић, С. Миличић, Т. Манојловић, М. настасијевић, М. Крлежа.

Акмеизам (адамизам) – руски авангардни књижевни покрет, настао око 1912 – 1913.
године из литерарног кружока Песнички цех, чије су језгро чинили Гусмиљов,
Мандељштам, Ахматова, Городецки, Кузмин. Основне принципе дефинисали су
Городецки, Гумиљов и Мандељштам, одређујући акмеизам као супртоност
застрањивању симболизма, а настојећи да у поезији успоставе аполонијски принцип
јасноће израза, што је подразумевало неговање егзактне речи, и повратак њеном тачном
значењу под утицајем кларизма. Симболизму замера склоност према окултизму и
мистици, неразговетност израза и неодређеност алузија, нудећи романску разговетност.
Уклањање мистицизма из лирике омогућило је окретање ка новим темама. Акмеизам је
настојао да прикаже текстуру предметног света, сматрајући да је материјални свет једина
реалност. Акмеисти инсистирају на култу „земаљског“, „исконског“, и „биолошког“
(отуда и други назив), полазећи од наслеђа Шекспира, Рaблеа, Вијона и Готјеа. Поетзија
акмеизма теђжи да прикаже визуелни доживљај предмета, лик снажмног и енергичног
човека. Покрет је престао да постоји после смрти Гумиљова (1921), а његови
најистакнутији представници развили су концепсију песништва као туге за светском
културом, ажстворивши дела семантичке сложене поезије засноване на шифрованом
коришћењу цитата и реминисценцијама као подтекстом. Близак му је англо-амерички
имажизам.

Дадаизам – авангардни нихилистички уметнички покрет, који се развијао у Швајцарској,

Француској и Немачкој од 1916. до 1920. године. Име су добили по француској дечјој речи
за коња, која је изражавала револт према буржоаским вредностима и првом светском рату,
а била је насумце одабрана из речника. Заснивао се на принципима намерне
ирационалности, анархије, цинизма и одбацивања начела лепог, као и негирања
грађанских вредности и друштвених инсититуција. Дадаизам је конципиран као
антиуметност, а активизам се јавља као основни облик деловања, у оквиру дадаизма
појединачно уметничко дело мање је важно од понашања и деловања самог уметника.
Поред активизма (организовање кабареа и перформанса), у главне одлике убрајају се и
занемаривање и прекорачивање граница уметничких дисциплина, употреба нових
масовних медија, употреба штампаног материјала као средства уметничког израза,
употреба манифеста као средства уметничког израза, особена употреба језика која има за
циљ да разори његову сврху. Дадаисти се у књижевности највише брину за форме које су
најбоље исказивале њихов бунт. Током књиевних вечери стварали су „песме из шешира“,
састављене од насумично одабраних речи. Поезија је била уперена не само против
традиционалних форми, већ и против традиционалне употребе језика и песничких тема.
Иако кратког века, дадаизам је умногоме утицао на развој модерне књижевности, а
његов непосредни утицај најочигледнији је у надреализму, који оснивају многи
представници дадаизма.
Представници: Т. Цара, А. Бретон, Ф. Супо, у Француској;

Футуризам – уметнички и књижевни покрет авангарде, који се јавља у Италији 1919.

године, а 1910. и у руској књижевности. Италијански футуризам радикално одбацује
прошлост, интелектуалност и логичност уметности. Друштвенополитички је ангажован и
повезан је са италијанским фашизмом. Залаже се за успостављање новог система
вредности, новог начина живота, ниподаштава историју и наслеђе, пориче целокупну
традицију, и кида све везе са претходним. Ф. Т. Маринети је 22. 02. 1909. Објавио
Манифест футуризма, у коме као циљ футуризма наводи да „опева љубав према
опасностим енергију из навике и луду смелост“, а као најважније одлике наводи храброст,
одважност и бунтовност. Футуризам се залаже за нову естетику – лепо постоји само у
борби, а ремек-дела морају имати „агресиван карактер“. Нове теме су слављење рата,
брзине, насиља, лепоте машина. Новине се уносе и на плану језика, где се тежи
уништењу синтаксе. Поезија је апсолутна слобода слика и аналогија, а футуристичко
позориште треба да отворено и огољено прикаже догађаје у њиховој драмској суштини.

У Русији траје између 1910. и 1919. Мајаковски објављује и после Октобарске револуције.
Руски футуризам се доводи у везу са стаљинизмом и комунизмом. Јавља се као негативна
реакција на симболизам, залаже се за нову семантику и лексику, увођење неологизама и
вулгаризама у песнички језик, што утиче на стварање заумног језика. Повезан је и са
појавом руског формализма. Први футуристички манифест „Шамар јавном мњењу“
објављен је децембра 1912.
Представници – Мајаковски, Д. Бурљук, А. Кручоних, В. Хлебњиков у Русији; Ф. Т.
Маринети у Италији.

Надреализам – књижевни и уметнички покрет авангарде који се развија између 1923. и

1945. године, прво у Француској, а затим и у другим земљама. Јавња се у књижевности,
али и у сликарству и филму (Андалузијски пас). Најзначајнија је поезија, али и драма, која
најављује антидраму. Непосредно је повезан са дадаизмом не само због оснивача, већ и
због програма. На известан начин продужава дадаистичку подругљивост и сарказам,
бунтовнички дух и побуну против традиције, потпуну негацију уметности и презитжрање
књижевности, али за разлику од дадаизма афирмише неке уемтничке поступке и идеје.
Назив је први пут употребио Гијом Аполинер у предговору за своју драму „Тиресијине
дојке“ 1917. Историја надреалистичког покрета може се поделити на два периода:
- Епоха снова – 1923 – 1925 – надреалисти су се искључиво бавили изазивањем
снова у будном стању
- Епоха разума – 1925 – 1945 – напушта се ригидно схваћена идеја о потпуној
превласти сна у процесу стварања. Због тога се напушта и идеја аутоматског
писања
Бретон надреализам одређује као одбацивање свега реалног, логике и рационализма.
На његово схватање утицале су Фројдове теорије о подсвесном и о сновима. Једино је
машта способна да досегне апсолутну стварност. У надреализму, чудесно се изједначава
са лепим, а да би се они остварили у уметничком делу, надреализам предлаже употребу
поступака попут аутоматског писања, објективног или црног хумора, потраге за
објективним случајностима... Надреалисти су склони свакојаким уметничким
експериментима, па отуда често посежу за пародијом, меланжом, а у језику праве
кованице и неологизме. Дали се залагао за делирични метод, средство помоћу којег се без
изобличавања од једног предмета може направити други

Представници – Бретон, Арагон, Барон, Боафар, Карив, Кревел, Делтеј, Деснос, Елијар,
Жерар, Лембур, Маклин, Мориз, Навил, Нол, Пере, Пикон, Супо, Витрак, Дали, Буњуел,
Ернст, Де Кирико, Дишан, Арп, Ђакомети, Давичо, Дединац, Вучо, М. Павловић-Barilli
и др.

Постструктурализам

То је заједнички назив за више теоријских и филозофских школа, праваца, критика и

интерпретација (семиологија, теорија идеологије, археологија знања, дискурзивна анализа,
деконструкција, теоријска психоанализа, теорија текста и интертекстуалности, студије
културе, постколонјална критика, нови истторизам, културни материјализам) насталих
средином 60-их година 20. Века. Постструктуралистима се сматрају мислиоци као што су
Фуко, Лакан, Делез, Барт или Кристева, иако нико од њих себе није тако представио, већ
су и тако названи накнадно, као и сам појам, односно, оно што он обухвата. Узрок томе је
вероватно њихов негативан однос према било каквом политичком ангажману.

Дерида говори о децентрирању будућег интелектуалног космоса, а Барт о „смрти аутора“,

који није значајан за семантику књижевног дела. Тежи се оповргавању веровања да
књижевно дело има један циљ и јединствено значење. Начење се помера у зависности
од променљивих елемената (нпр. идентитет читаоца). Најзначајнија заједничка особина је
критика структуралстичких поставки о језику, са којима не раскида сасвим, већ их
преиспитује.

Постмодернизам
Периодизацијски, типолошки и културноисторијски појам, који обухвата широк спектар
културних пракси и теоријских дискурсса заснованих на критици и превладавању
значења, вредности и смисла модерног друштва. Означава тенденције у другој половини
20. века супротне модернизму, и представља једну од главних тема
постстуктурализма. Не представља јединствену тенденцију у уметности, већ мрежу
истовремених, неретко узајамно искључивих појава и појединачних остварења. Једна од
основних одлика јесте плурализам, односно истовремено постојање различитих
политичких, друштвених и религиозних система, различитих језичких и стилских кодова,
прелажење из цивилизације у цивилизацију, спајање традиционалног и модерног,
елитног и популистичко, интернационалног и регионалног... Једна од одлика јесте и
релативизовање појединих раскола, при чему се не даје предност ниједном од чланова
раскола. Ту спада питање модернистичког аисторизма, јер се не зна да ли је са њим
раскинуто или се одржава континуитет. Модернизам тежи огољавању књижевног
поступка користећи аутореференцијалност, а постмодернизам аутореференцијалност и то
огољавање сматра новом конвенцијом. Долази до мешања књижевних, историјских и
филозофских текстова. Противречности постмодернизма изражене су у прози
Борхеса, Пинчона, Бароуза, Роб-Гријеа, Калвина, Киша, Албахарија и Басаре.

... Automatsko pisanje – Breton se zalagao za ovaj način pisanje, koji podrazumeva ukidanje
cenzure svesti u ranoj fazi nadrealizma, zajedno sa Supoom. U ovom manifestu daje uputstvo za
upražnjavanje automatskog pisanja: treba se prepustiti potpunoj pasivnosti i stvarati po
principima potpune proizvoljnosti. Pisanje treba prekinuti ukoliko je ugroženo intervencijama
svesti.

Шта је експресионизам?

Сам појам потиче од речи експресија – унутрашња изражајност, што је супротно од

значења појма импресија (утисак), … Упркос негирања традиције, експресионисти су из
ње позајмљивали елементе барока и романтизма, а за своје претече су се позивали на
Достојевског, Витмена, Гетеа. … Једна од важнијих одлика овог покрета је такозвани
експресионистички крик – писци и сликараи испољавају презир који прелази у очајни
крик јер је све тескобно и одвратно. Њихово сукобљавање са таквом суровом
стварношћу је праћено наглашеном експресијом, страхом, сажаљењем, саосећањем.
Њих мучи рат, страх, умор који претварају у крик. У складу са таквим осећањем уметника,
теме њихових дела су смрт, растајање, болест, рат и разарања као и призори који
уништавају стваран живот … Инсистира се на слободном стиху, њихов склоп се састоји
од низа набрајања о понавља њаглагола и именица, чиме се изражава посебан емотивни
набој.

Надреализам
Осбацује се рационални свет. Тежња да се путем маште досегне апсолутна стварност.
Такође, тежи се разарању логике, каузалне повезаности мисли и зато се уместо чулног
доживљаја света, подсвесно у средиште ставља потребу да се изрази реалност подсвести, а
то се постиже путем психичког аутоматизма, одностно – аутоматског писања и одатле и
ток свести као основни књижевни поступак. Као и остали правци авангарде, настао је у
негирању дотадашње литературе, друштвеног живота, имао је и револуционарну црту. За
разлику од дадаизма са којим се често пореди, сматра се да је настао на његовим
основама, али не само на деструктивном револту, већ и на конструктивној акцији.
Надреалисти су предлагали аналогијско мишљење и веровали су да поетске аналогије
имају снагу да открију границе људског ума и универзума. Филмска уметност је била
погодан медијум за ослобађање надреалног. Највише успеха има у поезији, али се
стварају и нова драмска остварења – антидрама или драма апсурда. Периодика је била
доста заступљена, објављивани су многи часописи.

Акмеизам

Крајем прве деценије 20. века се у руској књижевности осећа „криза симболизма“ након
кулминације симболичког стваралаштва у делу Александра Блока. У новим тенденцијама
које се тада јављају, пориче се типично руско симболистичко посезање за оностраним, за
езотеричним, за мистицизмом, опиру се новим књижевним програмима и недокучивим
вишим световима датим кроз нејасне алузије. Дакле, замерају му склоност ка окултизму и
мистици.

Дадаизам

Одбацивања начела лепог, као и негирања грађанских вредности и друштвених

инсититуција. Дадаизам је конципиран као антиуметност, а активизам се јавља као
основни облик деловања. Поезија је била уперена не само против традиционалних форми,
већ и против традиционалне употребе језика и песничких тема.

Футуризам –Италијански футуризам радикално одбацује прошлост, интелектуалност и

логичност уметности. Футуризам се залаже за нову естетику – лепо постоји само у борби,
Повезан је и са појавом руског формализма.

Постмодернизам

Периодизацијски, типолошки и културноисторијски појам, који обухвата широк спектар

културних пракси и теоријских дискурсса заснованих на критици и превладавању
значења, вредности и смисла модерног друштва.

- Pisati svoje recenice