Univerzitet u Beogradu

Poljoprivredni fakultet
Zemun

Seminarski rad
BIOSENZORI
Fizičko-tehnička merenja

Profesor: Student:
Branko Radičević Aćin Danica
KV 160139

1
SADRŽAJ:
UVOD........................................................................................3
1.BIOSENZORI............................................................................4
2.OPTIČKI BIOSENZORI...............................................................7

2
Uvod:

Biosenzori se mogu definisati kao analitičko uređaji koji u sebi

uključuju biološki aktivnu komponentu u bliskom kontaktu sa fizičko-
hemijskim pretvaračem i procesorom elektronskog signala. Izraz
biosenzor se često uoptrebljava za detekcione uređaje koji imaju za
cilj da odrede koncentraciju supstance i drugih bioloških parametara
od interesa čak i onda kada ne koriste biološki sistem direktno.
Biosenzori se koriste u širokoj oblasti rešavanja analitičkih problema
u medicini, zaštiti životne sredine, proizvodnji hrane, industrijskim
procesima... Ono što ih čini značajnim jesu njihova brzina i efikasnost.

4
1.BIOSENZORI

Kontinuirano merenje laboratorijski nepripremljenih uzoraka i

produkata je bitno u kontroli biohemijskog procesa. Odnedavno
mnogi biosenzori imaju razvijene i obezbeđene metode za brzo i
kontinuirano merenje različitih komponenti. Biosenzor je, opšte
gledano, enzim ili ćelija kojoj je onemogućeno kretanje a koja u
kombinaciji sa pretvaračem omogućava praćenje promena
parametara mikrookoline. Sam senzor je obično potopljen u tečnost i
on je u direktnom kontaktu sa procesom.
Biosenzor se sastoji od:
*biološki aktivne komponente, enzim, antitelo, ćelija
*sistemom koji omogućava kretanje biološkog sistema
* pretvarača koji ima sposobnost da uočenu fizičku ili hemijsku
promenu prevede u signal pogodan za obradu
*uređaja za obradu elektronskog signala

U blizini određenog molekula biološki sistem menja okruženje koju

osetljiv merni uređaj registruje kao promenu i šalje u signal. Takav
signal se dalje može pretvoriti u neki pogodan merni parametar.
Biosenzori s specifičniu jer koriste sistem imobilizacije i omigućavaju
naprednu neprtekidnu kontrolu merenja.

Bioelementi koji se koriste u biosenzorima su najčešće enzimi i

antitela, mada mogu biti i mokroorganizmi, ćelije, tkiva... Veliki
molekuli proteina koji ubrzavaju hemijske reakcije i do nekoliko
miliona puta i iz nje izlaze hemijskli nepromenjeni nazivaju se enzimi.
Osnovna ideja upotrebe enzima kod senzora jeste da se na enzim

5
povežu molekuli realcije na koju enzim deluje. Tom prilikom se stvara
kompleks od enzima i molekula realcije koji nije dugoroča i iz te
interakcije dobijamo nove produkte reakcije koje možemo meriti dok
enzim izlazi iz reakcije potpuno nepromenjen.

Upotreba elemenata za biološko prepoznavanje je jedna od osnovnih

razlika u unutrašnjoj strukturi funkcionisanja biosenzora i ostalih
hemijskih senzora. Element koji vrši prepoznavanje izuzetno dobro
prepoznaje molekule koje želimo da merimo i to na principu
molekularne strukture. Primarna merena veličina povezuje se sa
svojim parom koji ima komplementarnu strukturu. Nakon toga se
merenje svodi ili na merenje koncentracije novostvorenih parova, ili
novostvoreni parovi izazivaju neke od hemijskih reakcija čiji će
nusprodukti postati predmet merenja. Selektivnost se unapređuje
korišćenjem odgovarajućih enzima ili katalizatora. Njihova uloga je u
smanjenju aktivacione energije. U praksi to znači da će senzor brže da
meri. Prema principu detektovanja određene veličine senzore je
moguće podeliti na tri tipa: 1.na fizičke senzore za merenje
daljine,mase,temperature, pritiska
2.hemijske senzore koji mere
hemijske supstance hemijskim ili fizičkim odzivom
3.biosenzore koji mere hemijske
supstance koristeći biološke detektujuće elemente

6
2.OPTIČKI BIOSENZORI

Optički biosenzori se baziraju na detekciji promene optičkih

karakteristika(apsorpcija,emisija,polarizacija,indeks prelamanja)
određenog dela spektra zračenja. Princip rada sastoji se u prostiranju
svetlosti određene talasne dužine kroz merni uzorak usled čega dolazi
do promena optičkih karakteristika svetlosti.
Imamo dve metode detekcije: direktnu i indirtektnu. Kod direktne
metode merena veličina i senzorski materijal se vezuju u parove ili
nus produkte koji su dalje odgovorni za promenu neke od optičkih
karakteristika. Indirektna metoda opisuje postojanje tzv analognih
molekula koji pri izlaganju svetlosti grade parove sa senzorskim
materijalom. Kada se takav par sada izloži dejstvu svetlosti određene
talasne dužine dolazi do raskidanja veza između parova analognih
molekula i senzirajućeg materijala i na mesto analognih molekula
dolazi merna veličina. To znači da porast slobodnih analognih
molekula menja optičke karakteristike upadne svetlosti. U veličini tih
promena se nalazi informacija o koncentraciji merene veličine jer je
ona direktno odgovorna za stvaranje slobodnih analognih molekula.

Primer optičkog biosenzora

7
8