Professional Documents
Culture Documents
Француска
Француска
Географија
Највећи део Француске се налази у западној Европи. На североистоку се граничи са Белгијом и
Луксембургом, Немачком и Швајцарском на истоку, на југоистоку са Монаком и Италијом и на
југу са Шпанијом и Андором. Са севера и запада запљускује је Атлантски океан (односно
Бискајски залив и канал Ламанш), а на југу Средоземно море (Лионски залив и Лигурско море). У
саставу Француске је острво Корзика у Средоземном мору и више од 20 прекоморских
департмана и зависних територија.
Метрополитанска Француска заузима око 547.030 km², по
чему је највећа држава Европске уније. Због специфичног
изгледа географске мапе, Француску популарно називају
„шестоугао“ (франц. l'Hexagone).
Рељеф
У Француској постоји
разноврсни облици
рељефа, од приморских
равница на северу и
западу до веначних Физичка мапа Француске
планина на југу и
југоистоку земље. На
југу Француска је од
Монблан, највиши врх западне
Пиринејског полуострва
Европе
одвојена венцом
Пиринеја, а на
југоистоку Алпима. Мон
Блан, висок 4.807 m је други највиши врх Европе и највиши
врх у њеном западном делу, а налази се на граници
Француске и Италије.[6] Овде су реке развиле дубоке долине,
а глечери који су и заузимали у леденом добу су их додатно Село на Централном масиву у
проширили и продубили. За разлику од Алпа, Пиринеји у подножју угашеног вулкана
леденом добу нису били толико подложни глацијацији, па ту
нема великих глечера, језера и долина који су
карактеристични за Алпе. Због висине Пиринеја, путеви између Шпаније и Француске су врло
ограничени. Алпи се према северу настављају Јурским планинама које су граница према
Швајцарској. У централном делу Француске налази се Централног масива, валовита висораван
висока просечно од 800 до 1000 m, са које се местимично уздижу купе угашених вулкана висине
до 1.900 m. Долине Роне и Саоне одвајају ове громадне планине од Алпа. Друга група старих
громадних планина су Вогези чија висина иде до 1.200 m. Долина Рајне дели Вогезе од
Шварцвалда у Немачкој.
Остатак Француске чине низије. На северу се налази Париски басен, у којем је смештено
привредно и популацијско језгро Француске. Париску котлину окружују Арморикански масив,
Централни масив, Вогези и Ардени. Око Париза постоји систем концентричних гребена, који
раздвајају уске равнице. На југозападу у подножју Пиринеја налази се Аквитанска низија, која се
широко отвара према мору. Аквитанска низија је равница са плодним земљиштем.
Клима
Највеће језеро је Женевско језеро (друго име: језеро Ле Ман, 582 km²).
Историја
Праисторија
Када је картагински војсковођа Ханибал у Другом пунском рату прошао кроз југ Галије, унајмио
је галске плаћенике који су се борили на његовој стране у бици код Кане. Југ Француске је био
важан Римљанима као копнена веза до Хиспаније па су искористили галски напад на римског
савезника Масалију да ставе Нарбонску Галију је под римску власт око 125. п. н. е. Римски конзул
Гај Јулије Цезар је 51. п. н. е., након Галских ратова, покорио остатак Галије. Упркос галском
отпору који је предводио Верцингеторикс, Гали нису одбили Римљане. Гали су на почетку имали
успеха код Герговије, али су коначно поражени код Алезије.
У Арморику су се у 4. веку доселили Келти из Британије. Они су говорили данас изумрли језик
из ког се развио данашњи бретонски језик. Године 418. провинција Аквитанија је дата
Визиготима у замену за помоћ у борби против Вандала. Визиготи су претходно 410. године
опљачкали Рим и основали престоницу у Тулузу. Римско царство је имало проблема да се избори
са свим нападима варвара. Флавије Аеције је морао да користи ова племена једна против других
како би осигурао какву-такву римску контролу. Прво је користио Хуне против Бургунда, а Хуни
су разорили Вормс, убили краља Гунтера и протерали Бургунде на запад. Аеције је преселио
Бургунде код Лугдунума 443. Хуни, које је ујединио Атила, су постали већа опасност, па је Аеције
искористио Визиготе против Хуна. Коначни окршај се одиграо у бици на Каталаунским пољима,
у којој су Римљани и Готи поразили Хуне.
Франачка држава
Франачка држава
Средњи век
Наследници Хуга Капета су се смењивали на престолу Француске кроз три сукцесивне династије
(Капети (987—1328), Валоа (1328—1589) и Бурбона све до 1792. када је погубљен краљ Луј XVI,
а затим од 1814. до 1848.
Први краљеви из
династије Капета су
постепено ширили
краљевске овласти,
јачали Француско
краљевство, упркос
противљењу енглеске
династије Плантагенета
која је држала неке
територије Француске.
Сукоб Плантагенета и
Капета је почео крајем
12. века, када је
Традиционални грб краљева француски краљ Филип
Француске - цветови љиљана II Август проширио
територију Француске од
Пиринеја до Ламанша. Јованка Орлеанка прекида опсаду
Године 1209. покренут је Албижански крсташки рат како би Орлеана
се уклонили јеретички катари из Окситаније (на југу
данашње Француске). Овим походом уништени су и катари и
сломљена независност јужних делова Француске.
Године 1337. у предвечерје првог таласа Црне смрти, тензије између нове француске династије
Валоа и Плантагенета довеле су до низа сукоба познатих под именом Стогодишњи рат (1328–
1453). У већем делу Стогодишњег рата више успеха су имали Енглези, а то је кулминирало
Уговором из Троа 1420. којим је краљ Енглеске Хенри V је постао регент француског краља
Шарла VI. Инспирисани Јованком Орлеанком и преласком војводства Бургундије на њихову
страну, Французи су преокренули ток рата и успели да тријумфују у рату, преотевши Енглезима
све поседе у Француској осим Калеа. Француска је током рата еволуирала политички и војнички.
Стогодишњи рат и црна смрт су ојачале ауторитет краља, која је постала неоспорна у 15. веку за
време владавине Луја XI.
Краљ Луј XI се сукобио са бургундском војводом Карлом Смели током Бургундијских ратова.
Француска је присвојила Бургундију, али је део Бургундије (данашњи Франш-Конте) уступљен
Шпанији 1493. Од 1487. до 1491. је ратовала и поразила војводство Бритању, а припојила га је
1532.
Ренесанса и апсолутизам
Године 1799. власт у републици преузео Наполеон Бонапарта је преузео вођство Републике 1799.
и прогласио се за цара Француске 1804. Његове армије су се бориле широм Европе, освојиле
многе земље, а Наполеонови рођаци су постали нови владари освојених држава. За време његове
владавине састављен је Наполеонов код, законик грађанског права, који је постао узор за многе
правне системе у свету. После коначног пораза Наполеона 1815. у бици код Ватерлоа, Француска
је поново постала монархија.
Период немира
Период после Наполеоновог пада 1815. обележио је нови покушај увођења уставне монархије,
али незадовољства због владавине Луја XVII и Шарла X довеле до Јулске револуције 1830, којом
д д уј р д д у р уц ј , ј
је на престо доведен Луј Филип I. Јулску монархију је од 1830. до 1848. подржавала буржоазија,
Француска је почетком крајем 18. и почетком 19. века остала без скоро свих својих поседа у
Новом свету, али је почевши од 1830. па до Првог светског рата образовала ново колонијално
царство у северозападној Африци, на Мадагаскару, у Индокини и полинезијским острвима.
Колонијализам
Током 17. и 18. века Француска је основала колоније у Северној Америци, Нову Француску
(долина реке Сен Лорен), Луизијану и на острвима Кариба. Нову Француску је изгубила у рату
против В. Британије 1763, а Луизијану је Наполеон 1803. продао САД. У 19. веку Француска је
створила велико колонијално царство у Африци, Азији (Индокина), и острвима Пацифика.
Након Другог светског рата, Француска је дала независност готово свим својим колонијама.
Нарочито су били крвави ратови за независност Вијетнама и Алжира.
Савремена историја
У Првом светском рату Француска је уз Русију, Велику Британију и Србију била главни
противник Немачке и Аустроугарске. По броју жртава на страни савезника Француска заузима
друго место са 25%, што је преведено у бројкама 5,6 милиона, од којих је 1,357 милиона војника
погинуло, а 4,266 рањено. Као до тада једна од водећих колонијалних сила света, Француска је
водила рат за одбрану свог политичког и економског утицаја.
За разлику од Првог светског рата, када је Француска имала водећу
улогу на страни савезника, у Другом светском рату је брзо поражена и
окупирана јуна 1940. Немци су је поразили користећи муњевите
тенковске продоре (блицкриг). Окупатори су поделили Француску на
два дела; на северозападни део који је директно окупирала Немачка, и
на југоисточни део којим је управљала колаборационистичка влада у
Вишију. За време рата у Француској је деловао покрет отпора.
Новембра 1942. Немци су окупирали и југоисток Француске.
Француску су ослободили англо-амерички савезници, углавном САД, а
ослобађање је започело искрцавањем у Нормандији јуна 1944. (види:
битка за Нормандију). Нову, антифашистичку владу Француске је
организовао покрет генерала Шарла де Гола. Француски губици
Шарл де Гол живота у току рата су укупно били мали, иако је јеврејска заједница
веома страдала.
Деценију по завршетку рата Француска губи главне колоније у Африци. Од 1958. (Пета
република), председник Француске има јаке надлежности у области извршне власти. Последњих
деценија Француска је са Немачком играла централну улогу у интеграцији земаља Европе у
Европску унију. Евро је уведен као национално средство плаћања 1999. Пре тога коришћена је
традиционална валута Француске: француски франак. Француска је једна од 5 сталних чланица
Савета безбедности Уједињених нација.
Политика
Француска је централизована полупредседничка република.
Устав Пете републике је усвојен на референдуму 28.
септембра 1958. Референдум је значајно ојачао ауторитет
извршне власти у односу на скупштину. Извршна власт има
двојицу лидера: Председника републике (тренутно Емануел
Макрон[8]), који је шеф државе и бира се директно на
изборима на мандат од 5 година (претходно 7), и Владу, на
чијем је челу премијер којег именује председник. Тренутни
премијер је Едвард Филип[9].
Политику Француске одликују два супротстављена блока: један левичарски око Социјалистичке
партије и десничарски, претходно окупљен око странке Окупљање за републику, а данас око
њеног наследника Уније за народни покрет.
Административна подела
Бургоња
Бургундија- Златна обала, Нијевр, Саона и Лоара, Јон, Ду, Горња Саона, Јура,
Франш-
Франш-Конте Територија Белфор
Конте
Алзас
Шампања- Доња Рајна, Горња Рајна, Ардени, Об, Горња Марна, Марна, Мерт и
Гранд Ест
Ардени Мозел, Меза, Мозел, Вогези
Лорена
Ил де Есон, Сенски висови, Париз, Сена и Марна, Сена-Сен Дени, Долина
Ил де Франс
Франс Марне, Долина Оазе, Ивлин
Аквитанија
Нова Лимузен
Дордоња, Жиронда, Ланде, Лот и Гарона, Атлантски Пиринеји, Корез,
Аквитанија Поату- Крез, Горњи Вијен, Шарант, Приморски Шарант, Де Севр, Вијен
Шарант
Горња
Нормандија Нормандија Ер, Приморска Сена, Калвадос, Манш, Орн
Доња
Нормандија
Север-Па
О де Франс де Кале Север, Па де Кале, Ен, Оаза, Сома
Пикардија
Оверња-Рона- Оверња
Алије, Кантал, Горња Лоара, Пиј де Дом, Ен, Ардеш, Дром, Горња
Алпи Рона-Алпи Савоја, Изер, Лоара, Рона, Савоја
Југ-
Пиринеји Арјеж, Аверон, Жерс, Горња Гарона, Високи Пиринеји, Лот, Тарн,
Окситанија
Лангдок- Тарн и Гарона, Од, Гар, Еро, Лозер, Источни Пиринеји
Русијон
Прованса- Прованса-
Горњопровансалски Алпи, Приморски Алпи, Ушће Роне, Горњи Алпи,
Алпи-Азурна Алпи-Азурна Вар, Воклиз
обала обала
Регион
Регион Лоара Атлантска Лоара, Мен и Лоара, Мајен, Сарт, Вандеја
Лоара
Центар- Центар Шер, Ер и Лоар, Ендр, Ендр и Лоара, Лоаре, Лоар и Шер
Долина Лоаре
Прекоморски француски региони
Гваделуп Гваделуп
Мартиник Мартиник
Француска Француска
Гијана Гијана
Мајот Мајот
Реинион Реинион
Становништво
По процени од 1. јануара 2004. број становника укључујући и прекоморске области износи око
61,9 милиона. По броју становника Француска заузима друго место у Европској унији (после
Немачке) и чини 13% становништва ове организације.
Године 2003. родило се 792.600, а умрло 560.300 људи. Када је 2004. вршен попис 16,2%
становништва је било старије од 65 и 25,3% млађе од 20 година, док је 1994. 14,6% становништва
било изнад 65 и 26,7% испод 20 година.
У 2003. години склопљено је 280.300 бракова, што је 6000 мање него 2002. У просеку мушкарци
су имали 30,4, а жене 28,3 године. Мушкарци у Француској живе у просеку 76,7, а жене 83,8
година.
Етничке групе
Французи
Бретонци
Баски
Корзиканци
Немци (у Алзасу)
Фламанци
Арапи (4,5 милиона)
Окситанци
Распрострањеност француског језика у свету
Каталонци
Јевреји
Португалци
остале етничке групе из источне Европе и Африке
Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну Француску нацију.
Бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа. У Француској се веома ретко
говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама,
што је државна политика. Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију
своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики
број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.
Град Тулуз је највећи град Окситана и њихова престоница. На југу Француске ка граници са
Шпанијом је и регија Баска која се мањим делом налази у Француској, а већим у Шпанији.
Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима. Корзика је један од најруралнијих делова
државе што приморава становнике да мигрирају у континентални део државе. Значајну етничку
групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих
градова. Град са највишим процентом Арапа је Марсељ и околина, где они чине већинско
становништво. По неким статистикама стоји да у Француској има 4,5 милиона Арапа. У периоду
Д ћ б ћ
после Другог светског рата имигранти све чешће долазе у сукоб са актуелном влашћу пре свега
због тешког социјалног положаја али и због расне дискриминације. Иако Француска важи за
европску демократију, дискриминација на расној основи није ретка, нарочито према Арапима и
Африканцима.
Религија
Француска је по уставу лаичка држава која поштује све религијске заједнице и не разликује их.
Становништво се не пописује по вероисповести, али постоје статистичке индикације.
Анкета из 2007. је на питање „Којој религији сте најближи“ дала следеће резултате: 64%
католицизму, 3% исламу, 2,1% протестантизму и 0,6% јудаизму. 27% анкетираних су се изјаснили
као атеисти.
Највећи градови
Највећи и најважнији градови су Париз (париски регион Ils de France) са око 12 милиона
становника, затим Марсељ, Лил и Лион који имају око милион становника.
Језици
Званични језик у Француској је француски, који поседује различите дијалекте у зависности од
подручја, али који нису јасно дефинисани у француској граматици.
Привреда
Француска има једну од најразвијенијих привреда на свету. Чланица је групе Г8, која окупља
водеће привреде света. По висини бруто друштвеног производа, мереног према куповној моћи,
на деветом је месту на свету, и на трећем међу земљама Европске уније.[12] У 2010. години од пет
стотина највећих предузећа на свету 39 је било из Француске, што ју је сврстало на четврто место,
испред Немачке и Уједињеног Краљевства.[13] Године 1999. Француска је заједно са једанаест
земаља Европске монетарне уније увела евро, чиме је у потпуности заменила франак као средство
плаћања.[14]
Према подацима Светске трговинске организације (СТО) за 2008. годину, Француска је била
шести извозник и четврти увозник робâ.[18] Године 2008. Француска је са 118 милијарди долара
била трећа међу земљама ОЕЦД-а по обиму страних директних инвестиција, иза Луксембурга
(где су стране директне инвестиције углавном представљале новчане трансфере банкама које се
тамо налазе) и САД (316 милијарди), а испред Уједињеног Краљевства (96,9 милијарди), Немачке
(25 милијарди), или Јапана (24 милијарде).[19][20]
Исте године, француска предузећа су инвестирала 220 милијарди долара у иностранству, што је
Француску сврстало на друго место највећих инвеститора међу чланицама ОЕЦД-а, иза САД (311
милијарди), а испред Уједињеног Краљевства (111 милијарди), Јапана (128 милијарди) и Немачке
(157 милијарди).[19][20]
Финансијске услуге, банкарство и сектор осигурања су
важни делови француске привреде. Париска берза (франц. La
Bourse de Paris) је стара установа, коју је 1724. основао Луј
XV.[21] Године 2000. париска, амстердамска и бриселска
берза су се удружиле и основале Јуронекст.[22] Јуронекст се
2007. спојио са Њујоршком берзом ради стварања највеће
светске берзе Ен-Вај-Ес-И јуронекст (енгл. NYSE
Euronext).[22] Јуронекст Париз, француски огранак Ен-Вај-Ес-
И јуронекст групе, по обиму трговања је друга берза у
Европи, после лондонске.
Пољопривреда
Рударство и индустрија
Француска лежи на великим рудним богатствима од који се значајно истичу налазишта угља,
гвоздене руде, боксита, урана, камене соли, цинка, нафте и природног гаса.
Индустрија је најразвијенија у Париском басену, а нарочито црна и обојена металургија,
прехрамбена, текстилна, аутомобилска, авионска, индустрија гуме и машинска индустрија.
Такође истичу се и хемијска и електронска индустрија, као и рафинисање нафте.
Саобраћај
Француска има развијен друмски, железнички, ваздушни ТГВ воз у јужној Француској
и водни саобраћај. Највећи саобраћајни чвор земље и
једна од највећих у Европи је главни град, Париз.
По подацима из 1998. године укупна дужина железничке мреже у Француској је 31.939 km, од
чега је 31.840 km под надлежношћу СНЦФ-а. Ово се односи на пруге стандардног колосека.
Поред тога у земљи постоји и 99 km пруга уског колосека (1000 mm). Француска железница је
веома напредна и она је превазишла многе природне препреке, попут Ламанша, где постоји
подземна веза железницом. Такође, француска железница слови за најбржу на свету. Године 2007.
постигнут је нови рекорд од 575 km/h. "ТЖВ" возови обично иду брзинама преко 300 km/h, па је
чак у земљи отворена расправа да ли се временски исплати ићи авионима на домаћим линијама.
Градска железница је присутна у свим већим француским градовима. Метро систем је присутан у
највећим градовима. За разлику од других земља возови се крећу левом страном (изузев у
Лионском метроу). Престоница Париз има најразвијенију метро мрежу са 16 линија.
Укупна дужина путева у Француској у 1998. години је 893.300 km, од чега је на савремене ауто-
путеве отпадало 12.000 km, а на магистралне путеве 30.500 km. Управа над ауто-путевима је у
рукама приватних предузећа, али под надгледањем државних органа. Друмска мрежа је високо
развијена, али по густини заостаје за многим европским земљама (нпр. Немачка). Такође, заостаје
и за француском железницом. Путна мрежа нижег ранга такође је високог квалитета. Државни
ауто-путеви се углавном поклапају са Европским саобраћајним коридорима и носе двозначну
ознаку „М+број“. У расподели бројева нема строгих правила, мада постоје нека начела. Нпр.
најстарији (а тим и најважнији) ауто-путеви носе бројеве од А1 до А10, а ауто-путеви који крећу
од Париза су сви испод броја А20. Најчешћи случај је да један важни ауто-пут који креће од
престонице носи једноцифрен број (нпр. А1), а да ауто-путеви који се одвајају од њега именују
двоцифреним бројем који почиње цифром првог (нрп. А186, А137). Поред Париза велика ауто-
путна чворишта су и Марсељ, Лион, Лил, Бордо, Стразбур, Ле Ман. На прилазима великим
градовима ауто-путеви често имају и по 3 траке у једном смеру.
У погледу водног саобраћаја истичу се следеће луке — Марсељ, Авр, Денкерк, Руан, Нант и
Бордо. Највећа лука је у Марсељу, која је и светског значаја и опслужује више земаља у залеђу.
Лука Авр је главна лука града Париза и налази на ушћу Сене у Ламанш. Све важне луке су се
развиле на ушћима великих река у море.
Унутрашњи водни саобраћај Француске је веома развијен, јер постоје изванредни услови за то -
велики равничарски предео, велики број великих и дугих река, ниски превоји и развођа. Дужина
путева (пловних река и канала) је 14.932 km, од чега је 6.969 km под сталним прометом. Иако
окосницу чине реке Француске, попут Лоара, Жиронде, Роне, Сене, на државну мрежу наслањају
и гранични пловни путеви (Рајна, Меза) више околних земаља (Белгија, Немачка, Француска).
Вештачки прокопани канали играју веома важну улогу у унутрашњем водном саобраћају
Француске будући да спајају сва прометно битнија мора и реке и омогућавају пловидбу између
различитих делова земље без изласка из територијалних вода. Такође, она знатно скраћују неке
природне пловне раздаљине. У држави постоји девет међународних аеродрома, а највећи су
„Орли” и „Шарл де Гол” у Паризу. Државна авио-компанија је Ер Франс.
Туризам
Култура
Француска академија
Француска уметност
Француска књижевност
Француска музика
Списак Француза
Симболи
Француска држава има богату збирку националних симбола. Ајфелов торањ
Поред заставе - триколора, националног мота, химне, грба,
печата и логоа, то су и Маријана (девојка персонификација
Француске), фригијска капа, петлови, скраћеница RF, национални празник 14. јул - Дан Бастиље,
богиња слободе, лоренски крст (симбол антифашистичког покрета).
Наука
Француска је дала велики допринос светској науци. Њени најзначајнији
представници су: физичари Блез Паскал, Марија и Пјер Кири, хемичар
Антоан Лавоазје, биолог Луј Пастер, математичар Лаплас, филозоф
Рене Декарт и многи други.
Школство
Као и у скоро свим осталим европским земљама школовање је
обавезно. Деца могу похађати наставу у школама, код куће или учити
Рене Декарт, самостално. За сада има око 10.000 деце и младих која не похађају ни
француски филозоф један од наведених видова наставе. Школство Француске подељено је
на предшколско (Maternelle), основну школу (école élémentaire), средњу
школу (collège), гимназију (lycée), и факултет.
Медији
Најважнији француски штампани медији су дневне новине. Најпознатије су: Le Monde и
Libération (око 500.000 примерака), Le Figaro (конзервативне, 450.000 примерака), Les Echos и La
Tribune (привредне, између 125.000 и 180.000 примерака), L'Humanité (74.000 примерака), La Croix
(католичке, 114.000 примерака), L'Equipe (спортске, 485.000 примерака), France soir.
(католичке, 114.000 примерака), L Equipe (спортске, 485.000 примерака), France soir.
Најважније недељни магазини су: Le Nouvel Observateur, (400.000 примерака), L'Express (400.000
примерака), Le Point (400.000 примерака), L'événement du Jeudi. Такође су познати регионалне
новине Ouest France.
Најважнији ТВ медији су: TV5, TF1, France 2, France 3, Canal Plus, France 5/Arte, M6.
Државни празници
датум назив локални назив напомене
1. јануар Нова година Jour de l'An
покретни датум Ускрсшњи понедељак Lundi de Pâques дан након Ускрса
1. мај Празник рада Fête du Travail
8. мај Дан победе Victoire 1945 крај Другог светског рата
покретни датум Вазнесење Господње Ascension 40 дана након Ускрса
покретни датум Духови Pentecôte седми дан после Ускрса
14. јул Дан пада Бастије Fête Nationale највећи француски празник
15. август Велика Госпојина Assomption
1. новембар Сви свети Toussaint
11. новембар Дан примирја Armistice 1918 крај Првог светског рата
25. децембар Божић Noël
Напомене
a. Укључујући све прекоморске департмане и прекоморске територије осим Аделине
земље на Антарктику где је суверенитет Француске суспендован након потписивања
Антарктичке повеље 1959.
Референце
1. „Demographic Yearbook—Table 3: Population by sex, rate of population increase, surface
area and density” (http://unstats.un.org/unsd/demographic/products/dyb/dyb2009-2010/Table
03.pdf) (PDF). United Nations Statistics Division. 2010.
http://unstats.un.org/unsd/demographic/products/dyb/dyb2.htm Area calculated by adding
area of Metropolitan France with those of overseas departments
2. Национална агенција за статистику [1] (http://www.insee.fr/fr/bases-de-donnees/bsweb/ser
ie.asp?idbank=001641607)
3. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications (http://
millenniumindicators.un.org/unsd/methods/m49/m49regin.htm)
4. „La France : frontières naturelles, pays voisins, situation géographique” (https://web.archive.
org/web/20180127234743/http://static.education.francetv.fr/media/modules/_A1/pdf/les_front
ieres_de_la_france.pdf) (PDF). Архивирано из оригинала (https://static.education.francetv.f
r/media/modules/_A1/pdf/les_frontieres_de_la_france.pdf) (PDF) на датум 27. 01. 2018.
Приступљено 15. 1. 2022.
5. INSEE (2009). „Bilan démographique 2008” (http://www.insee.fr/fr/themes/document.asp?ref
_id=IP1220®_id=0#inter1). Влада Француске. Приступљено 21. 3. 2009.
6. „Cartes du relief francais” (http://www.cartesfrance.fr/geographie/cartes-relief/).
„ ( p g g p )
www.cartesfrance.fr. Приступљено 15. 1. 2022.
24. „Greenhouse Gas Emissions: CO2 emissions per capita in 2006” (http://unstats.un.org/unsd/
environment/air_co2_emissions.htm). Environmental Indicators. Уједињене нације. август
2009.
25. „Nuclear shares of electricity generation” (http://www.world-nuclear.org/info/Facts-and-Figure
s/Nuclear-generation-by-country/#.UkrawYakrOM). World-nuclear.org. Приступљено
19. 10. 2013.
26. France – Agriculture (http://www.nationsencyclopedia.com/economies/Europe/France-AGRI
CULTURE.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20110104104316/http://www.nati
onsencyclopedia.com/economies/Europe/France-AGRICULTURE.html) на сајту Wayback
Machine (4. јануар 2011) – Encyclopedia of the Nations
27. „Key figures of the French economy” (https://web.archive.org/web/20100114024542/http://w
ww.diplomatie.gouv.fr/en/france_159/economy_6815/overview-of-the-french-economy_683
1/key-figures-of-the-french-economy_1402.html#sommaire_1). Министарство спољних и
европских послова Француске. Архивирано из оригинала (http://www.diplomatie.gouv.fr/
en/france_159/economy_6815/overview-of-the-french-economy_6831/key-figures-of-the-fre
nch-economy_1402.html#sommaire_1) на датум 10. 5. 2012. »France is the world’s fifth
largest exporter of goods (mainly durables). [...] It is the leading producer and exporter of
farm products in Europe.«
28. A panorama of the agriculture and agri-food industries (http://agriculture.gouv.fr/IMG/pdf/pan
orama_agriculture_ed2008EN.pdf) Архивирано (https://web.archive.org/web/20100921021
111/http://agriculture.gouv.fr/IMG/pdf/panorama_agriculture_ed2008EN.pdf) на сајту
Wayback Machine (21. септембар 2010) – Ministère de l'Alimentation, de l'Agriculture et de
la Pêche
29. Un ministère au service de votre alimentation (https://web.archive.org/web/2010080618061
5/http://agriculture.gouv.fr/un-ministere-au-service-de-votre) – Министарство хране,
пољопривреде и риболова
30. „Financial year 2007” (https://web.archive.org/web/20151004104940/http://ec.europa.eu/agri
culture/fin/directaid/2007/annex1_en.pdf) (PDF). Distribution of direct aid to farmers.
Европска комисија. 22. 4. 2009. Архивирано из оригинала (http://ec.europa.eu/agricultur
e/fin/directaid/2007/annex1_en.pdf) (PDF) на датум 4. 10. 2015. Приступљено
22. 11. 2013.
31. Les enjeux des industries agroalimentaires françaises (http://panorama-iaa.alimentation.gou
v.fr/) Архивирано (https://web.archive.org/web/20111229143438/http://panorama-iaa.alimen
tation.gouv.fr/) на сајту Wayback Machine (29. децембар 2011) – Panorama des Industries
Agroalimentaires
32. Сеничић, Б. (2009). „Атомски залог будућности”. kWh.
33. „Musées et Monuments historiques” (https://web.archive.org/web/20071224180811/http://ww
w2.culture.gouv.fr/deps/mini_chiff_03/fr/musee.htm). Архивирано из оригинала (http://www
2.culture.gouv.fr/deps/mini_chiff_03/fr/musee.htm) на датум 24. 12. 2007. Приступљено
15. 10. 2009.
34. All you need to know about the sports in France (http://www.france-pub.com/esport.htm)
Спољашње везе
Веб-сајт председника Француске (http://www.elysee.fr/)
Веб-сајт Владе Француске (https://web.archive.org/web/20030327021241/http://www.premi
er-ministre.gouv.fr/)
Телефонски именик (http://annuairepagesblanches.org/pages-jaunes)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Француска&oldid=24367563”
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима;
могући су и
додатни услови.
Погледајте услове коришћења за детаље.
Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности
За програмере
Статистика
Изјава о колачићима