postoji u svetu. A iz toga sledi da je svet dobar i da je zadovolj- i memorija (1896) su proizvod ovog napora.
i memorija (1896) su proizvod ovog napora. Ortegin vitalizam nikada nije išao u prav-
148
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
h o z e o r t e g a i g as e t
figure u pokretu
stvo biti u njemu.3
Ovakva razmišljanja su karakteristična za Ortegin stil i pristup. Njegova
logika se kreće brzo od osnovnih zapažanja o načinima ljudske percepcije, prema
zaključcima koji se tiču sveta kao takvog. Skoro od samog početka Ortegine kari-
jere, njegova orijentacija prema osnovnim filozofskim pitanjima bila je utemeljena u
predstavama kao što su “tačka gledišta”, “sopstvo i njegove okolnosti” i “perspek-
tivizam”, koje imaju estetičku osnovu. Ortegu je umetnost naročito privlačila zato
što je otkrivala osnovne istine o ovim pojmovima, ali oni isto tako pokazuju i zašto
je umetnost nezamenljiv i privilegovan oblik doživljaja, a ne samo jedan od mnogih.
Zaista bi bilo ispravno reći da Ortega nije napisao estetičku teoriju kao takvu, zato
što je njegova osnovna filozofska orijentacija bila estetika sama. Njegovi spisi koji se
tiču formalne estetike ovo potvrđuju, od ranih spisa Adam u Raju i Meditacije o “Ki-
hotu” (1914) preko Eseja o estetici u formi prologa, Estetike u tramvaju, Ideje o teatru,
Meditacije o okviru, do Prologa za Nemce napisanog prilikom objavljivanja nemačkog
prevoda nekih od njegovih najvažnijih dela.
Ortegin pristup estetici zahteva poređenje ne samo sa već pomenutim
neo-kantovskim strujama, već i sa anti-pozitivizmom Anrija Bergsona. Kao saradnik
opozicije pozitivizma, Ortega je delio neka od Bergsonovih gledišta o ljudskoj krea-
tivnosti i umetnosti. Bergsonovi opisi svrhe umetnosti, na primer, mogu se postaviti
naporedo sa mnogo toga što je Ortega rekao u spisima kao što je Meditacija o “Kiho-
tu”. U knjizi Smeh (1900) Bergson je napisao:
Umetnost nema drugi cilj, osim da stavi na stranu simbole prak-
tične primene, uopštenja koja su konvencionalno i društveno pri-
hvaćena, u stvari sve ono što nam zaklanja realnost, da bi nas
postavila lice u lice sa samom realnošću.4
Međutim, bilo bi pogrešno shvatiti da je Ortegino protivljenje pozitivizmu
utemeljeno na spiritualizmu, kao što je Bergsonovo. A ipak ima sličnosti između
Orteginog perspektivizma i Bergsonove filozofije, koje su naročito izražene u Orte-
ginoj teoriji smeha. Ortegijanski perspektivizam je u saglasnosti sa bergsonovskom
komedijom zbog činjenice da Bergson smatra da se komedija održava istovremenim
nesaglasnim tačkama gledišta. U Smehu, Bergson piše:
Situacija je uvek komična ako istovremeno učestvuje u dve pot-
puno nezavisne serije događaja i ako se može tumačiti na dva
e n t o n i d ž . k as k a r d i
potpuno različita načina.
Dalje, postoje dodirne tačke između Bergsonovog vitalizma i Orteginog
racio-vitalizma. Ali je Bergson bio posvećen integrisanju otkrića bioloških nauka sa
teorijom svesti, što nije bio Ortegin cilj. Bergsonove knjige Evolucija (1907) i Materija
3  Jose Ortega y Gasset, Obras Completas, vol. 7, Revista de Occidente, Madrid, 1983, str.
512.
4  Wylie Sypher (ed.), Henri Bergson. Laughter, Johns Hopkins University Press, Baltimore,
1980, str. 162.
cu same biologije, a ipak postoji približavanje Bergsonovom shvatanju doživljaja, na-
ročito tamo gde Bergson insistira na ne-prostornom svojstvu temporalnosti i razlici
između koncepta vremena i ljudskog doživljaja vremena. Za razliku od konceptualnog
opisa vremena koji bi dao fizičar, doživljaj vremena je čvrsto postavljen u kvalitetu
njegovog trajanja kako ga poima intuicija. “Koncept” i “doživljaj” su takođe sporni
u Orteginoj estetici i on ostaje izrazito nesklon razdvajanju sposobnosti nasleđenih
od kantovskog shvatanja doživljaja. Za Ortegu, krucijalne razlike koje treba načiniti
su one koje se tiču emocionalne blizine ili udaljenosti subjekta od događaja u svetu.
Ova tačka će biti razjašnjena u nastavku, u razmatranju Orteginog obimnog eseja
Dehumanizacija umetnosti.
Ortega je rođen u svetu književnosti. Njegova majka je bila osnivač i su- 149
vlasnik liberalnog dnevnog lista El Imparcial; njegov otac je bio poznati novinar i
urednik književne sekcije tog lista. Njegovo rano obrazovanje je proteklo u jezuitskim
školama u Madridu i obližnjem El Eskorijalu. Univerzitetske studije je započeo na
Jezuitskom univerzitetu Deusto na severu Španije, a zavšio ih na Centralnom uni-
verzitetu u Madridu. Ali je Ortegin zreli intelektualni profil počeo da se oblikuje tek
kasnije, na studijama u Nemačkoj. Između 1905. i 1950. godine Ortega je putovao i
studirao u Lajpcigu, Nirnbergu, Minhenu, Kelnu, Berlinu i Marburgu. Iz razloga koji
će biti kasnije obrazloženi njegovo iskustvo u Marburgu bilo je odlučujuće i on će
ga ugraditi u svoj rad koji je nastavio u Španiji. Kada je dobio mesto na Katedri za
metafiziku na Centralnom univerzitetu u Madridu 1910. godine, vratio se u Marburg
u kome je proveo veći deo 1911. godine. Po povratku u Španiju pred građanski rat za-
služio je opravdan glas najistaknutijeg pisca na Iberijskom poluostrvu. Ali je početak
rata 1936. godine za njega značio izgnanstvo i do 1945. se nije vratio u svoju rodnu
zemlju. Dotle je njegova međunarodna reputacija bila osigurana, iako je njegova ulo-
ga u španskom intelektualnom životu, zbog promenjenih uslova, oslabila.
Ortegina duga i istaknuta karijera je promenila pravac moderne misli i u
Španiji i izvan nje. Ne postoji diskusija o masovnoj kulturi koja se na neki način ne
poziva na Pobunu masa. Ni Dehumanizacija umetnosti nije izgubila ništa od svoje
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
snage. Od 1913. godine pa nadalje, Ortega je pre svega bio zastupnik fenomenologije
u Španiji i Latinskoj Americi. Za njega se opravdano smatra da je predvideo neke od
središnjih ideja koje je Merlo-Ponti (Maurice Merleau-Ponty, 1908–1961) postavio u
Fenomenologiji percepcije i u eseju Oko i Um. Ortegina misao ima značajnih sličnosti
sa Huserlovom fenomenologijom, kao i sa Džejmsovim (William James, 1842-1910)
“radikalnim empirizmom”, Hajdegerovim egzistencijalizmom i Diltajevim (Wilhelm
Dilthey, 1833–1911) istoricizmom. Njegova teorija “živog uma” predstavlja značaj-
ni napor da se pitanja metafizike prenesu u izraze pragmatističke filozofije. Njegov
posthumno objavljen esej Čovek i ljudi govori o odnosima između “ja”, “ti” i “mi”, na
načine koji su paralelni teorijama intersubjektivnosti koje su razvijane u hermeneutici
i egzistencijalnoj fenomenologiji. Ali Ortegin široki intelektualni pogled i estetička
orijentacija su ipak njegovi i samo bi nekoliko od ovih mislilaca možda moglo da