1.

VE LI KI OPSKRB NI CENTAR VEĆ MU SE IZDA LE KA uči​nio po​put zda​nja izgra​đe​no​g a od dje​čjih koc​ki​ca te po​tom
po​ve​ća​no​g a do besmisle​nih i gro​tesknih razmje​r a. Da mu je tko​g od re​kao kako će doći vri​je​me u ko​-
je​mu će trgo​vi​ne popri​mi​ti di​menzi​je sportskih dvo​r a​na, ne bi mu ni​ka​da povje​r o​vao. Sada je, eto, to
vri​je​me došlo, i ta mu se či​nje​ni​ca jed​nostavno nije svi​đa​la. Od​mah je shva​tio ko​jim se susta​vom
odvi​ja pro​met na prostra​nom i la​bi​r intnom parki​r a​lištu, ali mu je tre​ba​lo ne​ko​li​ko kru​g o​va dok nije
pro​na​šao mjesto. Za​tim je izi​šao iz auta i još se je​danput zagle​dao pre​ma ne​ljud​ski ve​li​kom du​ća​nu,
ne zna​ju​ći koja su od svih tih ve​li​kih vra​ta ulaz, a koja izlaz, i vode li sva baš do onog mjesta koje
nje​g a za​ni​ma. Pretva​r a li se to po​la​ko u tro​mog di​no​sa​ura koji će ubrzo zagli​bi​ti zbog svih tih
promje​na što su ga snašle nespremna, upi​tao se u sebi i ušao kroz najve​ća stakle​na vra​ta što su se
nepre​kid​no otva​r a​la i zatva​r a​la pred svim tim svi​je​tom što je brzao unutra ili se, gu​r a​ju​ći ko​li​ca
pretrpa​na ro​bom, vra​ćao van. Na​šao se nasred ve​li​kog pre​dvorja iz ko​je​g a su razni pu​to​vi vo​di​li na​-
desno i na​li​je​vo, gore i do​lje, i nije znao što je gdje, osim za​ho​da čija je ze​le​na ozna​ka pa​lu​ca​la na
dru​g om kra​ju pre​dvorja. U ne​do​umi​ci, ura​dio je ono što mu se uči​ni​lo najpa​metni​jim, izva​dio je iz
dže​pa vjetrovke Marlbo​ro, za​pa​lio ci​g a​r e​tu i du​bo​ko po​vu​kao dim, na​kon čega mu se grozna trgo​-
vač​ka no​vo​ta​r i​ja uči​ni​la malko pod​nošlji​vi​jom.
– Gospo​di​ne! – upo​zo​r i ga čovjek u pla​voj kuti, koji je u jed​noj ruci držao plastič​nu lo​pa​ti​cu,
pri​drža​va​ju​ći dru​g om la​g a​na ko​li​ca za otpatke – to je za​bra​nje​no! U dvostru​kom ste prekrša​ju!
Ba​nić ga pogle​da izne​na​đe​no. Bio je to je​di​ni tip koji se bitno razli​ko​vao od go​mi​le lju​di što su
se ka​o tič​no vrzma​li prosto​r om i, obu​ze​ti amo​kom tro​še​nja, gu​r a​li svo​ja pre​to​va​r e​na ži​ča​na ko​li​ca.
– Ov​dje ne smi​je​te pu​ši​ti i mo​r a​te uze​ti ko​li​ca!
Sad više nije znao što ura​di​ti. Čovje​ču​ljak u pla​voj kuti zbi​lja nije dje​lo​vao kao auto​r i​tet opskrb​-
nog centra, ali je Ba​ni​ću ipak ne​ka​ko teško pala či​nje​ni​ca da ga je uhva​tio čak u »dvostru​kom
prekrša​ju«, pa kako nije znao što bi s upa​lje​nom ci​g a​r e​tom, a još ma​nje kako doći do ko​li​ca koje
rabe kupci, izi​šao je van, na​kon kra​ćeg pre​mišlja​nja ba​cio opu​šak u ka​na​li​za​cijski otvor, pa ušao po​-
novno, ovaj put na dru​g a vra​ta. Ipak nije uzeo ko​li​ca, jer mu se či​ni​lo da je idi​o tski tu​ma​r a​ti ovim
dvo​r a​na​ma s ne​ko​li​ko boca na dnu go​le​mih ko​li​ca. Tà nije do​šao po​ku​po​va​ti sve de​terdžente, sa​pu​ne,
uki​se​lje​ne krastavce, konzerve i kekse ovo​g a svi​je​ta, i nji​ma na​pu​ni​ti pro​tu​atomsko sklo​nište, nego je
tek usputno svra​tio jer mu je Ko​mar pri​je ne​ko​li​ko dana ka​zao kako ov​dje ima​ju razmjerno pristo​jan
izbor uvoznih piva.
Kada je na​kon po​du​žeg lu​ta​nja i ne​uspješne potra​g e zastao ispred du​g ač​kog niza po​li​ca na ko​ji​-
ma se na​la​zi​lo ono što je tra​žio, shva​tio je da uisti​nu ima​ju mno​g o piva, ali da se, bar što se izbo​r a
tiče, ne razli​ku​ju bitno od bo​ljih pro​da​va​o ni​ca u gra​du. Ipak je uspio pro​na​ći nešto što već du​lje vri​-
je​me nije imao pri​li​ke vi​dje​ti na po​li​ca​ma – tamni Erdinger, vrlo do​bar pše​nič​ni Franziska​ner i, na
kra​ju, tri ve​li​ke boce ni​zo​zemskog Trappea. Iako je bilo čud​ne boje ka​r a​me​li​zi​r a​nog še​će​r a i po​ma​lo
slatkasto, vo​lio je u odre​đe​nim pri​li​ka​ma po​pi​ti to pivo i držao ga je ne​kom vrstom »dje​čjeg piva«,
pivskim slatki​šem koji gdje​kad tre​ba guc​nu​ti. Po​mi​sao na tamni Trappe go​to​vo ga je nagna​la da po​-
novno za​pa​li ci​g a​r e​tu, ali se navri​je​me prisje​ti čista​ča u pla​vo​me. Ako su ga u pre​dvorju ozbiljno
upo​zo​r a​va​li, ov​dje bi ga mogli bez pardo​na i uhi​ti​ti, po​misli Ba​nić i poč​ne uzi​ma​ti boce s po​li​ce.
I tad shva​ti ko​li​ko je čistač bio u pra​vu. Ne samo da bi mu ko​li​ca do​bro došla, nego bi, da ih je
imao, za​ci​je​lo ku​pio mno​g o više od ono​g a što mu je sta​lo u ruke. Po​put goršta​ka koji je ne​tom sku​-
pio ogrjev, s pu​nim na​r amkom pivskih boca po​žu​r io je pre​ma bla​g ajni, a za​tim se do​g o​di​lo ono što
je najma​nje že​lio: ve​li​ka boca Trappea što ju je držao pod ru​kom ispa​la mu je i uz pra​sak ka​kav zna​ju
pro​uzro​či​ti samo boce s ga​zi​r a​nim pi​ći​ma, razbi​la se. Nogu za​li​ve​nih gustom, ljeplji​vom pje​nom,
sta​jao je nasred pro​da​va​o ni​ce prostri​je​ljen stro​g im pogle​di​ma ku​pa​ca, koji su zasta​li sa svo​jim pro​-
pi​sa​nim ko​li​ci​ma za ku​po​va​nje.
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću, mo​že​te te boce sta​vi​ti u moja ko​li​ca – reče mu uslužno čovjek koji je s
praznim ko​li​ci​ma izro​nio iz reda u ko​je​mu su se na​la​zi​le po​li​ce i hlad​nja​ci s mli​ječ​nim pro​izvo​di​ma.
Bio je sred​nje vi​si​ne, neg​dje u poznim tri​de​se​ti​ma, do​bro gra​đen, obri​ja​ne gla​ve koja mu je da​va​la
izgled stro​g og aske​ta i mo​r a​lista, a taj je do​jam po​ja​ča​va​lo nje​g o​vo ele​g antno i ne​ka​ko je​zu​itski crno
odi​je​lo pod ko​jim se na​zi​r a​la bespri​je​korno bi​je​la ko​šu​lja bez kra​va​te.
Zbu​njen zbog ne​vo​lje u ko​joj se na​šao, Ba​nić po​la​ko slo​ži boce u neznanče​va ko​li​ca, a za​tim mu
si​jevne:
– Otkud zna​te moje ime?
– Ra​dim za gospo​di​na Svi​la​r a... Poslao me po vas... – reče čovjek u crnom odi​je​lu kao da mu je
ne​ugod​no.
– Svi​lar... – za​misli se Ba​nić. – Pa pri​je dva dana sam ga od​bio. Ra​dim sam i go​to​vo mi je ne​mo​-
gu​će pra​ti​ti ne​ko​g a...
– Od​bi​li ste ga te​le​fonski. Gazda je za​mo​lio da se ipak vi​di​te i da vam po​ku​ša objasni​ti neke
stva​r i.
Ba​nić se trgne. Znao je da lju​di ko​je​ka​ko zovu na​dre​đe​ne, ali kada bi čuo da netko svog poslo​-
davca zove »gazdom«, stva​r i bi mu od​mah posta​le sumnji​ve.
– Ali... u tom slu​ča​ju, vi ste me pra​ti​li... – reče na​kon što je na bla​g ajni potpi​sao slip i po​g u​r ao
ko​li​ca pre​ma izla​zu.
– Je​sam – slegne ra​me​ni​ma tip iz​bri​ja​ne gla​ve. – Dru​g a​či​je vas ne bih mo​g ao odvesti gazdi. Vi​-
dio sam kako ste od​bi​li uze​ti ko​li​ca pa sam ih uzeo ja. Slu​tio sam da će se ta stvar za​kompli​ci​r a​ti.
Već se kompli​ci​r a, po​misli Ba​nić pa se tiho nasmi​je:
– Ako tako do​bro pra​ti​te lju​de, zašto mu vi ne biste oba​vi​li tu stvar? Čemu tro​ši​ti lovu na pri​-
vatnog istra​ži​te​lja? Oni su iona​ko silno anti​pa​tič​na branša.
– Gazda ima sasvim do​voljno love da si pri​ušti istra​ži​te​lja...
Po​g o​to​vo ono​g a koji vozi sta​r i Golf, po​misli Ba​nić, za​ustavlja​ju​ći ko​li​ca s pi​vom ispred
prtljažni​ka svog dotra​ja​log vo​zi​la. I pri​je no što će po​di​ći poklo​pac kako bi pre​to​va​r io pivo, on izva​-
di Marlbo​ro i žud​no ga za​pa​li, baš ispod ve​li​kog pa​noa s progra​matskim po​zi​vom
RE​CI​T E DA NE​PU​ŠE​NJU!
– Pra​ti​te me! Vo​zit ću po​la​ko! – do​vikne mu nje​g ov novi pozna​nik i kre​ne pre​ma dru​g om di​je​lu
parki​r a​lišta, dok se Ba​nić pi​tao hoće li ota​mo izro​ni​ti u Fordu ili Che​erokyju.
Dok su se pri​bli​ža​va​li Svi​la​r o​voj kući, po​dignu​toj na sa​mom rubu idi​lič​no​g a je​le​no​vač​ko​g a
parka, Ba​nić se prisje​ti ve​li​ke urba​nistič​ke afe​r e iz ra​nih osamde​se​tih, kada su se svi pi​ta​li za koga se
to i zašto po​di​žu mo​derni dvojni objekti u ta​kozva​noj ze​le​noj zoni, kao da se nije do​bro zna​lo za
koga se takvo što moglo ra​di​ti. Do​bro održa​va​na kuća bila je na vrhu bri​je​g a, okru​že​na pomno oda​-
bra​nom crno​g o​r i​com, ima​la je dva kata, do​lje ve​li​ki atrij, a gore prostra​nu te​r a​su i nov me​di​te​r anski
krov, koji je lje​ti mo​r ao gorje​ti od svje​žeg crve​ni​la. Prostor oko kuće bio je opa​san vi​so​kom že​-
ljeznom ogra​dom, na ula​zu su se mogle nazre​ti si​g urnosne ka​me​r e, a pu​tić ko​jim je prošlo vo​zi​lo
Ba​ni​će​va vo​di​ča završa​vao je ve​li​kim parki​r a​lištem ispred prostra​nog tri​je​ma pod ko​jim se na​la​zio
ulaz u Svi​la​r o​vo zda​nje. Nig​dje ni tra​g a no​vo​bo​g a​taškom ne​uku​su i ba​ha​tosti, nig​dje ba​ze​na, ko​-
njušni​ce, te​niskog igra​lišta, dvo​r išnog stu​di​ja za me​di​ta​ci​ju (!) i opušta​nje, nig​dje vrtnih pa​tu​lja​ka, la​-
vo​va od ka​me​na pra​ha ni fonta​ne s osvi​jetlje​nim dnom, tako da se či​ni​lo kako je Svi​lar suz​drža​ni, de​-
centni bo​g a​taš s mje​r om i uku​som. Ali tko zna, razmišljao je Ba​nić, ako ov​dje u Zagre​bu posje​du​je
tek zdru​že​ni dvojni objekt na otmje​noj lo​ka​ci​ji, tko će jamči​ti da, re​ci​mo, nema »no​vo​kompo​ni​r a​ni«
dvo​r ac u Cornwallu, ljetni​ko​vac s umjetnim palma​ma na du​bro​vač​ko​me pri​morju ili ranč u Connec​-
ti​cu​tu?
Posli​je, dok su sje​di​li u Svi​la​r o​voj sobi za pri​ma​nje, Ba​ni​ća nije oso​bi​to fasci​ni​r a​la sva sila
umjetnič​kih sli​ka po zi​do​vi​ma jer se, na​r avno, u sli​karstvo uopće nije ra​zu​mio, ali mu se do​pa​lo to
što Svi​lar, za razli​ku od svo​je po​du​zetnič​ke su​bra​će, uopće nije imao otvo​r en ka​min ili kakvu dru​g u
rusti​kalnu izmišljo​ti​nu, nego se gri​jao uz po​moć na​jo​bič​ni​jih ra​di​ja​to​r a, od​nosno centralno​g a gri​ja​-
nja. Ina​če, Ro​bert, ili Bobi Svi​lar, kako se pred​sta​vio, bio je čovjek koji je do​bra​no pre​šao šezde​se​tu,
ali se po sta​su, žustri​ni pokre​ta i pomno nje​g o​va​noj koži oči​to tru​dio da prikri​je svo​je go​di​ne. Ne
poštu​ju​ći morlač​ku modu, bio je odje​ven posve sportski, u iz​bli​je​dje​le tra​pe​r i​ce i meku svi​jetlopla​vu
ma​ji​cu, koju bi možda čovjek upu​ćen u takve stva​r i od​mah pre​poznao kao svjetsku marku. Ali Ba​nić
nije pri​pa​dao tom soju. On je znao razli​ko​va​ti mla​dog Che​ta Ba​ke​r a od nje​g o​va poznog refleksa,
sakso​fon Dexte​r a Gordo​na od ono​g a u čiji pi​sak puše John Coltra​ne, ali nije ra​zu​mio zašto ma​ji​ca
Paul&Shark košta tri​de​se​tak puta više od one što su je skro​ji​le rad​ni​ce tri​ko​ta​že iz Ča​kovca.
Kad je istra​ži​telj izja​vio da pije samo pivo, i na svo​je ve​li​ko ra​zo​ča​r a​nje do​bio jed​no od onih
do​ma​ćih čije su mu mac​ho rekla​me već uve​li​ke išle na živce, na​bio je Bobi Svi​lar ruke u dže​po​ve i
usho​dao se po sobi, za​ci​je​lo uvje​r en kako su nje​g o​va gosta fasci​ni​r a​le sve te sku​pe sli​ke po zi​do​vi​-
ma.
– Ovo su dva bo​lja Gli​he, ovo tu je Uze​lac, malo pre​di​menzi​o ni​r an, ali po osjenča​nim vo​lu​me​-
ni​ma krajnje za​nimljiv, ovo je ati​pič​na Crnči​će​va ma​r i​na, s posve ne​o bič​nim ra​kursom za nje​g a, ovo
pak je​dan sasvim rani De​to​ni, po​tom Be​cić, čije autorstvo još nije sasvim do​ka​za​no, dva po​najbo​lja
Mo​ti​ke, i ovo tu... malo pozna​ti portret sestre Pe​pi​ce, na​še​g a ne​po​novlji​vo​g a ge​ni​ja Jo​si​pa Ra​či​ća.
Ba​nić je ne​ko​li​ko ča​sa​ka pra​tio nje​g o​vo pre​da​va​nje, a po​tom mu se, valjda od topli​ne i lo​še​g a
do​ma​ćeg piva, po​če​lo to​li​ko spa​va​ti da su mu se kapci ne​ko​li​ko puta la​g a​no spusti​li.
– Nešto ste se za​misli​li?... – iro​nič​no će Svi​lar.
– Da...
– Si​g urno su vas ove sli​ke natje​r a​le...
– Ne, nisu! – pre​ki​ne ga od​mah Ba​nić. – Za​mislio sam se zbog posve dru​g e stva​r i. Na​ime, vani
je ne​ko​li​ko stupnje​va ispod ništi​ce, a ja sam u ge​pe​ku osta​vio de​se​tak boca piva. Ako mi opi​še​te baš
sve sli​ke, si​g u​r an sam da će se smrznu​ti.
– Ako se smrznu, vi ćete ih li​je​po od​mrznu​ti. Bar za to je lako naći li​je​ka – kao da ga je umi​r i​-
vao Svi​lar.
– To baš neće ići...
– Gazda, gospo​din je u pra​vu... – umi​je​ša se čovjek obri​ja​ne gla​ve, koji je Ba​ni​ća i do​veo ova​-
mo.
– Že​liš li ka​za​ti da sam ga ugnja​vio svo​jom ko​lekci​jom?
– Ne, ne! – bra​nio se obri​ja​ni, kao da je i sama po​mi​sao na takvo što sve​togrd​na. – Ali kad se
pivo jed​nom smrzne, onda za​bo​r a​vi... mo​žeš ga ba​cit u za​hod!
– A tako... – za​misli se Svi​lar pa se, kao da se ništa nije do​g o​di​lo, vra​ti do onog dje​vo​jač​kog
portre​ta što ga je izra​dio sta​no​vi​ti Ra​čić, zagle​da se u pa​ti​ni​r a​no lice mla​de, priproste dje​vojke pa
nasta​vi:
– Taj vam je Ra​čić bio najve​će čudo na​šeg sli​karstva, si​r o​mah koji je još kao ado​lescent od​lu​tao
u svi​jet že​ljan zna​nja i vješti​ne. Tako čistih mo​ti​va i tako snažnih po​bu​da da​nas bi se je​dva našlo u
mla​da​ca ka​kav je bio on. Učio je isprva na Aka​de​mi​ji u Münc​he​nu, postao najbo​ljim u kla​si, a po​tom
oti​šao u Pa​r iz, tvrde​ći kako su u sli​karstvu Francu​zi da​le​ko ispred svih osta​lih na​r o​da. Teško itko od
nas može i za​misli​ti si​r o​tinjske okolnosti u kakvi​ma je do​šao u Pa​r iz i bi​je​du u ko​joj je ži​vio.
Unajmio je ho​telski so​bi​čak ka​kav si​g urno na​di​la​zi ima​g i​na​ci​ju so​ci​jalnih pi​sa​ca nje​g o​va doba, a
dane je pro​vo​dio u Lo​uvreu, vježba​ju​ći tonske pri​je​la​ze i ko​lo​r it Francisca Goye.
Bez ob​zi​r a na to što je, kao i sva​ki norma​lan čovjek, osje​ćao su​ćut pre​ma si​r o​ma​si​ma, Ba​ni​ća
zbi​lja nije za​ni​ma​la sud​bi​na ne​ko​g a tko je gla​do​vao i ko​pi​r ao dru​g e sli​ka​r e u pozna​toj francuskoj
ga​le​r i​ji. Vi​djevši, valjda, da se Ba​nić do​sa​đu​je, Svi​lar kao da je od​lu​čio naglo pri​je​ći na ono najza​-
nimlji​vi​je i najdojmlji​vi​je:
– Do​šao je u Pa​r iz u ve​lja​či 1908., a če​ti​r i mje​se​ca na​kon toga našli su ga ustri​je​lje​no​g a u nje​g o​-
voj ho​telskoj sobi. Okolnosti smrti ni​ka​da nisu utvrđe​ne. Ne zna se je li ga netko ubio ili se ra​di​lo o
sa​mo​ubojstvu. Imao je samo dva​de​set tri go​di​ne.
To što je netko pro​na​đen ustri​je​ljen u ho​telskoj sobi bu​di​lo je u Ba​ni​ću nešto od pro​fe​si​o nalne
ra​dozna​losti, ali zbog či​nje​ni​ce da se ne​mi​la stvar do​g o​di​la pri​je de​ve​de​set šest go​di​na nije imao
namje​r u ba​vi​ti se po​drob​ni​je takvom uza​lud​nosti. Pri​je ne​ko​li​ko go​di​na ubi​jen je u pol bi​je​la dana u
Zagre​bu je​dan od ma​fi​jaških bosso​va, pa pra​ve okolnosti te smrti ipak nisu otkri​ve​ne. Što je spram
toga neki ubo​g i sli​kar ustri​je​ljen prošlo​g a sto​lje​ća u Pa​r i​zu!?
– Gospo​di​ne Svi​la​r u – pre​ki​ne ga Ba​nić tru​de​ći se biti što uljud​ni​jim. – Pri​je dva dana sam vam
ka​zao kako ne bih uzi​mao poslo​ve pra​će​nja jer ra​dim sam. Takvi poslo​vi stavlja​ju pred čovje​ka niz
nerje​ši​vih tehnič​kih pro​ble​ma. Kada bih imao po​moć​ni​ka, bilo bi mno​g o lakše, premda po​katkad ni
dvo​ji​ca nisu do​voljna. Do​šao sam samo zato što me gospo​din...
Tu Ba​nić zasta​ne i pogle​da u čovje​ka koji ga je dopra​tio ova​mo, za​ču​divši se što mu još nije čuo
ime.
– Guba – do​metne Svi​lar. – Zo​ve​mo ga Guba.
– Škrlet – reče tip svo​je pre​zi​me pa po​crve​ni. Čini se da mu na​di​mak nije bio ni​ma​lo drag. – An​-
dri​ja Škrlet.
– Dakle, gospo​din Guba mi je – nasta​vi zlu​r a​do Ba​nić – re​kao da su nasta​le neke nove okolnosti.
I ja sam zbog toga do​šao. Osob​no sumnjam da bismo to što su 1908. u Pa​r i​zu pro​našli tog va​šeg
Farči​ća ustri​je​lje​nog tre​ba​li drža​ti no​vo​nasta​lim okolnosti​ma.
– Ra​či​ća! – ispra​vi ga Svi​lar. – Na​r avno, vi ste, kao i svi pri​vatni istra​ži​te​lji, bivši po​li​ca​jac ili,
bo​lje re​če​no, na​r od​ni mi​li​ci​o nar. A u tim se kru​g o​vi​ma Ra​čić sla​bo spo​mi​njao. Ni​sam li u pra​vu?
– Niste – ispi​je Ba​nić svo​je pivo do kra​ja. – Ima​li smo jed​nog Ra​či​ća u Ko​za​r i boku. Pe​kao je
pra​ve, ori​g i​nalne bo​sanske će​va​pe u so​mu​nu. Išli bismo tamo na​kon smje​ne, ona​ko, zna​te... muško
društvo. Žde​r a​li smo će​va​pe, lo​ka​li pivo i po​dri​g i​va​li naglas.
U pogle​du koji mu je do​ba​cio Svi​lar bilo je ne​če​g a što bi se na verbalni je​zik dalo pre​vesti samo
kao psovka, ali je ipak uspio za​drža​ti pri​bra​nost i mirno nasta​vio pri​ču o si​r o​mašnom sli​karskom ge​-
ni​ju, baš kao da je uvje​r en u nje​zi​nu vi​šestru​ku funkci​o nalnost.
 – O tome što je ra​dio u Pa​r i​zu ta če​ti​r i mje​se​ca zna​lo se vrlo malo, što i nije ne​o bič​no za čovje​-
ka ko​je​mu ni grob nije obi​lje​žen. Pri​je tri​de​se​tak go​di​na u kru​g o​vi​ma hrvatskih emigra​na​ta u Pa​r i​zu
po​ja​vi​la se mapa sa četrna​est crte​ža u tušu i uglje​nu, crte​ža s mo​ti​vi​ma pa​r iških mosto​va. Zbog Ud​bi​-
ne paske i krajnjeg ani​mo​zi​te​ta spram sve​g a što je emigrantsko, ov​dje se o tome uopće ništa nije
čulo, ali su hrvatski kunsthisto​r i​čarski eksperti u Pa​r i​zu potvrdi​li da je potpis na crte​ži​ma autenti​čan i
da se oni savrše​no ukla​pa​ju u Ra​či​ćev opus. Mo​r am li vam ka​za​ti da su to senza​ci​o nalno otkri​će
potvrdi​li dokto​r i Go​be​lin i Aškerc, pro​fe​sor Zla​ta​r ić, po​tom doktor Hoffme​ier...
– A što je re​kao doktor Knoflec? – pre​ki​ne ga Ba​nić.
Svi​lar se vid​no zbu​ni i zagle​da u istra​ži​te​lja. Na​r avno, on nije mo​g ao zna​ti da je Knoflec doktor
iz Pa​ko​va idi​o tskog vica, prokto​log koji gata fra​je​r u koji si je he​mo​r o​ide ma​zao ta​lo​g om od crne
kave.
– Vi​di​te, šte​ta da se i dokto​r a Knofle​ca nije pi​ta​lo... – po​ve​ća nje​g o​vu zbu​nje​nost Ba​nić, spre​man
čim pri​je na​pusti​ti ovo čud​no mjesto puno važnih sli​ka.
– U to sam se vri​je​me ba​vio uvoznim i izvoznim poslo​vi​ma – nasta​vi Svi​lar. – Imao sam, na​ža​-
lost, onaj crve​ni ju​g o​pa​soš i tre​ba​lo mi je mno​g o lu​kavstva da se pri​bli​žim hrvatskim kru​g o​vi​ma u
Pa​r i​zu. Mislim da sam baš zbog tog nji​ho​va ne​povje​r e​nja bio pri​si​ljen pla​ti​ti crte​že bar tri​de​set posto
više no što bi tra​ži​li od čovje​ka koji im je bli​zak.
– Zna​či, niste im bili po​li​tič​ki bliski?
– Je​sam! Na​r avno da je​sam! – sko​či Svi​lar. – Svi smo mi ra​di​li zdru​že​nim sna​g a​ma na ru​še​nju
Ju​g osla​vi​je. Oni izva​na, a ja iznutra! Samo što to oni nisu mogli zna​ti.
– Dakle, ta su re​mek-dje​la u va​šem posje​du? – pogle​da ga Ba​nić kao da mu sada i sa​mo​me
posta​je jasni​je gdje se kri​je razlog zbog ko​je​g a ga je Svi​lar pozvao.
– Zbog toga sam vas i zvao! Vi​di​te, više nisu. Ukra​de​ni su mi pri​je ne​ko​li​ko dana. I to iz rad​ne
sobe, iz mog osob​nog sefa!
– Zašto ne po​zo​ve​te po​li​ci​ju? – za​ču​di se istra​ži​telj sasvim iskre​no. – Oni ima​ju najvi​še šanse da
dozna​ju tko ih je ukrao.
– U tome i jest stvar... ja, na​ime, znam tko ih je ukrao...
Ba​nić se okre​ne pre​ma nje​mu oče​ku​ju​ći nasta​vak.
– Ukrao ih je moj sin Arno.
– Otku​da mu to ime? – izle​ti Ba​ni​ću. – Zar se nije mo​g ao zva​ti Mirko? Ili Pero?
– Po liku iz omi​lje​nog ro​ma​na nje​g o​ve majke – zlo​voljno će on, kao da ob​navlja neku sta​r u sva​-
đu. Za​tim doda posve suho:
– Uosta​lom, to se vas ne tiče!
– Na​r avno, na​r avno! – po​vu​če se Ba​nić. – Ali zašto bi vam ih on ukrao?
– Da mi na​pa​kosti. Mislim da me mrzi i drži uzro​kom svih svo​jih ne​za​do​voljsta​va. A ja sam
odu​vi​jek bio idi​o t koji je sve ra​dio samo da bi nje​mu i nje​g o​voj majci bilo što bo​lje i ljepše. I to vam
je zahvalnost koju na kra​ju do​bi​je​te od vlasti​ta dje​te​ta.
– A što na to kaže nje​g o​va majka?
– Ništa – slegne Svi​lar skru​še​no ra​me​ni​ma. – Ona je umrla pri​je dva​na​est go​di​na.
– Ali zašto bi vam krao crte​že iz sefa? – nasta​vi Ba​nić, ža​le​ći po​ma​lo što je i ne​ho​ti​ce na​čeo
nešto tako ne​ugod​no kao što je smrt supru​g e. – Kuća vam je puna sli​ka. Mo​g ao je uze​ti bilo što. Tog
Uzelca, Gli​hu, Lo​pa​tu...
– Mo​ti​ku! – ispra​vi ga Svi​lar i pogle​da sumnji​ča​vo kao da više ne zna zafrka​va li ga to bivši po​-
li​ca​jac, ili je uisti​nu to​li​ko ne​upu​ćen u do​ma​ću li​kovnu tra​di​ci​ju. – Vi​di​te, gospo​di​ne Ba​ni​ću, ukrao je
Ra​či​će​ve crte​že jer je znao da mi oni najvi​še zna​če. I da, ruku na srce, najvi​še vri​je​de. Jer nisu samo
umjetnič​ki arte​fakt, nego i dra​g o​cjen ra​r i​tet, jed​nom ri​je​čju, otkri​će! I sad će ih li​je​po pro​da​ti...
– Kada biste oba​vi​jesti​li po​li​ci​ju, oni bi ga u tome spri​je​či​li. Zna​li bi to ura​di​ti i na neki, re​ci​mo
to tako, nježni​ji na​čin. Mislim, ako on​dje ima​te kakvih veza.
– Ne sumnjam u to da bi to oni zna​li ura​di​ti – slo​ži se on – ali mi je posve stra​na po​mi​sao da po​-
li​ci​ji pri​javlju​jem vlasti​to di​je​te. Zna​te ono... nema te umjetni​ne koja bi vri​je​di​la ko​li​ko dje​čji no​kat!
Dra​g i gospo​di​ne, jed​nostavno bih htio samo to da prlja​vi veš osta​ne u kući...
– A ko​li​ko je sta​r o to di​je​te? – na​kašlje se istra​ži​telj. – Mislim, to di​je​te čiji je no​kat vred​ni​ji...
– Ima dva​de​set pet go​di​na...
– Ve​li​ko di​je​te! – fuć​ne Ba​nić. – Lova koju bi do​bio za te sli​ke do​bro bi mu došla za ko​je​kakve
stva​r i. Si​g urno i za one koje ne odo​bra​va​te.
– To ne znam – pogle​da ga Svi​lar na​ivno.
– No, do​bro – nasta​vi istra​ži​telj – zašto misli​te da bih ja imao tu vrstu auto​r i​te​ta i utje​cajnosti pa
da ga uspi​jem pri​vo​lje​ti da vam te sli​ke li​je​po vra​ti, izmo​li od vas očinski oprost i ode se ispovje​di​ti
u grad​sku prvostolni​cu?
– Ne bu​di​te iro​nič​ni! – pre​ko​r i ga Svi​lar. – Jasno sam vam re​kao da bih vam pla​tio da ga pra​ti​te...
da otkri​je​te komu je nu​dio ili pro​dao crte​že. Ja bih ih već znao ne​ka​ko vra​ti​ti, otku​pi​ti... Ako doznam
gdje su završi​li, pola ste mi posla oba​vi​li. Ja ću vam po​mo​ći i dati vam po​pis trgo​va​ca za koje
pretpostavljam da bi ih Arno mo​g ao posje​ti​ti. Mislim da to za vas ne bi bio pre​te​žak po​sao. Osim
toga, ko​li​ko znam, vi tre​nu​tač​no baš i ne​ma​te kli​jente​le, i ne bi se moglo ka​za​ti da vam baš ide...
– Vi i vaši lju​di za​ci​je​lo ste bo​lja njuška​la od mene – ki​se​lo se nasmi​je​ši Ba​nić. – I do​bro, gdje je
dje​tešce u ovom času? Ako sam do​bro shva​tio, drmnuo je crte​že i zbri​sao od kuće.
– Slu​šajte, za ne​ko​g a tko ima dva​de​set pet go​di​na teško je ka​za​ti da je po​bje​g ao od kuće. On je
jed​nostavno oti​šao i unajmio stan u jed​noj od onih mirnih uli​ca koje ima​ju na​zi​ve po ilirci​ma. U Vra​-
zo​voj, Što​o so​voj... Guba i ja bismo vas odvezli i po​ka​za​li vam gdje sada bo​r a​vi. I, ko​nač​no, kako
izgle​da.
– Da, da... to je uvi​jek po​uzda​ni​je od fo​togra​fi​je – za​misli se Ba​nić. – A ima​te li možda fo​togra​-
fi​je ili fo​to​ko​pi​je ukra​de​nih crte​ža?
– Ne – pro​ci​je​di Svi​lar. – Ni​ka​da ni​sam mislio da bi mi mogle ustre​ba​ti... da ću se naći u si​tu​aci​ji
slič​noj ovoj. Ali crte​ži su spremlje​ni u sta​r u kožnu mapu koja ve​o ma li​je​po izgle​da. Na​lik je na
plosna​tu ku​ti​ju, crve​na je i ima zla​to​ti​sak na pred​njoj stra​ni, od​nosno na poklopcu. Drži se da su crte​-
ži odu​vi​jek bili u njoj, tako da je i sama mapa vri​jed​nost. Na​dam se, gospo​di​ne Ba​ni​ću, da ćete mi po​-
mo​ći da vra​tim crte​že i mapu. Bit ću vam zahva​lan, a ne​mojte smetnu​ti s uma da su zahvalni uvi​jek i
da​r ežlji​vi.
– Možda vam se ovo sa sli​ka​ma i ne bi do​g o​di​lo da ste uisti​nu da​r ežlji​vi.
– Znam na što ci​lja​te, ali ne​ma​te pra​vo! – na​lju​ti se on. – Arno ima bankovnu karti​cu i ra​čun za
čiju se po​zi​ti​vu re​do​vi​to i izdašno bri​nem. Vje​r ujte, ne​zahvalnost dje​ce češće pro​izla​zi iz naše da​-
režlji​vosti nego iz škrtosti. Na​g a​đam da ima​te dje​ce...
– Imam! – pre​ki​ne ga Ba​nić. – Si​g u​r an sam da ste me te​me​lji​to provje​r i​li i da vam to da imam
kćer nije pro​maknu​to.
– Re​ci​te, ona često do​la​zi iz Londo​na?
Ba​ni​ću dođe da ra​dozna​log idi​o ta raspa​li ša​kom posred lica, ali takvo što ipak nije mo​g ao ura​-
di​ti. Ko​nač​no, od ne​če​g a je mo​r ao živje​ti. Iako ne radi ugosti​teljski, kro​jač​ki ili pro​pa​g andistič​ki po​-
sao, i za nje​g a je »mušte​r i​ja« re​do​vi​to u pra​vu! Osim ako mu se baš dokra​ja ne zga​di.
I dok su se stu​bištem po​la​ko spušta​li ka ve​li​kom pre​dvorju, ta​ko​đer pre​pu​nom ovje​še​nih sli​ka, u
zgra​du je ušao ne​o bi​čan tip, vrlo vi​sok čovjek šezde​se​tih go​di​na, vi​tak i uskih ra​me​na, po​ma​lo pla​ha
i nespretna hoda, odje​ven u du​g a​čak, sta​r o​mod​ni krombi ka​put, koji je za​ci​je​lo bio te​žak ko​li​ko i on
sam. Imao je za svo​ju dob vrlo gustu crnu kosu, nije no​sio ni še​šir ni kapu, a ono što je na nje​mu dje​-
lo​va​lo najčud​ni​je bili su de​mo​di​r a​ni štitni​ci za uši, na​lik na stu​dijske slu​ša​li​ce, »odjevni« pred​met ka​-
kav se je​dva još mo​g ao vi​dje​ti i na filmo​vi​ma. Lice mu je bilo vrlo glatko, go​to​vo za​tegnu​to, ali Ba​-
nić brzo shva​ti da je to zbog pu​de​r a koji je izdašno ra​bio. Čovjek je u ruci držao crni, ele​g antni
kovče​žić za spi​se, a kad ga je Ba​nić malo bo​lje pro​motrio, shva​tio je da to nije kovče​žić, nego laptop
što je, po​put kakve dra​g o​cje​nosti, bio učvršćen o čovje​kov li​je​vi zgla​vak ne​čim na​lik na po​li​cijske li​-
si​ce. Ba​nić bi dao ruku u vatru da ga je neg​dje već vi​dio, ali se, kao i ve​ći​na onih koji su prešli pe​de​-
se​tu i po​če​li za​bo​r avlja​ti stva​r i, nije mo​g ao sje​ti​ti gdje.
– Gospo​di​ne Ra​ču​no​vo​đo! – izne​na​di se Bobi Svi​lar i po​žu​r i u susret čovje​ku sa štitni​ci​ma na
uši​ma. – Da​nas vas ni​sam oče​ki​vao. Ali, neka, neka... Od​mah ćemo sre​di​ti sva ne​r i​je​še​na pi​ta​nja!
Po​tom mu ne​ka​ko ishitre​no i pretje​r a​no srdač​no pru​ži ruku, a Ra​ču​no​vo​đa je pri​mi bezvoljno,
ona​ko kako se, primje​r i​ce, na ri​barni​ci hva​ta riba u čiju svje​ži​nu sumnja​mo.
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću – pogle​da Svi​lar istra​ži​te​lja, stišću​ći i da​lje mlo​ha​vu Ra​ču​no​vo​đi​nu ruku –
kao što vi​di​te, iskrsnu​le su ne​na​da​ne poslovne obve​ze. Guba će vas odvesti kamo smo na​umi​li i ispla​-
ti​ti vam pre​du​jam.
Guba pogle​da lju​ti​to Svi​la​r a, ali ovaj put ne pri​po​me​ne kako mu je pra​vo ime Škrlet te kako mu
se ne svi​đa na​di​mak. Mirno je prihva​tio na​r ed​bu jer je Svi​lar ipak bio nje​g ov gazda.
 2.

ULI CE ŠTO SU NO SI LE IME NA ILI RA CA bile su u dru​g om di​je​lu gra​da, či​ni​li su ih li​je​pi sa​mosto​je​ći objekti,
uglavnom dvo​katni, sagra​đe​ni neg​dje po​četkom prošlo​g a sto​lje​ća. Kao što i pristo​ji uli​ca​ma koje su
do​bi​le ime​na pre​ma pjesni​ci​ma i fi​lo​lo​zi​ma, bile su mirne, ši​r o​ke, go​to​vo posve bez pro​me​ta, trgo​-
vi​na je u nji​ma bilo vrlo malo, a gosti​o ni​ce i ka​fi​ći bili su pra​va ri​jetkost. Kada bi tko​g od po​ku​šao
du​lje motri​ti koju od kuća, teško bi mo​g ao osta​ti ne​za​mi​je​ćen, jer su u takvim uli​ca​ma uz ula​ze parki​-
ra​na samo vo​zi​la onih koji tu sta​nu​ju. Ipak, s olakša​njem shva​ti Ba​nić dok su se za​ustavlja​li na​do​mak
kući koju je unajmio Svi​la​r ov sin Arno, je​dan od ma​lo​brojnih ka​fi​ća u ovom di​je​lu gra​da na​la​zio se
baš na​suprot Arno​va privre​me​no​g a doma. Ispred ka​fi​ća bila je neka vrsta ugi​ba​lišta na ko​je​mu su se
za​si​g urno izmje​nji​va​la vo​zi​la onih što su zasta​li radi pića. Usto je ka​fić, ne​o bič​nog na​zi​va Jed​no​oki
Jack, s ulič​ne stra​ne imao ve​li​ku stakle​nu sti​je​nu, svo​jevrstan izlog iza ko​je​g a je bio učvršćen ve​li​ki
me​talni šank na koji se moglo opušte​no naslo​ni​ti, pi​juc​ka​ti piće i pro​matra​ti što se do​g a​đa vani. Ali
Guba, kako ga je zvao nje​g ov poslo​da​vac, ili čak vlasnik, za​ci​je​lo nije imao smisla za pra​će​nje i uho​-
đe​nje, tako da je za​usta​vio svoj Che​eroky uza samu ogra​du od niskih stu​pi​ca, iza koje se na​la​zi​lo be​-
to​ni​r a​no dvo​r ište, niska i ne​ugled​na dvo​r išna zgra​da, a na​suprot njoj kuća s vi​so​kim su​te​r e​nom,
natkri​ve​nim stu​bištem i dva kata, na neki na​čin li​je​pa, ali u svom si​vi​lu ipak po​ma​lo bezlič​na i ne​-
upad​lji​va.
– Ovo je unajmio – kimne Guba pre​ma katni​ci – ali mislim da se ko​r isti samo so​bom ili dvje​ma.
Ba​nić bo​lje pro​motri zgra​du, ali ne za​mi​je​ti ništa iznimno, ništa što bi u nje​mu po​taknu​lo kakvu
ko​r isnu aso​ci​ja​ci​ju ili zaklju​čak. Kuća je ima​la bo​g a​tu ali za​pušte​nu fa​sa​du, kakve se obič​no ne ob​-
navlja​ju bez sto​ti​njak potvrda razli​či​tih urba​nistič​kih i kulturnih usta​no​va, pro​zo​r i su joj bili ukra​še​-
ni, posve izvan standarda, i kada biste ih po​že​lje​li pro​mi​je​ni​ti zbog trošnosti, sva​ki bi se sto​lar na
takvom poslu lako obo​g a​tio. Dio dvo​r išne ogra​de bio je dogra​đen ukrasnim šipka​ma koje go​di​na​ma
nitko nije zašti​tio, tako da se či​ni​lo kako bi se sva​ko​g a časa mogle sru​ši​ti izgri​že​ne hrđom. Bilo je
posve oči​to da Arna tu nema jer su svi pro​zo​r i bili tamni i po​lu​zastrti trošnim ro​le​ta​ma.
– Pla​ća ti​su​ću eura mje​seč​ni na​jam – s pre​zi​r om će Guba, po čemu se Ba​ni​ću uči​ni kako se Svi​-
lar mo​r ao do​bra​no raspi​ta​ti o no​vo​nasta​lim okolnosti​ma u ko​ji​ma mu se na​šao vo​lje​ni sin.
– Za te novce ja mo​r am ra​di​ti ci​je​li tje​dan – i da​lje je bio ogorčen Ba​ni​ćev informa​tor.
– A što ćete... – promrmlja istra​ži​telj kao da osje​ća su​ćut spram nje​g o​ve »bespa​r i​ce«. – Da bi se
došlo do takve love, tre​ba naći pra​vo​g a oca ili pra​vi po​sao. On je pro​na​šao ono prvo... a vi ovo dru​-
go.
– E, ne​kad je bilo bo​lje – reći će on s nostalgi​jom u gla​su. – Sve dok mi crve​ni bandi​ti nisu sud​-
ski zatvo​r i​li zašti​tarsku agenci​ju. Potpla​ti​la ih konku​r enci​ja. Ali po​tegnuo je gazda već sve što tre​ba. I
odvjetni​ke i...
– A zašto su vam je zatvo​r i​li? Otkud ta pa​kost pre​ma tako ljupkom i društve​no ko​r isnom radu?
– A što da vam ka​žem... – uzdahne Guba. – To​bo​že zbog ne​adekvatne primje​ne sile. Kao da smo
na izgred​ni​ke mogli kre​nu​ti mo​litve​ni​ci​ma i pri​r uč​ni​ci​ma bonto​na.
– Na​r avno da niste! Neshvatlji​va je ta nesnošlji​vost koju vlast po​ka​zu​je pre​ma prihvatlji​vim
obli​ci​ma na​si​lja i te​r o​r a. Ne bri​ni​te se vi za agenci​ju. Čim po​r astu potre​be za razbi​je​nim gla​va​ma, ti
koji su vas za​bra​ni​li si​g urno će se ura​zu​mi​ti.
 Nije bio si​g u​r an da je Guba shva​tio iro​ni​ju, ali se nije imao kada ba​vi​ti time, jer je iz one ku​ći​ce
u dvo​r ištu izi​šao kli​nac, ne sta​r i​ji od de​set go​di​na, za sni​jeg koji je upra​vo po​čeo pa​da​ti pre​la​g a​no
odje​ven, s ve​li​kom indi​janskom perja​ni​com na gla​vi i lu​kom i strje​li​com u ru​ka​ma. U tome što je uz
ploč​nik parki​r an Gu​bin sku​pi auto​mo​bil za​ci​je​lo nije vi​dio ništa ne​o bič​no, pa je trkom kakvim dje​ca
opo​na​ša​ju ja​ha​nje po​žu​r io do ve​li​ke kuće i zagle​dao se u pro​zor kao da oče​ku​je da će on​dje ugle​da​ti
Arna Svi​la​r a.
– Mislim da mali idi​o t umišlja da je Indi​ja​nac – reče Guba ravno​dušno, po čemu se dalo zaklju​-
či​ti kako je klinca s perja​ni​com već imao pri​li​ke vi​dje​ti.
– To ste do​bro za​mi​je​ti​li – zaklju​či Ba​nić. – Po tome kako se odje​nuo teško bi bilo povje​r o​va​ti
da se igra astro​na​uta.
– Ne znam kako mu takvo što može pasti na pa​met.
– Ne zna​te jer ste odrasli uz one... transforme​r e... i nindža kornja​če... ili kako se već ne zovu...
– Že​li​te li ka​za​ti kako je kli​nac odrastao uz ka​ubojske filmo​ve ko​jih više uopće nema.
– Ne že​lim – nasmi​je se po​ma​lo ki​se​lo Ba​nić – jer je štos u tome što kli​nac uopće i nije odrastao.
Bit će da mu je netko na​pu​nio gla​vu Indi​janci​ma i ka​ubo​ji​ma. Možda otac...
– Ili djed – do​metne Guba, a Ba​nić se stre​se od ne​la​g o​de. On je, na​ime, odrastao uz knji​g e Karla
Maya, uz ta​kozva​ne crta​ne ro​ma​ne Pony i Laso, uz vesterne s Johnom Wayne​o m i Ja​me​som
Stewartom, on se još uvi​jek do​bro sje​ćao indi​jansko​g a filma snimlje​nog na Plitvi​ca​ma, u ko​je​mu
nje​mač​ki ka​uboj kaže: »Wo​hin ge​hest du, mein rote Bru​der?« Nije mo​g u​će da je po tom svom od​g o​-
ju, u ko​je​mu su važno mjesto ima​li ju​na​ci Divlje​g a za​pa​da, po​la​ko pre​šao iz ka​te​g o​r i​je oče​va u ka​te​-
go​r i​ju dje​do​va.
Ali Gubu oči​to nije za​ni​ma​lo je li nje​g ov su​g o​vornik bli​že očinskoj ili dje​dovskoj dobi, nego je
promrmljao kako su mu se već ko​lje​na uko​či​la pa je izi​šao iz parki​r a​nog vo​zi​la, zi​jevnuo, pri​šao
niskoj ogra​di i pro​tegnuo se ne​ko​li​ko puta kao da obavlja ju​tarnju gimnasti​ku. Za​tim je prostač​ki
plju​nuo ustra​nu, izva​dio rupčić i snažno se useknuo.
I tad ga je spa​zio dje​čak s indi​janskom perja​ni​com na gla​vi, namrštio se, lu​pa​ju​ći se dla​nom po
usni​ca​ma indi​janski je za​ju​ju​kao i pozvao oca:
– Tata, tata! Će​la​va zmi​ja je opet ov​dje! Će​la​va zmi​ja njuška po na​šim pašnja​ci​ma!
Ča​sak na​kon toga iz kuće je izju​r io niski, tusti tip kratkih no​g o​me​taških nogu, okrugla lica, s po​-
du​ljim za​lisci​ma kakve su ne​koć no​si​li poklo​ni​ci pozne faze Elvi​sa Presleya. Tip je bio odje​ven u ši​-
ro​ke samtaste hla​če i maskirnu jaknu, sa skra​će​nom puškom čiji je ugla​ča​ni me​tal zlo​kob​no sjevnuo
u nje​g o​vim ru​ka​ma. Pri​zor baš iz za​bo​r avlje​nih vesterna.
– Pizdo! Re​kao sam ti da se više ne po​javlju​ješ! – izde​r ao se na​o ru​ža​ni tip na Gubu. – Ne​maš ov​-
dje što njuška​ti! Je l' jasno? Je l' jasno?
Držao je pušku i či​ni​lo se da će po​di​ći ci​jev pre​ma Gubi, ali to ipak nije ura​dio. Vi​dje​lo se da je
lju​tit, ali je nje​g o​va ljutnja bila više pa​r ad​na pi​r o​tehni​ka nego autentič​ni po​žar.
Guba se oči​to nije upla​šio puške, ali je ipak, valjda iz opre​za, ustuknuo ko​r ak-dva. Vi​dje​lo se da
se ne namje​r a​va pre​vi​še objašnja​va​ti s lju​ti​tim ocem ma​log Indi​janca, te da će se nasto​ja​ti čim pri​je
ukrca​ti u svo​je vo​zi​lo i od​magli​ti. Ba​nić pri​mi​je​ti kako je po​la​ko za​vu​kao ruku u desni džep i bilo je
više no jasno da u nje​mu drži pištolj.
– Će​la​va zmi​jo! – zakreštao je dje​čji gla​sić. – Ovo će ti biti najbo​lja opo​me​na!
Re​kavši to, kli​nac po​digne luk sa strje​li​com i napne te​ti​vu. Strje​li​ca je bila izra​đe​na od čvrste
trske i na vrhu je ima​la ži​com pri​tegnut ča​vao. Mogla je sasvim lako ozli​je​di​ti čovje​ka.
– Ako me ba​la​vac po​g o​di, stra​da​li ste obo​ji​ca! – pripri​je​ti Guba čovje​ku s puškom, a on se okre​-
ne pre​ma dje​ča​ku, od​mahne gla​vom ustra​nu, našto dje​čak spusti svo​je oružje iz do​ma​će ra​di​nosti i
odju​r i u kuću.
Guba otplju​ne, okre​ne se i u ne​ko​li​ko se ko​r a​ka nađe u si​g urnosti auto​mo​bi​la. Dok je okre​tao
klju​čić i pri​tiskao kva​či​lo, čulo se kako lju​ti​to mrmlja nešto što su mo​r a​le biti psovke. A po​tom, dok
je kre​tao, shva​ti kako bi tre​bao objasni​ti Ba​ni​ću tko je tip s puškom:
– Svi​la​r ov mali idi​o t unajmio je kuću od obi​te​lji diplo​ma​ta koji tre​nu​tač​no živi u Otawi. U dvo​-
rišnoj kući sta​nu​je ku​će​pa​zi​telj Havra​nek. Stiv Havra​nek. Nema baš neko pre​zi​me uz koje bi do​bro
išla ta skra​će​na puška.
– Ni uz vaše pre​zi​me baš ne ide pištolj koji ste stiska​li u dže​pu.
– Re​volver – ispra​vi ga Guba, čije pre​zi​me Škrlet zbi​lja nije zvu​ča​lo re​volve​r aški, pa izva​di iz
dže​pa Colt magnum, pu​caljku u koju se mo​r ao još kao kli​nac za​lju​bi​ti u ne​ko​me od zagre​bač​kih ki​ne​-
ma​togra​fa. – On i nje​g ov ćaknu​ti sin pra​ve su da​ve​ži. Bio sam ov​dje prošli tje​dan da na​g o​vo​r im Svi​-
la​r o​va kli​pa​na da se vra​ti kući, a pra​čovjek u maskirnoj odo​r i po​čeo se de​r a​ti na mene kako ne​mam
pra​vo ula​zi​ti u dvo​r ište, kako će mi on već po​ka​za​ti mog boga... I onda je otrčao u kuću po pušku...
Ra​zu​mi​jem ga samo uto​li​ko što su mu u ratu živci otišli k vra​g u. Ali što ćete!? Nismo svi napravlje​ni
od iste gra​đe! Ja sam se, eto, vra​tio iz rata i zaspao mirno kao da sam sti​g ao sa svjetskog prvenstva u
Francuskoj.
Pri​tom se sa​mo​za​do​voljno nasmi​je jer mu se, oči​to, do​pa​la vlasti​ta šala.
Kad god završi koji od ra​to​va na ovim prosto​r i​ma, po​misli Ba​nić, dok se Che​eroky za​usta​vio na
crve​nom se​ma​fo​r u, kompletno pu​čanstvo ima ured​nu potvrdu da je su​dje​lo​va​lo u nje​mu. I to na pra​-
voj stra​ni, što nepri​ja​te​lja ili na​pa​da​ča, ona​ko retrospektivno, čini posve bezna​čajnim.
– A vi... vi niste su​dje​lo​va​li u obra​ni do​mo​vi​ne? – pogle​da ga na​čas Guba pa po​la​ko kre​ne pre​ko
raskrižja.
– Ne – skru​še​nim će gla​som Ba​nić. – Ja je​di​ni ni​sam... od​nosno nas ne​ko​li​ko... Idu​ći tje​dan osni​-
va​mo malu udru​g u ne​bra​ni​te​lja. Za po​če​tak ćemo tra​ži​ti da nam se oduzme pra​vo na tramvajski po​-
kaz i po​vi​si te​le​vi​zijska pretpla​ta...
Možda bi ta re​če​ni​ca i na​lju​ti​la Gubu, ali ju on, čini se, i nije do kra​ja čuo jer je spa​zio nešto u
susjed​noj uli​ci. Do​dao je naglo gas, pre​ba​cio se u ne​do​pušte​nu tra​ku, odu​zeo dru​g i​ma pred​nost i na​-
kon jed​ne vo​zač​ke egzi​bi​ci​je, koja je »vri​je​di​la« vi​šestru​kog odu​zi​ma​nja vo​zač​ke dozvo​le, za​usta​vio
se na​do​mak monde​nom lo​ka​lu iznad či​jeg je ula​za svjetlu​ca​la kontu​r a čaše sa sti​li​zi​r a​nim tropskim
vo​ćem.
– Ono je nje​g ov Punto! – reče upri​jevši prstom u ze​le​no vo​zi​lo ispred lo​ka​la.
– Čiji?
– Nje​g ov. Arnov! Uvi​jek mi je tako glu​po izgo​vo​r i​ti to ime koje ništa ne zna​či.
I pri​je no što je Ba​nić uspio iro​nič​no za​usti​ti kako sta​r i Svi​lar nije baš sinu ku​pio bogzna ka​kav
auto​mo​bil. Guba ga la​g a​no gurne laktom i po​ka​že mu pre​ma ostaklje​nim vra​ti​ma coc​ta​il bara. Iz nje​-
ga je upra​vo izla​zio mla​dić u sportskom ka​pu​tu s ka​pu​lja​čom, mršav, prosječ​na, ne​za​nimlji​va dje​čač​-
ko​g a lica, tamne kovrča​ve kose koja se teško češlja, ge​g a​va hoda kakvim zna​ju afekti​r a​ti ado​lescenti,
do​voljno ni​zak da bi že​na​ma ostao ne​za​nimljiv. Ne samo da nije ni​ma​lo bio na​lik na oca, po​du​zetnu
šarmantnu muškarči​nu koja se zna​la othrva​ti go​di​na​ma, nego je već na prvi pogled oda​vao autsajde​-
ra. Ali svatko ima i majku, po​misli Ba​nić, pa ako nije na oca, bit će da je na majku. Ali o njoj će biti
teško dozna​ti išta po​drob​ni​je jer je, kako je re​kao Svi​lar, umrla 1992.
– Pra​vi ma​min sin – re​kao je Guba kao da čita Ba​ni​će​ve misli. A za​tim, misle​ći valjda kako se
Ba​nić dostatno upu​tio u ono što će mu tre​ba​ti za pra​će​nje, okre​ne klju​čić u auto​mo​bilskoj bra​vi​ci i
kre​ne. Ba​nić se još je​danput osvrne pre​ma razvi​ka​nom lo​ka​lu za bo​g a​tu mla​dež i iz​bli​že​g a ugle​da
Svi​la​r o​va sina, koji je u tom času otva​r ao vra​ta svog Fi​ata. Za​ču​di​lo ga je nje​g o​vo meko bli​je​do
lice, koje kao da nije pri​pa​da​lo dva​de​set pe​to​g o​dišnja​ku nego kakvom mla​đem ško​larcu, a rinči​ce
koje su mu kra​si​le oba uha pri​pi​sao je nje​g o​voj gu​bitnič​koj pri​r o​di. Smislio je za to smi​je​šan argu​-
ment – ako nisi baš ništa, mo​žeš biti bar čovjek s rinči​ca​ma.
– Ho​će​te li da vas odve​zem kući, pa da vam auto netko naknad​no do​ve​ze – upi​ta ga Guba – ili
ćete ra​di​je na Je​le​no​vac po nje​g a?
– Bri​nem se kad nije uz mene – promrmlja Ba​nić. – Zna​te, taj mo​del najčešće kra​du.
– Tko bi to krao!? – u nevje​r i​ci će Guba.
– Banda iz tehnič​kih mu​ze​ja! Što sve nisu ka​dri ura​di​ti da po​ve​ća​ju izložbe​ni fond!
Posli​je je, gore na Je​le​novcu, pre​šao u vlasti​ti auto, a kad mu je Svi​la​r ov po​moć​nik do​nio ček na
ko​je​mu je bio ispi​san pre​du​jam od dvi​je ti​su​će eura, pristao je na taj sasvim ne​o bi​čan po​sao, pristao
je pra​ti​ti i nad​zi​r a​ti mla​di​ća, od​nosno crte​že što ih je on ukrao uzo​r i​to​me i do​bro​namjernom ocu.
U pola šest, kada je za​usta​vio auto ispred Nove bolni​ce u Du​bra​vi, sni​jeg je pa​dao gušće, ali se
po mokrom ploč​ni​ku parki​r a​lišta či​ni​lo da se neće uhva​ti​ti. U svom tamno​crve​nom ka​pu​tu s ka​pu​lja​-
čom, koji joj je iz Londo​na posla​la Nika, omo​ta​na no​vim Be​netto​no​vim ša​lom, Li​di​ja ga je već če​ka​-
la, uzru​ja​no po​cupku​ju​ći na hlad​no​ći. Ali nije mu ka​za​la ništa, čak ni kad joj je re​kao da ga pri​če​ka
još ča​sak dok ne kupi šte​ku Marlbo​ra na ki​o sku u bolnič​koj auli. Bila je to pred​nost razve​de​nih pa​r o​-
va, na​ime, bili su go​to​vo obvezni po​mo​ći jed​no dru​g o​me, ali si nisu smje​li pred​ba​ci​va​ti razne sitni​ce.
To se bar nije drža​lo ukusnim i umjesnim.
– Oprosti, do ma​lo​čas su me gnja​vi​li jed​nim idi​o tskim poslom – re​kao je kad su sje​li u nje​g ov
sivi Golf. Ipak se osje​ćao po​ma​lo kri​vim jer je za​kasnio ci​je​lih četvrt sata, a ona ga je sve to vri​je​me
če​ka​la vani na sni​je​g u i hlad​no​ći.
– Da smo u bra​ku, pri​je četvrt sata uze​la bih taksi i sada te če​ka​la do​lje na Bri​tancu s fa​com one
žene iz onog... ja​panskog filma... – nasmi​ja​la se suz​drža​no Li​di​ja, ali se, na​r avno, naslo​va tog ja​-
panskog filma ni​ka​ko nije mogla sje​ti​ti. Otka​ko je prešla pe​de​se​tu, i ona je sve češće za​bo​r avlja​la,
tvrde​ći u po​je​di​nim tre​nu​ci​ma kako je to po​če​tak alzhe​ime​ra, premda je bilo posve oči​to da je ri​ječ o
danku koji se pla​ća go​di​na​ma. Kako je u posljed​nje vri​je​me ima​la bo​lo​ve u kra​lježni​ci, zna​la bi se
uko​či​ti i tada je pila mno​g o se​da​ti​va, možda i više no što je tre​ba​lo. Od​lu​či​la je smršavje​ti,
pretpostavlja​ju​ći da bi nje​zi​ni pro​ble​mi mogli biti u vezi s tih ne​ko​li​ko pre​komjernih ki​logra​ma. Me​-
đu​tim, bo​lo​vi ni na​kon ozbiljne kure mršavlje​na nisu nesta​li, ali je Li​di​ja zato do​bi​la finu li​ni​ju i po​-
če​la izgle​da​ti sasvim do​bro za svo​ju dob, što je i nje​zin bivši muž za​mi​je​tio.
– Što ti je re​kao ča​r ob​njak? – upi​ta je Ba​nić iro​ni​zi​r a​ju​ći razvi​ka​nog ne​uro​ki​r urga do ko​je​g a se
moglo doći samo uz posre​do​va​nje ge​ne​r alnog sekre​ta​r a Uje​di​nje​nih na​r o​da ili ne​uro​ki​r urgo​ve glu​-
he tetke. Igrom čud​nih okolnosti Li​di​ja je upozna​la baš tu tetku.
– Što ja znam!? – zlo​voljno će ona. – Katkad mi se čini da nitko od njih pojma nema, a opet, ne
mogu oti​ći na pregled kra​lježni​ce stro​jo​bra​va​r u. Napra​vi​li su mi ne​kakvu scintigra​fi​ju i u na​la​zu piše
da se ne vidi aktivnost pa​to​loškog na​kuplja​nja...
– Aktivnost pa​to​loškog na​kuplja​nja! – nasmi​je se Ba​nić razdi​r u​ći pre​ko upravlja​ča ce​lo​fan u
koji su bile za​pa​ki​r a​ne ci​g a​r e​te. – Za​misli kad mu dođe ku​mi​ca iz Ču​čerja ili Ka​ši​ne, a on joj ra​-
dosno pri​o pći kako nije za​bi​lje​že​na aktivnost pa​to​loškog na​kuplja​nja, ali da joj je anti​bakte​r i​o gram
fe​ce​sa suspektan na...
– Napra​vio mi je i MR, i u na​la​zu piše... ova​ko... – reče ona pa upa​li svjetlo iznad vjetro​bra​na i
poč​ne pre​ka​pa​ti po mapi s na​la​zi​ma, koju je sve vri​je​me drža​la u kri​lu – ...da se na se​r i​ji... sa​g i​talnih i
transverzalnih presje​ka... vidi... vidi... re​du​ci​r a​na fi​zi​o loška lumbalna lordo​za... Ku​žiš to?
– Sad bih ti re​kao što ku​žim! – od​bru​si on, sve​jed​na​ko se mu​če​ći s pa​ke​ti​ćem Marlbo​ra. – Daj
mi otvo​r i te prokle​te ci​g a​r e​te... kao da ih pa​ki​r a neka udru​g a za borbu pro​tiv pu​še​nja!
– Mo​g ao bi već presta​ti – reče ona uslužno mu otva​r a​ju​ći ku​ti​ju. – Svjestan si da ti šte​te...
– Svjestan sam da mi šte​te – slo​ži se on du​bo​ko uvu​kavši dim. – Po​ve​ća​va​ju mi se​di​menta​ci​ju u
ži​la​ma, po​ja​ča​va​ju mi pa​to​loško na​kuplja​nje katra​na u pulmo​nalnom pre​dje​lu, uspo​r a​va​ju rad bu​bre​-
ga, ka​tastro​falno dje​lu​ju na mo​zak, uništa​va​ju mi srce, dje​lu​ju kance​r o​g e​no u svim mo​g u​ćim smje​r o​-
vi​ma... Zapra​vo, brat bra​tu, platfus je valjda je​di​na bo​lest koju ne po​g orša​va​ju. A kao za inat, nje​g a
baš ne​mam!
– Obe​ćao si Niki da ćeš presta​ti – izba​ci ona kartu za koju je na​ivno misli​la da je adut. Obe​ćao,
pa ću i opet, po​misli Ba​nić i zasta​ne zbog silne gužve koja se stvo​r i​la pred ula​zom u Maksi​mirsku.
– Pre​ko​sutra do​la​zi.
– Do​la​zi!? – za​ču​di se on. – To je nešto pre​ko​r ed​no?
– Da – za​misli se Li​di​ja. – Zato se i bri​nem.
– Što je tu za​bri​nja​va​ju​će?
– Pa to! Do​la​zi, premda je nismo oče​ki​va​li pri​je Uskrsa. Prvi put nije pi​ta​la ona​ko kako ona
zna... To​bo​že, imam li što pro​tiv da dođe. Samo je na​ja​vi​la da sti​že... i to sama! Bez Tima.
– Možda su pre​ki​nu​li...
– Možda su pre​ki​nu​li! – rasrdi se ona. – Žive sku​pa pet go​di​na i ti to tako mirno ka​žeš! Pa ne
pre​ki​da​ju lju​di tek tako!
– Li​di​ja, pa i mi smo svo​je​dob​no pre​ki​nu​li – tiho će on.
– Jesmo! Ali ako smo mi bili ble​sa​vi, zar mora biti i ona? – reče Li​di​ja i od​mah umukne,
postavši valjda svjesna ono​g a što je on iz nje​zi​nih ri​je​či mo​g ao izvu​ći. Po​tom pri​je​đe na mno​g o
konkretni​ju stvar:
– Sli​je​će pre​ko​sutra u Gra​zu. S onim Rya​na​irom. Tre​bao bi oti​ći po nju.
– Imam dosta posla... – po​ku​ša on smisli​ti nešto za što je sumnjao da će funkci​o ni​r a​ti.
– Ma daj! – od​mahne ona ru​kom. – To ti je bar pri​li​ka da obi​đeš sve ta​mošnje CD sho​po​ve i usta​-
no​viš je li Coltra​ne sni​mio što novo.
– Li​di​ja, Coltra​ne je umro 1967. !
– Ni​sam ni po​mišlja​la da bi te u tome čovjek mo​g ao zbu​ni​ti – odvra​ti ona, odu​vi​jek na neki ču​-
dan na​čin lju​ta na nje​g o​vu opči​nje​nost dže​zom. Gdje​kad je zna​la ka​za​ti kako bi ga ra​di​je di​je​li​la s ra​-
zumnim lju​bavni​ca​ma ne​g o​li s ritmo​vi​ma Dexte​r a Gordo​na i tu​r ob​nim za​vi​ja​njem Che​ta Ba​ke​r a.
– Ho​ćeš li da po​đem gore s to​bom? – upi​ta on na​kon što je za​usta​vio auto ispred Konzu​mo​va sa​-
mo​poslu​ži​va​nja na uglu Bri​tanskog trga i Ili​ce. Kao da je time htio provje​r i​ti tre​ba li joj kakva po​-
moć sada kada je gnja​vi kra​lježni​ca.
– Idi samo! Si​g urno te če​ka​ju u Kicu. Meni je malo bo​lje. Mislim, fi​zi​o loška lumbalna lordo​za
malo mi je po​pusti​la. Valjda od volta​r e​na.
– U redu – slegne on ra​me​ni​ma shva​tivši da da​nas nije »nje​zin dan«, pa pri​tisne pa​pu​či​cu i uspne
se na Ro​kov pe​r i​voj, gdje je najčešće ostavljao auto. A dok se spuštao natrag pre​ma Bri​tancu, sni​jeg
je već prestao pa​da​ti. Neon ki​ne​ma​togra​fa Apo​lo, ili ne​ka​dašnje Ko​za​re, čije je ime 1990. izne​na​da
posta​lo ne​po​ćud​no jer je isto​ime​na pla​ni​na sasvim ne​o prezno su​dje​lo​va​la u NOB-u, bio je uga​šen, a
vitri​ne s pla​ka​ti​ma filmo​va prlja​ve i prazne jer filmskih pro​jekci​ja od Nove go​di​ne ov​dje više nije
bilo na​kon što su grad​ske vlasti zbog ne​r enta​bilnosti zatvo​r i​le dvo​r a​nu i poklo​ni​le je ne​kakvoj ka​za​-
lišnoj dru​ži​ni. Tu pretvorbu ko​jom je dvo​r a​na, kroz koju su pro​ja​ši​li John Wayne i Gary Co​o per,
pro​ju​r i​li u svo​jim ne​o bič​nim vo​zi​li​ma svi Ja​me​si Bondo​vi, u ko​joj su vrišta​le žrtve raznih Dra​cu​la, i
u ko​joj su svo​je erotsko rub​lje svla​či​le dame po​put Tracy Lords i Ginger Lynn, pre​pušte​na ne​kakvim
su​mornim i umnim fi​zi​o no​mi​ja​ma koje se deru, la​ma​ta​ju ru​ka​ma, lu​pa​ju vra​ti​ma od šperplo​če i go​-
vo​r e na​pa​met na​uče​ne re​če​ni​ce, do​ži​vio je ki​no​o pe​r a​ter Pako i kao osob​nu uvre​du, i to ga je po​g o​di​-
lo više od či​nje​ni​ce da su mu dali rad​nu knji​ži​cu i utješno mu ka​za​li kako se s njom može pri​ja​vi​ti
ne​kakvom ure​du za za​pošlja​va​nje. Isti​ni za vo​lju, u tom se ure​du ne bi imao čemu na​da​ti čak da je
imao i kakvu bo​lju stru​ku. A kao kva​li​fi​ci​r a​ni ki​no​o pe​r a​ter bio je čisti lo​ser, jer su se u ci​je​loj zemlji
ki​ne​ma​togra​fi zatva​r a​li, tako da se filmski dje​latni​ci, od re​da​te​lja, pre​ko ki​no​o pe​r a​te​r a, pa sve do
pro​da​va​ča ko​ki​ca i ki​ki​r i​ki​ja, nisu ima​li čemu na​da​ti.
Ali te se ve​če​r i u ka​fi​ću Kico nije razgo​va​r a​lo o sud​bi​ni hrvatske ki​ne​ma​togra​fi​je i ki​nopri​ka​zi​-
va​laštva, niti o tomu kako prekva​li​fi​ci​r a​ti i za​posli​ti svu silu otpušte​nih ki​no​o pe​r a​te​r a, nego o do​g a​-
đa​ju isklju​či​vo ide​o loške na​r a​vi, što je uzbu​di​lo društvo u lo​ka​lu.
– Časna reč, deč​ki, ni​sam mo​g el ve​r o​vat! – go​vo​r io je Pako s ge​mištom u ruci. – Gle​dam telku i
vi​dim bisku​pa, sto​postotno​g a, pra​vog, ovak kak je inka​sa​tor Ma​r i​jan pra​vi, i go​vo​r i ti on kak su
kurto​ni štetni, kak oni zaprav ne šti​te od side i kak se pro​tiv te bo​lesti tre​ba bo​r it onak s kompletnom
lič​nošću... valjda ko u parti​za​ni​ma, gdje su umjesto mitra​lje​za ima​li karbitne lampe... kaj ja znam... Je​-
bo​te, to da mi biskup tu​ma​či uvod u kurton, to je skroz isto ko da šuster Tukšec od pre​ko​pu​ta pre​da​je
atomsku fi​zi​ku na faksu. Gdje je on bil kad sam ja ko ba​la​vac išel na ki​o sk kod frajle Bo​g a​di i tra​žil
»teta, pro​sim vas dva risa«!?
– Ti, ko uvek, niš ne ku​žiš! – otresla se na nje​g a šanke​r i​ca Zdenka, ko​joj je taj razgo​vor već vje​-
ro​jatno išao na živce.
– Ne, ti se ku​žiš u kurto​ne, Zdenka! Ti se ku​žiš! – od​bru​si joj Pako, našto ona tresne lju​ti​to plad​-
njem po šanku.
– Daj, ola​ba​vi malo! Celo ti je vre​me je​zik u pe​toj brzi​ni. Kaj ne vi​diš da tu ima lju​di ko​ji​ma si
se po​pel na gla​vu, skup s bisku​pi​ma i s tim... s tim... – oko​mi​la se na nje​g a Zdenka.
– Sad u Konzu​mu drže kurto​ne u raznim farba​ma i oku​si​ma – pri​mi​je​ti Flegma, koji se baš ne​-
davno vra​tio s od​slu​že​nja zatvorske kazne u Valtu​r i pokraj Pule. Po​tom je popra​vio svo​ju obve​zatnu
kapu s cofle​kom ili pufnom, kako su to zva​li sta​r i Zagrepča​ni, i isko​r istio tren ne​pažnje te otpio do​-
bar dio ge​mišta bivšeg inka​sa​to​r a, gospo​na Ma​r i​ja​na.
– Ma kaj je​beš, Flegma! Je l’ ima​ju, možda, kurto​ne s oku​som manga i stra​ča​te​le?
– On to zna! – umi​je​ša se Ma​r i​jan, ljut što mu je bla​g o re​tardi​r a​ni Pa​kov bra​tić iz Ga​r ešni​ce prč​-
kao po čaši. – On bu​na​r i u Konzu​mu pa zna.
– Ni​kad ni​sam ništ ukral u Konzu​mu – bra​nio se Flegma.
– Nisi Konzu​mu neg nje​g o​vim mušte​r i​ja​ma!
– I onda ti je taj pop, biskup, koji ku​r ac... ni​sam mu sku​žil čin... – nasta​vi Pako on​dje gdje je stao
– izja​vil da kurton ima ne​kakve sitne rupe, pore, kaj ti ja znam, koje su veće od ato​ma side...
– Valjda od vi​r u​sa... – ispra​vi ga Ba​nić pro​g u​r avši se do šanka, gdje mu je Zdenka već otva​r a​la
hlad​no bo​žič​no pivo, koje je Zagre​bač​koj pi​vo​va​r i ove go​di​ne iznimno uspje​lo.
– De​tektiv, ne​moj me i ti je​bat! – pje​nio se otpušte​ni ki​no​o pe​r a​ter. – Kaj ja znam kak se mje​r i
sida! Uglavnom, veli da je taj... da je taj vi​r us ma​nji od tih ne​kakvih rupa u kurto​nu i da ta stvar opće
ne ko​r isti. Je​beš mi ma​ter, reko je to tak si​g urno ko da je sam me​r il te... rupe... i te side...
– Ak pro​da​ju kurto​ne s ru​pa​ma, onda to nije u redu – pro​su​đi​vao je Flegma. – I onda ve​le​časni
ima praf! Ža​losno je da Crkva mora upo​zo​r a​vat na te stva​r i, a da to ovi iz Konzu​ma sami ne vi​di​ju...
– Je​be​mu ma​ter, Flegma, ti niš ne ku​žiš! – srdio se Pako. – Ne​ma​ju kurto​ni rupe, neg ne​kakve
male rupe kaj nisu rupe... al su ipak rupe jer kroz njih mogu proć male side... mislim bar one najma​-
nje...
– Ma ni ti niš ne razmeš! – umi​je​ša se gospon Ma​r i​jan, koji je i na​kon umi​r ovlje​nja nasta​vio do​-
la​zi​ti u Kico, ali sada s ve​ćom, penzi​o nerskom na​dom da će mu tu i tamo tko​g od pla​ti​ti piće. – Nje​g o​-
va Uzo​r i​tost je to rekla zato kaj se Crkva s pra​vom pro​ti​vi toj gu​me​noj stva​r i jer je pro​tupri​r od​na, i
jer je đa​volska, i jer kva​r i ka​to​lič​ku mla​dež...
– Kaj, sad buš re​kel – iro​nič​no će Pako – da je Bog tak htel, da bi napra​vil čo​ve​ka s gu​me​nim
kurcom.
– Ni​sam to re​kel! Al Crkva je pro​tiv te stva​r i! Pa valjda Crkva ima pra​vo ka​zat za kaj je, a za kaj
nije! II to sam vi ko​mu​nja​r e ima​te pra​vo!? Ni ja ne bi taj vaš pre​zerva​tiv ni​kad sta​vil!
– A za koji bi ga ti ku​r ac stavljal na ku​r ac? – prostri​je​li ga pogle​dom Pako. – Čak kad bi ti ve​le​-
časni i dal po​seb​nu dozvo​lu da ga sta​viš...
– Kad bi mu dal oružni list za kurton! – na​ce​r i se zlob​no Flegma.
U taj se čas ogla​si te​le​fon sa šanka i oni pre​ki​nu sva​đu. Iako je takva po​mi​sao bila glu​pa, Ba​ni​ću
se uči​ni da je te​le​fon zazvo​nio ne​ka​ko glasni​je i važni​je zato što je ri​ječ o ozbiljnoj vi​jesti. Zdenka je
zgra​bi​la slu​ša​li​cu i pogle​dom pre​letje​la po ne​ve​li​koj prosto​r i​ji lo​ka​la. To bi ra​di​la uvi​jek kad bi se
ma​ši​la te​le​fonske slu​ša​li​ce jer je te​le​fon po​često zvo​nio zato što je netko tre​bao koga od gosti​ju. Slu​-
ša​la je pažlji​vo, ka​za​la je tek tu i tamo po​ko​je »da« i »ku​žim«, a po​tom poz​dra​vi​la i od​lo​ži​la slu​ša​li​-
cu. U ka​fi​ću je nastao muk, Ba​nić je upa​lio ci​g a​r e​tu, a Pako na​čas za​bo​r a​vio na ču​dan pro​blem nepri​-
ja​teljskog od​no​sa Ka​to​lič​ke crkve spram tanke gu​mi​ce koju, bar kako Flegma kaže, već pro​izvo​de u
raznim bo​ja​ma i oku​si​ma.
– Zva​la je Lela – pre​ki​ne ti​ši​nu Zdenka. – Kem​bru su jutros odvezli u bolni​cu.
– Ma Kem​bra mu​lja! Pa zna​mo ga! – umi​je​ša se Pako kao da je ljut što su mu mi​ni​r a​li zdravstve​-
no-te​o lošku raspra​vu. – Kem​bra je sta​r i fo​li​r ant. Po​vu​kel se na toplo i na pra​vu hra​nu. Pa svi zna​mo
da njegva Lela ne zna sku​hat jaja na oko! A cugu mu fu​r a​ju onak sa stra​ne, ispod žita...
– Ali ci​r o​za je smrto​nosna – pri​po​me​ne Ba​nić. – A za Kem​bru se baš ne bi moglo ka​za​ti da se
ču​vao.
– A ko se od nas čuva!? – nije se dao Pako. – Ko se čuva!? Svi smo mi cu​g e​r i, i svi mi ima​mo tu
vi​r o​zu jetre! Moš ga je​bat! Pa kaj...
I tko zna ko​li​ko bi dugo još dro​bio besmisli​ce da ga Zdenka nije pre​ki​nu​la ri​je​či​ma u ko​ji​ma je
bilo stra​ha:
– Lela kaže da mu je osta​lo još samo malo...
 3.

UTJE HA JE U GI LE ADU BIO JE MOŽDA NA DAHNU TI, ali i sasvim ste​r e​o tipni gospel što ga je u dva​de​se​tim go​-
di​na​ma prošlo​g a sto​lje​ća na​pi​sao crni glazbe​nik Paul Ro​be​son, i u toj je formi posto​jao u raznim
slušlji​vim i pre​poznatlji​vim izved​ba​ma, sve dok ga Arc​hie Shep nije uba​cio u svoj žrvanj i posve ga
ra​zo​r io ka​ko​fo​nič​nim su​da​r i​ma razno​r od​nih pu​ha​ćih glazba​la. Me​đu​tim, i to je bilo, kako bi lju​bi​te​lji
arha​iza​ma ka​za​li, čisto mi​lozvu​čje pre​ma onom ka​o su koji je nastao kada se si​metrič​ne sklad​be
dohva​tio ćaknu​ti tip s ka​pom Ro​land Kirk, ča​r ob​njak koji je na sta​ge izla​zio obje​sivši oko vra​ta sve
mo​g u​će pu​ha​će instru​mente, i one koje je znao, a valjda i one koje nije znao svi​r a​ti, i koji je tu stvar
samljeo, razva​lio, razbio u sitne krho​ti​ne i pro​suo je po podu jed​ne za​dimlje​ne noći u Montre​auxu, u
zemlji koja je, kako u jed​nom filmu kažu, svjetskoj kultu​r i po​da​r i​la sat s me​ha​nič​kom ku​ka​vi​com.
Pri​tišću​ći tipku re​pe​at na auto​r a​di​ju s ugra​đe​nim CD-playe​rom što mu ga je prošlo​g a lje​ta do​ni​-
je​la kći, Ba​nić je tu stvar uspio preslu​ša​ti se​dam puta pri​je no što se na​šao na za​vo​ju ko​jim se sa sta​r e
Sa​mo​borske ceste skre​ta​lo pre​ma bre​žuljku na ko​je​mu se na​la​zi​la Ko​ma​r o​va vi​kendi​ca. Ko​mar je
bio Ba​ni​ćev ko​le​g a još iz davnih dana »na​r od​ne mi​li​ci​je«, bio mu je i pri​ja​telj na ko​je​g a se uvi​jek
mo​g ao oslo​ni​ti, od​nosno su​r ad​nik na ko​je​g a se ni​ka​da nije smio osla​nja​ti jer je bio blag, po​ma​lo li​-
jen i ne oso​bi​to inte​li​g entan. Ne napre​du​ju​ći u poslu, osta​ju​ći vječ​nim po​moć​ni​kom, pa čak i me​tom
po​r u​g a, Ko​mar se pri​je pet go​di​na po​vu​kao u pri​jevre​me​nu mi​r o​vi​nu. Po​r a​zi koje je ota​da mo​r ao
trpje​ti bili su samo po​r a​zi u borbi pro​tiv su​višnih ki​logra​ma i pro​tiv te​r o​r a žene koja mu je sva​ki tje​-
dan do​no​si​la novi koncept re​dukcijske di​je​te, potkri​jepljen raznim ča​r ob​nim ampu​la​ma iz alterna​-
tivnih lje​karni što su prepla​vi​le zemlju po​put kakve epi​de​mi​je. Sto​g a se u posljed​nje vri​je​me povla​čio
u vi​kendi​cu na​do​mak Sa​mo​bo​r u, pre​pušta​ju​ći stan ženi, dje​ci, zetu i sna​hi, sitnoj unu​ča​di, susje​di​ma i
svim onim bezdušnim ulje​zi​ma koji su re​me​ti​li nje​g o​vu uisti​nu mi​ni​malnu pri​vatnost.
Kad je ušao u nje​g o​vu tipsku vi​kendi​cu, kakve je konfekcijski pro​izvo​di​lo i na otpla​tu pro​da​va​lo
jed​no gra​đevno po​du​ze​će iz Gorskog ko​ta​r a, Ba​ni​ća izne​na​di ko​li​či​na ne​r e​da, nesvojstve​na ne​ko​me
tko je bio po​li​cijski istra​ži​telj. Je​dan se dio ne​r e​da svo​dio na ne​pospremlje​ni prostor, razba​ca​ne
odjevne pred​me​te i već du​lje vri​je​me ne​o pra​nu veću ko​li​či​nu po​su​đa, dok je dru​g i bio zapra​vo Ko​-
ma​r ov novi hobi.
– Isu​se, Ko​ma​r u, što to ra​diš? – upi​tao ga je Ba​nić za​te​kavši ga kako, uz po​moć pince​te, po​ve​ća​-
la i po​su​di​ce s lje​pi​lom, po​ku​ša​va učvrsti​ti ži​g i​cu s crve​nom gla​vi​com na nešto slič​no ne​dovrše​no​me
mostu. Svud oko nje​g a bile su ti​su​će ku​ti​ja ži​g i​ca s crve​nim, sme​đim i ze​le​nim gla​vi​ca​ma, ži​g i​ca na
koje je Ba​nić već za​bo​r a​vio, jer je mislio kako su jefti​ni i svi​ma dostupni upa​lja​či od razno​bojne
plasti​ke posve uništi​li pro​izvod​nju ži​g i​ca, ili, kako je još nje​g o​va baba go​vo​r i​la, pa​li​drva​ca.
– Pont Neuf – odvra​tio je Ko​mar, je​dva se i osvrnuvši na gosta. – Imaš u fri​ži​de​r u pivo, na​to​či
si, sjed​ni i reci zašto si do​šao.
Tra​že​ći u tom ne​r e​du hlad​njak, Ba​nić spa​zi već dovrše​ne objekte što ih je Ko​mar mu​kotrpnim
ra​dom izra​dio od ži​g i​ca: Eiffe​lov to​r anj, jed​nu malu, po​jed​nostavnje​nu crkvu Notre-Dame, nešto na​-
lik na Sla​vo​luk po​bje​de. Tu na​do​mak Sa​mo​bo​r u kao da se ra​đa​la mala drve​na repli​ka Pa​r i​za.
Na​r avno, Ko​mar je u hlad​nja​ku imao najtri​vi​jalni​ju stvar, Tu​borg u li​menci, i Ba​nić ga je uzeo
više da se opo​r a​vi od izne​na​đe​nja nego da bi uži​vao u pivu.
– Dakle, to je taj hobi... – promrmlja Ba​nić, otvo​r i li​menku i sjed​ne na kauč osje​ća​ju​ći kako pod
njim krc​ka​ju de​setci po​lomlje​nih ži​g i​ca.
– Da – odvra​ti Ko​mar. – Savrše​na stvar. Imat ću možda i izložbu. Kad sve završim.
– Ho​ćeš li obra​di​ti ci​je​li Pa​r iz – otpi​je Ba​nić malo iz li​menke – ili ćeš se za​drža​ti samo na važni​-
jim arrondisse​menti​ma? Znaš, bio sam on​dje i vi​dio da ima ne​ko​li​ko za grad​nju strašno za​je​ba​nih
četvrti.
– Ci​je​li Pa​r iz!? Si lud? Pa tko bi to napra​vio!?
– Što ja znam! Gu​innesso​va knji​g a re​korda puna je najrazli​či​ti​jih pothva​ta. Je​dan je fra​jer napra​-
vio Ti​ta​nic od smje​se za kremšni​te, mislim u na​r avnoj ve​li​či​ni, dru​g i je pak izmo​de​li​r ao sve su​di​o ni​-
ke svjetsko​g a no​g o​metnog prvenstva od marci​pa​na. Za​jed​no s re​zervnim igra​či​ma. Ali Pa​r iz od ži​g i​-
ca! To bi bio »ha​uptre​fer«!
– Za​je​ba​vaš! Zašto si do​šao?
– Da te izvu​čem iz ovih pizda​r i​ja! Bi li se malo rekre​irao?
– Ne bih se vra​ćao u po​li​ci​ju ni za svu lovu svi​je​ta! – od​bru​si on li​je​pe​ći još je​dan va​žan dio pa​-
riško​g a mosta. – On​dje su sad sve ne​kakvi ba​lavci iz unutrašnjosti. Ne​ma​ju ma​ni​r e, ne go​vo​r e je​zi​-
ke...
– A ti ih go​vo​r iš šest! Bez grč​ko​g a i la​tinsko​g a.
Ko​mar ko​nač​no po​digne pogled s mosta i od​lo​ži po​ve​ća​lo i pince​tu.
– Ne mislim na po​li​ci​ju! – uzru​ja​no će Ba​nić. – Meni tre​ba po​moć​nik. Bar neko vri​je​me. Sâm
sam, a mo​r am pra​ti​ti ba​lavca koji je bo​g a​tom ocu po​pa​lio ne​kakve umjetni​ne.
– Ne ra​zu​mi​jem se u umjetni​ne...
– Ko​ma​r u! – mirni​je će Ba​nić. – Ne zo​vem te da na​pi​šeš ka​ta​log za Murti​će​vu izložbu nego da
mi po​mogneš pra​ti​ti klinca koji će po​ku​ša​ti uto​pi​ti sli​ke kakvom trgovcu i tako za​je​ba​ti sta​r o​g a.
– Zašto to ne pre​pusti po​li​ci​ji? – reče Ko​mar, a Ba​nić za​ko​lu​ta oči​ma, izva​di ku​ti​ju Marlbo​ra i
kre​ne upa​li​ti ci​g a​r e​tu. No upa​ljač je bio po​lu​ispra​van i go​to​vo pra​zan, kvrc​kao je, ali be​zuspješno.
– Imaš li ži​g i​ce? – upi​ta Ba​nić spre​ma​ju​ći upa​ljač u džep.
– Tu su neg​dje bile... – uzmu​va se Ko​mar po​di​žu​ći deku s ka​uča, prevrću​ći no​vi​ne. Za​tim shva​ti
da ga Ba​nić zafrka​va.
– Ne​mam! Sve su mi potreb​ne za ma​ke​te!
– Jed​nu ćeš ipak žrtvo​va​ti – ravno​dušno će Ba​nić, pa otrgne ži​g i​cu s ma​ke​te mosta i pri​pa​li si ci​-
ga​r e​tu.
Ko​mar zaškrgu​će zu​bi​ma, usta​ne i pri​đe električ​nom šted​nja​ku na ko​je​mu je već du​lje kipje​la
voda u du​bo​kom ze​le​nom loncu.
– Ho​ćeš li do​r uč​ko​va​ti sa mnom? – upi​ta ga Ko​mar otva​r a​ju​ći hlad​njak i izvla​če​ći iz nje​g a
plastič​nu po​su​du do vrha na​pu​nje​nu hre​novka​ma.
Ba​nić za​ni​je​če gla​vom, a Ko​mar pri​đe za​kipje​loj vodi i uba​ci u nju svoj izdašni do​r u​čak. Ko​li​ko
je Ba​nić mo​g ao vi​dje​ti, bilo je to go​to​vo de​set pari hre​novki. Uži​vao je jer su posto​ja​le tek mi​ni​-
malne šanse da se od​ne​kud po​ja​vi nje​g o​va grozna žena, baci mu sve to u sme​će i na​šo​pa ga ne​kakvim
»slim-line energi​ze​r om« i »šlank-re​duktor eferve​ta​ma«.
– Ni​sam ti ja više za to, moj Ni​ko​la – reče Ko​mar po​tište​no. – Kako da pra​tim ne​ko​g a za kim ne
mogu ni potrča​ti? Kako da bud​no zu​r im u ne​či​ji pro​zor ili ga če​kam da izi​đe iz kina, kad sam sva​ki
čas gla​dan, ili me muči prosta​ta, ili me za​je​ba​va​ju he​mo​r o​idi? Nađi ne​ko​g a mla​đeg. Kakvog klinca
koji sa​nja da posta​ne istra​ži​telj.
– Ti si na​ivči​na – ispi​je Ba​nić pivo pa pođe pre​ma hlad​nja​ku. – Da​našnji klinci sa​nja​ju o tome da
posta​nu bo​g a​ti i slavni, i da im u no​vi​na​ma iza​đu sli​ke, ma što to zna​či​lo i zbog ko​jeg god razlo​g a to
bilo. A kad im ne uspi​je da otprve do​bi​ju kakvu me​da​lju, da posta​nu na​ci​o nalni pred​stavni​ci na Euro​-
songu ili kakvoj slič​noj pizda​r i​ji, do​bro im dođe i sitno di​la​nje dro​g e, obi​ja​nje ki​o ska ili lje​karne, ili
su​dje​lo​va​nje u ma​sovnim na​vi​jač​kim tuč​nja​va​ma.
– Onda ne znam – slegne Ko​mar ra​me​ni​ma i du​g ač​kom vi​li​com poč​ne na​ba​da​ti ku​ha​ne hre​-
novke koje samo što nisu po​če​le pu​ca​ti. – Neću se s to​bom vu​ca​r a​ti po gra​du i sli​je​di​ti ba​la​vande​r a
koji pro​da​je zja​ke. Ni tebi to više ne pristo​ji. Ako ti baš bude tre​ba​la kakva po​moć, imam još ne​ko​li​-
ko ži​vih krti​ca u po​li​ci​ji. Mogu biti od ko​r isti...
– Do​bro. Znaš da na to ra​ču​nam – pre​ki​ne ga Ba​nić pa uzme ko​ma​dić hre​novke iz hrpe koja se
pu​ši​la na plad​nju.
– Pa je​bem ti! – po​bu​ni se on. – Je​sam li te pi​tao ho​ćeš li do​r uč​ko​va​ti? I što si re​kao? Da ne​ćeš!
– Slu​šaj, ako mi već ne mo​žeš po​mo​ći u poslu, bi li mo​g ao sutra oti​ći u Graz po Niku?
– Što ona radi u Gra​zu?
– Ma ništa! Tamo će samo sletje​ti avi​o nom ne​kakve jefti​ne irske kompa​ni​je. Li​di​ja me tje​r a da
odem po nju, a ja sam pre​uzeo taj ble​sa​vi po​sao...
– Pa zašto si ga pre​uzeo?
– Je​bem mu sunce, Ko​ma​r u! – razlju​ti se Ba​nić. – Pre​uzeo sam ga da bih imao od čega živje​ti!
Ne valjda zato da bi mi ti mo​g ao postavlja​ti idi​o tska pi​ta​nja!
– Do​bro, do​bro! – bra​nio se on ta​ma​ne​ći hre​novku za hre​novkom. – Su​per! U Austri​ji ima​ju
perfektan izbor ži​g i​ca svih ve​li​či​na. Tre​bat će mi dosta toga za Mo​ulin Ro​uge. Samo, auto mi je na
popravku. Ako me odve​zeš Hohnje​cu po auto, do​vest ću ti malu.
– Si​g u​r an si da je go​tov?
– Na​r avno! Hohnjec mi je ja​vio da mogu doći po nje​g a.
– Kad ti je ja​vio?
– Kad!? Pa pri​je jed​no mje​sec dana – mirno će Ko​mar, a Ba​nić se umorno uhva​ti za čelo i pri​pa​-
li još jed​nu ci​g a​r e​tu.
Posli​je, dok su se, vo​ze​ći se pre​ma Zagre​bu, spusti​li u udo​li​nu s raštrka​nim ku​ćerci​ma i pusto​-
po​lji​na​ma, Ko​mar mu po​ka​že prstom pre​ma du​g om nizu vrtlarskih stakle​ni​ka što su gorje​li. Bila je
to čud​na, po​ma​lo na​dre​alna sli​ka: po​lje pokri​ve​no niskim sni​je​g om i du​g ač​ki oval od drve​ta, stakla i
plasti​ke zahva​ćen vatrom od koje se topi okolni sni​jeg. Ni​ko​g a nije bilo u bli​zi​ni, ni vlasni​ka, ni
susje​da, ni vatro​g a​sa​ca.
Ba​nić za​usta​vi auto​mo​bil i iza​đe, a za njim se teškom mu​kom izvu​če i de​be​li Ko​mar, koji je iz
Golfa izla​zio po​put nespretnog morna​r a što se očajnič​ki po​ku​ša​va do​ko​pa​ti pod​mornič​ke pa​lu​be. Ba​-
nić se spusti s ceste niz na​sip, ali se go​r u​ćem stakle​ni​ku nije pri​bli​ža​vao. Ko​mar mu je dahtao za le​đi​-
ma, ža​le​ći se kako mu se baš sad ne hoda, te kako je gore s ceste iona​ko bo​lji pogled na ci​je​lu oko​li​-
cu.
– Čud​ne se stva​r i do​g a​đa​ju ov​dje – tu​ma​čio je Ba​ni​ću koji je pa​lio ci​g a​r e​tu kao da mu ovaj čisti,
svje​ži zrak ništa ne zna​či. – Najpri​je su u lo​kalnim no​vi​na​ma na​pi​sa​li da vlast taji kako će se ov​dje
gra​di​ti ve​li​ki de​po​nij sme​ća, re​ciklažni po​g o​ni, spa​li​o ni​ca, tko zna što sve ne. Za​tim su to neki to​bo​že
od​g o​vorni ti​po​vi de​manti​r a​li, pa je je​dan zagre​bač​ki ma​g a​zin de​manti​r ao njih...
– I što je bilo? – pi​tao je istra​ži​telj osta​vivši ci​g a​r e​tu u usti​ma, a ruke za​bivši u dže​po​ve
vjetrovke, po​ku​ša​va​ju​ći ih tako bar malo zagri​ja​ti.
– Nastao je kaos, pa​ni​ka... i lju​di su po​če​li jefti​no pro​da​va​ti zemlju. Mislim, i zemlju i kuće. Ti​-
su​će hekta​r a pro​da​li su ne​kakvoj tvrtki iz Zagre​ba, koja će se, na​vod​no, ba​vi​ti pro​izvod​njom zdra​ve
hra​ne. Ja to ne ku​žim! Kako bi se netko mo​g ao na isto​me mjestu ba​vi​ti pro​izvod​njom zdra​ve hra​ne i
spa​lji​va​njem otpa​da?! Ali što ja znam... zapra​vo, ne ku​žim se baš u tu zdra​vu hra​nu.
– Po ko​li​či​ni hre​novki koje si ma​lo​čas sma​zao – pre​ki​ne ga Ba​nić – sasvim je jasno da se ne ku​-
žiš u zdra​vu hra​nu.
– Ma je​beš zdra​vu hra​nu! – od​bru​si Ko​mar. – Susje​da ispod mene osam se go​di​na ba​vi​la zdra​-
vom hra​nom. Jela je ne​kakve pe​le​ti​r a​ne alge, integralni kruh, sir i vrhnje od soje, ne​kakvo tru​lo,
nešpri​ca​no voće i jaja s atestom o ko​košjoj prehra​ni... Na​je​žim se kad samo po​mislim na to.
– Ho​ćeš reći da joj to nije ko​r isti​lo?
– Što ja znam ko​li​ko joj je ko​r isti​lo! Lje​tos ju je zga​zio tramvaj. Odvezli su je na tra​umu, gdje je
umrla. Kući je do​šao po​li​ca​jac s nje​zi​nim do​ku​menti​ma i ce​ke​r om sa so​ji​nim šni​cli​ma i ne​kakvim
umjetnim me​som od pše​ni​ce.
– A taj čiji su ovi stakle​ni​ci... on nije pro​dao zemljište?
– Mislim da nije – odvra​ti Ko​mar. – Idi​o t. Nje​mu se, valjda, uči​ni​lo da je bo​lje uzgo​ji​ti de​set kila
sa​la​te i pušlek po​r i​lu​ka nego uze​ti keš. A sad mu je iona​ko sve izgorje​lo.
– Misliš da se to moglo samo za​pa​li​ti?
– Pojma ne​mam – za​misli se Ko​mar. – Valjda je imao u tim stakle​ni​ci​ma neko gri​ja​nje. Osim
toga, pu​ša​či ba​ca​ju opuške ko​je​ka​mo. A ono... ono se zove sejtan...
– Što se zove sejtan?
– Ono je​be​no meso od pše​ni​ce – tu​ma​čio je Ko​mar. – To što je bilo u ce​ke​r u babe koju je zga​zio
tramvaj.
Ba​nić ga pogle​da pri​je​korno pa baci opu​šak pre​ma nje​mu, a za​tim se uspne na cestu do auto​mo​-
bi​la. Ko​mar je dahtao za njim.
– Znaš, ako tu zbi​lja napra​ve smetlište i spa​li​o ni​cu, i ja ću pro​da​ti vi​kendi​cu. I ži​vot u onoj
zagre​bač​koj me​na​že​r i​ji bo​lji je od toga.
Tog po​pod​ne​va dok je sje​dio za upravlja​čem svog Golfa i, za​mo​tan u toplu vjetrovku pu​nje​nu
perjem koju mu je Nika ku​pi​la na raspro​da​ji u londonskom Du​keu, če​kao da Svi​la​r ov sin izi​đe iz
svo​je unajmlje​ne dvo​katne jazbi​ne, Ba​ni​ću se sve više či​ni​lo kako po​sao ko​jim se bavi posta​je sve
gora gnja​va​ža. Pri​bli​ža​vao se go​di​na​ma u ko​ji​ma takvim poslo​vi​ma va​lja ka​za​ti zbo​g om ili pak
uposli​ti koga mla​đe​g a koji bi obavljao pri​marne istra​ži​teljske poslo​ve dok bi on, kao pro​fe​si​o nalni
um, sje​dio kod kuće u toplo​me i osvjetlja​vao inte​lektu​alne aspekte slu​ča​ja. Ali takvo što bilo je
možda mo​g u​će u ro​ma​ni​ma, dok je u pro​za​ič​noj stvarnosti je​dva bilo za​r a​de i za nje​g a sa​mo​g a. A i
ta se za​r a​da svo​di​la na ono što bi mu dru​g i pla​ti​li za ovakve, sasvim ne​inte​lektu​alne istra​ži​teljske
poslo​ve uho​đe​nja, pra​će​nja i njuška​nja po tu​đoj pri​vatnosti. Jed​nom je na Li​di​jin na​g o​vor pro​či​tao
ne​ka​kav ame​r ič​ki kri​mi​na​listič​ki ro​man u ko​je​mu istra​ži​telj od​mah obavješta​va kli​jenta kako ne radi
na razvo​di​ma bra​ko​va, što zna​či kako ne želi istra​ži​va​ti tko kome ševi ženu. Na​r avno, Ba​nić si tu ko​-
mo​ci​ju nije mo​g ao pri​ušti​ti, pa je prihva​ćao i takve poslo​ve. Ali bu​du​ći da su se pre​lju​bi pre​te​ži​to do​-
ga​đa​li u ugod​nim, ro​mantič​nim, toplim ambi​jenti​ma, i taj je po​sao bio znatno bo​lji od išče​ki​va​nja
hoće li mla​di Svi​lar izi​ći iz kuće i od​ni​je​ti kome sli​ke na pro​da​ju.
I baš kad je pre​mišljao hoće li po dru​g i put na ne​ko​li​ko mi​nu​ta upa​li​ti mo​tor i malo se zagri​ja​ti
ili će oti​ći na pivo u obližnji Jed​no​oki Jack, odakle je ta​ko​đer mo​g ao sasvim do​bro motri​ti kuću i
dvo​r ište, ugle​dao je mla​di​ća kako izla​zi. Bio je odje​ven u onaj isti ka​put s ka​pu​lja​čom i pod ru​kom je
stiskao kartonski fascikl stegnut vrpca​ma, na​lik na tvrdi školski herba​r ij. Sta​r i je Svi​lar ka​zao kako se
crte​ži na​la​ze u crve​noj kožnoj mapi, ali je Ba​nić sasvim opravda​no sumnjao da se u mla​di​će​voj mapi
na​lik na herba​r ij na​la​ze pre​ša​ne tra​tinči​ce i su​novra​ti; mo​g ao je jed​nostavno pre​ba​ci​ti crte​že iz teške
kožne mape u laki kartonski ovi​tak.
Arno Svi​lar sjed​ne za upravljač svog Punta i kre​ne. Zna​ju​ći da ima samo malo vre​me​na, i da je
u grad​skoj gužvi pri​lič​no teško sli​je​di​ti ne​ko​g a tko je kre​nuo auto​mo​bi​lom, Ba​nić okre​ne klju​čić, ali
ga alterna​tor izda i iri​tantno glasno za​vergla. Ubrzo za​tim po​ku​ša dru​g i i tre​ći put, mo​le​ći u sebi sve
bo​g o​ve alterna​to​r a da ga bar ovaj put ne osta​ve na cje​di​lu. Ko​nač​no je ipak uspio upa​li​ti mo​tor i kre​-
nu​ti u času kada je Arnov auto​mo​bil skre​tao pre​ma Zvo​ni​mi​r o​voj. Susti​g ao ga je ne​ka​ko u He​inze​lo​-
voj, ali je od​lu​čio mu​dro se drža​ti malo po​da​lje, pro​pustivši izme​đu nje​g o​va i svo​je​g a auta ka​mi​o net
i neki prasta​r i taksi. Na taj ga je na​čin mo​g ao pra​ti​ti razmjerno neprimjetno, premda je posto​ja​la
popri​lič​na opasnost da ti vo​zi​lo, zbog bez​broj nepre​dvi​di​vih pro​metnih razlo​g a, jed​nostavno
umakne.
No Arno, sre​ćom, nije išao da​le​ko. Pro​šao je ispod že​ljeznič​kog na​dvožnja​ka u Iva​nić​g rad​skoj,
a za​tim uspo​r io kre​ću​ći se uza​nim i zbrka​nim uli​ca​ma Pešče​ni​ce. Po na​či​nu vožnje či​ni​lo se da ne​ko​-
ga tra​ži, ali je Ba​nić bio go​to​vo si​g u​r an da u ovom ne​ugled​nom pe​r i​fe​r ijskom na​se​lju du​ćanči​ća,
vulka​ni​zerskih ra​di​o ni​ca i jefti​nih ke​mijskih čisti​o ni​ca ne žive bo​g a​ti trgovci umjetni​na​ma, po​g o​to​vo
ne oni koji bi mogli ku​pi​ti ne​pozna​te Ra​či​će​ve crte​že iz 1908. go​di​ne. Premda bi mu uisti​nu bilo naj​-
dra​že, razmišljao je na​da​lje, da se u kartonskoj mapi stvarno na​la​ze ti crte​ži te da ih mla​dić sve sku​pa
pro​da tu na Pešče​ni​ci, pa ma​kar i za sitniš. U tom bi slu​ča​ju Ba​nić imao najlakši po​sao do​sad. Li​je​po
bi za​pi​sao adre​su čovje​ka koji voli ku​po​va​ti crte​že mosto​va i sutra​dan je pri​o pćio Svi​la​r u se​ni​o ru, te
se s do​sad​nog za​datka vra​tio mirnom slu​ša​nju dže​za u pro​la​zu ne​ka​dašnjeg ki​ne​ma​togra​fa Apo​lo.
Mla​dić je za​usta​vio auto​mo​bil ispred vi​so​ke pri​zemni​ce čiji je veći dio bio izgra​đen od ukrasne
ope​ke, a ve​li​ka okna od stakla čija je pro​zirnost bila jed​nosmjerna. Na bakre​nom kro​vu vi​dje​la su se
po​mič​na okna, po čemu se moglo zaklju​či​ti da je i potkrovlje ure​đe​no za sta​no​va​nje, a po dva ve​li​ka
so​larna ko​lekto​r a svje​do​či​la su da tu živi netko tko prihva​ća nove trendo​ve. Za ovaj dio gra​da bila je
to razmjerno otmje​na kuća.
Arno je izi​šao iz auto​mo​bi​la s fasciklom pod ru​kom, zastao malko kao da pre​mišlja hoće li
uopće ući, a za​tim se za​pu​tio po​du​ljim poplo​če​nim pu​teljkom do svje​že obo​je​nih vra​ta ko​ji​ma se ula​-
zi​lo u kuću, tako da Ba​ni​ću nije pre​o sta​lo dru​g o doli da čeka. Za​usta​vio je auto​mo​bil pokraj tende
koju vlasnik ovdašnjeg ka​fi​ća još nije spre​mio i od​lu​čio biti strpljiv. Na​r avno, živo ga je za​ni​ma​lo
hoće li se vra​ti​ti sa kartonskom ma​pom ili bez nje. Pretpostavlja​ju​ći kako pre​g o​vo​r i o pro​da​ji i
kupnji umjetni​na mogu potra​ja​ti, na​kon sta​no​vi​tog vre​me​na ušao je u lo​kal i brzo po​šao pre​ma za​ho​-
du u dnu prosto​r i​je.
– Za​hod je samo za goste! – do​viknuo mu je čovjek sa šanka po​ka​zu​ju​ći mu pri​tom klju​čić što
ga je držao među prsti​ma.
– Kavu sa šla​g om – re​kao je istra​ži​telj, vra​tio se do šanka, istre​sao pred ne​lju​baznog tipa sitniš,
uzeo klju​čić i oti​šao do za​ho​da. Na kra​ju je, ljut na ga​do​ve koji ne pušta​ju čovje​ka na za​hod, natrpao
hrpu pa​pirna​tih ubru​sa u školjku i, pustivši vodu, za​ci​je​lo je za​če​pio. A kad se vra​tio, od​bio je po​pi​ti
već go​to​vo hlad​nu kavu sa šla​g om i izi​šao van, gdje je shva​tio da je Arno već oti​šao. Prokleo je u
sebi i Arna, i de​be​log Ko​ma​r a koji mu je, umjesto da se bavi arhi​tektu​r om od ži​g i​ca, mo​g ao po​mo​ći,
pa pri​je​đe pre​ko ceste ne bi li bar otkrio tko to živi u kući koju je ma​lo​čas posje​tio Svi​la​r ov sin. Pa
kako na vra​ti​ma, kao ni na poštanskom sandu​či​ću nije bilo ni​kakva ime​na, Ba​nić od​škri​ne vra​ta i
pođe pre​ma kući, smišlja​ju​ći što će ka​za​ti ako ga tko zasko​či.
Do​šao je do kuć​nih vra​ta, i baš kad je otkrio kako je i mje​de​na plo​či​ca za ime i pre​zi​me vlasni​ka
na nji​ma posve prazna, za​čuo je bi​je​san la​vež i spa​zio kako pre​ma nje​mu trči ve​li​ki nje​mač​ki ovčar,
psi​na s kakvi​ma nema šale. Bio je tako jak i brz da ga se ni po​li​cijska je​di​ni​ca ne bi posti​dje​la. Ne​ma​-
ju​ći kamo, Ba​nić hitro otvo​r i vra​ta i ule​ti u kuću, svjestan da je bo​lje biti i ulje​zom ne​g o​li žrtvom
glad​no​g a i po​mahni​ta​lo​g a dre​si​r a​nog psa. Odahnuo je čuvši ga kako uza​lud​no laje i gre​be pandža​ma
po vra​ti​ma, a za​tim se za​pu​tio hod​ni​kom pre​ma sre​dišnjoj sobi. Kuća je bila posve nova, u ne​kim ele​-
menti​ma zapra​vo još ne​završe​na te je bilo jasno da u njoj još nitko ne sta​nu​je, po​g o​to​vo ne bo​g a​ti i
ekscentrič​ni trgo​vac umjetnič​kim sli​ka​ma. Zi​do​vi su bili svje​že obo​je​ni, centralno je gri​ja​nje ra​di​lo,
ali po zi​do​vi​ma nije bilo ni​kakvih sli​ka, kao što ni na ve​li​kim pro​zo​r i​ma nije bilo ni zavje​sa ni re​bre​-
ni​ca. Najpo​uzda​ni​ji znak da ova​mo još nitko nije use​lio bio je to što su na dva pro​zorska okna bile
bo​jom po​vu​če​ne one li​ni​je u obli​ku zna​ka »X«, a parke​ti su bili iz​bru​še​ni i ne​la​ki​r a​ni.
Ipak, nasred sobe, u inva​lid​skim ko​li​ci​ma, sje​dio je mršav čovjek šezde​se​tih go​di​na, posve će​-
lav, s de​be​lim na​o ča​la​ma na nosu i ka​r i​r a​nom de​ki​com brižno prekri​ve​nih nogu. Čovjek kao da se
razve​se​lio što je Ba​nić ušao, desnom se ru​kom ma​šio ko​mandi elektro​mo​to​r a ko​ji​ma su se pokre​ta​la
nje​g o​va ko​li​ca, i ona su la​g a​no za​zu​ja​la kao da ih je tog časa uklju​čio.
– Oprosti​te – zbu​ni se Ba​nić. – Do​šao sam iz Elektre. Za​bu​nom ste do​bi​li četve​r o​fazne umjesto
tro​faznih »ajnfle​še​r a«. Od​mah ću vam to pro​mi​je​ni​ti ako mi po​ka​že​te gdje je glavna razvod​na plo​ča.
– Tu, tu​uuu! – za​tu​li čovjek u ko​li​ci​ma kao da opo​na​ša auto​mo​bilsku si​r e​nu, pa po​tegne neku ru​-
či​cu, koja je valjda funkci​o ni​r a​la kao gas, te se za​le​ti na Ba​ni​ća. A kad se Ba​nić spretno izmaknuo,
inva​lid ga je za​o bi​šao u luku i po​put bi​jesnog bika okre​nuo se pre​ma nje​mu, tu​r i​r a​ju​ći svo​je smi​-
ješno elektro​vo​zi​lo. Mo​g ao je ima​ti možda i šezde​set pet go​di​na, či​ni​lo se da ne go​vo​r i, a su​de​ći po
nje​g o​vu pogle​du, moglo se zaklju​či​ti da je lud ili bar dje​lo​mi​ce re​tardi​r an. Premda mu nije baš mo​-
gao oso​bi​to na​udi​ti, Ba​ni​ću posta​ne ne​ugod​no. Ušao je u tuđu kuću, su​o čio se s čud​nim starči​ćem
koji ov​dje za​ci​je​lo nije sam. Ili bar neće du​lje osta​ti sam.
– Tu, tu​uuu! – zatru​bi po​novno čovjek u ko​li​ci​ma i po​ju​r i pre​ma Ba​ni​ću, koji brzo izi​đe iz sobe
u hod​nik i zatvo​r i za so​bom vra​ta. Čuo je sta​r og kako je ko​li​ci​ma tresnuo u tvrdu hrasto​vi​nu, bolno
ja​uknuo, a za​tim se po​čeo lu​đač​ki ce​r i​ti.
– Zna​te li možda što je tra​žio gospo​din Arno Svi​lar ov​dje? – vikne Ba​nić kroz zatvo​r e​na vra​ta.
Sta​r i mu ne od​g o​vo​r i. S dru​g e stra​ne čulo se samo ru​la​nje inva​lid​skih ko​li​ca po svje​žem parke​tu
i Ba​nić je bio sto​postotno si​g u​r an da će se sta​r i još je​danput za​letje​ti u vra​ta pa ma​kar ih i razbio.
U taj se čas do​lje na cesti za​ču​lo za​ustavlja​nje auto​mo​bi​la i Ba​nić na tren za​bo​r a​vi po​mahni​ta​log
inva​li​da, pri​đe ulaznim vra​ti​ma i pogle​da kroz okno. Ispred kuće zastao je crni Ford iz ko​je​g a je izi​-
šao ni​zak čovjek, ti​je​la kakvog ima​ju bodybu​ilde​ri, odje​ven u kratki tamni ka​put s dvo​r ed​nim kopča​-
njem. Spa​zivši ga, pas od​mah sta​de ve​se​lo ma​ha​ti re​pom i po​ju​r i pre​ma nje​mu kao da oče​ku​je nagra​-
du.
Shva​tivši da si​tu​aci​ja posta​je krajnje ne​ugod​na, Ba​nić po​ju​r i pre​ma dru​g om di​je​lu kuće, na​da​ju​-
ći se da će ota​mo moći sko​či​ti kroz pro​zor i nesta​ti u pešče​nič​kim vrto​vi​ma i dvo​r išti​ma. No ko​jeg li
izne​na​đe​nja, ta dru​g a stra​na kuće bila je zapra​vo pra​va. Nju je či​ni​lo ve​li​ko pro​če​lje s prostra​nim
stakle​nim ula​zom kroz koji se moglo spusti​ti do dru​g e uli​ce, uspo​r ed​ne s onom ko​jom je Ba​nić do​-
šao.
I dok se spuštao pre​ma glavnom ula​zu, za​do​vo​ljan što ga na​bilda​ni došljak nije za​mi​je​tio, Ba​nić
se okre​ne pre​ma ve​li​kim stakle​nim vra​ti​ma nad ko​ji​ma je sta​ja​la plo​ča s na​zi​vom tvrtke:

TA​LON
Consulting Agency.
 4.

VIŠE NIJE MO GAO BITI SI GU RAN U TO JE LI autentič​ni tra​di​ci​o na​list koji uporno od​bi​ja no​vovje​ke potro​šač​-
ke lu​do​r i​je kao što su sa​te​litska te​le​vi​zi​ja, mikro​valna peć​ni​ca i DVD-playe​ri, ili se tek po​la​ko pretva​-
ra u do​sad​no za​no​vi​je​ta​lo kakvo normalni lju​di zbog vlasti​tog mira i du​ševno​g a zdravlja najra​di​je
za​o bi​la​ze. Ipak, mo​bi​tel je bio jed​na od ma​lo​brojnih no​vo​ta​r i​ja koje je Ni​ko​la Ba​nić mo​r ao
razmjerno brzo prihva​ti​ti jer mu je olakša​va​la po​sao. Zapra​vo, možda je malo nepre​cizno ka​za​ti da
ga je prihva​tio. Toč​ni​je, pri​je ne​ko​li​ko go​di​na Li​di​ja mu ga je ku​pi​la za ro​đendan, a on ga nije ni ba​-
cio niti ga je poklo​nio ne​ko​me dru​g om, što je obič​no ra​dio s da​r o​vi​ma koji su mu išli na živce. Za​-
držao ga je i na​kon ne​ko​li​ko tje​da​na na​učio se ko​r isti​ti nji​me. I to popri​lič​no vješto.
Izvu​kao ga je sad iz unu​tarnjeg dže​pa sa​koa, pro​na​šao u adre​sa​r u Li​di​jin broj i pri​tisnuo ze​le​no
dugme.
– Upra​vo smo prešli austrijsko-slo​vensku gra​ni​cu – za​čuo je nje​zin glas.
– Dakle, za sat i pol ste kod kuće? – upi​ta on motre​ći kako, tri​de​se​tak me​ta​r a ispred nje​g a, Arno
Svi​lar izla​zi iz auto​mo​bi​la i pri​la​zi ve​li​kom zda​nju Mu​ze​ja mo​dernog sli​karstva. Znao je da nema
pre​vi​še vre​me​na za razgo​vor ali je bio si​g u​r an da će se Li​di​ja uvri​je​di​ti ne po​ka​že li dostatno
očinsko za​ni​ma​nje za Ni​kin do​la​zak.
– Ne... ne znam... ne mogu sad... – čuo je kako za​muc​ku​je, i on se u tom času dosje​ti kako Ko​mar,
po obi​ča​ju, vozi pe​de​set ki​lo​me​ta​r a na sat, te da će im do Zagre​ba za​ci​je​lo tre​ba​ti mno​g o više vre​me​-
na.
– Ali u tri ćemo napra​vi​ti ru​čak i ti jed​nostavno mo​r aš doći! – rekla je Li​di​ja ulti​ma​tivno dok se
on već vi​dio kako s ble​sa​vim izra​zom lica objašnja​va bi​jesnom Svi​la​r u kako nije uspio otkri​ti kome
je nje​g ov sin pro​dao crte​že jer je baš u to vri​je​me bio kod bivše žene na ukusnim sarmi​ca​ma u
slatkom ze​lju, možda malo pre​so​lje​ni​ma.
– Bit će i Nika, i Ko​mar, i Rupčić​ka...
– Rupčić​ka!? – za​ču​di se on, izla​ze​ći iz auto​mo​bi​la i navla​če​ći toplu vjetrovku. – Kakva Rupčić​-
ka?
– Ona iz ma​g a​zi​na Do​ku​ment! Bila je na ne​kakvom te​ča​ju u Londo​nu i spri​ja​te​lji​la se s Ni​kom.
Za​jed​no su do​pu​to​va​le, ali ju je u Zagreb odvezla nje​zi​na mama. Vje​r o​jatno su već stigle – rekla je
Li​di​ja s ti​him uzda​hom, koji je za​ci​je​lo bio upu​ćen Ko​ma​r u i nje​g o​vu bezgra​nič​nom ta​lentu za
vožnju.
Ba​ni​ću se uči​ni pozna​tim ime te no​vi​narke, ali ga nije mo​g ao po​ve​za​ti uz nešto odre​đe​no jer je
no​vi​ne držao najtri​vi​jalni​jom stva​r i na svi​je​tu koja svo​je mjesto pod suncem tra​ži vje​r u​ju​ći u la​g a​no
idi​o tsku crtu svo​jih či​ta​te​lja.
– Doći ću na ru​čak! Reci samo Ko​ma​r u da ne lu​du​je po cesti! Bok! – reče on zna​ju​ći da ju je tom
primjed​bom samo razlju​tio. Po​tom strpa mo​bi​tel u džep i uđe u zgra​du mu​ze​ja.
Po​žu​r ivši uza stu​be, uspio je za​mi​je​ti​ti Arna kako se za​pu​tio pre​ma vra​ti​ma u sa​mom dnu mrač​-
nog hod​ni​ka, za​ku​cao na njih, a po​tom i ušao. Kartonski mu je herba​r ij i sada bio pod ru​kom. Ne mo​-
gavši poći za njim, Ba​nić od​lu​či sa​če​ka​ti da vidi hoće li se išta važno do​g o​di​ti. Tada na li​je​voj stra​ni
hod​ni​ka spa​zi ulaz u ga​le​r i​ju, pred ko​jim je sta​jao dvojni pano s natpi​som
Željko Je​ro​li​mov KO​PERNI​KANSKI OBRAT.
Shva​tivši da je ri​ječ o izložbi, uđe u prosto​r i​ju drže​ći kako ne​ko​li​ko mi​nu​ta suvre​me​no​g a sli​-
karstva ne može biti od pre​ve​li​ke šte​te.
Ali ono što je za​te​kao u ga​le​r ijskom prosto​r u po​najma​nje je bilo sli​karstvo, vje​r o​jatno još ma​-
nje umjetnost, i sve je pod​sje​ća​lo na geg ka​kav su mogli napra​vi​ti, re​ci​mo, po​na​pi​ti ma​tu​r anti u svib​-
nju. Na sva če​ti​r i pro​zo​r a zavje​se su bile postavlje​ne na​o pa​ko, na sre​di​ni bi​je​lo​g a poda po​di​zao se
sta​r inski luster s mno​g o stakle​nih dje​li​ća, učvršćen tako kao da uisti​nu visi na​o pa​ko, ne ma​r e​ći za
silu teže, a na stro​pu se vi​dio mi​nu​ci​o zno postavljen parket i na​o pa​ko učvršće​na fo​te​lja, u ko​joj je,
za​li​jepljen je​dva vid​lji​vim tra​ka​ma »sje​dio« čovjek gla​vom pre​ma do​lje.
To je za​ci​je​lo autor, po​misli Ba​nić, to je taj ču​ve​ni Je​r o​li​mov, ju​nak koji ne prizna​je Zemlji​nu
gra​vi​ta​ci​ju, i koji se ne boji one me​di​cinske po​ja​ve za koju na​r od kaže »uda​r i​la mu krv u gla​vu«.
– Fantastič​no! Zbi​lja fantastič​no! – izja​vi Ba​nić razmjerno glasno, po​ka​zu​ju​ći tako so​li​darnost s
jad​ni​kom koji je sred praznog izložbe​nog prosto​r a vi​sio nagla​vač​ke i izla​g ao se razno​li​kim
zdravstve​nim opasnosti​ma. Je​di​na je šte​ta što se u tom »ko​perni​kanskom obra​tu« ne može pu​ši​ti,
razmišljao je istra​ži​telj, jer bi pe​peo ne​hi​g i​jenski pa​dao po stro​pu.
Na​g a​đa​ju​ći nije li u me​đuvre​me​nu Arno uspio oba​vi​ti po​sao zbog ko​je​g a je do​šao, Ba​nić na​-
pusti atraktivnu izložbu i kre​ne pre​ma dnu hod​ni​ka, po​la​ko se pri​bli​ža​va​ju​ći onim istim vra​ti​ma iza
ko​jih je nestao mla​di Svi​lar sa svo​jim kartonskim herba​r i​jem, vje​r o​jatno najvred​ni​jim herba​r i​jem na
svi​je​tu. A kad se posve pri​bli​žio vra​ti​ma, još uvi​jek nije mo​g ao čuti o čemu se unutra razgo​va​r a, ali
je vi​dio da na mje​de​noj plo​či​ci, učvršće​noj posred vra​ta, piše dr. Stri​bor Kiszely, i nje​mu se od​mah
uči​ni kako je taj doktor Kiszely, su​de​ći po dojmlji​vom pre​zi​me​nu, uvjerlji​voj ti​tu​li i ma​sivnoj plo​či​-
ci, pra​va adre​sa da čovjek ri​je​ši pro​ble​me kakve je imao Arno Svi​lar.
Već je htio izva​di​ti svoj zgužva​ni no​tes i gru​bu olovči​cu s lo​g o​ti​pom, koju je ču​vao još od one
su​bo​te kada je mo​r ao vo​zi​ti Li​di​ju u Ikeu, te za​pi​sa​ti ime važnog dokto​r a za parke​ti​r a​nje stro​pa kad
ga izne​na​di glas žene koja je otvo​r i​la susjed​na vra​ta i na​letje​la na nje​g a, za​ma​lo ga na​g a​zivši. Bila je
iznimno vi​so​ka, po​ma​lo smu​še​na, no​si​la je na​o ča​le, odi​je​lo za koje bi se Ba​nić zakleo da je muško i
ima​la kosu koja je dje​lo​va​la kao da je namjerno rašču​pa​na.
– Koga tra​ži​te? – upi​ta​la je zbu​nje​nog istra​ži​te​lja.
– Dokto​r a Kis... Ki​se​li​ša...
– Dokto​r a? Ko​jim po​vo​dom? Mo​r a​te mi reći. Ja sam nje​g ov »pi-ar«! Vi ste no​vi​nar? Niste? Zna​-
la bih. Umjetnik? Takvo što?
Go​vo​r i​la je ra​be​ći kratke repli​ke na​bi​je​ne od​luč​nošću i stro​g ošću, po​ma​lo na​lik na suz​drža​ne
vrisko​ve. U nje​zi​nu se društvu Ba​nić nije osje​ćao ni​ma​lo la​g od​no. Bila je viša i na​dvi​la se nad njim
po​put opasne pti​ce koja bi ga sva​ko​g a časa mogla kljuc​nu​ti odozgo.
– Po​g o​di​li ste! Ima​te ne​pogre​šiv fe​eling! – s olakša​njem će on. – Htio bih orga​ni​zi​r a​ti izložbu
na​lik na ovu. Ovu tu... u onoj ga​le​r i​ji...
– Na​čelno je mo​g u​će! Zo​ve​te se? Ima​te re​fe​r ence?
Nije mu bilo jasno na kakve to re​fe​r ence misli.
– Ne​mam... – otpovrne ne​si​g urno. – Ali imam vlasti​ti parket, pa bi mu​zej mo​g ao popri​lič​no ušte​-
dje​ti...
Ona ga mrko pogle​da, kao da još uvi​jek od​g o​ne​ta je li ri​ječ o lu​đa​ku ili o umjetnič​kom
ekscentri​ku, a to nije bio ni​ma​lo lak po​sao.
 – Na​r avno – nasmi​je se on po​ma​lo usi​lje​no. – Ne bih ga li​je​pio po stro​pu, nego bih ga na dan
otvo​r e​nja usitnio cirku​larnom pi​lom. Na ko​ma​di​će ve​li​či​ne na​po​li​tanki. Ili čak i ma​nje, ako upra​va
oci​je​ni da bi to bilo umjetnič​ki efektni​je.
– Ah! Bri​ljantna ide​ja! – s ushi​tom će ona. – Ali možda je šte​ta što ima​te vlasti​ti parket. Mislim,
mogli biste ispi​li​ti ovaj koji smo ku​po​va​li za Je​r o​li​movljev performance. On bi se si​g urno slo​žio.
– Na​r avno da bi se slo​žio! – reče Ba​nić misle​ći kako će ubo​g om umjetni​ku krv tako navri​je​ti u
mo​zak da će se lako slo​ži​ti i s tim da i nje​g a ispi​le za​jed​no s parke​tom. – Zna​te, sko​čit ću do​lje da
auta! On​dje mi je kompletna do​ku​menta​ci​ja. I uzorci parke​ta. Pred​la​žem imi​ta​ci​ju ma​ha​g o​ni​ja.
– Jeste li već neg​dje izla​g a​li?
– Ne, to s parke​tom ni​sam! – odvra​ti on važno, pa po​la​ko kre​ne hod​ni​kom ka izla​zu.

U tri po​pod​ne Ba​nić je ušao u stan na Bri​tanskom trgu i izlju​bio se s kćerkom. Dje​lo​va​la mu je
ne​ka​ko sta​r i​je i ozbiljni​je, čak i nešto mrša​vi​je, i do​bro se vi​dje​lo da to nije samo zbog vre​me​na koje
je prošlo, nego da se s njom nešto važno i ozbiljno do​g a​đa. Rekla je kako mu je do​ni​je​la neke posve
savrše​ne dže​zistič​ke disko​ve i pri​je​korno ga pogle​da​la kad je za​pa​lio Marlbo​ro.
– Ovo mi je prva da​nas... – re​kao je jed​na​ko ne​uvjerlji​vo kao kad bi Ko​mar izja​vio kako da​nas
ne namje​r a​va ru​ča​ti.
Li​di​ja je po​la​ko do​no​si​la zdje​le s je​lom što ga je si​noć spra​vi​la a ma​lo​čas pod​g ri​ja​la, i po nje​zi​-
nu se hodu dalo zaklju​či​ti kako je po​novno boli kra​lježni​ca i kako za nju, bar za​sad, osim re​do​vi​to​g a
gu​ta​nja analge​ti​ka nema dru​g og spa​sa.
A kad su sje​li za stol, zazvo​ni​lo je zvonce na ula​zu, i ča​sak na​kon toga Nika je uve​la svo​ju novu
pri​ja​te​lji​cu, no​vi​narku koju su svi zva​li jed​nostavno – Rupčić​ka.
Ima​la je nešto više od tri​de​set go​di​na, bila je malo pu​našna, ali ipak sklad​no gra​đe​na, ona​ko je​-
dra, obla baš gdje je to po​željno, i odje​ve​na baš kao da po​zi​va sva​ko​g a usputnog muškarca da pođe
za njom. Već pri upozna​va​nju ko​ketno se nasmi​je​ši​la po​ka​zu​ju​ći kako bi je čak i otac nje​zi​ne pri​ja​te​-
lji​ce mo​g ao za​ni​ma​ti.
– Zna​či, vi ste taj de​tektiv! – ve​se​lo je i pi​jevno uskliknu​la. – To​li​ko sam slu​ša​la o vama da vas
jed​nostavno mo​r am ispro​ba​ti! Mislim, obra​di​ti... u svom listu. Je​dan pra​vi pri​vatni de​tektiv senza​ci​-
onalna je gra​đa za naše či​ta​te​lje! I za sve nas! Zar ne, Nika?
Nika joj je pre​ko vo​lje potvrdi​la ki​ma​njem gla​ve, a Li​di​ja ju je prostri​je​li​la pogle​dom kao da
želi ka​za​ti »ne di​r aj mi bivše​g a muža«. Ali kako ne​ko​me za​bra​ni​ti pristup bivše​mu mužu?
Pa kada je Rupčić​ka, koja se usput pred​sta​vi​la kao Ines, raspusti​la kosu i, ispri​čavši se na vru​ći​-
nu, ski​nu​la uza​ni džemper te, ostavši samo u ma​ji​ci kratkih ru​ka​va, to​bo​že slu​čajno sje​la do Ba​ni​ća,
on zlu​r a​do pogle​da Li​di​ju, kao da želi reći »vi​diš, još uvi​jek se za mene za​li​je​pi i po​ko​ji mla​di ko​-
mad«. Li​di​ja je samo napra​vi​la neku ne​o dre​đe​nu gri​ma​su i po​če​la di​je​li​ti juhu, a Ba​nić je bio si​g u​r an
da bi mu, da je samo mogla, za​ci​je​lo ka​za​la kako su svi muškarci u kriznim go​di​na​ma po​djed​na​ke
svi​nje.
No posli​je, kada je shva​tio kako za pre​dje​la i jela Rupčić​ka ne presta​je go​vo​r i​ti o pri​vatnosti i
škaklji​voj inti​mi raznih lju​di ko​ji​ma se nje​zin list ba​vio, Ba​nić se po​la​ko ohla​di od površne na​mi​g u​še
i od​lu​či čim pri​je oti​ći, jer će se idu​ćih dana iona​ko s Ni​kom vi​dje​ti ba​r em još sto puta. Osim ako ne
ode pre​brzo.
 – Neću uopće oti​ći! – od​bru​si​la je ona na izne​na​đe​nje oca i majke, a za​tim zgra​bi​la pla​danj na
ko​je​mu je bila po​lo​vi​ca za​sitne torte od ora​ha i upi​ta​la:
– Osim Ko​ma​r a, želi li tko još ko​ma​dić torte?
– Že​lim ja! – mljac​ne je​zi​kom Ko​mar ne shva​ća​ju​ći nje​zi​nu iro​ni​ju.
I dok mu je Nika pru​ža​la ta​nju​r ić s ko​ma​di​nom torte, obi​la​to za​su​tim šla​g om od tu​če​na vrhnja,
Ba​nić se pre​ko nje​zi​na ra​me​na zagle​da pre​ma te​le​vi​zo​r u koji je u Li​di​ji​nu sta​nu bio stalno uklju​čen
iako ga nitko nije gle​dao i ni​ko​g a nije za​ni​mao. Bilo je vri​je​me po​pod​nevnih vi​jesti, ili neke slič​ne
informa​tivne emi​si​je, i u jed​nom su se času na zaslo​nu po​ka​za​li do​bro pozna​ti ka​dro​vi su​đe​nja
Karte​lu. Bila je to, na​vod​no, ve​li​ka do​ma​ća kri​mi​nalna orga​ni​za​ci​ja optu​ži​va​na za re​ket, mito, iznu​-
đi​va​nje, raspa​ča​va​nje narko​ti​ka i dru​g e slič​ne prekrša​je, ali se su​đe​nje postupno razvod​nja​va​lo
stalnim pri​ča​ma o ko​r umpi​r a​nosti vlasti i su​do​va, brojnim no​vim primje​r i​ma pravne ne​do​ka​zi​vosti
inkri​mi​na​ci​ja i iri​tantnim odusta​ja​njem važnih svje​do​ka. Vi​dio je Ba​nić pre​ko te za​sitne torte pozna​ta
lica optu​že​ni​ka, nji​ho​ve za​do​voljne odvjetni​ke, koji će na kra​ju je​di​ni pro​fi​ti​r a​ti i strpa​ti silnu lovu u
dže​po​ve, ne pi​ta​ju​ći se je li to pošte​no za​r a​đe​ni no​vac ili je ri​ječ o su​di​o ništvu u de​alu, vi​dio je tu​ži​te​-
lji​cu, suce, sud​ske stra​ža​r e... I onda, onda je među odvjetni​ci​ma na tre​nu​tak ugle​dao i vi​so​kog čovje​ka
koji se ono​g a po​pod​ne​va po​ja​vio kod Ro​berta Svi​la​r a sa štitni​ci​ma na uši​ma i lapto​pom oka​če​nim o
li​je​vu ruku, nespretnog tipa ko​je​g a je ku​će​do​ma​ćin nazvao Ra​ču​no​vo​đom i zbog nje​g o​va do​laska
ostao kod kuće.
– Tko je ovaj čovjek!? – sko​či Ba​nić čim je spa​zio Ra​ču​no​vo​đu, a Nika ustukne za​ma​lo
prevrnuvši tortu, što je valjda najvi​še upla​ši​lo Ko​ma​r a.
– Oh, do​bri sta​r i Kartel! – iro​nič​no će Rupčić​ka, ali na zaslo​nu više nije bilo ono​g a koji je za​ni​-
mao Ba​ni​ća. – Ako vam budu tre​ba​li po​da​ci o tom zvje​r i​nja​ku, samo me na​zo​vi​te.
– Ti baš sve znaš! – kao da ju je ko​r i​la Nika. Ali Rupčić​ka se nije dala, ona je i da​lje, tko zna
zašto, igra​la svo​ju igru pred ra​dozna​lim Ba​ni​ćem i zlo​voljnom Li​di​jom.
– Na​r avno da znam! – od​bru​si​la je uz smi​je​šak. – Od toga ži​vim! Od tajni, indiskre​ci​ja i tuđe
inti​me. Ku​žiš?
Kada je pre​dve​čer, nešto pri​je no što će pasti mrak, Ba​nić za​usta​vio svoj Golf na​do​mak Arno​ve
kuće, shva​tio je da mla​di​će​va auto​mo​bi​la nema on​dje gdje ga je obič​no parki​r ao, a po zamra​če​nim
pro​zo​r i​ma mo​g ao je biti si​g u​r an da je kuća posve prazna. Opso​vao je u sebi vlasti​tu površnost,
premda je bio svjestan da taj ru​čak nije mo​g ao pro​pusti​ti. Po​na​davši se da bi se mla​dić ipak mo​g ao
od​ne​ku​da po​ja​vi​ti, parki​r ao je auto ispred susjed​no​g a ka​fi​ća, a za​tim ušao u nj od​lu​čivši pro​matra​ti
kuću, pi​juc​ka​ju​ći naslo​njen o šank uz pro​zor.
Čim je ušao, shva​tio je kako na​ziv ka​fi​ća Jed​no​oki Jack nije ni​ma​lo pro​izvo​ljan, jer je čovjek za
šankom ne​dvojbe​no imao jed​no stakle​no oko, koje je bilo ne​pokretno i posve drukči​je boje od pra​-
vo​g a. Kao da je stakle​nu pro​te​zu ku​pio na kakvoj raspro​da​ji.
– Kakvo pivo ima​te? – upi​tao je čovje​ka, koji ga je od​mje​r io od gla​ve do pete pro​dornim pogle​-
dom svo​g a je​di​nog oka.
– U boci i to​če​no – izre​kao je gosti​o ni​čar je​dan od onih idi​o tskih od​g o​vo​r a kakve pivski znalci
mo​r a​ju sva​kod​nevno slu​ša​ti u do​ma​ćim lo​ka​li​ma. Jer, ako već ne kažu kako ima​ju »u boci i to​če​no«,
za​ci​je​lo će vam po​nu​di​ti »malo i ve​li​ko«, »svi​jetlo i tamno«, »do​ma​će i uvozno«. I pri​je no što će ka​-
za​ti kako mu je sve​jed​no hoće li ga poslu​ži​ti to​če​nim ili onim u boci, Ba​nić ugle​da u kutu lo​ka​la ve​li​-
ki hlad​njak sa stakle​nim vra​ti​ma i obi​ljem ša​r e​nih boca u nje​mu. Među razno​bojnim be​zalko​holnim
sme​ćem spa​zi nje​mač​ki Franziska​ner, ne oso​bi​to ci​je​nje​no, ali vrlo do​bro pše​nič​no pivo.
 – Dajte mi ono! – reče po​ka​zavši prstom pre​ma hlad​nja​ku, a jed​no​o ki se tip od​g e​g a i izva​di
pivo.
– Samo, to vam je pše​nič​no! Ima dru​g a​či​ji okus pa ga mno​g i vra​ća​ju jer misle da je pokva​r e​no. I
tri​put je skuplje od Ožujsko​ga !
– Žrtvo​vat ćemo se da vi​di​mo i to čudo – uzdahne istra​ži​telj i prihva​ti hlad​nu bocu i vi​so​ku
pivsku čašu.
Otpio je ne​ko​li​ko gutlja​ja koji mu i nisu pre​vi​še pri​ja​li jer je u usti​ma još uvi​jek osje​ćao okus
glu​pe torte od ora​ha, koju je mo​r ao ku​ša​ti da se Li​di​ja ne uvri​je​di, a po​tom se zagle​da pre​ko ceste u
dvo​r ište kuće za čije je motre​nje bio pristojno pla​ćen. Nasred dvo​r išta visje​la je ve​li​ka ža​r u​lja sa sta​-
ro​mod​nim emajli​r a​nim sje​ni​lom, i pod nje​zi​nim se žuć​kastim svjetlom stvo​r io kli​nac s indi​janskom
perja​ni​com, koji je za so​bom vu​kao deku učvršće​nu pru​to​vi​ma, nešto na​lik na indi​janska no​si​la
kakva su se mogla vi​dje​ti u sta​r im filmo​vi​ma o Divljem za​pa​du. Na no​siljci je le​ža​la mrtva crna mač​-
ka, a najčud​ni​je je bilo to što je iz mač​ki​na ti​je​la vi​r i​la strje​li​ca ko​jom ju je dje​čak najvje​r o​jatni​je
ubio. U posljed​nja dva dana osjetno je za​toplje​lo, tako da u susjed​nom dvo​r ištu go​to​vo i nije bilo
prekju​če​r ašnje​g a sni​je​g a. Dje​čak je do​teglio no​siljku do sre​di​ne dvo​r išta, gdje su se na​la​zi​li
unakrsno posla​g a​ni kolci, ne deb​lji od onih kakvi se rabe u vi​nogra​di​ma. Či​ni​lo se da je sve spremno
za lo​ma​ču.
Kako je ka​fić bio go​to​vo pra​zan, jed​no​o ki šanker, za​ci​je​lo i vlasnik, pri​đe Ba​ni​ću, pa se i on,
onim svo​jim je​di​nim okom zagle​da u susjed​no dvo​r ište.
– Otac ga je sasvim za​r a​zio filmo​vi​ma o ka​ubo​ji​ma i Indi​janci​ma. Na​vod​no ima oko dvjesto vi​-
de​o ka​se​ta – ravno​dušno će jed​no​o ki. Vi​dje​lo se da je do​bro upu​ćen u ono što se do​g a​đa s dru​g e stra​-
ne uli​ce.
– Otac mu je ratni ve​te​r an? – za​ni​ma​lo je Ba​ni​ća.
– Da. Ali nije posve jasno je li po​lu​dio od rata, ili mno​g o pri​je... od filmo​va s ka​ubo​ji​ma i Indi​-
janci​ma.
– A mali?
– Mali... – za​misli se on. – Mali živi s ocem jer je majka odavno zbri​sa​la. Ako je sta​r i izvorno
lud, mali je samo za​r a​žen. Ali vje​r o​jatno trajno. Ima taj luk i stri​je​lu i ne pro​đe dan a da nešto ne ubi​-
je. Go​lu​ba, vrapca, vje​ve​r i​cu, oma​njeg psa... Ova je mač​ka pri​pa​da​la penzi​o ne​r i​ma iz susjed​stva. Ali
oni se neće smje​ti bu​ni​ti jer se ratni ve​te​r an i po susjed​stvu kre​će s puškom u ruci.
– Kako se zove?
– Stiv... Havra​nek...
– To znam – prisje​ti se Ba​nić što mu je re​kao Guba. – Mislio sam na ma​lo​g a.
– Zove se Kre​šo, ali se toga sti​di. Otac ga zove Đe​r o​ni​mo. Ne znam koji je to vrag, ali je valjda
u ne​kakvoj vezi s tim indi​janskim vje​r o​va​nji​ma.
– Đe​r o​ni​mo je bio indi​janski pogla​vi​ca.
– Eto, re​kao sam vam – nasta​vi vlasnik Jed​no​okog Jac​ka. – Ima li​je​po hrvatsko ime, a ko​r isti se
indi​janskim.
– I što će sad ura​di​ti? – upi​ta Ba​nić.
– Samo gle​dajte! – reče šanker gla​som ono​g a koji je sve već ne​bro​je​no puta vi​dio.
Dje​čak je od​ne​kud izvu​kao bocu, po​lio te​ku​ći​nom mrtvog mač​ka i ono drvlje, i sve za​pa​lio.
Gusti se dim dignuo iznad dvo​r išta, a dje​čak je po​čeo ska​ku​ta​ti oko vatre kao da izvo​di ka​kav ple​-
menski ri​tu​al.
– Kaže da na taj na​čin sve mrtvo od​la​zi u vječ​na lo​višta – tu​ma​čio je šanker. – A ja ne znam koja
je lo​g i​ka u tome. Ako ma​čak na​kon smrti ode u vječ​na lo​višta, onda će i tamo, da prosti​te, na​je​ba​ti. Pa
neće ma​čak u vječ​nim lo​višti​ma ne​ko​g a lo​vi​ti, nego će i tamo netko lo​vi​ti nje​g a!
– Na​r avno – promrmlja Ba​nić, pla​ti bocu ne​ispi​je​na piva, za​kopča vjetrovku pa izi​đe van i pri​je​-
đe cestu.
Za ma​nje od mi​nu​te sta​jao je uz ogra​du dvo​r išta u ko​je​mu je go​r io crni ma​čak po​li​ven benzi​-
nom. Dje​čak pri​mi​je​ti Ba​ni​ća, pre​ki​ne ratnič​ki ples i zagle​da se u došlja​ka.
– Ve​li​ki Ma​ni​tu će pri​mi​ti nje​g o​vu dušu u vječ​na lo​višta – si​g urnim će gla​som Ba​nić pre​tu​r a​ju​ći
u sje​ća​nju već ishlapje​la zna​nja o ve​li​koj epo​pe​ji ko​lo​ni​zi​r a​nja ame​r ič​ko​g a Za​pa​da. Ne​ka​da je gu​tao
sve te stri​po​ve i knji​g e, gle​dao sva​ki film, ali mu je ipak ve​lik dio te ži​votno ne​ko​r isne mi​to​lo​g i​je
iščeznuo u za​bo​r av.
– Hoće... – bo​jažlji​vo će dje​čak, vje​r o​jatno izne​na​đen što posto​ji još netko komu Ma​ni​tu i vječ​na
lo​višta nešto zna​če.
– Sve što je mrtvo tre​ba spa​li​ti... da pred Ma​ni​tua dođe čisto i okri​jeplje​no... – doda istra​ži​telj, ni
sam ne zna​ju​ći pri​pa​da li takvo sta​ja​lište crve​no​košci​ma, ili Ka​to​lič​koj crkvi koja je svo​je he​r e​ti​ke
sla​la pred Boga posve očišće​ne vatrom.
No nije to​li​ko stra​ho​vao zbog toga što bi kli​nac u nje​g o​vim ri​je​či​ma mo​g ao otkri​ti indi​jansko​g a
eklekti​ka ko​li​ko se pri​bo​ja​vao ne​na​da​nog do​laska nervoznog ve​te​r a​na sa skra​će​nom puškom. Ipak je
pre​ko​r a​čio nisku ogra​du i pri​šao vatri.
– A on? Gdje je on? – upi​ta po​ka​zu​ju​ći pre​ma zamra​če​nim pro​zo​r i​ma kuće.
– Tko on? – oslo​bo​di se malo dje​čak shva​tivši, valjda, kako mu od došlja​ka ne pri​je​ti ni​kakva
ozbiljni​ja opasnost.
– Pa, on! Arno! Bi​je​li brat koji sta​nu​je u ovom lo​g o​r u.
Ma​čak koji se pržio na benzi​nom po​dja​r e​noj vatri po​čeo je ne​pod​nošlji​vo smr​dje​ti, ali to klinca
nije ni​ma​lo zbu​nji​va​lo. Crve​no​košci iona​ko žive u svi​je​tu bo​g a​tom raznim ne​o bič​nim mi​r i​si​ma, od
ko​jih su mno​g i i više nego ne​ugod​ni. Usto je bilo jasno kako gaji sve veće povje​r e​nje pre​ma čud​nom
tipu koji rabi indi​janske izra​ze.
– Bi​je​li brat je ne​mi​r an jer ne​ko​g a čeka – reče dje​čak. – Ne​ko​g a tko mu je vrlo va​žan. Ako se taj
po​ja​vi, bi​je​li brat mi je re​kao da mu otvo​r im i pustim ga u kuću.
Tu dje​čak zasta​ne, za​vu​če ruku u džep i izvu​če privje​sak s dva klju​či​ća.
– Vi​diš, osta​vio mi je i klju​če​ve.
– Sva​ka​ko ga pusti – povla​đi​vao mu je Ba​nić. – Ali prethod​no po​pu​ši​te lulu mira.
– Va​r aš se, blje​do​li​ki! – pre​ki​ne ga dje​čak čiji je na​di​mak bio Đe​r o​ni​mo. – Bi​je​li brat čeka svo​ju
skvo! Lulu mira puše samo muškarci!
– Poz​drav tebi, crve​ni bra​te Đe​r o​ni​mo! – naglo će Ba​nić, po​di​žu​ći desnu ruku u znak poz​dra​va,
ona​ko kako mu se uči​ni​lo da su ra​di​li u vesterni​ma. Za​tim se okre​ne i brzo uda​lji pre​ma auto​mo​bi​lu
jer je za​mi​je​tio kako su u hod​ni​ku dvo​r išne zgra​de bljesnu​la svjetla, što je bio po​uzdan znak da će se
usko​r o po​ja​vi​ti i dje​ča​kov otac. A taj je susret že​lio iz​bje​ći.
I dok je sje​dao u auto​mo​bil i kre​tao, uči​ni mu se kako je u istom tom tre​nu kre​nuo još je​dan auto
koji je bio parki​r an pe​de​se​tak me​ta​r a iza nje​g o​va. Ali ni u što nije bio si​g u​r an; moglo se ra​di​ti o slu​-
čajnosti, moglo se ra​di​ti i o varci, ali i o tome da netko dru​g i uporno pra​ti nje​g a.
 5.

ARNOV SE PUNTO ZA USTA VIO STO TI NJAK ME TA RA od ho​te​la She​ra​ton, iza sta​ja​lišta taksi​ja, baš kao da mu je
ne​ugod​no na tako otmje​no​me mjestu po​ja​vi​ti se u ma​lom i jefti​nom auto​mo​bi​lu ka​kav bo​g a​ti ro​di​te​-
lji ne ku​pu​ju dje​ci čak ni za za​ba​vu. Iz auto​mo​bi​la se izvu​kao u tamnom odi​je​lu ne​ka​ko ne​ured​no​g a,
reklo bi se asi​metrič​nog kro​ja, ali za​ci​je​lo vrlo sku​po​me. Ispod sa​koa ne​ured​no mu je visje​la bi​je​la
ko​šu​lja od se​ljač​kog platna, čiji ovratnik nije bio utegnut kra​va​tom, dok mu se kovrča​va kosa sja​ji​la
od gela ko​jim ju je uspio do​vesti u šarmantno namješte​ni ne​r ed. Ogrtač što ga je pre​ba​cio pre​ko ruke
bio je od meke kože, a ci​pe​le, bar po ono​me kako su bljesnu​le pod ne​o nom sku​po​g a ho​te​la, mo​r a​le
su ta​ko​đer biti ne​ka​kav poznat brand. Po sve​mu se, dakle, vi​dje​lo da mla​dić nije zbri​sao iz ro​di​-
teljskog doma nagla​vač​ke, s ne​ko​li​ko krpi​ca i sen​dvi​čem u no​vinskom pa​pi​r u, nego sasvim smišlje​-
no, pre​ma pe​dantno smišlje​nom pla​nu.
Ne​o prezno osta​vivši Golf na di​je​lu pre​dvi​đe​nom za taksiste, Ba​nić po​ju​r i za Arnom, koji se ni
ovaj put nije odva​jao od svog kartonskog fascikla, po čemu se vi​dje​lo da se u nje​mu na​la​ze stva​r i ve​-
li​ke važnosti. Ipak, po ono​me kako se odje​nuo ne bi se reklo da je kre​nuo u She​ra​ton radi razgo​vo​r a
o pro​da​ji umjetnič​kih sli​ka.
– Bu​r a​ze​r u! – do​vikne Ba​ni​ću taksist u sme​đoj jakni s krzne​nim ovratni​kom. – Ne mo​žeš ov​dje
parki​r a​ti!
– Samo de​set mi​nu​ta – otpovrne mu hlad​no Ba​nić, ali se taksist i da​lje po​zi​vao na svo​je pra​vo.
– Ču​ješ, bu​r a​ze​r u! Vozi to grob​lje na ko​ta​či​ma! Ne mo​žeš ov​dje parki​r a​ti jer ćemo ti izbu​ši​ti
gume!
Vi​djevši kako mu je mla​di Svi​lar za​maknuo u ho​telsko pre​dvorje, Ba​ni​ću pad​ne mrak na oči i on
pri​đe upornom vo​za​ču taksi​ja ljutnjom koju je že​lio uči​ni​ti što zamjetni​jom.
– Slu​šaj me, bi​tango! Imam u ho​te​lu za​ka​zan razgo​vor s me​đu​na​r od​nim psi​hi​jatrijskim auto​r i​te​-
tom koji li​je​či PTSP uz po​moć glazbe​nih se​ansi! Na najte​že obli​ke ide glazbom Buda Powella, a meni
baš to tre​ba! Od rata na​o va​mo ni​sam spa​vao. Legnem tako u je​da​na​est, a pro​bu​dim se u pola dva​na​est
s mišlju kako bi bilo li​je​po ne​ko​g a uc​me​ka​ti i razvu​ći mu mo​zak po podu. A u rat sam oti​šao da bi
ova zemlja bila slo​bod​na, da na sva​koj kući budu bar po dva hrvatska grba, i da više nitko ni​ko​g a i
ni​kad ne oslovlja​va s »bu​r a​ze​r u«! Ra​zu​mi​ješ li ti to ili ne?
– Oprosti bur... pri​ja​te​lju... – za​drhti glas ne​o preznog taksista. – Samo ti osta​vi auto! Ako netko
zuc​ne nešto pro​tiv, ja ću mu po​lo​mi​ti noge i pro​su​ti zube po ploč​ni​ku! Pič​ka mi ma​te​r i​na ako neću!
– Za dom! – vikne Ba​nić pa po​ju​r i pre​ma ho​telskom pre​dvorju, i više no si​g u​r an da će mu taj
taksistič​ki »bu​r a​zer« ču​va​ti auto, ustre​ba li, pet dana i isto to​li​ko noći bez prestanka.
Ušavši u prostra​no pre​dvorje sku​po​g a ho​te​la, najpri​je po​misli upi​ta​ti ko​je​g a od re​cepci​o na​r a
nije li za​mi​je​tio kamo je nestao ušminka​ni ba​la​vander u se​ljač​koj ko​šu​lji i s ge​lom na kosi, ali se od​-
mah dosje​ti kako bi takvo što bilo sasvim besmisle​no, jer među svim tim otmje​no odje​ve​nim lju​di​ma,
i fo​to​r e​porte​r i​ma koji bljeska​ju svo​jim fo​to​apa​r a​ti​ma, re​cepci​o na​r i, sasvim si​g urno, nisu mogli za​-
mi​je​ti​ti sina bo​g a​ta​ša s Je​le​novca. Prostor je, na​ime, bio pun raznih mrač​nih spo​do​ba, kakve su u od​-
go​va​r a​ju​ćim te​le​vi​zijskim emi​si​ja​ma vo​di​te​lji na​zi​va​li ce​le​brityji​ma, i Ba​nić je i sam neke od tih lju​-
di uspio de​tekti​r a​ti kao javne oso​be, ali je za sasvim mali broj njih znao toč​no što su i tko su.
 Svi su se oni po​la​ko kre​ta​li pre​ma dvo​r a​ni ispred koje je bio mo​dernistič​ki stakle​ni pano s lo​g o​-
ti​pom Top Re​cords&Co., a ispod nje​g a oba​vi​jest o pro​mo​ci​ji kompaktno​g a diska, ne baš oso​bi​to pa​-
metnog naslo​va Umi​re se istom na kra​ju ži​vo​ta u izved​bi sta​no​vi​te Loly Lu, čija je fo​togra​fi​ja, s vid​-
lji​vo re​tu​ši​r a​nim zu​ba​lom, bila učvršće​na ispod naslo​va nje​zi​na umjetnič​kog dje​la s po​dru​čja lake,
od​nosno najlakše mo​g u​će glazbe.
I Ba​nić je po​šao pre​ma ula​zu, to više što je kroz ve​li​ka stakle​na vra​ta ugle​dao i Arna Svi​la​r a,
koji se vrzmao po dvo​r a​ni i osvrtao kao da ne​ko​g a tra​ži. Malo ga je zbu​ni​lo to što je ne​ka​kav tip u
kožnoj jakni, za​ci​je​lo zašti​tar, sta​jao na vra​ti​ma i od sva​ko​g a tra​žio po​zivni​cu. Pa kada je istu stvar
za​iskao i od Ba​ni​ća, istra​ži​telj se do​bro​dušno nasmi​je​ši i reče:
– Ja sam obo​ža​va​telj! Imam de​set nje​zi​nih disko​va!
– Pa ovo joj je prvi! – stro​g o će Kerber na ula​zu.
– Pa to vam i ka​žem! – srdač​no će Ba​nić. – To​li​ko sam slu​đen tom glazbom da sam od​mah uzeo
de​set ko​ma​da.
– Čovje​če, ima​te li po​zivni​cu?
– Imam! Kod gospo​di​na Kre​še. Onog... pa svi ga zna​ju! Ja sam do​bio po​zivni​cu od Ra​dio Slje​-
me​na jer sam se prvi ja​vio u eter i znao da se disk zove Umi​re se istom na kra​ju ži​vo​ta. Ali sad je po​-
zivni​ca kod gospo​na Kre​še.
I pri​tom se Ba​nić osvrne i poč​ne do​zi​va​ti tog fa​moznog i, na​r avno, izmišlje​nog Kre​šu s Ra​dio
Slje​me​na, našto je ču​var na ula​zu samo za​ko​lu​tao oči​ma i gurnuo ga unutra, među na​kinđu​r e​ne uzva​-
ni​ke i sto​lo​ve pune sku​po​g a i razmjerno ne​jesti​vog ca​te​ringa. Ali ta ne​jesti​vost bila je najma​nji pro​-
blem, jer go​to​vo nitko od tog svi​je​ta sa stra​ni​ca bu​le​varsko​g a tiska i nije jeo, što zbog hi​nje​nog pre​-
zi​r a spram sva​kod​nevnih glu​posti, što zbog opasnosti da kakva ne​uništi​va mrlja ne završi na nji​ho​vu
ba​joslovno sku​pom odjevnom pred​me​tu, i ko​nač​no, možda po​najvi​še zbog toga što su pozva​ni pri​pa​-
da​li onom di​je​lu po​pu​la​ci​je koji je na perma​nentnoj re​dukcijskoj di​je​ti.
U dnu dvo​r a​ne bilo je nešto na​lik na impro​vi​zi​r a​nu po​zorni​cu, napravlje​nu od pla​vi​časta stakla
ili plasti​ke, ne​o na i pro​zirnih prizmi, na ko​joj je neki za​ci​je​lo strašno va​žan tip u odi​je​lu boje li​mu​na
go​vo​r io o ži​vo​tu i dje​lu te Loly Lu, zbog čije je ne​izmjerne da​r o​vi​tosti domje​nak u She​ra​to​nu i bio
za​ka​zan.
Ba​nić se tru​dio ne​zamjetno sli​je​di​ti Arna Svi​la​r a, koji se stalno uzru​ja​no okre​tao, lu​tao pogle​-
dom po dvo​r a​ni, brzo trč​ka​r ao za ne​kim kao da baš nje​g a tra​ži, a za​tim zasta​jao, valjda ra​zo​ča​r an što
je pogri​je​šio.
U jed​nom času neki mu se vi​so​ki tip u svjetlu​ca​vom sa​kou nasmi​jao i upi​tao ga do​voljno glasno
da je i Ba​nić mo​g ao čuti:
– Arno, gdje ti je ma​mi​ca?
Bu​du​ći da je mla​di​će​va majka umrla 1992., Ba​ni​ću se takvo pi​ta​nje uči​ni​lo sarkastič​nim, ali je
Arno samo od​mahnuo i kre​nuo da​lje.
Do​lje, u desnom kutu prosto​r i​je, na onom di​je​lu gdje je čovjek iz Top Re​cord​sa još uvi​jek hva​lio
svo​ju ve​de​tu ultrakratkog pre​zi​me​na, na​le​tio je Arno na dje​vojku, vi​so​ku, li​je​pu, sa​mo​uvje​r e​na drža​-
nja, jed​nu od onih koje je Ba​nić za​si​g urno već vi​dio u tisku ili na te​le​vi​zi​ji, pa to od​mah za​bo​r a​vio. I
ta ga je dje​vojka hi​nje​no nježnim pokre​tom pogla​di​la po licu, a za​tim s ra​dozna​lim izra​zom na licu
uhva​ti​la nje​g ov kartonski herba​r ij, kao da želi otkri​ti što on tu skri​va. Lju​ti​to joj je od​g urnuo ruku i
stisnuo čvrsto kartonsku mapu, a za​tim iz dže​pa izvu​kao mo​bi​tel i po​čeo uku​ca​va​ti bro​je​ve.
Ba​nić mu se po​ku​ša još više pri​bli​ži​ti, na​da​ju​ći se da će možda čuti o čemu će razgo​va​r a​ti, ali se
izne​na​da sa svih stra​na pro​lo​me snažni zvu​ci Lolyna me​g a​hi​ta i ve​ći​na se lju​di za​nji​še u jed​-
nostavnom i ba​nalnom ritmu. Iako je bio posve svjestan da ne bi mo​g ao ra​ci​o nalno objasni​ti zašto je
Charley Parker bo​lji od aktu​alne zvi​jezde koju s po​no​som pred​stavlja Top Re​cords, Ba​nić ih je sve​-
jed​no pre​zi​r ao, njih sve sku​pa, i sva​ko​g a od njih po​je​di​nač​no, tu površnu go​mi​lu zdru​že​nu u
groznom ne​uku​su sinte​tič​ke glazbe. Vi​dje​lo se da Loly Lu pje​va bez pra​te​će glazbe, te da zi​je​va ona​-
ko kako joj pušte​na matri​ca na​la​že, ali ta tužna či​nje​ni​ca, čini se, nije zbu​nji​va​la nje​zi​ne obo​ža​va​te​lje
i ko​le​g e jer je Ba​nić bio si​g u​r an da ve​lik dio ve​če​r ašnjih uzva​ni​ka pri​pa​da istoj la​koglazbe​noj erge​li.
A kad je stvar ko​nač​no završi​la, za​ču​li su se vrisci i ova​ci​je, a od​mah na​kon njih još nagla​še​ni​ji
elektro​nič​ki ri​tam nove stva​r i. Cu​r i​či​ce i klinča​di​ja nji​ha​li su se sve brže, dosto​janstve​ni​ji je dio pro​-
fe​si​o nalne svi​te dvosmisle​no osta​jao mi​r an, a no​vi​na​r i su tra​ži​li i sli​ka​li pozna​ti​je goste za svo​je
prestižne ru​bri​ke.
Iako ga nije mo​g ao čuti, razgo​vor izme​đu one vi​so​ke, du​g o​no​g e lje​po​ti​ce i na​pu​ha​nog Arna bio
je sve žešći i na​pe​ti​ji. On je nepre​kid​no, i oči​to uza​lud​no, po​ku​ša​vao ne​ko​g a nazva​ti, po​tom joj se
uno​sio u lice i vi​kao, našto je ona samo od​ma​hi​va​la gla​vom i ko​lu​ta​la oči​ma, kao da joj ide na živce
nje​g o​vo društvo. A kad joj je on, tko zna zbog ko​jeg razlo​g a, žesto​ko po​vu​kao torbi​cu, koja je ta​ko​-
đer mo​r a​la ima​ti svo​je uzno​si​to mod​no ime, dje​vojka je za​mahnu​la kao da će ga pljusnu​ti, no on se
hitro izmaknuo, ali ga je sve​jed​no dohva​ti​la du​g ač​kim nokti​ma i osta​vi​la mu ta​nak krva​vi trag na
licu.
Možda bi on ura​dio i nešto još na​silni​je da se u ritmu idi​o tske pjesme ve​če​r ašnje slavlje​ni​ce nije
do​g e​g ao tip s ru​kom pu​nom ka​na​pea od lo​so​sa. Žva​ču​ći svoj besplatni obrok, tip je stao zaštitnič​ki
ple​sa​ti oko dje​vojke po​druglji​vo se smješka​ju​ći Arnu.
Premda se takvo što u She​ra​to​nu ne radi, Arno je plju​nuo na pod, od​bru​sio nešto drsko dje​vojci
i nje​zi​nu zaštitni​ku pa kre​nuo pre​ma pre​dvorju.
Ba​nić po​žu​r i za njim jer ga nije že​lio izgu​bi​ti baš u tre​nutku koji mu se uči​nio važnim.
U pre​dvorju je sada bilo sasvim malo lju​di, onih koji u ho​te​lu nisu bili radi pro​mo​ci​je glazbe​no​-
ga diska. Izla​ze​ći lju​ti​to iz dvo​r a​ne, Arno je za​ma​lo sru​šio pro​mo​cijski pano, a za​tim je tako žesto​ko
na​le​tio na sta​r i brač​ni par da je si​je​da gospo​đa u kožno​me ka​pu​tu vrisnu​la:
– Mein Gott, wasfüre​ine Vanda​lismus ist das?
Nespre​man za ispri​ku, Arno je prostri​je​lio sta​r i​cu zlu​r a​dim pogle​dom, od​bru​sio joj nešto du​-
gač​ko i slo​že​no na nje​mač​ko​me, koji je Ba​ni​ću zazvu​čao savrše​no, a ona se samo stresla, prekri​ži​la i
po​vukla svo​g a kli​ma​vog supru​g a pre​ma izla​zu.
I tad je Arno još je​danput izvu​kao svoj mo​bi​tel i po​novno po​čeo uzru​ja​no kuc​ka​ti bro​je​ve s ko​-
jih mu se oči​to nitko nije javljao, da bi na kra​ju, bi​je​san i nespo​so​ban kontro​li​r a​ti se, za​mahnuo i iz
sve sna​g e tresnuo mo​bi​te​lom o pod.
– Kad imam posla s kurvom! – viknuo je još je​danput kao da okrivlju​je sku​pu spra​vu koja je le​-
ža​la na podu slomlje​na i unište​na.
Lju​di koji su se našli u prosto​r i​ji, pogle​da​li su ga za​ču​đe​no, jer se mo​bi​te​li ne ba​ca​ju baš sva​ki
dan, dok je Ba​ni​ću palo na pa​met kako bi bilo od​lič​no da anti​pa​tič​ni ba​la​vac li​je​po ode van, a ostatke
mo​bi​te​la osta​vi na podu. Od​ba​če​ni mo​bi​tel naprosto je vrlo za​nimlji​va stvar koja go​vo​r i brojne po​je​-
di​nosti o svo​me vlasni​ku. Kao ka​kav kuć​ni špi​jun. Kako bi samo Ba​ni​ću do​bro došla karti​ca iz mo​bi​-
te​la na ko​joj je ostao komple​tan mla​di​ćev adre​sar. I, uisti​nu, ostavlja​ju​ći unište​nu spra​vu na podu,
Arno kre​ne ka izla​zu, a Ba​nić, na​r avno, ka mo​bi​te​lu. Mu​či​lo ga je samo to kako po​ku​pi​ti razbi​je​ni
mo​bi​tel s poda, a pri​tom ne ispasti ču​dan ili sumnjiv.
 – Mla​di​ću, sta​ni​te malo! – za​čuo je glas i zastao. To je uni​formi​r a​ni ho​telski službe​nik po​-
dviknuo za Arnom, koji je već bio ko​r ak-dva od izla​za. U tom je gla​su bilo ljutnje i stro​g osti, te se či​-
ni​lo da čovjek, iako razmjerno mlad, pri​pa​da onoj sta​r oj gardi koja drži da ho​telski gost ne može
napra​vi​ti baš sve što mu pad​ne na pa​met.
– Kaj ho​ćeš? – uzvra​ti mla​dić aro​g antno i Ba​nić mu u tom času prvi put za​ču​je glas. Iako je imao
dva​de​set pet go​di​na, glas mu je dje​lo​vao kao da je neki dan s dje​lo​mič​nim uspje​hom završio pro​ces
mu​ti​r a​nja. Hi​nio je drskost, ali se ipak i u te dvi​je ri​je​či ću​tio drhtaj ne​si​g urnosti.
– Ne mo​že​te ba​ca​ti stva​r i po podu i ostavlja​ti ih tek tako! – upo​zo​r i ga ho​telski službe​nik.
– Ti ćeš mi za​po​vi​je​da​ti?
– Izvo​li​te po​ku​pi​ti taj mo​bi​tel!
Ba​nić protrne. Najra​di​je bi se ispri​je​čio izme​đu njih dvo​ji​ce i ka​zao »pe​ace brothers, ja ću po​ku​-
pi​ti to sme​će«, ali takvo što ipak nije mo​g ao ura​di​ti. Usto, pro​fe​si​ja mu je na​la​g a​la da pred oso​bom
koju pra​ti ne čini ništa čime bi pri​vu​kao ne​či​ju po​zornost.
Vi​dje​lo se da je Arno uzru​jan i da se neće moći svla​da​ti. Pred ne​ko​li​ci​nom za​ču​đe​nih lju​di za​le​-
tio se na službe​ni​ka i za​mahnuo ša​kom, oči​to ga namje​r a​va​ju​ći po​g o​di​ti posred lica. Ba​nić od​mah
shva​ti da tako nespretno izve​den uda​r ac ne slu​ti na do​bro, te da će se bo​g a​ta​šev sin loše pro​vesti.
Čovjek u ho​telskoj odo​r i s la​ko​ćom se izmaknuo, vješto zgra​bio Arna za ruku i svi​nuo mu je iza leđa
tako ne​mi​losrd​no da je mla​dić ja​uknuo, a kartonska mu mapa pala na pod.
– Li​je​po vas mo​lim da po​ku​pi​te svo​je stva​r i! – re​kao je čovjek pe​da​g oškom stro​g ošću, bez
pretje​r a​nog uzru​ja​va​nja.
I dok ga je ho​telski dje​latnik sve​jed​na​ko držao pri​tišću​ći mu ruku sve jače, Arno je krotko i bez
prosvje​da po​ku​pio svo​ju mapu i ono što je osta​lo od mo​bi​te​la. I tek mu je tada čovjek do​pustio da se
uspra​vi, a po​tom ga, valjda da ne napra​vi još kakvu ne​po​dopšti​nu, ispra​tio do izla​za.
I Ba​nić po​žu​r i van. Bilo je de​set sati i u od​sja​ju ho​telskih svje​ta​la mo​g ao je vi​dje​ti kako pada
gust sni​jeg ko​je​g a je ove zime uisti​nu bilo pre​ma​lo. Vi​dio je Arna kako žuri, kako go​to​vo trči pre​ma
svom auto​mo​bi​lu, ali nije mo​g ao otkri​ti je li usput neg​dje ba​cio razbi​je​ni mo​bi​tel ili ga je strpao u
džep.
– Pri​ja​te​lju, ni​ko​me ni​sam dao da takne auto! – re​kao je taksist s ko​jim je pri​je pro​mo​ci​je imao
ne​ugo​dan razgo​vor. – Ma što da takne! Ni​sam dao da ga itko pogle​da!
– Hva​la ti, bu​r a​ze​r u – promrmlja Ba​nić i uđe u sta​r i Golf ko​je​g a uisti​nu nije tre​ba​lo ni zaklju​ča​-
va​ti ni ču​va​ti, pa okre​ne klju​čić i kre​ne baš u tre​nu kada je Arnov Punto pro​šao ispred nje​g a.
Izva​dio je iz dže​pa zgužva​nu ku​ti​ju Marlbo​ra, pro​na​šao u njoj ci​g a​r e​tu i za​pa​lio je, pa​ze​ći pri​-
tom da mu mla​dić ne umakne. Arno nije po​šao kući, pri​je bi se reklo da se po​čeo besciljno vo​zi​ka​ti
po gra​du. Besciljno i krajnje ne​o prezno, jer ga je na izla​zu iz Me​du​li​će​ve za​ma​lo tresnuo tramvaj
koji je do​ju​r io s Bri​tansko​g a trga. Obi​šao je po​tom Bri​ta​nac te kre​nuo Ili​com pre​ma za​pa​du, da bi
ispred trgo​vi​ne Bis, pozna​te po tome što radi do pola noći, be​zob​zirno za​usta​vio vo​zi​lo nasred ceste i
oti​šao u trgo​vi​nu. Takvo što rade samo drski i ne​o d​g o​vorni vo​za​či, i Ba​ni​ću nije ništa pre​o sta​lo doli
da i sam sta​ne i strplji​vo pri​če​ka, mo​le​ći Boga da ne na​iđe po​li​ci​ja koja bi mu mogla na​r e​di​ti da pro​-
du​ži. Opso​vao je u sebi kad je vi​dio ko​li​ko ga dugo nema iz du​ća​na, a po​tom mu je po​zornost pri​-
vukla Mazda koja je sta​ja​la dva​de​se​tak me​ta​r a iza nje​g a i s upa​lje​nim svjetli​ma če​ka​la.
Arno ko​nač​no iza​đe iz trgo​vi​ne, sjed​ne u auto​mo​bil i nasta​vi vožnju sve do jed​nog od onih
odvo​ja​ka ko​ji​ma se moglo skre​nu​ti udesno i nesta​ti u nepra​vilnim i la​bi​r intnim uli​či​ca​ma tog di​je​la
zagre​bač​ko​g a sje​ve​r a. Uspeo se do Pi​vo​va​r e, za​tim se spustio bla​g o pre​ma kružnom toku ispred Vi​-
nograd​ske bolni​ce. I tu, iza tog kružno​g a toka, mla​di​ćev Punto pro​du​ži An​dri​je​vi​će​vom uli​com, a za
njim, odu​zi​ma​ju​ći Ba​ni​ću pra​vo pred​nosti, uđe go​le​mo, buč​no i spo​r o vo​zi​lo za odvoz sme​ća, zatvo​-
rivši posve uli​cu koju su još užom či​ni​li auto​mo​bi​li parki​r a​ni uz oba ploč​ni​ka.
Oča​jan i lju​tit, Ba​nić je mo​g ao tek pogle​dom otpra​ti​ti Arnov auto​mo​bil koji se uspeo i skre​nuo
udesno pre​ma Herce​g o​vač​koj, dok je on ostao gle​da​ti kako dva spo​r a tipa u kombi​ne​zo​ni​ma dižu
plastič​ne kante i učvršću​ju ih na me​ha​ni​zam za pražnje​nje.
Tri​de​se​tak me​ta​r a iza svo​g a Golfa Ba​nić izne​na​da ugle​da onu istu Mazdu, koju je za​mi​je​tio dok
je bio pri​si​ljen za​usta​vi​ti se ispred trgo​vi​ne. Mazda je zasta​la uz samu bolni​cu, kao da vo​zač ne zna
kamo bi po​šao i kako bi se sklo​nio s vi​di​ka. Ba​nić shva​ti da ga netko pra​ti, a vo​zač Mazde, za​bo​-
ravlja​ju​ći da bi tako mo​g ao biti još sumnji​vi​jim, uga​si fa​r o​ve i kre​ne se parki​r a​ti ispred ne​či​jeg ula​za
u vežu.
I tada Ba​nić spa​zi kako se izme​đu reda parki​r a​nih auto​mo​bi​la i smetlarskog vo​zi​la izne​na​da
stvo​r io uzak pro​laz, dosta​tan da se nje​g o​vo vo​zi​lo ipak pro​vu​če ako pri​tom zađe do​voljno du​bo​ko na
ploč​nik i on​dje prevrne ne​ko​li​ko kanti za otpatke. Ne razmišlja​ju​ći pre​vi​še, pri​tisne pa​pu​či​cu gasa,
za​le​ti se pre​ma vo​zi​lu za odvoz sme​ća tako od​luč​no da je je​dan od rad​ni​ka u zad​nji čas sko​čio ustra​-
nu, pro​ju​r i li​je​vim ko​ta​či​ma pre​ko ploč​ni​ka, sru​ši ne​ko​li​ko praznih kanti i ogre​be me​talnu ogra​du
iza koje je la​jao ne​ugod​no ve​lik po​mahni​ta​li kuć​ni lju​bi​mac. Nije imao vre​me​na pro​uča​va​ti što se
zbi​lo iza nje​g a, ali je bio go​to​vo si​g u​r an da se i vo​zač Mazde od​lu​čio na slič​nu avantu​r u.
Ipak, imao je znatnu pred​nost i ni​pošto je nije smio izgu​bi​ti. Ubrzo se do​ko​pao Bo​sanske uli​ce,
odakle je znao najkra​ći put do Bri​tanskog trga. Ko​nač​no, bila je to nje​g o​va četvrt! Na​r avno, Arno mu
je nestao iz vida, no sada ga je više za​ni​ma​la Mazda koja mu se za​li​je​pi​la stra​g a i ko​joj je že​lio otkri​-
ti vlasni​ka.
Si​šao je brzo niz Pantovčak, pro​ju​r io u za​bra​nje​nom smje​r u pre​ma Ro​ko​vu pe​r i​vo​ju, osta​vio
auto​mo​bil u parku, a po​tom iz sve sna​g e potrčao do​lje pre​ma trgu, na​da​ju​ći se da će naći slo​bo​dan
taksi, i da će u nj usko​či​ti pri​je no što se po​ja​vi Mazda.
Ako su oni isprva pra​ti​li nje​g a, sada je on od​lu​čio malo pra​ti​ti njih.
– Kamo? – re​kao je taksist sa šilt-ka​pom, vlasnik prasta​r og si​vog Merce​de​sa.
– Tamo! – po​ka​zao je Ba​nić pre​ma »oto​ku« na ko​je​mu je bilo ne​ve​li​ko parki​r a​lište.
– Slu​šajte! – raz​bjesnio se taksist. – Za​je​ba​va​li su me na razne na​či​ne s kratkim re​la​ci​ja​ma. Ali
još me nitko ni tra​žil da ga otpe​ljam šesna​est me​ta​r a!
– Parki​r ajte tamo, uklju​či​te taksi​me​tar i če​kajte! Reći ću vam kamo ćemo.
Taksist uklju​či bro​jač, pri​je​đe cestu i sta​ne iza pje​šač​kog pri​je​la​za, uza samo parki​r a​lište.
– Tak! – re​kao je zlo​voljno. – Bez po​četne takse ovo bu vas košta​lo je​da​na​est lipa.
Ba​nić se i ne osvrne na nje​g o​ve za​jed​lji​ve ri​je​či jer mu je po​zornost za​o ku​pi​la Mazda koja se
sada po​la​ko spušta​la Pantovča​kom. Zasta​la je ispred tržni​ce, kao da vo​zač ne zna kamo bi, a po​tom je
napra​vi​la dva kru​g a oko parki​r a​lišta, kao da onaj za upravlja​čem provje​r a​va koga tu ima, a koga
nema. Po​bo​javši se da bi ga čovjek iz Mazde mo​g ao za​mi​je​ti​ti, Ba​nić se spusti dub​lje u sje​da​lo i po​-
digne ovratnik vjetrovke.
– Je​bal me vrag, pa vi ste špi​jun! – re​kao je taksist vi​djevši ga što radi. – Nema veze! I špi​ju​ni su
mušte​r i​je! Sam ak nisu na​o ru​ža​ni.
Mazda zasta​ne ispred ka​fe​te​r i​je na po​četku Na​zo​r o​ve, a za​tim, bu​du​ći da je vo​zač oči​to shva​tio
kako je izgu​bio Ba​ni​ća, kre​ne natrag pre​ma Pantovča​ku.
 – Pra​ti​te onu Mazdu! – reče Ba​nić.
– Sam re​kel! – slegne vo​zač ra​me​ni​ma pa kre​ne. – Meni ma​tu​r anti potrga​ju pe​pe​lja​r e, a dro​ce
ma​ni​kircajgom razre​žu ta​pe​ci​r ung, meni skejte​r i odva​lju​ju vra​ta, a na​vi​ja​či klju​če​vi​ma ure​zu​ju ime​-
na svo​jih klu​bo​va... Sam ja imam takvu kurče​vu sre​ću da na​le​tim na špi​ju​na!
– Ja sam špi​jun isto ono​li​ko ko​li​ko si ti vo​zač Formu​le 1 – reče Ba​nić pa mu pod nos sta​vi
novča​ni​cu od dvjesto kuna.
– Fino mi​r i​ši! – nasmi​je se tip i smo​ta lovu u džep. – Špi​ju​ni do​bro pla​ća​ju. Vi​dio sam u filmo​vi​-
ma.
– Ni​sam ni​ka​kav špi​jun – zlo​voljno će Ba​nić. – Otkud vam takva glu​post. Tip u Mazdi sasta​je se
s mo​jom že​nom. Že​lim samo otkri​ti gdje sta​nu​je.
– A za​kaj se ne razve​de​te? – zine taksist, pra​te​ći auto​mo​bil koji se uspeo do Herce​g o​vač​ke, a po​-
tom kre​nuo do​lje pre​ma Ili​ci. – Da mene žena vara, od​mah bi se razve​li Od​nosno, od​mah bi se razvel
kad bi sku​žil da me vara i da svi kuže da me vara.
– Ne​vo​lja je u tomu što takve stva​r i uvi​jek dozna​te zad​nji.
– Pa je! I kaj nam onda pre​o sta​je neg da i da​lje de​ve​r a​mo kroz brak?!
U toj re​če​ni​ci kao da je bilo neke po​mirlji​vosti, ne​ko​g a se​ljač​kog fa​ta​lizma. Do​lje kod Vi​-
nograd​ske bolni​ce Mazda je skre​nu​la Ko​sirni​ko​vom, prošla pokraj male sportske dvo​r a​ne, a za​tim
kre​nu​la gore, pre​ma sku​pim sa​mosto​je​ćim objekti​ma po​dignu​ti​ma na rubu parka, upra​vo ona​mo
kamo je Ba​nić i slu​tio da će poći, pre​ma mjestu gdje se na​la​zi​la vila Ro​berta Svi​la​r a, Arno​va oca.
Dakle, on mu je pla​tio da pra​ti Arna, ali je pri​tom na​r e​dio da pra​te i nje​g a! Zbog čega? Zbog kakve to
poslovne ra​ču​ni​ce? Shva​ća​ju​ći da pred takvim poslo​davcem tre​ba za​drža​ti najve​ći mo​g u​ći oprez, Ba​-
nić na​r e​di vo​za​ču taksi​ja da se okre​ne i vra​ti ga na Bri​tanski trg.
– Ali lovu... nju mogu za​držat? – upi​ta taksist bo​jažlji​vo.
– Na​r avno, zar bi pra​vom špi​ju​nu prista​ja​lo da uzme ono što je već dao?
– Fra​jer se, zna​či, zvu​kel? – pogle​da ga ispod oka taksist. – Mislim, bar za ve​če​r as?
– Koji fra​jer? – nije bilo jasno Ba​ni​ću.
– Pa taj koji vam, bez uvre​de, ševi ženu.
– Ah, on! Da, on se ve​če​r as izvu​kao. Ali su se zato mno​g i dru​g i uva​li​li.
Kad je ušao u svoj hla​dan stan u pro​la​zu ki​ne​ma​togra​fa Apo​lo, uklju​čio je sla​bo električ​no gri​ja​-
nje i sjeo za kompju​tor na či​jem je deskto​pu imao iko​nu s po​mo​ću koje je mo​g ao pretra​ži​va​ti te​le​-
fonski ime​nik. Bila je to, kako bi kompju​to​r a​ši ka​za​li, sta​r a kanta, spo​r a i s malo rad​ne me​mo​r i​je, i
ge​ne​r a​cijski se go​to​vo po​du​da​r a​la s nje​g o​vim Golfom. To​li​ko se puta za​r e​kao da će ku​pi​ti nov auto​-
mo​bil i nov kompju​tor, i još sto​ti​nu no​vih stva​r i, ali se ži​vot uvi​jek po​ka​zi​vao odvratnim gru​bi​ja​nom
koji mu stalno uva​lju​je nove i nove ne​že​lje​ne troško​ve. Nisi dru​gar, oj, Ži​vo​te, sje​tio se sta​r e ba​la​de o
ru​da​r u koji Ju​le​sa Vernea drži ko​le​g om jer se bavi oni​ma koji »pu​tu​ju« u sre​dište Zemlje. I dok se
sustav di​zao, on je uspio na​vu​ći na​ti​ka​če, izva​di​ti iz hlad​nja​ka hlad​ni Erdinger, upa​li​ti Marlbo​ro i sta​-
vi​ti u CD-player disk s ba​la​da​ma Bena Web​ste​r a. Uisti​nu, hlad​no pivo, crve​ni opo​r i Marlbo​ro i te​nor-
sakso​fon Bena Web​ste​r a do​ni​je​li su mu brz, ali ča​so​vit pri​vid da je ži​vot smisle​na i savrše​na stvar.
Pogle​dao je slu​čajno na sat i za​mi​je​tio da je prošla po​noć te da je po​če​la ne​dje​lja, a Web​ste​r o​va
sklad​ba koja je upra​vo ispu​nja​va​la sobu zva​la se baš Sunday. Stvar je za​po​či​nja​la osnovnom, ne​ka​ko
ne​utralnom ekspo​zi​ci​jom Pe​terso​no​va kla​vi​r a, suz​drža​nim ba​som i vrlo pri​g u​še​nim uda​r aljka​ma, a
po​tom je tu vi​ti​častu maglu pro​bio Web​ste​r ov te​nor-sakso​fon, koji je zvu​čao kao da svi​r ač u nje​g a
su​lu​dom sna​g om uba​cu​je hekto​litre zra​ka. Bila je to pri​ča o ne​dje​lji, o ju​tarnjoj ne​izvjesnosti, o obe​-
ća​nji​ma dana i ra​zo​ča​r a​nji​ma ve​če​r i, ili si je to Ba​nić tek tako tu​ma​čio. Tko zna zašto je uba​cio upra​-
vo taj disk, tko zna zašto se baš sada sje​tio Bena Web​ste​r a. Posje​do​vao je strašno lošu ile​g alnu
snimku nje​g o​va posljed​njeg nastu​pa u Le​ide​nu. Tamo, u toj ni​zo​zemskoj noći, sta​r i je sakso​fo​nist
ispri​čao pu​bli​ci kako mu je ne​koć neki sta​r ac re​kao: »My son you are yo​ung and you are growing, I
am old and I am go​ing.« Već slje​de​ćeg dana Web​ste​r u je pozli​lo, otpremljen je u bolni​cu u Amsterda​-
mu, a dva tjed​na kasni​je uisti​nu je i oti​šao.
Tko zna, mislio je Ba​nić, nisu li Arno Svi​lar i on u slič​noj vezi, u od​no​su ono​g a koji mu​kotrpno
odrasta i ono​g a koji po​la​ko od​la​zi. A za​tim ga je iz razmišlja​nja pre​ki​nu​lo ono što je če​kao da se po​-
ja​vi na zaslo​nu – baza te​le​fonskih bro​je​va svih pretplatni​ka. Od​lo​žio je pivo, po​vu​kao dim i u tra​ži​li​-
cu upi​sao ime svog poslo​davca.
Ro​bert Svi​lar imao je go​mi​lu te​le​fonskih bro​je​va, pokretnih i ne​pokretnih, od ko​jih su dva pri​-
pa​da​la sta​no​vi​toj Agenci​ji Ta​lon, tvrtki koja je za​ci​je​lo bila nje​g o​vo vlasništvo. Jed​na poslovni​ca tog
Ta​lo​na na​la​zi​la se na Slo​bošti​ni, a dru​g a na Pešče​ni​ci.
Ne, do​du​še, svo​jom vo​ljom, ali u ovoj dru​g oj poslovni​ci Ba​nić je već bio. Nije imao pojma
kakvi bi se poslo​vi on​dje mogli obavlja​ti, ali je znao da se u prosto​r i​ja​ma poslovni​ce na Pešče​ni​ci
može za​te​ći ču​dan čovjek u električ​nim inva​lid​skim ko​li​ci​ma.
 6.

BIO JE TO SASVIM ČU DAN SI JE ČANJ, s pre​ma​lo sni​je​g a, s dosta kiše, ne​ka​ko pre​to​pao i po ugo​đa​ju sasvim
bo​lestan. Loši vre​menski izvješta​ji na ra​di​ju smje​nji​va​li su se s li​je​pim obe​ća​nji​ma što ih je da​va​la
još jed​na nova vlast, koja je pri​je​ti​la da će drža​vu do​vesti do ko​nač​no​g a i de​fi​ni​tivnog savršenstva i
bla​g osta​nja, že​lje​la to ona ili ne. Ba​nić je već bio u go​di​na​ma kad zdra​vi​ji mi​ni​ma​listič​ki inte​r e​si po​-
la​ko po​tisku​ju mla​de​nač​ke tlapnje i po​li​tič​ke lu​dosti, pa su ga od no​vinskih naslovni​ca više za​ni​ma​la
no​vo​uve​ze​na piva i no​vo​o tvo​r e​ne trgo​vi​ne disko​va s do​bro opremlje​nim odjeljci​ma dže​za.
Ipak je, na​r avno slu​čajno, na ma​lom impro​vi​zi​r a​nom ki​o sku na Bri​tansko​me trgu ugle​dao no​-
vinsku naslovni​cu na ko​joj se općinstvo upo​zo​r a​va​lo kako se u hra​ni iz do​ma​ćih trgo​vi​na mogu pro​-
na​ći najrazli​či​ti​ja ču​de​sa, od ge​ne​tič​ki mo​di​fi​ci​r a​nih sasto​ja​ka u krumpi​r u, pa sve do kad​mi​ja u
smrznu​tim lignja​ma. O tome što je GMO, Ba​nić je imao samo mutne pojmo​ve i nije mu uopće bilo
jasno kako se može, re​ci​mo, gen škorpi​o na uba​ci​ti u rajči​cu, pa da ona zbog te ču​desne intervenci​je
osta​ne svje​ža pri​li​kom transporta od obližnjeg Pe​r ua pa sve do tržni​ce na Bri​tancu. Što se tiče kad​mi​-
ja, znao je da se ta stvar stavlja u ba​te​r i​je, ali je sumnjao da će je​du​ći ve​li​ke ko​li​či​ne takvih lignji po​-
če​ti svi​jetli​ti u mra​ku. U pod​naslo​vu članka ko​jim se tvrdi​lo kako nas uvozni​ci hra​ne zdru​že​no i
orga​ni​zi​r a​no tru​ju, na​vo​di​la se izja​va mje​r o​davnog mi​nistra kako je ta​kav zaklju​čak ne​o d​g o​vo​r an i
brzoplet, te da ci​je​lu stvar tre​ba još ne​ko​li​ko puta te​me​lji​to ispi​ta​ti.
– Gospon Ni​ko​la – re​kao mu je pro​da​vač no​vi​na Robi – zna​te kaj on misli? Misli da svi skup
mo​r a​mo najpri​je kre​pa​ti, pa nas onda tre​ba poslat na pa​to​lo​g i​ju, gdje bi se po​uzda​no utvrdi​lo ima li u
nama tog kad​mi​ja ili nema...
– A ako ima?
– E onda takve mrtva​ce tre​ba spa​li​ti po pro​pi​su... Mislim, oni kaj nisu jeli te lignje s kad​mi​jem,
mo​r a​ju spa​li​ti one kaj su ih jeli.
– A što si ti do​r uč​ko​vao? – upi​ta ga Ba​nić.
– Sen​dvič s ekstra​vurštom. I nije uopće imal okus po kad​mi​ju. Časna ri​ječ! Možda malo po
cinku... ii stronci​ju... vrag bi ga znal.
Pola sata na​kon toga Ba​nić je sje​dio u ure​du dokto​r a Kiszelyja, ravna​te​lja Mu​ze​ja mo​dernog sli​-
karstva, po​ma​lo uzru​jan sto​g a što se ugled​ni doktor po​na​šao važno i na​du​to i što mu, po​put pra​vog
anti​ni​ko​tinskog fa​šista, nije do​pustio da u nje​g o​vu ure​du pri​pa​li ci​g a​r e​tu.
– Kako ste ono rekli da se zo​ve​te? – upi​tao je Kiszely ho​da​ju​ći važno po ure​du i mjerka​ju​ći sli​ke
ko​jih se mo​r ao to​li​ko nagle​da​ti da su mu već, kako bi ka​zao Pako, izla​zi​le na uši.
– Ni​ko​la Ba​nić.
– Ko​li​ko sam ra​zu​mio, vi niste po​li​cijski službe​nik nego ne​ka​kav pri​vatni istra​ži​telj. Da ste po​li​-
ca​jac, mo​r a​li biste mi posla​ti ure​dan po​ziv za oba​vi​jesni razgo​vor. Bu​du​ći da niste, ja vam ne mo​r am
od​g o​vo​r i​ti ni na jed​no pi​ta​nje. Zar ne?
– Na​r avno – mirno će Ba​nić. – Ali ako mi od​g o​vo​r i​te, osta​vit ćete do​bar do​jam i ja ću vam jed​-
no​g a dana možda vra​ti​ti uslu​g u. A kad je ri​ječ o tome, ni​ka​da niste si​g urni hoće li vam tre​ba​ti uslu​g a
pri​vatnog istra​ži​te​lja.
– Ajte, mo​lim vas! – od​mahne on ru​kom. – Pa ne ži​vi​mo u ro​ma​ni​ma nego u re​alnosti! No, do​-
bro, re​ci​te što vas to to​li​ko za​ni​ma?
– Ra​čić... taj... Jo​sip Ra​čić...
– Ra​čić!? – zine on, pa po​šu​ti kao da smišlja do​bre i jake re​če​ni​ce koje će izre​ći. – Ra​čić, dakle!
Taj mla​di nesretni ge​nij, ko​je​g a Krle​ža uspo​r e​đu​je s jed​nim Le​iblom i drži da su nje​g o​vi portre​ti, ili
gla​ve, kako to kaže, psi​ho​loški du​bo​ke, mirne, upra​vo sje​vernjač​ki ozbiljne. Na​vod​no da na nji​ma
svjetlost i sje​ne još nisu dane u pu​nim kontrasti​ma...
– Zapra​vo, gospo​di​ne dokto​r e... – pre​ki​ne ga Ba​nić – ... to što kaže taj vaš Krle​ža jako je, jako
uvjerlji​vo, ali, bez uvre​de, to me ne bi za​ni​ma​lo...
– Ne bi vas za​ni​ma​lo!? – po​druglji​vo će struč​njak za sli​karstvo. – Kako uopće sta​vi​ti Ra​či​ća u
kontekst, kako ga pojmi​ti u pu​no​ći nje​g o​va umjetnič​ko​g a bića a pri​tom za​ne​ma​r i​ti ne​po​novlji​ve
Krle​ži​ne ocje​ne!?
– Zapra​vo, ja i ne bih htio tog Ra​či​ća pojmi​ti u toj nje​g o​voj pu​no​ći bića – suz​drža​vao se Ba​nić –
jer se u sli​karstvo uopće ne ra​zu​mi​jem. Ima​li smo u osnovnoj ško​li divlja​ka od uči​te​lja koji nas je
vu​kao za kosu, tu pokraj uha, kad bismo za​bo​r a​vi​li do​ni​je​ti kist i Karbo​no​ve tempe​r e, i zbog nje​g a
sam zamrzio sli​karstvo, od Alta​mi​r e pa do ono​g a koji pa​ki​r a ka​te​dra​le i mosto​ve u plasti​ku. Je​sam li
do​bro re​kao?
– Što to?
– Pa to da su tempe​r e bile Karbo​no​ve... ili Kro​mo​so​ve... Više se ne sje​ćam. Vi​di​te ko​li​ko sam
slab u va​šoj stru​ci.
Vi​dje​lo se da bi ga ugled​ni li​kovnjak Kiszely najra​di​je izba​cio van, ali to ipak zbog ne​ko​g a ne​-
pozna​tog razlo​g a nije uči​nio. Možda je vježbao vlasti​tu strplji​vost.
– Do​bro, što vas onda za​ni​ma? Bu​di​te, mo​lim vas, brzi jer za pola sata imam sasta​nak povje​-
renstva.
– Za​ni​ma​ju me nje​g o​vi pa​r iški dani – ko​nač​no će Ba​nić, a »kunsthisto​r i​čar« ga pogle​da kao da i
sam po​či​nje na​zi​r a​ti pra​vi razlog zbog ko​je​g a je je​dan istra​ži​telj po​tegnuo do mu​ze​ja.
– U Pa​r i​zu su se upra​vo u to vri​je​me ra​đa​li fa​uvi​zam i ku​bi​zam, dakle sli​karsko-po​etski razlo​zi
ko​ji​ma du​g u​je​mo Ma​tissea i Braqu​ea... u najma​nju ruku... Re​ci​te, gospo​di​ne istra​ži​te​lju, vi za​ci​je​lo
zna​te što je fa​uvi​zam?
– Na​r avno! – odvra​ti Ba​nić po​igra​va​ju​ći se ne​za​pa​že​nom ci​g a​r e​tom. – Baš mi je neki dan do​šao
u kri​žaljci. Ni​sam bio sto posto si​g u​r an, ali kada sam otkrio da je oko​mi​to afrič​ka drža​va Bu​r undi,
stvar se uklo​pi​la sama od sebe.
Kiszely promrmlja nešto ne​r azgo​vi​jetno pa nasta​vi:
– Nje​g a je pak za​ni​mao Goya, od​nosno Goyi​no majstorstvo pro​na​la​že​nja to​no​va primje​nom
crne boje. Dane je pro​vo​dio u Lo​uvreu sli​ka​ju​ći po Špa​njolče​vim matri​ca​ma...
– A nije li možda tu​ma​r ao na​o ko​lo i na A4 forma​tu olovkom i uglje​nom crtao pa​r iške mosto​ve?
– Ra​dio je mosto​ve u akva​r e​lu, ali nema po​da​ta​ka da je u ta če​ti​r i pa​r iška mje​se​ca ra​bio olovku.
Osim, možda, kada je pi​sao kući. Ra​zu​mi​je​te, olovka više nije bila u ob​zo​r u nje​g o​vih sli​karskih inte​-
re​sa.
– Zna​či, pri​lič​no je nevje​r o​jatna pretpostavka da bi se da​nas netko mo​g ao po​ja​vi​ti tvrde​ći kako
ima mapu Ra​či​će​vih crte​ža iz pa​r iškog razdob​lja? I još ho​da​ti na​o ko​lo s tom ma​pom i po​ku​ša​va​ti je
pro​da​ti?
 Kiszely ga umorno pogle​da, pa se i sam stro​va​li u alt-de​utsch naslo​njač na​suprot trosje​du u ko​-
je​mu je sje​dio istra​ži​telj. Za​tim gestom čovje​ka koji upra​vo potpi​su​je pre​da​ju, izvu​če iz unu​tarnjeg
dže​pa me​talnu ta​ba​ke​r u, izva​di iz nje ci​g a​r e​tu bez filtra, kvrc​ne njo​me o sre​brnu površi​nu, pri​ne​se je
usti​ma i do​pusti Ba​ni​ću da mu pri​pa​li.
– Zna​či li to?...
– Zna​či... Mo​že​te i vi za​pa​li​ti. Zna​te, presta​jem pu​ši​ti i sva​ko​g a dana iz​držim neg​dje do dva​na​est
ili je​dan. Tad ka​pi​tu​li​r am i do na​ve​čer slistim tri do če​ti​r i ku​ti​je, za​r i​ču​ći se da ću sutra kre​nu​ti od po​-
četka.
Ne​ka​ko u isto vri​je​me obo​ji​ca žud​no po​vu​ko​še sva​ki svoj dim, po​put umornih bo​r a​ca na kra​ju
uobi​ča​je​no izgub​lje​ne bitke.
– Taj ba​la​vac koji vas za​ci​je​lo za​ni​ma – tu​ma​čio je ravna​telj – do​šao je ova​mo s đač​kim
kartonskim herba​r i​jem u ko​je​mu je bilo četrna​est crte​ža s mo​ti​vi​ma pa​r iških mosto​va. Tvrdio je da
su to ne​pozna​ti Ra​či​će​vi ra​do​vi i da vri​je​de bli​zu dvjesto ti​su​ća eura. Smi​ješno i apsurd​no! Po​nu​dio
mi je da ih otku​pim za mu​zej ili da mu na​đem kupca, za što bi mi on, na​vod​no, dao de​set posto pro​vi​-
zi​je.
– I što ste mu rekli?
– Bio je agre​si​van i na​si​lan, kao da mu se žu​r i​lo da se toga to​božnjeg bla​g a čim pri​je ri​je​ši. Od​-
bio sam se anga​ži​r a​ti, ali sam mu dao adre​se ne​kih trgo​va​ca.
– Misli​te li da je uspio pro​da​ti te crte​že?
– Ne​mojte biti smi​ješni! – od​mahne ru​kom Kiszely. – Tko bi to ku​pio!? Crte​ži već sa sto me​ta​r a
po​či​nju vrišta​ti da su lažni. Kako mi se čini, to je ne​ka​kav razmjerno pristo​jan ama​ter uzeo sli​ke pa​-
riških mosto​va i po​ku​šao ih izra​di​ti u ma​ni​r i koju je Ra​čić ra​bio uče​ći crta​nje na Ko​niglic​he Baye​-
risc​he Aka​de​mie u Münc​he​nu. Ali stvar mu baš i nije pošla za ru​kom. Sve je to više na​lik na jefti​ne
ka​lenda​r e kakve pro​da​ju bu​ki​nisti na oba​li Se​ine ne​g o​li na Ra​či​ća. Pre​fi​nu je on ruku imao da bi je
mo​g ao tek tako naslje​do​va​ti da​našnji tra​lja​vi ilustra​tor.
– Te adre​se koje ste mu dali... – ob​zirno će Ba​nić. – Bi li ih i ja mo​g ao do​bi​ti?
– Mo​že​te – reče on pa, pa​ze​ći da mu ne pad​ne pe​peo s ci​g a​r e​te, izvu​če iz dže​pa ke​mijsku olovku
i nažvrlja ne​ko​li​ko ime​na na jed​nu od po​zivni​ca što su bile po​r azba​ca​ne po sto​li​ću. – Ali ne​mojte reći
da sam vas ja poslao.
– Hva​la – uzvra​ti Ba​nić, spre​mi po​zivni​cu u džep i kre​ne pre​ma vra​ti​ma.
Kao da se u taj čas sje​tio, Kiszely naglo uga​si ci​g a​r e​tu i usta​ne:
– Rekli ste na do​lasku kako biste mi jed​no​g a dana mogli vra​ti​ti uslu​g u. Baš me za​ni​ma na što ste
pri​tom misli​li?
– Pa tako... – zbu​ni se Ba​nić. – Re​ci​mo, kada biste otkri​li da vam se žena ševi s ne​kim... pri​vatni
istra​ži​telj je taj koji bi mo​g ao otkri​ti s kim to gospo​đa radi, kada, gdje, kako... Čak bi vam mo​g ao do​-
ni​je​ti i fo​togra​fi​je tih ne​mi​lih do​g a​đa​ja. Zna​te, mu​že​vi na te fo​togra​fi​je re​agi​r a​ju pre​vi​še emo​tivno i
raz​dražlji​vo, re​kao bih s mno​g o emo​ci​ja, ali one mogu biti ko​r isne na sudu, pri bra​ko​r azvod​nim
parni​ca​ma.
– A, tako... – pa​lio je novu ci​g a​r e​tu doktor Kiszely. – Vrlo privlač​no! Unapri​jed zahva​lju​jem.
I dok je zatva​r ao vra​ta za zbu​nje​nim ravna​te​ljem, uto​nu​lim u oblak ci​g a​r etno​g a dima što ga se
tako be​zuspješno po​ku​ša​vao ri​je​ši​ti, na​letje​la je na nje​g a ona stro​g a vi​so​ka tajni​ca u muškom odi​je​lu
i s na​o ča​la​ma na nosu pa ga ve​se​lo pri​upi​ta​la:
 – Jeste li do​g o​vo​r i​li izložbu s gospo​di​nom ravna​te​ljem?
Ba​nić je pogle​da izne​na​đe​no, a po​tom se dosje​ti na što ci​lja, pa mirno uzvra​ti:
– Na​ža​lost, stvar se slo​mi​la na parke​tu. Gospo​di​nu dokto​r u se či​ni​lo da bi umjetnič​ki efekt bio
potpu​ni​ji ako bih ispi​lio sta​no​vi​tu ko​li​či​nu brod​sko​g a poda. A ja sam u svo​jim umjetnič​kim za​misli​-
ma ne​potkupljiv.
Ona mu upu​ti pa​te​ti​čan pogled odo​bra​va​nja, a za​tim nesta​ne u sobi u ko​joj je ravna​telj po​čeo
uništa​va​ti prvu od svo​je tri dnevne ku​ti​je ci​g a​r e​ta bez filtra.

U pola tri na sta​ja​lištu auto​bu​sa broj 101, ispred mje​njač​ni​ce na Bri​tansko​me trgu, če​ka​li su ga
Pako i bivši inka​sa​tor, gospon Ma​r i​jan, koji je u ruci držao sta​r inski ce​ker izra​đen od pru​g astog
platna za vrtne le​žaljke. Pako je usko​čio na pred​nje sje​da​lo, a Ma​r i​jan se uvu​kao stra​g a, stavlja​ju​ći
svo​ju torbi​cu na pod među ko​lje​na. U tri su po​či​nja​li posje​ti u No​voj bolni​ci u Du​bra​vi, i Ba​nić je po​-
žu​r io, zna​ju​ći da se nije baš lako pro​bi​ti kroz grad​sku gužvu kakva nasta​ne u to doba dana. Stre​pio je
po​ma​lo od tog susre​ta jer Kem​bru nije vi​dio već dva mje​se​ca, ko​li​ko nesretnik nije izla​zio iz poste​-
lje, pa Ba​nić nije imao pojma u kakvu je sta​nju i hoće li ga uopće pre​pozna​ti.
Premda to nije bio nje​g ov obi​čaj, čim je ušao u auto, Pako je po​čeo ja​di​ko​va​ti:
– Kino je otišlo u ku​r ac, a i ja skup s njim! Kad bi i do​bi​val so​ci​jalnu po​moć, ne bi mi bila dost
ni da se onak pošte​no na​pi​jem!
– A za​kaj je ne do​bi​vaš? – pi​tao ga je Ma​r i​jan sa stražnje​g a sje​dišta.
– Ne​moj me je​bat, Ma​r i​jan! – lju​tio se Pako. – Ne do​bi​vam je zato kaj imam po​no​sa. Ja ni​sam ko
ti da pizdim od sre​će kad mi lo​po​vi iz Vla​de obe​ća​ju po​vi​ši​cu od dvajst lipa i jed​nu na​po​li​tanku za
bo​žić​ni​cu!
– Zdenka kaže da ne​maš po​moć zato kaj si se pre​kasno pri​ja​vil. Za​bo​r a​vil si... kak i sve za​bo​r a​-
viš kad fort ču​biš na šanku.
– I onda ta Mi​losti​va – nasta​vi Pako, kao da uopće nije čuo Ma​r i​ja​no​vu primjed​bu. – Kad završi
taj osta​vinski spor, i ti i ja smo na uli​ci! To ti je valjda jasno! Osim ak se Ma​r i​jan ne za​uzme u Ce-ka
kod ovih nje​g o​vih kaj su opet došli na vlast.
– Ja sam izi​šel iz po​li​ti​ke i ni​kom više ništ ne vje​r u​jem! – važno će Ma​r i​jan. – Ja sam ionak vje​-
ro​val sam France​ku Tuđma​nu sve dok ni umrl, a otad ne vje​r u​jem ni nje​mu!
– Da, zbi​ljam te je jako za​je​bal kad je umrl a tebe ni ništ pi​tal! – ci​nič​no će Pako, a za​tim se vra​ti
pro​ble​mu koji mu je napra​vi​la Mi​losti​va umri​jevši od možda​nog uda​r a u ožujku prošle go​di​ne.
Mi​losti​va je bila vlasni​ca kuće u ko​joj su Ba​nić i Pako pod​sta​narči​li, pla​ća​ju​ći razmjerno malu
na​jamni​nu koju je Mi​losti​va, zbog se​nilnosti i opće​ni​to sla​bog osje​ća​ja za pro​tok vre​me​na, jed​-
nostavno za​bo​r avlja​la po​vi​si​ti. Oko nasli​je​đa su se dogra​bi​le nje​zi​ne dvi​je kćerke, po​dja​r e​ne za​va​đe​-
nim mu​že​vi​ma, pa se čisto i jasno nasljed​stvo pretvo​r i​lo u parni​cu koja je pred do​ma​ćim su​do​vi​ma
mogla potra​ja​ti besko​nač​no, sve dok se kuća ne sru​ši sama od sebe. Ipak, u sve​mu je bilo nešto do​bro
za Ba​ni​ća i Paka: nasljed​ni​ci​ma je bilo u inte​r e​su da sve do kra​ja spo​r a netko sta​nu​je u kući, te da tako
spri​je​či onu dru​g u, pro​tivnič​ku stra​nu da na​silnim use​lje​njem za​posjed​ne zgra​du. Samo su zbog toga
razlo​g a nasljed​ni​ci to​le​r i​r a​li niski na​jam i Pa​ko​vo stalno kašnje​nje s pla​ća​njem. Ko​li​ko je Ba​nić
znao, Pa​kov je pod​sta​narski sta​tus bio krajnje ne​ja​san. Primje​r i​ce, ovo​g a je časa du​g o​vao četvrti​nu
najma za lanjski tra​vanj i pola svib​nja te sve mje​se​ce do ovo​g o​dišnje​g a si​ječ​nja, ali se kleo da već
ima no​vac za lanjski ko​lo​voz i pola stu​de​no​g a.
– Je​bo​te, na​va​lio si s tim svo​jim sa​mo​sa​ža​lje​njem – pre​ko​r i ga Ba​nić – a upra​vo ide​mo u posjet
čovje​ku koji je na umo​r u.
– Ma ku​r ac je na umo​r u! – zine Pako pun nevje​r i​ce i po​r u​g e. – Ti, de​tektiv, pu​šiš baš svašta! Kaj
ne poznaš Kem​bru? Zbri​sal je na toplo, zbri​sal je tam gde je mir i gde se do​bro klo​pa! Kaj ne znaš da
su im doma iskopča​li plin, da je​de​ju luk i po​r i​luk, da ga Lela jebe od jutra do mra​ka da niš ne za​r a​di i
da mu opće ne da cu​g at?
– A kako bi mu dala cu​g at kad ima ci​r o​zu? – pri​mi​je​ti Ba​nić, če​ka​ju​ći da se otvo​r i je​dan od onih
do​sad​nih se​ma​fo​r a u Maksi​mirskoj.
– A za​kaj mu ne bi dala!? – sva​dio se Pako, i ina​če jed​na od najtvrdogla​vi​jih przni​ca koju je Ba​-
nić pozna​vao.
– Kaj to ak ima ci​r o​zu odma zna​či da je alko​ho​li​čar? Kem​bra je uvek cu​g al umje​r e​no, samo je
možda malo pre​vi​še me​šal pića. Od tog mu je došla ta vi​r o​za... ci​r o​za... kaj ja znam koji ku​r ac...
A kad su ko​nač​no stigli do Nove bolni​ce, teškom su mu​kom spri​je​či​li Paka da ne kupi za Kem​-
bru Ba​de​lov vi​njak, »da si ima kaj po​pit onak kad mu je do​sad​no i bed«.
– Do​bro, do​bro! – vi​kao je uda​lja​va​ju​ći se od du​ća​na.
– Vi ste u pra​vu! Ionak ni​sam imal dost love. Imal sam za jed​nu četvrti​nu, al sam mislil da bute vi
dali za osta​le dve.
– Kak, litra vi​nja​ka ima sam tri četvrti​ne? – pi​tao je Ma​r i​jan kao da ne pozna​je Paka i nje​g o​va
mu​lja​torska do​mišlja​nja.
– Neg kak!? – i da​lje se srdio Pako, tako da se Ba​nić već na​jozbiljni​je pi​tao je li ga uopće tre​bao
vo​di​ti u bolni​cu. – Ima tri četvrti​ne, a u četvrtoj je zrak. Jebo te bog ble​sa​vi, kaj nisi vi​del kak izgle​da
litra Ba​di​ća?
– Ne psuj Boga pred me​nom! – pre​ko​r i ga Ma​r i​jan. – Sva​ki od nas bu do​šel pred nje​g a. I tad buš
mo​r al objasnit za​kaj si ga pso​va​li
To da će Kem​bra biti prvi od njih koji će sta​ti pred Gospo​da, shva​ti​li su čim su ušli u nje​g o​vu
bolnič​ku sobu. Ne, to više nije bio šte​mer koji je opa​kim fra​je​r i​ma ispred trnjanskog kina Ro​ma​ni​ja
razbi​jao njuške kao uskrsne pi​sa​ni​ce, to nije bio onaj sna​g a​tor koji je za dva ge​mišta znao isto​va​r i​ti
pun pe​karski kombi, to nije bila ona lju​di​na sa šanka koja je mogla za okla​du po​pi​ti litru vina na​-
iskap, a za njom, ako baš tre​ba, i litru mi​ne​r alne vode.
U razmjerno čistoj poste​lji, u pre​ve​li​koj bolnič​koj pi​dža​mi, pospan, bezvo​ljan i nasmrt umo​r an,
do​če​kao ih je čovjek koji je imao pe​de​set osam go​di​na, a izgle​dao kao da mu je već osamde​set. Lice
mu je bilo ispi​je​no i sta​r ač​ki na​bo​r a​no, pe​pe​ljaste boje, je​di​no je nje​g ov plavkasti ko​zi​ča​vi nos svje​-
do​čio da u ovom kre​ve​tu umi​r e du​g o​g o​dišnji zakle​ti alko​ho​li​čar. No ono što je dje​lo​va​lo najstrašni​je
bile su ta​na​ne ruke i tanki listo​vi s krhkim gležnje​vi​ma, koji su vi​r i​li iz pi​dža​me ona​ko kako drve​ni
kolci pro​vi​r u​ju iz odje​će stra​ši​la, te po​put kakve lopte na​du​ti trbuh što se na​zi​r ao ispod tanke bolnič​-
ke plahte.
Svi su u čudu zasta​li i za​muknu​li, čak je i Pako pro​bli​je​dio, sjeo na rub kre​ve​ta i re​kao nešto u
što za​ci​je​lo ni sam nije mo​g ao vje​r o​va​ti:
– Poz​dravlja te škva​dra iz ka​fi​ća... i svi se na​da​ju da buš već dru​g i tje​dan s nama...
A za​tim mu je, na Ba​ni​će​vo izne​na​đe​nje, puknuo glas i on se na rubu pla​ča izde​r ao na umi​r u​će​g a
pri​ja​te​lja:
 – Pa pič​ka mu ma​te​r i​na, Kem​bra, kaj nam to de​laš!?
Mo​r aš oz​dra​vi​ti! Pa po Trnju se mo​ta​ju ko​je​kakvi ge​lipte​r i i pe​de​r i koje više nema tko zašte​ma​-
ti!
Vi​dje​lo se kako je na Kem​bri​nu umornom licu za​titra​lo nešto kao smi​je​šak, a s usni​ca izašlo je​-
dva čujno:
– Bum oz​dra​vil...
Valjda da po​ka​že kako je ra​zumni​ji i pri​bra​ni​ji, gospon Ma​r i​jan pri​đe Kem​bri s dru​g e stra​ne
kre​ve​ta pa poč​ne iz pru​g astog ce​ke​r a va​di​ti ne​kakve po​su​di​ce i bo​či​ce, te ih stavlja​ti na bo​lesni​kov
noć​ni orma​r ić.
– Ovo ti je posla​la moja Ivka! Malo čva​r a​ka od kume Berte iz Čazme. Onda pekmez od šlji​va.
Onaj pa​si​r a​ni s malo še​će​r a. Pa pita od sira. Al je od prekju​čer, pa ono kaj ne po​je​deš da​nas, sutra
baci...
– U pič​ku ma​te​r i​nu! On nije inka​sa​tor neg idi​o t! – drhtao je Pako od bi​je​sa pro​matra​ju​ći kako
Ma​r i​jan ured​no sla​že razne jestvi​ne po orma​r i​ću čovje​ka ko​je​g a hra​ne kroz venu.
– Pusti! – po​vu​če ga za ru​kav Ba​nić, koji je shva​tio da Kem​bra od kompletnog tog cirku​sa je​dva
išta i ra​zu​mi​je.
Posli​je, kad su na​kon po​du​lje šutnje uz bo​lesni​ko​vu poste​lju izašli na hod​nik, Ba​nić je na​le​tio na
de​žurnog li​ječ​ni​ka i upi​tao ga ima li pa​ci​jent s ci​r o​zom iz sobe 16 kakve šanse, na što je mla​di, na​pu​-
ha​ni ba​la​vac, za​ci​je​lo sta​žist, ravno​dušno odvra​tio:
– U me​di​ci​ni je sve mo​g u​će.
– Onda je mo​g u​će i to da ti po​je​bem mamu? – unio mu se u lice Pako, koji je za Kem​bri​nu sud​bu
oči​to kri​vio sve osim alko​ho​la, i imao ne​o do​lji​vu potre​bu da se s ne​kim žesto​ko po​tu​če. Ali se mla​di
li​ječ​nik s Kem​bri​na odje​la samo nasmi​jao, promrmljao kako nje​g o​va gospo​đa mama ima pro​fi​njen
ukus i oti​šao pre​ma svo​joj sobi.
– Kaj sad ve​liš na Kem​bru? – upi​ta ga Ma​r i​jan dok su se spušta​li stu​bištem. – Još uvi​jek misliš da
fo​li​r a i da je do​šel tu zato kaj ga doma Lela za​je​ba​va?
– Više niš ne znam... – za​misli se Pako. – Al to mu nemre bit od cuge! Onda bi ja izgle​dal tri​put
gore! To su ga ovi pa​ce​r i u bolni​ci sfu​ša​r i​li.
Vra​ća​ju​ći se po​kisli, tihi i ne​r aspo​lo​že​ni, svra​ti​li su u onu mirnu uli​cu u ko​joj je Arno Svi​lar
imao svo​ju unajmlje​nu dvo​katnu bazu, iz koje je, čini se, izla​zio van samo da bi po​ku​šao pro​da​ti sli​-
karske falsi​fi​ka​te i pro​na​ći svo​ju od​lu​ta​lu skvo.
Pako i Ma​r i​jan, ko​je​g a su je​dva na​g o​vo​r i​li da sve te čvarke, pekme​ze i pite po​ne​se natrag doma
jer Kem​bri neće biti ni od kakve ko​r isti, ne​ma​lo su se za​ču​di​li kada je Ba​nić izne​na​da za​usta​vio Golf i
pri​šao ogra​di iza koje je sta​jao nji​ma ne​pozna​ti kli​nac s indi​janskom perja​ni​com na gla​vi te s lu​kom
i strje​li​com u ru​ka​ma.
– Kako je bi​je​li brat? – upi​ta Ba​nić, po​na​ša​ju​ći se kao da je svra​tio do sta​r o​g a ple​menskog pri​ja​-
te​lja.
– Howg! – poz​dra​vi kli​nac po​di​g avši desnu ruku uvis.
– Howg! – odvra​ti Ba​nić ču​de​ći se i sam kako je za​bo​r a​vio na taj sta​r i i pozna​ti indi​janski poz​-
drav ko​je​g a se moglo vi​dje​ti u za​ma​lo sva​kom vesternu.
– Bi​je​lom bra​tu je ko​nač​no došla nje​g o​va skvo – reče mali s još uvi​jek uzdignu​tom desni​com. –
Najljepša skvo koju sam ika​da vi​dio. Samo se čini da malo pre​vi​še voli vatre​nu vodu.
– A gdje su sad?
– Eno, upra​vo izla​ze – upre Đe​r o​ni​mo prstom pre​ma vra​ti​ma katni​ce.
– E, onda mo​r am oti​ći hitro po​put stepskog vjetra! – s ne​la​g o​dom će Ba​nić.
– Zar si s bi​je​lim bra​tom na ratnoj sta​zi?
– Ni​sam – zbu​ni se istra​ži​telj. – Ali se bo​jim da bi nje​g o​va skvo mogla ba​ci​ti čini i na mene.
Re​kavši to, Ba​nić se brzo vra​ti u auto​mo​bil, baš kad su Arno i ne​pozna​ta žena izla​zi​li. Ona je
bila dosta da​le​ko, tako da Ba​nić nije mo​g ao provje​r i​ti dje​ča​kov sud o nje​zi​noj lje​po​ti, ali se u sva​-
kom slu​ča​ju do​ima​la sta​si​tom i ima​la li​je​pu fi​g u​r u. Samo je uisti​nu dje​lo​va​la kao oso​ba koja je malo
više po​tegnu​la, kako to Đe​r o​ni​mo kaže, vatre​ne vode. Ho​da​la je teško, zastajki​va​la, za​no​si​la se, a po​-
tom bi prasnu​la u smi​jeh i uhva​ti​la se za mla​di​ća kao da će pasti.
– Je li pi​ja​na... ili možda dro​g i​r a​na? – upi​ta Ba​nić naglas, premda nije oče​ki​vao da će mu tko od​-
go​vo​r i​ti.
– Na​r avno da je pi​ja​na! – spremno će Pako. – Dro​g i​r a​ni se čist drukči​je po​na​ša​ju od alki​ća. Mač​-
ka je pi​ja​na, i to od ne​kakve žesti​ce! Da se na​cu​g a​la vina ho​da​la bi malo pra​vilni​je i za​no​si​la se uli​je​-
vo, a od piva bi joj samo ko​lje​na kle​ca​la... Ku​žiš, to ti je či​ta​va na​uka, ko ono o bro​do​vi​ma i vjetru.
Kad je bura, brod se sam nagne i šiba pra​vo, boli ga ku​r ac... a kad je jugo, onda se va​lja kao pi​jančev
kre​vet!
– Zbi​lja? – okre​ne se Ba​nić pre​ma Paku i sam izne​na​đen. – Otku​da to znaš?
– Je​bo​te, otkud znam!? Stu​di​r am tu stvar prek tri​de​set go​di​na!
A kad su kre​nu​li, ostavlja​ju​ći Arna i nje​g o​vu žensku nji​ho​vim pla​no​vi​ma i pro​ble​mi​ma, Pako
izne​na​da, ne bez ljutnje, za​pi​ta Ba​ni​ća:
– Zašto si se s klincom poz​dravljao onak, ko na​cisti? Je​bo​te, svi ih kva​r i​te! Svi re​dom! Sva ta
deca buju završi​la u ski​nja​r a​ma! Al boli vas...
 7.

U SPA VA ĆOJ SOBI BA NIĆ JE IMAO STA RI TE LE VI ZOR neke ma​le​zijske tvrtke, koji je pri​je de​se​tak go​di​na pla​tio
ti​su​ću ma​r a​ka, za što bi se da​nas moglo ku​pi​ti te​le​vi​zijsko ču​do​vište, tako ve​li​ko da ga ne mo​žeš pro​-
vu​ći kroz vra​ta. Te​le​vi​zor je imao razmjerno pre​ci​zan ure​đaj za bu​đe​nje koji je do​bro funkci​o ni​r ao
ako ti​je​kom noći ne bi nesta​lo stru​je. Kad se toga jutra pro​bu​dio, na zaslo​nu su u ne​kakvoj ju​tarnjoj
ko​laž-emi​si​ji razgo​va​r a​li o vre​me​nu. Po​etski usmje​r en me​te​o ro​log ka​zao je kako se magla na​dvi​la
nad gra​dom kao u kakvom mistič​nom filmu, te kako će nam u idu​ćim da​ni​ma biti dosta topli​je no što
bi u ovo doba go​di​ne tre​ba​lo biti. To je zna​či​lo da će ra​ču​ni za gri​ja​nje biti nešto niži, ali će iz svih
za​ku​ta​ka po​ku​lja​ti sve one epi​de​mi​je ko​jih nema pri hlad​no​me vre​me​nu. Iako to me​te​o ro​log nije htio
ili znao ka​za​ti, smi​sao progno​ze je bio u tomu da će sve biti ne​ka​ko nez​dra​vi​je, nepri​r od​ni​je i
tjeskob​ni​je.
I, na​r avno, čim je ustao, Ba​nić osje​ti kako ga po​či​nje bo​lje​ti gla​va. Umio se, po​pio kavu i u noć​-
nom orma​r i​ću pro​na​šao ta​ble​te, ali je znao da će ga, po​pi​je li ih bez hra​ne, ci​je​lo pri​je​pod​ne bo​lje​ti
že​lu​dac. Otvo​r io je pra​zan hlad​njak, koji se od onih u trgo​vi​ni razli​ko​vao je​di​no po tomu što je bio
prljav. Čak ni piva nije bilo u nje​mu. Za​r e​kao se kako će već isto​g a dana nakrca​ti hlad​njak raznim
ukusnim i zdra​vim na​mirni​ca​ma, pa kako ne bi za​bo​r a​vio tako važnu stvar, na​pi​še si pod​sjetnik i za​li​-
je​pi ga na vra​ta hlad​nja​ka.
Pola sata na​kon toga bio je već u onom ka​fi​ću na Pešče​ni​ci iz ko​je​g a se do​bro vi​dje​lo ne​dovrše​-
no zda​nje ne​če​g a što je ima​lo tako zvu​čan na​ziv – Ta​lon, Consulting Agency. Prva tura ka​vo​pi​ja ra​no​-
ra​ni​la​ca po​pi​la je svo​je piće i lo​kal je sada bio go​to​vo pra​zan. Čaše su zvec​ka​le u su​do​pe​r u, apa​r at za
kavu povre​me​no bi za​šištao, a s li​ni​je na po​li​ci čula se tako tiha glazba da se nije dalo ra​zazna​ti tko to
i o čemu pje​va. Ba​nić uzme još jed​nu kavu, a za​tim zatra​ži i nešto za jelo jer je htio ko​nač​no pro​g u​ta​-
ti svoj ju​tarnji analge​tik.
– Imam samo ovu tro​ku​tastu pizda​r i​ju – reče vi​so​ki mrša​vi čovjek gru​bih i stro​g ih crta lica, koji
Ba​ni​ća od​mah pod​sje​ti na rusko​g a šanso​ni​je​r a iz doba ko​mu​nizma, le​targič​nu fi​g u​r u ko​joj se ni​ka​ko
nije mo​g ao sje​ti​ti ime​na. S izra​zom ga​đe​nja na licu pru​žio mu je tvrdu fo​li​ju u ko​joj je bio tro​ku​tasti
sen​dvič od tankih ploški trajno​g a kru​ha i ne​kog na​dje​va žute boje.
– Ima​te dosta uvjerljiv osje​ćaj da to je​de​te – tu​ma​čio je čovjek sa šanka – a zapra​vo to jede vas.
Iz lo​ka​la di​ljem zemlje nesta​ju ja​nje​ti​na, pra​se​ti​na, roštilj, prže​ni krumpi​r i​ći, a umjesto njih do​la​ze
ova tro​ku​tasta sra​nja. Vo​zio sam se neki dan cestom do Ri​je​ke. Ne​ma​te više gdje po​jesti ja​nje​ti​nu, ali
su sve kante za sme​će pune ove amba​la​že. Ma, ka​žem vam, sve će oti​ći u ku​r ac!
Zagle​dan u zgra​du još ne​o tvo​r e​ne agenci​je za konzalting, čije su se kontu​r e mutno na​zi​r a​le kroz
nez​dra​vu maglu, Ba​nić otvo​r i plastič​ni ovi​tak i zagri​ze tro​ku​tasti sen​dvič. Bio je uisti​nu ne​uku​san,
blju​tav, možda čak i prestar, do​bar samo kao pod​lo​g a za ta​ble​tu pli​va​do​na.
– Ali i sen​dvi​ču će od​zvo​ni​ti! Ka​kav nam je ži​vot opće​ni​to i što nam je pi​sa​no, hra​nit ćemo se
samo li​je​ko​vi​ma, ta​ble​ta​ma, ampu​la​ma, dra​že​ja​ma, kapsu​la​ma, eferve​ta​ma. Tre​ći​nu ži​vo​ta pro​vo​di​-
mo u radu, tre​ći​nu u snu, a tre​ći​nu kod dokto​r a i u apo​te​ka​ma. Vi​dio sam da se već otva​r a​ju dragsto​r i
i diskonti za li​je​ko​ve, mi​ne​r a​le, vi​ta​mi​ne, di​je​te​tič​ke pripravke. Vjerski fa​na​ti​ci tvrde da se bli​ži kraj i
da će usko​r o doći Antikrist da spusti rolo. Ma, mo​lim vas! Antikrist da spusti rolo nad ovim što smo
napra​vi​li od svi​je​ta!? Pa tko bi pa​me​tan spuštao rolo na du​ća​nu koji mu najbo​lje ide!
 Tip je bio ka​tastro​fi​čar, pe​si​mist, čangri​za​lo, i Ba​nić je već pred​mni​je​vao što će mu od​g o​vo​r i​ti
upi​ta li ga za Ta​lon, tu krajnje sumnji​vu insti​tu​ci​ju iz susjed​stva.
– To već dvi​je go​di​ne zja​pi ova​ko prazno i ne​dovrše​no. Nitko ne zna čije je, čemu bi tre​ba​lo slu​-
ži​ti i hoće li ika​da biti otvo​r e​no. Zna​te, pri​je su na ne​kakvim »ce-ka-ima« zna​li do​ni​je​ti od​lu​ku o po​-
di​za​nju mlje​ka​r e u kra​ju u ko​je​mu uopće nema kra​va. Ili bi izgra​di​li ško​lu on​dje gdje nema đaka, ili
naftne tornje​ve na mjesti​ma gdje nema nafte... Ali kako da ka​žem, to je bila društve​na, od​nosno naša
za​jed​nič​ka lova, i može se ka​za​ti da je sva​ko​g a po redu bo​lio ku​r ac za to u što je ulu​pa​na. Ali ovo je,
gospo​di​ne moj, po​di​g ao pri​vatnik, potro​šivši grd​ne pare. A sve to ne slu​ži ni​če​mu, ili bar ni​če​mu
pošte​no​me.
– Kako to misli​te, ni​če​mu pošte​no​me? – za​inte​r e​si​r a se Ba​nić.
Od​lo​žio je sen​dvič i ta​ble​tu po​pio s ka​vom, na​g a​đa​ju​ći kako će ga zbog toga ci​je​li dan bo​lje​ti
že​lu​dac. Pa i to je bilo bo​lje od sen​dvi​ča pu​nje​nog mlje​ve​nom tu​nom i ku​ha​nim ja​ji​ma.
– Čuo sam kako razni mu​lja​to​r i za svo​je prlja​ve potre​be otva​r a​ju tvrtke koje zapra​vo i ne posto​-
je. Od​nosno, posto​je tek kao hrpi​ca do​ku​me​na​ta i poštanski pre​ti​nac. I, re​ci​mo, za​posle​na po​lu​pisme​-
na di​r ekto​r i​ca, koja je zapra​vo vlasni​ko​va pu​ni​ca, i koja možda i nema pojma o tomu kako je na čelu
tvrtke zvuč​nog ime​na. Ili je jad​na po​kojna. Možda je i taj Ta​lon takva tvrtka. Samo što nije poštanski
pre​ti​nac nego prazna kuća. Košta možda više love, ali uli​je​va i više povje​r e​nja. Mislim, bo​lje je
pokri​će za na​ivne kli​jente...
– A tako... – promrmljao je Ba​nić razmišlja​ju​ći o poslovnoj stra​te​g i​ji o ko​joj je i sam mno​g o
znao.
– Ho​će​te li možda neki dru​g i sen​dvič? Vi​dim da vam se ovaj ne do​pa​da. Imam i neke od lo​so​sa i
pršu​ta, ali ih ni​sam već du​lje vri​je​me provje​r a​vao, pa se možda već na​ku​pi​la pli​je​san.
– Ne, hva​la – od​mahne Ba​nić ru​kom. Ako je sen​dvič i bio gro​zan, kava je bila prvo​r azred​na.
– U posljed​nje vri​je​me do​la​zi samo ne​ka​kav grmalj pun zla​ta, koji u kombi​ju vozi ta​te​ka ili stri​-
če​ka u električ​nim ko​li​ci​ma – nasta​vi šanker. – Do​ve​ze ga gore i osta​vi, a sta​r i juri kao lud po so​ba​-
ma. Zna​te, nema namješta​ja, pa se lako može kre​ta​ti u svom vo​zi​lu.
– A zašto se zove Ta​lon? To je sasvim ne​o bič​no ime za konzalting agenci​ju.
– Ne​o bič​no ime!? Ne​o bič​no ime!? – išču​đa​vao se on popravlja​ju​ći si crne za​liske. – Šo​g or
moga pri​ja​te​lja otvo​r io je pogreb​nu za​dru​g u Tra​tinči​ca, a nje​g ov brat ima firmu za transport i se​lid​-
be, koja se zove Ka​rambol. Zna​te li što je ta​lon? Ku​ži​te se u kartaške igre? To su vam one re​zervne
karte koje mo​že​te mi​je​nja​ti, ali i ne mo​r a​te. U tom ta​lo​nu može biti skri​ven adu​tov as, ali i dvi​je jad​ne
pik sed​mi​ce.
– To je ne​mo​g u​će! – s pra​vom je prosvje​do​vao Ba​nić pro​tiv apsurd​ne tvrd​nje o dvi​je pi​ko​ve
sed​mi​ce.
– Ku​r ac je ne​mo​g u​će! Ne​mo​g u​će je u normalnih lju​di, ali ja sam vam ta​kav pe​hist da bi mi se i
takvo sra​nje moglo do​g o​di​ti. Osim toga, ako misli​te da je ne​mo​g u​će do​bi​ti dvi​je pik sed​mi​ce, onda
si​g urno misli​te i to kako su u istom gra​du ne​mo​g u​će dvi​je ovakve tvrtke. A vi​di​te, nije tako! Posto​ji
još je​dan Ta​lon na Slo​bošti​ni. Pra​zan kao i ovaj! Što li u nje​mu drže? Tro​ku​taste sen​dvi​če?
Prošverca​ne Kurde? Nepla​će​ne ruske ra​ke​te?
Ne​koć davno Novi Zagreb či​ni​le su li​va​de i mo​čva​r e, pa se či​ni​lo ne​ka​ko normalnim da je na
ma​lom slo​boštinskom trgu bilo više magle nego na Pešče​ni​ci. Trg je izgle​dao do​pad​lji​vo, kao trg
kakvo​g a ma​log, ugod​no​g a gra​da, ali je Slo​bošti​na bila sve pri​je no grad. Ba​nić uđe u lje​karnu
namje​r a​va​ju​ći ku​pi​ti gastal, iako mu je taj li​jek gdje​kad po​ma​g ao, a gdje​kad bi mu od nje​g a bilo još
gore. Lje​karna je bila sva u staklu, s du​g im po​lupro​zirnim zavje​sa​ma od me​kog platna. Na​kon što je
do​bio li​jek, Ba​nić pri​đe zavje​si i pogle​da pre​ma susjed​nom zda​nju na ko​je​mu je bilo dovrše​no tek
pri​zemlje, dok se gore na katu crve​nje​la gola ope​ka. Uza zgra​du bili su ve​li​ki me​talni kontejne​r i u
kakve se ina​če od​la​že gra​đevni ma​te​r i​jal, alat i slič​ne stva​r i, ali se ni po čemu nije moglo zaklju​či​ti
da su ov​dje ikakvi ra​do​vi u ti​je​ku.
– Što je ovo tu pre​ko? – upi​ta Ba​nić stavlja​ju​ći ta​ble​tu gasta​la na je​zik. – Izgle​da ne​dovrše​no.
– Već po​du​že vri​je​me sto​ji ova​ko po​lu​dovrše​no... – odvra​ti apo​te​ka​r i​ca koja je, poslu​živši Ba​ni​-
ća, po​če​la raspa​ki​r a​va​ti ve​li​ku ku​ti​ju li​je​ko​va. – I ne vi​dim da će to itko dovrši​ti.
– Piše Ta​lon... Što je to? Što bi se moglo zva​ti Ta​lon!
– Ne znam, gospo​di​ne – za​mišlje​no će ona. – Ra​zu​mi​jem se samo u li​je​ko​ve. Ta​lon je nešto u
vezi s karta​njem... ako se tako ne zove že​ton?
– Oku​đa​va! – izne​na​da će Ba​nić, s po​no​som se pri sje​tivši na koga ga je pod​sje​ćao šanker s
Pešče​ni​ce. Isti Oku​đa​va! Otka​ko je pre​šao pe​de​se​tu, Ba​nić je sve češće i sve brže za​bo​r avljao stva​r i,
ali se, jed​na​ko tako, sve više upi​njao da ih se prisje​ti i tako sa​mo​me sebi do​ka​že da još uvi​jek ne​ka​ko
funkci​o ni​r a.
– Mo​lim? – za​ču​di​la se apo​te​ka​r i​ca.
– Ništa, ništa – od​mahne on ru​kom, pa po​la​ko iza​đe iz lje​karne.
Na​šavši se na pla​tou ispred lje​karne, izne​na​da zasta​ne vi​djevši kako se kombi​ju parki​r a​no​me
ispred ogra​de ne​dovrše​ne zgra​de pri​bli​ža​va ne​o bič​na sku​pi​na, tro​ji​ca muška​r a​ca koji su upra​vo izišli
iz jed​nog od me​talnih kontejne​r a. Prvi je bio ni​zak i ši​r ok, pun zlatnih la​na​ca i kri​že​va, odje​ven u
maskirnu odo​r u i s me​talnim ka​nistrom u ruci. Za njim je ra​dosno ju​r io starčić u električ​nim inva​lid​-
skim ko​li​ci​ma, a na kra​ju je trč​ka​r ao dje​čak ve​li​ke gla​ve, za​ci​je​lo re​tardi​r an, s na​vi​jač​kom
čegrtaljkom koja je pro​izvo​di​la nesnosnu buku. Prvu dvo​ji​cu Ba​nić je već vi​dio, tre​će​g a ne. Ali sva
su tro​ji​ca dje​lo​va​la ne​o bič​no i po​ma​lo ša​ša​vo. Na​kon što su po​mogli starcu da uđe u vo​zi​lo, a nje​g o​-
va ko​li​ca, za​jed​no s ka​nistrom, sta​vi​li otra​g a, čovjek u odo​r i i kli​nac s čegrtaljkom ukrca​li su se na
pred​nja sje​dišta i kombi je po​la​ko kre​nuo.
Za​bo​r avlja​ju​ći na bol u že​lu​cu i ta​ble​te dvojbe​ne ko​r isnosti, Ba​nić usko​či u svoj Golf i kre​ne za
nji​ma. Sve ga je više za​ni​ma​lo kamo je kre​nu​la čud​na trojka iz Svi​la​r o​va Ta​lo​na, po​g o​to​vo kad je
shva​tio da nisu pošli ni pre​ma Pešče​ni​ci ni pre​ma Je​le​novcu, nego sta​r om Sa​mo​borskom cestom na
sje​ver.
Kombi je vo​zio razmjerno po​la​ko, ne više od šezde​se​tak ki​lo​me​ta​r a na sat, kao da se čud​noj
trojci ni​ka​mo ne žuri. Ba​nić za​pa​li ci​g a​r e​tu tru​de​ći se da osta​ne na uda​lje​nosti s koje je mo​g ao mirno
pra​ti​ti po​zi​cijska svjetla kombi​ja i biti si​g u​r an da ih neće izgu​bi​ti u magli. A kad mu je zazvo​nio mo​-
bi​tel u dže​pu, pala mu je na pa​met su​lu​da po​mi​sao kako su oni iz kombi​ja upra​vo otkri​li da ih pra​ti te
da ga upra​vo zovu ne bi li mu pripri​je​ti​li.
No, bila je to tek Li​di​ja, sasvim ra​zumlji​vo lju​ta:
– Do​bro, što je s to​bom? Ti, čini se, ne znaš gdje mi sta​nu​je​mo! Ti kao da nisi akcepti​r ao da ti je
došla kći iz Londo​na! Ti ne vi​diš u kakvom se sta​nju na​la​zi i ne shva​ćaš da kao otac mo​r aš po​r azgo​-
va​r a​ti s njom!
– Ima li mo​bi​tel? – upi​ta on, pomno zagle​dan u za​ustavna svjetla kombi​ja, koji je najpri​je uspo​-
rio, a za​tim skre​nuo udesno, pre​ma onoj do​li​ni kroz koju je Ba​nić ne​ki​dan pro​šao s Ko​ma​r om. Isto​-
ga je časa shva​tio kako je ka​zao nešto sasvim nepri​lič​no.
– Mo​bi​tel!? – lju​ti​la se bivša supru​g a. – Ho​ćeš li adre​su pa da joj se obra​tiš pisme​nim pu​tem?
 – Li​di​ja, koji ti je vrag? Doći ću sutra.
– Doći ćeš da​nas! Na ru​čak! Tako si bar obe​ćao!
– Pa da... to i ka​žem... doći ću da​nas. Uopće me ne slu​šaš.
Iako po udo​li​na​ma magla češće i du​lje za​legne, ov​dje se či​ni​lo kao da je ima nešto ma​nje.
Kombi je kre​nuo uza​nom asfalti​r a​nom cestom koja je va​pi​la za popravkom, a Ba​nić je po​šao za njim
do​voljno da​le​ko da ne dje​lu​je sumnji​vo. Ko​nač​no, ovo je još uvi​jek bila javna pro​metni​ca, i da su ga
ti​po​vi iz Ta​lo​na za​usta​vi​li s pi​ta​njem kamo se za​pu​tio ili zašto ih sli​je​di, još je uvi​jek mo​g ao
namjesti​ti ne​du​žan izraz lica i ka​za​ti kako ide tamo pre​ko onog bre​žuljka u Slo​ve​ni​ju na krstitke
kumče​ta.
Imao je osje​ćaj da mu Li​di​ja po​ku​ša​va još nešto objasni​ti, ali je ipak re​kao jed​no kratko »bok« i
isklju​čio mo​bi​tel. Uosta​lom, vi​djet će se već po​pod​ne, po​mislio je, sada već po​ma​lo za​bri​nut onim
što mu je rekla. Uisti​nu, Nika je došla tako ne​na​da​no, a on još nije otkrio zašto.
Ba​ni​će​vu po​zornost sada za​o ku​pe tamni, po​uglje​nje​ni osta​ci ne​ka​dašnje​g a stakle​ni​ka, onog
istog koji je go​r io dok se vra​ćao iz Ko​ma​r o​ve vi​kendi​ce. Tada je još oko stakle​ni​ka bilo dosta sni​je​-
ga, a sada je svu​da po tlu le​ža​lo bi​lje koje je najpri​je stra​da​lo od pla​me​na i vru​ći​ne, a po​tom po​leglo
od stu​de​ni. Sla​bo se ra​zu​mio u povrće, ali je među ča​đa​vim osta​ci​ma uspio pre​pozna​ti sa​la​tu, ze​lje i
pro​ku​li​cu, dok mu je sve osta​lo bilo ne​pozna​to.
Kombi je još je​danput naglo skre​nuo udesno, na ma​ka​damski put koji je bio tako uzak da se ne
bi mo​g ao mi​mo​ići s vo​zi​lom koje bi mu došlo u susret. Vo​zio je sto​ti​njak me​ta​r a uz vi​so​ku, oči​to no​-
vo​po​dignu​tu ži​ča​nu ogra​du, a za​tim je stao.
I Ba​nić naglo skre​ne udesno pa se za​usta​vi na rubu asfalti​r a​ne ceste, odakle je mo​g ao nazre​ti što
se do​g a​đa i gdje nje​g o​va na​zoč​nost nije bila sumnji​va. Izi​šao je iz auto​mo​bi​la i pri​šao na​g orje​lom
stu​pu ko​jim je za​po​či​njao du​g a​čak stakle​nik, vlasništvo čovje​ka ko​je​mu je, kako je re​kao Ko​mar,
bilo dra​že osta​ti ov​dje nego pro​da​ti sve i nesta​ti pred na​ila​ze​ćim de​po​ni​jem sme​ća ili kakvim slič​nim
uža​som. Stao je iza stu​pa, otkopčao raspo​r ak na tra​pe​r i​ca​ma i sa za​ni​ma​njem nasta​vio pro​matra​ti što
će se zbi​ti on​dje gdje se za​usta​vio kombi. Gra​de​ći se da mokri, dje​lo​vao je sa​mo​me sebi pri​lič​no glu​-
po, ali je bio si​g u​r an da je to je​dan od onih po​lo​ža​ja u ko​jem čovje​ku ne postavlja​ju de​li​katno pi​ta​nje
što tu radi.
Tad je za​čuo tih, sla​ba​šan zvuk sakso​fo​na, kao kad netko vježba, isku​ša​va par fra​za ili provje​r a​-
va je li pi​sak još uvi​jek u redu. Sakso​fon ga je uvi​jek mo​ti​vi​r ao, ali ovaj put nije imao vre​me​na ba​vi​ti
se tu​đom glazbe​nom na​o brazbom, već je po​zornost usmje​r io pre​ma vo​zi​lu iz ko​je​g a je izi​šao onaj
niski, na​bi​je​ni tip u maskirnoj odo​r i. U ru​ka​ma je držao bar me​tar du​g a​čak ko​lac i teški če​kić. Posta​-
vio je ko​lac na rub pu​teljka i za​bio ga s ne​ko​li​ko od​luč​nih i snažnih uda​r a​ca če​ki​ćem.
Vi​dje​lo se da inva​lid​nog su​dru​g a neće ni va​di​ti iz kombi​ja jer se nje​g o​va električ​na inva​lid​ska
ko​li​ca po ovom gru​bom, ne​r avnom ma​ka​da​mu za​ci​je​lo ne bi dala ni pokre​nu​ti. Dje​čak s čegrtaljkom
izvi​r io je kroz otvo​r e​na vra​ta vo​zi​la, na​kon čega mu je muška​r ac u odo​r i stao nešto lju​ti​to objašnja​-
va​ti, da bi mu na kra​ju opa​lio i pljusku. Do​bivši kaznu, dje​čak je de​monstra​tivno za​lu​pio vra​ti​ma
kombi​ja i hitro po​di​g ao pro​zor.
Tad se kroz ispre​ki​da​ne to​no​ve sakso​fonske vježbe za​ču​je zvuk auto​mo​bi​la i Ba​nić s ne​la​g o​dom
za​mi​je​ti kako s one dru​g e, istoč​ne stra​ne ceste, kombi​ju pri​la​zi ze​le​na Mazda. Či​ni​lo se, ona ista koja
ga je neku noć uporno pra​ti​la. Mazda se za​usta​vi​la uza sam kombi, go​to​vo ga je uda​r i​la, i iz nje je
izi​šao čovjek s ne​kim tro​nožnim instru​mentom na​lik na te​o do​lit ili kakvo dru​g o ge​o me​tarsko po​ma​-
ga​lo. Ba​nić ih nije mo​g ao čuti niti ra​zazna​ti razlog nji​ho​va do​laska, ali su ga ipak ne​o do​lji​vo pod​sje​-
ća​li na mjerni​ke koji po​ku​ša​va​ju obi​lje​ži​ti zemljište što ga namje​r a​va​ju pro​da​ti. Ili ono koje su upra​-
vo ku​pi​li!
Kako je po​sao nezna​na​ca bi​vao sve ne​jasni​ji i mo​no​to​ni​ji, na​kon ne​kog vre​me​na Ba​nić se
spustio niz uzvi​si​nu na ko​joj se na​la​zi​la sla​bo održa​va​na cesta i po​šao uz izgorje​le gre​de, razbi​je​no
ča​đa​vo staklo i po​tamnje​le ostatke povrća pre​ma mjestu s ko​je​g a su sve​jed​na​ko do​pi​r a​li zvu​ci sakso​-
fo​na.
I već izda​le​ka ugle​dao je kako sred osta​ta​ka pa​le​ži, oba​vi​jen me​kom maglom, kao kakva pri​ka​-
za, na ko​ma​du sta​r o​g a, otpi​lje​nog de​bla sje​di čovjek i puše u pi​sak te​nor-sakso​fo​na koji je pri​drža​-
vao promrzlim prsti​ma. Iako je zima bila razmjerno topla, sje​di​ti vani i svi​r a​ti sakso​fon mo​r a​lo je
biti krajnje ne​ugod​no, bez ob​zi​r a na to što je čovjek na sebi imao prasta​r i ze​le​ni hu​bertus pun rupa, a
na gla​vi ču​dan, vi​sok še​šir od crno​g a filca.
A kad mu je Ba​nić pri​šao posve bli​zu, shva​tio je da je mlad, vrlo mlad, možda je imao tek dva​-
de​set i koju, ali mu je lice, plavkasto od promrzlosti, oda​va​lo umor i tugu. Spa​zivši istra​ži​te​lja,
kimnuo je gla​vom kao da poz​dravlja sta​r og pozna​ni​ka, pa se nasta​vio ba​vi​ti svo​jom za​ba​vom izvla​-
če​ći iz hlad​no​g a glazba​la čud​nu me​lo​di​ju koja se po​put umorna pla​ni​na​r a pe​nja​la uz​brdo, rasla, a za​-
tim se na prvoj oku​ci raspa​da​la na sitne, mutne, teško po​ve​zi​ve fra​ze.
Ba​nić izva​di ci​g a​r e​te, za​pa​li, pa po​nu​di i nje​mu.
– Oca ne bi ve​se​li​lo kad bi me vi​dio kako pu​šim – nasmi​je se on pa uzme ci​g a​r e​tu i za​takne je
iza uha. Oči​to ne zato što se to u na​če​lu ne bi do​pa​lo nje​g o​vu ocu, nego zato što nije mo​g ao isto​dob​-
no pu​ši​ti i pu​ha​ti u pi​sak sakso​fo​na.
Po izra​zu lica či​ni​lo se da nije za​do​vo​ljan onim što izla​zi iz glazba​la. To​no​vi su bili hlad​ni, ne​-
po​ve​za​ni, a završe​ci fra​za ne​ka​ko mutni, razma​za​ni, ne​jasni, kao kad netko go​vo​r e​ći guta završetke
re​če​ni​ca, po​dra​zu​mi​je​va​ju​ći da se kraj iona​ko kontekstu​alno ra​zu​mi​je.
– Pod​sje​ća me na Leste​r a Yo​unga...
Mla​dić ga pogle​da u čudu, kao da je pred njim ka​kav pa​cer:
– Misli​te na onu ba​la​du... na Ghost Of A Chance?
– Mislim da se tako zove...
– Nema to pre​vi​še veze... Ona vam ide ova​ko.
I tu mla​dić zagra​bi pu​nim plu​ći​ma hla​dan zrak i moć​no po​tegne sklad​bu na koju je uisti​nu po​-
mislio Ba​nić, možda nešto snažni​je i življe no što je to ra​dio Yo​ung, ali sva​ka​ko s pro​življe​nim vi​-
bra​tom i pri​je​la​zi​ma koji su dje​lo​va​li izra​zi​to uvjerlji​vo.
– Znam, čini vam se malo pre​ured​no – nasmi​je se mla​dić kao da ga muči kakva krivnja, a za​tim
doda: – I ja bih to malo rastu​r io kada bih kao po​moć imao ba​te​r i​je i tihi, rašti​ma​ni kla​vir... A ova​ko...
pa vi​di​te da sam sâm u ovom izgorje​lom stakle​ni​ku.
Mla​dić uhva​ti ko​lje​ni​ma sakso​fon, pa ispod guste, masne kose koja mu je prekri​va​la uši isko​pa
onaj Marlbo​ro, strpa ga u usta i kimne Ba​ni​ću kao da ga moli da mu pri​pa​li. Uvu​kao je dim du​bo​ko i
žud​no, ona​ko kako to pu​ha​či nota ne bi smje​li ra​di​ti. Ali uvje​r i ti dže​zista u to što je za nje​g a do​bro, a
što mu uništa​va plu​ća.
– Zašto svi​r a​te tu... mislim, hlad​no je... Svi​r a​ti neg​dje pod kro​vom bilo bi mno​g o jed​nostavni​je i
zdra​vi​je.
– Što ćete – po​vu​če on još dub​lje opo​r i dim Marlbo​ra – svi​r am tu među sa​la​tom, mrkvom,
blitvom... među povrćem. To ide najbo​lje uz džez. Sva​ka je glazba neka vrsta hra​ne. Ozbiljna glazba,
simfo​ni​je, so​na​te, ora​to​r i​ji, sve su to slo​že​na jela s mno​g o sasto​ja​ka i za​či​na. So​na​ta je, re​ci​mo, kao
lo​sos u uma​ku, a ora​to​r ij kao lako te​le​će pe​če​nje s karmi​na. Ope​r a je masni odo​jak s ja​bu​kom u gu​-
bi​ci, rock je voće koje se bere s gra​ne i jede bez do​da​ta​ka, a džez povrće, nešto što nije ni slatko, ni
sla​no, nešto što tre​ba za​či​ni​ti i kratko pripra​vi​ti da bi se moglo jesti. A mo​žeš ga sva​ki čas jesti, a da
pri​tom i da​lje bu​deš gla​dan.
– I što ćete sad... kad je sve izgorje​lo? – upi​ta Ba​nić pro​matra​ju​ći tužne ostatke natkri​ve​nog
susta​va u ko​je​mu je, sred umjetne topli​ne, čak i pod sni​je​g om, ne​koć raslo mno​g o dže​za.
– Tko zna... Možda me otac odve​de ne​ka​mo da​le​ko... Ali šte​ta je, nije to tre​ba​lo...
– A tko je to ura​dio?
– Ne znam – slegne on ra​me​ni​ma pa od​ba​ci do​g orje​lu ci​g a​r e​tu. Za​tim iz dže​pa ze​le​nog hu​bertu​-
sa izvu​če sta​r e ša​r e​ne ru​ka​vi​ce odre​za​nih prsti​ju, valjda zato da bi s nji​ma mo​g ao lakše pre​bi​r a​ti po
tipka​ma sakso​fo​na. – Svatko je mo​g ao! Ovaj prostor posta​je sve ka​o tič​ni​ji od to​li​kih no​vih i sta​r ih
vlasni​ka. To možda i nije dokra​ja po​g o​dan ambi​jent za svi​r a​nje, ali u nje​mu su mi uvi​jek pa​da​le na
pa​met ko​je​kakve pokva​r e​njač​ke, za​je​bantske note... Zna​te, one?...
Po​tom je izveo nešto vi​ti​často, kompli​ci​r a​no, kao da želi prsti​ma po zra​ku ispi​sa​ti kakvu svo​ju
vra​g o​lastu parti​tu​r u, ali ništa od toga Ba​nić više nije mo​g ao ra​zumje​ti.
– Odu​vi​jek svi​r a​te samo ov​dje? – upi​ta Ba​nić va​de​ći iz dže​pa još jed​nu ci​g a​r e​tu. – Mislim tu,
među povrćem?
– A ne... svi​r ao sam i drug​dje – za​misli se on – ali to nije bilo baš ozbiljno. To je bilo ona​ko, za
za​ba​vu... ne​ko​li​ko sati na dan. Ali ov​dje sam po​čeo istinski ozbiljno ra​di​ti. Sto posto. I to od... od ope​-
ra​ci​je...
– Od kakve ope​r a​ci​je?
– Što, od kakve ope​r a​ci​je? Od ovakve!
Re​kavši to, ski​ne onaj svoj sta​r inski še​šir na​lik na ci​lindar i na li​je​voj stra​ni gla​ve po​ka​že oši​ša​-
no mjesto na ko​je​mu se vi​dio oži​ljak od ope​r a​ci​je.
 8.

NA RAVNO DA JE ZA KASNIO NA RU ČAK, i da mu je ona čim ju je nazvao, spo​čitnu​la kako i da​lje po​ka​zu​je
pre​ma​lo za​ni​ma​nja za kćer koja je stigla iz Londo​na. Obe​ćao je sto​g a kako će doći na​ve​čer, a Li​di​ja
je po​mirlji​vo ka​za​la da će u tom slu​ča​ju sve što je spre​mi​la jed​nostavno sta​vi​ti u hlad​njak za ve​če​r u.
Bit će to, rekla je tra​že​ći priklad​nu uspo​r ed​bu, otpri​li​ke kao ve​černji po​let pod​nevnog avi​o na na ko​-
je​mu su izne​na​da mo​r a​li oba​vi​ti nužne popravke. Izme​đu re​da​ka, shva​tio je da je ta​kav ishod Li​di​ji po
vo​lji jer joj daje pri​li​ku da još je​danput po​ku​ša napra​vi​ti svo​ju ču​ve​nu tortu od sira, jer se pri pod​-
nevnom po​ku​ša​ju nije do​voljno digla, pa ju je, u nastu​pu do​ma​ćinske ljutnje i sa​mopri​je​ko​r a, jed​-
nostavno ba​ci​la u kantu za sme​će. Čuo je još kako neg​dje sa stra​ne Nika viče kako će doći i Rupčić​ka,
a Li​di​ja je to pre​ko vo​lje i potvrdi​la do​davši kako se zbog te ne​na​da​ne okolnosti on mora malo bo​lje
obu​ći.
– Smo​king mi je tre​nu​tač​no na čišće​nju u ke​mijskoj čisti​o ni​ci i bo​ja​di​sa​o ni​ci Pukšec – odvra​ti
on iro​nič​no – pa ću doći u onom Hugu Prattu u ko​je​mu se obič​no na​la​zim s pred​sjed​ni​kom drža​ve na
kavi.
Hugo Pratt i Hugo Boss nisu bile ni najma​nje slič​ne stva​r i, ali nje​mu to u ovom tre​nu nije bilo
važno. Kako bi udo​bro​vo​ljio Li​di​ju i Niku, po​ja​vio se na Bri​tanskom trgu 12 sat vre​me​na ra​ni​je, i to
s cvi​je​ćem što ga je uzeo od cvje​ćarki s trga kod ko​jih je uži​vao tra​jan susjed​ski po​pust. To što je sti​-
gao ra​ni​je Li​di​ja je pohva​li​la kao posve ne​o če​ki​va​nu či​nje​ni​cu, srdač​no ga po​tom po​lju​bi​la, ali je
posli​je mo​r ao do​brih pola sata sje​di​ti u ku​hi​nji i gle​da​ti kako se ona bori sa završnim fa​za​ma
kompli​ci​r a​ne bi​je​le torte, koju je zna​la ra​di​ti još dok su bili ože​nje​ni i za koju je nepre​kid​no tvrdi​la
kako ovaj put nije uspje​la, kako ju je »sfu​ša​r i​la«, kako je sta​vi​la pre​vi​še ovo​g a a pre​ma​lo ono​g a, te
kako ni​ka​da neće napra​vi​ti pra​vu, ide​alnu tortu od sira, onu koja se piše ve​li​kim po​četnim slo​vom.
– Posto​je če​ti​r i ne​o stva​r e​na ide​ala čovje​čanstva. Perpe​tu​um mo​bi​le, pu​to​va​nje u prošlost, kva​-
dra​tu​r a kru​g a i torta od sira – re​kao je on za​mišlje​no ku​pe​ći okrajke torte što ih je odre​za​la po​ku​ša​-
va​ju​ći do​vesti ukle​ti ko​lač u neku vrstu estetsko​g a, od​nosno ge​o metrijsko​g a skla​da.
– Ne bi li bilo do​bro da je sada na neko vri​je​me sta​vim u fri​zer da za​drži oblik? Od​nosno da do​-
bi​je na čvrsto​ći? Ta​man dok Nika i Rupčić​ka ne dođu? – upi​ta ona kao da je pre​ču​la nje​g o​vu zlu​r a​du
primjed​bu.
– Prošli si je put za​bo​r a​vi​la tako da smo je za​ma​lo mo​r a​li re​za​ti Black&Dec​ker pi​lom.
– Dakle, ne?... – rekla je ona do​bro​dušno i pogle​da​la ga. – Ho​ćeš da osta​vi​mo prokle​tu tortu u
ovom odvratnom sta​nju i ode​mo u sobu po​pu​ši​ti jed​nu?
– To je od​lič​na ide​ja! – slo​žio se on, premda je, pra​te​ći mu​kotrpno ra​đa​nje torte od sira, po​pu​šio
već tri ci​g a​r e​te.
– One će iona​ko doći za sat, pa će Nika pod​g ri​ja​ti zeca i za​ku​ha​ti »zemlkned​le«. Mene iona​ko
da​nas grozno ze​za​ju leđa. Ju​čer mi je ne​kakva pri​vatna ne​uro​lo​g i​nja, koja ima nešto pre​ko sto go​di​-
na, za šeststo kuna otkri​la da imam re​la​tivno do​bro kompenzi​r a​nu ne​uralnu le​zi​ju u vi​si​ni ne​kog ko​-
ri​je​na, ali mi to nije zna​la pre​vesti na sva​kod​nevni go​vorni hrvatski. Ta​ko​đer nije si​g urna što bih
konkretno tre​ba​la ura​di​ti osim da nasta​vim i da​lje tro​ši​ti no​vac na razne spe​ci​ja​listič​ke pregle​de.
– Moja bi ti po​kojna teta Kosjenka rekla da je za re​la​tivno do​bro kompenzi​r a​nu ne​uralnu le​zi​ju
najbo​lji čaj od žalfi​je s presli​com i majči​nom du​ši​com – pri​mi​je​ti Ba​nić. – Ona je sve pro​ble​me rje​-
ša​va​la ča​je​vi​ma i do​g u​r a​la do osamde​set i šeste.
– Tko zna – nakri​vi Li​di​ja lice od boli dok je uzi​ma​la ku​ti​ju ci​g a​r e​ta i pe​pe​lja​r u. – Da nije pila
ča​je​ve, možda bi do​g u​r a​la i do de​ve​de​set šeste. Mislim da je u ne​koj ko​mu​nistič​koj zemlji čaj bio za​-
bra​njen... u Bu​g arskoj, ili u... Sje​ćaš se, valjda?
Niti se sje​ćao, niti joj je od​g o​vo​r io. Izi​šao je iz ku​hi​nje i po​šao za njom hod​ni​kom pre​ma
dnevnoj sobi, gdje se na​la​zio nje​g ov omi​lje​ni ze​le​ni naslo​njač iz ko​je​g a je vo​lio pra​ti​ti no​g o​metne
utakmi​ce, naslo​njač čiji je ma​sivni desni ru​kohvat bio ne​popravlji​vo ošte​ćen od vlažnih čaša piva
koje je na nj re​do​vi​to od​la​g ao. Čud​no, ovo već po​o davno nije bio nje​g ov dom, a ipak se ov​dje osje​-
ćao kao kod kuće, u sva​kom slu​ča​ju više no u jazbi​ni koju je unajmio od po​kojne Mi​losti​ve. Li​di​ja je
ho​da​la ispred nje​g a, sumra​čan hod​nik iz​bri​sao joj je na​čas go​di​ne, nje​zi​na je si​lu​eta izgle​da​la jed​na​-
ko do​bro kao i onih go​di​na kada mu je bila žena, i on se upi​ta jesu li isti​ni​te sve one loše stva​r i koje
su se do​g o​di​le u posljed​njih dva​de​se​tak go​di​na ili se tek radi o ča​so​vi​toj de​zinforma​ci​ji, blo​ka​di
pamće​nja, o iskri koja je u mozgu presko​či​la po pogrešnom luku i na ne​ugo​dan na​čin po​brka​la sli​ke
prošlosti.
Po​tom je s po​li​ce u hod​ni​ku uze​la crno-bi​je​li omot, a kad su ušli u sobu, Ba​nić shva​ti da razmo​-
ta​va tvrdi pa​pir i iz nje​g a vadi ko​ma​dić čo​ko​la​de i stavlja ga u usta. Za​tim po​nu​di i nje​mu.
– Ti ni​ka​da nisi jela čo​ko​la​du! – za​ču​di se on.
– To je ne​kakva čud​na, gorka čo​ko​la​da. Bitter cho​co​la​te. Do​ni​je​la ju je Nika iz Londo​na. Ima u
njoj de​ve​de​set de​vet posto ka​kaa i nema uopće okus čo​ko​la​de. Izvrsna je, je​di​na koju vo​lim! Uzmi!
Umjesto torte, koju ćemo si​g urno mo​r a​ti ba​ci​ti u sme​će.
Od​bio ju je. Iako je to bila čo​ko​la​da bez oku​sa čo​ko​la​de, držao je da je nije do​bro mi​je​ša​ti s
divljim ze​com i pše​nič​nim pi​vom, koje je uspio za​mi​je​ti​ti još u ku​hi​nji dok je Li​di​ja otva​r a​la hlad​-
njak.
– A ti, što si ti da​nas ra​dio? – upi​ta ga ona sje​da​ju​ći na rub ka​uča, od​la​žu​ći pri​tom pe​pe​lja​r u i pa​-
le​ći ci​g a​r e​tu.
– Dugo sam slu​šao tipa kako puše u svoj te​nor-sakso​fon kao da je sam na svi​je​tu.
Re​kavši to, on se za​va​li u »svo​ju« fo​te​lju prstom kru​že​ći po ovalnom tra​g u koji je ostao od svih
onih čaša što ih je na tome mjestu ispio. Uči​ni​lo mu se da je re​če​ni​ca koju je ne​tom izre​kao bila ne​-
umjesno ishitre​na i pa​te​tič​na, ali je ipak dje​lo​va​la isti​ni​to.
– A što je pu​hao? – nasmi​je se ona. – Na​r avno, ako si ti slu​šao, pu​hao je džez!
– A što bi dru​g o s te​nor-sakso​fo​nom?! Za​misli, sje​di u hu​bertu​su usred gre​di​ce spa​lje​nog
povrća i po ci​je​li dan tra​ži svo​je vi​ti​časte, ili što ja znam kakve note.
– Zna​či, ćaknut kao i ti! Mislim, kad je ri​ječ o dže​zu...
– Ne, ne! – bra​nio se Ba​nić. – Nje​mu je to od tu​mo​r a na mozgu. Otka​ko su mu ga ope​r i​r a​li, ne
radi ništa dru​g o.
– Ka​kav tu​mor? Be​nigni?
– Ne zna on to – slegne ra​me​ni​ma Ba​nić. – Na​ime, na​kon takve ope​r a​ci​je stva​r i ti se u gla​vi uvi​-
jek ne​ka​ko pro​mi​je​ne. Mislim da je ta razli​ka izme​đu be​nigno​g a i ma​lignog tu​mo​r a nje​mu sada
naprosto ne​pojmlji​va...
Li​di​ja s mu​kom usta​ne, od​lo​ži ta​blu gorke čo​ko​la​de na kauč i ode po​la​ko u ku​hi​nju. Nije se vra​-
ća​la ne​ko​li​ko mi​nu​ta i on se upi​ta nije li se po​novno uhva​ti​la u koštac s tortom od sira. Po​tom se ipak
vra​ti​la i toč​no na ono nje​g o​vo mjesto sta​vi​la vlažnu čašu od de​be​la stakla i ve​li​ku hlad​nu bocu
Edelwe​issa. Baš zato što je sve ura​di​la bez prethod​nog nu​đe​nja i bez pi​ta​nja uči​ni​lo je tu gestu ne​ka​ko
važnom, emo​tivnom. Po​ma​lo zbu​njen, on zahva​li i uzme pivo, a Li​di​ja sjed​ne na kauč, po​dvu​če noge
poda se, da​ljinskim upravlja​čem uklju​či te​le​vi​zor i uti​ša ton.
– Zapra​vo, tek sad mi se sve više čini kako to si​r o​to di​je​te nismo smje​li pušta​ti u London – poč​-
ne Li​di​ja. – Ona je, na​r avno, u svim praktič​nim stva​r i​ma posve zre​la i sa​mostalna, ona s tim Ti​mom
živi već, ko​li​ko... če​ti​r i go​di​ne... i sad... i sad bi se tre​ba​li ože​ni​ti...
– Kako to misliš... ože​ni​ti!? – zbu​ni se Ba​nić kao da mu kći ima dva​na​est, a ne dva​de​set če​ti​r i go​-
di​ne. – Kad bi se to tre​ba​li ože​ni​ti?
– Kada!? Po​četkom idu​ćeg mje​se​ca! Ti​mi​je​vi ro​di​te​lji sve su sre​di​li, pozva​li su goste, unajmi​li
lo​kal za ve​če​r u, pla​ti​li pre​du​jam... sve, baš sve je bilo sre​đe​no... osim nje​zi​ne vjenča​ne ha​lji​ne...
– Što, sad je došla ku​pi​ti ha​lji​nu?
– Isu​se, Ni​ko​la! – pogle​da ga ona pri​je​korno. – Ti si čisti Marso​vac! Strašno do​bro razli​ku​ješ
sve te tvo​je dže​ziste, znaš koji je u koje vri​je​me bio najbo​lji, tko je u pe​de​se​ti​ma do​šao u Pa​r iz, tko se
pro​pio, a tko izvi​sio na he​r o​inu... Ali ne​moj se lju​ti​ti, za ži​votne si stva​r i čisti anti​ta​lent...
Za ži​votne sam stva​r i pra​vi anti​ta​lent, po​no​vi on u sebi ispi​ja​ju​ći go​to​vo pola čaše piva.
– Došla je jer se upla​ši​la vjenča​nja, bra​ka, od​g o​vornosti, muža, Engleske, i što ja znam čega sve
ne! – tu​ma​či​la mu je ona, ovaj put tru​de​ći se da ne po​ka​že uzru​ja​nost. – Zapra​vo, pri​je bi se reklo da
nije došla ova​mo nego da je zbri​sa​la ota​mo! Dala je svi​ma sku​pa nogu i ne od​g o​va​r a na nji​ho​ve te​le​-
fonske po​zi​ve. Mislim da bi ti tre​bao razgo​va​r a​ti s njom i objasni​ti joj da brak nije strašna stvar, da
ima svo​je dra​ži, i da će se s vre​me​nom na sve na​viknu​ti...
On usta​ne s onim što mu je osta​lo u čaši i pri​đe pro​zo​r u. Vani je već bio mrak i na prazni se trg
po​la​ko navla​či​la noć​na magla. Znao je da će sva​ko​g a časa sti​ći Nika i nje​zi​na agre​sivna pri​ja​te​lji​ca
Rupčić​ka, i da će to biti kraj ovom ne​ugod​nom razgo​vo​r u, i taj je tre​nu​tak po​čeo sve željni​je išče​ki​-
va​ti.
– Li​di​ja, ne znam koji je tebi vrag! – ra​ši​r io je ruke tako lju​ti​to i naglo da je za​ma​lo pro​lio pivo.
– Ja da joj tu​ma​čim što su to lje​po​te i pred​nosti bra​ka!? Pa ja sam rastavljen čovjek! Zar ti to nije
pozna​to? To je isto kao kada bi od fra​je​r a ko​je​mu je morski pas od​g ri​zao potko​lje​ni​cu tra​ži​la da
rekla​mi​r a morske pla​že... ili Ši​mec​ki ci​pe​le...
– Zna​la sam da ćeš smisli​ti neku od svo​jih ne​mo​g u​ćih uspo​r ed​bi! Nije važno to što si rastavljen!
I ja sam rastavlje​na! I to više puta nego ti! Kće​r i jed​nostavno ima​ju veće povje​r e​nje u oca nego u
majku, zato sam misli​la da bi ti tre​bao s njom razgo​va​r a​ti.
– A da pi​tam Ko​ma​r a, možda bi on mo​g ao ona​ko izo​ko​la... – reče Ba​nić sasvim ozbiljno. –
Mislim, on je ne​utra​lan...
– Ma da, mo​g ao bi – iro​nič​no će Li​di​ja. – Ili Pako, na primjer... možda bi on imao kakvu pa​-
metnu prispo​do​bu... Ili onaj koji se nije tri​jeznio otka​ko su zatvo​r i​li kino na Trnju... onaj... Hrušt...
kako li se zove?
– Kem​bra umi​r e – pro​g u​ta Ba​nić kned​lu, a Li​di​ja zasta​ne kao da joj je ipak ne​ugod​no što se na​-
ša​li​la na ra​čun ne​ko​g a tko upra​vo od​la​zi.
I onda, baš kada je on namje​r a​vao izni​je​ti osnovne po​datke o be​zizlaznom sta​nju bivše​g a
trnjanskog šte​me​r a Kem​bre, ona po​dvikne da ga uti​ša, pa brzo po​ja​ča ton na te​le​vi​zo​r u. Na ekra​nu se
upra​vo vrtje​la po​du​lja pla​će​na rekla​ma za ne​kakvo me​di​cinsko čudo ne​davno po​dignu​to na hrvatsko-
slo​venskoj gra​ni​ci. Bila je to otmje​na pri​vatna kli​ni​ka koja je posje​do​va​la sve najmo​derni​je ure​đa​je
za di​jagnosti​ci​r a​nje sve​g a, od kurjih oči​ju do raka kosti​ju, od platfu​sa do kva​r a na dru​g oj čakri. A
kad mu di​jagnosti​ci​r a​ju kvar, re​ci​mo u tren oka, pa​ci​jentu su na raspo​la​g a​nju razne bla​g o​da​ti, la​-
serska i razne ne​inva​zivne ki​r urgi​je, mo​derni inte​li​g entni ci​tosta​ti​ci, anti​bi​o ti​ci »ente« ge​ne​r a​ci​je,
umjetni orga​ni, transplanta​ti iz najpo​uzda​ni​jih europskih i svjetskih mre​ža i slič​no. Ambi​jent u ko​je​-
mu se na​la​zi​la kli​ni​ka ne​o bič​na ime​na Kri​lo anđe​lo​vo, kao i samo zda​nje, dje​lo​va​li su savrše​no,
zapra​vo arka​dijski, po​put pri​zo​r a s ko​jim upra​vo tre​ba za​po​če​ti me​di​cinska sa​pu​ni​ca u če​ti​r isto
nasta​va​ka. Na​r avno, po sve​mu se vi​dje​lo da je kli​ni​ka na​mi​je​nje​na sasvim po​seb​nim pa​ci​jenti​ma, oni​-
ma koji su, kako se to kaže very important persons, dakle oni​ma koji ni​kad u ži​vo​tu nisu če​pi​li po
hlad​nim pro​vincijskim ambu​lanta​ma stišću​ći u ruci zdravstve​nu knji​ži​cu.
Ba​nić je iz dna duše mrzio takva mjesta i bio je spre​man ra​di​je kre​pa​ti nasred ceste kao pse​to
nego pri​mi​ti od tih sno​bo​va čak i najbe​zazle​ni​ju uslu​g u kakva je, re​ci​mo, umjetno di​sa​nje ili mje​r e​-
nje tempe​r a​tu​r e. No nije htio kva​r i​ti Li​di​ji​ne nade vi​djevši je kako se po​božno zagle​da​la u sku​pi spot
emi​ti​r an u udarnom te​le​vi​zijskom termi​nu.
– Kada bih ima​la novca, smjesta bih se ja​vi​la u to Kri​lo anđe​lo​vo da me pregle​da​ju. Ne​ka​ko sam
uvje​r e​na da je to je​di​no mjesto u ovoj zemlji gdje bi mi zbi​lja mogli po​mo​ći – reče ona s divlje​njem
bu​lje​ći u zaslon i pri​tom se pri​drža​va​ju​ći za ku​ko​ve, kao da ju je i samo po​javlji​va​nje te kli​ni​ke pod​-
sje​ti​lo na zdravstve​ne te​g o​be.
– Kri​lo anđe​lo​vo – promrmlja on pre​ko vo​lje. – To nije na​ziv prikla​dan za kli​ni​ku nego za grob​-
lje.
– Takvo što može iza​ći samo iz tvo​jih usta! – od​bru​si ona, sada glasni​je, jer su na ekra​nu za​ci​je​-
lo ka​za​li baš sve što su o toj temi ima​li. – Ti si zapra​vo anarhist! A anarhisti razje​da​ju sve po​zi​tivne
ide​je...
– Oni su kri​vi i za ne​uspje​le torte od sira – doda on pa ispi​je osta​tak piva.
– Opet se sva​đa​te! Zbog čega? Da ču​je​mo i to! – vi​ka​la je već s vra​ta Nika, ru​me​nih obra​za i
ruku pu​nih ša​r e​nih vre​ći​ca i pa​ke​ti​ća.
– Zbog ne​kakve pri​vatne za​g orske kli​ni​ke u ko​joj upra​vo li​je​če englesku kra​lji​cu, Mo​hamma​da
Ali​ja i Johna Bec​kha​ma, a idu​ći tje​dan do​la​zi im Elton John na transplanta​ci​ju gla​ve.
– Što je, pri​ča​la si mu o Kri​lu anđe​lo​vu! – pre​ko​r i je Nika kao da želi ka​za​ti »pa znaš i sama ka​-
kav je«.
– To je šminke​r aj za sno​bo​ve! – do​da​la je ve​dro Ines Rupčić, koja se od​mah za Ni​kom pro​g u​r a​-
la u sobu no​se​ći i sama brojne vre​ći​ce. – Da​nas je to stvar čistog presti​ža. Ako že​liš biti netko, tre​baš
se li​je​či​ti kod ma​he​r a iz Kri​la anđe​lo​va.
– Da. Čuo sam da su neke sasvim zdra​ve me​dijske face išle tamo da im ugra​de pa​ce​ma​ke​re, jer je
to jako cool i jer se na taj na​čin može najlakše dospje​ti u no​vinske gla​mo​ur ru​bri​ke – pri​mi​je​ti Ba​nić,
a no​vi​narka se glasno nasmi​je kao da uži​va u zafrkanci​ji s pri​ja​te​lji​či​nim ocem.
– Ne biste vje​r o​va​li što sve ne rade! Transplanti​r a​li su jetru dvo​g o​dišnjem dje​te​tu jed​nog no​g o​-
me​ta​ša. Ona Cigla​r i​ca, vlasni​ca kla​di​o ni​ce, izli​je​či​la je po​o d​makli karci​nom dojke, dje​ci su ugra​đi​-
va​li umjetne pužni​ce, a oso​bi​to su tra​že​ni zbog ta​kozva​ne estetske i ko​r ektivne ki​r urgi​je. To je ono
kad od ga​bo​r a napra​ve Pe​ne​lo​pe Cruz. Ne biste vje​r o​va​li kako su sta​no​vi​tom Svi​la​r u, ina​če biznisme​-
nu i po​du​zetni​ku, ispegla​li lice. Čovjek ima šezde​set pet go​di​na, a oni su ga pretvo​r i​li u Mic​ka Jagge​-
ra!
– Mick Jagger ima šezde​set go​di​na i lice koje mu ni ča​r ob​nja​ci iz Kri​la anđe​lo​va ne bi ispegla​li
ni uz po​moć hi​dra​ulič​ne pre​še – umi​je​ša​la se Nika.
– Tko je Mick Jagger? – upi​ta Ba​nić, ali mu nitko ne od​g o​vo​r i, jer su svi kre​nu​li pre​ma ku​hi​nji,
pre​dvo​đe​ni Ni​kom, koja je po​navlja​la kako je ovo​g a časa glad​na kao pse​to, kao ne​uhra​nje​no ulič​no
pse​to.
Uz rasprostrti stol i sve ono što su Li​di​ja i Nika po nje​mu posla​g a​le posta​le su su​višne sve osta​le
teme, od Ni​ki​na bi​je​g a pred uda​jom, pre​ko Li​di​ji​ne »bolne sa​g i​talne gib​lji​vosti« pa sve do inte​li​-
gentnih ke​mo​te​r a​pe​uti​ka kakvi su se ra​bi​li u no​vo​o tvo​r e​noj zdravstve​noj usta​no​vi u uspo​nu. Nika je
uisti​nu na​va​li​la na jelo kao glad​no ulič​no pse​to, Li​di​ja je ci​je​lo vri​je​me dje​lo​va​la bla​g o za​mišlje​no i
od​sutno, dok je Rupčić​ka uz vra​g o​ljasti smi​je​šak na rub ta​nju​r a diskretno ispusti​la dva zrnca sač​me
koja su za​o sta​la u hrptu nesretno​g a divljeg zeca. Do​voljno da si gošća po​lo​mi zube, po​misli Ba​nić pa
do​ba​ci po​ma​lo pri​je​ko​r an pogled bivšoj supru​zi koja, shva​tivši što se zbi​lo, izne​na​da po​r u​me​ni. Ipak,
razve​se​li​la se kad je Ni​ki​na pri​ja​te​lji​ca sta​la hva​li​ti nje​zi​nu tortu kao nešto »epo​halno«, kao nešto što
zaslu​žu​je pažnju javnosti, premda se Ba​nić pre​pao da će na​kon sač​me iz zeca iz torte netko izvu​ći
tetra​pak od slatko​g a vrhnja ili praznu vre​ći​cu od va​ni​lin še​će​r a.
– Ah, kako sam umorna od tog zeca, prokle​te torte i če​ka​nja bivše​g a muža – uzdahnu​la je sat
kasni​je Li​di​ja sasvim ne​taktič​no, baš kao da se osve​ću​je mla​doj no​vi​narki za me​talna zrnca izva​đe​na
iz ze​čje​g a mesa. – Da Ni​ko​la nije po​pio to​li​ko piva, za​mo​li​la bih ga da vas izve​de ne​ka​mo, a ja bih se
stro​pošta​la u kre​vet kao mrtvac.
Ba​nić je zna​čajno pogle​da. Po​pio je samo šest piva, što ni​ma​lo nije re​me​ti​lo nje​g o​ve vo​zač​ke
spo​sob​nosti. Usto, kako mu se či​ni​lo, i ta je brb​lja​va Rupčić​ka bila mo​to​r i​zi​r a​na, a vo​zi​la je i Nika,
premda bi se ona i pre​često zna​la za​misli​ti, pa pri​tom pri​je​ći na li​je​vu stra​nu ceste, baš kao da se vozi
s posla u Harrod​su do sta​na u Wim​ble​do​nu.
– To bi bilo su​per! – kao cu​r i​ca je po​dvrisnu​la Rupčić​ka, a Ba​nić je pogle​dao Li​di​ju i pred​lo​žio:
– Mogu ih odvesti u Me​dved​g rad​sku pivni​cu. Zar i ti ne bi pošla s nama?
– A gdje bi ti nego za mi​r i​som piva!? – odvra​ti​la je ona i po​če​la ku​pi​ti ta​nju​r i​će sa sto​la. Možda
bi i pošla da ju je još je​danput pozvao, ali on to nije uči​nio.
Na parki​r a​lištu Me​dved​g rad​ske pivni​ce bilo je mjesta, kako to obič​no rad​nim da​nom i biva. Lo​-
kal je bio sumra​čan, po​ma​lo nepra​vilne unu​tarnje arhi​tektu​r e, ali za​nimlji​vih sto​lo​va od ma​sivnog
drva. Sje​li su najpri​je za stol u di​je​lu gdje je obvezno ve​če​r a​ti, po​tom su prešli za je​dan uz koji je sje​-
di​lo preglasno društvo, da bi završi​li pokraj stakle​nog zida iza ko​je​g a se vi​dje​la Savska uli​ca, uto​nu​-
la u mo​no​to​nu sivu maglu, koju bi tek tu i tamo obo​ji​la svjetla ša​r e​nih tramva​ja, pre​r u​še​nih u ži​vahne
boje de​terdže​na​ta, osvje​ža​va​ju​ćih pića i hi​g i​jenskih ulo​ža​ka.
– Napra​vi​la bih s vama je​dan razgo​vor za neki od pro​ljetnih bro​je​va – nagnu​la se no​vi​narka
pre​ma Ba​ni​ću, tako da joj je mo​g ao za​vi​r i​ti u de​kolte. – Ili, ako baš ne vo​li​te intervjue, možda bi je​-
dan opse​žan čla​nak bio još bo​lji. Držim da bi naše či​ta​te​lje i te kako za​ni​mao po​drob​ni uvid u po​sao
jed​nog de​tekti​va.
To »jed​nog de​tekti​va« nagla​si​la je kao da se radi o po​pu​larnoj zvjerci iz filmsko​g a ili te​le​vi​-
zijskog se​r i​ja​la.
– Zar misli​te da bih ja bio to​li​ko za​nimljiv?...
– Oh, gospo​di​ne Ba​ni​ću, pa vi niste ni svjesni ko​li​ko ste za​nimlji​va oso​ba! – nasmi​je se Rupčić​-
ka po​ma​lo na​pad​no jer je i ona po​pi​la više od jed​nog piva. – Zar ne, Nika? Ko​li​ko si mi samo pri​ča​la
o sta​r om... Pardon... o tati... Po Ni​ki​nu zbu​nje​nom izra​zu mo​g ao je zaklju​či​ti kako Rupčić​ki uisti​nu ni​-
ka​da nije pri​ča​la o ocu, ali ona je sasvim si​g urno zna​la čemu joj slu​ži ta mala laž.
– Pristat ću na sva​ki aranžman koji mi nu​di​te – re​kao je on i lu​ka​vo je pogle​dao – ali i ja imam
neke uvje​te.
 Po​tom je, dok se ona još smi​ja​la, na​r u​čio za sebe litru pše​nič​no​g a piva, koje je ov​dje bilo pri​lič​-
no do​bro, samo što je ima​lo gorči​nu la​g e​r a, a za njih dvi​je ne​kakvo ša​r e​no piće koje se sasto​ja​lo od
votke, to​ni​ka i ne​kakvog, za​ci​je​lo umjetnog bo​ji​la.
– Kakve to uvje​te? Hoću li ih ja moći ispu​ni​ti?
– Ho​će​te, si​g urno ho​će​te. Ve​če​r as ste, ona​ko usput, ka​za​li kako si je Ro​bert Svi​lar dao napra​vio
face-lifting u Kri​lu anđe​lo​vu...
– Joj, pa vama to ne tre​ba, gospo​di​ne Ba​ni​ću! – nasmi​je​ši​la se Rupčić​ka udvo​r ič​ki lu​ka​vo. – Pa
vama tih ne​ko​li​ko bora samo nagla​ša​va mu​ževnost! Već sam razmišlja​la o naslo​vu članka: »Bora bri​-
ge na licu de​tekti​va«! Zar nije su​per? Kao naslov ne​ko​g a sje​vernjač​ko​g a filma Lassea Hallströma ili
Larsa von Tri​era.
Nika za​ko​lu​ta oči​ma, što od tog naslo​va, što od po​misli na oče​vo ki​r urško dotje​r i​va​nje lica.
Ba​nić, koji nije imao pojma o tomu kako zvu​če naslo​vi »sje​vernjač​kih filmo​va«, prihva​ti ve​li​ku
kriglu koju mu je do​dao brzi ko​no​bar, a po​tom po​ku​ša objasni​ti:
– Ni​sam na to mislio. Ne za​ni​ma me nje​g o​vo za​te​za​nje lica nego on.
– A, tako... Što ka​za​ti o nje​mu? On je lo​kalni bo​g a​taš, spre​tan tip koji se čas bavi ovim, čas onim.
Svi su oni u javnom smislu šarmantni do​brotvo​r i, simpa​tič​ne face iz društve​nih kro​ni​ka, opi​ni​on ma​-
ke​ri kasno​noć​nih emi​si​ja o zbi​va​nji​ma u to​bo​že vi​šim društve​nim sfe​r a​ma, a u biti su najvje​r o​jatni​je
ga​do​vi i lo​po​vi.
Sto​lu je še​pa​ju​ći pri​šao neki tip koji je vre​bao na muškarce u ženskom društvu, nu​de​ći jefti​no
ruže umo​ta​ne u ce​lo​fan. Bio je to ne​koć do​bro poznat i rasprostra​njen na​čin za​r a​de u zagre​bač​kim
lo​ka​li​ma, ali je s na​r ašta​jem nove senti​mentalnosti sve više izu​mi​r ao.
– Imam jed​nu nogu kra​ću, ali zato mi je dru​g a, hva​la Bogu, srazmjerno du​lja – izre​kao je on
svoj identi​fi​ka​cijski štos, koji je po​navljao pokraj sva​ko​g a sto​la. – Možda biste da​ma​ma ku​pi​li po
ružu? Bit ćete pra​ved​ni jer su ruže, za razli​ku od mo​jih nogu, jed​na​ke du​lji​ne.
– Ne bi ku​pio! – od​bru​si mu Nika tako žesto​ko da je še​pa​vi od​mah odustao od na​g o​va​r a​nja i oti​-
šao potra​ži​ti pra​ve, već go​to​vo za​bo​r avlje​ne ro​mantič​ne ka​va​li​r e.
– Ti zbi​lja imaš ču​dan oblik so​ci​jalnog su​o sje​ća​nja – pogle​da​la ju je Rupčić​ka kao da ne ra​zu​-
mi​je nje​zin bi​jes. Po​tom se okre​nu​la Ni​ki​nu ocu i nasta​vi​la:
– On je ko​lekci​o nar sli​ka i umjetni​na, a po​najvi​še lo​vac na mla​de i la​kovjerne ko​ma​de. Ima ženu
koja je mla​đa od nje​g a toč​no tri​de​set go​di​na, i koja se uda​la za nje​g o​ve kuće, aute, vile, lovu, ino​-
zemstva, bankovne ra​ču​ne, tvrtke... Zna​te one cure koje do​ži​ve orga​zam čim u nji​ho​voj bli​zi​ni za​šušti
herme​lin ili za​brekće Merce​de​sov di​zelski mo​tor.
– Znam, znam... – zbu​ni se on jer se u ženske sno​ve baš i nije pre​vi​še ra​zu​mio. Pri​pa​dao je onom
prosječ​nom, otužnom soju muška​r a​ca koji že​na​ma pokla​nja​ju li​je​pu knji​g u, najskuplju bombo​ni​je​r u
ili parfem s ko​je​g a se lako i neprimjetno može uklo​ni​ti na​ljepni​ca »akci​ja« ili »sconto«.
– Ma, zapra​vo... – zasta​ne no​vi​narka kao da pre​mišlja. – Možda joj te stva​r i i nisu bile najvažni​-
je... To malo ču​do​vište bilo je ne​kakva mis, pra​ti​lja, prvo grlo ne​če​g a, a po​tom je vrlu​da​la mod​nim
pista​ma, sli​ka​la se za neke listo​ve u odje​ći koja kompletna sta​ne u ta​ba​ke​r u, ma što u ta​ba​ke​r u... u pu​-
dri​je​r u... I onda se valjda po​še​vi​la s kompletnim Nad​zornim od​bo​r om Top Re​cord​sa i sni​mi​la ču​ve​ni
maksi singl na ko​je​mu se udarna pjesma zva​la Do​dirni me do​di​rom, kre​le. Isu​se Bože, maksi singl s
mini slu​hom i mini-mini gla​som! Za​tim je na ne​kakvim rub​nim te​le​vi​zijskim ka​na​li​ma vo​di​la sta​no​-
vi​te kontaktne emi​si​je koje su se po​če​le gle​da​ti zbog nje​zi​ne glu​posti i ga​fo​va. Jed​nom je spo​mi​nja​la
atomsku bombu koju su Ame​r i ba​ci​li na ja​panski grad Ni​ja​g a​r u, za​tim je izja​vi​la kako ribe u vodi
dišu na škrge zbog niskog postotka ozra​čja, dok je za ne​ka​kav bofl iz uvo​za doslovno ka​za​la »pro​da​-
ju nam muda pod onu stvar!«.
– A kako mu se zove žena? – umi​je​ša se Nika.
– Ma​r aya.
– Ma​r aya? – kao da se po​ku​ša​va​la prisje​ti​ti Nika. – Ne sje​ćam se. Pri​je nego sam otišla u London
zna​la sam ta neka nova estrad​na ime​na...
– Ma, Ma​r aya joj je bilo umjetnič​ko ime! – objašnja​va​la je Ines Rupčić. – Zapra​vo se zva​la Ma​r i​-
ca Sko​ko.
Ali valjda je misli​la da s takvim ime​nom u svi​je​tu sla​ve neće da​le​ko do​g u​r a​ti.
– Ma​r i​ca Sko​ko! Isu​se! Ona sa si​li​konskim si​sa​ma! – kao da se prisje​ti​la Nika.
– Nisu si​li​konske! Vi​diš, svi misle da jesu, a one su možda je​di​na izvorna i vri​jed​na stvar u nje.
No, dakle, ta gospo​đi​ca Ma​r i​ca Sko​ko Ma​r aya na​ivno je po​misli​la kako će, na​kon što se uda za Ro​-
berta Svi​la​r a, moć​ni biznismen uba​ci​ti bar po​lo​vi​cu svo​g a ka​pi​ta​la u nje​zi​nu ka​r i​je​r u i napra​vi​ti od
nje sve ono što je ona sa​nja​la da će biti. Da će napra​vi​ti s njom nešto što nije uspje​lo čak ni Charle​su
Foste​r u Ka​neu.
Ba​nić je za​ma​lo upi​tao nije li to onaj pozna​ti pje​vač, ali je ipak, i nasre​ću, odustao.
– Nje​mu je, valjda, bilo do​voljno to da uza se ima nešto vri​jed​no po​ka​zi​va​nja i da mu je u kre​ve​-
tu pri ruci nešto što još nije ra​zo​r io gen sta​r e​nja. A što ćete, muškarci su takvi, ha, ha, ha... Mislim,
uglavnom...
– Tre​ba i njih jad​ne ra​zumje​ti – za​g o​netno se na​ce​r i Ba​nić, go​to​vo kao da se sla​že s lu​ka​vom
bo​g a​taškom stra​te​g i​jom Ro​berta Svi​la​r a.
– Zbog toga se teško i ne​povratno ra​zo​ča​r a​la i po​vukla iz umjetnič​ko​g a ži​vo​ta u apa​ti​ju i alko​-
hol. Mislim da se nje​zin za​bo​r avlje​ni maksi singl više ne vrti ni na tre​ćem progra​mu Ra​ko​va po​to​ka.
– Če​kajte! – kao da nije bilo jasno Ba​ni​ću. – Ako ona sada ima tri​de​set i nešto go​di​na, onda Arno
Svi​lar ne može biti nje​zin sin.
– To mu je sin iz prvog bra​ka – objašnja​va​la je no​vi​narka. – Prva mu je žena bila Austri​janka iz
Beča, kći ne​kakvo​g a kunsthisto​r i​ča​r a, ple​me​ni​ta, obra​zo​va​na bo​g a​ta​ši​ca. Upoznavši nju, po​čeo se za​-
ni​ma​ti za umjetnost, ku​po​va​ti sli​ke i po​la​ko to​bo​že postao connassi​eur. Ve​ći​na ono​g a što visi po zi​-
do​vi​ma nje​g o​ve kuće došlo je s njom i pi​ta​nje je zna li on uopće ko​li​ko to vri​je​di.
– S njom se sla​g ao?
– Sumnjam – nasta​vi ona. – Ali to ne mogu baš sa si​g urnošću zna​ti jer su se vjenča​li potkraj se​-
damde​se​tih go​di​na, kada sam se ja još igra​la s Barbi​kom i če​ka​la da di​zajne​r i igra​ča​ka izmisle Kena.
Takve stva​r i zna​ju sta​r i​ji ko​ma​di iz re​dakci​je... Pa ako vas za​ni​ma, mogu vam sazna​ti.
– Do​bro bi mi došlo.
Nika oslo​ni bra​du o dla​no​ve i zagle​da se ne​ka​mo kroz oca i Rupčić​ku, kao da im želi po​r u​či​ti
kako joj svo​jim čavrlja​njem kva​r e još jed​nu ve​čer.
– On je od šezde​se​tih go​di​na mno​g o pu​to​vao po Za​pa​du, ži​vio čas u Beču, čas u Bernu, zastu​pao
do​ma​će tvrtke, ali i stra​ne, uvo​zio, izvo​zio, kre​tao se po raznim me​đu​na​r od​nim kru​g o​vi​ma i adre​sa​-
ma i tako je na​le​tio na nju, na Effie Vogler.
– Effie Vogler!? – za​misli se Ba​nić.
– Da. Effie Vogler – nasta​vi ona. – Na svo​ju prvu supru​g u. A zna​te li tko se u tim go​di​na​ma mo​-
gao ba​vi​ti takvim poslo​vi​ma, pu​to​va​ti nesme​ta​no, skla​pa​ti ugo​vo​r e, do​g o​va​r a​ti poslo​ve?
Nika je upitno pogle​da.
– Tko? – napra​vi re​to​r ič​ku stanku no​vi​narka. – Samo ud​ba​ši!
Ba​nić je sto puta čuo slič​ne tvrd​nje, ali nije baš bio pre​vi​še si​g u​r an u nji​ho​vu vri​jed​nost.
Naprosto, dje​lo​va​le su pre​vi​še jed​nostavno.
– I što je bilo na​kon toga? – upi​ta Ba​nić tako glasno da je i ko​no​bar koji je tuda pro​la​zio zastao.
– Mo​lim? – re​kao je ko​no​bar. – Mene ste tre​ba​li?
– Još jed​no pše​nič​no.
One su od​bi​le piće, a on se po​na​šao kao da tek sad po​či​nje ozbiljno piti.
– Kad je Ju​g osla​vi​ja bila na umo​r u, kao i svi ud​ba​ši, i on se upi​sao u najžešći na​ci​o na​listič​ki
serkl i izmislio sto​ti​nu najljepših pri​ča o vlasti​tim patnja​ma i stra​da​nji​ma za Hrvatsku. Neke smo i mi
obja​vi​li, ali vam ih neću prepri​ča​va​ti jer su pre​vi​še ste​r e​o tipne. Opća no​vinska mjesta, nešto kao pri​-
če o newyorškim albi​no ali​g a​to​r i​ma koji žive u ka​na​li​za​ci​ji.
– Te su mi stva​r i sasvim pozna​te! Zar zbi​lja ne​će​te još po piće?
– Ne, hva​la – rekla je no​vi​narka.
– Ne – rekla je i Nika pa po​tom do​da​la: – Hoću doma! Mami! Umorna sam i ide​te mi na živce s
tim pri​ča​ma!
– Onda ću po​žu​r i​ti da gospo​đi​cu ne mu​či​mo – ki​se​lo će Ines. – Uglavnom, na​kon što je pro​g u​tao
hosti​ju hrvatstva i zavje​to​vao se na vjernost na​ci​ji, vođi i Gospo​du, ušao je u one najtamni​je poslo​ve
koji su po​put crve​nog luka. Gu​liš mu opnu po opnu, ne vi​diš kra​ja tom poslu, a pla​češ sve više i više.
– Effie je ci​je​lo vri​je​me bila s njim?
– Nije – reče no​vi​narka. – Bila je malo tu, malo u Austri​ji, od​nosno sve ma​nje tu, a sve više u
Beču. On je bio nje​zin Glembay, a ona nje​g o​va Da​ni​elli, premda je Arno odu​vi​jek bio pre​ve​lik sro​ljo
da bi bio Le​o ne.
– To je iz one knji​g e... – promrmlja istra​ži​telj, ali mu pra​vi smi​sao me​ta​fo​r e nije bio dokra​ja ja​-
san.
Neg​dje u pro​lje​će 1992. nastra​dao je i Robi Svi​lar.
Jed​ne su mu noći u stan upa​li pljač​ka​ši maski​r a​ni u vojne odo​r e i oro​bi​li ga. To je tada bila go​-
to​vo moda. Ra​di​la je to i vojska, ali i obič​ni bandi​ti, po​katkad i ama​te​r i, ako bi im odo​r a bila na
raspo​la​g a​nju. Bila je to neka vrsta razbojnič​ko​g a karne​va​la koji se na​ši​r o​ko prakti​ci​r ao di​ljem
zemlje.
– I što su mu opljač​ka​li? – pi​tao je Ba​nić.
– Što ja znam – slegne ra​me​ni​ma no​vi​narka. – Si​g urno ne toster i upa​ljač s grbom Di​na​ma.
Možda je pi​sa​lo, a možda i nije. Ali si​g urno mo​r a​ju posto​ja​ti po​li​cijski za​pisni​ci...
– Ili sud​ski... – za​misli se Ba​nić.
– Nije bilo ni​kakvog suda... – gorko će ona. – Po obi​ča​ju, po​li​ci​ja nije pro​našla ni​ko​g a.
– Čud​no – za​misli se Ba​nić. – Obič​no nisu pro​na​la​zi​li po​či​ni​te​lja ako bi žrtva bio Srbin. Ali ov​-
dje je žrtva bio Hrvat, i to ugle​dan...
– Na neki na​čin – nasta​vit će ona. – Ka​žem, samo na neki na​čin, jer je pra​va žrtva bila Austri​-
janka. Svi​la​r o​va žena Effie.
 – Što su joj ura​di​li?
– Tko zna što su joj ura​di​li. Možda ništa – nasta​vi Ines Rupčić. – Uglavnom, na​đe​na je u pod​-
nožju stu​ba slomlje​na vratnog kra​lješka. Sve je upu​ći​va​lo na nesre​tan slu​čaj. Vje​r o​jatno je čula da je
netko u kući, izišla je iz sobe i u mra​ku pala niz stu​be.
– Tako je Arno ostao bez majke.
– Da. Tako je ostao bez majke. I tada je nasta​la pravna, odvjetnič​ka borba. Dje​čak je imao petna​-
est go​di​na, bio je, dakle, ma​lo​ljetnik i nje​g ov ga je austrijski djed po​ku​ša​vao do​vu​ći u Beč tvrde​ći
kako je u Hrvatskoj rat, kako Svi​lar nije oso​ba koja bi se mogla bri​nu​ti za takvo krhko mla​do biće i...
Usto, čini se da je i sam Arno že​lio dje​du u Beč jer je odu​vi​jek mrzio oca.
– Zašto?
– Pa rekla sam vam da je bio Da​ni​elli.
– Aha... – promrmlja Ba​nić. – Na​r avno! I što je bilo da​lje?
– Ništa! Sve je išlo po pla​nu. Mislim Svi​la​r o​vu. Naš je sud bio na na​šoj stra​ni. Naši deč​ki! Zna​te
tu sintagmu? U ratu se za sva​ku pizda​r i​ju izgo​va​r a​lo opravda​nje koje je gla​si​lo »to su naši deč​ki«.
Čak i kad bi takvi deč​ki po​bi​li naše.
– Što je ura​dio Svi​lar?
– Imao je ne​kakvu da​di​lju – nasta​vi Rupčić​ka na​kon kra​ćeg razmišlja​nja. – Držao je u kući ženu
koja je pre​uze​la bri​g u o dje​ča​ku sve do nje​g o​ve pu​no​ljetnosti 1996. Tad ju je potje​r ao.
– Kako se zva​la?
– Bože, što vas sve ne za​ni​ma!? – pogle​da ga ona za​g o​netno. – Ho​će​te li moći pla​ti​ti sve te
informa​ci​je? Zna​te da no​vi​na​r i ništa ne daju besplatno?
– I na to sam spre​man.
– Žao mi je – nasmi​je se no​vi​narka – ali to ipak ne znam. Ali neće biti teško dozna​ti. Tre​ba samo
pre​ko​pa​ti po arhi​vi.
– Misli​te da je još uvi​jek živa?
– Što ja znam... Mogla bi biti... – za​misli se Rupčić​ka. – Osim ako u me​đuvre​me​nu nije umrla...
Izvrsno, po​misli Ba​nić. Živa je osim ako nije umrla! Bila je to idi​o tska re​če​ni​ca, ali opet na neki
na​čin ko​r isni​ja od one o sta​no​vi​tim Da​ni​elli​je​vi​ma.
Posli​je, kad su se ukrca​li u Golf, pri​pi​ta no​vi​narka ugu​r a​la se od​mah do Ba​ni​ća na su​vo​zač​ko
sje​dište osta​vivši lju​ti​toj Niki stražnje. I dok je Ba​nić, ipak po​ma​lo ne​si​g u​r an od sveg tog piva, po​la​-
ko vo​zio gra​dom, ona je pri​ča​la o sve​mu i sva​če​mu, tako da nije ni za​mi​je​ti​la kad je on za​usta​vio
auto​mo​bil ispred nje​zi​na sta​na. Sje​di​la je neko vri​je​me kao pri​li​jeplje​na uz sje​dište, a za​tim ga je
mrko pogle​da​la i lju​ti​to izišla iz auta. Vi​dje​lo se kako je oče​ki​va​la da će on najpri​je osta​vi​ti Niku na
Bri​tancu, a na​kon toga: osta​tak noći posve​ti​ti njoj. Ma što god to zna​či​lo!
– Čim doznam, ja​vit ću vam! – viknu​la je teško i nespretno otklju​ča​va​ju​ći vežu, za​ci​je​lo svjesna
svog po​r a​za. Ne samo da se ništa nije do​g o​di​lo, nego čak ni na »ti« nisu prešli.
Bila je prošla po​noć kad su se kroz sve gušću maglu Nika i Ba​nić vra​ća​li kući. Vo​ze​ći po​la​ko,
on je tupo i od​sutno pra​tio kako odozgo, iznad ceste, izra​nja​ju bi​je​li ko​lo​ba​r i ulič​ne rasvje​te, izgub​-
lje​ni i ne​jasni u magli koja se za​ci​je​lo neće pro​r i​je​di​ti do sutrašnje​g a pod​ne​va. Vo​zi​la je​dva da je i
bilo na cesti, a ploč​ni​ci su bili posve prazni. Tek s vre​me​na na vri​je​me magle​ni bi mir po​r e​me​tio me​-
talni tu​tanj tramva​ja s bro​je​vi​ma kakvi se nisu vi​dje​li da​nju, tramva​ja koji bi izro​nio iz ne​vi​dje​li​ce i
brzo nestao iza vo​zi​la uto​pivši se u oro​še​nom retro​vi​zo​r u.
– Ti se ne bi tre​ba​la bo​ja​ti tog bra​ka... to ti je jed​na... posve normalna stvar... Ku​žiš... po mami i
meni... – re​kao je Ba​nić izne​na​da se sje​tivši Li​di​ji​na zahtje​va i od​mah shva​tio kako je to ura​dio u
pogre​šan čas, u tre​nu kad je ona lju​ta, a on pre​vi​še pi​jan za pri​ja​teljsko-ro​di​teljske le​žernosti. Po​ža​lio
je od​mah zbog vlasti​te nespretnosti, ali sada uzma​ka više nije bilo.
– Kao što je normalna stvar i to što si se s Rupčić​kom do​di​r i​vao no​g a​ma ispod sto​la! – odvra​ti
ona drsko.
– Nika! To nije isti​na! Ta Rupčić​ka ta​ko​đer bi mi mogla biti kći i ja...
– Razgo​va​r a​li ste o čovje​ku koji je ože​njen ženskom koja bi mu mogla biti i kći i unu​ka, i niste
u tome vi​dje​li ništa ne​o bič​no! – ko​r i​la ga je i da​lje.
– Nika, mo​lim te! – sada se i on ra​žesti, ali je, na​ža​lost, bio pre​pi​jan da bi mo​g ao isko​r isti​ti ijed​-
nu od svo​jih ne baš pre​ve​li​kih re​to​r ič​kih vješti​na. – Samo sam ti htio ka​za​ti kako mama i ja drži​mo
da je Tim vrlo do​bar deč​ko... i da je brak nešto sasvim u redu. Konvekci​ja... konvenci​ja koju čovjek
prihva​ti i na​uči živje​ti u njoj. Zbog sto​ti​ne razlo​g a. Emo​tivnih i praktič​nih.
– I do​bro... zašto ste se onda ti i mama rasta​li? Jesi li ti norma​lan? Koji ti je vrag? Ti kao
rastavlje​ni muška​r ac uvje​r a​vaš mene u do​bro​bi​ti bra​ka! Pa to je za po​pizdit!
– To sam joj i ja re​kao – reče on tiho, ka​pi​tu​lantski. – Ali rekla je da kće​r i više vje​r u​ju oče​vi​ma i
da te ja... što ja znam... uvje​r im da je brak u redu. Evo, mama i ja smo se ci​vi​li​zi​r a​no ra​zišli i sasvim
nam je...
– Ako ste se ci​vi​li​zi​r a​no ra​zišli, zašto se sada opet ci​vi​li​zi​r a​no ne sasta​vi​te? – pro​vo​ci​r a​la ga je
ona.
– Zašto bismo se sasta​vi​li? – zbu​ni se on pa poč​ne objašnja​va​ti zaple​ću​ći je​zi​kom. – Brak nam se
kao konvenci​ja potro​šio, mi se i da​lje ljud​ski poštu​je​mo, ali smo slo​bod​ni i ne​za​visni lju​di. U tom
smislu ne bi mi tre​ba​la zamje​r a​ti ništa u vezi s tom... Fa​to​vić​kom... od​nosno Rupčić​kom...
– Ma, tata, ne​moj mi fo​li​r a​ti! U ma​mi​noj sam ko​mo​di pro​našla tvo​ju pi​dža​mu, u osta​vi sam pro​-
našla onaj tvoj grozni, jefti​ni after sha​ve koji je mama valjda sakri​la... Brak vam se kao gra​đanska
konvenci​ja potro​šio, ali ti ipak tu i tamo, kao slo​bo​dan i ne​za​vi​san čovjek, pre​no​ćiš na Bri​tancu.
– Mislim da go​vo​r iš o pi​dža​mi koju sam osta​vio radi pegla​nja...
– Bože, ti ina​če znaš biti savršen lažlji​vac – uko​r i ga ona. – To je valjda oso​bi​na koju po​sao
zahti​je​va od tebe. Ali čim malo po​pi​ješ, ti se pretva​r aš u Pi​no​ki​ja. Čim zuc​neš laž, nos ti poč​ne tako
rasti da to ni ova magla ne može prikri​ti.
Tako mi i tre​ba, po​misli on lju​tit ne na Niku nego na Li​di​ju, koja ga je na​vukla na razgo​vor ko​-
je​mu nije bio do​r astao, pa naglo skre​ne udesno, za​usta​vi auto pokraj ploč​ni​ka i izi​đe.
Na​r avno, Nika nije mogla zna​ti zašto je zastao pokraj ze​le​no​g a Punta, parki​r a​no​g a ispred katni​-
ce u či​jem je dvo​r ištu, obasjan svjetlom s ula​za, sta​jao impro​vi​zi​r a​ni vigvam. Ona ništa nije zna​la o
bi​je​g u Arna Svi​la​r a, o Đe​r o​ni​mu i oče​vu te​ku​ćem poslu, pa se za​ču​di​la zašto je tako naglo stao, izi​-
šao i zagle​dao se u tuđi auto​mo​bil.
– Tata, ne lju​tiš se valjda na mene? – rekla je izi​šavši iz auta i pri​šavši mu sasvim bli​zu.
– Šuti! – pro​šaptao je on i za​vi​r io u unutrašnjost Arno​va auto​mo​bi​la. Vi​dio je tek nešto opu​ša​ka,
auto​kartu, jed​nu kožnu ru​ka​vi​cu i ku​ti​ju ci​g a​r e​ta, za​ci​je​lo praznu, sve u sve​mu ništa što bi zavri​je​di​lo
po​zornost. A po​tom je nasred stražnjeg sje​dišta ugle​dao ve​li​ki ša​r e​ni prospekt s tu​r istič​kim po​nu​da​-
ma.
 Pred kće​r i​nim za​ču​đe​nim pogle​dom, Ba​nić za​vu​če ruku u ru​kav vjetrovke, zahva​ti tka​ni​nu tako
da mu do​bro zašti​ti šaku, pogle​da još je​danput uoko​lo da provje​r i ima li koga u bli​zi​ni, a po​tom,
ona​ko po​lu​pi​jan i lju​tit, svom sna​g om uda​r i po stražnjem staklu auto​mo​bi​la. Staklo se raspe u mi​li​jun
ko​ma​di​ća na​lik na perli​ce ili ostatke stilskog luste​r a, Nika upla​še​no od​sko​či, a on brzo izvu​če iz auta
prospekt na ko​je​mu je pi​sa​lo Kmeč​ki tu​ri​zem, gostilne, apartma​ji, pi​vo​varne.
– Bože dra​g i, s kim se ja to dru​žim!? – pro​šapta​la je Nika, a po​tom se glasno nasmi​ja​la.
 9.

ONAJ JE ISTI TIP U RA NO JU TARNJOJ TE LE VI ZIJSKOJ emi​si​ji svo​jim po​etskim me​te​o ro​loškim na​či​nom
objašnja​vao kako su »ne​ve​li​ke nade da bi se ovaj magle​ni sple​en mo​g ao tek tako raspasti i do​pusti​ti
pri​laz umorno​me suncu« nagla​ša​va​ju​ći kako takve magle nije bilo već ne​ko​li​ko de​setlje​ća, kao i to
da je u Zagre​bu razmjerno po​voljni​ja si​tu​aci​ja nego »u dru​g im pejza​ži​ma Li​je​pe Naše«, uklju​ču​ju​ći i
oba​lu, »gdje se ri​ba​r i​ce ra​di​je od​lu​ču​ju povje​r i​ti si​g urnosti​ma luke«. Magla, na​r avno, na odre​đe​ni
na​čin ote​ža​va obavlja​nje raznih pro​fe​si​ja, pa čak i onih u ko​ji​ma se živi od pro​matra​nja dru​g ih. Ali
Ba​nić se nije pre​vi​še za​bri​nja​vao što sve ma​nje vre​me​na posve​ću​je poslu za koji je pla​ćen. Po​najpri​-
je, Svi​la​r ov je sin i da​lje bio na isto​me mjestu i za​ci​je​lo je, na​kon što mu je došla skvo, imao sve ma​-
nje vre​me​na da jurca na​o ko​lo s crte​ži​ma i tra​ži eventu​alno​g a kupca. Usto, nije bilo razlo​g a da ne
povje​r u​je dokto​r u Kiszelyju kako su pa​pi​r i što ih mla​di Svi​lar nudi »po ku​ća​ma« bez ikakve
umjetnič​ke, od​nosno tržišne vri​jed​nosti. Tre​bao je sto​g a samo malo pri​če​ka​ti, a po​tom oti​ći do Svi​la​-
ra, upozna​ti ga s tužnom či​nje​ni​com kako je ku​pivši od hrvatskih emigrantskih kru​g o​va u Pa​r i​zu
epo​halno otkri​će Ra​či​će​vih crte​ža, zapra​vo, kako bi se to u žargo​nu ka​za​lo, teško po​pu​šio. I ne samo
to. Kao rad​ni re​zultat Ba​nić je posje​do​vao po​pis po​tenci​jalnih trgo​va​ca sli​ka​ma što ga je do​bio od
ravna​te​lja Kiszelyja, i to je, sve u sve​mu, opravda​va​lo dvi​je ti​su​će eura koje je pri​mio, čak možda i
ka​kav bo​nus, bude li »gazda« do​bre vo​lje.
Otvo​r io je Ba​nić hlad​njak u koji je, kako je sa​mo​me sebi sve​ča​no obe​ćao, ukrcao svu silu jesti​-
vih stva​r i, uglavnom trajnih, teško pokvarlji​vih, a ukrcao bi ih još i više da po​ve​lik prostor u hlad​nja​-
ku nije za​uze​lo četrde​se​tak boca piva što ih je ku​pio u no​vo​o tkri​ve​noj pivskoj rizni​ci, u du​ćanči​ću na
benzinskoj crpki u Ma​g a​zinskoj uli​ci, gdje su se hlad​ni Trappe triple i Črny drak mogli ku​pi​ti, re​ci​-
mo, u tri ujutro. Na​kon što je iz hlad​nja​ka izvu​kao ne​kakvu tvrdu, diskontnu ko​ba​si​cu, za​čuo je kako
mu je do​lje u pri​zemlju netko ušao u ured. Od​lo​žio je sto​g a svoj nez​dra​vi do​r u​čak, zgra​bio konzervu
piva i sju​r io se do​lje. Ispred sto​la za ko​jim je pri​mao svo​je ma​lo​brojne stranke, sje​dio je Pako, a u
kutu, pokraj sta​r insko​g a sata, koji je odavno odustao od po​ka​zi​va​nja toč​no​g a, pa i bilo kakvog vre​-
me​na, zasjeo je nje​g ov bra​tić Flegma ne ski​da​ju​ći čak ni unutra svo​ju obve​zatnu vu​ne​nu ka​pi​cu s
»cofle​kom«.
– Daj, Pako... ne mogu sada u birc... – po​ku​ša se Ba​nić ota​r a​si​ti došlja​ka. – Doći ću posli​je.
– Gospon de​tektiv – poč​ne Pako po​la​ko, službe​no i ne​ka​ko kitnjasto – ja sam do​šel radi posla.
Ko stranka, pa​ci​jent, kak se to već veli. I ja bih vas pro​sil da mi ka​že​te je l’ sad vaše ure​dovno vri​je​-
me.
– A vani piše da je... – do​dao je Flegma.
– Koji ti je ku​r ac!? – izle​ti Ba​ni​ću. – Niti si po​lu​dio, niti su već pokla​de.
– Ozbiljno vam ve​lim da sam do​šel ko stranka.
– I zato mi go​vo​r iš »vi«?
– Do​bro, ak misli​te da to nije obli​g atno onda i ne bum. Al zbi​ljam imam po​sel.
– Da ču​jem! – sjed​ne Ba​nić i sta​vi noge na stol, jed​nu pre​ko dru​g e.
– A je l’ bi mo​g el i ja do​bit pivo?
– Na​ža​lost, ne uslu​žu​je​mo stranke alko​holnim pi​ći​ma. Mo​žeš do​bi​ti čaj.
 – To kad bum bo​lestan! No, ovak – pri​je​đe Pako na stvar. – Ti znaš da je sta​r a Mi​losti​va, Bok joj
duši prosti, riknu​la i da se oko nje​nog nasli​je​đa vodi sud? Daklem, i oko kuće u ko​joj smo ti i ja pod​-
sta​na​r i... Kad ona banda na sudu za​pe​ča​ti stvar, i ti i ja burno na cesti. Ku​žiš!? Na cesti! A ja sam ostal i
bez posla i zbi​lja ne znam kaj bum. A ni ti ne znaš kaj buš! Je l’ znaš to?
– Je​bo​te, Pako, pi​taš me je l' znam!? – za​pa​li on ci​g a​r e​tu. – To je kao da do​đeš i pi​taš me je l'
znam da je Stje​pan Ra​dić ubi​jen u be​o grad​skoj Skupšti​ni!
– Ne​moj me je​bat s po​li​ti​kom! – za​bo​r a​vi Pako na po​na​ša​nje do​bre kli​jente​le. – Kak bi to bilo
isto! Ja uopće ne pra​tim vi​jesti iz Srbi​je i nji​ho​ve Skupšti​ne! Dost su nas je​ba​li u ži​vo​tu!
– Ima praf ! – do​dao je Flegma važno.
– I što bi ti s tim? – za​ko​lu​ta oči​ma istra​ži​telj. – Mislim, kakve su ti namje​r e?
– Pa to je sasvim jasno – otkri​vao je on svo​je tajne karte. – Stvar bi se čist fino ri​je​ši​la kad bi ja
bil nasljed​nik.
– A kako bi to izveo?
– Pa kaj ja znam! – lju​tio se on. – Re​ci​mo da se onak odjed​nom otkri​je da sam ja nje​zin van​brač​-
ni sin za kog nije zna​la. Je​bo​te, ja sam ki​no​o pe​r a​ter i vi​dil sam mali mi​li​jun takvih si​tu​aci​ja. I nitko ni
ke​njal da je to nevje​r o​jatno neg su svi pla​ka​li od ve​se​lja, i ta kaj je bila mama, i uopće kompletno
kino...
– I tko bi to posvje​do​čio? – pi​tao je Ba​nić, osje​ća​ju​ći kako ga po​la​ko po​či​nje bo​lje​ti gla​va. Pako
je pri​pa​dao za​bavno​me, estrad​nom di​je​lu pro​le​tersko​g a soja, ali je bio pra​va ele​mentarna ne​po​g o​da
ako te uspio uvu​ći u svo​je pla​no​ve.
– Ko bi to posve​do​čil!? Kaj misliš da Flegma tu tra​ži?
– Flegmi ne bi vje​r o​va​li čak ni su​do​vi iz filmo​va o ko​ji​ma pri​čaš. Ma što iz filmo​va!? Ne bi mu
vje​r o​va​li su​do​vi iz crti​ća!
– Do​bro – slo​ži se on od​mah oko Flegmi​ne vje​r o​dostojnosti. – Onda bi ti tre​bal zrihta​ti tu stvar.
Ak već ne bi išlo to da sam joj van​brač​ni sin, možda bi mogli ići na va​r i​jantu da sam joj usvo​je​ni sin.
Kaj! Pa mo​g el bi valjda kao usvo​je​ni sin nasli​je​dit tu je​be​nu kuću!
– Mo​g ao bi... – za​misli se to​bo​že Ba​nić – ali nisi usvo​je​nik.
– Ak ni​sam, mo​g el bi bit! Kaj se postu​pak usvo​je​nja ne bi mo​g el pro​vest i na​kon usvo​ji​te​lji​či​ne
smrti? Pa svi zna​ju da me Mi​losti​va vo​li​la kak sina! Ona si​g urno ne bi bila pro​tiv usvo​je​nja. Mislim,
da je si​r o​ta živa. Daj se ti, de​tektiv, raspi​taj malo! Ak bi ja to nasle​dil, ja bih ti od​mah sni​zil sta​na​r i​nu
na pol! Ma kaj na pol! Na frtalj!
– Možda te ona kao mrtva može usvo​jit u slu​ča​ju da si i ti mrtav... možda bi tak išlo jed​nostavni​-
je... – sasvim je ozbiljno na​g a​đao Pa​kov bra​tić.
On se izne​na​da okre​ne i poč​ne vi​ka​ti na Flegmu:
– Ma kaj se ti ku​žiš! Ti se ku​žiš u usvo​je​nje sam kad usva​jaš tuđe geltašle u tramva​ju...
– Znaš da više ne de​lam u tramva​ju – bra​nio se Flegma. – S tim sam se već jemput ope​kel. Sad
ope​r i​r am po rob​nim ku​ća​ma.
– Deč​ki! – usta​ne Ba​nić. – Odi​te li​je​po pre​ko u Kico i ka​ži​te Zdenki da ima​te piće na moj ra​čun.
A to s usvo​je​njem ne rade pri​vatni istra​ži​te​lji nego su​do​vi, pa se ti Pako li​je​po obra​ti nji​ma.
– Daj reci, koji je onak najbo​lji? – upi​tao je na​ivno bivši ki​no​o pe​r a​ter dok je izla​zio iz ure​da.
Posli​je, kad se tog pro​ble​ma do​ko​pao i osta​tak društva iz Kica, otvo​r i​la se ve​li​ka ru​g a​lač​ka
disku​si​ja koju Pako, kao pozna​ta przni​ca, nije mo​g ao iz​drža​ti. Oso​bi​to je bio ljut na gospo​na Ma​r i​ja​-
na, ko​je​g a je i ina​če držao infe​r i​o rnom oso​bom koja je ci​je​li rad​ni vi​jek pro​ve​la obi​ja​ju​ći tuđa vra​ta
i ži​ca​ju​ći lovu za gro​zan te​le​vi​zijski program, dakle za robu koju nitko ne bi do​bro​voljno ku​pio.
– Ču​jem da si htio da te Mi​losti​va usvo​ji bez ob​zi​r a na to kaj je mrtva! – smi​jao se Ma​r i​jan drže​-
ći u ruci ge​mišt što mu ga je pla​tio Ba​nić. – Je​bal te vrag, Pako, pa tebe ni mrtvac ne bi usvo​ji​li Pa i
oni drži​ju do sebe.
Pako se na​dvio nad šank mrmlja​ju​ći neke ri​je​či, među ko​ji​ma su se dale ra​za​bra​ti tek razne ko​-
lokvi​jalne va​r i​jante za spolne orga​ne. Po​tom mu je bi​jesno od​bru​sio:
– Pro​mi​je​ni​li smo plan! Ti buš, Ma​r i​jan, na sudu priznal da je Mi​losti​va tvo​ja ne​za​ko​ni​ta kći!
Ku​žiš? Onda buš ti sve nasle​dil i nama jefti​no izda​val.
– Daj, ne ke​njaj! – odvra​tio je bivši inka​sa​tor, koji je i ina​če ve​o ma ri​jetko ra​zazna​vao norma​lan
iskaz od iro​nič​no​g a. – Mi​losti​va je umrla u de​ve​de​set šestoj! Kak bi joj ja mo​g el biti otac!?
– Kak ne bi mo​g el!? Ona je ima​la de​ve​de​set šest, a ti imaš sto šesna​est. Kaj misliš, da ne bi mo​-
gel uvje​r it sud da si već s dvajst go​di​na mo​g el je​bat?
– Ti si, Pako, kao onaj tip iz engleske te​le​vi​zijske se​r i​je koji je sva​ki čas go​vo​r io kako ima lu​-
kav plan – umi​je​šao se u tu sva​đu Ba​nić. – A posli​je bi se usta​no​vi​lo da su to sve be​dasto​će.
– To je bil Bal​drick – mirno će Ma​r i​jan.
– Otkud ti to znaš, be​dak sta​r i? – ču​dio se Pako.
– Kak ne bi znal!? – po​nosno će Ma​r i​jan. – Pa ja sam valjda bil te​le​vi​zijski inka​sa​tor!
U londonskoj ku​ti​ji koju mu je do​ni​je​la Nika bilo je mno​g o za​nimlji​vih disko​va, ali i je​dan koji
je već du​lje vri​je​me tra​žio, dvostru​ko izda​nje iz ču​ve​ne se​r i​je Pa​blo Live, na ko​je​mu se na​la​zio re​-
maste​r i​r a​ni Afro Blue Impressi​ons Johna Coltra​nea. Bio je to snimlje​ni koncert sa stva​r i​ma koje je
Coltra​ne svi​r ao na brojnim nastu​pi​ma, na​r avno, s Na​imom i My Fa​vo​uri​te Things, ali ono zbog čega
je Ba​nić vo​lio tu snimku bio je Spi​ri​tu​al, koji je po​či​njao pompoznom, go​to​vo ma​ni​festnom na​ja​vom
te​nor-sakso​fo​na, a posli​je pre​r astao u me​đu​igru instru​me​na​ta od ko​jih kao da je sva​ki za sebe prisva​-
jao po je​dan solo, od senti​mentalne me​di​ta​ci​je Mc​Coy Tyne​r o​va kla​vi​r a, pre​ko atmosferskog po​igra​-
va​nja Jo​ne​so​vih bub​nje​va, pa sve do odja​ve Garri​so​no​va basa, koja je zvu​ča​la kao kakva nježna re​ka​-
pi​tu​la​ci​ja pri​če za san. Je​di​no što je Ba​ni​ća u sve​mu tomu po​ma​lo sme​ta​lo, ili mu ne​dosta​ja​lo, bilo je
ono tiho kvrc​ka​nje vi​ni​la pod već dotra​ja​lom Shu​re​ovom zvuč​ni​com, kvrc​ka​nje koje je znao na​pa​met,
baš kao i di​o ni​ce svih če​ti​r i​ju instru​me​na​ta. Znao je da se u no​vi​na​ma po​javlju​ju i do​ko​na gunđa​la
koja tvrde kako kompaktni disk ni​ka​ko ne može za​mi​je​ni​ti vi​nilnu plo​ču jer je di​g i​talni za​pis ku​di​ka​-
mo hlad​ni​ji od ana​logno​g a. Ali sve​jed​no je vi​nilnih plo​ča s vre​me​nom go​to​vo posve nesta​lo, a
kompaktni se disko​vi to​li​ko razmno​ži​li da ih se moglo naći čak i na stalci​ma ve​li​kih pro​da​va​o ni​ca
mje​šo​vi​te robe. Među konzerva​ma rajči​ce i sinte​tič​kim ča​r a​pa​ma s greškom. Možda i sto​g a što smo
po​la​ko iz toplo​g a vre​me​na prešli u hlad​no, di​g i​talno doba, bez ob​zi​r a na to što o tome misli​li te​o re​ti​-
ča​r i glo​balnog za​toplje​nja.
Pre​dve​čer, kada je mislio pri​je​ći tih sto​ti​njak ko​r a​ka što su ga di​je​li​li od Bri​tansko​g a trga i bar
dje​lo​mi​ce popra​vi​ti poslje​di​ce nesretnog razgo​vo​r a što ga je prošle noći za​po​dje​nuo s kće​r i, ušao je
u nje​g ov ured kratko oši​ša​ni čovjek u kožnom ka​pu​tu, hlad​no ga poz​dra​vio i bez uobi​ča​je​ne za​molbe
go​to​vo ulti​ma​tivno re​kao:
– Gazda vas želi vi​dje​ti!
Ba​nić ga pre​ko vo​lje pogle​da, uzme ci​g a​r e​te i za​pa​li. Po​tom, sve​jed​na​ko sje​de​ći za rad​nim sto​-
lom, otvo​r i la​di​cu, pro​na​đe među spi​si​ma jed​nu od fo​togra​fi​ja koje su mu pre​o sta​le na​kon promje​ne
osob​nih do​ku​me​na​ta, pa je baci pred čovje​ka koji se lju​tio kad su ga zva​li Guba.
Ovaj je neko vri​je​me lju​ti​to pro​matrao čas Ba​ni​ća, čas fo​togra​fi​ju na sto​lu, a po​tom je izva​dio
rupčić, useknuo se i pre​ko vo​lje ka​zao mekšim, po​pustlji​vi​jim gla​som:
– Gazda vas moli da do​đe​te. Iskrsnu​le su nove okolnosti o ko​ji​ma mora razgo​va​r a​ti s vama.
Ba​nić se po​ti​ho nasmi​je, uzme vjetrovku s vje​ša​li​ce i klju​če​ve od auta koji su le​ža​li pokraj da​-
našnje pošte, uglavnom ra​ču​na i opo​me​na.
– Ne tre​ba​ju vam klju​če​vi. Ja ću vas odvesti i vra​ti​ti natrag.
– Mo​že​mo i pje​ši​ce. Do Je​le​novca je tek kratka šetnja.
– Gazda nije na Je​le​novcu nego na pri​ja​mu u jed​nom lo​ka​lu.
– Je li tajna gdje je taj lo​kal?
– Ah ne – bio je spre​man na su​r ad​nju Guba, ili An​dri​ja Škrlet, kako mu je bilo pra​vo ime. – To
je Herc na Ze​lenga​ju. Sla​vi se ro​đendan kće​r i nje​g o​va poslovnog partne​r a Gru​de​na. Gazda vas ne bi
uzne​mi​r i​vao, ali na​kon te prosla​ve pu​tu​je u Ri​je​ku, a ono o čemu bi se s vama že​lio po​savje​to​va​ti ne
može če​ka​ti...
– Si​g urno bi vam zamje​r io da me ne uspi​je​te do​vesti.
– Pa... gazda bi se lju​tio – reče Guba suho, i namjerno na​bi​je ruku u onaj džep gdje je, kako je
Ba​nić sasvim si​g urno znao, držao re​volver.
– Ide​mo onda! – odvra​ti istra​ži​telj, pa iz la​di​ce izvu​če svoj Smith&Wesson, zagle​da mu se u bub​-
njić, a po​tom ga strpa u džep vjetrovke, po​na​ša​ju​ći se svo vri​je​me kao da je sam u ure​du. – Ne tre​ba
gu​bi​ti vri​je​me. Dje​čji ro​đenda​ni zna​ju biti ve​se​li. Oso​bi​to ako na nji​ma ima i vatro​me​ta.
Herc se na​la​zio na rubu šume u Ze​lenga​ju, nešto dub​lje u ze​le​ni​lu no pozna​ti resto​r an As. Slo​vio
je kao skup i otmjen lo​kal u ko​je​mu su se okuplja​la vrlo elitna društva, po​li​tič​ka, estrad​na, sportska,
kri​mi​nalna, a među sto​lo​vi​ma su, oso​bi​to kada bi lo​kal bio pun, rado krsta​r i​li fo​togra​fi bu​le​varskih
ma​g a​zi​na pri​kuplja​ju​ći gra​đu za svo​je tjed​ne ru​bri​ke u ko​ji​ma se go​vo​r i​lo što su pro​teklo​g a tjed​na
po​pi​li i prož​drli slavni. Već izda​le​ka, dok su se s glavne ceste spušta​li pre​ma sa​mosto​je​ćoj zgra​du​r i​ni
sku​po​g a resto​r a​na, Ba​nić je shva​tio da je ci​je​li Herc ve​če​r as iznajmljen za tu prosla​vu, te da je za
osta​le slu​čajni​ke zapra​vo zatvo​r en. Nje​g o​vo je ogra​đe​no parki​r a​lište bilo na​lik na bo​lju halu kakvo​-
ga me​đu​na​r od​nog sajma auto​mo​bi​la, a na rampi pri ula​zu sta​jao je čovjek u du​g om zimskom ka​pu​tu,
ne​ka​ko ni​zak i na​bi​jen, po​ma​lo azijske fi​zi​o no​mi​je, u ko​je​mu je Ba​nić od​mah uspio pre​pozna​ti vo​za​-
ča kombi​ja za ko​jim se vo​zio sta​r om Sa​mo​borskom cestom.
Čovjek im je po​di​g ao rampu i dok su pro​la​zi​li, Ba​nić spusti staklo i s ve​se​lom ga ne​dužnošću
upi​ta:
– A gdje je ta​tek? Parki​r a​lište je ide​alno za nje​g o​va električ​na ko​li​ca.
Tip ga zbu​nje​no pogle​da, ali ne od​g o​vo​r i. Či​ni​lo se kao da mu Gu​bi​na na​zoč​nost ne do​pušta da
ula​zi u pre​pirke i razjašnja​va​nja. Guba je, ra​zumlji​vo, u toj nji​ho​voj hi​je​r arhi​ji bio viši od nje​g a.
– Vi pozna​je​te Haškog? – upi​ta Guba Ba​ni​ća. Vi​dje​lo se da je izne​na​đen takvom mo​g uć​nošću.
– Haški je idi​o t u električ​nim ko​li​ci​ma? – upi​ta Ba​nić.
– Ne, ne... – od​sutno će Guba vo​ze​ći Che​eroky pre​ma slo​bod​nom di​je​lu parki​r a​lišta. – Taj u ko​li​-
ci​ma najbo​lji mu je pri​ja​telj. U pro​metnoj su mu nezgo​di ne​povratno unište​na ko​lje​na tako da će ci​je​-
li ži​vot pro​vesti u ko​li​ci​ma. Haški je ovaj ko​je​mu ste se upra​vo obra​ti​li... ona​ko kako on to ne voli...
– Zašto ga tako zovu? Zbog onog no​g o​metnog klu​ba?
 – Kakvo​g a no​g o​metnog klu​ba? – upi​ta vo​zač Che​erokyja. Oči​to je bio premlad da bi čuo za
zagre​bač​ki HAŠK. Ko​nač​no se auto za​usta​vi i Guba mu od​g o​vo​r i:
– Tako ga zovu zbog Ha​aga. Neko se vri​je​me u ko​mu​njarskim no​vi​na​ma dosta pi​sa​lo o tome
kako je na listi za Ha​aški sud. Na​r avno, posve ne​o pravda​no. Gazda je anga​ži​r ao najskuplje odvjetni​ke
da po​bi​ju takvu mo​g uć​nost.
– Oho, onda je za​ci​je​lo u nje​mu do​bio vjerno​g a slu​g u – zaklju​či Ba​nić.
– Haški bi za gazdu oti​šao u vatru pakle​nu.
– Ako već nije – pri​mi​je​ti Ba​nić i kre​ne pre​ma ula​zu u Herc, oko ko​je​g a su se vrzma​li neki čud​-
ni ti​po​vi gru​be gra​đe i splošte​nih lica, koji su mogli biti tje​lohra​ni​te​lji, ali i na​jo​bič​ni​ji gosti koji su
malo izišli na svjež zrak. Na​ža​lost, po​misli Ba​nić, nasta​la su takva vre​me​na u ko​ji​ma čovjek sve teže
razli​ku​je lju​de koji su izišli da udahnu svje​žeg zra​ka, od obič​nih pro​fe​si​o nalnih nitko​va. Kao što su
nesta​le i razli​ke izme​đu fi​zi​o no​mi​ja gazda i nji​ho​vih gorštač​ki obli​ko​va​nih tje​lohra​ni​te​lja.
Sre​dišnja prosto​r i​ja Herca bila je za tu pri​g o​du po​seb​no pripremlje​na i ure​še​na, tako da su sto​-
lo​vi u njoj bili slo​že​ni u koncentrič​ne kru​g o​ve što su se ši​r i​li oko male po​zorni​ce, na ko​joj su bili
mikro​fo​ni i nešto sce​nogra​fi​je kakva se može vi​dje​ti u bajko​vi​tim dra​mo​le​ti​ma i u ka​za​lišti​ma lu​ta​ka.
Za po​ši​r o​kim okruglim sto​lo​vi​ma za​ci​je​lo su sje​di​le kompletne obi​te​lji, što se vi​dje​lo po razno​li​-
kosti uzva​ni​ka, od ša​r e​no i ve​se​lo odje​ve​ne dje​ce, pre​ko na​pad​no ele​g antne mla​de​ži, sve do baka i
dje​do​va u jed​nostavni​joj, ali za​si​g urno ne ma​nje sku​poj odje​ći. Sve je dje​lo​va​lo ne​ka​ko aseptič​ki
čisto, pa​r ad​no i otmje​no, usi​lje​no de​centno i ko​r ektno, pa je Ba​ni​ća od​mah pod​sje​ti​lo na ma​fi​jaške
prosla​ve iz filmo​va, premda mu je bilo jasno da u nas nema tako filmič​nih bandi​ta i tako pi​to​r esknih
so​ci​jalnih ri​tu​ala kakvi su oni si​ci​li​janski, korzi​kanski, ži​dovski. S po​zorni​ce je upra​vo otišla ne​-
kakva playback zvjezdi​ca, sasvim na​lik onoj sa She​ra​to​no​ve pro​mo​ci​je, a na nju se uspeo ugled​ni te​-
le​vi​zijski za​bavljač či​jim su se vi​ce​vi​ma gle​da​te​lji smi​ja​li u udarnim ve​černjim termi​ni​ma. Dakle, ču​-
ve​na je tv-zvi​jezda tek na​jamni rad​nik, mislio je Ba​nić dok ga je Guba vo​dio ka sto​lu za ko​jim je sje​-
dio Ro​bert Svi​lar, za​bo​r avlja​ju​ći pri​tom da i on sâm na neki na​čin pri​pa​da društvu pla​će​nih za​bavlja​-
ča jer radi za njih, ne pi​ta​ju​ći se pre​vi​še kakvim ga to novcem pla​ća​ju.
Svi​lar je sta​jao u društvu vi​so​ko​g a si​je​dog šezde​se​to​g o​dišnja​ka, ko​je​g a je Ba​nić znao s te​le​vi​-
zijskog ekra​na jer se po​javlji​vao uvi​jek kada bi gle​da​teljstvu tre​ba​lo objasni​ti čisto​ću, opravda​nost i
krajnju nužnost raznih od​lu​ka, po​te​za i rje​še​nja koji su smr​dje​li na zlo​upo​r a​bu i kri​mi​nal. On ni​ka​da
nije bio u sa​mom vrhu izvršne vlasti, ali su ga svi zna​li kao »ja​kog« stra​nač​kog igra​ča i lo​kalnu
zvjerku iz sje​ne, koja ne​vid​lji​vom tintom potpi​su​je od​lu​ke što ih to​bo​že do​no​se dru​g i, tako da se već
go​to​vo poslo​vič​no go​vo​r i​lo kako iza neke mu​lja​že »sto​ji doktor Kostov«, premda on ni​ka​da nije
imao tu ti​tu​lu, nego je za njom očajnič​ki žu​dio. Sa Svi​la​r om i Kosto​vim bio je oni​ži tip po​ma​lo pa​te​-
tič​na drža​nja i hitrih pokre​ta, vje​r o​jatno četrde​se​to​g o​dišnjak do​bro nje​g o​va​na lica i bra​di​ce tako pe​-
dantno pod​štu​ca​ne da je dje​lo​va​la kao naknad​ni li​kovni do​me​tak licu. Nje​g a je Svi​lar pred​sta​vio Ba​-
ni​ću kao internista svjetsko​g a gla​sa, dokto​r a Va​le​r i​ja​na Gru​de​na, ujed​no i sretnog oca de​se​to​g o​dišnje
dje​vojči​ce Ju​li​ja​ne, koja je ve​če​r as sla​vi​la ro​đendan na tako ve​le​ban na​čin.
Internist svjetsko​g a gla​sa, kao što je i glas Loly Lu svjetski, po​misli Ba​nić ru​ku​ju​ći se najpri​je s
lažnim, a po​tom i s pra​vim dokto​r om, pa​ze​ći da se pri​tom ne za​le​ti i ne stisne im presrdač​no ruku.
Pro​matra​ju​ći svu tu pre​uzetnu raskoš, sje​tio se ne​kog od svo​jih ro​đenda​na iz dje​čač​ke dobi, sje​tio se
sen​dvi​ča od jefti​ne so​me​r i​ce s ma​jo​ne​zom iz ma​mi​ne do​ma​će ra​di​nosti i ba​ki​ne jefti​ne torte od keksa
Pe​tit be​urre, te funkci​o nalnih poklo​na koje je do​bi​vao: jed​ne go​di​ne šla​pe, dru​g e pi​dža​ma, pa onda
opet od po​četka.
– Evo je, evo je! – zapljeskao je u ne​na​da​nom nastu​pu ra​dosti doktor svjetsko​g a gla​sa, a za​tim
upro prstom pre​ma onoj kružnoj po​zorni​ci nasred dvo​r a​ne. – Zar nije bo​žanstve​na!?
A tamo se stu​ba​ma, malo pre​teška ko​r a​ka, uspe​la go​jazna dje​vojči​ca okrugla lica i duge ured​ne
kose, odje​ve​na u ru​ži​častu ha​lji​nu s bi​je​lim čipkastim anđe​o skim kri​li​ma, spretno pri​čvršće​ni​ma na
leđa. Dje​vojči​ca je napra​vi​la te​atralni kniks, po​tom se du​bo​ko naklo​ni​la, a za​tim prišla mikro​fo​nu i
po​če​la re​ci​ti​r a​ti Ba​ni​ću ne​poznat sti​hotvor:

Oj, anđe​le, s ore​olom na gla​vi

Tko Boga i Hrvatsku ne voli,
Tog ne​mi​losrd​no smla​vi,
Da umre u strašnoj boli.

– To je kćerki​ca gospo​di​na Gru​de​na – objasni Svi​lar po​ti​ho Ba​ni​ću. – Gra​cilno, suptilno biće!
Sama je sasta​vi​la tu pjesmu.
– I po​r u​ka je jed​na​ko gra​cilna – pri​mi​je​ti Ba​nić, našto im doktor Gru​den obo​ji​ci upu​ti pri​je​ko​-
ran pogled, ne zato što bi čuo Ba​ni​će​vu primjed​bu, nego zato što su se drznu​li pri​ča​ti u sve​tom tre​-
nutku kad nje​g o​va je​di​ni​ca u ruhu anđe​la baca pjesnič​ko prokletstvo na sve nepri​ja​te​lje Boga i
Hrvatske.
A kad je de​se​to​g o​dišnje dje​tešce sa svo​jih se​damde​se​tak kila i krhkim anđe​o skim krilci​ma uz
fre​ne​ti​čan plje​sak otrča​lo s po​zorni​ce, re​kao je Svi​lar Gru​de​nu:
– Prekrasno di​je​te! Vi zna​te ko​li​ko vam za​vi​dim jer u tom pogle​du ni​sam imao sre​će. Baš zbog
te stva​r i je i gospo​din Ba​nić ov​dje. Na​dam se da ne​će​te zamje​r i​ti ako se na​čas uda​ljim s njim.
– Na​r avno, dra​g i pri​ja​te​lju – reče Gru​den po​ma​lo od​sutno jer je pogle​dom već provje​r a​vao nije
li se nje​g o​vo uni​katno čedo već pro​bi​lo do obi​teljsko​g a sto​la.
Po​tom se Svi​lar okre​nuo ka Gubi koji je, po​put pra​vo​g a vojni​ka, sve​jed​na​ko če​kao da mu se
povje​r i slje​de​ći va​žan za​da​tak.
– Gdje je najve​ći mir da po​r azgo​va​r am s gospo​di​nom Ba​ni​ćem?
– U prosto​r i​ji sa šankom – kratko će Guba. – Že​li​te li da je ispraznim?
– Ne tre​ba! – odre​že Svi​lar. – Ne​će​mo razgo​va​r a​ti o vojnim tajna​ma.
– Je​di​no što je Alojz tamo. Opet je pi​jan.
Ali Svi​lar kao da ga nije ni čuo, brzo je kre​nuo ka prosto​r i​ji gdje se na​la​zio šank s je​dva ne​ko​li​-
ko gosti​ju, koji su ova​mo za​si​g urno po​bjegli izmo​r e​ni bu​kom i ki​čem u glavnoj dvo​r a​ni. Za šankom
je, vid​no pi​jan, sta​jao vrlo vi​sok čovjek, go​to​vo ko​šarkaške vi​si​ne, po či​jem se ina​če jefti​nom odi​je​lu
vi​dje​lo ne samo da je štošta pro​lio po sebi, nego da je već i pa​dao na pod.
Ro​bert Svi​lar po​ve​de svo​g a poslovnog gosta pre​ma na​ju​da​lje​ni​je​mu, po​lu​zamra​če​nom se​pa​r eu,
mjestu priklad​ni​jem za lju​bavni nego za poslovni razgo​vor. Sje​li su za stol, ne​ko​li​ko ko​r a​ka ispred
njih ostao je Guba, koji je, po​put kakva stra​ža​r a, pa​zio da im se ne pri​bli​ži tko​g od ne​po​že​ljan.
Ba​nić je od​bio piće, pa ni Svi​lar nije na​r u​či​vao ništa. Vi​dje​lo se kako i sâm želi čim pri​je zaklju​-
či​ti ovaj razgo​vor.
 – Slu​šajte, ne znam što bih vam re​kao – poč​ne Ba​nić. – Vi za​si​g urno već sve zna​te.
– A što bismo to tre​ba​li zna​ti?
– Pa tako... – oko​li​šao je Ba​nić. – Ja sam pra​tio nje​g a, a vi ste pra​ti​li mene...
– Zna​či, ipak su vas pra​ti​li! – lupne Svi​lar ša​kom po sto​lu kao da je izne​na​đen i srdit. – Re​kao
sam im da vam to ne rade, ali su oni stalno tvrdi​li kako su pri​vatni istra​ži​te​lji pre​va​r anti koji uzmu
no​vac i od​magle. Ka​za​li su da mo​r a​mo biti posve si​g urni da pošte​no odra​đu​je​te svoj po​sao.
– Vi​di​te, gospo​di​ne Svi​la​r u, ja sam pre​uzeo ovaj angažman u ko​je​mu se postavlja​ju pi​ta​nja i
sumnje u vezi s mo​jom pro​fe​si​jom, a da ja ni u jed​nom tre​nu ni​sam postavljao ni​kakvih pi​ta​nja u
pogle​du va​še​g a posla. Što ja znam, možda se i vi ba​vi​te prljavšti​na​ma u ko​ji​ma ja ne bih htio niti tre​-
bao su​dje​lo​va​ti. Čak ni kao pla​će​no njuška​lo.
– Slu​šajte, ja sam ugle​dan poslovni čovjek! – oštro će on kao da ga lju​te takve sumnje. – To svi
zna​ju, pa ste mogli sazna​ti i vi!
– Svi koji se bave ne​kim poslom poslovni su lju​di – odvra​ti istra​ži​telj. – I ja sam poslovni
čovjek, i ona nesre​ća koja je pje​va​la pri​je de​be​log anđe​la i... Zna​te, je​di​no ne​za​posle​ni nisu poslovni
lju​di.
– Že​li​te li doći sutra k meni na Je​le​no​vac da vam pru​žim uvid u svo​je poslovne knji​g e i ri​je​šim
vas mo​r alnih di​le​ma? Tra​ži​te li od mene i tako apsurd​nu gestu?
– Ne, ne, ne​mam ja ve​li​kih mo​r alnih di​le​ma – nasmi​je se Ba​nić. – Od​nosno, možda samo noću...
i to onda kad ne mogu spa​va​ti. Ovaj moj po​sao i ne bi se mo​g ao ra​di​ti uz ve​li​ka pro​pi​ti​va​nja i uz ve​-
li​ke mo​r alne dvojbe... A kada ih i imam, rje​ša​vam ih sasvim jed​nostavno.
– Kako?
– Uz po​moć piva! I najte​ža mo​r alna dvojba ri​je​ši se sa šest, se​dam ili osam boca. Tad do​la​zi bla​-
ženstvo.
I dok ga je on za​ču​đe​no pro​matrao, Ba​nić izvu​če iz dže​pa pa​pi​r ić i gurne ga pre​ko sto​la.
– Tu je po​pis lju​di ko​ji​ma je nu​dio crte​že, ali pretpostavljam da ni​ko​me nije uspio ništa pro​da​ti.
– To je do​bro – za​do​voljno će Svi​lar.
– I jest i nije – slegne ra​me​ni​ma Ba​nić. – Sli​ke, od​nosno crte​ži, kako to već vo​li​te zva​ti, lažni su,
od​nosno bezvri​jed​ni. Mogli bi se možda pro​da​ti sli​jepci​ma, ali njih je među trgovci​ma umjetni​na
uisti​nu vrlo malo.
I tada, dok je Svi​lar uzi​mao pa​pi​r ić s ime​ni​ma, onaj vi​so​ki tip za šankom opusti se po​put krpe i
pad​ne na pod. Dugo je tre​ba​lo da se čovjek ko​šarkaške vi​si​ne prospe po poplo​če​nom tlu. Za​tim se
malko pri​be​r e i poč​ne pso​va​ti:
– Pizda im ma​te​r i​na! Ti nitko​vi pro​fi​terski rade šanko​ve tako da su skliski i da se norma​lan
čovjek ne može za​drža​ti...
Guba je prisko​čio pi​jancu, po​di​g ao ga i uspio ga ne​ka​ko oslo​ni​ti na šank.
– Zašto ga ne odve​deš? – upi​ta Svi​lar svog po​moć​ni​ka.
– Namjerno sam ga do​veo ova​mo jer je u dvo​r a​ni tako strašno pao da je sru​šio ci​je​li stol s ca​te​-
ringom.
– Eto, vi​di​te kako nisko može pasti inte​lektu​alac – s uzda​hom će Ro​bert Svi​lar. – Ne​koć je bio
eko​nomski i fi​nancijski ekspert, pro​fe​sor, a sada... sada je rob alko​ho​la.
 – Alojz će vam svi​ma po​ka​za​ti slič​nost izme​đu na​či​na na koji funkci​o ni​r a​ju lo​g a​r itmi i lo​ko​mo​-
ti​ve! One parne! – izde​r ao se po​novno pi​ja​nac za šankom i po​novno pao na pod. Na​kon toga Guba ga
je još je​danput po​di​g ao i uz po​moć barsko​g a stolca ne​ka​ko učvrstio uz šank.
– Još de​set li​ta​r a viski​ja! – izde​r ao se pi​ja​ni Alojz na šanke​r a koji je mirno bri​sao koktelske
čaše. – Sad sam sta​bi​lan pa mogu kre​nu​ti da​lje!
– Mo​žeš kre​nu​ti u ku​r ac! – od​bru​sio mu je šanker.
Iz dvo​r a​ne se za​ču​la glazba i gla​si​ći ne​uvježba​no​g a dje​čjeg zbo​r a. Uisti​nu se mala Ju​li​ja​na Gru​-
den ro​di​la pod sretnom zvi​jezdom, mislio je Ba​nić dok mu je Svi​lar, ne oba​zi​r u​ći se više na pi​janca
za šankom, objašnja​vao:
– To što su vama ka​za​li da su crte​ži lažni i bezvri​jed​ni naprosto je za​vist eta​bli​r a​nih li​kovnih
kru​g o​va jer su i sami svo​je​dob​no po​ku​ša​va​li doći do tog nepro​cje​nji​vog bla​g a. Ali gospo​di​ne Ba​ni​-
ću, za​bo​r a​vi​te časkom na crte​že i koncentri​r ajte se na moj ve​li​ki pro​blem. Na​ime, ja već dva dana ne
mogu sazna​ti gdje se na​la​zi moj sin. Jeste li ga pra​ti​li?
– Kad sam doznao da su sli​ke lažne i koga je sve posje​tio, držao sam da je moj po​sao završen –
bra​nio se istra​ži​telj zna​ju​ći da ne dje​lu​je baš uvjerlji​vo.
– A nije bio! A nije bio! – go​to​vo će plač​lji​vo Svi​lar. – Nitko ne zna gdje je! Gospo​di​ne, ja
naprosto ape​li​r am na vas da nasta​vi​te s poslom koji sam vam dao! Sada i nisu to​li​ko važni crte​ži ko​li​-
ko je važno da na​đe​te Arna i ja​vi​te mi da je živ! Da je na si​g urno​me. A ja... ja ću vam pla​ti​ti i vašu
dvostru​ko uve​ća​nu ta​r i​fu.
Ba​nić bi najra​di​je osta​vio pa​te​tič​nog »poslovnog čovje​ka« i ro​đendansku prosla​vu ce​lu​litno​g a
anđe​la, ali je i nje​mu tre​bao no​vac. Ako stva​r i do​bro kre​nu, Nika će se uda​ti. Ako stva​r i ne kre​nu do​-
bro, Li​di​ji će možda tre​ba​ti sku​pa pri​vatna kli​ni​ka. Ako osta​vinska raspra​va izne​na​da završi, možda
će se, za​jed​no sa svo​jih šeststo kompaktnih disko​va, isto​g a dana naći na uli​ci. Usto, imao je neku čud​-
nu slutnju da bi za​blu​dje​log Svi​la​r o​va sina s nešto malo sre​će mo​g ao i pro​na​ći jer mu je auto​mo​bil
još prošle noći bio ispred unajmlje​ne kuće.
– Na​dam se da ci​je​ni​te moju očinsku bri​g u – reče Svi​lar vid​no uzbu​đen pa gurne pred Ba​ni​ća
omotni​cu u ko​joj je mo​g ao biti samo no​vac. – Zna​te, ja sam se već po​mi​r io s tim da moj sin neće s
anđe​o skim kri​li​ma re​ci​ti​r a​ti re​li​g ijske pjesmi​ce vlasti​te pro​izvod​nje, ali di​je​te je ipak di​je​te. Usput,
čini mi se da je vaša Nika sretno stigla iz Londo​na.
Re​kavši to, Svi​lar usta​ne i kre​ne pre​ma sre​dišnjoj prosto​r i​ji zastavši tek nakratko pokraj šanka
da bi se izde​r ao na pi​janca, koji je, su​de​ći po sve​mu, ta​ko​đer pri​pa​dao oni​ma koji su ga zva​li
»gazda«:
– Alojz, ti se uporno tru​diš da posta​neš moj najve​ći pro​blem! I to ti uspi​je​va. Premda do​bro znaš
kako ja rje​ša​vam pro​ble​me.
Ba​nić diskretno otvo​r i omotni​cu i, za​vi​r ivši u nju, otkri​je kako je postao no​vim vlasni​kom dvi​je
ti​su​će eura. Po​tom brižlji​vo strpa omotni​cu u džep i po​la​ko pri​đe šanku.
– Kakvo pivo ima​te?
– Tamno i svi​jetlo – odvra​ti šanker sasvim idi​o tski, tako da je Ba​nić mo​r ao od​mahnu​ti ru​kom.
A po​tom, pri​je no što će oti​ći, unio se onom pi​ja​nom Alojzu u oči i auto​r i​ta​tivno ga upi​tao:
– Zašto gazda misli da si ti nje​g ov najve​ći pro​blem?
– Ma ku​r ac! – promrmlja pi​ja​nac već na rubu svog oči​to re​do​vi​to​g a, sva​kod​nevnog de​li​r i​ja. –
Nje​g ov je najve​ći pro​blem žena koja se tuca na​o ko​lo i sva​ki čas zbri​še od kuće.
 Kasno na​ve​čer magla na Bri​tanskom trgu posta​la je tako gusta da je ki​o sk s no​vi​na​ma pro​na​šao
više po sje​ća​nju no po svjetli​ma. Uzeo je sutrašnje no​vi​ne, premda se nije na​dao da bi u nji​ma mo​g ao
pro​na​ći išta za​nimlji​vo. Možda ga je više go​li​ca​la či​nje​ni​ca da posje​du​je nešto sutrašnje, dakle nešto
što je još ne​ko​li​ko sati povlasti​ca i ku​r i​o zi​tet nego sama mo​g uć​nost da se za​du​bi u naslo​ve koji mi​r i​-
šu na tiskarsku boju i iz njih dozna nešto važno, nešto što još nije znao. Kod kuće je za​pa​lio ci​g a​r e​tu i
za​bo​r a​vio na ve​če​r u čim je otvo​r io hlad​njak i ugle​dao to​li​ke boce, čija je površi​na bila oro​še​na kao
u najbo​ljim rekla​ma​ma za pivo. Po​tom se nasmi​jao u sebi sje​tivši se kako mu je ogra​ni​če​ni šanker
re​kao da ima tamno i svi​jetlo pivo, pa si po​te​zom plastič​nog upa​lja​ča otvo​r i jed​no svi​jetlo.
Za​tim je nazvao bivšu ženu. Nika je bila neg​dje vani s fa​moznom Rupčić​kom, a Li​di​ju su po​-
novno mu​či​la leđa.
– Tko ti je na faksu pre​da​vao one fi​nancijske pred​me​te? – upi​ta je on na​da​ju​ći se da će se ona
toga sje​ća​ti.
– Što će ti to? Jesi li po​lu​dio?
– Daj se sje​ti! Mo​lim te!
– Što ja znam... Knebl... An​dra​šić​ka... onda kratko vri​je​me onaj Fi​jan... – go​vo​r i​la je Li​di​ja po​la​-
ko. Vi​dje​lo se da i ona ima pro​ble​ma s pamće​njem.
– A Alojz?... Neki Alojz...
– Joj da! – sje​ti se ona i živne. – Alojz Ha​baht! Lojtra! Zva​li su ga tako zbog vi​si​ne. Pra​vi mla​di
ge​nij! Na​g a​đa​lo se kako će završi​ti kao no​be​lo​vac, a završio je na anta​bu​su. Pro​pio se... tko zna je li
uopće živ.
– A za što je bio struč​njak?
– Baš za fi​nanci​je. Go​vo​r i​lo se da je bio ka​dar uz po​moć fi​nancijske šminke najka​tastro​falni​je
tvrtke pri​ka​za​ti kao pro​fitno čudo. I obrnu​to. Ali što ćeš kada je od sve​g a najvi​še vo​lio viski.
Zaklo​pivši mo​bi​tel, Ba​nić izva​di iz sto​la prospekt što ga je ugra​bio iz Arno​va auto​mo​bi​la. Bila
je to skupna po​nu​da raznih ma​lih ho​te​la, mo​te​la, se​o skih kuća i do​brih za​lo​g ajni​ca smješte​nih
uglavnom uz hrvatsku gra​ni​cu. Uz jed​nu sli​ku ve​leb​ne zgra​de koja je ne​o do​lji​vo pod​sje​ća​la na sta​r u
austro​ugarsku vilu bio je ke​mijskom olovkom za​o kru​žen te​le​fonski broj. Ispod sli​ke li​je​pim je, po​-
ma​lo sta​r inskim, od​nosno se​ce​sijski sti​li​zi​r a​nim slo​vi​ma pi​sa​lo: Keller, mo​tel, pi​vo​varna in pivni​ca
Po​lomje.
 10.

KAD SE KO NAČ NO USPIO IZ DVO JI TI IZ DU GAČ KE ko​lo​ne na​vi​jač​kih auto​mo​bi​la koja se razmjerno spo​r o kre​-
ta​la pre​ma Ljub​lja​ni radi ne​kog strašno važnog športskog okrša​ja i skre​nu​ti na cestu što je vo​di​la do
obližnjeg Kelle​r o​va izle​tišta koje se rekla​mi​r a​lo kao »mo​tel, pi​vo​varna in pivni​ca«, Ba​nić je
razmjerno brzo uspio uoči​ti razli​ku izme​đu ono​g a što se nu​di​lo u tu​r istič​koj bro​šu​r i i vi​so​ke katni​ce
s ko​lo​na​da​ma, postavlje​ne uza sam rub bje​lo​g o​r ič​ne šume. Na​ime, prospekt što ga je ukrao iz Arno​-
va auto​mo​bi​la bio je opremljen sli​ka​ma pro​ljetne rasko​ši i ve​dra dana. Sve je blista​lo pod jarkim
suncem, pu​pa​lo od bujna ze​le​ni​la pro​ša​r a​no​g a cvjetnim na​sa​di​ma, boje zda​nja bile su savrše​no svje​-
že, baš kao da je fo​tograf za potre​be sli​ka​nja mo​r ao rastje​r a​ti li​či​o ce, a krov je upra​vo go​r io pla​-
ninskim crve​nim cri​je​pom po ko​je​mu još nije pala ni prva kiša.
Mo​tel Keller u stvarnosti je dje​lo​vao mno​g o pro​za​ič​ni​je, možda čak i su​morni​je, ili bar tužni​je.
Na​r avno, ze​le​ne tra​ve više nije bilo, šuma je bila tek ogo​lje​li la​bi​r int kvrga​vih gra​na bez lišća, cri​jep
na kro​vu bio je u onoj čud​noj fazi pre​laska iz crve​ne u neku ne​o dre​đe​nu prlja​vu boju, a fa​sa​da mo​te​-
la bila je to​li​ko trošna da se či​ni​lo kao da su za tu​r istič​ku bro​šu​r u dotje​r a​ni u Pho​tosho​pu.
Kako se magla već po​če​la di​za​ti, Ba​nić sje​verno od mo​te​la spa​zi usjek u šumi i ve​li​ku, slo​že​nu
konstrukci​ju, na ne​kim mjesti​ma za​li​ve​nu be​to​nom, na dru​g i​ma pak sastavlje​nu od kompli​ci​r a​nog
saća teško​g a arma​turnog že​lje​za. Nije tre​ba​lo mno​g o gra​đe​vi​narsko​g a zna​nja pa da se shva​ti kako je
to neka vrsta vi​ja​dukta ko​jim će ići bu​du​ća auto​cesta Zagreb – Ljub​lja​na.
Sada je Ba​ni​ću posta​lo jasno zašto se ovaj sivi pri​zor to​li​ko vid​lji​vo razli​ku​je od eksplo​zi​je boja
u pro​pa​g and​noj pu​bli​ka​ci​ji. Ne, nije to bilo samo zbog zime, magle i ogo​lje​log drve​ća. Razli​ka je
oči​to pro​izla​zi​la i iz toga što se ov​dje, u pra​vom okružju, vi​dje​lo da mo​tel u Po​lomju nema bu​duć​-
nosti, da će vi​ja​dukt i auto​cesta, sa svo​jim ma​sivnim i ružnim pra​te​ćim gra​đe​vi​na​ma, nagrdi​ti ovu
arka​di​ju i li​ši​ti je te​meljne veze s pro​me​tom, od​nosno s gosti​ma. Do​lje, ispod vi​ja​dukta, ostat će ne​-
isko​r ište​na idi​la ugod​nih rusti​kalnih apartma​na, do​ma​će hra​ne i mla​do​g a piva što vri​je u vi​so​kim
kro​mi​r a​nim spremni​ci​ma, a neg​dje tamo gore najvje​r o​jatni​je će osva​nu​ti crpka za go​r i​vo sa svo​jim
kance​r o​g e​nim ispa​r a​va​nji​ma i mo​tel s tro​ku​tastim sen​dvi​či​ma u šušta​voj plastič​noj fo​li​ji, pi​ći​ma od
umjetnog še​će​r a i sinte​tič​kog bo​ji​la, slatki​ši​ma koji se rade od sasto​ja​ka čiji se na​zi​vi ispi​su​ju po​du​-
gač​kim ke​mijskim formu​la​ma.
Put koji je vo​dio do parki​r a​lišta mo​te​la Keller bio je uzan, ali od razmjerno do​bro​g a asfalta koji
su​r o​ve, le​de​ne zime još nisu uspje​le uništi​ti. Na​šavši se ispred ko​lo​na​de i glavnog ula​za, Ba​nić spa​zi
smje​r o​kaz koji je go​vo​r io kako se parki​r a​lište na​la​zi otra​g a, s dru​g e stra​ne zgra​de. Po​la​ko je za​o bi​-
šao mo​tel i ugle​dao ši​r ok, ne​natkri​ven i go​to​vo posve pust prostor. U dnu parki​r a​lišta stisnu​li su se
tek ze​le​ni kombi, ka​mi​o net, dva ili tri auto​mo​bi​la slo​venskih re​g istra​ci​ja i, Ba​ni​ću za​igra srce, ze​le​ni
Punto zagre​bač​kih re​g istra​cijskih plo​či​ca.
Parki​r ao je svoj Golf po​da​lje, go​to​vo iza susjed​ne zgra​de koja je, kako se po sve​mu či​ni​lo, bila
baš ta mala mo​telska pi​vo​va​r a. Znao je da su takva zda​nja u Slo​ve​ni​ji razmjerno česta, i da su im
piva, koja se ina​če mogu po​ni​je​ti kući u dvo​li​tarskim bo​ca​ma, uglavnom loša. Po​g o​to​vo tamna. Osta​-
vio je, dakle, auto tako da bi ga Arno teško mo​g ao za​mi​je​ti​ti drže​ći kako je ipak bo​lje da mla​dić ne
otkri​je da je u mo​te​lu od​sjeo još netko iz Zagre​ba. Po​šao je po​tom pre​ma ula​zu, ali se ipak vra​tio do
auta, otklju​čao prtljažnik i izvu​kao sta​r u putnu torbu punu prlja​ve odje​će što ju je za​bo​r a​vio izva​di​ti i
osta​vi​ti kod Li​di​je radi pra​nja. Uči​ni​lo mu se, na​ime, unajmi li sobu, mno​g o pa​metni​jim da ima nešto
uza se, te da tako bar dje​lu​je kao pra​vi putnik namjernik. Jer lju​di bez prtlja​g e i nisu ni​kakvi putni​ci.
Ušao je u pre​dvorje koje je zja​pi​lo prazno i pri​šao re​cepci​ji od ma​sivno​g a, za​ci​je​lo hrasto​va
drva. Zid iza re​cepci​je bio je prekri​ven je​lo​vim daska​ma na ko​ji​ma su bile učvršće​ne po​li​ce s pre​-
tinci​ma za klju​če​ve i poštu. Ci​je​li je ambi​jent dje​lo​vao ne​ka​ko pla​ninski, premda je ovo bio onaj
razmjerno niski dio Slo​ve​ni​je.
Po​ve​se​lio se otkrivši da na re​cepci​ji ni​ko​g a nema, misle​ći kako će lako provje​r i​ti je li Arno
uisti​nu pri​javljen, kada je do​šao i s kime je. Me​đu​tim, umjesto ho​telske knji​g e, za pultom je bio
kompju​tor, tako da Ba​nić, na​r avno, nije mo​g ao presko​či​ti pult, uklju​či​ti ra​ču​na​lo i tra​ži​ti po nje​mu na
koji su na​čin uve​de​ni gosti. Iz pokrajnje prosto​r i​je do​g e​g a se de​be​li čovjek ko​zi​ča​va lica, odje​ven u
ze​lenkasto odi​je​lo na​lik na lu​g arsko ili lo​vač​ko. Po si​g urnosti ko​jom se kre​tao za pultom dalo se
zaklju​či​ti da je vlasnik.
– Izvo​li​te, kaj boste? – upi​tao je ro​ša​vi, go​to​vo i ne gle​da​ju​ći gosta.
– Tre​bao sam se ov​dje sasta​ti sa svo​jim slo​venskim izda​va​čem. S gospo​di​nom Ja​ne​zom Žu​-
panči​čem. Mo​že​te li mi ka​za​ti u ko​joj je sobi od​sjeo.
– V mo​te​lu ni no​be​ne​ga Žu​panči​ča!
– Kako nema!? Pa vi​dio sam vani nje​g ov ze​le​ni Punto!
– Tisto ni nje​gov avto.
– Kako nije!? Još je ona​ko malo ogre​ben. To je od ono​g a kad smo se vra​ća​li iz Ro​g aške Sla​ti​ne,
pa smo... dajte, pro​sim vas, provje​r i​te!
Slo​ve​nac ga pogle​da sumnji​ča​vo, po​tom upa​li kompju​tor i kre​ne kvrc​ka​ti po tipkovni​ci kao da
mu je miš ne​ispra​van. Strplji​vo če​ka​ju​ći, Ba​nić ugle​da na zidu uokvi​r e​nu diplo​mu za »opravlja​nje
gostinske de​javnosti«, na ko​joj je ve​li​kim verzalnim slo​vi​ma pi​sa​lo ime vlasni​ka: TO​MAŽ KELLER.
– Ta Punto ima hrvaško re​gistra​ci​jo in je last gospo​da Arna Vogla. Pri nas je s sopro​go.
Ba​nić od​mah shva​ti kako se mla​dić poslu​žio majči​nim pre​zi​me​nom, ali to da je od​sjeo sa supru​-
gom bila je no​torna glu​post. Uglavnom, nije bilo teško zaklju​či​ti kako u mo​te​lu Keller ne zagle​da​ju
oso​bi​to pomno u osob​ne do​ku​mente.
– Dakle, zbi​lja ne pri​pa​da Žu​panči​ču... – kao da se rastu​žio Ba​nić. – Sasvim ste si​g urni u to,
gospo​di​ne To​ma​žu?
– Kako veste, da mi je ime To​maž?
Go​jazni je tip sta​jao toč​no ispod okvi​r a u ko​je​mu je bila nje​g o​va ugosti​teljska diplo​ma i ču​dio
se kako to došljak iz Hrvatske zna kako se on zove.
– Kako ne bih znao!? Gospo​din To​maž Keller. Pa vaše je pivo pozna​to s one stra​ne »meje«...
hoću ka​za​ti »na Hrvaškem«... Uzeo bih sobu i pri​če​kao gospo​di​na Žu​panči​ča. On je moj izda​vač za
Slo​ve​ni​ju, pa ću još malo na miru pregle​da​ti svo​je pjesme. Da vi​dim tre​ba li koju popra​vi​ti ili dotje​-
ra​ti.
– A lahko vi​dim vašo oseb​no ali potni list? – mirno će To​maž, oči​to vlasnik ovo​g a zda​nja bez
bu​duć​nosti, a li​cem mu se razli​je blag osmi​jeh. Una​toč asfaltnom uža​su koji su mu gra​di​li doslovno
nad gla​vom, još bi ga uvi​jek ve​se​li​lo kad bi mu tko​g od pohva​lio pivo.
Ba​nić za​vu​če ruku u unu​tarnji džep vjetrovke i izva​di osob​nu kartu u tvrdoj plasti​ci.
– Ma​ri​jan Pinta​rić – za​misli se gazda Keller, zagle​dan u pri​lič​no sta​r u i nespretnu iskazni​cu. –
Na tej sli​ki izgle​da​te pre​cej mlajši. Ja, a veste da vam oseb​na po​te​če nasled​nji te​den?
 – Na​r avno! – spremno će Ba​nić, ne mo​g avši objašnja​va​ti Slo​vencu kako ima de​se​tak osob​nih
ka​r a​ta koje mu je, za litru i vodu, ustu​pio Flegma još pri​je no što je oti​šao u zatvor. Bio je to
tramvajski pli​jen, do​ku​menti koje je pro​vincijski dže​par na spe​ci​ja​li​za​ci​ji u Zagre​bu va​dio iz ukra​de​-
nih novča​ni​ka i ba​cao u poštanske sandu​či​će i koje su Ba​ni​ću, baš u ovakvim pri​li​ka​ma, bile od ko​-
risti.
– Niste čuli za Ma​r i​ja​na Pinta​r i​ća? – zagle​da se Ba​nić ra​dozna​lo u vlasni​ka mo​te​la, kao da mu je
taj od​g o​vor važni​ji od sve​g a na svi​je​tu. – Ja sam vam je​dan od najbo​ljih hrvatskih pjesni​ka u ka​te​g o​-
ri​ji ri​mo​va​ne li​r i​ke!
– Žal mi je... še na​ših slo​venskih ni​mam časa bra​ti... – s bla​g im će sti​dom To​maž. Kao da mu se
či​ni​lo kako bi čovje​ku koji mu je pohva​lio pivo tre​bao dati neki lju​bazni​ji od​g o​vor.
Dje​vojku koja je u kompju​to​r u mo​te​la bila uve​de​na kao supru​g a gospo​di​na Arna Vogle​r a vi​dio
je na stu​bištu dok je vu​kao na kat svo​ju sta​r u torbu punu prlja​vog rub​lja. Prošla je pokraj nje​g a i on
ju je uspio pro​motri​ti iz takve bli​zi​ne da joj je mo​g ao upamti​ti i mi​r is. Bila je uisti​nu li​je​pa, za​vod​lji​-
va pla​vu​ša iz muških, možda muških ma​logra​đanskih sno​va, onakvih zbog kakvih su valjda izmišlje​-
ne najpri​je Jean Harlow i Ma​r ilyn Monroe, a posli​je još sto dru​g ih pla​vih fa​talni​ca. Iako to možda
nije tipska zna​čajka, ima​la je bistro, izdu​že​no, inte​li​g entno lice, ko​je​mu čak ni si​li​konski nazna​če​na
usni​ca nije sme​ta​la, gru​di koje su joj se čvrsto ocrta​va​le pod de​be​lim ski​jaškim pu​lo​ve​r om i savrše​-
no obli​ko​va​ne ku​ko​ve što su se na​zi​r a​li pod iz​bli​je​dje​lim i po​de​r a​nim tra​pe​r i​ca​ma, onakvi​ma kakve
su u otmje​nim bu​ti​ci​ma baš najskuplje. Bilo joj je za​ci​je​lo više od tri​de​set go​di​na, bila je, dakle, sta​r i​-
ja, čak i viša od Arna, i po sve​mu su​de​ći, bila mu je žena isto ono​li​ko ko​li​ko je i Ba​nić bio vrhunski
hrvatski pjesnik. No pu​der, sje​ni​la, kre​me i sve ono što žene stavlja​ju na lice ova gospo​đi​ca nije ra​bi​-
la kako bi skri​la go​di​ne, nego za nešto posve dru​g o, shva​tio je Ba​nić u tre​nu kad je prošla pokraj nje​-
ga. Ona je razmjerno uspješno skri​va​la mo​dri​cu na desnom oku, koju je za​ci​je​lo do​bi​la i pri​je no što
je mali Đe​r o​ni​mo oba​vi​jestio Ba​ni​ća kako je bi​je​lom bra​tu došla nje​g o​va skvo.
Ubrzo je usta​no​vio kako su na katu ovog di​je​la zgra​de samo apartman u ko​je​mu su od​sje​li Arno
i dje​vojka te dvi​je sobe. Jed​na prazna, dru​g a nje​g o​va. Me​đu​tim, raspo​r ed prosto​r i​ja bio je ta​kav da je
od​mah shva​tio kako kroz ma​sivni pregrad​ni zid neće ništa čuti. Na​ime, izme​đu nje​g o​ve sobe i
apartma​na na​la​zi​la se i nji​ho​va ku​pa​o ni​ca!
Sjeo je uz svo​ja vra​ta, uzeo pe​pe​lja​r u i za​pa​lio ci​g a​r e​tu če​ka​ju​ći neće li za​ču​ti zvuk susjed​nih
vra​ta, što bi mo​g ao biti znak da izla​ze. Na ru​čak ili jed​nostavno ne​ka​mo izvan zgra​de, premda vri​je​-
me i oko​liš i nisu bili za ro​mantič​ne šetnje. Po​pu​šio je jed​nu, dru​g u, po​tom i tre​ću ci​g a​r e​tu po​ža​livši
što od gazde To​ma​ža nije od​mah na​r u​čio i bocu piva da sada može po​la​ko pi​juc​ka​ti. No možda je
ova​ko i bo​lje, jer su Slo​venci svo​ja pri​vatna piva uglavnom fla​ši​r a​li u dvo​litre​ne boce, a na​kon dvi​je
litre piva zbi​lja ne bi bio si​g u​r an da će sve što mu je ra​di​ti oba​vi​ti pe​dantno i pro​fe​si​o nalno.
Zapra​vo, na​kon što je na​šao od​bjeglog Svi​la​r o​va sina i nje​g o​vu dru​ži​cu, mo​g ao je li​je​po sjesti u
auto i vra​ti​ti se u Zagreb, uspe​ti se na Je​le​no​vac i oba​vi​jesti​ti za​bri​nu​to​g a po​du​zetni​ka gdje mu se na​-
la​zi sin. No sve mu se više či​ni​lo kako se iza be​zazle​nog posla, iza ukra​de​nih crte​ža, iza nestanka
»sina razmetno​g a« kri​je nešto dru​g o, nešto mno​g o važni​je i opasni​je.
Imao je sre​ću, jer kada se već mislio ba​ci​ti na kre​vet od gru​be je​lo​vi​ne i odri​je​ma​ti malo, za​čuo
je kako se otva​r a​ju vra​ta susjed​nog apartma​na, pa je brzo pri​šao svom pro​zo​r u pogle​da​va​ju​ći do​lje
pre​ma ula​zu mo​te​la. Za​ni​ma​lo ga je hoće li Arno i nje​g o​va pra​ti​lja izi​ći u šetnju, hoće li se odvesti ili
su se samo spusti​li na ru​čak.
Na​kon de​se​tak mi​nu​ta bio je si​g u​r an da su do​lje u resto​r a​nu pa se spustio za nji​ma. Sje​dio je sam
za sto​lom i pro​matrao ih kroz drve​nu re​šetkastu pregra​du kako su se stisnu​li u mrač​ni se​pa​r e. Vi​dje​lo
se da žele biti sami i neprimjetni, i u go​to​vo prazno​me mo​te​lu to im nije bilo ni teško. On joj je nešto
go​vo​r io, dugo je gle​dao u oči i po​ku​ša​vao pokri​ti nje​zi​nu šaku svo​jom. Ona kao da i nije ima​la pre​-
vi​še smisla za nje​g o​ve nježnosti, trpje​la ih je neko vri​je​me, a po​tom bi ipak od​maknu​la ruku, ili
nogu, kad bi je on pod sto​lom po​ku​šao taknu​ti ko​lje​nom.
– Ste za ko​si​lo? Ima​mo bo​ga​to izbi​ro do​ma​čih jedi.
– Gospod To​maž – reče Ba​nić sasvim pristojno. – Obe​ćao sam gospo​di​nu Žu​panči​ču da ću ru​ča​-
ti s njim. Za​sad bih mo​lio samo pivo...
– Svetlo ali temno?
– I jed​no i dru​g o! – reče istra​ži​telj kao da se to samo po sebi ra​zu​mi​je. – Ne zna se koje je bo​lje!
To​maž kimne potvrd​no gla​vom, okre​ne se kao da će oti​ći, a po​tom ipak časkom zasta​ne:
– Gospod Pinta​rić, moja žena je Hrva​ti​ca in je sli​ša​la za vas. Zelo bi bila ve​se​la, če bi ji po​da​ri​li
svo​jo pesniško zbirko.
Ba​nić pro​ku​ne u sebi. Znao je da će mu jed​no​g a dana sva ta nje​g o​va lažna pred​stavlja​nja doći
gla​ve, ali nije imao kamo. Po​žu​r i od​mah smisli​ti ispri​ku.
– Čim dođe izda​vač. Gospod Žu​pančič. On mi do​no​si ne​ko​li​ko sto​ti​na nepro​da​nih knji​g a.
Vlasnik lo​ka​la promrmlja nešto i ode po na​r u​če​no pivo.
Što je du​lje pro​matrao Arna i dje​vojku, sve su mu ma​nje dje​lo​va​li kao ro​mantič​ni za​ljub​lje​ni
par. Na​ime, bilo je oči​to da je on za​ljub​ljen u nju pre​ko uši​ju, ali da ona u nje​g a nije. Bilo je možda
vje​r o​jatni​je da ga iz ne​kog svog razlo​g a drži na lju​bavnoj uzi​ci po​te​žu​ći je čas na jed​nu, čas na dru​g u
stra​nu. Nije bilo ni​ma​lo čud​no po​misli​ti kako je on pra​vi uzo​r ak za isko​r išta​va​nje, zlatni rud​nik za li​-
je​pu pokva​r e​nja​ki​nju. Bo​g at, mlad, za​ljub​ljiv, la​kovje​r an... A možda i nije, po​ku​ša​vao je obrnu​ti
pretpostavke istra​ži​telj, ali što ga je du​lje gle​dao, to je bio si​g urni​ji da je baš Arno taj koji će po​ju​r i​ti
za njom kamo god ona pošla.
Na​kon ne​kog vre​me​na gazda To​maž je pri​šao nji​ho​vu sto​lu, po​ku​pio po​su​đe, a za​tim im stao
nešto tu​ma​či​ti, našto su oni samo ki​ma​li gla​va​ma po​ka​zu​ju​ći da ga ra​zu​mi​ju. Na​kon toga je ona usta​-
la i pošla van. Kao da se boji da bi mu mogla ute​ći, Arno na brzi​nu po​ku​pi svo​je stva​r i sa sto​la i po​-
žu​r i za njom.
Mu​če​ći se sa svo​jom ve​li​kom kriglom tamnog piva koje je ima​lo slatkast, ka​r a​me​li​zi​r an okus i
možda tek tri ili tri i pol postotka alko​ho​la, Ba​nić ih je vi​dio kroz pro​zor kako za​mi​ču pre​ma parki​-
ra​lištu. Tre​bao je po​ju​r i​ti za nji​ma, ali tako na​pad​nu gestu nije smio napra​vi​ti. Na​da​ju​ći se da ipak
neće pro​pusti​ti nešto pre​sud​no, on za​pa​li još jed​nu ci​g a​r e​tu, zažmi​r i i po​ku​ša po​pi​ti pre​o sta​lo pivo
zna​ju​ći da ga još čeka i krigl svi​jetlo​g a, je​dva nešto bo​ljeg piva.
A kad je iska​pio kriglu i otvo​r io oči, pokraj nje​g o​va sto​la sta​jao je gazda Keller i gle​dao ga po​-
nosno, kao da želi ka​za​ti »ove go​di​ne nam je tamno bo​lje no ikad!«.
– Ka​kih petnajst ki​lo​metrov od Pod​četrtka je majhna čo​ko​la​darni​ca. Kot v tistem filmu Čo​ko​la​da.
Tista dva mla​da Zagreb​ča​na sta ravno zdaj od​šla tja. Ona si je za​že​le​la čo​ko​lad​no srce. Ha, ha, ha!
Ba​nić ga pogle​da kao da mu isprva nije jasno o čemu to go​vo​r i, a po​tom mu zahva​li. Bila je to
sasvim do​bra i ko​r isna oba​vi​jest, na​r avno, ne zbog čo​ko​la​de!
– Sutra ću oti​ći. Da​nas mo​r am če​ka​ti Žu​panči​ča. Možda je najbo​lje da malo odri​je​mam, a ako bi
se gospo​din Žu​pančič po​ja​vio, vi me samo na​zo​vi​te u sobu.
Po​tom je važno, go​to​vo zahvalno pogle​dao gazdu i na​iskap po​pio kriglu bi​je​lo​g a. Bilo je nešto
bo​lje, premda je ta razli​ka bila sasvim za​ne​ma​r i​va. Ali kako bi nje​g ov Pako ka​zao, i najgo​r e je pivo
bo​lje od solne ki​se​li​ne.
Ustao je od sto​la, pla​tio piće i po​šao pre​ma stu​ba​ma što su vo​di​le na kat. Za​tim se okre​nuo pre​-
ma vlasni​ku mo​te​la i ve​se​lo mu do​ba​cio:
– Zna​te kako se kaže? Od od​lič​nog piva ne boli gla​va, od nje​g a se najbo​lje spa​va...
Na​r avno da je to bila izmišljo​ti​na, glu​post kakvu »nitko ne kaže«, ali se To​ma​žu za​ci​je​lo svi​dje​-
la jer se to »od​lič​no pivo« od​no​si​lo na nje​g ov kuć​ni pro​izvod.
Arnov apartman bio je zaklju​čan, a Ba​nić je svoj set otpi​r a​ča koje je imao još iz vre​me​na kada je
ra​dio u mi​li​ci​ji za​bo​r a​vio u Zagre​bu. Da se vra​ti do re​cepci​je i ukra​de ključ susjed​nog apartma​na
bilo je pre​r i​zič​no, po​g o​to​vo kad je na vlasni​ka mo​te​la osta​vio do​bar do​jam. Razmišlja​ju​ći što bi bilo
najmu​dri​je ura​di​ti, izi​šao je na balkon i shva​tio da se balkon nje​g o​ve sobe i onaj koji je pri​pa​dao
apartma​nu go​to​vo do​di​r u​ju. Iako više nije bio u go​di​na​ma kad je čovjek pripra​van na ko​je​kakve
akro​ba​ci​je, pogle​dao je uoko​lo, usta​no​vio da žive duše nema na vi​di​ku, a za​tim oprezno pre​ko​r a​čio s
jed​no​g a balko​na na dru​g i. I dok je razmišljao kako bi najlakše i najti​še razbio staklo na vra​ti​ma kroz
koja je mo​r ao pro​ći kako bi pregle​dao apartman, sa za​do​voljstvom je otkrio da Arno i nje​g o​va pri​ja​-
te​lji​ca ta vra​ta nisu uopće zaklju​ča​li.
Čim je ušao u apartman, posta​lo mu je jasno kako ov​dje neće biti razlo​g a za neko ve​li​ko i te​me​-
lji​to pretra​ži​va​nje, jer je ci​je​li prostor dje​lo​vao kao da još nije ni unajmljen. Poste​lja je bila ured​no
namješte​na, jastu​ci snježno bi​je​li i ne​taknu​ti, u ku​pa​o ni​ci nije bilo ni​jed​nog hi​g i​jenskog ili kozme​tič​-
kog pre​pa​r a​ta premda je dje​vojka koju je susreo na stu​bištu dje​lo​va​la po​put onih koje se ne miču od
kuće bez sto​ti​njak ku​ti​ji​ca i isto to​li​ko bo​či​ca.
I tad je otvo​r io ormar na či​jem su dnu le​ža​le dvi​je ne​r aspremlje​ne putne torbe, za​ci​je​lo nje​g o​va
i nje​zi​na. Bilo je oči​to da su mla​dić i dje​vojka stigli u mo​tel u Po​lomju tek nešto pri​je Ba​ni​ća te da se
nisu dospje​li ni raspre​mi​ti.
Na vrhu nje​zi​ne torbe na​la​zi​la se neka vrsta ne​se​se​r a, torbi​ca puna kozme​tič​kih potrepšti​na, u
ko​joj nije tre​bao ni oče​ki​va​ti bilo što važno. Ispod skla​dišta kozme​ti​ke na​la​zi​la se re​zervna garde​r o​-
ba, ve​černja ha​lji​na, dva para hla​ča, pi​dža​ma kakvu nose muškarci, dva para la​kih ci​pe​la i dosta
intimnog rub​lja kakvo se može ku​pi​ti samo u po​seb​nim trgo​vi​na​ma. Je li to zna​či​lo da je dje​vojka
namje​r a​va​la osvo​ji​ti Svi​la​r o​va nespretnog sina ili je jed​nostavno no​si​la takvo rub​lje? Ili sam ja de​fi​-
ni​tivno osta​r io i izgu​bio te​meljne pojmo​ve i kri​te​r i​je o žensko​me rub​lju, po​misli Ba​nić pažlji​vo
pospre​ma​ju​ći torbu, jer ni​ka​ko nije že​lio da dje​vojka otkri​je kako je netko pretra​ži​vao nje​zi​ne stva​r i.
U Arno​voj su putnoj torbi bile po​djed​na​ko ne​važne i oče​ki​va​ne stva​r i, i po nji​ma se ta​ko​đer
ništa nije moglo zaklju​či​ti. Pre​ma otmje​nim i sku​pim odjevnim pred​me​ti​ma nije se moglo sa si​-
gurnošću zna​ti jesu li možda na​ka​ni​li poći na kakvo mjesto gdje bi takva garde​r o​ba bila obve​zatna ili
jed​nostavno pri​pa​da​ju kru​g u lju​di koji se dru​g a​či​je i ne odi​je​va.
Ako su i ima​li nešto važno, to se za​si​g urno mo​r a​lo na​la​zi​ti u auto​mo​bi​lu, po​mislio je u jed​nom
času, ali je auto​mo​bil sada bio na putu pre​ma trgo​vi​ni čo​ko​la​de u Pod​četrtku.
I pri​je no što će izi​ći, na noć​nom orma​r i​ću od gru​be je​lo​vi​ne Ba​nić spa​zi ne​ka​kav ša​r e​ni ma​g a​-
zin. Pretpostavljao je da je to slo​venska za​bavna tisko​vi​na kakve se obič​no stavlja​ju gosti​ma u sobu
da im ne bude do​sad​no, ali je ipak pri​šao i sa za​ni​ma​njem ga uzeo u ruke.
Nije bio slo​venski nego hrvatski, po čemu se vi​dje​lo da su ga gosti do​ni​je​li sa so​bom. Bio je vi​-
še​bo​jan, na fi​nom pa​pi​r u, pun sli​ka i glu​pa​vih vi​jesti iz ži​vo​ta slavnih, ili onih koji se takvi​ma
smatra​ju. Čla​nak o lju​ba​vi​ma Mic​ha​ela Sc​hu​mac​he​r a, naj​dra​žoj igrač​ki Jenni​fer Lo​pez, o no​voj plo​či
Tonyja Ce​tinskog. Ono što je bilo za​čud​no bila je či​nje​ni​ca da je ma​g a​zin bio iz lje​ta 1996., dakle se​-
dam go​di​na star. Tko to na lju​bavne izle​te u Slo​ve​ni​ju nosi se​dam go​di​na sta​r e re​vi​je, pi​tao se Ba​nić,
pre​lista​va​ju​ći i da​lje fini bez​drvni pa​pir tri​vi​jalne re​vi​je. A onda je pro​na​šao nešto što mu je uisti​nu
za​o ku​pi​lo po​zornost, nešto što se na​la​zi​lo pri kra​ju bro​ja. Bila je to »duple​r i​ca« s ru​bri​kom
Najljepša rad​na soba. Li​je​vom je stra​nom do​mi​ni​r a​la fo​togra​fi​ja tako li​je​po i mo​derno ure​đe​ne rad​-
ne sobe da je bilo teško i za​misli​ti čovje​ka koji bi u takvom prosto​r u mo​g ao ra​di​ti. Za rad​nim sto​-
lom, se​dam go​di​na mla​đi, dotje​r an, našminkan i pomno pripremljen za fo​togra​fi​r a​nje, sje​dio je po​-
du​zetnik Ro​bert Svi​lar, Arnov otac. Tekst uz sli​ku bio je kra​tak, ste​r e​o ti​pan, pun pohva​la i pretje​r i​va​-
nja o uspješnom po​du​zetni​ku, biznisme​nu, ko​lekci​o na​r u umjetni​na, do​brotvo​r u i javnom dje​latni​ku s
Je​le​novca, po čemu je bilo jasno kako pri​log nije objavljen zbog glu​po​g a teksta nego zbog Svi​la​r o​ve
rad​ne sobe.
Zašto su Svi​la​r ov sin i miste​r i​o zna pla​vu​ša vukli taj ne​važni, se​dam go​di​na star čla​nak? Za​si​-
gurno im je zbog ne​če​g a bio va​žan, i baš zbog toga, zbog te važnosti, Ba​nić ga nije smio jed​nostavno
ukrasti nego si je samo za​bi​lje​žio na​ziv i nad​ne​vak lista, zna​ju​ći da će ga sva​ka bo​lja zagre​bač​ka
knjižni​ca ima​ti u svo​joj arhi​vi. Ura​dio je to kao i uvi​jek, upi​savši za​bi​lješku ne​ured​nim slo​vi​ma na
unu​tarnju stra​nu poklopca ku​ti​je Marlbo​ra. Zaklo​pivši ku​ti​ju, silno je po​že​lio za​pa​li​ti, ali to, na​r avno,
u tu​đem apartma​nu nije smio.
A kad je htio izi​ći iz apartma​na, pogle​dao je van i spa​zio kako uskim pu​tem, koji je najvje​r o​-
jatni​je vo​dio pre​ma mjestu gdje su gra​di​li cestu i vi​ja​dukt, pri​la​zi smi​ješni ka​mi​o net na tri ko​ta​ča vo​-
ze​ći nešto pokri​ve​no najlo​nom. Zastao je iza zavje​se jer nije mo​g ao pred vo​za​čem ka​mi​o ne​ta preska​-
ka​ti s tu​đeg balko​na na svoj. Ka​mi​o net je zastao, vo​zač je izi​šao iz ka​bi​ne, od​ne​kud se stvo​r io i gazda
To​maž koji je hitro razgrnuo najlon na ka​mi​o ne​tu i, za​jed​no s vo​za​čem, oteglio tri teške vre​će koje
su pod​sje​ća​le na one u kakve se pa​ki​r a ce​ment. Tek kad su otišli, Ba​nić je pre​ko​r a​čio na svoj balkon i
vra​tio se u sobu.
Za​tim je le​g ao na​uznak i ona​ko odje​ven po​ku​šao nakratko zaspa​ti.
Pre​dve​čer, kad se po​če​la po​la​ko spušta​ti magla, ali se još uvi​jek razmjerno pristojno vi​dje​lo,
pro​bu​dio se Ba​nić iz teškog pivsko​g a sna, izi​šao iz sobe i spustio se stu​ba​ma u resto​r an. On​dje je bilo
vrlo buč​no i ži​vahno jer je u mo​tel svra​ti​la đač​ka ekskurzi​ja koja se od​ne​ku​da vra​ća​la kući. Vani na
parki​r a​lištu sta​ja​la su dva si​vo​ze​le​na auto​bu​sa, i na sva​ko​me je bio natpis Osnovna šola Bre​ži​ce. Oko
auto​bu​sa bilo je nešto dje​ce ko​ji​ma se nije ula​zi​lo u mo​tel. Iza dru​g og auto​bu​sa ugle​dao je i ze​le​ni
Punto zagre​bač​kih re​g istra​ci​ja.
Pre​šao je pre​ko parki​r a​lišta i zastao pod balko​nom mo​te​la. Premda je još bio dan, na stakle​nim
vra​ti​ma apartma​na vi​dio se slab od​sjaj električ​ne ža​r u​lje, vje​r o​jatno one što je sta​ja​la na noć​nom
orma​r i​ću, od​mah do ma​g a​zi​na sa sli​kom Svi​la​r o​ve rad​ne sobe. Ne za​ni​ma​ju​ći se više za goste koje je
pra​tio, Ba​nić pođe pu​teljkom ko​jim je pri​je ne​ko​li​ko sati sti​g ao ka​mi​o net s pokri​ve​nim vre​ća​ma. Ho​-
dao je po​la​ko pu​tem do​voljno ši​r o​kom za malo vo​zi​lo, i pro​matrao gustu šumu iza koje se, zbog
magle, više nisu mogla vi​dje​ti sni​je​g om pokri​ve​na brda u da​lji​ni. Ne​ko​li​ko je puta zakri​ješta​la neka
pti​ca, možda vra​na ili svra​ka, a na​kon toga je sve utihnu​lo. Dosko​r a se na​šao na gra​di​lištu ceste i vi​-
ja​dukta, koji će za​si​g urno upro​pasti​ti po​sao li​je​po​me ma​lom mo​te​lu i pi​vo​va​r i. Tu je vla​da​lo za​tišje,
ali se lako moglo zaklju​či​ti da su ra​do​vi zbog ne​kog razlo​g a za​ustavlje​ni. Vi​dio je ži​ča​ne ogra​de,
sla​bo zatvo​r e​na, ili čak pritvo​r e​na me​talna skla​dišta i go​mi​lu gra​đevnih stro​je​va koji su mi​r o​va​li pod
maglom što je sve teže na​li​je​g a​la na njih. Kroz razbi​je​ni pro​zor jed​no​g a od skla​dišta ugle​dao je ko​-
lu​te arma​turno​g a že​lje​za i vi​so​ko slo​že​ne re​do​ve vre​ća, zaklju​čivši kako vlasnik obližnjeg mo​te​la
odavde po​la​ko, u obro​ci​ma, i ovisno o pri​li​ka​ma, kra​de ce​ment, kao da im se osve​ću​je što mu pro​-
metnim ču​do​vištem upro​pašta​va​ju bu​duć​nost. Još kao di​je​te Ba​nić je vo​lio pro​matra​ti gra​di​lišta i
čud​ne, ve​li​ke stro​je​ve koji mogu i ono što ljud​skoj ruci ni​ka​da neće, smi​ješna li izra​za, poći za ru​-
kom, pa je nasta​vio smje​r om vi​ja​dukta pre​ma onom di​je​lu gdje arma​tu​r a još nije bila za​li​ve​na de​be​-
lim nasla​g a​ma be​to​na. U tra​si​r a​noj li​ni​ji ceste, po​put filmske perfo​r a​ci​je, ni​za​le su se du​bo​ke
četvrtaste rupe, na či​jem je dnu bila be​tonska osno​va iz koje je ni​ca​la čvrsta me​talna arma​tu​r a.
Zastao je osje​ća​ju​ći kako mu posta​je hlad​no pa je izva​dio ku​ti​ju ci​g a​r e​ta i uzeo zad​nji Marlbo​ro.
Pu​hao je la​g an, ali ne​ugo​dan, vrlo hla​dan vje​tar tako da je je​dva uspio pri​pa​li​ti ci​g a​r e​tu. Spre​mio je
po​tom upa​ljač u džep, otpuhnuo dim i za​mahnuo kao da će ba​ci​ti ku​ti​ju u rupu. U zad​nji se čas sje​tio,
zastao, otrgnuo poklo​pac s bi​lješkom, a osta​tak ba​cio u otvor iz ko​je​g a je strša​la arma​tu​r a. Ku​ti​ja je
nesta​la u mra​ku i on na​čas po​misli kako bi ta rupa, koju će jed​no​g a dana ispu​ni​ti to​na​ma be​to​na, bila
ide​alno sklo​nište za leš.
Na​kon de​se​tak mi​nu​ta bio je već na re​cepci​ji mo​te​la, lupnuo je po sta​r o​mod​nom zvoncu na
pultu, a kada se vlasnik po​ja​vio, spre​man za nasta​vak razgo​vo​r a o ča​r i​ma nje​g o​va piva, Ba​nić ga
izne​na​di re​kavši kako se do​šao odja​vi​ti.
– Mo​r am u taj Pod​četrtek... – sla​g ao je. – Moj izda​vač Žu​pančič ma​lo​čas mi je ja​vio da me on​dje
čeka.
– Za​kaj ni pri​šel sem? Mu tu ni všeč? – upi​tao je To​maž.
– Nije mo​g ao. Naglo mu je umrla šo​g o​r i​ca – re​kao je istra​ži​telj va​de​ći kre​ditnu karti​cu. To
objašnje​nje nije ima​lo baš ni​kakva smisla, ali se Ba​nić više nije ni tru​dio biti uvjerljiv u svo​jim la​ži​-
ma.
– Gospod Pinta​rić, žal mi je, ampak to ni vaša kre​ditna karti​ca – re​kao je izne​na​đe​ni To​maž
Keller, i Ba​nić od​mah shva​ti kako je za​bo​r a​vio da se pri​ja​vio s jed​nom od onih osob​nih iskazni​ca
koje mu je pri​ba​vio Flegma. Ispri​ča​va​ju​ći se kako je to karti​ca do​brog pri​ja​te​lja, izva​dio je iz dže​pa
sto eura i pla​tio sobu ko​jom se go​to​vo nije ni ko​r istio.
 11.

DO BRA STVAR NA SLO VENSKOJ GRA NI CI bila je to što su za​drža​li duty free shop u ko​je​mu se moglo ku​pi​ti
još dosta onih stva​r i ko​jih ina​če nema u pro​da​ji. Loša pak stvar, zaklju​čio je od​mah Ba​nić, bila je to
što su Slo​venci uve​li za​kon po ko​je​mu se alko​holna pića posli​je de​vet sati uve​čer više ne mogu ku​pi​ti
i što se taj za​kon pro​vo​di i na po​dru​čju u ko​je​mu poslu​ju ti sho​po​vi. Sto​g a je uspio ku​pi​ti samo dvi​je
šte​ke du​g o​g a Marlbo​ra, a o pivu i viski​ju, ma ko​li​ko Ba​nić inzisti​r ao, slo​venski trgo​vac nije htio
uopće razgo​va​r a​ti.
– To je Euro​pa! – re​kao je posli​je u Kicu gospon Ma​r i​jan. – A ne ko tu kod nas, gdje se loče,
pije, dere, blju​je... Kad jed​nom i mi ko zad​nji bokci uđe​mo u Euro​pu, ni u nas se posle de​vet ne bu
moglo pit! A do​tad, ži​vih!
Re​kavši to, po​di​g ao je u vis čašu s ge​mištom koji mu je pla​tio Ba​nić, a po​tom ga je hitro stru​sio
kao da po vra​ti​ma ka​fi​ća već lu​pa​ju nesmi​lje​ni europski po​li​cajci koji će u pro​laz kina Apo​lo uvesti
bruxelleski red.
– Kaj je to zbi​ljam isti​na? – upi​ta​la je po​ma​lo upla​še​no šanke​r i​ca Zdenka, spretno poslu​ju​ći oko
ta​li​jansko​g a apa​r a​ta za kavu. – Jer, ak se posle de​vet ne bu smje​lo pit, onda bum i ja osta​la bez posla.
Kaj, ono kaj lju​di po​pi​ju prek dana ni sko​r o ništ. Kad ne bi bilo ve​černjeg pro​me​ta gazda bi mo​g el
odma zaprt!
– Samo trgo​vi​ne ne smi​ju posli​je de​vet pro​da​va​ti alko​hol – smi​r i​vao ju je Ba​nić. – Zašto ih
uopće slu​ša​te?
– Niš se ti, Zdenka, ne mo​r aš bo​jat, niš! – tu​ma​čio joj je bivši inka​sa​tor. – Ovi naši su tak nespo​-
sob​ni da nas ni​kad ne buju uve​li u Euro​pu. Ni​kad! Pazi kaj ti ja ve​lim!
– Pa bar su se sad tvo​ji ha​de​ze​o vci vra​ti​li – re​kao mu je Flegma va​de​ći no​vac za piće iz ženskog
novča​ni​ka koji nitko ni​ka​da nije vi​dio u nje​g o​vim ru​ka​ma i koji je mo​r ao biti da​našnji ulov.
– Ti se ne petljaj, Flegma! – osorno će Ma​r i​jan. – Ti si čovjek s ti​su​ću novča​ni​ka.
– Taj mi je od po​kojne mame – po​crve​ni Flegma pa brzo strpa ru​ži​časti novča​nik s izve​ze​nom
ru​žom u džep.
– Kaj si i po​kojnoj mami drmnul novča​nik?
– Joj, Ma​r i​jan, daj ga, pro​sim te, pusti na miru! – bra​nio je Pako svog bra​ti​ća. – Evro​pa tu
sasvim si​g urno ne bu došla! A znaš za​kaj, Ma​r i​jan? Znaš za​kaj? Zato kaj je ne​za​misli​vo da bi ti i
Evro​pa bili na isto​me mestu! Gdje ima tebe, nema Evro​pe! I obrnu​to
Oko je​da​na​est na​ve​čer, kad je Zdenka već otvo​r i​la bla​g ajnu i po​če​la sre​đi​va​ti dnevni utržak,
ispio je Ba​nić svo​je dru​g o pivo i izi​šao. Po​žu​r io je pre​ko praznog Bri​tanskog trga, pro​šao ispod žu​-
tog ne​o na pošte i na Ro​ko​vu pe​r i​vo​ju sjeo u svoj Golf. Upa​livši svjetla i dvi​je snažne maglenke, za​-
obi​šao je trg i spustio se pre​ma ze​le​nom valu. Zbog magle i hlad​no​će grad je dje​lo​vao ne​ka​ko
prazno, pusto, čak i za ovo doba noći. Ba​nić je po​la​ko kre​nuo pre​ma uli​ci u ko​joj se na​la​zi​la nje​mu
već do​bro pozna​ta kuća što ju je Arno unajmio za sebe i svo​ju skvo. Kako je bio si​g u​r an da će mla​di
Svi​lar ovu noć pro​vesti u slo​vensko​me mo​te​lu, gdje će uži​va​ti u slo​venskoj na​ci​o nalnoj ku​hi​nji, a
valjda i u lju​bavnim ra​dosti​ma u apartma​nu od je​lo​vi​ne, od​lu​čio je za​vi​r i​ti u nje​g o​ve oda​je.
Vo​zio je po​la​ko, mi​je​njao često smjer, namjerno oda​bi​r ao du​lji put ne bi li otkrio sli​je​di li ga
tko. Za​tim je zastao pred jed​nim još uvi​jek otvo​r e​nim du​ća​nom i u nje​mu ku​pio ne​ko​li​ko boca piva, u
dru​g om uzeo je tuce rib​ljih konzervi. Ni jed​no ni dru​g o nije mu u ovo​me času bilo potreb​no, ali je i
ovo za​ustavlja​nje pred trgo​vi​na​ma pri​pa​da​lo istoj stra​te​g i​ji. Na kra​ju je bio go​to​vo si​g u​r an kako mu
nitko nije za pe​ta​ma, bar ne nevješti ama​ter jer bi takvo​g a već mo​r ao za​mi​je​ti​ti.
Kad je zastao ispred Jed​no​oko​ga Jac​ka, ugle​dao je vlasni​ka sa stakle​nim okom kako zaklju​ča​va
vra​ta i učvršću​je ih kratkim lancem, premda u lo​ka​lu baš i nije bilo stva​r i za​nimlji​vih za pljač​ku. No​-
vac se, na​r avno, od​no​sio, a teško bi se našla bu​da​la koja bi pro​va​lji​va​la zbog pića i time riski​r a​la
koju go​di​nu zatvo​r a. Ne že​le​ći pri​vu​ći iči​ju po​zornost, Ba​nić je još neko vri​je​me ostao mirno sje​di​ti
za upravlja​čem. Bilo bi možda pa​metni​je da nije pu​šio, ali to​li​ko opre​zan ipak nije mo​g ao biti. Po​pu​-
šio je jed​nu, po​tom i dru​g u ci​g a​r e​tu, pi​juc​ka​ju​ći pri​tom pivo iz konzerve što ga je ku​pio u jed​nom od
onih du​ća​na koji se do​ima​ju kao trgo​vi​ne bez pra​vo​g a rad​no​g a vre​me​na. Bilo je izvrsno ku​po​va​ti
pivo zimi. Čak je i u najlo​ši​jim trgo​vi​na​ma bilo hlad​no, a ako i nije, za​čas bi se ohla​di​lo u prtljažni​ku
auto​mo​bi​la. I premda su po​je​di​ni nezna​li​ce tu​ma​či​li kako se pivo pije lje​ti, od​nosno da godi tek kad
nasta​nu vru​ći​ne, Ba​nić bi im s pre​zi​r om uzvra​ćao kako je pivo sje​vernjač​ko piće, koje s lje​tom i
obra​nom od žege nema ni​kakve veze. Tko je čuo za grč​ko ili izra​elsko pivo? Jesu li možda Tu​ni​ža​ni
ili Ira​ča​ni, ili uopće Afri​kanci, postigli išta u pi​varstvu kao discipli​ni koja bi bra​ni​la čovje​ka od vru​-
ći​ne i de​hi​dra​ci​je? Ko​li​ko zanzi​barskih la​ge​ra i mo​zambič​kih sto​uta zna​te?
Oko po​no​ći izi​šao je Ba​nić iz auta, pre​šao uli​cu, pre​ba​cio se pre​ko niske ogra​de, po​peo se hitro
uza stu​be i sklo​nio u sje​nu dovratka. Dvo​r ište je bilo prazno i po nje​mu su samo ple​sa​le sjenke što ih
je ba​ca​lo ošte​će​no staklo ža​r u​lje ra​za​pe​te izme​đu dvi​je zgra​de. Na onoj ma​njoj, dvo​r išnoj zgra​di,
pro​zo​r i su bili sasvim mrač​ni, po čemu je istra​ži​telj zaklju​čio kako su ta​mošnji sta​na​r i, lju​ti​ti de​mo​-
bi​li​zi​r a​ni bra​ni​telj Stiv Havra​nek i nje​g ov sin Đe​r o​ni​mo, već otišli spa​va​ti. Za​ci​je​lo su pogle​da​li svo​-
ja tri obve​zatna ve​černja vesterna, a po​tom se za​vukli u krpe i sa​nja​ju svo​je sno​ve, pune divljih ko​nja,
ratnih sje​ki​r a i kolto​va iz či​jih se ci​je​vi još puši, mislio je Ba​nić va​de​ći iz dže​pa svoj set otpi​r a​ča za
razne bra​ve, i mo​le​ći Boga da vra​ta nisu zatvo​r e​na kakvom si​g urnosnom no​vo​ta​r i​jom za koju je
potre​ban pro​fe​si​o na​lac. Izva​dio je ba​te​r ijsku svje​tiljku i odahnuo shva​tivši da su vanjska vra​ta zatvo​-
re​na dvje​ma na​jo​bič​ni​jim elzet bra​va​ma, kakve bi otvo​r io i ma​njim izvi​đač​kim no​ži​ćem. Prva je
kvrc​nu​la i po​pusti​la, dru​g u na​ivni Svi​la​r ov sin nije čak ni zaklju​čao. Takva površnost i ne​o preznost
olakša​va​la je čovje​ku po​sao, ali je mogla biti i ja​san znak da se u kući i nije ima​lo što zaklju​ča​va​ti.
Ba​nić la​g a​no otvo​r i vra​ta, klizne u hod​nik i zatvo​r i za so​bom. Nije smio pa​li​ti svjetla jer su ga
mogli za​mi​je​ti​ti ku​će​pa​zi​telj ili nje​g ov sin. Upa​lio je ba​te​r ijsku svje​tiljku i po​šao u ku​hi​nju. Bila je
razmjerno ne​ured​na, ali se od​mah vi​dje​lo kako se mla​dić ov​dje i nije pre​često za​drža​vao jer je
najvje​r o​jatni​je jeo neg​dje vani. Prlja​va jefti​na džezva, ne​ko​li​ko ne​o pra​nih ša​li​ca i čaša, boce osvje​ža​-
va​ju​ćih pića u hlad​nja​ku, pro​mo​če​na pa​pirna vre​ći​ca s pastom za zube, kre​mom za bri​ja​nje i ge​lom
za kosu, ne​ko​li​ko već stvrd​nu​tih pe​ci​va.
Prosto​r i​ja do ku​hi​nje bila je neka vrsta dje​vo​jač​ke sobe u koju, kako se Ba​ni​ću či​ni​lo, Arno i
nije ula​zio. Pokraj nje je bila osta​va pretrpa​na najrazli​či​ti​jim stva​r i​ma što ih je netko pokrio bi​je​lim
plahta​ma. Ov​dje je za​ci​je​lo pra​vi vlasnik, diplo​mat, što li, pri​je no što je oti​šao pospre​mio svo​je stva​-
ri. Do osta​ve je bila mala ku​pa​o ni​ca, prazna i suha, i već pri svjetlu male ba​te​r i​je vi​dje​lo se da u nju
već du​lje vri​je​me nitko ne za​la​zi. Ba​ni​ću se uči​ni kako se čovjek po​put mla​do​g a Svi​la​r a mo​r ao po ci​-
je​le dane izle​ža​va​ti i bu​lji​ti u ekran, te da, želi li išta pro​na​ći, mora usta​no​vi​ti gdje je soba s te​le​vi​zo​-
rom i na​ju​dob​ni​jim le​ža​jem.
Na​r avno, bila je gore na katu, u dnu hod​ni​ka, okru​že​na prosto​r i​ja​ma koje je istra​ži​telj od​lu​čio
pregle​da​ti malo posli​je uči​ni li mu se to uopće potreb​nim. Pre​šavši sno​pom ba​te​r ijskog svjetla po
sobi, od​mah je shva​tio da ne​r ed u njoj na​di​la​zi onaj uobi​ča​je​ni muški, sa​mač​ki. Bio je to ne​r ed de​-
rišta za ko​jim ina​če ho​da​ju uku​ća​ni, baby sitte​ri​ce, so​ba​r i​ce i razna dru​g a slu​žinčad čiste​ći za njim
nje​g o​vu prljavšti​nu. Opušci, amba​la​ža raznih čo​ko​la​da, sla​do​le​da, sla​nih šta​pi​ća, prazne boce, ispre​-
tu​r a​ne stra​ni​ce raznih tri​vi​jalnih re​vi​ja, pu​njač za mo​bi​tel, rastrga​na ku​ti​ja flaste​r a, analge​ti​ci i ku​ti​ja
bla​g ih se​da​ti​va, izgužva​ne ko​šu​lje, razba​ca​ne veste... Ba​ni​ća go​to​vo za​bo​li gla​va od tog pri​zo​r a; stva​-
ri je bilo to​li​ko, i bile su u takvom ne​r e​du da nije znao odakle bi za​po​čeo. Usto, sve mu se više či​ni​lo
da ni ov​dje neće biti ni​če​g a važnog.
Ako je nje​g o​va skvo bila ov​dje, kako je tvrdio Đe​r o​ni​mo, onda je mo​r a​la biti strašno kratko.
Teško da bi ijed​na žena otrpje​la i mno​g o ma​nji ne​r ed. Usto, među svim tim krpa​ma i sitni​ca​ma Ba​nić
nije uspio nazre​ti ništa što bi bilo žensko. Ili su možda prešli u neku od susjed​nih soba, na​g a​đao je. I
baš kad je od​lu​čio izi​ći i pregle​da​ti osta​le prosto​r i​je, za​ču​je ču​dan zvuk koji je dopro iz hod​ni​ka.
Najpri​je je zastao, uko​čio se kao da želi osta​ti ne​za​mi​je​ćen, a po​tom je ipak izi​šao iz sobe i shva​tio da
je izvor zvu​ka iza jed​nih od vra​ta. Bio je na​lik na buć​ka​nje vode. U tom času dno nje​g o​ve ba​te​r i​je je
puknu​lo, svjetlo se uga​si​lo, a dva alka​lijska uloška ispa​la i otkotrlja​la se po podu. Nije mo​g ao vi​dje​ti
kamo.
I premda je to bilo po​ma​lo ira​ci​o nalno i ne​o prezno, umjesto da se po​ti​ho iskra​de iz kuće, Ba​nić
po​la​ko otvo​r i ta vra​ta i za​vi​r i unutra. Shva​tio je da je ušao u ku​pa​o ni​cu, u onu dru​g u, u ko​joj su bili
ruč​ni​ci i hi​g i​jenski pri​bor, i ko​jom se mla​dić ko​r istio. Ali kako je pro​zor bio vrlo ma​len i vi​so​ko
postavljen, osim osnovnih kontu​r a kade, za​hod​ske školjke, umi​va​o ni​ka i osta​log što se u ku​pa​o ni​ci
obič​no na​la​zi ništa dru​g o nije mo​g ao ra​zazna​ti.
I tad shva​ti da se u kadi pu​noj vode nešto do​g a​đa, da je u njoj nešto živo, nešto spu​ta​no, nešto što
se po​ku​ša​va oslo​bo​di​ti. Shva​tivši da je ko​nač​no pro​na​šao nešto važno, ne​ma​ju​ći više kamo, on na​pi​-
pa pre​ki​dač i upa​li svjetlo.
Kao da je samo to če​kao, iz kade do vrha na​pu​nje​ne isko​či bar dvi​je kile te​žak ša​r an, svom sna​-
gom pljusne na ke​r a​mič​ki pod i za​koprca se kao da želi nasta​vi​ti bi​jeg. Ni sam ne zna​ju​ći zašto to
čini, Ba​nić se sagne, dogra​bi sklisku ribu spre​man da je vra​ti u kadu, ali mu riba isko​či iz ruku i
sklizne do plastič​ne ku​ti​je u kakve se od​la​že prlja​vo rub​lje.
I dok se riba ba​ca​ka​la po mokrom podu, Ba​nić shva​ti da u ku​ti​ji od ze​le​ne plasti​ke nije prlja​vo
rub​lje nego gru​de izgužva​no​g a crta​ćeg pa​pi​r a. Razmo​tao je prvu i na njoj ugle​dao li​jep crtež u tušu,
crtež ne​ko​g a vrlo pozna​tog, za​ci​je​lo pa​r iškog mosta ko​je​mu Ba​nić nije znao ime. Na dru​g om je
smo​ta​nom i izgužva​nom pa​pi​r u bio crtež Pont Ne​ufa, na tre​ćem ski​ca, za​ci​je​lo u olovci, Pont Solfe​r i​-
na, a na četvrto​me i pe​to​me mi​nu​ci​o zno izra​đe​ni Pont d’Arco​le i Pont des Arts... Svim mosto​vi​ma,
osim ono​me što ga je Ba​nić razmo​tao prvo​g a, u dnu pa​pi​r a bilo je na​ve​de​no ime. Fo​to​ko​pi​r ao je
crte​že, pad​ne najpri​je Ba​ni​ću na pa​met, a od​mah po​tom pri​mi​je​ti kako mu se pod prsti​ma, mokri​ma
od vode i rib​lje slu​zi, kontu​r e mosta razma​zu​ju i gube i on s uzbu​đe​njem shva​ti kako je pro​na​šao ono
što je Arno Svi​lar ukrao svo​me ocu, bez ob​zi​r a što to bilo, ori​g i​na​li ili kri​votvo​r i​ne. Po​čeo je brzo
va​di​ti crte​že i ravna​ti ih na zidu ku​pa​o ni​ce. Bilo ih je toč​no, kako je sta​r i Svi​lar ka​zao, četrna​est i bili
su go​to​vo ne​popravlji​vo ošte​će​ni. Ali to se Ba​ni​ća nije uopće ti​ca​lo! Na​šao je ono za što je bio
unajmljen, tre​bao je samo oti​ći sutra​dan ujutro na Je​le​no​vac, pre​da​ti Svi​la​r u nje​g o​ve crte​že i oba​vi​-
jesti​ti ga da mu je sin za​ci​je​lo pro​na​šao curu s ko​jom uži​va u slo​vensko​me mo​te​lu koji slu​ži najgorči
la​g er koji je Ba​nić ika​da pio.
Sta​vio je pa​pi​r e pod vestu, za​kopčao vjetrovku i okre​nuo se spre​man uga​si​ti svjetlo i nesta​ti s
tog mjesta. Ali to nije bilo mo​g u​će. Pred njim je, s oče​vom puškom u ruci, sta​jao Đe​r o​ni​mo.
– Howg! – reče Ba​nić posve zbu​njen. Bilo je vri​je​me kada dje​ca, čak i indi​janska, spa​va​ju, ali to
nije mo​g ao ka​za​ti dje​ča​ku.
 Đe​r o​ni​mo po​digne pušku pre​ma Ba​ni​će​voj gla​vi. Bila je to nepre​cizna sač​ma​r i​ca ruč​no skra​će​-
nih ci​je​vi, i da je ko​jim slu​ča​jem kli​nac opa​lio, Ba​nić je to znao, pretvo​r io bi nje​g o​va prsa u kašu
napravlje​nu od kože, vune, pa​mu​ka, mesa i krvi.
– Howg! – po​no​vi Ba​nić malo ne​si​g urni​jim gla​som.
– Ti si​g urno ra​diš za Će​la​vu Zmi​ju! – pro​sikće mali, vid​lji​vo ljut. Kad ti netko lju​tit upe​r i pušku
u gla​vu, nje​g o​vu ljutnju mo​r aš shva​ti​ti ozbiljno, bez ob​zi​r a na to ko​li​ko go​di​na imao. – Bi​je​li brat i
ja spa​si​li smo ša​r a​na jer ga je moj tata htio po​jesti. Ša​r an je sve​ta ži​vo​ti​nja na​šeg ple​me​na i nje​g ov će
duh oti​ći u vječ​ne po​lja​ne.
– Vječ​ne po​lja​ne i vječ​ne ri​je​ke – ispra​vi ga Ba​nić. – Na​r avno da su sve​te ži​vo​ti​nje, ali ša​r a​ni se
mno​g o udob​ni​je osje​ća​ju u vječ​nim ri​je​ka​ma nego u vječ​nim po​lja​na​ma.
– Ti si ga si​g urno namje​r a​vao ukrasti?
Sada je Ba​nić go​to​vo mo​g ao za​vi​r i​ti u mrak dvi​ju pušča​nih ci​je​vi što je zna​či​lo da su mu upe​r e​-
ne ravno u oči.
– Napro​tiv – po​ku​ša​vao je biti što mirni​ji. – Bi​je​li brat me poslao da nahra​nim ša​r a​na.
– A gdje ti je hra​na?
– Sve je po​jeo. Kompletno! Ni​sam mo​g ao vje​r o​va​ti – nasta​vi istra​ži​telj. – A za​tim je isko​čio iz
vode tra​že​ći još.
Ali ja mu više ni​sam imao što dati.
– A što jedu ša​r a​ni?
– Pa... uglavnom... neko zrnje i... rib​lji fast food. Zato su tako de​be​li i nespretni. Bi​je​li brat je re​-
kao da će si​g urno po​jesti sve i da tebi osta​vim nešto novca da mu ku​pu​ješ hra​nu dok se on ne vra​ti... I
da po​pu​ši​mo lulu mira.
– A gdje ti je lula mira?
Ba​nić se još je​danput zbu​ni i poč​ne pre​ko​pa​va​ti po dže​po​vi​ma. Ra​dozna​lo pro​matra​ju​ći što Ba​-
nić radi, dje​čak je pri​mio pušku u na​r u​čje tako da je sada ci​jev bila okre​nu​ta pre​ma stro​pu.
Ba​nić izva​di ci​g a​r e​te i slegne ra​me​ni​ma kao da mu je ne​ugod​no zbog za​bu​ne koja je nasta​la:
– Lula mira greškom mi je osta​la kod kuće... to jest u vigva​mu. Mo​že​mo po​pu​ši​ti ci​g a​r e​tu mira,
a lulu ćemo sutra.
– Tata mi ne do​pušta da pu​šim. Ni ci​g a​r e​te, ni lulu mira – odvra​ti on po​ma​lo tužno. – Kaže da se
od pu​še​nja do​bi​va rak plu​ća.
– Možda od ci​g a​r e​ta – umi​r i​vao ga je Ba​nić. – Ali bar ko​li​ko je meni pozna​to, nije još za​bi​lje​že​-
no da je netko do​bio rak plu​ća od lule mira! Takva je pretpostavka potpu​no pogrešna.
Ba​nić je posta​jao sve nervozni​ji. Mali Đe​r o​ni​mo nije više bio oso​bit pro​blem, ali je sva​ko​g a
časa za njim mo​g ao doći i nje​g ov otac.
– Možda bismo tre​ba​li izi​ći. Ako dođe tvoj sta​r i, uzet će nam ša​r a​na, pa će sve​ta riba završi​ti ne
u vječ​nim po​lja​na​ma nego u rib​ljem papri​ka​šu. Evo, osta​vit ću ti no​vac da ku​piš hra​nu za ša​r a​na.
Dje​čak je sve​jed​na​ko sta​jao kao da nije si​g u​r an hoće li prista​ti.
– Nisu izbirlji​vi – doda Ba​nić i izva​di iz dže​pa pla​vu novča​ni​cu od pe​de​set kuna.
– Đe​r o​ni​mo ne prizna​je pa​pi​r e blje​do​li​kih! – izja​vi po​nosno.
– Što je, ho​ćeš da ti pla​tim bi​zo​no​vim me​som i me​dvje​đim ko​ža​ma?
 Kli​nac se ipak nasmi​je i za​ni​je​če gla​vom.
– U redu, ide​mo sad! – po​žu​r i​vao ga je Ba​nić s mu​kom vra​ća​ju​ći nespretno​g a, de​be​log ša​r a​na u
kadu.
– Sta​r i Đe​r o​ni​mo neće doći – mali će izne​na​da. – Sta​r i Đe​r o​ni​mo po​pio je pre​vi​še vatre​ne vode.
Zato mali Đe​r o​ni​mo ima pušku. Mali će Đe​r o​ni​mo ispra​ti​ti blje​do​li​kog do nje​g o​va če​lič​nog ko​nja.
Jebi ga, po​misli Ba​nić, bila je to leksič​ka ili fra​ze​o loška pogreška u od​g o​ju, možda nužna i ra​-
zumlji​va jer su ipak vesterni, sa svim svo​jim ka​ubo​ji​ma i Indi​janci​ma, sada pra​va, svrše​na prošlost,
tako da nije imao po​seb​nog razlo​g a objašnja​va​ti klincu kako nije ova​mo sti​g ao že​ljezni​com.
Posli​je, dok je le​žao kod kuće u kre​ve​tu, Ba​nić se izne​na​da prezno​ji sje​tivši se kako je bio tako
bli​zu smrti. Odrastao čovjek s puškom u ruci još će razmisli​ti o poslje​di​ca​ma svo​je​g a čina, dok di​je​te
može po​vu​ći oki​dač tek tako, iz hira, iz nespretnosti, zbog toga što je naglo izgu​bi​lo ravno​te​žu ili se
prisje​ti​lo ne​če​g a ne​ugod​nog. Odrastao čovjek na​kon takve geste re​do​vi​to od​la​zi na vi​še​g o​dišnju ro​-
bi​ju, a di​je​te u kakvu so​ci​jalnu usta​no​vu, možda čak zdra​vi​ju i la​g od​ni​ju od sre​di​ne u ko​joj je
odrastao Đe​r o​ni​mo. No ipak je sve do​bro završi​lo. Sta​r i će se ujutro pro​bu​di​ti, rastri​jezni​ti i izde​ve​-
ta​ti sina sve dok mu ne prizna gdje je skrio ribu. Po​tom će uze​ti ša​r a​na, mlatnu​ti ga me​sarskom sje​ki​-
ri​com i ispe​ći za ru​čak.

Ujutro se po​ja​vio kao vrlo ozbi​ljan ko​mi​tent u ma​loj knjižni​ci ne​da​le​ko od Bri​tansko​g a trga re​-
kavši kako je svra​tio ova​mo jer ga u na​če​lu za​ni​ma ozbi​ljan stu​dijski rad, po​najpri​je s pe​r i​o di​kom.
Uze​li su mu osob​ne po​datke, je​dinstve​ni ma​tič​ni broj gra​đa​na, go​dišnju čla​na​r i​nu i napra​vi​li mu
iskazni​cu, za​li​ve​nu u tvrdu plasti​ku, nešto na​lik na kre​ditnu karti​cu ili novu osob​nu iskazni​cu. A kad
je sta​r i​joj gospo​đi, »vi​šoj knjižni​čarki«, ka​zao kako ga, za po​če​tak, za​ni​ma je​dan ru​janski broj ma​-
ga​zi​na Royal, i to iz 1996. go​di​ne, od​nosno, pre​cizni​je re​če​no, čla​nak iz ru​bri​ke Moja rad​na soba,
gospo​đa mu je vrlo ob​zirno ka​za​la kako ša​r e​ne ma​g a​zi​ne, dnevne no​vi​ne i bu​le​varski ti​sak može do​-
bi​ti samo u Sve​uči​lišnoj knjižni​ci jer su smještajni ka​pa​ci​te​ti male po​druč​ne knjižni​ce tako ogra​ni​če​-
ni da uopće ne mogu drža​ti tu vrstu pe​r i​o di​ke. Po​nu​di​la mu je izda​nja po​put »Ma​r u​li​ća«, »Hrvatskog
slo​va«, »Je​zi​ka«, »Ge​o grafsko​g a ho​r i​zonta«, ali se on ispri​čao time kako za​sad još nema potre​bu da
iz njih vadi bi​lješke, premda ci​je​ni nji​ho​vu ozbiljnost i kompe​tentnost.
Bu​du​ći da je od Sve​uči​lišne knjižni​ce imao sta​no​vit strah jer je sumnjao da će se sna​ći u toj no​-
voj, mo​dernoj zgra​di, u la​bi​r intu nje​zi​nih či​ta​o ni​ca, hod​ni​ka, lifto​va i kompju​to​r i​zi​r a​nih ka​ta​lo​g a,
izvu​kao je iz dže​pa mo​bi​tel i nazvao Niku na​da​ju​ći se da će ona poći s njim.
– Otišla je ne​ka​mo s Rupčić​kom – rekla je kratko Li​di​ja. – Jesi li razgo​va​r ao s njom?
– O čemu? – upi​tao je ne​dužno.
– Kako o čemu!? Ni​ko​la, ti više ništa ne mo​žeš drža​ti u gla​vi du​lje od ne​ko​li​ko se​kundi! Pa o
tom vjenča​nju! O bra​ku!
– Ah, to! – reče on pra​ve​ći se da je časkom bio od​su​tan. – Mislim da će ta stvar biti u redu. Ona
je samo skeptič​na, mislim u jed​nom je sta​nju koje... možda joj mo​r a​mo pru​ži​ti pri​li​ku da pre​dahne...
pa je onda pri​tisnu​ti razlo​zi​ma... od​nosno... argu​menti​ma... Mislim da je to ča​so​vi​ta ne​o d​luč​nost...
– Ni​ko​la! – pre​ki​ne ga ona. – Zar si pre​šao u po​li​ti​ku?
– Ne.
– Zna​či, nisi razgo​va​r ao s njom?
 – Ni​sam. Od​nosno je​sam, ali je pro​pa​lo.
– Na čemu ste sta​li?
– Li​di​ja – reče on pre​mišlja​ju​ći se – ti si​g urno ne bi vje​r o​va​la kad bih ti re​kao da smo presta​li
razgo​va​r a​ti neg​dje iza po​no​ći, kad sam mo​r ao razbi​ti stražnje staklo na jed​nom auto​mo​bi​lu i ukrasti
prospekt za »kmeč​ki tu​r i​zem«.
Ona je šutje​la ne​ko​li​ko ča​sa​ka, či​ni​lo se kao da joj je sve to to​li​ko ble​sa​vo da nema namje​r u
nasta​vi​ti.
– Vi​diš, a ja ni​sam tebe za​bo​r a​vi​la...
On se stre​se od ne​la​g o​de; zvu​ča​lo je kao lju​bavna izja​va.
– Nazva​la sam svo​ju Bibu. Znaš, onu koja je stu​di​r a​la sa mnom, i koja radi u Insti​tu​tu za eko​-
nomska istra​ži​va​nja. Ona će ti ka​za​ti sve što te za​ni​ma o Alojzu Ha​bahtu.
– O kakvom Alojzu?
Li​di​ja bez ri​je​či spusti slu​ša​li​cu, baš ono​g a časa kada se on uspio prisje​ti​ti kako je Alojz Ha​baht
pro​pa​li pi​ja​ni fi​nancijski ge​nij ko​je​g a je vi​dio u ču​ve​nom resto​r a​nu Herc na ro​đenda​nu kće​r i dokto​r a
Va​le​r i​ja​na Gru​de​na. Sje​tio se vica u ko​je​mu ostarje​li glu​mac kaže mla​doj curi kako će »mo​r at uze​ti
ginseng da se sje​ti gdje je sta​vio vi​agru«, i uči​ni​lo mu se da i te kako ra​zu​mi​je tog tipa. Kad jed​no​g a
dana osta​r i i dokra​ja izgu​bi vi​talnost, reflekse, me​mo​r i​ju, po​mislio je Ba​nić s tu​g om, neće mu pre​-
osta​ti dru​g o doli da se pretvo​r i u psa i istra​g e vodi tra​že​ći po​či​ni​te​lja nju​hom. Ako se i njuh ne gubi
za​jed​no s osta​lim stva​r i​ma.
U Sve​uči​lišnoj knjižni​ci nije bilo to​li​ko strašno, premda su i ta​mošnji službe​ni​ci tra​ži​li ma​tič​ni
broj i od​štanca​li mu ukusno di​zajni​r a​nu iskazni​cu koja mu za​ci​je​lo ni​kad više neće tre​ba​ti. Odve​li su
ga po​tom liftom na dru​g i kat, u prosto​r i​ju koja je bila stu​dijska či​ta​o ni​ca za pe​r i​o di​ku. Mla​da knjižni​-
čarka, ko​joj je mo​g ao biti otac, nasmi​ja​la se po​ma​lo prezri​vo kad je vi​dje​la da mu tre​ba Royal iz
1996., ali ga nije htje​la upu​ći​va​ti u to kako će se poslu​ži​ti ka​ta​lo​g om i pro​na​ći signa​tu​r u sveska nego
se smi​lo​va​la i ka​za​la mu da samo mirno pri​če​ka dok ča​so​pis ne stigne. Če​kao je oko pola sata, a za​-
tim je, ne mo​g avši iz​drža​ti, izi​šao na hod​nik i za​pa​lio ci​g a​r e​tu razmišlja​ju​ći bi li koga od ma​ni​pu​la​-
na​ta upi​tao može li se ov​dje neg​dje ku​pi​ti pivo. Bar mala konzerva ne​ko​g a uobi​ča​je​nog pivskog sme​-
ća! Ipak to nije ura​dio, po​najpri​je sto​g a što se po​ja​vi​la mla​da knjižni​čarka i ka​za​la mu kako je nje​g ov
sve​zak sti​g ao, pri​po​me​nuvši kako je to prvi, a za​ci​je​lo i posljed​nji put da netko tra​ži to sme​će. Prišla
mu je tako bli​zu da je mo​g ao osje​ti​ti mi​r is nje​zi​na parfe​ma, a s plo​či​ce na dže​pu nje​zi​ne kute pro​či​-
tao joj je i ime, prof. Ve​r i​ca Žni​darčić.
Sjeo je za svoj rad​ni stol i pri​je no što će po​če​ti lista​ti odvratnu žutu tisko​vi​nu, osvrnuo se na sve
stra​ne. Mla​da pro​fe​so​r i​ca Ve​r i​ca sje​di​la je na svo​me rad​no​me mjestu i či​ta​la neku de​be​lu knji​g u,
desno od nje​g a go​jazna cu​r e​ti​na s punđom iz go​le​mog je sveska ne​kakvih no​vi​na, tiska​nih go​ti​com,
va​di​la po​datke, a uza sam pro​zor sje​dio je sje​di čiča pred ko​jim je bilo ne​ko​li​ko sve​za​ka na či​jim se
ko​r i​ca​ma vi​dio sti​li​zi​r a​ni glo​bus. Či​či​na se gla​va la​g a​no nji​ha​la te se vi​dje​lo da se upra​vo bori sa
snom.
U ru​janskom bro​ju pro​na​šao je onaj čla​nak što ga je nakratko vi​dio u apartma​nu slo​vensko​g a
mo​te​la. Naslov članka bio je Rad​na soba po​du​zetni​ka mora odi​sa​ti bu​duć​nošću. U tekstu su se ni​za​le
razne glu​posti o tomu kako su biznisme​ni​ma potreb​ne nove ide​je, kako oni ne misle za ju​čer i da​nas,
nego za sutra, te kako, u skla​du s tim, mo​r a​ju ima​ti »sutrašnji« namještaj i di​zajn. Od osob​nih ge​ne​r a​-
li​ja Ro​berta Svi​la​r a spo​mi​nja​la se nje​g o​va diplo​ma ne​če​g a, sa sto​ti​njak to​božnjih pe​ti​ca, iskustvo u
vanjskotrgo​vinskim poslo​vi​ma te se na​vo​di​la po​etič​no iska​za​na tvrd​nja kako nje​g ov po​du​zetnič​ki
mo​zak radi istom, maksi​malnom frekvenci​jom na​la​zio se on u Iva​nić Gra​du, New Yorku ili Na​iro​bi​-
ju. Zašto su oda​bra​na baš ta tri gra​da, Ba​ni​ću nije bilo jasno, ali mu, isto tako, nije bilo jasno ni sve
osta​lo što se moglo naći u tekstu. A za​tim se zagle​dao u najve​ću fo​togra​fi​ju, koja je uisti​nu bila vješto
snimlje​na i na ko​joj se Svi​la​r ov na​vod​ni rad​ni ambi​jent uisti​nu či​nio po​seb​nim i za​nimlji​vim. Stol od
ne​kakve pro​zirne plasti​ke ili stakla, po​li​ce od pleksigla​sa, svje​tiljke što pod​sje​ća​ju na asi​metrič​ne
grozdo​ve ža​r u​lja kakve je možda lakše naći u sve​mirskom bro​du ne​g o​li u normalnim rad​nim inte​r i​-
je​r i​ma, koža neke egzo​tič​ne ži​vo​ti​nje na podu i boja na zi​do​vi​ma koju su či​ni​li razli​či​ti mrlja​vi to​no​-
vi pla​vo​g a. Je​di​ne tri stva​r i što su, čini se, pri​pa​da​le da​našnji​ci bile su ne​kakva vaza na​lik na amfo​r u,
loše uramlje​ni akva​r el na zidu i sâm Svi​lar, nasmi​je​šen i po​no​san na rad svo​g a su​lu​dog de​ko​r a​te​r a.
I što sad sa svim tim, pi​tao se Ba​nić, ću​te​ći kako mu je ci​je​la ta stvar sve ma​nje jasna i kako je
možda po​put na​ivne ribe zagri​zao ma​mac sasvim pogrešne indi​ci​je. Sve nervozni​ji u ambi​jentu u ko​-
je​mu se čita a ne smi​je se pu​ši​ti ni piti pivo, izi​šao je van, pri​šao ve​li​koj stakle​noj plo​hi iza koje se
na​zi​r a​la obližnja koncertna dvo​r a​na, ali se grad od magle više nije mo​g ao vi​dje​ti. Za​pa​lio je ci​g a​r e​-
tu, a onda mu je nešto palo na pa​met. Izva​dio je mo​bi​tel i svo​ju novu člansku iskazni​cu na ko​joj se
mo​g ao pro​či​ta​ti te​le​fonski broj centra​le knjižni​ce. Utipkao ga je u mo​bi​tel i za ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka ja​-
vi​la mu se žena koja je oči​to distri​bu​ira​la po​zi​ve:
– Sve​uči​lišna knjižni​ca ov​dje.
– Mo​lim vas gospo​đu pro​fe​so​r i​cu Ve​r i​cu Žni​darčić – reče Ba​nić tru​de​ći se da zazvu​či priprosto.
– Od​mah ću vas prespo​ji​ti...
– Ne​mojte vi ništa prespa​jat i prispa​jat, nego joj li​je​po re​ci​te da joj je do​šao ro​đak sa sela.
– S kakvog sela? – pi​tao je ženski glas.
– Zna ona! – si​g urna će gla​sa Ba​nić ra​ču​na​ju​ći na to kako je sva​ki čovjek iza sebe osta​vio neko
da​le​ko i dra​g o selo. – Re​ci​te joj da od​mah siđe do​lje kod ula​za.
– Ne može vam ona si​la​zi​ti, gospo​di​ne – lju​bazno će te​le​fo​nisti​ca. – Ona sad radi...
– Halo, halo! Kre​pa​va mi ba​te​r i​ja! Halo! Halo! Kre​pa​va...
Od​g lu​mivši čud​nu ulo​g u se​lja​ka s mo​bi​te​lom, po​vu​kao je još ne​ko​li​ko di​mo​va, a po​tom uga​sio
opu​šak u pe​pe​lja​r i. Mi​nu​tu na​kon toga, iz prosto​r i​je u ko​joj se či​ta​la pe​r i​o di​ka hitro je izašla pro​fe​-
so​r i​ca Žni​darčić i upu​ti​la se pre​ma mjestu gdje se na​la​zio lift. Zna​či, i ona je ima​la rod​bi​nu na selu.
Ba​nić brzo uđe u či​ta​o ni​cu, istrgne iz de​be​le knji​g e uve​za​nih bro​je​va ma​g a​zi​na Royal najpri​je
jed​nu, a po​tom i dru​g u stra​ni​cu, preklo​pi ih i strpa u stražnji džep hla​ča. Za​tim zaklo​pi tvrde ko​r i​ce,
na​migne de​be​loj či​ta​te​lji​ci go​tič​kih slo​va i brzo iza​đe.
Po​ma​lo se glu​po osje​ćao pro​la​ze​ći pokraj dvi​je ve​li​ke fo​to​ko​pirke, uz koje je bio red stu​de​na​ta
koji su če​ka​li da umno​že sve ono što im je tre​ba​lo, a nije se smje​lo izno​si​ti iz knjižni​ce.

Do​šavši kući, izva​dio je iz hlad​nja​ka jetre​nu pašte​tu i papri​ku koja je bila tako ve​li​ka i tako crve​-
na da se moglo zaklju​či​ti kako su u nju, na neki, samo nji​ma poznat na​čin, ubrizga​li gen lu​be​ni​ce ili
crve​ne bra​da​vi​časte svi​nje. Na​ma​zao je tvrdi kruh pašte​tom i zagri​zao. Bilo je ne​ukusno, ali ništa ne
može biti tako ne​ukusno da se ne bi moglo popra​vi​ti oku​som do​bro rashla​đe​nog Li​to​ve​la. Upa​lio je
ra​dio i rasprostro po sto​lu dvi​je stra​ni​ce što ih je na tako drzak na​čin otu​đio u Sve​uči​lišnoj knjižni​ci,
rizni​ci cje​lo​kupno​g a hrvatskog zna​nja. Na ra​di​ju je i da​lje tra​ja​la raspra​va o pre​zerva​ti​vu kao uzro​ku
po​mutnje među sve​ko​li​kom hrvatskom mla​de​ži te su uče​ne biskupske gla​ve nu​di​le dru​g a, Bogu mi​li​-
ja sred​stva za istu ne​ugod​nu upo​r a​bu. Kad je po​pio i dru​g i Li​to​vel, po​mislio je kako će jed​no​g a dana
možda doći na ki​o sk ku​pi​ti pre​zerva​tiv, a ki​o sk će biti pre​ure​đen u ispovje​da​o ni​cu u ko​joj će mu
mjesni sve​će​nik dati po​ko​r u i listić s upu​ta​ma kako spri​je​či​ti ne​že​lje​nu trud​no​ću, obra​ni​ti se od side i
dru​g ih bo​lešti​na na vjerski ispra​van na​čin. Sje​dio je tako kod kuće, gle​dao u čla​nak o rad​noj sobi Ro​-
berta Svi​la​r a i sa sva​kom no​vom bo​com češko​g a piva sve je ma​nje znao što bi s njim ura​dio.
 12.

PROSTO RI JA U VE LI KOJ VILI NA JE LE NOVCU oči​to je bila na​mi​je​nje​na igra​nju bi​lja​r a, jer su se u kutu na​la​zi​li
stalci sa šta​po​vi​ma za igru, a na zidu do njih bila je učvršće​na i plo​ča kakva obič​no slu​ži za bi​lje​že​nje
re​zulta​ta. U dru​g om di​je​lu prosto​r a, na​suprot stalka sa šta​po​vi​ma, bio je postavljen mali bar, a do nje​-
ga trosjed presvu​čen ko​žom, baš ona​kav ka​kav se mo​g ao naći u bo​ljim kance​la​r i​ja​ma iz šezde​se​tih
go​di​na, dok su sa sre​di​ne stro​pa visje​le dvi​je snažne reflektorske ža​r u​lje s ve​li​kim konkavnim sje​ni​-
li​ma što skuplja​ju svjetlost i usmje​r u​ju je na toč​no odre​đen prostor. Me​đu​tim, pod tim se svjetli​ma,
kao što bi se moglo oče​ki​va​ti, nije na​la​zio bi​ljarski stol nego nešto što je pod​sje​ća​lo na ne​kakvu go​-
le​mu igru. Na sto​lu, ni​že​mu, ali znatno ši​r em od bi​ljarsko​g a, na​la​zi​la se kompleksna, sti​li​zi​r a​na ma​-
ke​ta s mno​g o razli​či​tih di​je​lo​va koji su mogli pred​stavlja​ti ci​je​lu grad​sku četvrt, novo na​se​lje ili sli​-
čan sustav nastambi, trgo​vi​na, uli​ca, skla​dišta, pro​metni​ca. Sve se to či​ni​lo po​put kakvog sti​li​zi​r a​nog
te​r e​na na ko​je​mu ho​bisti izvo​de slo​žen sustav dje​čje električ​ne že​ljezni​ce, ali ov​dje nije bilo ni pru​-
ge, ni vla​ko​va, niti su objekti razli​či​tih obli​ka bili pre​poznatlji​vi u tom smislu da bi se sa si​g urnošću
moglo ka​za​ti što je od toga kuća, što trgo​vi​na, što park. Baš kao da je netko htio napra​vi​ti zornu, ali
ipak ko​di​r a​nu ma​ke​tu koju ne ra​zu​mi​ju ne​upu​će​ni nego samo uski krug povlašte​nih.
An​dri​ja Škrlet, ko​je​g a je nje​g ov poslo​da​vac Ro​bert Svi​lar zvao ružnim na​dimkom Guba, za​si​-
gurno onda kad ga je htio razlju​ti​ti ili po​ni​zi​ti, uve​de Ba​ni​ća i za​mo​li ga da pri​če​ka uz ru​žan bar od
bo​g a​to rezba​r e​nog drva dok gazda ne završi va​žan razgo​vor.
Uz stol s miste​r i​o znom ma​ke​tom sta​jao je čovjek ko​je​g a su Ba​ni​ću opi​sa​li kao dokto​r a Kosto​va,
sivu emi​nenci​ju mno​g ih po​lu​le​g alnih i ile​g alnih poslo​va. Kostov je s ra​zu​mi​je​va​njem pra​tio ono što
mu je objašnja​vao nje​g ov do​ma​ćin Ro​bert Svi​lar. A Svi​lar je, slu​že​ći se jed​nim od bi​ljarskih šta​po​va,
po​ka​zi​vao objekte na ma​ke​ti i go​vo​r io nešto što je Ba​ni​ću dje​lo​va​lo kao niz čud​nih kriptogra​ma.
– Sli​je​di​te me, pro​dajni sektor je pla​va transverza​la... ovo... ovo... i ovo... dakle sve ovo u glo​ba​-
lu...
– Zar to​li​ko? – zi​nuo je Kostov.
– Slu​šajte, to su multi​na​ci​o nalne kompa​ni​je! To nije šala! To je ozbi​ljan pro​dor. Ovo ze​le​no je
pro​metna struktu​r a, i to u najve​ćem di​je​lu pod​zemna...
– Oho, Ta​lon se, dakle, širi! – pri​mi​je​ti Ba​nić po​ma​lo drsko sa stra​ne, oslo​njen o onaj ne​ukusni
barski pult ka​kav se ni​ka​ko nije smio naći u kući pro​fi​nje​no​g a ko​lekci​o na​r a umjetni​na. Ku​će​do​ma​ćin
se okre​ne pre​ma nje​mu i zasta​ne. Vi​dje​lo se da nije oče​ki​vao takvu primjed​bu.
– Nema to veze s tim... – zbu​nje​no će Svi​lar. – To je samo prostorna si​mu​la​ci​ja jed​ne vi​zi​je... u
ovom tre​nutku možda i uto​pijske.
Za​tim pri​đe stalku, od​lo​ži bi​ljarski štap i uga​si svjetla kao da ne želi da mu Ba​nić i da​lje bu​lji u
nje​g o​ve vi​še​bojne puzzle. Bila je to gesta lju​bo​mo​r e, ali i, bar se tako Ba​ni​ću na​čas uči​ni​lo, stra​ha.
– Dakle, jeste li mi pro​našli sina? – upi​ta Svi​lar gla​som za​bri​nu​tog oca.
– Sin vam ima curu – mirno će Ba​nić. – Za momka nje​g o​ve dobi to je do​bra i prihvatlji​va stvar.
Malo se pro​vo​dio po Slo​ve​ni​ji, ali se već vra​tio. Jutros sam provje​r io...
– Malo se pro​vo​dio!... – ne​ka​ko će prezri​vo i s ga​đe​njem Svi​lar, kao da ne odo​bra​va seksu​alne
sklo​nosti svo​je​g a sina.
 – Tako su bar dje​lo​va​li. Na​r avno da im ni​sam mo​g ao za​vi​r i​ti u poste​lju, ali su izgle​da​li kao par.
Ako ima​te kakvih mo​dernih mo​r alnih pre​dra​su​da, onda vam mo​r am ka​za​ti kako ni​sam za​mi​je​tio je li
ra​bio vjerski neprihvatljiv pre​zerva​tiv...
Svi​lar brzo izi​đe na dru​g a vra​ta, a Guba na​migne Ba​ni​ću da pođe za njim, dok se na Kosto​va,
koji je još uvi​jek u po​lumra​ku pro​uča​vao nešto na ma​ke​ti, nitko nije ni osvrtao. Ali nje​mu to, oči​to,
nije ni najma​nje sme​ta​lo.
Iako nije vo​lio da na ta​kav na​čin ma​ni​pu​li​r a​ju nji​me, Ba​nić po​digne s poda svo​ju sta​r u aktovku,
koju je uisti​nu ma​lo​kad no​sio, pro​đe pokraj Kosto​va i ode za Svi​la​r om kroz du​g a​čak hod​nik na či​-
jem su desnom kra​ju bila otvo​r e​na vra​ta s ko​jih je do​pi​r a​lo svjetlo. A kad je ušao u sobu u ko​joj ga je
Svi​lar če​kao, bio je go​to​vo si​g u​r an da se na​šao na isto​me ono​me mjestu koje je pri​je osam go​di​na
pred​stavlje​no javnosti kao Svi​la​r ov rad​ni ka​bi​net. Na​r avno, sta​no​vi​tu je re​zervu za​držao jer ni​če​g a
od onih mo​dernih, ne​funkci​o nalnih glu​posti više nije bilo ov​dje, ni​če​g a osim asi​metrič​no po​lo​že​nih
rasvjetnih ti​je​la i jed​ne vaze na​lik na amfo​r u. Umjesto toga, prostor je bio ure​đen gra​đanski umje​r e​-
no, opremljen stilskim rad​nim sto​lom i bi​bli​o te​kom, koja je mogla biti imi​ta​ci​ja nje​mač​ke re​ne​sanse,
te uglavnom pred​me​ti​ma kakvi su se mogli naći ne​dje​ljom na Bri​tanskom trgu, na re​do​vi​tom sajmu
antikvi​te​ta. Po sve​mu su​de​ći, Svi​lar je te 1996. najvje​r o​jatni​je unajmio ne​ko​g a da mu rad​nu sobu
aranži​r a samo za fo​togra​fi​r a​nje jer mu je bilo sta​lo da se po​ja​vi u vi​so​ko​naklad​no​me ma​g a​zi​nu.
Od​bivši sjesti, Ba​nić baci svo​ju trošnu i ne baš čistu torbu na površi​nu resta​uri​r a​no​g a i sku​po​g a
rad​nog sto​la pa poč​ne iz nje, go​to​vo bez ikakva pošto​va​nja, va​di​ti na brzu ruku izravna​ne crte​že.
– Evo, svi su vam tu... od Pont Ne​ufa, pre​ko Austerlitza, pa sve do Pont des Artsa. Neki su ošte​će​-
ni ma​nje, neki više, na jed​nog je čak pao živi ša​r an iz kade i dje​lo​mi​ce ga obri​sao, ali me ne pi​tajte
kako se nešto tako bi​zarno moglo do​g o​di​ti. Dakle, premda crte​ži nisu u istom sta​nju, moglo bi se ka​-
za​ti da im je vri​jed​nost jed​na​ka, pre​cizni​je ni​kakva! Trgovci umjetni​na​ma pod​smje​hu​ju im se, a
ugled​ni ih kunsthisto​r i​ča​r i drže uvre​dom za pozna​va​te​lje. Ali sve ste vi to zna​li, zar ne, gospo​di​ne
Svi​lar?
On se na​lakti na svoj rad​ni stol i du​bo​ko za​misli. Dje​lo​vao je kao čovjek ko​je​g a su stje​r a​li u kut,
ali je Ba​nić bio go​to​vo si​g u​r an da pri​pa​da soju koji uvi​jek smisli neki izlaz.
– Ispo​četka ni​sam – reče skru​še​nim gla​som. – Ispo​četka sam bio mla​di za​ljub​lje​nik u sli​karstvo,
na​ivan i po​le​tan, koji od silne žud​nje da do ne​če​g a dođe i ne pro​pi​tu​je pre​vi​še autentič​nost. Posli​je,
kad sam se ože​nio svo​jom nepre​ža​lje​nom Effie, koja je ima​la ne​nad​ma​šan senzi​bi​li​tet, pa ako baš ho​-
će​te i struč​no zna​nje, nije me se moglo baš tako lako pre​vesla​ti. Zna​te, čud​no je to, ali či​tao sam svo​-
je​dob​no kako je i naš po​kojni Ante To​pić Mi​ma​r a imao slič​nu sud​bi​nu. I on je bio sklon tomu da
nepro​mišlje​no otku​pi nešto što je čisti fake, ali otkad se ože​nio svo​jom Wiltrud, postao je mno​g o kri​-
tič​ni​ji, mno​g o pro​mišlje​ni​ji.
– Zna​či, u pra​vu sam? Tih četrna​est crte​ža ne vri​je​di ništa?
– Vri​je​de ono​li​ko ko​li​ko i pa​pir na ko​je​mu su na​crta​ni. Ne​ko​li​ko lipa... ili kuna...
– Zašto ste onda ulo​ži​li če​ti​r i ti​su​će eura u na​ivnog istra​ži​te​lja koji je vrlu​dao po gra​du i uoko​lo
te pa​zio da mu ne umakne koja od bezvri​jed​nih škra​bo​ti​na s mo​ti​vom pa​r iških mosto​va.
Svi​lar se nasmi​je kao da je sve bilo tek do​bar štos zbog ko​je​g a se Ba​nić, do​bivši če​ti​r i ti​su​će
eura, ne bi smio lju​ti​ti. Za​tim je otvo​r io la​di​cu stilsko​g a rad​nog sto​la i iz nje​g a izvu​kao po​la​r o​id​nu
fo​togra​fi​ju.
– Vi​di​te, gospo​di​ne Ba​ni​ću, stva​r i često ima​ju više lica, a da mi dugo ne zna​mo koja su od njih
pra​va, a koja lažna. Vi niste zna​li da su sli​ke bezvri​jed​ne, kao što to nije znao ni moj sin Arno. Ali ja
ni​kad ne bih bio tako lud da vas anga​ži​r am zbog osob​ne za​ba​ve i do​ko​nosti. Vi ste ipak sli​je​di​li Arna
zato što je ukrao nešto od iznimne vri​jed​nosti a da o tome uopće nije imao pojma.
Re​kavši to, Svi​lar mu pru​ži po​la​r o​id​nu fo​togra​fi​ju standard​no​g a forma​ta. Na njoj se li​je​po vi​-
dje​la četvrtasta crve​na kožna mapa, na​lik na plosna​tu ku​ti​ju, na či​jem je poklopcu bila zlatnom li​ni​-
jom is​crta​na kontu​r a indi​jansko​g a poprsja, ispod ko​je​g a je li​je​pim, ali iz​bli​je​dje​lim kurzivnim slo​vi​-
ma pi​sa​lo VI​EIL APAC​HE. Ba​nić se prisje​ti i toga kako mu je u po​četku Svi​lar i na​po​me​nuo da se
crte​ži na​la​ze u vrlo vri​jed​noj mapi od kože, ali on tu mapu uopće nije vi​dio, jer je mla​dić crte​že no​-
sio na​o ko​lo u kartonskom herba​r i​ju s platne​nim vrpca​ma.
– Neg​dje potkraj sto​lje​ća, vje​r o​jatno oko 1890., francuskim bro​dom Le Spi​rit sti​g ao je u Marse​-
ille pozna​ti etno​log Jean-Ma​r ie Bruhl, koji je sav ži​vot pro​veo pro​uča​va​ju​ći obi​ča​je i kultu​r u sje​-
verno​ame​r ič​kih sta​r osje​di​lač​kih ple​me​na. Kad bi vas to za​ni​ma​lo, i kad biste zna​li francuski, mo​g ao
bih vam po​nu​di​ti nje​g o​vu knji​g u o pogreb​nim obi​ča​ji​ma sje​verno​ame​r ič​kih Indi​ja​na​ca...
– Osob​no sumnjam da i vi umi​r e​te od zna​ti​že​lje spram pogreb​nih obi​ča​ja Indi​ja​na​ca opi​sa​nih
francuskim je​zi​kom – pre​ki​ne ga Ba​nić jer mu je taj razgo​vor išao na živce.
– Na​r avno, ima​te pra​vo... ali gi​nem od že​lje za razli​či​tim umjetnič​kim i uni​katnim pred​me​ti​ma.
Vi​di​te, Bruhl je imao uza se mno​g e dra​g o​cje​nosti koje su, na​kon što je, kao i Ra​čić, ubi​jen u jed​nom
francuskom ho​te​lu, završi​le na raznim dražba​ma ili u mu​ze​ji​ma. Jed​na od njih, za​ci​je​lo među vred​ni​-
ji​ma, bila je i ku​ti​ja u ko​joj je pu​kovnik Albert Lod​g e, pri​li​kom pre​g o​vo​r a s Apa​ši​ma, no​sio oko
dvi​je kile jefti​nog na​ki​ta kao poklon koji ih je tre​bao udo​bro​vo​lji​ti da odusta​nu od pre​pa​da na
transportne ko​či​je u odre​đe​nim za​ba​če​nim re​g i​ja​ma i prihva​te ide​ju o ži​vo​tu u re​zerva​tu kao nešto
normalno. Albert Lod​g e ubi​jen je i skalpi​r an, mapa s bezvri​jed​nim poklo​ni​ma je ote​ta i tako je za​po​-
čeo je​dan od posljed​njih ve​li​kih indi​janskih ra​to​va.
– To je, dakle, ta mapa? – upi​ta Ba​nić vra​ća​ju​ći Svi​la​r u po​la​r o​id​nu fo​togra​fi​ju.
– Da. Kada bi ovi izgužva​ni crte​ži bili ori​g i​nalni, vri​jed​nost Lod​g e​o ve mape vi​šestru​ko bi ih
nad​ma​ši​la.
– Ne znam... Sva moja zna​nja o tim stva​r i​ma svo​de se na filmo​ve s Johnom Wayne​o m i Ja​me​som
Stewartom, a tamo nema ni ri​je​či o toj i takvim ma​pa​ma. Pri​ča koju ste mi ispri​ča​li za​nimlji​va je, ali
tko mi jamči da nije izmišlje​na? Pola Hrva​ta piše knji​g e, ili sa​nja​ju o tomu da posta​nu knji​ževni​ci,
premda knji​g e je​dva tko čita – reče Ba​nić pa ipak sjed​ne kao da oče​ku​je još ka​kav do​kaz.
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću – reče Ro​bert Svi​lar va​de​ći iz sto​la ku​ti​ju u ko​joj se na​la​zio no​vac, oči​to za
ovakve male i brze transakci​je – vama i nije oso​bi​to važno je li pri​ča isti​ni​ta ili lažna. Vama je važno
da ono čime se pla​ća​ju vaše uslu​g e nije lažno, je li tako? Ipak, ako misli​te da vam la​žem, i da je spo​-
me​nu​ti pu​kovnik Lod​g e lik iz stri​pa ili vesterna, možda biste ovo prihva​ti​li kao neku vrstu do​ka​za?
Re​kavši to, on iz​bro​ji de​set novča​ni​ca od petsto eura i gurne ih pred Ba​ni​ća, po​tom iz​bro​ji još
de​set i sta​vi ih pred sebe. Za​tim se nagne pre​ma istra​ži​te​lju, ona​ko kako se na​g i​nju lju​di kad žele ka​-
za​ti nešto povjerlji​vo. Po​tom pro​šapće tiho, urotnič​ki:
– Vi ste hard worker ! Pro​na​đi​te mi tu mapu sa sta​r im Apa​šem. Obo​ji​ca ćemo biti među najza​do​-
voljni​jim lju​di​ma na svi​je​tu. Evo, nu​dim vam pola od​mah, a pola kad je pro​na​đe​te.
Hard worker, po​misli Ba​nić, sa​mom sebi po​ma​lo zamje​r a​ju​ći što, sta​r e​ći, sve lakše pra​vi
kompro​mi​se, odusta​je od na​če​la i skla​pa ola​ke ugo​vo​r e s vra​g om i nje​g o​vim ni​žim slu​g a​ma. Ali
imao je u onom dvo​r ištu crve​nog bra​ta, pogla​vi​cu, sa​vezni​ka, koji ga je mo​g ao pusti​ti da uđe i uzme
ono što će mu ži​vot do kra​ja go​di​ne uči​ni​ti razmjerno si​g urnim.
Posli​je, dok se autom spuštao niz Je​le​no​vac, pala mu je na pa​met sasvim lo​g ič​na mi​sao. Pa nisu
li i oni sami već pet puta pretresli unajmlje​nu kuću? Ne uvla​če li to oni nje​g a u nešto o čemu i ne sa​-
nja? Ako je isprva bio pla​ćen da pro​na​đe sli​ke, pa se otkri​lo kako nisu važne sli​ke nego sama mapa,
neće li se možda kad do​ne​se mapu otkri​ti da je ulog u igri nešto tre​će?
Pre​dve​čer, kada je vo​zio Li​di​ju na nje​zi​nu re​do​vi​tu uza​lud​nu fi​zi​o te​r a​pijsku gnja​va​žu koja se
sasto​ja​la od čud​nih vježbi, ma​sa​že i ne​če​g a što je ona zva​la ne​jasnim termi​nom »gri​ja​nje«, upi​ta​la ga
je bivša žena čime se zapra​vo bavi. Nije to bilo pi​ta​nje u ko​je​mu bi bilo autentič​ne ra​dozna​losti jer ju
je, dok su još bili u bra​ku, mo​r ao na​uči​ti tomu da se pre​vi​še ne raspi​tu​je o nje​g o​vim poslo​vi​ma. Bila
je to tek usputna, kurto​azna upa​di​ca, nešto kao i nje​g o​vo pi​ta​nje o pra​voj pri​r o​di tih fi​zi​o te​r a​pijskih
gri​ja​nja.
– Ne​ćeš vje​r o​va​ti – reče on pa​ze​ći na ko​lo​nu vo​zi​la što se za​usta​vi​la na ze​le​nom valu – ali tra​-
žim mapu od crve​ne kože u ko​joj je ne​ka​kav su​lu​di tip no​sio lažni na​kit Indi​janci​ma koji su ga posli​-
je skalpi​r a​li.
Iako joj nje​g ov po​sao nije bio va​žan, pogle​da​la ga je u čudu.
– Pri​je toga pro​na​šao sam četrna​est crte​ža za koje se misli​lo da ih je napra​vio je​dan vrlo va​žan
sli​kar pri​je no što su ga našli ustri​je​lje​no​g a u pa​r iškom ho​te​lu. Po​ka​za​lo se da su crte​ži lažni, pa nije
bilo ni​kakve šte​te što je jed​no​g a od njih uništio ša​r an koji je isko​čio iz kade.
– Če​kaj, Ni​ko​la! – po​bu​ni se ona. – Ra​diš li nešto ili se zapra​vo spre​maš za karne​val? Ili si da​-
nas, za promje​nu, do​bre vo​lje?
– Ne, ne!... – uvje​r a​vao ju je on. – Stvarno ra​dim, samo još ni​sam posve si​g u​r an ra​dim li ono za
što sam pla​ćen i ono što se uisti​nu oče​ku​je od mene... ili će se pra​vi smi​sao posla otkri​ti tek posli​je.
Ali ako mi ne vje​r u​ješ, evo, po​ka​zat ću ti.
Iako je ona ka​za​la kako joj nisu potreb​ni do​ka​zi, on sve​jed​no naglo pro​mi​je​ni ko​lo​nu i skre​ne
pre​ma Zvo​ni​mi​r o​voj, odakle je mo​g ao lakše ući u Arno​o vu uli​cu.
– Mo​lim te, što ćeš mi po​ka​za​ti? – kao da se bu​ni​la Li​di​ja. – Mapu sa skalpom ili ša​r a​na koji
uništa​va crte​že?
On izi​đe iz ko​lo​ne i za​usta​vi auto​mo​bil ispred Jed​no​okog Jac​ka, izva​di ci​g a​r e​tu i za​pa​li je.
– Obe​ćao si Niki...
– Obe​ćao sam... – pre​ki​ne on nje​zi​nu upa​di​cu. – Obe​ćao sam i ispu​nit ću obe​ća​nje. Čim se sre​dim
i ri​je​šim sve što me muči. Do​tad ću pu​ši​ti.
Ona de​monstra​tivno spusti staklo na vra​ti​ma premda je i sama zna​la tu i tamo za​pa​li​ti.
– Vi​diš, u onoj tamo zgra​di – po​ka​že on prstom – tre​nu​tač​no živi dva​de​set pe​to​g o​dišnjak koji je
nešto ukrao ocu, nešto što bi otac htio natrag, ali bez mno​g o buke i ga​la​me, dakle, bez me​di​ja i po​li​-
ci​je.
– To što je ukrao jest ta mapa?
– Na​vod​no – za​misli se Ba​nić. – Premda baš i nije si​g urno. Pla​ćen sam da to na​đem, ali mi se
katkad čini da bih i sam pla​tio da doznam o čemu se zapra​vo radi.
– Pa valjda o mapi...
– Možda... Ali zašto mapa? I zašto to ne​ko​me tre​ba? I zašto pla​ti​ti to​li​ko za ne​kakvu mapu čija
prošlost dje​lu​je smi​ješno, izmišlje​no, kao u onom filmu...
– U ko​jem filmu? – upi​ta ona sada po​la​ko po​di​žu​ći pro​zor. Ako joj je i sme​tao dim, vani je bilo
prehlad​no i dim je bio mno​g o bo​lji izbor od stu​de​ni.
 – U onom filmu o so​ko​lu... o malteškom so​ko​lu.
– Onaj ze​le​ni Punto pri​pa​da tome mla​di​ću? – upi​ta ona.
– Pri​pa​da.
– Onda tu stvar oči​to još netko tra​ži – reče ona i skre​ne pogle​dom pre​ma mjestu gdje je bio
parki​r an Arnov auto​mo​bil. Prtljažnik auta bio je de​formi​r an i izvan le​žišta, po čemu se vi​dje​lo da ga
je netko na​silno otva​r ao.
– Neki si me dan pi​tao tko mi je pre​da​vao fi​nanci​je... – nasta​vi Li​di​ja s ju​če​r ašnjim naprasno pre​-
ki​nu​tim razgo​vo​r om.
On po​la​ko pri​tisne pa​pu​či​cu gasa i kre​ne. Posto​ja​la je pri​lič​no ve​li​ka mo​g uć​nost da će za​kasni​ti
na vježbe, a za takvo što nije htio biti krivcem.
– I to je u vezi s ovim na čemu ra​diš?
– Da – suho će on. – Vi​dio sam ga na mjestu na ko​je​mu ga se valjda ne bi tre​ba​lo vi​dje​ti. U sta​nju
u ko​jem ne bi tre​bao biti.
– Bio je pi​jan?
– Bio je nasmrt pi​jan. Ru​šio se od alko​ho​la! I to doslovno!
– Razgo​va​r a​la sam sa svo​jom Bi​bom. Ona radi u bi​bli​o te​ci Insti​tu​ta. Kaže da je Alojz Ha​baht
neka vrsta pro​fe​so​r a Ratha – nasta​vi Li​di​ja, dok je on po​ku​ša​vao pro​ći zakrče​nim raskrižjem pokraj
Di​na​mo​va sta​di​o na.
– Kakvog pro​fe​so​r a Ratha?
– Nisi gle​dao Pla​vog anđe​la s Marle​ne Di​etrich? Pro​fe​sor Rath bio je ugle​dan gra​đa​nin, gimna​-
zijski pro​fe​sor, poznat po toč​nosti i ne​po​r oč​nosti. A onda se za​lju​bio u ka​ba​r etnu ple​sa​či​cu Lolu, u
fa​talnu ženu, mno​g o mla​đu, za ko​jom je oti​šao i posve pro​pao, pretvo​r io se u kla​una... – pri​ča​la je
Li​di​ja, vid​no za​do​voljna što ga može ne​če​mu po​du​či​ti. – Ha​baht je jed​na​ko pro​šao. Pro​pio se, upro​-
pastio ka​r i​je​r u, izgu​bio po​sao, ugled... sve zbog žene koja nije bila toga vri​jed​na.
– Zbog koje žene?
– Ne znam! Zbog neke fa​talne ano​nimke. Nije uopće važno kako se zva​la. Važno je da ga je
upro​pasti​la. Nje​g a, fi​nancijsko​g a ge​ni​ja i pro​fe​so​r a osta​vi​la je zbog vlasni​ka kla​di​o ni​ce ili ka​si​na.
Me​đu​tim, Biba kaže da on i da​lje radi.
– Za koga?
– Za neku pri​vatnu oso​bu. Za po​du​zetni​ka. Kad je tri​je​zan, može biti od izvanred​ne ko​r isti.
Uosta​lom, već sam ti pri​ča​la..., on ima u ma​lom prstu onu vrstu fi​nancijske ma​te​ma​ti​ke ko​jom se
posve pro​pa​li pro​jekt može pri​ka​za​ti kao adut bu​duć​nosti, a najpro​fi​ta​bilni​ja tvrtka ru​pom bez dna,
pr​čvarni​com u općoj ka​tastro​fi. Svatko koga za​ni​ma​ju takvi poslo​vi može od Alojza Ha​bahta ima​ti
nepro​cje​nji​ve ko​r isti... samo ako...
– Samo ako?... – upi​ta on dok su po​la​ko kli​zi​li cestom što je vo​di​la uz Zo​o loški vrt.
– Samo ako ga zna održa​ti tri​jeznim – odvra​ti ona. – Ako to ne zna, može ima​ti nepro​cje​nji​vu
šte​tu. Tre​će​g a nema. On ti je kao otrovna supstanci​ja. Ili li​je​či, ili tru​je.
– I ti za koje radi... uspi​je​va​ju li oni s njim?
– Ne znam – odvra​ti Li​di​ja. – Katkad valjda uspi​je​va​ju, a katkad i ne. Du​bravka kaže da kad​što
pije pred nji​ma, ali i tajno. Ona zna lo​kal u ko​je​mu ga je mo​g u​će naći. S malo sre​će. Mislim, lo​kal u
ko​je​mu pije inkogni​to.
 – Sumnjam da netko tko radi za Svi​la​r a može bilo što ra​di​ti inkogni​to – za​mišlje​no će Ba​nić.
– Če​kaj... ti znaš za koga radi? – za​ču​di se ona.
– Na​g a​đam... Vi​dio sam ci​je​lu erge​lu tih ti​po​va i za ne​ko​g a od njih sasvim si​g urno radi... Najvje​-
ro​jatni​je za Svi​la​r a...
– Ne znam tko je to. Taj Svi​lar.
– Taj Svi​lar je netko za koga i ja ra​dim – reče on zlo​voljno. – Čini se da je je​di​na razli​ka izme​đu
mene i Ha​bahta to što je on na viski​ju, a ja još uvi​jek na pivu.
Ona po​šu​ti, a po​tom umorno oslo​ni gla​vu na sje​da​lo pa sjetno reče:
– Ni​ko​la, dugo nismo to​li​ko pri​ča​li. Neću na te ble​sa​ve vježbe!
Ba​nić je za​ču​đe​no pogle​da. Bili su ve​o ma bli​zu bolni​ce u Du​bra​vi i bilo je više no si​g urno da će
sti​ći navri​je​me. I sad ona odjed​nom neće! A če​ka​la je više od tje​dan dana da »do​bi​je termin«!
– Sta​ni, tamo je jed​na zgod​na birti​ja – po​ka​zi​va​la je prstom na nešto što je uisti​nu moglo biti
zgo​dan lo​kal, ali i obič​no ugosti​teljsko pod​zemlje. – Mogli bismo po​pi​ti pivo. Ne mo​žeš ka​za​ti da ne
bi po​pio pivo!
– To ne mogu ka​za​ti... ali ti mo​r aš na te svo​je vježbe!
– Iona​ko mi ne ko​r iste – reče ona dok je on skre​tao pre​ma lo​ka​lu za koji je bio više no si​g u​r an
da drži »svi​jetlo i tamno pivo« ili »malo i ve​li​ko«. – Jutros sam od​lu​či​la! De​fi​ni​tivno ću oti​ći u Kri​lo
anđe​lo​vo. On​dje ima​ju najmo​derni​ju di​jagnosti​ku, pregle​dat će me i otkri​ti u čemu je zapra​vo moj
pro​blem. Možda će me moći i ope​r i​r a​ti. Biba mi je rekla da su nje​zi​nu sestrič​nu ope​r i​r a​li...
– Li​di​ja! – pre​ki​ne je on. – To je ve​za​no s...
– Ništa nije ve​za​no! – pre​du​hitri ga ona. – Neće me košta​ti više od če​ti​r i, pet ti​su​ća eura. Dignut
ću kre​dit. Jutros sam uze​la formu​la​r e. Na kre​dit se čeka de​set mi​nu​ta. Banke ništa dru​g o i ne rade
nego daju kre​di​te ono​me tko hoće...
– I opljač​ka​ju ga uz po​moć za​teznih i dru​g ih ka​ma​ta! Ne​ki​dan sam či​tao kako sud​ski gone tipa
čiji se dug s pe​de​set di​na​r a ti​je​kom petna​est go​di​na po​peo na de​ve​de​set ti​su​ća kuna! I on im ne može
ništa. Banke su u ru​ka​ma Za​pa​da. To je kao da ra​tu​ješ sama pro​tiv Nato sa​ve​za!
– Pa što onda da ra​dim? – upi​ta ona s oča​jem u gla​su.
– Ne​ćeš di​za​ti kre​dit! Ja ću ti dati tih pet ti​su​ća.
– Daj, mo​lim te! – prosvje​do​va​la je Li​di​ja. – Pa ne​maš ih! A da ih i imaš, tre​ba​ju tebi!
– Imam love o ko​joj ne mo​žeš ni sa​nja​ti! – reče on to​bo​že važno, pa iz dže​pa izva​di onih
izgužva​nih pet ti​su​ća što ih je do​bio od Svi​la​r a. – Je l’ ti to dosta?
– Če​kaj! Nije li to malo nezgod​no? – zbu​ni se Li​di​ja.
– Ma daj! – od​mahne on ru​kom. – Što bi bilo nezgod​no!? Pa ti si mi još uvi​jek bivša supru​g a!
 13.

U VI DE OTE CI NISU IMA LI FILM PLA VI ANĐEO niti su za takvo što ika​da čuli, u knji​ža​r i Algo​ri​tam drža​li su
nešto malo filmske kla​si​ke, pa i nje​mač​ke, ali taj film s Marle​ne Di​etrich nije bio među tim stva​r i​ma,
a Pako se pak nije mo​g ao sje​ti​ti da je ikad u ka​r i​je​r i vrtio takvo što. Čuo je za Pla​vi de​vet i Charleye​-
ve anđe​le, ali o tomu što je Pla​vi anđeo nije znao ništa. »Sori, de​tektiv, ali ne bi te štel de​zinformi​r a​ti«
re​kao mu je. Ba​ni​ću sto​g a nije pre​o sta​lo dru​g o doli da ode u lo​kal za koji je čuo od Li​di​ji​ne pri​ja​te​-
lji​ce te da on​dje osob​no upozna »pro​fe​so​r a Ratha«.
Sve mu se više či​ni​lo da za​g o​netka u koju su ga uvukli ima dva po​djed​na​ko važna kra​ka; je​dan
koji vodi ka od​bjeglom mla​di​ću, a dru​g i koji ide pre​ma poslo​davci​ma.
Ne ski​nuvši svo​ju toplu vjetrovku s pod​sta​vom, Ba​nić je sje​dio za sto​lom, od​la​g ao u pe​pe​lja​r u
opu​šak za opuškom i pio iz po​litre​ne krigle neko od lo​ši​jih do​ma​ćih to​če​nih piva. Uisti​nu, do​ma​će
ugosti​teljstvo za lju​bi​te​lje piva možda i nije bilo baš pra​vi pa​kao, ali nije bilo ni mno​g o bo​lje od za​-
ba​če​nih za​ku​ta​ka Limba. Alojz Ha​baht, i više no vid​no pi​jan, la​ma​tao je bi​ljarskim šta​pom i vrzmao
se oko sta​r o​g a, oljušte​nog bi​ljarskog sto​la s iz​bli​je​dje​lim filcom po​ku​ša​va​ju​ći izvesti neke od onih
uda​r a​ca za koje ne bi imao do​voljno vješti​ne čak ni tri​je​zan. Uisti​nu je ve​o ma teško pro​na​ći gosti​o ni​-
cu s bi​ljarskim sto​lom, a ova je, i po dru​g im svo​jim ele​menti​ma, pri​pa​da​la ne​kim davnim, možda pe​-
de​se​tim ili šezde​se​tim go​di​na​ma. Drve​ni, loše održa​van šank sa šipkom za noge, ža​r u​lje s ta​nju​r astim
sje​ni​li​ma i sta​r e, jed​nostavne čaše na ko​ji​ma se jasno vi​dje​la crta s ozna​kom 2 del. Samo su još ne​-
dosta​ja​le plju​vač​ni​ca u kutu i li​me​na plo​či​ca s izre​kom »Čast sva​ko​me, ve​r e​si​je ni​ko​me!«. Tu se, za​-
ci​je​lo, fi​nancijski ge​nij osje​ćao si​g urnim. Premda su mu zna​li ime, u ovom lo​ka​lu ono nije zna​či​lo
baš ništa, i ov​dje je uisti​nu mo​g ao lo​ka​ti inkogni​to.
Ba​nić je razmišljao kako bi mu ne​na​metlji​vo pri​šao, ali ništa mu nije pa​da​lo na pa​met. Sto​g a je
mo​g ao drža​ti sretnom okolnošću što se pi​ja​ni Ha​baht obra​tio nje​mu. Namjestio se kao da će izvesti
va​žan uda​r ac, a onda je od​lo​žio štap, pri​mio se za čelo i za​te​tu​r ao kao da mu se časkom zavrtje​lo u
gla​vi od svih tih razno​bojnih kugli. Drže​ći i da​lje dlan na čelu, dokra​ja u ne​kom svom pri​vatnom
filmu, po​čeo je go​vo​r i​ti, za​ci​je​lo Ba​ni​ću, jer u bli​zi​ni sto​la za bi​ljar nije bilo ni​kog dru​g og.
– Čud​no! Ne mogu se sje​ti​ti! U Dosto​jevskom, ba​ćuška moj, igra​ju karte, ma​r i​ja​ša, do​mi​no,
šah... ko​ješta... ali se ne sje​ćam da ig​dje igra​ju bi​ljar... To​li​ke puste stra​ni​ce, a nig​dje bi​lja​r a! Što vi na
to ka​že​te?
Pogle​dao je Ba​ni​ća ve​o ma važno, čak i mo​le​ći​vo, kao da o tom od​g o​vo​r u ovi​si sva nje​g o​va bu​-
duć​nost, ali mu istra​ži​telj, na nje​g o​vu ža​lost, nije mo​g ao od​g o​vo​r i​ti.
– Ro​di​o ne Ro​ma​no​vi​ču, jeste li, po​bo​g u, ika​da išta či​ta​li od na​šeg nam Dosto​jevskog? Od na​še​-
ga, premda pra​voslavno​g a? Ako niste, idem se smjesta pob​lju​va​ti, što iona​ko već pola sata namje​r a​-
vam ura​di​ti.
– Samo Rat i mir... – drsko ga pogle​da u lice Ba​nić.
On se sta​de tiho ce​r i​ti, ali tome je razlo​g om mo​g ao biti i alko​hol, i nje​g o​vo pre​tenci​o zno pi​ta​-
nje, i neka aso​ci​ja​ci​ja... Uisti​nu, bila je to birti​ja u ko​joj nisi smio oče​ki​va​ti da ćeš na​ići na pa​si​o ni​r a​-
ne či​ta​če ruskih kla​si​ka.
– Rat i mir! Rat i mir, ka​že​te vi, moj go​lu​be! A re​ci​te mi, mo​lim vas, koji bi od bra​će Ka​r a​ma​zo​-
va bio ka​dar vo​di​ti rat? Mislim kao vojsko​vo​đa, ili bar kao niži za​povjed​nik.
 – Ne znam... – sme​te se Ba​nić. – Vje​r o​jatno onaj najsta​r i​ji...
– A kad bih vas pi​tao kako se zove, vi biste si​g urno ka​za​li da se zove Ka​r a​ma​zov! Jer pri​r od​no
je da sva bra​ća Ka​r a​ma​zo​vi nose pre​zi​me Ka​r a​ma​zov. Je l’ tako?
– Na​r avno! – otpovrne Ba​nić.
– E, nije! – lupi Ha​baht bi​jesno ša​kom po bi​ljarskom sto​lu i nasrne na Ba​ni​ća tako si​lo​vi​to da je
šanker sko​čio i viknuo:
– Mir tamo!
– Nije, jer se je​di​ni brat koji bi mo​g ao vo​di​ti rat ne zove Ka​r a​ma​zov nego Smer​dja​kov! Ni​je​dan
od tro​ji​ce za​ko​ni​tih si​no​va to ne bi mo​g ao! Ivan je anarhist i stra​ni su mu pojmo​vi hi​je​r arhi​je i su​-
bordi​na​ci​je, a bez te dvi​je stva​r i nema vojske! Nema! Što me gle​da​te? Aljo​ši je, pak, kao sve​će​ni​ku
stran po​jam na​si​lja, a Mića... Mića je kao vi i ja! On misli samo na pič​ku i na alko​hol! Ku​ži​te? Zna​li
ste to? Zna​li ste? Ako jeste, čista pe​ti​ca!
U Alojzo​vim je pokre​ti​ma bilo one hi​nje​ne alko​ho​li​čarske agre​sivnosti kakve se Ba​nić i nije bo​-
jao jer je ona uvi​jek te​atralna i ne​dje​latna.
– A ako niste, onda ste pali na dno! Ku​ži​te, ba​ćuška Ro​di​o ne Ro​ma​no​vi​ču?
– Vi ste pali na dno! – od​bru​si mu Ba​nić, ona​ko kako se obič​no pi​janci sva​đa​ju. – Bili ste pro​fe​-
sor na fa​kulte​tu, a što ste sad? Re​ci​te, što ste?
Ha​baht ga po​novno pogle​da, za​ču​đen vje​r o​jatno što ne​ka​kav tip s kriglom piva zna tko je on, ali
ta izne​na​đu​ju​ća či​nje​ni​ca nije baš oso​bi​to odjeknu​la u nje​g o​voj pi​ja​noj gla​vi. Pro​matrao ga je ne​ko​li​-
ko ča​sa​ka, po​tom je po​drignuo kao da će povra​ti​ti i na kra​ju tako nespretno izveo onaj bi​ljarski uda​-
rac da je za​ma​lo pao. Za​tim je uzeo jed​nu od bi​ljarskih kugli i sta​vio je pred Ba​ni​ća.
– Pogle​dajte! – ka​zao je kao da mu nudi krunski do​kaz. – Ovo je uni​verzum. Savrše​na za​o b​lje​na
forma. Ništa nije gore i ništa nije do​lje, nitko nije pao i nitko se nije uspeo! Ergo, sta​r i Gundu​lić pri​-
jetvorno laže!
Za​tim je zastao, obri​sao suzne oči, oti​šao do šanka, uzeo svo​ju čašu od dva de​ci​litra punu
bezbojne te​ku​ći​ne, za​ci​je​lo ra​ki​je ili votke, pa se vra​tio do bi​ljarsko​g a sto​la.
– Ili, ba​ćuška, ako vam baš sme​ta me​ta​fi​zi​ka, ako že​li​te biti re​alist, onda smo svi mi pali! I svi
smo na dnu! A ne samo Maksim Gorki. Na dnu dnunca​tom! U sve​o pćoj pro​pasti lo​povlu​ka, oti​ma​či​-
ne, kri​mi​na​la i be​za​ko​nja. Ne, ne že​lim vam mo​r a​li​zi​r a​ti, ba​ćuška, go​lu​be, dje​di​ce, kako kaže pjesnik,
ali mi smo pro​koc​ka​li sve šanse i za​je​ba​li sve. Za​je​ba​li sve, kako kaže pjesnik! A ja sam u sve​mu bio
tek mala mi​mikrijska i supra​vod​lji​va gnji​da. Ku​ži​te, je​di​ni moj?
– Ni​sam mislio da ste vi nešto kri​vi – umi​r i​vao ga je istra​ži​telj ću​te​ći da je pred pli​mom alko​ho​-
li​čarsko​g a ka​ja​nja i sa​mo​o ptu​ži​va​nja.
I bilo je tako.
– Kako ne bih bio kriv kad sam im po​ma​g ao svo​jim izra​ču​ni​ma i svo​jim no​som za do​bre i
sretne pri​li​ke, nji​ma, ne​so​fisti​ci​r a​nim gorštač​kim trgovci​ma ži​vo​tinjskim ko​ža​ma, du​ha​nom i so​lju.
Ra​zu​mi​je​te? Mo​g ao sam se ba​vi​ti pro​ble​mom tri​ju ti​je​la u fi​zi​ci, ili ma​te​ma​tič​kom lo​g i​kom, a ja sam
nji​ma, po​put lo​g a​r i​tamskog pro​r o​ka, go​vo​r io da kupe ovo, a pro​da​ju ono...
Ba​ni​ću je bilo teško pra​ti​ti nje​g ov pi​ja​ni sa​mo​g o​vor, ali je imao osje​ćaj da su krho​ti​ne i okrajci
nje​g o​vih re​če​ni​ca u su​o d​no​su s onim što je zapra​vo bio. A bio je, kako bi se to je​zi​kom filma ka​za​lo,
lu​ka​vi i beskrajno pi​ja​ni consigli​ere.
 – I na kra​ju će sve biti tako ne​popravlji​vo – nasta​vi on lju​lja​ju​ći se pokraj bi​ljarskog sto​la – da
će tre​ba​ti nova re​vo​lu​ci​ja. I to ne boljše​vič​ka, pro​sim fino, nego ja​ko​binska! Ro​bespi​erre i Sa​int-Just
pa da kažu kako re​vo​lu​ci​ja tre​ba vla​da​ti uz po​moć kre​posti. Tre​bat će ne​potkuplji​vi Ro​bespi​erre jer
će i Danton biti presla​ba pizda da isko​r i​je​ni pro​fi​te​r e i potkuplji​va​če. I tre​bat će, gra​đa​ni​ne moj
uzorni, moj Ro​di​o ne Ro​ma​no​vi​ču, da, tre​bat će gi​ljo​ti​na i Jean Paul Ma​r at koji će izi​ći na ko​nju
nasred Ili​ce i zatra​ži​ti no​vih sto ti​su​ća gla​va! Sto ti​su​ća gla​va!
Tu mu je puknuo glas i on je ne​na​da​no zapla​kao pa se sru​šio na sto​lac na​suprot Ba​ni​će​vu. Ra​me​-
na su mu se neko vri​je​me tresla od alko​ho​li​čarsko​g a pla​ča, a za​tim je izvu​kao iz dže​pa rupčić,
useknuo se i otpio ne​ko​li​ko gutlja​ja ono​g a žesto​kog pića.
– Zna​te li zašto su me po​če​li ci​je​ni​ti? Zna​te zašto su me uze​li u po​sao koji je tristo puta ispla​ti​vi​ji
od pro​fe​sorsko​g a?
Ba​nić slegne ra​me​ni​ma. Nije znao, ali je že​lio čuti. Pi​ja​ni fi​nancijski struč​nja​ci gdje​kad zna​ju
biti iznimno za​nimlji​vi, za​nimlji​vi​ji nego u fa​kultetskim pre​da​va​o ni​ca​ma.
– A zna​te li ko​li​ko daje sva​ki broj po​di​je​ljen s ništi​com? – upi​ta on, pi​ja​no kla​te​ći gla​vom.
Ba​nić je sve​jed​na​ko šu​tio. Pi​ja​ni pro​fe​sor nasta​vi:
– Sva​ki broj po​di​je​ljen s ništi​com daje besko​nač​no ve​li​ku ve​li​či​nu. Plus besko​nač​no. To je toč​ka
u ko​joj ma​te​ma​ti​ka do​di​r u​je đa​volsko. A mi ži​vi​mo u inverzno​me, de​monskom svi​je​tu. Čim se pred​-
sta​vi​te ma​njim, bezvrjed​ni​jim, više će vas ci​je​ni​ti! A što je najbezvrjed​ni​je? Što je ta nula ko​jom se
di​je​li, ba​ćuška, go​lu​be je​di​ni? To je alko​ho​li​čar!
– I do​bro – gutne Ba​nić malo usta​ja​lo​g a piva, pa od​lu​či biti pre​uzetni​ji: – Kad bi vas netko kao
struč​nja​ka pi​tao kako ku​pi​ti zemljište... re​ci​mo, zemljište koje lju​di ge​ne​r alno ne žele pro​da​ti...?
On je shva​tio što se od nje​g a tra​ži, ali tko zna je li ra​zu​mio ci​je​lu po​za​di​nu. Ipak, Ba​ni​ću je neki
vra​ži​ćak u gla​vi go​vo​r io kako je pi​ja​ni majstor ku​mo​vao pro​jektu kupnje zemljišta ne​da​le​ko od Sa​-
mo​bo​r a. Kao i svi pi​janci, i Alojz Ha​baht po​žu​r i od​g o​vo​r i​ti. Jer, osta​vi​ti do​jam, pi​jancu je mno​g o
važni​ji mo​tiv od opre​za.
– Biste li mu po​nu​di​li ve​li​ki iznos? – po​takne ga Ba​nić pi​ta​njem.
– Ni go​vo​r a – otpi​je on još malo svo​je​g a pro​zirnog po​g onskog go​r i​va. – Re​kao sam vam da je
u so​tonskom svi​je​tu sva​ki upo​r ab​lji​vi plan inverzan. Ni​ko​me ne bih nu​dio ništa! Ni​ko​me! Za​tim bih
na​šao najbo​lje​g a, na​ju​zorni​jeg i na​jozbiljni​jeg među nji​ma i pi​tao ga za ko​li​ko bi, na​čelno, hi​po​te​tič​-
ki, pro​dao zemlju? Taj bi vje​r o​jatno ka​zao »ni za ko​li​ko, ali si​g urno vri​je​di de​set«.
– Čega de​set? – upi​ta Ba​nić koji se nije ra​zu​mio u ci​je​ne zemljišta.
– Je​di​ni​ca iz simbo​lič​kog mišlje​nja! I to čista! – od​bru​si on. – Za​misli​te ova​ko! De​set iks! De​set
ne​če​g a. Kopjejči​ca, možda, kako bi re​kao štapska​pe​tan Perho​tin. Dakle, taj bi infu​zo​r ij re​kao de​set, a
ja bih mu re​kao: Evo vam tri​de​set! On bi se za​ču​dio, po​čeo razmišlja​ti o tomu kako i na dru​g im
mjesti​ma ima do​bre, da​pa​če, i jefti​ni​je zemlje, po​tom bi ne​o d​luč​no ka​zao: »Tri​de​set pet.« To »tri​de​set
pet« smrtna je pre​su​da! Ra​zu​mi​je​te li!? I onda bih mu ja re​kao ova​ko: »Evo, da se puno ne cjenka​mo i
ne gnja​vi​mo, po​di​žem na pe​de​set«. »Može«, kaže on i brzo tra​ži pa​pir da napra​vi​mo ugo​vor. A ja ga
onda zasko​čim i zavrnem mu vra​tom! »Če​kajte, ne žu​r i​te, pre​dahni​mo«, go​vo​r im mu, a on se već
pla​ši da ću se pre​do​misli​ti. I tad mu ja ka​žem slje​de​će. »Evo vam se​damde​set, ba​ćuška, Ro​di​o ne Ro​-
ma​no​vi​ču, ali da mi jed​nu stvar uči​ni​te.« On me gle​da u čudu, a ja mu ka​žem: »Rastru​bi​te na​o ko​lo i
ka​ži​te sto puta da​nju i sto puta noću da ste napra​vi​li od​li​čan po​sao i pro​da​li sve za pet jer je najbo​lje
pro​da​ti da​nas ov​dje, a sutra već biti iza se​dam brda i pla​ni​na!«
– A kad bi netko htio, re​ci​mo, upla​ši​ti lju​de da to tre​ba pro​da​ti, jer da će se na tom prosto​r u do​-
go​di​ti kakve eko​loški ne​ugod​ne stva​r i... – oko​li​šao je Ba​nić, ne zna​ju​ći je li pro​fe​sor Ha​baht to​li​ko
pi​jan da će mu i to biti sve​jed​no.
– Re​ci​mo... – otpi​je on sud​bo​nosni gutljaj alko​ho​la – ...re​ci​mo, do​g a​đa​lo se to bilo gdje... sve​jed​-
no... u »enskoj gu​berni​ji«, u arhi​pe​la​g u Gu​lag ili, što ja znam, u sa​mo​borskoj gu​berni​ji...
Za​tim se stre​se, pre​lo​mi doslovno na​po​la i povra​ti pre​ko ko​lje​na na pod nešto što je bilo mje​ša​-
vi​na pje​ne i žuć​kaste te​ku​ći​ne. Vi​dje​lo se da je pra​vi alko​ho​li​čar koji je go​to​vo prestao jesti.
– U pizdu ma​te​r i​nu! – viknu​la je sasvim ne​po​etič​no šanke​r o​va žena. – Pak se usvi​njil!
I dok je ona otišla, za​ci​je​lo po vje​dro i krpu, on se ne​ka​ko pri​dignuo, obri​sao ka​r i​r a​nim stolnja​-
kom ostatke blju​vo​ti​ne, a po​tom nasta​vio kao da se ništa nije do​g o​di​lo:
– I to vam je isto inverzno na​če​lo! Ako namje​r a​va​te napra​vi​ti smetlište, go​vo​r it ćete kako gra​di​-
te Shangri​la, Disneyland, Arka​di​ju... ali, ako pak ši​r i​te na​o ko​lo gla​si​ne da gra​di​te smetlište, za​ci​je​lo
do​no​si​te nešto što je puno ne​o na, stakla, boje, glazbe i love. Ta​kav vam je svi​jet. Nego, jeste li vi bili
moj stu​dent?
– Ni​sam – odvra​ti Ba​nić. – Osim možda da​nas... mislim, pro​teklih pola sata.
Osta​vivši ga po​ma​lo za​ču​đe​no​g a, Ba​nić izi​đe i pođe su​mornom pe​r i​fe​r ijskom uli​com do parki​-
ra​lišta na ko​je​mu je osta​vio auto​mo​bil. S dru​g e stra​ne ne​ugled​ne birti​je ugle​dao je la​kom maglom
oba​vi​je​ni crni Audi, u ko​je​mu je sje​dio čovjek sa še​ši​r om i kra​va​tom oko vra​ta. Imao je kožne ru​ka​-
vi​ce i čač​kao je zube čač​ka​li​com. Ba​nić se nasmi​je; bio je više no si​g u​r an da je to čovjek koji da​nas
čuva nji​ho​va ne​zamje​nji​vo​g a fi​nancijsko​g a ge​ni​ja ko​je​mu nitko ne može ništa, nitko osim možda
alko​ho​la, ba​ćuška Ro​di​o ne Ro​ma​no​vi​ču, kako bi on to ka​zao dru​g i​ma, vje​r o​jatno samo u tre​nu​ci​ma
alko​ho​li​čarske po​lusvi​jesti.
Pri​je tri go​di​ne Pako je vrtio film čija se rad​nja zbi​va​la u ne​kakvoj ne​o bič​noj maglo​vi​toj do​li​ni
pu​noj ave​ti, du​ho​va i vješti​ca. Bio je na​lik na bajku, sve je u nje​mu bilo nestvarno, a čovjek je ipak
imao do​jam da ga se te izmišljo​ti​ne na neki posre​dan na​čin tiču. Oso​bi​to je bio je​ziv vi​tez bez gla​ve
koji se po​javlji​vao noću i ma​čem obezglavlji​vao ne​o prezne lju​de. I za nje​g a je Pako re​kao:
– Baš mi je faca taj tip bez gla​ve! Ku​žiš, koja fora, a kak vodi igru! A ti ka​žeš da ovi tu naši fra​-
je​r i ne​ma​ju gla​vu i da nemre​ju vo​dit drža​vu! Ku​r ac nemre​ju! Kaj će ti gla​va!?
Film se zvao Sa​nji​va do​li​na, i dok se spuštao pre​ma čipkastom, maglom ovi​je​nom ambi​jentu na​-
pušte​nih kuća, si​vih po​lja i spa​lje​nih stakle​ni​ka, Ba​ni​ću se uči​ni da ta​ko​đer ula​zi u ne​kakvu »sa​nji​vu
do​li​nu« koja odu​mi​r e i čiji se sta​novni​ci više ni​kad neće vra​ti​ti. Ovaj put na vi​di​ku nije bilo Ta​lo​no​va
kombi​ja pa je imao osje​ćaj kako mu je sve dostupno i kako sva​ko​g a može pi​ta​ti što ga je vo​lja. Ali
či​ni​lo se da ov​dje više nema ni​ko​g a. Po​šao je po​la​ko uza spa​lje​ni tu​nel bivše​g a stakle​ni​ka za povrće
ču​de​ći se ko​li​ko je du​g a​čak i kako je samo lako i te​me​lji​to izgo​r io, za​tim se pro​ve​zao uz nešto što je
pod​sje​ća​lo na po​ljoprivred​nu zgra​du ili na se​o sko gospo​darstvo, ali je ta​ko​đer bilo oči​to da tu više
nitko ne živi. Dio plo​ta bio je sru​šen, ulazna vra​ta kuće izbi​je​na iz le​žišta i prevrnu​ta u po​leglu tra​vu,
a stakla na svim pro​zo​r i​ma razbi​je​na. Drve​na ogra​da ima​nja s dru​g e stra​ne uske, loše asfalti​r a​ne
ceste bila je sru​še​na kao da je nešto na​lik na ra​li​cu ili ro​vo​ko​pač prešlo pre​ko nje, a ve​li​ki spremnik
za vodu, bu​du​ći da ga nitko nije ispraznio, bio se za​le​dio i puknuo na spo​ju, na ko​je​mu su se ko​va​ne
po​lutke raz​dvo​ji​le de​se​tak centi​me​ta​r a. Ne​ko​li​ko sto​ti​na me​ta​r a da​lje na​la​zi​lo se du​g ač​ko be​tonsko
zda​nje na​lik na razmjerno novo to​vi​lište za sto​ku ko​je​mu je netko, kao iz obi​jesti, mi​nu​ci​o zno po​r u​-
šio kro​vište. Ci​je​li je kraj dje​lo​vao kao po​ma​lo ka​o tič​no, neplanski po​dignu​to na​se​lje razmjerno si​-
ro​mašnih lju​di koji su na razne na​či​ne po​ku​ša​va​li pre​živje​ti, ali ih je u tre​nu ne​o preznosti po​ha​r a​la
ne​na​da​na epi​de​mi​ja. Ba​nić je mislio kako će, čim uzmogne, pi​ta​ti Ko​ma​r a ima li ova »sa​nji​va do​li​-
na«, iz koje su otišli lju​di a ušla magla, ima li ona kakvo svo​je ime ili je samo dio ne​če​g a.
Pretpostavljao je da bi identi​tet ovo​g a mjesta mo​g ao provje​r i​ti i na Interne​tu jer je ne​davno
postavljen pri​lič​no bo​g at site s po​drob​no razra​đe​nom zagre​bač​kom oko​li​com.
Za​usta​vio je Golf na po​ši​r em raskrižju, valjda je​di​no​me mjestu gdje su se vo​zi​la mogla mi​mo​-
ići, ili se bez pretje​r a​no slo​že​nog ma​nevri​r a​nja okre​nu​ti i vra​ti​ti. Ali on se nije okre​nuo ni vra​tio jer
je za​mi​je​tio da na tom pro​ši​r e​nju, što je pod​sje​ća​lo na mi​ni​ja​turni trg, sto​ji gosti​o ni​ca čija su vra​ta
otvo​r e​na, iz koje do​pi​r e svjetlo i koja za​ci​je​lo poslu​je. Bilo je pra​vo čudo u mrtvoj maglo​vi​toj do​li​ni
na​ba​sa​ti na otvo​r e​nu gosti​o ni​cu, na nešto što radi i gdje se s ne​kim može po​r azgo​va​r a​ti.
Asfalt ispred gosti​o ni​ce bio je sav po​pu​cao i uto​nuo u meko zemljište, kao da je tuda prošlo
kakvo iznimno teško te​r etno vo​zi​lo koje je pri​tom okrznu​lo i dio ogra​de. Gosti​o ni​ca je bila sta​r a, ne​-
ugled​na, pra​va se​o ska birti​je​ti​na, i u njoj se za​ci​je​lo nije mogla tra​ži​ti Blo​ody Mary ili nešto on the
roc​ks, dok su pivo smatra​li ge​ne​r ič​kim pojmom i zna​li samo od​g o​vo​r i​ti »da, ima​mo pivo, ali ne zna​-
mo što to zna​či – kakvo«. Iznad ula​za, koji se pre​ko noći zatva​r ao dva​ma čvrstim hrasto​vim kri​li​ma i
me​talnom po​lu​g om što se učvršći​va​la lo​ko​tom koji je bio teži od kile ali ga je moglo otvo​r i​ti sva​ko
di​je​te, i to majči​nom ukosni​com, sta​jao je ci​mer s najjed​nostavni​jim na​zi​vom Kod Ho​ra​ka.
Ba​nić izi​đe iz auta i za​pa​li ci​g a​r e​tu pre​mišlja​ju​ći tre​ba li uopće ula​zi​ti. Na​ime, ci​je​li je kraj dje​-
lo​vao ve​o ma čud​no, kao mjesto s ko​je​g a su lju​di nesta​li, otišli, ona​ko kao što od​la​ze iz sela koje će
prekri​ti aku​mu​la​cijsko je​ze​r o. A gosti​o ni​ca je osta​la. Za koga je osta​la? Bilo je sasvim nevje​r o​jatno
po​misli​ti da je osta​la zbog ne​ko​g a tko bi ova​mo do​la​zio iz uda​lje​nih kra​je​va jer je bila sta​r a i ne​-
ugled​na, po​put gosti​o ni​ca koje poslu​žu​ju ne​voljni​ke u nuždi.
A kada je ipak ušao unutra, od​mah je shva​tio kako su nje​g o​ve pro​cje​ne bile sasvim pogrešne, jer
je go​to​vo sav unu​tarnji inventar bio spa​ki​r an i slo​žen te spre​man za odvoz, tako da su slo​bod​na i
upo​r ab​lji​va bila tek dva sto​la, dio šanka i po​li​ca na ko​joj se na​la​zi​lo ne​ko​li​ko go​to​vo ispražnje​nih
boca s pi​ćem.
– Oprosti​te, mislio sam da ra​di​te – re​kao je Ba​nić vi​so​kom momku ovalna lica i kra​ka​tih nogu,
koji je bio odje​ven u dva do tri bro​ja pre​ma​le​nu vestu i hla​če bar pet centi​me​ta​r a prekratkih no​g a​vi​ca.
Sto​g a je dje​lo​vao smi​ješno i nespretno, i či​ni​lo se ne samo da nije gosti​o ni​čar nego da o gosti​o ni​-
čarskim poslo​vi​ma ništa i ne zna.
– Ra​di​mo! Đe ne bi ra​di​li? – reče mla​dić, kao da je to sasvim na​r avna stvar. – Al’ samo još da​nas
jer na​ve​čer do​la​zi ka​mi​jon po osta​le ka​pa​ci​te​te i onda fiju... ode sve u Sve​tu Ne​đe​lju...
– Vi ste Ho​r ak? – upi​ta Ba​nić ra​ču​na​ju​ći da se onaj ci​mer od​no​si na vlasni​ka.
– Je​sam! Đe ne bi bio!?
– Zna​či, pro​da​li ste gosti​o ni​cu?
– Ni​sam. Đe bi je pro​da​vo!?
– Ne ra​zu​mi​jem – zbu​ni se Ba​nić, naslo​ni na slo​bod​ni dio šanka i zagle​da u mla​di​ća. Nije dje​lo​-
vao sla​bo​umno nego ne​ka​ko zbu​nje​no, nesna​lažlji​vo. – Ako niste pro​da​li, zašto onda zatva​r a​te?
– Pa stric je pro​do!
– Kako vam se zove stric?
– A kak bi se zvao!? – go​to​vo se na​lju​tio on. – Pa piše vam vani! Ho​r ak! Ko i ja!
– A zašto je pro​dao?
– Đe bi ja znao!? – slegne on ra​me​ni​ma. – Pro​da​li su svi, pa je pro​do i on. Šta’š po​pit?
– Pivo... – oprezno će Ba​nić, oče​ku​ju​ći da će ga kra​ka​ti tip upi​ta​ti »malo ili ve​li​ko«, ali se to nije
do​g o​di​lo.
 – Ne​ma​mo! – odvra​ti mla​dić koji je oči​to zamje​nji​vao stri​ca. – Ima​mo samo obič​na pića.
– Ako je pivo kompli​ci​r a​no – nasmi​je se Ba​nić – koja su onda ta obič​na pića?
– Šta koja su!? Pa vino i ra​ki​ja!
– Dajte mi onda ra​ki​ju.
Mla​dić zgra​bi bocu bez eti​ke​te, čašu koju obri​še ru​ka​vom, pa u nju uli​je nešto malo ra​ki​je i pru​-
ži je Ba​ni​ću. Za​tim nasta​vi ozbiljno za​mišljen:
– Neki nisu htje​li pro​dat, al su ih uvje​r i​li da je to najpa​metni​je. Pa su onda pro​da​li. Čovjek uči
dok je živ. II možda malo kra​će. Imam dje​da od de​ve​de​set se​dam go​di​na. Još je živ, al zad​nje dve go​-
di​ne više ne uči. Samo leži i tra​ži ra​ki​ju, al mu je nitko ne da.
– A tko ih je uvje​r io? Mislim te koji nisu htje​li od​mah pro​da​ti.
– Pa ti koji su ku​po​va​li. Taj Teflon. Il kak se zove.
– Kako su ih uvje​r i​li?
– Šta ja znam! Sva​ko​ja​ko. Sva​kog se čovje​ka more uvje​r it na dru​g i na​čin. Zna​te ono kad je onaj
reko curi »oš se je​bat«, a ona veli »uvje​r i me u dve ri​je​či«. A dru​g e opet mo​r aš ma​co​lom među oči.
Za​tim se zagle​da u ra​ki​ju koju Ba​nić još nije bio taknuo.
– E, a ta ra​ki​ja? Zašto je ne pi​je​te? Meni je ma​ter uvi​jek go​vo​r i​la »jedi juhu, jer će se ola​dit«! E
sad, ja vama ne mo​r em ka​zat »pijte ra​ki​ju jer će vam se ola​dit«. Al, eto, u tom bi smislu mogli po​pit...
– A vaš je stric prvi pro​dao? – upi​ta Ba​nić i da​lje ne di​r a​ju​ći čašu iz koje se ši​r io oštar mi​r is šlji​-
vo​vi​ce.
– Vra​g a! Zad​nji! Nije htio, al su ga onda na​g o​vo​r i​li.
– Kako su ga na​g o​vo​r i​li?
– Tako da je sad u onoj Vi​nograd​skoj bolni​ci pa ja mo​r am vo​dit pre​se​lje​nje – reče kratko mla​-
dić ne ski​da​ju​ći pogle​da s Ba​ni​će​ve ra​ki​je.
– Kako to misli​te u Vi​nograd​skoj bolni​ci? Kao me​ta​fo​r a?
– Ne znam vam ja šta je to. Uvje​r i​li su ga pa je u Vi​nograd​skoj bolni​ci, al dru​g i tje​dan ide van
jer je imo samo ne​kakvu faktu​r u, i što ja znam.
– Ko​li​ko sam du​žan? – upi​ta Ba​nić va​de​ći sitniš.
– Ra​ki​ja je po šest... da ste je po​pi​li... ali niste. Ode​te da je ja po​pi​jem? Ja to jako vo​lim. Onda je
mo​že​te pla​ti​ti. Ak ne, mo​r am je vra​tit u fla​šu jer je sta​r i Ho​r ak ci​ci​ja pa je po​pi​so sve i izmje​r io. Ma​-
kar je imo tu faktu​r u. Mislim pod njom je ra​ču​no i po​pi​si​vo.
– Na​r avno, samo po​pijte – pla​ti istra​ži​telj pa izi​đe.
Ušao je u Golf i upa​lio mo​tor. Razmišljao je neko vri​je​me bi li sad oti​šao u Sa​mo​bor u Old Sco​-
ut Club na kakvo do​bro i »kompli​ci​r a​no« pivo, ili do Ko​ma​r a da provje​r i je li uspio dokra​ja završi​ti
koji od pa​r iških »arondisma​na«. Vo​zio je po​la​ko i sve mu se više či​ni​lo kako se magla po​la​ko i
potpu​no diže, i kako se u zra​ku ko​nač​no ćuti novi sni​jeg. Pozna​vao je taj osje​ćaj još od dje​tinjstva i
malo bi se kada pre​va​r io. Izne​na​da bi se sve smi​r i​lo, ne​ka​ko bi zahlad​nje​lo, boje bi do​bi​le sive ni​-
janse, ne​ka​kav ugo​dan umor uvu​kao bi se u udo​ve i koji ča​sak kasni​je po​če​lo bi pa​da​ti. Tko zna
zašto, skre​nuo je uli​je​vo, pa se po​čeo vra​ća​ti onim pu​tem koji je vo​dio uz izgorje​li stakle​nik, premda
mu je bilo mno​g o jed​nostavni​je pro​du​ži​ti ravno i izi​ći na glavnu cestu ki​lo​me​tar sje​verni​je. Do​šavši
do onog mjesta gdje je pri​je ne​ko​li​ko dana slu​šao mla​di​ća koji je na​kon ope​r a​ci​je sje​dio posve obu​-
zet i opi​jen dže​zom i svo​jim te​nor-sakso​fo​nom, zastao je jer mu se uči​ni​lo da je u pod​nožju de​bla na
ko​je​mu je svi​r ač sje​dio ugle​dao nje​g o​ve čud​ne ru​ka​vi​ce s od​sje​če​nim prsti​ma.
Izi​šao je iz auta i pri​šao de​blu, ali od one čud​ne pri​li​ke i čud​nog ozra​čja nije osta​lo ništa, čak ni
ru​ka​vi​ce. Ono na tlu bio je tek zgužva​ni osta​tak ku​ti​je od ne​kakvog keksa. I tad je napra​vio jed​nu
nesmotre​nost. Izva​dio je iz dže​pa mo​bi​tel i nazvao Svi​la​r a. Mo​bi​tel je dugo zvo​nio, po čemu je znao
da je uklju​čen i da Svi​lar najvje​r o​jatni​je ne od​g o​va​r a sto​g a što je pri kakvu poslu. A onda je sasvim
jasno za​čuo kako je glas s dru​g e stra​ne re​kao:
– Izvo​li​te...
Premda se nije pred​sta​vio, Ba​nić je bio sasvim si​g u​r an da je to glas Ro​berta Svi​la​r a, nje​g o​va
poslo​davca i vlasni​ka tvrtke Ta​lon.
– Na​la​zim se tu u »sa​nji​voj do​li​ni«... – poč​ne Ba​nić.
– Gdje se na​la​zi​te? Tko ste vi? – čuo je po​ma​lo zbu​nje​ni glas biznisme​na koji ipak nije pre​ki​dao
vezu.
– Pa tu, ne​ko​li​ko ki​lo​me​ta​r a ispred Sa​mo​bo​r a. U bli​zi​ni onog spa​lje​nog stakle​ni​ka. Imam tu ko​-
ma​dić zemlje i vo​lio bih ga pro​da​ti. Ne bi me tre​ba​lo puno na​g o​va​r a​ti.
Ba​nić zasta​ne, jer je shva​tio da je Svi​lar upra​vo pre​ki​nuo vezu. I tad se sje​ti kako je u svo​joj
tehnič​koj po​lu​pisme​nosti posve za​bo​r a​vio na jed​nu okolnost, na to da je Svi​lar za​si​g urno mo​g ao na
zaslo​nu svog mo​bi​te​la pro​či​ta​ti nje​g ov broj i shva​ti​ti tko ga zove.
 14.

P UB OLD SCO UT CLUB, SMJEŠTEN U STAMBE NOJ zgra​di ne​da​le​ko od sa​mo​borskog ki​ne​ma​togra​fa i sta​r e
knjižni​ce, ubra​ja se u po​najbo​lja mjesta za lju​bi​te​lje piva, od onih ko​ji​ma je to piće na​vi​ka, pa do
onih ko​ji​ma je ži​votna fi​lo​zo​fi​ja, jer je u nje​g o​vu ve​li​kom hlad​nja​ku s pro​zirnim vra​ti​ma re​do​vi​to i
po se​damde​se​tak razli​či​tih vrsta piva, od ko​jih se neke, po​put Red Eri​ca i Ce​res Sto​uta ne mogu naći
nig​dje drug​dje. Okru​žen vi​no​pi​ja​ma i uništa​va​či​ma ra​ki​je i ko​nja​ka, dakle, po nje​g o​vu sudu sasvim
ne​so​fisti​ci​r a​nim alko​ho​li​ča​r i​ma, Ba​nić bi ova​mo znao doći sam, ku​pi​ti ono što bi ga tog dana najvi​še
privla​či​lo, a po​tom se vra​ti​ti u Zagreb. Jed​nom je do​veo i Li​di​ju, koja je tvrdi​la kako je strašno žed​-
na, pa je za nju, s ve​li​kim išče​ki​va​njem, na​r u​čio pše​nič​ni Pa​ula​ner. Ona je otpi​la otpri​li​ke pola bo​či​-
ce, a na nje​g ov upit kako joj se do​pa​da, slegnu​la je ra​me​ni​ma i ka​za​la prosto​dušno:
– Što, pa pivo ko pivo...
A kad je shva​ti​la da je za​ču​đe​no pro​matra jer ne po​ka​zu​je odu​ševlje​nje tom vrstom piva, do​da​la
je:
– Možda zato što mi se čini da je malo pokva​r e​no. Daj mi ra​di​je na​r u​či to​nik.
Na​r u​čio joj je to​nik s le​dom osje​ća​ju​ći se pri​tom po​put šefa Di​o ro​va sa​lo​na ko​je​mu cura iz pro​-
vinci​je na kra​ju kaže kako joj se ipak ne svi​đa​ju nji​ho​vi di​ja​mantni bro​še​vi, te da će ra​di​je osta​ti pri
svom ze​le​nom be​džu sa zna​kom Ško​de. Po​pi​la je to​nik, Pa​ula​ner je ishla​pio, a on je više ni​kad nije
odveo u Old Sco​ut.
Ovaj put Ba​nić je izi​šao iz sa​mo​borskog lo​ka​la s ku​ti​jom od tvrdo​g a karto​na u ru​ka​ma, a u njoj
je bilo sve što mu je ovaj put za​pe​lo za oko, bar petna​est boca što su se nji​ha​le i zvec​ka​le u po​ve​ćoj
ku​ti​ji. No​g om je ne​ka​ko pritvo​r io vra​ta i po​šao pre​ma Golfu koji je osta​vio na parki​r a​lištu ispred
ula​za u zgra​du, i tad su se stvo​r i​li pokraj nje​g a. Je​dan je bio gra​đanski odje​ven, razmjerno ele​g antan,
mo​g ao je ima​ti tri​de​se​tak go​di​na i po sve​mu je mo​r ao pri​pa​da​ti onoj mla​doj kasti koja se s malo na​-
obrazbe i mno​g o sa​mo​po​uzda​nja upušta​la u sva​ki po​sao i pre​uzi​ma​la sva​ku od​g o​vornost. Dru​g i,
premda ne mno​g o sta​r i​ji, či​nio se na​čet vre​me​nom. Na nje​g o​vu su licu bile već zamjetne bore, hla​če
su mu bile obič​ne, gra​đanske, one ko​ji​ma brzo nesta​ne crta na no​g a​vi​ca​ma, a pre​ko tamno-ze​le​nog
pu​lo​ve​r a pre​ba​cio je vjetrovku na ko​joj se mo​g ao vi​dje​ti me​talni znak s natpi​som ZT Fighter. Bili su
ti​pi​čan primjer iskonske po​dje​le rada, prvi je bio inte​lekt, dru​g i gola, ali efi​kasna sila ko​joj je, k
tomu, Ba​nić uspio nazre​ti pištolj u dže​pu službe​ne vjetrovke.
– Poći ćete s nama radi kratkog razgo​vo​r a – re​kao je onaj u odi​je​lu.
– A ako neću?
Kao da želi po​ka​za​ti važnost vlasti​te na​zoč​nosti, onaj snažni​ji, u vjetrovci, prisko​či i uzme Ba​ni​-
će​vu ku​ti​ju s pi​vom. Na taj je na​čin uči​nio zornom či​nje​ni​cu da zna po​mo​ći, ali i od​mo​ći.
– K vra​g u! Uvi​jek do​la​zi​te kad ku​pu​jem pivo! – promrsi istra​ži​telj. – Oga​dit ćete mi alko​hol pa
će mi ži​vot posta​ti mno​g o prazni​ji.
– Mi vas prvi put vi​di​mo, gospo​di​ne – tu​ma​čio je lju​bazno čovjek u otmje​nom odi​je​lu. – Vaš bi
poslo​da​vac že​lio razgo​va​r a​ti s vama. Držim da je udo​vo​lji​ti lju​baznom po​zi​vu poslo​davca sasvim ra​-
zumna stvar.
– Gospo​din Svi​lar mi je ka​zao sve što je tre​ba​lo... ne znam što hoće od mene! – bu​nio se Ba​nić
gle​da​ju​ći kako onaj snažni​ji od​la​že ku​ti​ju s pi​vom u nje​g ov prtljažnik i zatva​r a ga snažnim udarcem.
– Nije ri​ječ o gospo​di​nu Svi​la​r u – bla​g im će gla​som čovjek u odi​je​lu.
– Što vam je, pa Svi​lar je moj poslo​da​vac!
– Vaš poslovni od​nos mno​g o je slo​že​ni​je na​r a​vi i ne bi bilo loše kada biste to shva​ti​li i prihva​ti​-
li. Tomu slu​ži ovaj razgo​vor. Svi smo mi ozbiljni lju​di i tre​ba​li bismo ima​ti povje​r e​nja jed​ni u dru​g e.
Mo​lim vas da pre​đe​te u naš auto, a o va​še​mu ćemo se već po​bri​nu​ti. Ne bojte se ni za auto ni za pivo!
Znao je da ih može od​bi​ti, da jed​nostavno može sjesti u svoj auto i oti​ći kamo ga vo​lja, da može
izvu​ći mo​bi​tel i pozva​ti po​li​ci​ju, ali ništa od toga nije ura​dio jer mu je ne​ka​kav crv ra​dozna​losti
kopkao po gla​vi, tako da je ipak, tru​de​ći se da dje​lu​je bez​brižno ili bar ravno​dušno, po​šao pre​ma nji​-
ho​vu BMW-u.
Kad su izašli na sta​r u sa​mo​borsku cestu, po​čeo je pa​da​ti sni​jeg, isprva la​g a​no, ne​ka​ko stid​lji​vo i
ne​o d​luč​no, za​tim sve gušće, a kod pod​su​sed​skog se na​dvožnja​ka pretvo​r io u pra​vu me​ća​vu koju su
bri​sa​či je​dva uspi​je​va​li uklo​ni​ti s vjetro​bra​na. Bio je to uisti​nu ne​na​dan sni​jeg i tako nagla promje​na
vre​me​na da bi tko​g od praznovje​r an za​ci​je​lo u njoj vi​dio loš znak. Ali Ba​nić nije bio praznovje​r an,
on je znao da je ži​vot sam po sebi do​voljno zeznut da bi se čovjek osvrtao na ne​kakve to​bo​že loše
zna​ko​ve.
Pro​šavši u ti​ši​ni Ave​ni​ju Bo​logne, koja se je​dva na​zi​r a​la od gustog sni​je​g a, skre​nu​li su na​desno,
u Selsku, i na​kon ne​ko​li​ko mi​nu​ta zasta​li ispred jed​ne od vrlo vi​so​kih stambe​nih zgra​da. Ba​nić od​-
mah shva​ti da to nije ambi​jent u kakvom bi sta​no​vao moć​ni poslo​da​vac već krletka za niže poslo​-
davce. Ina​če, zgra​da je, su​de​ći po sve​mu, bila sasvim nova, pri​la​zi su joj bili još ne​ure​đe​ni, a u pri​-
zemlju su rad​ni​ci dotje​r i​va​li prostor ve​li​ke trgo​vi​ne koja je za​ci​je​lo use​lja​va​la.
Šutke su se vo​zi​li me​talnim di​za​lom, čija je unutrašnjost pod​sje​ća​la na po​ve​ći li​jes sve do
posljed​njeg kata, gdje su izašli, a za​tim zasta​li pred vra​ti​ma na ko​ji​ma nije bilo ni plo​či​ce s ime​nom,
ni zvonca, ni bilo kakve dru​g e ozna​ke. Tu si​g urno još nitko ne sta​nu​je, bar ne trajno, po​misli Ba​nić, a
po​tom mu pad​ne na pa​met kako je najvje​r o​jatni​je s ci​je​lom tom zgra​du​r i​nom isto. Dakle, to je za​si​-
gurno bila kuća miste​r i​o znog »poslo​davca«, ali ne nje​g o​vo bo​r a​vište, nego nje​g o​va roba za glad​no
tržište sta​no​va.
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću – obra​ti mu se čovjek u odi​je​lu – dajte mi, mo​lim vas, klju​če​ve va​šeg auto​-
mo​bi​la. Moj će ko​le​g a smjesta oti​ći po vo​zi​lo.
– Zašto nije od​mah sjeo u nje​g a? – upi​ta istra​ži​telj va​de​ći iz dže​pa klju​če​ve Golfa i pru​ža​ju​ći ih
čovje​ku čija je vjetrovka no​si​la znak ZT Fighter.
– Nije bilo mo​g u​će. Po pra​vi​lu, ne smi​jem biti sam u autu s tre​ćom oso​bom – hlad​no objasni
čovjek u odi​je​lu, kao da je ri​ječ o vojnoj službi.
Po​tom tiho za​ku​ca, na​kon čega bra​vi​ca za​zu​ji, a vra​ta se otvo​r e. Čovjek mu da znak da uđe, ali
on osta​ne u hod​ni​ku.
Ba​nić po​la​ko od​škri​ne vra​ta i uđe u prosto​r i​ju u ko​joj je bilo nesnosno vru​će i vlažno. Soba u
koju se ula​zi​lo kroz uza​no pred​sob​lje bila je ve​li​ka, bez zavje​sa i te​pi​ha, go​lih, svje​že obo​je​nih zi​do​-
va, što se sasvim jasno osje​ti​lo po mi​r i​su, te go​to​vo posve ne​namješte​na. Bio je tu samo je​dan rad​ni
stol na ko​je​mu je bio otvo​r en laptop, a iza sto​la ured​ska fo​te​lja s vi​so​kim i po​mič​nim naslo​nom.
Na​suprot sto​lu bio je obi​čan drve​ni sto​lac, onaj iz davnih općinskih kance​la​r i​ja, ili pe​r i​fe​r ijskih
zu​barskih če​ka​o ni​ca. Vi​dje​lo se da tu nitko ne živi, da je sve pro​vi​zorno i privre​me​no, čak i pre​no​si​vi
kli​matski ure​đaj koji je zu​jao u kutu sobe, oči​to ude​šen na najja​če.
Do​če​kao ga je mla​dić u tre​nirci, okre​tan, ve​dar, hitrih pokre​ta, po​ma​lo fe​mi​ni​zi​r an, koji je re​-
kao da se zove Ivan. Zvu​či glu​po, svatko se može zva​ti Ivan, po​misli Ba​nić, pa pođe pre​ma onom sta​-
rom drve​nom stolcu što je izgle​dao kao da je ostao od majsto​r a koji su dovrši​li stan. Bio je spre​man
sjesti i sa​če​ka​ti jer mu je bilo jasno da Ivan u Nike tre​nirci nije taj s ko​jim bi tre​bao razgo​va​r a​ti.
– Malko da​lje, malko da​lje... – re​kao mu je bla​g o Ivan po​ka​zu​ju​ći mu da uzme sto​lac i uda​lji se
od rad​nog sto​la tri, če​ti​r i metra, go​to​vo do suprotnog zida. – Gospo​din jako drži do hi​g i​je​ne.
Ba​nić sjed​ne i zagle​da se u rad​ni stol iza ko​je​g a je bila go​le​ma stakle​na površi​na i sni​jeg koji je
divljao na vi​si​ni de​se​to​g a kata nove, još ne​use​lje​ne zgra​de. Od​mah do sto​la bila su otvo​r e​na vra​ta
kroz koja su do​pi​r a​li zvu​ci te​le​vi​zo​r a. Mla​dić ode kroz ta vra​ta, a koji ča​sak kasni​je vra​ti se trlja​ju​ći
si bi​je​lim ruč​ni​kom šiju.
– Gospo​din će doći čim završi Na​ti​onal Ge​ographic o gma​zo​vi​ma.
– Samo neka on uži​va! – reče Ba​nić pa izva​di ci​g a​r e​tu i za​pa​li. Sje​dio je tako i pu​šio če​ka​ju​ći da
završi po​pu​larna do​ku​mentarna emi​si​ja, a po​tom je, na​kon što je otre​sao pe​peo tre​ćeg Marlbo​ra, iz
one sobe izi​šao čovjek ko​je​g a su svi zva​li Ra​ču​no​vo​đa. Onaj isti vi​so​ki tip uza​nih ra​me​na i guste
crne kose, koji je vo​lio no​si​ti štitni​ke za uši i koji se nije odva​jao od lapto​pa. Bio je odje​ven u ze​le​-
no-žuti ja​panski ki​mo​no i u ruci je držao ve​li​ku ke​r a​mič​ku ša​li​cu s ča​jem. Zapra​vo, Ba​nić ga je od​-
mah pre​poznao po sta​vu i drža​nju, jer mu je lice bilo prekri​ve​no de​be​lim na​ma​zom bi​je​le kre​me.
Čim je ugle​dao Ba​ni​ća, po​čeo je kašlja​ti, kao da želi ka​za​ti kako u nje​g o​voj na​zoč​nosti ne tre​ba pu​ši​-
ti.
Ba​nić spusti ci​g a​r e​tu na svje​že la​ki​r a​ni parket i zga​zi je vrhom ci​pe​le. Za​tim obri​še znoj s lica
jer je u sobi uisti​nu bilo vru​će kao u tro​pi​ma.
– Uzga​ja​te li možda orhi​de​je? – upi​ta Ba​nić prisje​tivši se jed​ne knji​g e u ko​joj sta​r i, ne​moć​ni pu​-
kovnik ci​je​le dane sje​di u nesnosno toplom i vlažnom stakle​ni​ku gdje buja spo​me​nu​to cvi​je​će.
Ra​ču​no​vo​đa sjed​ne, od​lo​ži ša​li​cu s ča​jem, izva​di iz la​di​ce damsku ku​ti​ju za sitni​ce i iz nje izvu​če
tampon vate, pa poč​ne ski​da​ti kre​mu s lica. Bila je to gesta ko​jom ka​za​lišni glumci ski​da​ju masku i
Ba​nić od​mah shva​ti da Ra​ču​no​vo​đa pod gustim na​ma​zom skri​va neki ne​dosta​tak na licu.
– Ja sam bo​lestan čovjek, gospo​di​ne Ba​ni​ću. I tre​ba​ju mi topli​na i vla​g a. A du​han mi šte​ti. Kao i
bli​zi​na dru​g ih lju​di – reče Ra​ču​no​vo​đa. – Oprosti​te što ste če​ka​li, ali gle​dao sam vrlo za​nimlji​vu te​le​-
vi​zijsku emi​si​ju...
Ispod guste kre​me po​javlji​va​le su se dvi​je ružne nepra​vilne brazgo​ti​ne na​lik na teški derma​ti​tis,
pso​r i​ja​zu ili tko zna što, i Ba​ni​ću se uči​ni da tip samo izvo​di pred​sta​vu za nje​g a, pred​sta​vu sra​ču​na​tu
na do​jam što će ga osta​vi​ti ta dva uisti​nu ružna bi​lje​g a, sva​ki na jed​no​me od obra​za.
– Mogli ste nasta​vi​ti gle​da​ti – pri​mi​je​ti Ba​nić tru​de​ći se da ne zazvu​či pre​vi​še iro​nič​no. – Mislim
da od​mah na​kon tog do​ku​mentarca idu Zvjezda​ne sta​ze.
Ra​ču​no​vo​đa je bio i pre​vi​še inte​li​g entan a da ne bi ra​zu​mio alu​zi​ju te vrste, jer je spo​me​nu​ta te​-
le​vi​zijska se​r i​ja bila puna izvanze​ma​lja​ca čija su oso​bi​tost uglavnom bile razli​či​te brazgo​ti​ne i dru​g i
grozni de​ta​lji na licu, pa je u tom smislu dje​lo​va​la kao neka vrsta sve​mirskih pokla​da. Ali Ra​ču​no​vo​-
đa ni​čim nije po​ka​zao da ga je istra​ži​te​lje​va primjed​ba uvri​je​di​la. Ili je bio čvrst, ili emi​si​ju zbi​lja ni​-
ka​da nije gle​dao.
– Jeste li možda za malo ja​panskog ze​le​nog čaja? – upi​ta, pa obje​ma ru​ka​ma, ri​tu​alno uhva​ti ke​-
ra​mič​ku ša​li​cu i otpi​je malo. – To je pra​va bla​g o​dat koju su Ja​panci pro​našli u osmom sto​lje​ću u Kini
i usavrša​va​li je kao ri​tu​al sve do šesna​estog sto​lje​ća, kada je Hi​deyoshi usta​no​vio standarde
»umjetnosti čaja«. Pretpostavljam da ste čuli za ge​ne​r a​la i pjesni​ka Hi​deyoshi​ja.
– Ni​sam! – od​bru​si Ba​nić. – I uopće ne vje​r u​jem da pjesni​ci mogu vo​di​ti vojsku, niti da ge​ne​r a​li
mogu pi​sa​ti pjesme. Osob​no ni​ka​da ne bih vje​r o​vao ge​ne​r a​lu koji loče čaj i od​mah bih ga de​mo​bi​li​-
zi​r ao. O umjetnosti i ina​če imam vrlo loše mišlje​nje, a o »umjetnosti čaja« čak ni to. Uosta​lom, ja pi​-
jem pivo.
– Krasno! Vrlo kulturno! Mislim da, na​ža​lost, ne​ma​mo piva.
– Ne bih ga ni pio! Ni​sam do​šao ova​mo radi piva nego su me vaši »umjetni​ci čaja« odvukli od
nje​g a. Rekli su mi da moj poslo​da​vac želi razgo​va​r a​ti sa mnom. A vi niste moj poslo​da​vac!
– To je vrlo slo​že​no pi​ta​nje – reče on od​lo​živši čaj. – Često i ne zna​mo čiju robu ku​pu​je​mo, čiji
no​vac po​su​đu​je​mo, od koga pre​uzi​ma​mo po​sao i za koga ga zapra​vo obavlja​mo. Ako ja, re​ci​mo, u
odre​đe​nom smislu, i uz odre​đe​ne okolnosti, zastu​pam sta​no​vi​tu sku​pi​nu lju​di, onda razgo​vor sa
mnom za vas može ujed​no biti i razgo​vor s poslo​davcem. Ra​zu​mi​je​te?
Završio je obra​du vlasti​tog lica i ba​cio uprlja​nu bla​zi​ni​cu u koš iza sto​la. Uisti​nu je izgle​dao
loše i dje​lo​vao po​ma​lo zastra​šu​ju​će, ma ko​li​ko u razgo​vo​r u bio suz​držan, od​mje​r en i kultu​r an. Za​tim
je obri​sao prste u rub ki​mo​na i po​čeo nešto kuc​ka​ti po tipkovni​ci lapto​pa, po ko​je​mu su ga svi zna​li i
koji je no​sio posvu​da, učvršću​ju​ći ga li​si​ca​ma uz zgla​vak li​je​ve ruke. Kako bi bilo do​bro doći do tog
pre​no​si​vog kompju​to​r a, mislio je Ba​nić, na​g a​đa​ju​ći ko​li​ko je go​di​na stro​g o​g a zatvo​r a vri​je​di​la gra​-
đa pohra​nje​na na nje​g o​vu tvrdom disku.
– Ho​će​te ka​za​ti da ste vi Svi​la​r ov odvjetnik?
– Mislim da malo pretje​r u​je​te s tim Svi​la​r om – po​digne on pogled s kompju​torskog zaslo​na. –
To što ste pre​uze​li po​sao od nje​g a ne zna​či da nema dru​g ih za​inte​r e​si​r a​nih, čak i za​inte​r e​si​r a​ni​jih...
– Ali Arno je nje​g ov sin! – bu​nio se Ba​nić. – On je zatra​žio da pa​zim kome će nje​g ov sin po​ku​-
ša​ti...
– Nije va​žan taj mu​lac, nego mapa! – pre​ki​ne ga Ra​ču​no​vo​đa. – Svi​lar vam je to re​kao. Tre​ba
naći mapu! Ona nije samo ma​te​r i​jalna nego, re​kao bih, i simbo​lič​na vri​jed​nost. O njoj ovi​se mno​g e
stva​r i i o tomu ćete biti pra​vo​dob​no oba​vi​ješte​ni. I, vje​r ujte mi, neće vam biti žao što ste se od​lu​či​li
anga​ži​r a​ti na tom pro​ble​mu jer ćete do​bi​ti pra​vu pro​tuvri​jed​nost. Ne samo fi​nancijsku, nego i mo​-
ralnu.
– Osob​no sumnjam da iz svih tih va​ših jazbi​na izvi​r u ne​kakve mo​r alne vri​jed​nosti – drzne se
Ba​nić – pa bih se ra​di​je za​do​vo​ljio ma​te​r i​jalnom nakna​dom. Ali niste me valjda zva​li da biste mi po​-
navlja​li ono što je Svi​lar već na​r u​čio od mene.
– Na​r avno da ni​sam! – odvra​ti on. – Pozvao sam vas da vam objasnim ozbiljnost posla. Dakle,
ne ra​di​te za Svi​la​r a nego za ci​je​li konzorcij. Zbog toga se na vas i vaše re​zulta​te gle​da ono​li​ko po​-
zorni​je i ozbiljni​je ko​li​ko je nje​g o​vih čla​no​va. A to nije ma​len broj.
– Za konzorcij ili za kartel?
– Bu​di​te ozbiljni, mo​lim vas – upo​zo​r i ga čovjek s ružnim brazgo​ti​na​ma na obra​zi​ma.
– I? Ima​te li još što do​da​ti pri​je nego se onesvi​jestim od ove vla​g e i vru​ći​ne? – zi​jevne istra​ži​telj
kao da se do​sa​đu​je.
– Imam – reče Ra​ču​no​vo​đa. – Drži​te se što da​lje od ono​g a mjesta!
– Od ko​je​g a mjesta!? – ču​dio se istra​ži​telj, premda je na​g a​đao o čemu bi se moglo ra​di​ti. – Ne​-
mam pojma...
– Ne​mojte se pra​vi​ti nevještim... – reći će on, ali ga pre​ki​ne mla​dić koji je upra​vo ušao u prosto​-
ri​ju. Ovaj put nije bio u tre​nirci nego u pla​voj fosfo​r escentnoj ma​ji​ci i crve​nim, du​bo​ko izre​za​nim
ga​ći​ca​ma, go​to​vo bi se reklo – erotski​ma.
 – Ide​mo! Dru​g a runda! – re​kao je mla​dić za​povjed​no i pozvao Ra​ču​no​vo​đu da pođe za njim,
iako je Ba​nić ozbiljno sumnjao da se spre​ma​ju za dru​g u rundu te​le​vi​zijsko​g a do​ku​mentarca. Si​tu​aci​ja
je dje​lo​va​la to​li​ko ho​mo​seksu​alno da je bilo više no oči​to kako to kamo idu nema veze sa ži​vo​-
tinjskim ili biljnim svi​je​tom kako ih vidi Na​ti​onal Ge​ographic.
Ra​ču​no​vo​đa je po​la​ko spustio mo​ni​tor svo​g a pre​no​si​vog kompju​to​r a, otpio još malo ja​panskog
čaja, a za​tim pogle​dao Ba​ni​ća kao da mu želi ka​za​ti nešto vrlo važno:
– Nije ono što misli​te! Niti sam bla​zi​r a​ni glu​pan koji se igra ja​panskog ri​tu​ala ispi​ja​nja čaja dva​-
de​set ti​su​ća ki​lo​me​ta​r a od ori​g i​nalno​g a mjesta, niti sam sta​r i ope​r etni ho​mo​seksu​alac koji pla​ća na​-
bilda​ne deč​ke, niti ste vi na tra​g u ne​če​g a što bi bilo senza​ci​o nalno ili kri​mi​nalno! U na​jo​bič​ni​jem ste
poslu kakvi se obavlja​ju sva​ki dan posvu​da oko nas.
– Zapra​vo, to me i bri​ne – nasmi​je se Ba​nić, pa usta​ne vi​djevši da će i Ra​ču​no​vo​đa poći za svo​-
jim poslom.
– Ide​mo, gospo​di​ne! – re​kao je čovjek jed​nostavnog ime​na Ivan i protrljao ruke kao da ih maže.
– Zna​te ko​li​ko košta sat ma​sa​že?
– Da, da... znam... silno je skup... – promrmljao je Ra​ču​no​vo​đa i pri​tisnuo dugme na sto​lu, na​kon
čega su se vra​ta otvo​r i​la i na nji​ma se po​ja​vio čovjek u odi​je​lu, onaj isti koji je Ba​ni​ća do​veo ova​mo.
I pri​je no što će oti​ći na novu se​ansu ma​sa​že, Ra​ču​no​vo​đa se okre​ne pre​ma istra​ži​te​lju:
– Gospo​di​ne, ne znam kakva je vaša na​o brazba pa vam ne bih htio mu​dro​va​ti. Ali ne​mojte za​bo​-
ra​vi​ti i ovo. Ne​koć, u osvit ci​vi​li​za​ci​je, čovjek je smislio drža​vu da bi zašti​tio svo​je vlasništvo. Taj je
izum ti​je​kom mi​le​ni​ja dogra​đi​van, usavrša​van, uljepša​van i mo​derni​zi​r an, ali mu je osnovna namje​r a
osta​la ista. Zato su svi oni koji su na poslu oču​va​nja vlasništva na neki na​čin državni službe​ni​ci, bez
ob​zi​r a na to bili s ove ili s one stra​ne za​ko​na. Razli​ke koje vi među nji​ma po​ku​ša​va​te napra​vi​ti osla​-
nja​ju​ći se na svoj smi​ješni mo​r al besmisle​ne su i uto​pijske. Ra​zu​mi​je​te?
– Ra​zu​mi​jem – otpovrnuo je Ba​nić. – Ra​zu​mi​jem sve, osim jed​ne stva​r i. Ka​že​te da su lju​di
smisli​li drža​vu da zašti​te svo​je vlasništvo. Ali od koga da ga zašti​te?
– Kako od koga!? – za​ču​di se on. – Pa od ve​ći​ne...
Možda bi Ba​nić još štošta re​kao, ali ga je nestrplji​vi čovjek u otmje​nom odi​je​lu po​veo van, gdje
mu je pre​dao klju​če​ve Golfa re​kavši kako ga vo​zi​lo čeka do​lje, toč​no ispred glavno​g a ula​za.
– Je l’ vam re​kao da se drži​te po​da​lje od gra​di​lišta te da se koncentri​r a​te na tra​že​nje mape? –
upi​ta ga on dok su se spušta​li liftom.
– Na​r avno – otpovrne Ba​nić. – Oko te stva​r i najdu​lje smo ćaska​li. Zbi​lja, što je to sa sta​r im? To
na licu prošli mu je put bilo ma​nje. Ako to ne sta​ne, re​kao bih da će osta​ti posve bez obra​za.
– Ah! – uzdahne mla​di poslovni čovjek. – Svi kažu da je to le​talno, ali se on ne da. Sâm kaže da
će po​bi​je​di​ti...
– I Di​na​mo je sa​njao da će po​bi​je​di​ti one Ruse, Ukra​jince, što li... pa ku​r ac od sve​g a!
On bla​g o po​crve​ni; kao da je pri​pa​dao oni​ma koji tu ri​ječ ne rabe ni pred kim ili je, jed​-
nostavno, bio pre​ve​li​ki na​vi​jač nesretnog Di​na​ma.
No ono što je Ba​ni​ća sve više kopka​lo dok je izla​zio iz nove zgra​de pre​ma svom Golfu, bila je
posve nova či​nje​ni​ca. Na​ime, da​nas je uisti​nu prvi put čuo da netko o onom prosto​r u gdje su gorje​li
stakle​ni​ci go​vo​r i kao o gra​di​lištu.
 Svjestan da ih pre​vi​še za​postavlja, na​ve​čer je do​šao u stan na Bri​tanskom trgu i za​te​kao Niku i
Li​di​ju kako otva​r a​ju brojne pa​ke​ti​će. Na​ime, Li​di​ja se ko​nač​no spre​ma​la povje​r i​ti ča​r ob​nja​ci​ma iz
Kri​la anđe​lo​va, pa je sto​g a mo​r a​la ku​pi​ti razne stva​r i, dvi​je pi​dža​me, topli​ju i hlad​ni​ju, kao da će kod
me​di​cinskih hohštaple​r a pro​vesti ne​ko​li​ko se​zo​na, po​tom punu ku​ti​ju raznih kozme​tič​kih i hi​g i​-
jenskih pre​pa​r a​ta, kuć​ni ha​lje​tak, dosta rub​lja, mali tranzistorski pri​jamnik, da na kli​ni​ci može slu​ša​ti
vi​jesti za koje je ina​če go​vo​r i​la »da su ni o čemu«, po​tom ča​so​pi​se s kri​žaljka​ma, dvi​je knji​g e...
Otva​r a​ju​ći pa​ke​ti​će, nepre​kid​no je na​bra​ja​la što je sve od važnih stva​r i za​bo​r a​vi​la ku​pi​ti, a Nika joj je
povla​đi​va​la i do​pu​nja​va​la nje​zi​nu listu. Čovje​ku se či​ni​lo kako bi bilo najbo​lje da su otku​pi​le ci​je​li
du​ćan koji se na​la​zio tri kata ispod njih, i posla​le ga na adre​su kli​ni​ke šle​pe​r om.
Po​tom je zazvo​nio te​le​fon koji je zgra​bi​la Nika, ka​za​la najpri​je »da, stan Ba​nić ov​dje«, a za​tim
se naglo uozbi​lji​la i go​to​vo pro​šapta​la:
– Yes, it’s me...
Li​di​ja je zna​čajno pogle​da​la Ni​ko​lu, kao da on i bez toga ne bi shva​tio tko zove i što hoće. Go​-
vo​r i​la je neko vri​je​me, na​r avno engleski, a za​tim je, čini se, više slu​ša​la, re​kavši tek tu i tamo yes, re​-
ally ili no. Razgo​vor je potra​jao to​li​ko dugo da se Ba​ni​ću uči​ni​lo kako će tamo neg​dje u Londo​nu,
gdje on ni​ka​da nije bio, Ti​mi​je​vi ro​di​te​lji mo​r a​ti po​di​ći hi​po​te​karni kre​dit da otpla​te sve te​le​fonske
troško​ve, koje im je nji​hov za​ljub​lje​ni sin na​to​va​r io na leđa. Na kra​ju je Nika izrekla jed​no jed​-
nostavno bye i pre​ki​nu​la vezu, na​kon čega je te​le​fon isto​g a časa zazvo​nio. Po​novno je pri​ni​je​la slu​ša​-
li​cu uhu i sta​la s ne​kim žustro razgo​va​r a​ti:
– Da... da... zbi​lja ne​ćeš sta​r o​g a?... Kako ne​maš vre​me​na?... Ma ne​moj, nije isti​na... do​bro... ka​zat
ću mu...
– Tko je to? – upi​tao je Ba​nić čim je spusti​la slu​ša​li​cu.
– Tvoj Pako. Kaže da je Lela ja​vi​la kako je s Kem​brom kri​tič​no... i da se sva​ki čas može do​g o​di​-
ti...
– Ali da on u to ne vje​r u​je?
– Da. Kaže da je Kem​bra sta​r i li​sac i da bi po​bje​g ao gro​ba​r u s lo​pa​te. Re​kao je da nema vre​me​na
za razgo​vor jer žuri u ne​kakvu ve​černju ško​lu koju si mu ti upla​tio.
– Upla​tio sam, ali... časna ri​ječ... ni​sam vje​r o​vao da će ići...
– A kakvu si mu to ško​lu upla​tio?
– Te​čaj za osvjetlji​va​ča.
– Te​čaj za osvjetlji​va​ča!?
– Da, to je nešto što tre​ba​ju na filmu i u ka​za​lištu. U Apo​lu će iona​ko biti ka​za​lište. Ali sumnjam...
– Zašto sumnjaš? – upi​ta​la je Nika kao da bra​ni Paka koji ju je ne​koć puštao bez karte u kino. –
Pako je bistar.
– Baš zato i sumnjam. On će već smisli​ti neki dru​g i, opa​ki​ji na​čin da dođe do love i živi bez
rada. Ili će se za​do​vo​lji​ti s onim što privre​di Flegma.
– A što to privre​đu​je Flegma? – upi​ta ona, jer je tipa s obveznom vu​ne​nom ka​pom zna​la sasvim
površno.
– No, do​bro... to da privre​đu​je... to se samo tako kaže... – od​mahne Ba​nić ru​kom.
– Onda znam – kratko će Nika, pa usta​ne i ode do hrpe sa smo​tuljci​ma i pa​ke​ti​ći​ma robe. Otvo​r i
je​dan i iz nje​g a izvu​če ša​r e​nu, pru​g astu pi​dža​mu čije su se boje razli​ko​va​le od onih do​sad​nih, bolnič​-
kih.
– Ovo smo ku​pi​le za tebe – rekla je i nasmi​ja​la se kao da već zna kako će re​agi​r a​ti.
– Pa... imam već pi​dža​mu...
– Vi​dje​la sam kakvu. Punu rupa. Ovu ćeš pro​ba​ti još ve​če​r as.
– Kako ve​če​r as!?
– Pa tako... mama i ja smo misli​le kako ćemo ve​če​r as do kasno pri​ča​ti, pa bi onda bilo zgod​no
da ov​dje prespa​vaš.
– Ali tu sam... bli​zu... – objašnja​vao je on kao da ne želi osta​ti.
– To bo​lje! – pljesnu​la je ona ru​ka​ma. – Bit će ti ujutro jed​nostavni​je vra​ti​ti se!
Za​tim je prišla pro​zo​r u, razgrnu​la zavje​su i pogle​da​la van u me​ća​vu koja je potje​r a​la baš sve
živo s trga.
– Uosta​lom – rekla je za​bri​nu​to. – Vani je iona​ko u toku smak svi​je​ta.
 15.

DA SE U JE LE NO VAČ KOJ KUĆI PO DU ZETNI KA i poslovnog konzultanta Ro​berta Svi​la​r a zbi​va nešto ne​o bič​no,
vi​dio je Ba​nić već kada je s pe​de​se​tak me​ta​r a ispred ula​za za​usta​vio auto i izi​šao na​vu​kavši smjesta
na gla​vu ka​pu​lja​ču svog duffel co​ata, ne bi li se zašti​tio od sni​je​g a koji od ju​čer go​to​vo i nije presta​-
jao pa​da​ti. Ve​li​ka klizna ko​va​na vra​ta s vi​de​o nad​zo​r om i električ​nim mo​to​r om, koji bi ih pokre​nuo
čim bi se pri​bli​žio auto ne​ko​g a tko ima slo​bo​dan pristup, bila su zaglavlje​na jer su, bilo je oči​to, pri
naglom zatva​r a​nju uda​r i​la u sre​brni Citro​en Xsa​ru koji kao da se po​ku​šao pro​vu​ći pri​je no što se ona
zatvo​r e. Ono što je bilo ne​o bič​no bila je či​nje​ni​ca da vra​ta nisu zahva​ti​la ulje​za, dakle ne​ko​g a tko bi
se po​ku​šao uvu​ći na posjed, nego auto​mo​bil koji je upra​vo izla​zio. Zar je mo​g u​će, pi​tao se istra​ži​telj,
da ne paze samo na to tko će ući, nego i na to tko izla​zi, zar drže ne​ko​g a zatvo​r e​no​g a u kući?
Razmišlja​ju​ći tako, pro​šao je uz bla​g o ošte​će​ni auto​mo​bil i na​šao se u Svi​la​r o​vu dvo​r ištu. Čud​-
no, nitko ga nije ništa pi​tao niti ga je po​ku​šao za​usta​vi​ti. Sni​jeg je sve​jed​na​ko pa​dao, ne do​du​še tako
gusto kao no​ćas, a marne su ga ruke Svi​la​r o​vih rad​ni​ka uporno čisti​le i za​si​pa​va​le pu​ti​će so​lju tako
da se dvo​r ištem moglo lako kre​ta​ti, čak i u niskim ci​pe​la​ma kakve je istra​ži​telj imao na no​g a​ma.
Pri​bli​žio se pa​vi​ljo​nu čiji je dio bio zastakljen, za​g a​zio u dub​lji sni​jeg i pri​šao sasvim bli​zu
stakle​noj sti​jenci no​som do​di​r u​ju​ći nje​zi​nu površi​nu. Unutra su, u groznom ne​r e​du, bile razba​ca​ne
razne stva​r i, uglavnom rastavlje​ni ili po​ki​da​ni di​je​lo​vi ne​če​g a što je moglo biti drve​na ma​ke​ta. I baš
kad se po​čeo pi​ta​ti čemu je to slu​ži​lo, u pla​vim ku​bu​si​ma pre​pozna nešto što je pri​je ne​ko​li​ko dana
gore u Svi​la​r o​vu sa​lo​nu bilo pred​me​tom ozbiljnih i tajno​vi​tih razgo​vo​r a.
– Što ja​di​te tu, gospo​di​ne? – upi​ta ga čovjek u pla​vom kombi​ne​zo​nu s vu​ne​nom ka​pom na gla​vi
i lo​pa​tom za sni​jeg u ruci. – Zaj ne zna​te da se ne smi​je unutja bjez pjo​pusni​ce?
Bio je ni​zak, za​ci​je​lo sta​r i​ji od Ba​ni​ća, nije dje​lo​vao opasno i mu​čio se s gla​som »r«. Zapra​vo,
nije ga uopće mo​g ao izgo​vo​r i​ti.
– Ja sam majstor – mirno će Ba​nić.
Za​tim po​ka​že prstom unutra pre​ma ma​ke​ti i doda:
– Do​šao sam popra​vi​ti ovu stvar. Nije mi uopće jasno kako su je mogli strga​ti.
Rad​nik se oslo​ni na svo​ju lo​pa​tu, vje​r o​jatno za​do​vo​ljan što može bar malo pre​dahnu​ti.
– Posva​di​li su se. Stjašno su vi​ka​li, a onda je gazda jazbio sve što se tako dugo ja​di​lo i dotje​ji​va​-
lo. Ja sam mo​jao sve pje​ba​ci​ti ova​mo.
– A tko se posva​dio?
– Nje​g o​vo djuštvo – slegne on ra​me​ni​ma pa pogle​da u Ba​ni​će​ve prste ko​ji​ma je ki​dao ce​lo​fan s
nove ku​ti​je Marlbo​ra. Shva​tivši što ga muči, istra​ži​telj mu po​nu​di ci​g a​r e​tu pa po​tom obo​ji​ca za​pa​li​še.
Pa​dao je sni​jeg i bilo je tako hlad​no da pu​še​nje na otvo​r e​no​me i nije bilo oso​bi​to za​do​voljstvo. Bar
ne normalnom čovje​ku.
– A pozna​je​te li vi to društvo?
– Ne, ne! – za​ni​je​kao je on gla​vom kao da ga je stid što ga netko to i pita. – Ja sam obi​čan
smjtnik, ja ne znam te gla​vo​nje, ve​li​ka​ne, pjo​fe​so​je i dokto​je. Ja ni​ka​da ni​sam bio na ja​di​ju ili te-ve
pjogja​mu...
 – Zna​či li to da je neki od gazdi​nih pri​ja​te​lja bio na te​le​vi​zi​ji?
– O, pa neki su stalno – ra​ši​r i on ruke kao da želi ka​za​ti kako se to ra​zu​mi​je samo po sebi. – Ne
ski​da​ju se s ma​lo​g a ekja​na.
– A zašto misli​te da su strga​li tu ma​ke​tu?
– Ne znam vam ja to... Pa ni​sam ni bio unutja...
– Pa​zi​te! – pri​bli​ži mu se Ba​nić kao da ima nešto važno ka​za​ti. – Je li među nji​ma bio i je​dan koji
do​la​zi sa štitni​ci​ma na uši​ma?
– Onaj na​pu​dja​ni?! Je! Bio je – nasmi​je se on kao da je za​do​vo​ljan što može po​zi​tivno od​g o​vo​-
ri​ti.
– Česti​tam! – reče istra​ži​telj pru​ža​ju​ći mu ku​ti​ju Marlbo​ra. – Osvo​ji​li ste nagra​du. Zna​te, ništa
vas ne može tako do​bro smi​r i​ti kao »pja​va ci​g a​je​ta«!
Ča​sak na​kon toga uspeo se Ba​nić kratkim stu​bištem do ula​za, ušao u pre​dvorje, a za​tim pro​du​žio
hod​ni​kom tra​že​ći Svi​la​r a. Ni​ko​g a nije sreo pa nije mo​r ao od​g o​va​r a​ti na ne​ugod​na pi​ta​nja. Oči​to da
je Svi​la​r ov si​g urnosni sustav bio, me​di​cinski ka​za​no, u to​talnoj komi, ili ba​r em u ko​lapsu. Mo​g ao je
po​ku​pi​ti sve one Gli​he i Mo​ti​ke, ili kako su se već zva​li, pa s nji​ma izi​ći pokraj zaglavlje​nog Citro​-
ena van. Možda bi mu tek rad​nik za​du​žen za sni​jeg re​kao:
– Su​pel što no​si​te te na​ma​la​ne pizda​li​je van!
Na​kon ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, kad se na​šao u ve​li​kom dnevnom bo​r avku, pred uklju​če​nim te​le​vi​zo​-
rom na ko​je​mu se vrtio još je​dan film o ne​o bič​nom ži​vo​tu gma​zo​va, kao da je bio nji​hov me​đu​na​-
rod​ni tje​dan, za​čuo je gla​so​ve koji su do​pi​r a​li odozgo. Je​dan je bio ženski, zvu​čao je po​ma​lo egzalti​-
ra​no ili pi​ja​no, i Ba​nić nije ra​zu​mio što žena go​vo​r i, niti je taj glas ika​da čuo. Dru​g i je glas ne​-
dvojbe​no pri​pa​dao Ro​bertu Svi​la​r u. O čemu su to žena i Svi​lar tako žuč​no razgo​va​r a​li, nije mo​g ao
ra​za​bra​ti, ali je bilo više no jasno da su se sva​đa​li. Tek je u jed​nom tre​nu uspio ra​zumje​ti svog poslo​-
davca, i to kad je viknuo:
– Ni​sam ti ku​pio Xsa​ru da se vu​ca​r aš na​o ko​lo!
Po nje​g o​vu tonu Ba​ni​ću se uči​ni da je svra​tio ova​mo u sasvim pogrešno vri​je​me i da bi možda
bilo najpa​metni​je da se diskretno po​vu​če. Po​šao je pre​ma hod​ni​ku baš u tre​nu kad su na stu​bištu
odjeknu​li ko​r a​ci. Tko si​la​zi s kata doznao je od​mah jer se u prosto​r i​ji s te​le​vi​zo​r om, za​ja​pu​r en i lju​-
tit, odje​ven u crne hla​če i bi​je​lu ko​šu​lju, s ovlaš za​ve​za​nom kra​va​tom, po​ja​vio Ro​bert Svi​lar. Ule​tio
je zapra​vo po​put olu​je i zastao kao uko​pan kad je ugle​dao ulje​za u kući.
– Što ćete vi ov​dje!? – re​kao je je​dva suspre​žu​ći bi​jes. – I kako ste uopće ušli?
– Mo​r am vas oba​vi​jesti​ti da su vam se pokva​r i​la ulazna vra​ta... Ona ve​li​ka... – reče Ba​nić gle​da​-
ju​ći kamo bi sjeo. – Pa ih je neka do​bra duša pod​bo​či​la sasvim no​vim Citro​enom. I to tako ne​mi​losrd​-
no da se lak na vra​ti​ma ošte​tio. A me​ta​lik je nešto skuplji nego...
– Ne​mojte ni​ka​mo sje​da​ti! – za​povje​di Svi​lar. – Ne​mam vre​me​na za vas! Tre​ba​li ste se na​ja​vi​ti!
Tako rade kulturni lju​di!
– Da vam je sta​lo do kulturnih lju​di, anga​ži​r a​li biste kakvog di​r i​g enta iz HNK ili pro​fe​so​r a s Fi​-
lo​zofskog fa​kulte​ta...
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću! – pre​ki​ne ga on, dovrša​va​ju​ći ve​za​nje kra​va​te. – Pošte​di​te me hu​mo​r a! Ja
da​nas jed​nostavno ne​mam prokle​tog vre​me​na za vas!
– Čak ni kada bih imao no​vosti u vezi s onom kožnom ma​pom koja je pri​pa​da​la skalpi​r a​nom
pu​kovni​ku? Ili potpu​kovni​ku, već sam za​bo​r a​vio.
 On pre​ki​ne ve​za​nje kra​va​te i pogle​da ga kao da po​ku​ša​va otkri​ti go​vo​r i li isti​nu. Bio je ljut,
uzru​jan, za​te​čen usred grozne obi​teljske sva​đe, ali se vi​dje​lo kako ga spo​mi​nja​nje kožne mape nije
osta​vi​lo ravno​dušnim.
– Što ima novo?
– Mogu li za​pa​li​ti?
– Mo​že​te...
Shva​tivši da ga ima na udi​ci, Ba​nić za​vu​če ruku u džep, ali on​dje na​pi​pa samo praznu zgužva​nu
ku​ti​ju jer je novu i punu dao čista​ču sni​je​g a.
– No, što ima novo? – bio je nestrpljiv Svi​lar.
– Pa to da se za je​be​nu mapu za​ni​ma i čovjek koga svi zovu Ra​ču​no​vo​đom! Da mi visi na vra​tu,
kid​na​pi​r a me baš u najnezgod​ni​jem tre​nutku...
– U kakvom to tre​nutku?
– U tre​nutku kad ku​pu​jem pivo! – rasrdi se Ba​nić i nasta​vi: – Da me do​vo​di na sto​ti kat kuće u
ko​joj ga ma​si​r a​ju i on​dje ma​si​r a i mene fi​lo​zo​fi​jom ja​panskog čaja i važnosti kožne mape koja tre​ba
ci​je​lom konzorci​ju.
Svi​lar dla​no​vi​ma pokri​je oči. Gore na katu onaj je isti ženski glas sada vi​kao na ne​ko​g a dru​g og.
Oči​to na poslu​g u ili ne​ko​g a od Svi​la​r o​vih po​silnih.
– Ra​ču​no​vo​đa je ugle​dan poslo​van čovjek...
– Ra​ču​no​vo​đa se sli​ka na te​le​vi​zi​ji s bandi​ti​ma iz Karte​la, ko​ji​ma se sudi zbog sto osamde​set pet
stva​r i, od ko​jih sva​ka zavre​đu​je bar po dvi​je do​ži​votne ro​bi​je, a oni će biti pušte​ni zbog ne​dostatka
do​ka​za, pro​ce​du​r alnih pogre​ša​ka i slič​nih tri​ca! Kako to kod nas već ide! On je valjda i nji​hov
odvjetnik, konzultant, što li? Ali, što god bio, ta ga stvar de​le​g i​ti​mi​r a kao, kako vi ka​že​te, ugled​no​g a
poslovnog čovje​ka...
Svi​lar zažmi​r i i stisne pesti, kao da se po​ku​ša​va svla​da​ti. To mu je valjda i uspje​lo, pa je nasta​vio
kao da je pre​čuo Ba​ni​će​vu primjed​bu:
– Kao što sam re​kao, on je ugle​dan poslo​van čovjek i dio je konzorci​ja koji u vezi s je​dinstve​-
nom i na​dasve vri​jed​nom ma​pom od crve​ne kože ima odre​đe​ni inte​r es. Ono što ja mogu uči​ni​ti jest
da ga za​mo​lim da se više ne uple​će nego da sve pre​pusti meni. I vama. Ako ste vi uopće spo​sob​ni to
do kra​ja izvesti. Jer, ako niste... zna​te... to ne bi bilo do​bro ni za vas...
Svi​la​r o​va pri​jetnja za​o ku​pi​la je Ba​ni​će​vu po​zornost tek na tren jer se niz stu​be stušti​la sva sila
ko​r a​ka, pra​će​na žesto​kom sva​đom. Malo kasni​je, ispred ši​r o​kog ula​za u sa​lon po​ja​vi​la se vi​so​ka, li​-
je​pa žena u sku​pom krzne​nom ka​pu​tu i s ma​lim kovče​g om u kakvom se nose najnužni​je putne sitni​ce.
Bila je lju​ta, uzru​ja​na i vi​dje​lo se da ne​ka​mo žuri te da je zasta​la samo kako bi na Svi​la​r a sru​či​la ne​-
ko​li​ko pri​jetnji. Ba​nić izne​na​da osje​ti snažnu ne​la​g o​du. Znao je tu ženu, jer se s njom mi​mo​išao na
uskom drve​nom stu​bištu slo​venskog mo​te​la. Bila je to pla​vu​ša koja je tamo došla s mla​dim Arnom
Svi​la​r om, koja je on​dje s njim pro​ve​la noć i koju je Đe​r o​ni​mo držao nje​g o​vom skvo.
– Slu​šaj me, do​bro, Bobi! – oko​mi​la se na Svi​la​r a. – Ne​ko​li​ko me dana neće biti, a ako se ne
opa​me​tiš, možda me više ni​kad ne​ćeš ni vi​dje​ti! Ti si upro​pastio moje če​ti​r i go​di​ne, moje najvažni​je
če​ti​r i go​di​ne, i ja ću se sada mo​r a​ti sama po​bri​nu​ti za svo​ju ka​r i​je​r u! I ne​moj mi slu​čajno sta​ti na put!
Ni ti ni tvo​je gnji​de, jer ću ne​ko​g a od vas pre​g a​zi​ti! Ti znaš što od​no​sim sa so​bom iz ove kuće! Stva​r i
koje bi bilo bo​lje za​ko​pa​ti nego da dođu do javnosti.
Ba​nić se po​vu​če ko​r ak-dva unatrag i osta​de u sje​ni, misle​ći kako je možda ipak bo​lje da ga ova
bi​jesna spo​do​ba i ne za​mi​je​ti. Jer, kako je on za​pamtio nju, mogla je i ona za​pamti​ti nje​g a.
– Ali Maro! – smekša se Svi​lar. – Ti znaš da nije tako! Ti znaš da ću od​mah na​kon ovog posla
pokre​nu​ti... K vra​g u, pa ti znaš da sam u stalnoj vezi s glavnim ured​ni​kom Top Re​cord​sa...
– S Bunda​lom? – pre​ki​ne ga ona.
– Da! S njim! Do​g o​vo​r i​li smo se za tvo​ju pro​mo​ci​ju! Pra​tit će te de​se​tak me​di​ja, sve ra​dijske
posta​je, sve te​le​vi​zi​je... – čini se da ju je po​ku​ša​vao udo​bro​vo​lji​ti Svi​lar, i po nje​g o​vu se tonu dalo
zaklju​či​ti kako mu je iznimno sta​lo da osta​ne.
– S Bunda​lom si, dakle, razgo​va​r ao? – iro​nič​no pro​sikće ona. – Eto, ta​kav si ti čovjek! Razgo​va​-
rao si s Bunda​lom, a on je umro pri​je tri mje​se​ca. I bilo je u no​vi​na​ma! I rekla sam ti to! Ali ti za​bo​-
ravljaš, ti si peglaš lice umjesto da peglaš možda​ne sta​ni​ce. Ti si, dra​g i moj, na od​lasku! Na ne​-
povratnom od​lasku!
Ona se okre​ne kao da će izi​ći, a Guba, koji je si​šao s njom, prisko​či kao da je namje​r a​va za​usta​-
vi​ti.
– Gospo​đo Svi​lar, mo​lim vas... ne​mojte...
Možda bi još nešto ka​zao da ga ona nije oda​la​mi​la svo​jim putnim kovče​ži​ćem svom sna​g om po
gla​vi, tako da je časkom izgu​bio ravno​te​žu, za​lju​ljao se i za​ma​lo pao. I dok je ona hitro ko​r a​ča​la pre​-
ma izla​zu, pogle​dao je gazdu kao da od nje​g a tra​ži savjet.
– Pusti je – od​mahnuo je Svi​lar ne​hajno ru​kom, premda je bilo više no jasno da mu nije sve​jed​-
no. – Nije joj prvi put. Osim toga, zna​mo kamo ide.
Za​tim je pogle​dao Ba​ni​ća, ne​že​lje​nog svje​do​ka obi​teljske pred​sta​ve, pri​če​kao ne​ko​li​ko ča​sa​ka
kao da razmišlja što bi s njim, a po​tom, izla​ze​ći iz sa​lo​na, re​kao Gubi:
– Otpra​ti gospo​di​na Ba​ni​ća do nje​g o​va auta.
I dok se vani čulo starta​nje sre​brnog Citro​ena i škri​pa što ju je pro​uzro​či​lo stru​g a​nje o me​tal po​-
lu​o tvo​r e​nih vra​ta, Guba uhva​ti Ba​ni​ća za nad​lakti​cu i po​ve​de ga van.
– Re​ci​te – pra​vio se Ba​nić da je ra​doznao – ta bi​jesna gospo​đa ču​ve​na je Ma​r aya ili joj je samo
fra​pantno slič​na? Sje​ćam se kad se jed​ne se​zo​ne po​ja​vi​la na te​le​vi​zi​ji. Pa onaj nje​zin singl. Pa taj bo​-
žanstve​ni, ško​lo​va​ni glas. Da​le​ko bo​lji no Loly Lu. Zašto je nema tako dugo na daska​ma koje ži​vot
zna​če... mislim na daska​ma naše estra​de?
– Ne znam – pre​ko vo​lje će Guba, baš dok su izla​zi​li na sni​jeg. – Uosta​lom, to se vas ne tiče!
Gazda ne voli kad se netko za​ni​ma za nje​g o​vu ženu! Više voli da se lju​di bave svo​jim poslom, a vaš
je po​sao kožna mapa.
I premda je bilo su​višno, ona​ko bez ka​pu​ta i go​loglav, Guba ga je otpra​tio do mjesta gdje je
parki​r ao Golf, a po​tom uči​nio nešto što Ba​nić nije oče​ki​vao. Naglo ga je okre​nuo pre​ma sebi i izne​-
na​da, pod​muklo, opa​lio ša​kom u že​lu​dac. Možda ne svom sna​g om, ali ipak sasvim dostatno jako da
Ba​nić izgu​bi dah i skljo​ka se na ko​lje​na.
– To vam je da shva​ti​te ozbiljnost posla za koji ste pla​će​ni.
Na​kon ne​ko​li​ko ča​sa​ka, čim je uspio udahnu​ti, Ba​nić se ne​ka​ko pri​digne i naslo​ni se na svoj
auto​mo​bil, pa pogle​da za Gu​bom koji je već bio na​do​mak ošte​će​nih me​talnih ulaznih vra​ta. Za​tim se
uhva​ti za že​lu​dac, a na​kon toga izvu​če re​volver što ga je držao u unu​tarnjem dže​pu ka​pu​ta, po​digne
ga i upe​r i pre​ma Gu​bi​noj si​lu​eti što je nesta​ja​la u gustim pa​hu​lja​ma sni​je​g a. Imao ga je na ni​ša​nu, a
onda se nasmi​je sa​mo​me sebi i vra​ti re​volver na nje​g o​vo mjesto. Pri​tom mu se uči​ni kako od toga
časa stva​r i više nisu iste, premda je još uvi​jek formalno bio na​jamni​kom isto​g a poslo​davca.
 Kad se vra​tio u stan, usta​no​vio je da ga že​lu​dac to​li​ko boli da mu uopće nije do jela, a kada je iz
hlad​nja​ka izvu​kao hlad​ni Plzenj i shva​tio da ne može ni piti, ozbiljno se upla​šio jer je držao da je ži​-
vot bez piva niža vrsta egzistenci​je, nešto što više do​li​ku​je infu​zo​r i​ji​ma ili ana​erob​nim bakte​r i​ja​ma.
Malo se smi​r io tek kad je shva​tio da bar može pu​ši​ti, pa je uz dru​g i Marlbo​ro uklju​čio i CD-player.
All Of Me imao je fe​no​me​nalnu di​o ni​cu te​nor-sakso​fo​na jer je Lester Yo​ung te, 1956. bio u izvrsnoj
formi, ali mu se či​ni​lo da su se ba​sist i bub​njar zdru​ži​li u ma​li​ci​o znom ritmu što ga je uda​r ao izravno
po bolnom že​lu​cu. Isklju​čio je sto​g a glazbu, za​jed​no s njom i te​le​fon, pre​va​lio se, ona​ko odje​ven, u
trosjed i zaspao ne uklju​čivši gri​ja​nje.
Kasno po​pod​ne pro​bu​dio se drhtu​r e​ći od hlad​no​će. Ustao je i, po​šavši pre​ma pre​ki​da​ču za gri​ja​-
nje, shva​tio da ga trbuh više ne boli. To ga je tako oraspo​lo​ži​lo da je za​ma​lo povje​r o​vao kako je taj
Guba sasvim ob​zi​r an tip, jer ga je mo​g ao oda​la​mi​ti tako da bi možda, za​jed​no s Li​di​jom, završio u
Kri​lu anđe​lo​vu. Po​tom je uzeo ono pivo sa sto​la i otkrio da je, bu​du​ći da nije pa​lio gri​ja​nje, osta​lo
jed​na​ko hlad​no kao da je bilo u fri​ži​de​r u. Ku​šao ga je i sa za​do​voljstvom shva​tio da nije izgu​bio taj
Božji dar, da i da​lje može piti pivo i uži​va​ti u nje​mu. Uklju​čivši gri​ja​nje i osta​vivši da se zagri​je stan,
izi​šao je i odve​zao se do Jed​no​okog Jac​ka, mu​čen grižnjom savjesti što nije oti​šao na Bri​ta​nac. Znao
je da Li​di​ja čeka po​ziv iz pri​vatne kli​ni​ke i da može sva​ko​g a časa otpu​to​va​ti. Na​r avno, bilo je posve
normalno da je on odve​ze, ali je znao da će ona, ne bude li joj tog časa pri ruci, oti​ći na auto​bus,
unajmi​ti taksi, ili će pak Nika za​mo​li​ti Rupčić​ku da ih odve​ze u kli​ni​ku. Ali po​sao je po​sao, po​mislio
je, da bi se od​mah po​tom upi​tao je li baš tako i nije li se upustio u nešto što na​di​la​zi gra​ni​ce posla.
– Po​sao je po​sao! – uzdahnuo je vlasnik ka​fi​ća, kao da sli​je​di Ba​ni​će​ve misli i pogle​dao ga onim
dru​g im okom. – Po​sao je po​sao, ka​žem tako sa​mo​me sebi kad mi dođu pi​janci koje bih najra​di​je
izba​cio na cestu, kad ule​te na​vi​ja​či i poč​nu urla​ti i razbi​ja​ti čaše ili kad mi dođu inspekto​r i koji ne​ka​-
ko čud​no na​mi​g u​ju če​ka​ju​ći da im uva​lim mito.
– Zašto biste im uva​lji​va​li mito?
– A zašto? – uzdahne gazda. – Imam u za​ho​du strop če​ti​r i centi​metra niži od pro​pi​sa​no​g a. Zbog
tog bi me mogli natje​r a​ti da zatvo​r im lo​kal pa ih ja ra​di​je pod​mi​tim. Ipak se to na kra​ju sve pokri​je.
Imam do​bar pro​met.
– Ali da​nas vam je prazno – pri​mi​je​ti Ba​nić, oslo​njen o rub šanka odakle je mo​g ao do​bro vi​dje​ti
susjed​nu kuću i dvo​r ište, s vigva​mom go​to​vo prekri​ve​nim sni​je​g om.
– Sada slu​čajno jest – reći će on. – Ali da vi​di​te na​ve​čer! No katkad po​mislim kako je i pra​zan
lo​kal Božji dar. Čovjek se malo od​mo​r i, pre​dahne, gle​da kroz pro​zor i razmišlja. Ali i vi kao da ne
do​la​zi​te radi pića, nego tako... da pre​dahne​te i gle​da​te.
– Isti​na je... – ne​ka​ko teško i ne​o d​luč​no uzdahne Ba​nić, i da​lje zagle​dan u Arno​vu zgra​du na ko​-
joj se ni po čemu nije moglo zaklju​či​ti da je netko kod kuće. Iako je po​la​ko pa​dao mrak nig​dje nije
bilo svje​ta​la, a mjesto gdje je mla​dić obi​ča​vao parki​r a​ti svoj Punto bilo je prazno.
– To je tužna pri​ča – nasta​vi Ba​nić. – Imam ženu... nevjernu ženu... pti​cu se​li​cu...
– Imam i ja – su​ćutno će i s puno ra​zu​mi​je​va​nja gosti​o ni​čar.
– Za​bavlja se s de​set go​di​na mla​đim ti​pom – doda istra​ži​telj pa upre prstom ne​ka​mo pre​ko ceste.
– To je zbi​lja nezgod​no. Po​ku​ša​vao sam joj objasni​ti kako je seks stvar tre​nu​tač​nog za​do​voljstva, a
lju​bav trajna...
– To su ovi tu pre​ko? – upi​ta gazda po​ka​zu​ju​ći u isto​me smje​r u kao i Ba​nić.
– Da. Zna​te ih?
– Ne. Odakle bih ih znao? Tu i tamo ih vi​dim. Ali posla je pre​ko gla​ve. Možda ih ba​la​vac pre​ko
puta zna.
Ba​nić po​novno pogle​da pre​ko ceste i spa​zi Đe​r o​ni​ma kako metlom po​ku​ša​va očisti​ti sni​jeg s
vigva​ma. Bio je u ne​kakvoj jefti​noj ša​r e​noj vjetrovci od sinte​ti​ke i s vu​ne​nom ka​pi​com na gla​vi i ni​-
jed​no​g a od indi​janskih rekvi​zi​ta nije bilo na nje​mu.
Ba​nić brzo pla​ti svo​je pivo i izi​đe. Dok je pretrča​vao cestu, osje​tio je ne​ugod​nu bol u že​lu​cu i
shva​tio kako se pre​r a​no po​ve​se​lio da je Gu​bin uda​r ac bio sasvim be​zazlen.
– Howg! – re​kao je čim je sti​g ao do ogra​de i oslo​nio se na nju. – Je li ša​r an živ ili je već u vječ​-
nim lo​višti​ma?
– U vječ​nim lo​višti​ma... – s tu​g om će kli​nac, zagle​dan u Ba​ni​ća, kao da se ne može sje​ti​ti odakle
ga zna.
– A bi​je​li brat? – reče bo​jažlji​vo, a dje​čak po​nikne pogle​dom kao da se ne​če​g a sti​di. – Zar Đe​r o​-
ni​mo ne zna gdje je bi​je​li brat?
– Ne zna! – odvra​ti gru​bi glas s vra​ta dvo​r išne kuće. Na​r avno, bio je to dje​ča​kov otac Stiv
Havra​nek. – A zašto vas to uopće za​ni​ma?
– Za​ni​ma me žena koja je s njim... – pri​đe mu Ba​nić bli​že ne že​le​ći da dje​čak čuje o čemu razgo​-
va​r a​ju.
Po​tom se go​to​vo za​le​ti i za​ma​lo mu reče kako je muž te cure nje​g ov poslo​da​vac, i kako po​ku​ša​-
va dozna​ti gdje je mla​dić sakrio miste​r i​o znu crve​nu mapu, ali ga čovjek u maskirnoj uni​formi pre​-
tekne:
– Zna​či, vašu ženu jebe! – resko će Đe​r o​ni​mov otac, koji je ovaj put bio bez puške. – Od​mah
sam to po​mislio! Časna ri​ječ, od​mah sam ga sku​žio! Vi​dio sam i sâm da nisu cura i deč​ko, niti muž i
žena... a na te sam stva​r i osjetljiv... I ja sam bio u toj momča​di... i ja sam ra​dio u toj firmi... pizda li mu
ma​te​r i​na!
Ba​nić shva​ti da je ulo​g a pre​va​r e​nog muža među najpo​pu​larni​ji​ma u da​našnjem svi​je​tu i da te,
imaš li taj pro​blem, svatko ra​zu​mi​je i s to​bom su​o sje​ća. Sagne sto​g a gla​vu i go​to​vo plač​lji​vo upi​ta:
– A zna​te li kamo su otišli? On i moja... moja Mara... Ma​r aya?
– Došla je oko pod​ne u sre​brnom Citro​enu – spremno će ratni ve​te​r an Havra​nek, premda Ba​nić
nije uopće mislio da će stva​r i ići tako lako. – Nje​g ov je Punto na popravku, pa su otišli tim nje​zi​nim...
valjda va​šim autom. Re​kao je mom sinu da idu u Slo​ve​ni​ju. Ne znam kamo, a da znam, ne samo da
bih vam re​kao, nego bih uzeo pušku i po​šao s vama...
I dok je Ba​nić od​la​zio, on je sve uzru​ja​ni​ji, po​vi​kao za njim:
– Sje​bat će vam ga​du​r a taj krasni auto!
Kad se vra​tio kući, bol u že​lu​cu posta​la je tako jaka da je mo​r ao po​pi​ti analge​tik što ga je uspio
pro​na​ći u la​di​ci svog rad​nog sto​la. Nije imao pojma je li mu iste​kao rok upotre​be jer nig​dje nije bilo
ku​ti​je, ali je bol bila takva da nije imao kamo. Za​tim je nazvao Li​di​ju i re​kao kako neće doći jer ga
muči ne​na​da​na vi​r o​za. Držao je da je jed​nostavni​je sla​g a​ti nego se upušta​ti u du​g ač​ka, kompli​ci​r a​na
objašnja​va​nja. Ona mu je ka​za​la neka sva​ka​ko po​pi​je aspi​r in i legne pred​lo​živši da mu Nika do​ne​se
ve​če​r u i voće, ali je on još je​danput sla​g ao re​kavši kako je upra​vo sti​g ao s ve​če​r e gdje je, kako misli,
baš i za​r a​dio tu vi​r o​zu. Na​r avno, bilo je to smi​ješno, jer osim u ro​ma​ni​ma o bi​o loškim ra​to​vi​ma, nije
bilo vi​r u​sa koji bi imao tako kratko vri​je​me inku​ba​ci​je. Nasre​ću, analge​tik je još bio do​bar pa je bol
to​li​ko po​pusti​la da je uspio usnu​ti.
Pro​bu​di​li su ga udarci po ured​skom pro​zo​r u. Sko​čio je brzo iz poste​lje po​mislivši kako se si​-
gurno nešto loše do​g o​di​lo. Otvo​r io je okno i pogle​dao do​lje. Kroz sni​jeg i tmi​nu uspio je ra​zazna​ti
Paka, a ubrzo je čuo i nje​g ov ulti​ma​tivni glas:
– De​tektiv, daj se obu​ci i dođi! Odma! Hitno je!
Htio mu je ka​za​ti kako je po​lu​dio kad ga budi go​to​vo u tri izjutra, ali je Pako isto​g a tre​na nestao
iza svo​jih vra​ta. Prokli​nju​ći usud koji ga je okru​žio susje​di​ma ču​da​ci​ma, pospan i umo​r an, po​la​ko se
obu​če, po​pi​je za sva​ki slu​čaj još jed​nu ta​ble​tu, a po​tom se spusti i pođe pre​ma Pa​ko​vim vra​ti​ma.
Pro​laz je bio za​sut du​bo​kim sni​je​g om u ko​je​mu su se vi​dje​li svje​ži tra​g o​vi sto​pa i udub​lje​ni trag
koji su mogla osta​vi​ti kakva ko​li​ca. I čim je ušao u susjed​ni stan, shva​tio je što se do​g o​di​lo.
Na sto​lu Pa​ko​ve ku​hi​nje le​žao je pra​vi pravca​ti bankovni auto​mat na či​joj su se stražnjoj stra​ni
vi​dje​le me​talne šipke, za​si​g urno na​silno izvu​če​ne iz be​to​na. Bio je to neki sta​r i​ji mo​del kakvi se zna​-
ju postavlja​ti uz sa​mo​poslu​ži​va​nja i na tržni​ca​ma, i Ba​nić nije vi​dio ko​joj je od ba​na​ka pri​pa​dao.
Pokraj auto​ma​ta, po​ma​lo po​no​san, u vlažnoj odje​ći i s ka​pom na gla​vi, sta​jao je Flegma, iz či​jeg je
dže​pa vi​r io ne​ka​kav alat, dok se Pako usho​dao po prosto​r i​ji kao da je i nje​g a ta stvar uzbu​di​la.
– Isu​se, što je to!? – zi​nuo je Ba​nić i od​mah se posve razbu​dio.
– Flegma i nje​g o​vi frendo​vi na​ba​vi​li su pra​vi auto​mat za lovu! – objasni Pako krajnje jed​-
nostavno. – Pa smo misli​li, ako ti imaš onu karti​cu... onaj po​kaz... da ne​kaj zva​di​mo van. Da ne razbi​-
ja​mo stvar ko neki divlja​ci i vanda​listi.
– Na​ba​vi​li su auto​mat!? Na​ba​vi​li!?
– Pa do​bro – smi​r i​vao ga je Pako. – Uze​li su ga... od​še​r a​fi​li... Al ionak je bil star i skroz na​-
pušten. Niko ga ni ko​r istil. Svi buju odahnu​li sad kad ga više nema...
– Je, je – slo​ži se Flegma, a alat u dže​pu mu zazvec​ka.
– Ionak je sam nagrđi​val si​tu​aci​ju.
– Što je, drmnu​li ste ga ispred Konzu​ma?
– Kaj si po​lu​dil!? – po​bu​ni se Pako, glu​me​ći do​mo​lju​ba. – Nismo takve pizde pa da uzi​ma​mo kaj
je naše. Do​ve​li su ga deč​ki s pe​r i​fe​r i​je.
– Iz Si​g e​ta – objasni Flegma.
– Eto, viš kak je to da​le​ko! – mu​dro​vao je Pako. – Tam su naši deč​ki na​je​ba​li od Tu​r a​ka, a oni se
sad kurče s takvim auto​ma​ti​ma.
– Slu​šajte, deč​ki! – po​vi​si Ba​nić glas osje​ća​ju​ći kako ga zbog ta dva kli​pa​na po​novno po​či​nje
bo​lje​ti že​lu​dac.
– Smjesta ćete uze​ti taj auto​mat i odvesti ga...
– Koji ti je ku​r ac, de​tektiv!? – nije se dao Pako. – Kaj si ti možda Su​perman koji šti​ti banke? Svi
zna​ju da nas banke deru i gule, svi​ma im je pun ku​r ac nji​ho​vih ka​ma​ta i hi​po​te​ka. Lju​di su po​pizdi​li i
već sutra buju kre​nu​li u pokret otpo​r a i rat pro​tiv ba​na​ka, a ti nam ov​dje ke​njaš slo​va...
– Re​kao sam da ćete ga od​mah vra​ti​ti! Ja ću ga vo​zi​ti, a vi ćete ga isto​va​r it tamo gdje je bio...
– Ali tre​ba nam lova! – ja​di​ko​vao je Pako, za​ci​je​lo svjestan da će mo​r a​ti poslu​ša​ti Ba​ni​ća. – Kak
ne ku​žiš da nam tre​ba lova!? Od​mah nam tre​ba!
– Za što vam tre​ba?
– Kak za što!? Pa sta​r om do​brom Kem​bri za vi​je​nac – tiše će Pako.
– Mo​lim?
– Pa kaj ti ne znaš? – pogle​da ga s nevje​r i​com Pako. – Kem​bra je umro. Ve​če​r as oko osam.
 16.

– T U SKRE NI, BAŠ TU! – VI KAO JE KO MAR kao da se boji da će Ba​nić pro​ći ne​o čišće​no skre​tište gdje se
odva​jao sni​je​g om za​me​ten pu​tić ko​jim se moglo doći do ri​bo​g o​ji​lišta koje, kako je tvrdio Ko​mar,
ne​dje​ljom nitko ne čuva. – Vi​diš, tamo mo​žeš sta​ti. Tamo, ispod onih vrba.
Ba​nić nije bio vješt u pre​pozna​va​nju sta​ba​la, i mogla mu se pro​da​ti bre​za pod vrbu ili čempres
pod omo​r i​ku, ali je ipak navri​je​me skre​nuo i upu​tio se pre​ma de​bli​ma čije se golo gra​nje, na​lik na
ravno šib​lje, svi​nu​lo pod te​r e​tom sni​je​g a. Za​usta​vio je auto​mo​bil u zad​nji čas jer je put bio vrlo skli​-
zak, pa je za​ma​lo uda​r io bra​ni​kom u sta​blo. Ko​mar se izvu​kao iz vo​zi​la, oti​šao do prtljažni​ka i kuc​-
ka​ju​ći po stražnjem staklu dao Ba​ni​ću znak da ga otvo​r i. Za​tim je iz prtljažni​ka izvu​kao ve​li​ku
izletnič​ku torbu od ple​te​nog pru​ća, najlonsku vre​ći​cu, ka​nister s pi​ćem, pa​pirna​tu vre​ći​cu s trešćem i
pe​le​ti​r a​nim uglje​nom za roštilj. Sve je to po​nio do oba​le za​le​đe​no​g a umjetnog je​zerca gdje su uzga​-
ja​li pastrve za okolne resto​r a​ne i pro​da​ju, za​ci​je​lo lju​tit što mu pri​ja​telj ne po​ma​že nego samo ide za
njim, gunđa i pri​g o​va​r a po​na​ša​ju​ći se kao potpu​ni idi​o t.
– Ko​ma​r u, ja to ne mogu vje​r o​va​ti! Ti si bivši po​li​ca​jac, i ba​viš se takvim kažnji​vim stva​r i​ma!
Krasti na ri​bo​g o​ji​lištu! Još ćemo obo​ji​ca završi​ti u zatvo​r u!
– Ne​moj me za​je​ba​va​ti! – dahtao je Ko​mar pod te​r e​tom sve​g a ono​g a što je izvu​kao iz auto​mo​bi​-
la. – Li​je​po sam te pi​tao! Mo​g ao si osta​ti u vi​kendi​ci, či​ta​ti no​vi​ne, gle​da​ti telku i lo​ka​ti pivo.
– To bi bila krasno pro​ve​de​na ne​dje​lja – re​kao je Ba​nić s ne​ma​lim ču​đe​njem pro​matra​ju​ći Ko​-
ma​r a kako s ri​bo​lovnim pri​bo​r om, svrd​lom i ubod​nom pi​lom ispi​tu​je deb​lji​nu i čvrsto​ću leda ko​jim
je bila prekri​ve​na površi​na rib​nja​ka.
– Re​kao sam ti da je piknik na sni​je​g u, s rib​ljim ražnjem, pra​vi i uzbud​lji​vi vi​kend za lju​de od
akci​je, ali tebe to ne za​ni​ma jer ti nisi sportski tip.
Ba​nić je za​bri​nu​to pro​matrao kako Ko​mar sa svo​jih sto tri​de​set i nešto ki​logra​ma po​la​ko ko​r a​ča
po ledu koji škri​pi i napre​že se kao da će sva​ko​g a časa prsnu​ti pod nje​g o​vom te​ži​nom. Za​tim je izne​-
na​da zastao, za​do​vo​ljan valjda što je pro​na​šao najbo​lje mjesto, uzeo svrd​lo, izbu​šio ne​ko​li​ko rupa, a
za​tim pi​lom napra​vio kružni otvor u ledu, ona​kav ka​kav se mo​g ao vi​dje​ti u do​ku​mentarnim filmo​vi​-
ma o ži​vo​tu na da​le​kom sje​ve​r u. Za​bio je po​tom u led klin, učvrstio o nj najlon, ili ta​kozva​ni flaks, s
udi​com i mamcem, te ga pustio da po​to​ne u rupu. Na​r avno da je Ba​nić iskre​no sumnjao u uspjeh
takvog ri​bo​lo​va, ali je držao da će već i to ne pro​pad​ne li Ko​mar kroz led biti ve​li​ki uspjeh.
Na​kon što je oba​vio pe​cač​ke pre​drad​nje, Ko​mar se po​la​ko vra​tio do oba​le, gdje je razgrnuo sni​-
jeg, po​le​g ao bi​je​le koc​ke za potpa​lu, na njih sta​vio drvo i oble ko​ma​de pre​ša​nog uglje​na, upa​lio to i
po​čeo raspi​r i​va​ti vatru ko​ma​dom karto​na što ga je pro​na​šao u Ba​ni​će​vu prtljažni​ku. Te bi​je​le koc​ke
bile su smrd​lji​va ke​mi​ja, ali su bile izvrsne za potpa​lu, tako da se ugljen ve​o ma brzo po​čeo ža​r i​ti, baš
kao i Ko​ma​r o​vo de​be​lo lice dok je, uporno ma​šu​ći, sve brže dahtao.
– Daj, klo​pit će te šlag! – upo​zo​r i ga Ba​nić.
– Onda me malo za​mi​je​ni – uzdahnuo je i do​dao mu karton.
I dok se Ba​nić bri​nuo o vatri, Ko​mar iz one svo​je ko​ša​r e poč​ne va​di​ti ko​ma​de svi​nje​ti​ne, ko​ba​-
si​ce, pi​le​će ba​ta​ke, luk, papri​ku, kruh, bo​či​ce s ajva​r om, tube sa senfom i hre​nom...
– Što ti je sad to!?
 – Dok se ne uhva​ti prva pastrva može pro​ći sat do dva – tu​ma​čio je Ko​mar na​ba​da​ju​ći već za​či​-
nje​ne ko​ma​de mesa i ko​ba​si​ce na drve​ne pru​to​ve koje je ta​ko​đer već unapri​jed pripre​mio. Kad se ra​-
di​lo o hra​ni, bio je strašno pe​dantan, ka​dar sve pre​dvi​dje​ti i ništa ne za​bo​r a​vi​ti. Da je ta​kav bio na
poslu, za​si​g urno bi u mi​r o​vi​nu oti​šao kao mi​nistar unu​tarnjih poslo​va, a ne kao po​moć​ni inspektor,
mislio je Ba​nić uzi​ma​ju​ći svoj štap i pri​no​se​ći ga vatri. Jer to meso na​bo​de​no na prut mno​g o je bo​lje
dje​lo​va​lo od ne​uhva​će​ne pastrve, koja ih je tamo do​lje kroz onu rupu mogla pro​matra​ti s krajnjim
pre​zi​r om.
– Upetljao sam se u nešto što sve ma​nje ra​zu​mi​jem – poč​ne on pri​ča​ti Ko​ma​r u dok je ko​ba​si​ca
nad vatrom la​g a​no cvrča​la. – Tip me unajmio da mu pra​tim sina koji je drmnuo ne​kakve sli​ke. Posli​je
se otkri​lo da su sli​ke lažnja​ci, da je on to znao i da sve sku​pa tre​ba za​bo​r a​vi​ti...
– Ni​ko​la! – pre​ki​ne ga Ko​mar koji, bar se tako či​ni​lo, uopće nije pra​tio što mu to pri​ča. – Ho​ćeš
li s ko​ba​si​com senf ili ke​čap? Mislim, senf ide bo​lje, ali je ljut. Ke​čap nije. Imam i neki umak, ali to je
ako uhva​ti​mo pastrvu... jer u nje​mu ima masli​no​va ulja...
– Ma, je​bem ti masli​no​vo ulje! Do​ve​deš me tu u jed​nu od tri ili če​ti​r i najgluplje si​tu​aci​je u ko​ji​-
ma sam se u ži​vo​tu na​šao, i onda me još ne slu​šaš nego me ma​si​r aš sa senfom i ke​ča​pom!
– Sori, sta​r i! Sori! – pravdao se Ko​mar kao da mu je žao. A po​tom se smi​r io i stao po​zorno pra​-
ti​ti Ba​ni​ća kao da mu želi po​ka​za​ti kako će od​sad žud​no upi​ja​ti sva​ku nje​g o​vu ri​ječ.
– Na​kon toga mi kaže kako je mapa u ko​joj su bile sli​ke ne​kakva pizda​r i​ja od po​vi​jesne važnosti
i da mu je sva​ka​ko na​đem.
– Mo​žeš li je uopće naći? Mislim, imaš li kakvih indi​ci​ja? – upi​ta Ko​mar, pa mu pogled od​lu​ta
pre​ma rupi u ledu. Ali tamo se ništa nije do​g a​đa​lo, ni​jed​na od mi​li​jun ri​bo​g o​ji​lišnih pastrva nije htje​-
la zagristi zimski ma​mac.
– Na​r avno da ne mogu! – nasmi​je se Ba​nić okre​ću​ći svoj prut pokraj vatre koja se sad najja​če
razgorje​la. – I to je ono najčud​ni​je. On mi pla​ća de​set so​mo​va eura, premda, čini mi se, i sam kuži da
je​be​nu mapu neću pro​na​ći. Evo, ovo​g a časa sin mu je u Slo​ve​ni​ji i ja bih ga tre​bao pra​ti​ti, ili mu
pretresti stan, a ja ov​dje s to​bom pe​čem ko​ba​si​ce. I nje​mu se, sasvim si​g urno, fuć​ka za sve to.
– Kako on zna da mu ne pra​tiš sina?
– Kako ne bi znao!? – nasmi​je se Ba​nić. – On pra​ti mene.
– Stalno? – lec​ne se Ko​mar i sta​ne gle​da​ti uoko​lo kao da provje​r a​va nije li koji od Svi​la​r o​vih
lju​di u bli​zi​ni.
– Možda ne stalno, ali uglavnom da. Reklo bi se da otpri​li​ke zna kuda se kre​ćem, što ra​dim i
tako... Zapra​vo zna da tu lovu ne zaslu​žu​jem, ali ipak, imam osje​ćaj da bi mi dao i više, samo da
zatra​žim...
– Čud​no – za​misli se Ko​mar. – A taj nje​g ov sin? Što on sada radi u Slo​ve​ni​ji?
– Po ono​me što ja znam... – poč​ne istra​ži​telj, pa ski​ne ko​ba​si​cu sa šta​pa, puhne u nju i od​g ri​ze joj
vršak. Či​ni​lo se da je do​voljno pe​če​na, premda je bila ne​ukusna. Okus bi joj se možda mo​g ao popra​-
vi​ti lju​tim senfom, ali sada više nije mo​g ao gnja​vi​ti Ko​ma​r a s tim jer mu je održao bukvi​cu o senfu i
slič​nim pri​lo​zi​ma. Za​tim ipak nasta​vi: – Po ono​me što ja znam, u ne​kom jefti​no​me mo​te​lu ševi mu
ženu.
– Če​kaj!? – zbu​ni se Ko​mar koji nije baš brzo shva​ćao stva​r i. – Ševi svo​ju majku? Sta​r i, ti si u
ne​kom posve bo​lesnom društvu!
– Slu​šaj, Ko​mar, ja sam zbi​lja u bo​lesnom društvu koje me do​ve​lo ova​mo da po groznoj hlad​-
no​ći i sni​je​g u pe​čem ne​ukusne industrijske ko​ba​si​ce i če​kam da zagri​ze pastrva koju iona​ko neću
moći po​jesti!
– Če​kaj, ako ti misliš da to što tip ševi svo​ju majku, i to u ino​zemstvu, nije bo​lesno, e, onda ja ne
znam, sta​r i moj!...
– U ino​zemstvu!? – nasmi​je se Ba​nić iro​nič​no ga ci​ti​r a​ju​ći. – Ne ševi mamu nego ženu svog oca!
On mu je sin iz prvog bra​ka. Nje​g o​va je majka umrla 1992., a ova sa​dašnja žena mno​g o je pri​je
vršnja​ki​nja nje​mu ne​g o​li nje​g o​vu ocu. Ku​žiš?
– Ku​žim! Ali i to je na neki na​čin bo​lesno. I što ćeš ti sad?
– Ne znam... zapra​vo... – za​misli se Ba​nić. – Uvi​jek kada mi je bilo teško ra​zumje​ti sa​dašnjost...
uvi​jek sam ne​ka​ko mislio da bi se od​g o​vo​r i mogli na​la​zi​ti u prošlosti. A tu bi mi ti mo​g ao po​mo​ći.
– Kako ja!? – ču​dio se Ko​mar pre​ba​cu​ju​ći pe​če​nu ko​ba​si​cu na kartonski ta​njur i na​ba​da​ju​ći na
prut novu. Bilo je čud​no što nije od​mah po​čeo jesti, ali se to moglo objasni​ti i či​nje​ni​com što je
jutros u vi​kendi​ci do​r uč​ko​vao hlad​ni papri​kaš što mu je ostao od su​bo​te.
– Pa tako.., pri​je dva​na​est go​di​na, tamo još 1992., u kuću Ro​berta Svi​la​r a, dje​ča​ko​va oca, upa​li
su maski​r a​ni ti​po​vi radi pljač​ke. U odo​r a​ma Hrvatske vojske. Stra​da​la je Svi​la​r o​va žena Effie, ukra​-
de​ne su neke stva​r i... Go​to​vo ništa ne znam o tom do​g a​đa​ju.
– Pa tko će onda zna​ti?
– Tko će zna​ti!? – rasrdi se Ba​nić. – Spis će zna​ti. Pokre​nu​ta je istra​g a koja je na​kon odre​đe​nog
vre​me​na i zatvo​r e​na jer se ništa nije pro​našlo. Tako je to tada išlo. Ali u po​li​cijskoj arhi​vi vje​r o​jatno
posto​ji spis koji bih vo​lio vi​dje​ti. Ne​moj mi sada po​če​ti ke​nja​ti o tome kako si penzi​o ner koji on​dje
više ni​ko​g a ne pozna​je! Je​bo​te, ima tamo još valjda de​set tajni​ca i de​set dru​g ih službe​ni​ca koje će na
tvoj mig izni​je​ti taj spis i fo​to​ko​pi​r a​ti ga u sto primje​r a​ka.
– Že​liš li ka​za​ti kako sam za​vo​dio ko​le​g i​ce? – upi​ta on s po​ma​lo bla​že​nim izra​zom na licu,
onakvim ka​kav napra​ve za​vod​ni​ci i pre​ljub​ni​ci kad im se spo​me​nu to​božnje tajne iz nji​ho​ve slavne
prošlosti.
– Ni​sam na to mislio – spusti ga Ba​nić na zemlju. – Tri​de​set go​di​na no​sio si im cvi​je​će za 8.
mart, čo​ko​la​de, ča​so​pi​se s kro​je​vi​ma, krafne i buhtle, ka​vi​ce i sen​dvi​če...
– Do​bro, do​bro! – za​va​pio je gla​som ono​g a koji se pre​da​je, a po​tom je izne​na​da zastao, pogle​-
dao pre​ma onoj svo​joj rupi u ledu, viknuo »gri​ze!« i stuštio se do​lje pre​ma za​le​đe​noj vodi. Već pod
dru​g im ko​r a​kom led je prsnuo pod na​le​tom svih nje​g o​vih ki​logra​ma i on je pro​pao, nasre​ću, tek do
ko​lje​na jer je voda na tome mjestu bila plitka.
– Presta​la je gristi – re​kao mu je posve hlad​no Ba​nić. – Si​g urno si napra​vio pre​ve​li​ku buku pa je
po​bjegla.
Premda se to nije do​g a​đa​lo često, on ipak shva​ti nje​g o​vu iro​ni​ju, pa poč​ne lju​ti​to vi​ka​ti:
– Jebe se tebi što sam ja pao u vodu! Zafrka​vaš se umjesto da mi po​mogneš. Do​bit ću hi​po​termi​-
ju i umri​je​ti, a ti mi ne​ćeš doći ni na spro​vod!
– Ko​ma​r u, ne​moj dra​ma​ti​zi​r a​ti nego li​je​po izi​đi iz vode! Ne​mam ti što po​ma​g a​ti. Osim toga,
nije se još do​g o​di​lo da bi netko tko je upao u vodu do ko​lje​na umro od hi​po​termi​je.
I dok je on pso​vao i izla​zio na oba​lu ga​ze​ći po ledu koji se lo​mio pod nje​g o​vim teškim ko​r a​-
kom, Ba​nić za​pa​li ci​g a​r e​tu, pri​đe ple​te​noj torbi i izva​di iz nje konzervu piva.
– Kaj de​la​te tu, sta​r i fa​ki​ni!? – za​čuo se glas čovje​ka u uni​formi koji ih je pro​matrao gore s
ceste. Bio je to ču​var za ko​je​g a je Ko​mar sa si​g urnošću tvrdio da je ne​dje​ljom od​su​tan. – Kaj, malo
lo​vi​te u mutno​me? Zna​te kolka je glo​ba za pe​ca​nje u ri​bo​g o​ji​lištu?
– Do​bar dan, ko​le​g a – re​kao je Ko​mar do​ko​pavši se oba​le. Bila je to su​višna i nespretna de​ma​-
go​g i​ja. Ri​bo​g o​ji​lišta nisu ču​va​li po​li​cajci, a da i jesu, ko​le​g i​jalni bi atri​but sve​jed​no bio bez pokri​ća
jer Ko​mar više nije bio po​li​ca​jac nego po​li​ca​jac u mi​r o​vi​ni.
– I kaj sad da de​lam? Mogu na​pi​sat samo jed​nu pri​ja​vu. Koje napra​vil rupu i pe​cal pastrve?
– On! – po​ka​že Ba​nić izdajnič​ki hlad​nokrvno prstom na Ko​ma​r a i zlu​r a​do se nasmi​je. – Zar ne
vi​di​te da su mu no​g a​vi​ce mokre?
– Pa je... od​mah sam si po​mislil da je de​be​li u kri​vo​lo​vu! – odvra​tio je ču​var.
Posli​je, dok su se vra​ća​li u vi​kendi​cu, Ko​mar mu je lju​ti​to spo​čitnuo:
– Bio si pra​va pizda! Od​mah si me od​cinkao! Premda smo obo​ji​ca jed​na​ko kri​vi.
– A da je mene uhi​tio – bra​nio se to​bo​že Ba​nić – ti bi mo​r ao mokrih nogu kući i već bi neg​dje na
putu do​bio hi​po​termi​ju i izdahnuo. U no​vi​na​ma bi pi​sa​lo Kra​đa pastrve odve​la bivšeg po​li​cajca u
grob!
– Ma ku​r ac bi pi​sa​lo! – namrgo​dio se Ko​mar i do vi​kendi​ce nije prozbo​r io ni ri​je​či. Samo je je​-
danput upi​tao kako se u Golfu topli zrak pre​usmje​r a​va pre​ma no​g a​ma.

Iako je o tomu tre​ba​lo pi​ta​ti Kem​bri​nu udo​vi​cu i nje​g o​va sina, Pako je imao svu silu ide​ja o
tomu kako dostojno obi​lje​ži​ti Kem​bri​nu smrt, ide​ja što ih je on svo​jom tvrdogla​vom si​li​nom htio
čim pri​je pro​vesti u dje​lo, bez ob​zi​r a na to ko​li​ko ga dru​g i od​g o​va​r a​li od toga. Napri​je je tvrdio
kako čovjek s ovo​g a svi​je​ta ne smi​je oti​ći bez ri​je​či, kao ka​kav pas, nego sva​ka​ko netko tre​ba go​vo​-
ri​ti na pogre​bu. Najpri​je je mislio na​g o​vo​r i​ti di​r ekto​r a ki​ne​ma​togra​fa Ro​ma​ni​ja, pred ko​jim je po​-
kojnik napra​vio pra​vu ka​r i​je​r u pro​da​ju​ći »kartu više« i su​dje​lu​ju​ći u brojnim potreb​nim i ne​potreb​-
nim tuč​nja​va​ma ili, kako se to tada zva​lo, šo​r a​ma. Ali više nije bilo kina Ro​ma​ni​ja, niti je bilo vje​r o​-
jatno da bi iko​ji od bivših di​r ekto​r a, ako su uopće živi, pamtio šverce​r e ki​no​ulazni​ca​ma i osje​ćao
potre​bu da im go​vo​r i uz otvo​r e​ni grob. Je​dva su ga uvje​r i​li da je jed​na​ko besmisle​na ide​ja da se
anga​ži​r a ne​ko​g a iz sta​no​vi​te Za​jed​ni​ce vi​na​r a Hrvatske ili iz tvorni​ce »Ma​r i​jan Ba​del« jer je, pre​ma
Pa​ko​vim ri​je​či​ma, po​kojni Kem​bra ne​ka​ko najvi​še vo​lio nji​hov ču​ve​ni vi​njak, ta​kozva​ni Mi​ro​gojček.
Kad je upi​tao šanke​r i​cu Zdenku bi li ona go​vo​r i​la u ime svo​je insti​tu​ci​je jer je Kico bio Kem​brin dru​-
gi, ako ne i prvi dom, nesretna se cura raspla​ka​la od uzbu​đe​nja, kao i od same po​misli da bi mo​r a​la
pred dru​g i​ma go​vo​r i​ti pa​metne i tužne misli. I to na​pa​met! Po​tom je Pako tvrdio kako je Kem​bra bio
ču​ve​ni zagre​bač​ki šte​mer i kao ta​kav zapra​vo pi​o nir bo​r i​lač​kih sporto​va pa bi bilo posve pri​r od​no da
go​vo​r i netko iz tih kru​g o​va, ako ne i sâm Cro Cop. Posve je po​lu​dio kad mu je bivši te​le​vi​zijski inka​-
sa​tor Ma​r i​jan re​kao:
– Pako, tvo​ja je lo​g i​ka za ku​r ac! Tak bi isto mo​g el reč da je Kem​bra bil hrvatski državlja​nin, pa
da je v redu da mu na spro​vo​du go​vo​r i pred​sjed​nik drža​ve.
– Ti, Ma​r i​jan, ti si ve​li​ki pizdo​ja​lac i šuft! Ti ni​kad nisi mo​g al pod​ni​jet da lju​di ne​kog vole jer
tebe nitko ni vo​lil kad si se po​javlji​val na vra​ti​ma s onim kurče​vim ce​du​lja​ma za pretpla​tu! Tebi su se
lju​di ve​se​li​li ko le​uke​mi​ji! I sad ti je kri​vo što je Kem​bra umri, a ne ti! Jer tebi bi pa​sa​lo da sad za
tebe smišlja​mo go​vo​r e i parte​cetle...
A onda se izne​na​da sje​tio i parte​cetla, pa je posve za​bo​r a​vio na go​vor:
– Pizda mu ma​te​r i​na, kak sam za​bo​r a​vil na parte!?
 – Pa to će si​g urno nje​g o​va žena sre​di​ti – pri​mi​je​tio je posve ispravno Ba​nić.
– Na​r avno! Dala bu napra​vit one fo​to​ko​pi​r a​ne po se​damnajst lipa plus pe​de​ve! – tu​ma​čio je
Pako. – Mislil sam na parte u no​vi​na​ma. Bar u »Ve​černjak«... i u »Ju​tarnji«... i možda u »Sportske«...
Joj, bo​g ec Kem​bra, stalno ih je či​tal jer je dru​kal za Di​na​mo... Deč​ki, kaj ne bi mo​g el netko iz Di​na​-
ma go​vo​r it na spro​vo​du? Kaj misli​te?
S no​vinskom osmrtni​com že​lio je izne​na​di​ti Lelu go​vo​r e​ći kako »bu Lela po​pizdi​la od sre​će«,
ali nije ni​ka​ko mo​g ao pro​na​ći po​kojni​ko​vu fo​togra​fi​ju, pa je na koncu bio pri​si​ljen uze​ti je​di​nu koju
je imao, onu na ko​joj on i Kem​bra karta​ju be​lot na pla​ži je​ze​r a Bundek. U ku​pa​ćim ga​ći​ca​ma, na​-
ravno. Kad su mu u oglasnoj agenci​ji na Cvjetnom trgu ka​za​li kako takva osmrtni​ca košta šeststo
kuna, završe​na je i ta pri​ča. Vra​tio se ljut u Kico i ka​zao:
– Je​beš drža​vu u ko​joj je no​vinska parta skuplja od li​je​sa!
Onog po​pod​ne​va kada je na grob​lju na Mi​r o​ševcu po​ko​pan Kem​bra pa​dao je gust sni​jeg i svi
koji su bili on​dje za​ci​je​lo će ga po​ve​zi​va​ti s uspo​me​nom na nesretni po​kojni​kov lik. Kažu da je li​jes
u jed​noj od mi​r o​še​vač​kih mrtvač​ni​ca bio do zad​njeg časa otvo​r en i da je svatko mo​g ao ući i vi​dje​ti
što je osta​lo od jad​no​g a Kem​bre. Ba​nić nije htio ni ula​zi​ti jer mu je bilo ne​ka​ko pri​r od​ni​je sa​ču​va​ti u
pamće​nju onaj ve​dri lik, uvi​jek crve​na lica, katka​da od zdravlja, češće pak od pića. A kad su grob​-
ljanski rad​ni​ci poklo​pi​li li​jes i izni​je​li ga iz mrtvač​ni​ce, kad je Kem​bri​na udo​vi​ca Lela, izme​đu sina
Karla, svekrve i ne​ća​ka Hinka, briznu​la u plač, pro​či​tao je Ba​nić slo​va na li​je​su i za​ču​dio se kako je
sada, prvi put u ži​vo​tu, vi​dio Kem​bri​no ime i doznao da se on zapra​vo zove Bo​r is Cigle​neč​ki. Ali i ta
je spozna​ja bila ne​ka​ko su​višna, jer da je to i znao pri​je, teško bi Kem​bru ika​da zvao dru​g a​či​je no što
su ga zva​li dru​g i.
Ispred mrtvač​ni​ce sve​će​nik je održao svo​ju ru​tinsku službu obra​tivši se Bogu, pri​sutni​ma, pa
opet Bogu, a Pako ga je gle​dao popri​je​ko jer je odu​vi​jek bio dosta sumnji​čav pre​ma sve​će​ni​ci​ma.
– Tog kaj oni pri​ča​ju opće nema u Sve​tom pismu! – znao je go​vo​r i​ti posve sa​mo​uvje​r e​no,
premda je bila apso​lutno ne​pojmlji​va pretpostavka da je pro​či​tao bar nje​g ov dje​lić. Za​tim su, na​kon
sve​će​ni​ko​vih ri​je​či, pod uda​r i​ma snježne me​ća​ve koja se tog po​pod​ne​va baš razma​ha​la, kre​nu​li pre​-
ma ukopno​me mjestu. Na čelu po​vorke, kao da prko​si olu​ji, sud​bi​ni i Božjim za​ko​ni​ma, išao je Pako
sam po​nosno no​se​ći ve​li​ki vi​je​nac za svo​g a sta​r og frenda sa šanka, premda je taj po​nos bio do​nekle
uma​njen či​nje​ni​com da je nje​g ov dio novca dala Zdenka jer je on svo​jim upla​tio loto koji je tog tjed​-
na izno​sio re​kord​nih dva​na​est mi​li​ju​na kuna.
– Ak do​bi​jem tu lovu, Kem​bri bum napra​vil gra​nitni ma​uzo​lej i za​si​pal ga onim najskupljim vi​-
jenci​ma od svi​le​nog cvi​je​ća – go​vo​r io je s uto​pijskom na​ivnošću, jer, kada je ri​ječ o igra​ma na sre​-
ću, ni​ka​da nije do​bio ništa, osim možda gri​pe kada je jed​nom če​kao na upla​tu među ti​po​vi​ma koji su
strašno kašlja​li i si​pa​li vi​r u​se po zra​ku.
Pa​ko​ve bo​jazni da će Kem​bra biti po​ko​pan bez oproštajno​g a go​vo​r a po​ka​za​le su se sasvim ne​-
ute​me​lje​ni​ma jer se po​ka​za​lo da je Kem​bra pri​je dva​de​se​tak go​di​na postao čla​nom ša​hovskog klu​ba
Vi​hor; pa kako se ni​ka​da nije formalno ispi​sao, nje​g o​vo je članstvo još uvi​jek bilo aktivno, tako da se
od njih, na Le​lin na​g o​vor i za​molbu, po​ja​vio ne​ka​kav tip, to​li​ko star da se i sam mo​g ao na​da​ti sko​-
rom od​lasku. Umjesto sve​ča​no​g a, taj sta​r i pe​r i​fe​r ijski ša​hist, koji za Kem​bru ni​ka​da nije ni čuo, dao
je ci​je​lom ce​r e​mo​ni​ja​lu ne​ka​kav ko​mič​no-gro​teskni šti​mung, jer je Kem​bru zvao Ciglo​več​kim,
Ciglarskim, Ci​g ulskim, od​nosno, od mi​lja Ciglom, iski​tivši svoj go​vor go​mi​lom ša​hovskih me​ta​fo​-
ra, u ko​ji​ma je Kem​bra u »si​multanki ži​vo​ta« odigrao najri​zič​ni​ji »mla​da​lač​ki gambit«, da bi se u
»sre​dišnji​ci« provla​čio kroz »matne mre​že« i izne​nad​nim »ro​ka​da​ma« do​no​sio svje​ži​nu ži​vo​ta... I na
kra​ju je ka​zao kako će ime Bo​r i​sa Cikla​meč​kog za​uvi​jek živje​ti u na​šim srci​ma, pa sto​g a nje​g ov kraj
ne tre​ba do​življa​va​ti kao »mat«, nego kao na​jordi​narni​ji »pat«!
I još dok je ve​li​ko društvo iz Kica pri​la​zi​lo gro​bu, je​dan za dru​g im ba​ca​ju​ći po gru​du hlad​ne,
smrznu​te zemlje, Ba​nić se od​maknuo ustra​nu, izva​dio mo​bi​tel i u ime​ni​ku pro​na​šao te​le​fonski broj
»pi​vo​varne in mo​te​la« u Po​lomju i nazvao ga. Ja​vio se neki dje​čji glas, za koji Ba​nić nije imao
pojma kome bi tre​bao pri​pa​da​ti, i ka​zao:
– Pro​sim lepo!
Tru​de​ći se da zazvu​či kao Slo​ve​nac, Ba​nić poč​ne s ne​čim što se mo​r a​lo do​ima​ti po​put vježbe
slo​venskog je​zi​ka u domu za glu​ho​ni​je​mu mla​dež.
– Pro​sim fino, kaj bi mo​g el do​bit gospo​da Arno​ta Voglerja, kjer mi se pre​đi par mi​nu​ti ja​vil z
vaše gostilne hiže...
To je bio čisti užas, i još je k tome na kra​ju do​dao je​dan posve su​višni i besmisle​ni »se​ve​da«, jer
je držao da je to je​di​na slo​venska ri​ječ koju zna pra​vilno izgo​vo​r i​ti.
Nastao je ta​jac, a po​tom se te​le​fonske slu​ša​li​ce do​ko​pao netko dru​g i, koji je sasvim ne​lju​bazno
od​bru​sio nešto kao »niso pa tu«.
Kada se društvo oko Kem​bri​na gro​ba pro​r i​je​di​lo, Ba​nić izne​na​da spa​zi Niku, koju nije za​mi​je​tio
kod mrtvač​ni​ce niti je pretpostavljao da će doći. Vi​dje​lo se da je za​kasni​la, da je za​pu​ha​na od žurbe i
da su joj u oči​ma suze. U ruci je drža​la bu​ke​tić ne​kakvo​g a bi​je​log cvi​je​ća i tu pred Kem​bri​nim otvo​-
re​nim gro​bom go​to​vo je izgle​da​la kao nevjesta. Za​tim je ba​ci​la cvi​je​će u jamu i od​maknu​la se kako
bi gro​ba​r i mogli oba​vi​ti svo​je.
Posli​je, kad su se vra​ća​li skliskom grob​ljanskom sta​zom, on ju nježno zagrli, ona​ko očinski, što
je zbi​lja ma​lo​kad ra​dio i zbog toga si je znao pred​ba​ci​va​ti, pa reče:
– To je do​nekle moja krivnja... To​li​ko sam te vo​dio po birti​ja​ma da si upozna​la sve moje frendo​-
ve sa šanka.
– Zašto bi to bila krivnja?
– Pa tako... – sme​te se on. – Mislim, nije bilo baš od​g ojno. Možda sam te tre​bao ma​nje vo​di​ti po
lo​ka​li​ma, a više u ka​za​lište lu​ta​ka, ili što ja znam...
– Znaš li ti da sam ja jed​na od ma​lo​brojnih koji zna​ju zašto su ga zva​li Kem​bra.
On je ra​dozna​lo pogle​da.
– Na primjer, ti si​g urno ne znaš!
Na​r avno, nije znao, pa ju je pustio da mu ispri​ča.
– Neg​dje u pe​de​se​tim go​di​na​ma netko je pro​nio glas da se u onim sme​đim krilci​ma hrušta, ili
kem​bre, na​la​zi ne​kakva lje​ko​vi​ta supstanci​ja i da apo​te​ke otkuplju​ju ta krilca za dva di​na​r a po paru, i
da od toga onda rade ne​kakve li​je​ko​ve, kombi​ni​r a​ne praške, po​ma​de, što li... Kem​bra je bio je​dan od
onih koji su po​pu​ši​li tu foru i jed​nog se svib​nja po​ja​vio u lje​karni s bo​či​com od pekme​za pu​nom tih
kri​la​ca.
– I kako si to dozna​la?
– On mi je ispri​čao. Davno, pri​je petna​estak go​di​na. Bila sam klinka i ima​la sam lovu za sla​do​-
led. On mi je re​kao da će mi ispri​ča​ti le​g endu o svom na​dimku ako mu tom lo​vom ku​pim ge​mišt. Još
je re​kao da je to pomno ču​va​na le​g enda koju nitko ne zna. I ja sam investi​r a​la u ge​mišt. I ispla​ti​lo se.
– Misliš da je pri​ča bila vred​ni​ja od sla​do​le​da?
– Ne znam – nasmi​je se ona – ali tog je dana buknu​la ona ve​li​ka epi​de​mi​ja salmo​ne​le iz sla​do​le​-
da. Tako je Kem​bra postao važna oso​ba u mom ži​vo​tu.
A kad je sje​la u Golf, on je s bla​g im stra​hom upi​ta:
– Ho​će​mo li nasta​vi​ti onaj razgo​vor na koji me natje​r a​la tvo​ja mama?
– Misliš na onu gnja​va​žu o bra​ku, od​g o​vornosti i slič​nim sra​nji​ma...
– Da – odvra​ti on, posve ne​za​do​vo​ljan nje​zi​nim rječ​ni​kom.
– Ne​će​mo! – od​bru​si ona. – To je već ri​je​še​no!
– Što, nisi mu valjda dala nogu?
– Mislim da ni​sam.
– Kako to misliš?
– Pa li​je​po – odvra​ti ona. – Tim je već na​ba​vio kartu i do​la​zi idu​ći tje​dan. Možda si me više vo​-
dio po birti​ja​ma nego po ka​za​lišti​ma lu​ta​ka, ali mislim da sam baš zato praktič​ni​ja oso​ba. Najbo​lje je
da sve to prihva​tiš kao ča​so​vi​tu kri​zu. Mislim da ću ipak natrag u Englesku.
– On​dje je bo​lje?
– Što ja znam — nasmi​je se ona. – Ludi Pako kaže da će ov​dje stra​da​ti i pre​zerva​ti​vi a ka​mo​li ne
lju​di.
 17.

RASPO RED I PO NU DA ROBE U VI ŠE KATNOJ MÜLLE RO VOJ trgo​vi​ni na Je​la​či​će​vu pla​cu Ba​ni​ću su dje​lo​va​li ka​-
otič​no. Na istom su se prosto​r u nu​di​le mod​ne ko​šu​lje i pu​lo​ve​r i, »rostfrei« zdje​le i no​že​vi za ribu,
parfe​mi Calvin Kle​in, Twi​ningso​vi ča​je​vi i gu​me​ne igrač​ke. Ba​nić je posve pri​pa​dao vre​me​nu spe​ci​ja​-
li​zi​r a​nih trgo​vi​na, vre​me​nu u ko​je​mu se gdje​kad u istoj uli​ci nisu mogle ku​pi​ti ženske ga​ći​ce i
emajli​r a​ni lonci, a ka​mo​li da bi takvo što bilo mo​g u​će u isto​me du​ća​nu. No ono što je nje​g a za​ni​ma​lo
bili su kompaktni disko​vi, a oni su se na​la​zi​li na vrhu zgra​de, i do njih se tre​ba​lo uspe​ti uz po​moć
uza​nih i pri​lič​no strmih pokretnih stu​ba. Nje​g a su u trgo​vi​ni go​to​vo svi zna​li kao tihu oso​bu koja se
najra​di​je za​vu​če među po​li​ce do​bro opskrb​lje​ne dže​zom i tu onda na miru bar dva sata pre​bi​r e razna
izda​nja, razgle​da​va omotni​ce, čita s po​le​đi​na i na kra​ju kupi po​ko​ji disk.
Uspi​nju​ći se posljed​njim stu​ba​ma u nizu, ugle​dao je ne​ko​li​ko ve​li​kih pla​ka​ta s uisti​nu iza​zovno
odje​ve​nom, ili ra​zo​dje​ve​nom, pje​va​či​com Loly Lu, koji su po​zi​va​li ne​o prezne kupce da sva​ka​ko
kupe nje​zin novi, kako su to no​vinski mu​dra​ci i pro​mo​to​r i go​vo​r i​li, no​sač zvu​ka. Čim ga je ugle​da​la,
od​lič​no oba​vi​ješte​na i upu​će​na pro​da​va​či​ca mu se nasmi​je​ši​la i kre​nu​la pre​ma odjeljku dže​za, kao da
želi ka​za​ti »vi​di​mo se na sta​r o​me mjestu pa ću vam po​mo​ći«. Me​đu​tim, Ba​nić joj da znak da sta​ne.
Ovaj je put od​lu​čio iz​bje​ći isku​še​nja i nije po​šao do po​li​ca s dže​zom. Umjesto toga, pri​šao je pro​da​-
va​či​ci, i kao da se sti​di, re​kao joj tiho i povjerlji​vo:
– Ima​te li Ma​r ayu?
Ona ga pogle​da kao da ne ra​zu​mi​je što tra​ži, a on jed​na​ko tiho doda:
– Susje​do​va mala sla​vi sed​mi ro​đendan... A ona baš to voli...
Po​tom je, valjda da bude uvjerlji​vi​ji, do​dao:
– Zna​te... oni su došli ova​mo... iz pa​sivnih kra​je​va... ili, kako se to sada kaže... iz kra​je​va po​seb​ne
so​ci​jalne skrbi...
– Ne ra​zu​mi​jem. Kakvu Ma​r ayu? Možda Ma​r i​ah Ca​r ey?
– Ne, ne! Baš Ma​r ayu! Onu našu! Ako se to tako može reći...
– Ali kakva je to glazba? Tec​hno? Pop? Turbo folk?
– Ne znam što je to turbo folk – posti​di se on. – To bi tre​ba​lo biti nešto kao ova tu... Loly Lu.
Mislim, te kva​li​te​te... ako...
– Ako se to može nazva​ti kva​li​te​tom – nasmi​je se ona. – Ali ne znam... misli​te da ta cura ima
neko novo izda​nje? Mo​že​mo pogle​da​ti. Tamo su do​ma​ći​ce.
– Zapra​vo, teško bi se moglo reći da je do​ma​ći​ca... – zbu​ni se Ba​nić. – Ona je, do​du​še, uda​na, ali
je sasvim dvojbe​no zna li iko​ji od poslo​va kakve obavlja​ju do​ma​ći​ce.
– Re​ci​mo, očisti​ti grincajg ili isklo​fa​ti te​pih – pogle​da ga ona kao da osje​ća jed​nak pre​zir pre​ma
žanru o ko​je​mu su go​vo​r i​li. – Pod do​ma​ći​ca​ma misli​mo na izda​nja do​ma​ćih izvo​đa​ča. Ako sam do​-
bro ra​zumje​la, ona se zove Ma​r aya, ali je, kao i ova Loly Lu, autohto​no do​ma​će sme​će.
– Zapra​vo, ona se ne zove Ma​r aya – objasni joj on – nego Ma​r i​ca Sko​ko, a po tome je i više
nego do​ma​ća cura.
– To je kao kad bi se, re​ci​mo, Tony Ce​tinski zvao Tom Ce​tinx – na​ša​li se ona, prevrću​ći disko​ve
izvo​đa​ča čije je pre​zi​me po​či​nja​lo s »m«. – Nema! Slu​šajte, da to nije nešto sta​r i​je?
– O, pa jest! – reče on. – Mislim, nije sta​r o u od​no​su pre​ma Mo​zartu ili Johnu Coltra​neu, ali s
ob​zi​r om na ovaj bi​ser... na ovu Loly Lu...
– Kada je izašlo?
– Pa, pri​je 1998.
– Isu​se, pa tad sam ja još ra​di​la u Dalla​su!
– Dallas, Teksas?
– Ne, ne – nasmi​je se još je​danput pro​da​va​či​ca. – Tre​ba​li ste mi od​mah ka​za​ti da je tako sta​r o.
Posto​je male šanse da bi se moglo naći na diskontu.
Prišli su ne​koj vrsti drve​nog ba​zenči​ća u ko​je​mu su bile na​ba​ca​ne ka​se​te i disko​vi u apso​lutnom
ne​r e​du, u žanrovskoj i izvo​đač​koj entro​pi​ji, od​ba​če​ni i za​bo​r avlje​ni, bez ikakve šanse da otpu​tu​ju u
do​mo​ve slu​ša​la​ca una​toč smi​ješno niskoj ci​je​ni. Što sve nije le​ža​lo u ovom ve​se​lom plastič​nom
grob​lju! Bac​ho​ve kanta​te u izved​bi ama​terskog zbo​r a iz Ba​uernfelda, komplet Be​etho​ve​no​vih simfo​-
ni​ja u izved​bi na​ci​o nalno​g a simfo​nijskog do​bro​voljnog orkestra iz Sverd​lovska, etno​napje​vi s
Antarkti​ka, Elingto​no​ve su​ite u obra​di harmo​ni​kaške ško​le sli​je​pih u Imstu, po​tom razna čud​na i ne​-
mo​g u​ća ime​na kao Ma​r io Surla, Crix&Croxx, Abessi​ni​an Lulla​bay Re​vi​val, To​tal Mu​si​cal Mu​sic Fri​-
ends i, neg​dje pri dnu, među kla​si​ci​ma po če​ti​r i kune, zgu​lje​ne naslovni​ce i slomlje​ne ku​ti​je, le​žao je
maksi singl sa sli​kom šest-se​dam go​di​na mla​đe, savrše​no dotje​r a​ne, iza​zovne i opti​mistič​ne Ma​r aye
koji je no​sio na​ziv Do​dirni me do​di​rom.
– Evo ga! – sko​čio je po​nosno Ba​nić kao da je na​šao izgub​lje​ne snimke Charleya Parke​r a sa
Stoc​kholmskog ra​di​ja. Po​tom je pri​šao pro​da​va​či​ci koja je najpri​je pogle​da​la ošte​će​nu ku​ti​ju, a po​-
tom nje​g a, kao da ne vje​r u​je da je i ovaj užas pro​na​šao kupca.
– Do​dirni me do​di​rom – pod​smjehne se ona. – To je po​djed​na​ko inte​li​g entno kao da se zove Po​-
lju​bi me po​ljupcem ili Oša​ma​rit ću te, bre, ša​marči​nom! Zna​te što, gospo​di​ne Ba​ni​ću, tu se već izgu​-
bio barco​de i ja ne​mam pojma ko​li​ko taj glazbe​ni bi​ser košta, ali znam ko​li​ko vri​je​di. Najbo​lje je da
ga sta​vi​te u džep i iza​đe​te iz du​ća​na na prsti​ma.
– Ali če​kajte, meni je to silno ne​ugod​no...
– Ma nek’ vam ne bude! Nama ste uči​ni​li jed​nu sasvim hi​g i​jensku od​nosno eko​lošku uslu​g u.
On joj zahva​li, strpa ra​r i​tetni disk u džep i kre​ne pokretnim stu​ba​ma pre​ma pri​zemlju. Za​mišljen
i ne​ka​ko od​su​tan, pre​vi​dio je da je sti​g ao do pri​zemlja, pa se posljed​njim stu​ba​ma spustio u pod​-
zemni dio trgo​vi​ne. Si​šavši s pokretnih stu​ba, za​ma​lo je na​le​tio na po​li​cu sa sto​ti​njak Lind​to​vih čo​ko​-
la​da. Prisje​tio se kako mu je Li​di​ja svo​je​dob​no tu​ma​či​la kako je to kra​lji​ca među čo​ko​la​da​ma, ali je
nje​g ov inte​r es za pivo uvi​jek bio do​voljno jak da po​tisne sva​ku dru​g u prehrambe​nu temu. Za​ču​di​lo
ga je i to što uopće nije znao da se Lind​to​ve čo​ko​la​de mogu ku​pi​ti i ov​dje, pa ih je oda​brao ne​ko​li​ko i
po​šao s nji​ma na bla​g ajnu. I tad mu je palo na pa​met po​igra​ti se ka​va​li​r a pa je jed​nu od kuplje​nih čo​-
ko​la​da dao da mu za​mo​ta​ju i od​ne​su pro​da​va​či​ci s odje​la disko​va i filmo​va.
– To je valjda vi​dio u meksič​kim sa​pu​ni​ca​ma – čuo je kako je po​ti​ho rekla jed​na od pro​da​va​či​ca
dru​g oj, i on je brže-bo​lje izi​šao osje​ća​ju​ći se po​ma​lo kri​vim, premda je mo​g ao pri​segnu​ti da u ži​vo​-
tu nije vi​dio ni pet se​kundi meksič​ke sa​pu​ni​ce.
Izi​šavši na Trg, pri​mi​je​ti da je sni​jeg opet po​čeo pa​da​ti, ali mirno i ne​ka​ko idi​lič​no, a ne bi​jesno
i su​r o​vo kao na ju​če​r ašnje​mu mi​r o​še​vač​kom po​ko​pu. Na​r avno, nije mu se jela čo​ko​la​da koju je ku​-
pio, ali mu se pu​ši​lo, pa je po​la​ko kre​nuo pre​ma ogra​di impro​vi​zi​r a​nog skli​za​lišta što ga je na sre​-
dišnjem trgu posta​vi​la grad​ska upra​va, valjda da razve​se​li đake ko​ji​ma su upra​vo tra​ja​li zimski
prazni​ci.
Ba​nić se naslo​nio na ogra​du, za​pa​lio Marlbo​ro i stao gle​da​ti dje​cu kako se kli​žu, spretno izvo​de
razne fi​g u​r e, ali i pa​da​ju, nespretno, po​četnič​ki. Bio je to je​dan od ma​lo​brojnih sporto​va u ko​je​mu se
kao di​je​te nije isku​šao, i zbog toga su mu smi​jeh i ve​se​la cika dje​ce bili po​ma​lo ne​jasni i apstraktni.
I tad, među svom tom dje​com, u jed​nom vrlo kratkom tre​nutku, ispred nje​g a pro​ju​r i indi​janska
perja​ni​ca na ne​či​joj gla​vi i on malo posli​je spa​zi Đe​r o​ni​ma koji se kli​zao razmjerno vješto premda ta
discipli​na, bar kako je Ba​nić mislio, nije ima​la veću po​pu​larnost među crve​no​košci​ma.
A kad je slje​de​ći put pro​ju​r io ispred nje​g a, Ba​nić mu je mahnuo, ali se či​ni​lo da ga dje​čak nije
za​mi​je​tio. Na​kon toga mu je još je​danput mahnuo, ovaj put ve​li​kom Lind​to​vom čo​ko​la​dom, i indi​-
janski je pogla​vi​ca na jefti​nim kli​zaljka​ma za​mi​je​tio nje​g ov znak, pri​šao mu i uhva​tio se za ogra​du
kli​za​lišta.
– Ni​sam mo​g ao crve​nom bra​tu posla​ti dimne signa​le, pa sam po​mislio da će ova čo​ko​la​da biti
pristojna zamje​na.
Ba​nić se ni​ka​ko nije mo​g ao prisje​ti​ti posto​ji li ikakva po​vi​jesna veza izme​đu Indi​ja​na​ca i čo​ko​-
la​de. Znao je za nji​ho​va iskustva s vatre​nom vo​dom, če​lič​nim ko​njem, s raznim ša​r e​nim odjevnim
pred​me​ti​ma i stakle​nim perli​ca​ma, ali ni​če​g a što bi bilo u vezi s čo​ko​la​dom nije se mo​g ao sje​ti​ti,
premda je čo​ko​la​da došla sa sje​verno​ame​r ič​ko​g a konti​nenta. No kako bilo da bilo, crve​ni brat Đe​r o​-
ni​mo sasvim je spretno zgra​bio ve​li​ku plo​ču čo​ko​la​de, od​mah je razde​r ao pri vrhu i zagri​zao tako da
su mu u ku​to​vi​ma usa​na osta​le sme​đe mrlje. Vi​dje​lo se da je di​je​te koje nema takvo što često u ru​ka​-
ma.
– Što je s na​šim bi​je​lim bra​tom? – ve​se​lo će Ba​nić va​de​ći i dru​g u čo​ko​la​du iz dže​pa. – Je li
možda na ratnoj sta​zi ili je po​pu​šio lulu mira pa uži​va sa svo​jom skvo?
– Valjda je i on isko​pao ratnu sje​ki​r u.
– Zašto bi isko​pao ratnu sje​ki​r u?
– Pa tako. Već ga tre​ći dan nema u vigva​mu. Pri​je tri dana oti​šao je sa skvo i ota​da ga Đe​r o​ni​mo
nije vi​dio.
– A je li re​kao Đe​r o​ni​mu kada će se vra​ti​ti?
– Re​kao je – nasta​vi mali – re​kao je »howgh, pogla​vi​co, vra​tit ću se čim strpam sta​r u su​še​nu ha​-
ringu u re​zervat!«.
– Kako!? – izne​na​di se Ba​nić. – Tko mu je sta​r a su​še​na ha​r inga?
– Ne znam, ali mi se čini da bi tako mo​g ao zva​ti svo​g a sta​r og, koji ga je izba​cio iz ple​me​na. Ali
ni​sam si​g u​r an. Mo​že​mo pi​ta​ti mog tatu koji je tako de​beo da ga nitko ne može zva​ti su​še​nom ha​-
ringom.
– Ne, ne! – pre​du​hitri ga Ba​nić trpa​ju​ći mu u ruku i tre​ću, posljed​nju čo​ko​la​du. Ta je bila na​mi​-
je​nje​na Li​di​ji, ima​la je 99 posto ka​kaa i sumnjao je da će se do​pasti klincu. Ali sva​ka​ko je mo​r ao po​-
žu​r i​ti s pod​mi​ći​va​njem jer je upra​vo ugle​dao zde​pasto​g a Sti​va Havra​ne​ka, dje​ča​ko​va oca, kako
besciljno šetka južnom stra​nom Trga, od​mah iza kli​za​lišta. Nije imao baš ni​kakvih razlo​g a da se s
njim upušta u razgo​vor o sta​r im su​še​nim ha​r inga​ma. Mno​g o mu je za​nimlji​vi​ja bila či​nje​ni​ca da
ovo​g a časa u nji​ho​voj zgra​di nema ni​ko​g a, da u nju može upasti, po​ku​ša​ti pro​na​ći kožnu mapu sa
zla​to​pi​som sta​r o​g a Apa​ša i netra​g om nesta​ti. Da, sve se to moglo, una​toč tomu što je pod​ne i što
pošte​ni i pristojni pro​valni​ci upa​da​ju u sta​no​ve u glu​ho doba noći.
Tre​ba​lo mu je ne​ko​li​ko mi​nu​ta da stigne do Jed​no​okog Jac​ka, gdje je za​usta​vio auto tako naglo
da je skliznuo pre​ko za​le​đe​no​g a sni​je​g a i bra​ni​kom uda​r io u hi​drant, ali se pri​tom, osim razmjerno
snažnog praska, ništa ne​ugod​no nije do​g o​di​lo. Pogle​dao je pre​ma ka​fi​ću, ali nije uspio otkri​ti je li
pri​vu​kao bilo čiju po​zornost. Pretrčao je hitro pre​ko ceste i za​ma​lo završio pod ko​ta​či​ma poštansko​-
ga kombi​ja, koji je u zad​nji čas uspio pri​ko​či​ti i uspo​r i​ti to​li​ko da ne pre​g a​zi ne​o prezno​g a pje​ša​ka.
Po​tom je pre​ko​r a​čio nisku ogra​du i uspeo se do ula​za u Arno​vo privre​me​no bo​r a​vište. Kad je po​-
tegnuo kva​ku, li​je​vom ru​kom tra​že​ći svoj komplet otpi​r a​ča, ne​ma​lo se izne​na​dio otkrivši da su
ulazna vra​ta otvo​r e​na. Dakle, nesmotre​ni je mla​dac, od​la​ze​ći u Slo​ve​ni​ju, za​bo​r a​vio zaklju​ča​ti. Sada
je Ba​ni​ću tre​ba​lo samo malo sre​će da brzo i de​taljno pretre​se stan i pro​na​đe kožnu mapu ili ku​ti​ju sa
sli​kom Indi​janca, mapu čija je vri​jed​nost za​ci​je​lo bila dvostru​ka. Mogla je Ba​ni​ću do​ni​je​ti novi
novča​ni bo​nus ši​r o​kogrud​no​g a Svi​la​r a, a usto je mogla otkri​ti pra​vu pri​r o​du nje​g o​va inte​r e​sa. Obje
su opci​je bile sasvim prihvatlji​ve i Ba​nić po​ju​r i na kat namje​r a​va​ju​ći najpri​je do​bro pretresti sobu
gdje se mla​dić izle​ža​vao i bu​ljio u idi​o tske sa​drža​je raznih ka​blovskih ka​na​la.
Ule​tio je u sobu, gdje ga je če​ka​lo novo izne​na​đe​nje.
U sobi, na​ime, više nije bilo onog nevje​r o​jatnog ne​r e​da, da​pa​če, reklo bi se da je marlji​va Ma​-
rayi​na ruka do​ve​la stva​r i u red. Te​le​vi​zor je bio uklju​čen i na nje​mu je upra​vo te​kao pri​je​nos ili
snimka ne​kakvo​g a dvo​r anskog atletskog mi​tinga. I baš kad ga je htio isklju​či​ti i na brzi​nu »pro​ju​r i​ti«
kroz orma​r e, po​li​ce i la​di​ce, pretra​ži​ti kre​ve​te, izvrnu​ti ma​dra​ce i oba​vi​ti sve dru​g e »lo​povske« rad​-
nje, pre​nuo ga je šum iz ku​pa​o ni​ce koja se na​la​zi​la od​mah do ula​za u sobu.
K vra​g u, nije valjda opet ka​kav prokle​ti ša​r an, po​misli Ba​nić, iza​đe iz sobe i zasta​ne pred vra​ti​-
ma ku​pa​o ni​ce razmišlja​ju​ći bi li pri​če​kao da vidi što će se do​g o​di​ti ili bi ušao i otkrio po​dri​jetlo zvu​-
ka.
A za​tim je zvuk postao gla​san i sasvim ja​san, i bilo je više nego pre​poznatlji​vo odakle do​la​zi.
Netko je tamo unutra upra​vo oba​vio nuždu i pustio vodu. Zna​ju​ći ko​li​ko je malo potreb​no čovje​ku da
na​vu​če i za​kopča hla​če, i možda ope​r e ruke, Ba​nić se sju​r i s kata, izju​r i iz zgra​de, doslovno pre​le​ti
pre​ko stu​ba ispred ula​za i za​usta​vi se tek na ploč​ni​ku ispred dvo​r išta. Dva​de​se​tak me​ta​r a da​lje, na
suprotnoj stra​ni, sada je ugle​dao i Arnov Punto, ured​no parki​r an na sta​r o​me mjestu.
Znao je da je postu​pio glu​po, idi​o tski, ne​o prezno, nepro​fe​si​o nalno, da je ura​dio sve zbog čega
bi već sutra​dan mo​r ao otka​za​ti dje​latnost i pre​pusti​ti se ra​dosti​ma mi​r o​vi​ne, koja bi uglavnom bila
ispu​nje​na ča​r i​ma šaha i do​mi​na što ih kasno po​pod​ne igra​ju umi​r ovlje​ni​ci s Bri​tanskog trga na
praznim štando​vi​ma ta​mošnje tržni​ce. A po​najvi​še si je pred​ba​ci​vao to što je povje​r o​vao dje​te​tu, slu​-
đe​nom klincu koji fanta​zi​r a i ne razli​ku​je stvarnost od izmišlja​ja.
– Pra​tio sam vašu malu avantu​r u – re​kao mu je gosti​o ni​čar stakle​na oka kad se na​laktio uz izlog
nje​g o​va ka​fi​ća. – Ne znam jeste li išli tamo da izbu​ba​te pre​ljub​ni​ka ili da po​ka​že​te svog boga va​šoj
ci​je​nje​noj gospo​đi. Ako je posri​je​di ovo dru​g o, tad ste pogri​je​ši​li jer nje tamo nema. On je sti​g ao si​-
noć u svom ze​le​nom autu, koji su mu, čini se, sre​di​li, a ona je valjda otišla svo​jim pu​tem. Čujte,
možda vam je ona već kod kuće.
– Do​šao je ju​čer!? – reče Ba​nić još za​ču​đe​ni​ji što mu je kli​nac tako bestid​no la​g ao. Premda je
mali imao svo​ju lo​g i​ku i neku dje​čač​ku stra​te​g i​ju, ipak se na​dao da mu neće tako sla​g a​ti. Možda po​-
najvi​še sto​g a što se u svo​joj igri tru​dio biti Indi​ja​nac, a Indi​janci ne lažu. Bar ne u vred​ni​jim filmo​vi​-
ma o osva​ja​nju Za​pa​da.
– Do​šao je i ci​je​lu mu je noć gorje​lo svjetlo. Mislim da uopće nije izla​zio. Bar ko​li​ko ja znam.
– I što sad da ura​dim?
– Ništa! – tje​šio ga je ugosti​telj bez oka. – To je najbo​lje! Znam to iz iskustva. Zna​te, kad sam ja
otkrio da me žena vara, je​dan mi je pri​ja​telj, ina​če pa​metna i obra​zo​va​na gla​va, re​kao ova​ko. Slu​šaj,
stalno mo​r aš u sebi po​navlja​ti re​če​ni​cu: »Ja znam da moju ženu jebu dru​g i, ali je je​bem i ja!« Zašto?
Zato što to zna​či da još uvi​jek nisi pao na dno, među one ko​ji​ma žene jebu dru​g i, ali oni više ne! Ku​-
ži​te?
– Vrlo utješno – iro​nič​no će Ba​nić.
– Vi​di​te, moj pri​ja​telj Ala​va​nja, ko​je​g a smo svi zva​li Ke​der...
– Pe​der? – za​ču​di se Ba​nić.
– Ne! Ke​der! To vam je ona mala riba koja slu​ži kao ma​mac za ve​li​ke. On nije mo​g ao pod​ni​je​ti
to što mu je žena ra​di​la, pa je uhva​tio nje​zi​nog lju​bavni​ka i po​ku​šao ga za​tu​ći če​ki​ćem. I tip ga je
onda po​čeo obra​đi​va​ti go​vo​r e​ći kako on nije kriv, kako su sve žene kurve, kako među nji​ma sa​mi​ma
mora vla​da​ti neka muška so​li​darnost, kako umjesto da ga mlatne če​ki​ćem posto​ji mno​g o prihvatlji​vi​-
ja mo​g uć​nost – da mu pla​ti ge​mišt... i tako da​lje... uglavnom, obra​dio ga je, jer je bio obra​zo​van, go​-
vornik, pra​vi fra​jer...
– I što je onda ura​dio... taj vaš pri​ja​telj?
– Ura​dio je glu​post, morsku glu​post! S lju​bavni​kom se na​pio, a vlasti​tu je ženu tresnuo če​ki​ćem
po gla​vi. Žena je pala u komu, a nje​g a su uhi​ti​li i osu​di​li na dvi​je go​di​ne zatvo​r a. Posli​je se žena ne​-
na​da​no pro​bu​di​la iz kome i posta​la ma​te​ma​tič​ki ge​nij jer su joj se po​brka​li ko​ta​či​ći u gla​vi pa je na
ne​koj igri s bro​je​vi​ma do​bi​la dva mi​li​ju​na. Eto, je l’ to, mo​lim vas, pra​ved​no?
Iz kuće je upra​vo izla​zio Arno s dva kovče​ži​ća u ru​ka​ma. Zastao je, zaklju​čao pažlji​vo vra​ta, a
po​tom po​di​g ao vi​so​ko ovratnik jer je pu​hao hla​dan vje​tar i pršio sni​jeg. Usto je no​sio i tamne na​o ča​-
le kao da mu sme​ta ta blješta​va bje​li​na.
– Oprosti​te, mo​r am za njim! To je jače od mene! – od​mah će Ba​nić pa kre​ne. Znao je da mora
biti čim pri​je u auto​mo​bi​lu ako ne želi da mu Arno zbri​še.
Ali i ćo​r a​vi je gazda imao nešto ka​za​ti:
– Če​kajte! – viknuo je za njim, a kad se Ba​nić okre​nuo, izva​dio je ispod šanka teški če​kić i pru​-
žio ga istra​ži​te​lju. – Ne​mojte i vi pogri​je​ši​ti! Ra​di​je mlatni​te nje​g a nego ženu! Žene su prevrtlji​ve.
Možda će vas na​kon sve​g a još više vo​lje​ti.
– Idu​ći put! – od​bi​je ga Ba​nić pa izju​r i i potrči pre​ma Golfu. Razmišljao je ne​ko​li​ko ča​sa​ka o
tome bi li sada bilo pa​metno pretresti stan, ali je pretposta​vio da će se Havra​nek i nje​g ov sin sva​ki čas
vra​ti​ti pa je ra​di​je po​šao za Arno​vim Puntom.
Vo​zio je po​la​ko, pa​ze​ći da ne izgu​bi ze​le​ni auto iz vida. Pa​dao je vrlo slab sni​jeg, moglo bi se
čak ka​za​ti kako je u zra​ku bilo više onih pa​hu​lja koje je stu​de​ni vje​tar no​sio s kro​vo​va okolnih kuća.
Auti su se vukli ze​le​nim va​lom jer su se u pro​met već uklju​či​li i oni ko​ji​ma po​sao ra​ni​je završa​va.
Sta​ja​li su go​to​vo na sva​kom raskrižju, a kad su se do​ko​pa​li Savske, uli​ce sa sto​ti​nom sla​bo pro​pusnih
se​ma​fo​r a, si​tu​aci​ja je posta​la još gora. Po tomu što se mla​dac u ze​le​nom Puntu često po​ku​ša​vao pre​-
ba​ci​ti u dru​g u tra​ku, što je odu​zi​mao pred​nost dru​g i​ma i bje​so​muč​no tru​bio oni​ma koji su to isto po​-
ku​ša​va​li ura​di​ti nje​mu, vi​dje​lo se da je uzru​jan i da mu se ne​ka​mo žuri. A bu​du​ći da ga nitko nije go​-
nio, vje​r o​jatno mu se žu​r i​lo samo zato što je neg​dje mo​r ao sti​ći navri​je​me.
A kad su izišli iz grad​ske vre​ve i našli se na nešto pro​hod​ni​joj cesti za Ve​li​ku Go​r i​cu, uči​ni mu
se da zna kamo mla​dić žuri. Bila je to intu​ici​ja, ne​si​g urna kad je iska​zu​je žena, a za muškarca je još
ma​nje vje​r o​jatna, ali Ba​nić je go​to​vo bio si​g u​r an, kao da je imao déjà vu, kao da je pro​življa​vao
neku već vi​đe​nu si​tu​aci​ju iz ne​ko​g a od prošlih ži​vo​ta.
Arno je išao u zagre​bač​ku zrač​nu luku Ple​so.
 A ona​mo se uglavnom ne ide radi ku​po​vi​ne, svje​žeg zra​ka, pića ili ugod​nog dru​že​nja već da bi
se ne​ko​g a do​če​ka​lo ili da bi se ne​ka​mo otpu​to​va​lo.
Kako se vrlo brzo otkri​lo, Arno nije po​šao na aero​drom da bi ne​ko​g a do​če​kao.
Uzeo je svo​ja dva kovče​ži​ća, zaklju​čao auto i mirno ga osta​vio na parki​r a​lištu. Na​kon što je
ušao u aero​dromsku zgra​du, sta​vio je auto​mo​bilske klju​če​ve u poštansku omotni​cu, za​li​je​pio je i ba​-
cio u poštanski sandu​čić.
Ba​nić su​lu​do po​misli da bi mo​g ao ne​ka​ko, kad od​le​ti zad​nji avi​o n, ukrasti taj sandu​čić i kod
kuće ga na miru otvo​r i​ti, uze​ti klju​če​ve i te​me​lji​to pro​češlja​ti auto. Ali što bi u nje​mu na​šao? Re​-
zervnu gumu, tro​kut, sajlu za šle​pa​nje? Usto, kad bi takvo što i ima​lo smisla, kad bi mu možda ko​-
ristio po​da​tak kome je zapra​vo Arno poslao klju​če​ve, ukrasti poštanski sandu​čić na tako pro​metno​me
mjestu ne bi uspio čak ni ve​li​ki Flegma!
Ku​pivši no​vi​ne i či​ta​ju​ći ih na pristojnoj uda​lje​nosti,
Ba​nić za​mi​je​ti kako Arno pre​da​je svo​ju ne​ve​li​ku prtlja​g u na li​ni​ji koja je ozna​ča​va​la zra​-
koplovni od​la​zak za Beč.
U tomu nije bilo ni​če​g a ne​o bič​nog jer mu je majka bila Be​čanka i on​dje je vje​r o​jatno pro​veo
mno​g o vre​me​na. Ne​o bič​no je bilo to što je sâm, što s njim nije Ma​r aya. Ali tko zna kakve je namje​r e
i ra​ču​ni​ce ima​la ona?
Ba​nić pogle​da na ve​li​ki display na ko​je​mu je pi​sa​lo kako avi​o n za Beč kasni u po​lasku tri​de​set
mi​nu​ta zbog snježnog nevre​me​na. Znao je on da zapra​vo pada slab sni​jeg i da puše stu​de​ni vje​tar, ali
se sve to teško moglo nazva​ti snježnim nevre​me​nom. Za vri​je​me rata u Bosni Ame​r i​kanci su dali
izja​vu kako nji​ho​vi borbe​ni avi​o ni nisu po​letje​li zbog kiše, na što je je​dan od pi​lo​ta ustvrdio da je to
glu​post, jer F 16 nije patka. Ni Bo​eing za Beč nije bio patka koja bi osta​la pri​zemlje​na zbog malo sni​-
je​g a i vjetra.
Pola sata kasni​je službe​ni je spi​ker obja​vio ukrcaj u zra​koplov za Beč, tako da je Arno ubrzo
nestao u pro​la​zu koji je vo​dio pre​ma besca​r inskoj zoni i izla​zu na pistu.
Bez ob​zi​r a na to što nije pro​na​šao dra​g o​cje​nu kožnu mapu skalpi​r a​no​g a pu​kovni​ka, s od​laskom
Arna Svi​la​r a u Beč Ba​nić je držao da je nje​g ov po​sao de​fi​ni​tivno završen te da ko​nač​no pod taj po​sao
tre​ba »po​dvu​ći crtu«.
Bar je mislio da je tako.

Na​ve​čer mu se pro​laz ki​ne​ma​togra​fa, koji je vo​lio još iz stu​dentskih dana, uči​nio ne​ka​ko su​-
morno mrač​nim i tužnim, bez svih onih ne​ka​dašnjih, ša​r e​nih ki​nopla​ka​ta, bez svje​ta​la po​nad bla​g ajne
i male nad​strešni​ce ispod koje se če​ka​lo da se vra​ta otvo​r e i pro​da​ja ulazni​ca za​poč​ne. Ago​ni​ja ki​ne​-
ma​togra​fa bila je duga i svašta se smišlja​lo da se od​g o​di nje​g o​va pro​past, ali se na kra​ju više nije
ima​lo kamo, pa su ga grad​ske vlasti ve​li​ko​dušno do​di​je​li​le ne​kakvom ka​za​lištu. Da je Ba​ni​ću šezde​-
se​tih go​di​na, u zlatnim da​ni​ma ki​ne​ma​togra​fa, tko​g od re​kao kako će kino na »Ilič​kom pla​cu« završi​ti
kao ka​za​lište, za​ci​je​lo bi ga držao lu​đa​kom.
Promrzao od hlad​no​će, umo​r an od tu​ma​r a​nja po aero​dro​mu, Ba​nić je po​že​lio oslo​ni​ti se na
šank, na​r u​či​ti hlad​no pivo i po​pu​ši​ti na miru ne​ko​li​ko ci​g a​r e​ta ne razmišlja​ju​ći pri​tom baš ni o čemu.
To je odu​vi​jek držao bo​ljim od​mo​r om od izle​ža​va​nja, spa​va​nja, dri​je​ma​nja, na što je gle​dao kao na
ko​ma​di​će ži​vo​ta potro​še​ne ulu​do, ba​če​ne u glu​hi mrak. Iz svog poštanskog sandu​či​ća izvu​kao je pla​-
vu omotni​cu sa sud​skim po​zi​vom, za koju je poštar, oči​to, sam potpi​sao pri​jam.
 U Kicu su bili Pako, Flegma i Ma​r i​jan, za​tim ne​kakvi ti​po​vi u društvu s vi​so​kom že​nom koja je
no​si​la konjski rep, i neka ži​vahna ba​ki​ca, koja je ušla da bi se zagri​ja​la uz čašu ruma od​bivši čaj kao
idi​o ta​r i​ju u koju više ne vje​r u​ju ni prehla​đe​ni. Pako i nje​g o​vo društvo po​na​ša​li su se kao da nisu za​-
mi​je​ti​li Ba​ni​ćev ula​zak, dok su ti​po​vi i vi​so​ka žena glasno raspravlja​li ra​be​ći neke čud​ne izra​ze kao
što su ka​tarza, prosce​nij, ekspo​zi​ci​ja, šlagvort i se​manti​ka, i po tome se moglo zaklju​či​ti kako su to
najvje​r o​jatni​je novi »sta​na​r i« pro​pa​log kina Apo​lo.
Ne oba​zi​r u​ći se na njih, Ba​nić za​pa​li Marlbo​ro i iz dže​pa izva​di no​vi​ne, kimne Zdenki kako želi
uobi​ča​je​no, a po​tom se zagle​da u no​vi​ne na či​joj su prvoj stra​ni​ci Crkva i drža​va ili, bo​lje re​če​no,
Crkva i me​di​ji po​novno ukrsti​li ma​če​ve. Ovaj put ne oko pre​zerva​ti​va i ne​vid​lji​vih rupa u nje​mu
nego oko od​g ojnog filma o štetnosti abortu​sa. Ra​di​lo se o ne​kakvo​me ame​r ič​kom čudu koje bi zbog
ekspli​citnosti, krvi i zastra​šu​ju​ćih pri​zo​r a, ako je vje​r o​va​ti ame​r ič​kom pre​di​ka​cijskom susta​vu, tre​ba​-
lo biti za​bra​nje​no za mla​đe od šezde​set pet go​di​na, a ne pri​ka​zi​va​no ma​lo​dob​nim klinci​ma i klinka​-
ma na satu vje​r o​na​uka. Na​kon toga, pretpostavljao je Ba​nić, sli​je​di znanstve​no-od​g ojni film o
štetnosti masturba​ci​je i nje​zi​nu utje​ca​ju na ga​lo​pi​r a​ju​će su​še​nje kra​lježni​ce, snimljen u do​mo​vi​ma za
pa​r aple​g i​ča​r e i na bolnič​kim odje​li​ma za pa​r a​li​ti​ča​r e. Na tre​ćoj stra​ni​ci bio je i izvještaj o sretni​ku iz
Pi​to​ma​če koji je od​nio svu onu lovu s lota, što je zna​či​lo da Pako nije osvo​jio zgo​di​tak nego da je
no​vac za Kem​brin vi​je​nac ulo​žio posve pogrešno, i u ma​te​r i​jalno​me, i u mo​r alnom smislu.
Ka​za​lištarci su se sada po​če​li žešće pre​pu​ca​va​ti oko ne​kih nji​ho​vih mutnih pro​ble​ma, sta​li su ci​-
ti​r a​ti neke zamrše​ne stva​r i iz tko zna kakvih knji​g a i glu​ma​ta​ti nešto što će se valjda u idu​ćim mje​se​-
ci​ma moći vi​dje​ti na po​zorni​ci do​ju​če​r ašnje​g a kina. Najdeb​lji od njih, tip s bra​dom i na​o ča​la​ma,
izbe​čio je oči i re​kao du​bo​ko, kao iz trbu​ha:
Za ovu našu tajnu ne posto​ji ni kazna,
Jer zlo je onda zlo kad za nje​ga se sazna.
Ba​nić, koji je o ka​za​lišnoj umjetnosti znao samo to gdje se na​la​ze glavna grad​ska ka​za​lišta i ko​-
jim se tramva​jem može do ko​je​g a, zatvo​r i no​vi​ne, okre​ne leđa na​metlji​vim ti​po​vi​ma i izva​di onu pla​-
vu sud​sku ku​vertu pa poč​ne či​ta​ti dok mu je Zdenka to​či​la pivo u čašu. Ona je zna​la toč​no ka​kav
omjer piva i pje​ne želi i u tome ni​kad nije pogri​je​ši​la.
U pla​voj omotni​ci, ovje​r en sud​skim pe​ča​tom, bio je po​ziv za ro​čište koje se tre​ba​lo održa​ti za
mje​sec dana »u sklo​pu pred​me​ta osta​vinske raspra​ve na​kon pok. Mi​le​ne Jam​bro​šić, a na koje se Ni​-
ko​la Mi​la​na Ba​nić po​zi​va u svojstvu svje​do​ka«. To je dje​lo​va​lo vrlo miste​r i​o zno i Ba​nić nije imao
pojma zbog čega ga zovu, i što bi on tre​bao posvje​do​či​ti.
I dok je tako zbu​njen sta​jao oslo​njen o šank, pri​đe mu Pako drže​ći u ruci posve istu omotni​cu i
sud​ski po​ziv.
– I ja sam do​bil! Isti ta​kav!
Gospon Ma​r i​jan i Flegma osta​li su u kutu i či​ni​lo se da sa za​ni​ma​njem pro​matra​ju što će se do​-
go​di​ti.
– Ne znam zašto me zovu – slegne ra​me​ni​ma istra​ži​telj. – To je potpu​no ble​sa​vo! Ja se ne že​lim
petlja​ti u nji​ho​ve ra​to​ve oko nasli​je​đa...
– Naše ra​to​ve! – ispra​vi ga Pako.
– Ne ku​žim... prizna​jem da ne ku​žim...
– Nema se tu kaj ku​žit! – po​digne ton bivši ki​no​o pe​r a​ter tako da su ga i ka​za​lištarci na​čas pogle​-
da​li. – Ja sam tra​žil da te zovu ko svje​do​ka!
– Ti!? U ko​jem si ti svojstvu u toj parni​ci? I što bih ja to tre​bao posvje​do​či​ti?
 – Kaj se pra​viš da ne ku​žiš! Pa re​kel sam ti. Ja sam Mi​losti​vin van​brač​ni sin. Znam, ti buš re​kel
da ni​sam, a ja bum ti re​kel da do​ka​žeš. A ti ne buš mo​g el. A ak ti ne buš mo​g el do​ka​zat da ni​sam Mi​-
losti​vin fa​čuk, ne buju mogli ni oni kaj su be​dasti​ji od tebe! Ili bar tak zgle​da​ju.
– Do​bro, Pako – po​ku​ša​vao ga je pri​mi​r i​ti Ba​nić, ne zna​ju​ći bi li vi​kao ili bi se smi​jao. – Nije
stvar u tome da oni mo​r a​ju do​ka​za​ti da nisi Mi​losti​vin sin, nego je stvar u tome što ti tre​baš do​ka​za​ti
da jesi. Ku​žiš?
– Kak ne bi ku​žil!? Pa zato sam te i zval! – i da​lje se lju​tio Pako.
– Što, zvao si me da ja ka​žem da si nje​zin sin?
– Kaj još uvi​jek fanta​zi​r a da je van​brač​ni sin po​kojne Mi​losti​ve? – umi​je​ša se Zdenka, što je on,
na nesre​ću, čuo.
– Daj se ti ne petljaj, vrag te ženski, ne​o zbiljni! Daj mi rađe ge​mišt da ne zu​jiš tu bez posla!
– Ne dam! Nisi još pla​til ni ona dva od ju​čer!
– Dajte mu, Zdenka – umi​je​ša se Ba​nić, a ona pre​ko vo​lje uzme čašu i bocu rizlinga mrmlja​ju​ći
nešto na​lik na psovke. Ali ih nije mogla izre​ći naglas jer je bila fina cura.
– Ne mislim da to ka​žeš onak ble​sa​vo i pri​mi​tivno – tu​ma​čio mu je Pako. – To onda ne bi po​pu​-
ši​li. Mo​r a​mo imat skroz lu​kav taktič​ki plan. Mo​žeš, na primjer, reč kak si jed​nom se​dil i pri​čal s po​-
kojni​com, kak ste pi​juc​ka​li, pri​po​ve​da​li o bu​brežnim ka​menci​ma, o sku​po​ći te​le​ti​ne i kaj ja znam... i
kak si je pi​tal zašt izda​je stan onom šuftu i niško​r isti Paku. E, onda te ona pogle​da​la, glas joj je za​-
drhtal, pa je zapla​ka​la. I rekla ti je, a kaj bum, gospon Ba​nić, kad mi je on van​brač​ni sin ko​je​g a zbog
vjerskih razlo​g a ni​sam mogla aborti​r at.
Ba​nić oslo​ni bra​du o dlan i du​bo​ko uzdahne. Takvoj se stva​r i ni u snu nije na​dao. On da pije ge​-
mišt sa sta​r om zagre​bač​kom aristokratki​njom ko​joj je »stražnji​ca« valjda najprosti​ja ri​ječ što ju je u
ži​vo​tu izusti​la, a onda ona odjed​nom brizne u plač i poč​ne se povje​r a​va​ti i pri​ča​ti mu o svo​jim ile​-
galnim še​va​ma, abortu​si​ma i izvan​brač​noj dje​ci. I to nje​mu, pod​sta​na​r u, ple​bejcu, došlja​ku iz pro​-
vinci​je!
– Pako, ti si posve po​lu​dio! Na sudu će te ismi​ja​ti, a za​tim još i osu​di​ti zbog lažnih iska​za,
namješte​nih svje​do​ka, zbog ob​ma​nji​va​nja suda...
– Pa kaj, je​be​mu ma​ter, kad mo​r am od ne​čeg ži​ve​ti! – po​novno se ra​žesti on. – Kaj oćeš, da i ja
odem bu​na​r it po tu​đim dže​po​vi​ma?
– Li​je​po sam te upi​sao na te​čaj za prekva​li​fi​ka​ci​ju. Jesi li bio u Rad​nič​kom sve​uči​lištu ili te boli
i za to?
– De​tektiv, ti si sto posto mu​njen! – nije se dao Pako. – Na​r avno da sam bil u Rad​nič​kom! Ali kaj
ti zbi​lja misliš da bi od tog mo​g el ži​vit? Da još ima be​da​ka kaj žele ku​pit je​be​ni go​blen?
– Če​kaj, ka​kav go​blen?
– Ka​kav go​blen!? Ta​kav! Vi​le​r ov! Šta ja znam! U uto​r ak smo ima​li ne​kakve prve osno​ve. Na​pi​-
nja​nje platna... izbor konca i iga​la... Je​be​mu ma​ter, bil sam je​di​ni muški na ce​lom te​ča​ju!
– Bože dra​g i! – nije mo​g ao vje​r o​va​ti Ba​nić. – Bio si na te​ča​ju za go​ble​ne! Pa ti si čisti idi​o t!
Upi​sao sam te na te​čaj za majsto​r a filmske i ka​za​lišne rasvje​te. Se​dam puta sam ti re​kao da je to sri​je​-
dom u šest, a ti si oti​šao u uto​r ak.
Glumci su pla​ti​li svo​je piće i kre​nu​li van, a onda se onaj najkrupni​ji, koji je dje​lo​vao kao nji​hov
šef, okre​nuo pre​ma Paku i uz smi​je​šak mu do​ba​cio:
 – Pri​ja​te​lju, samo nasta​vi. Go​ble​ni su izvrsna stvar!
– Bi se ti moj ku​r ac za​je​ba​val da je Kem​bra živ! – odvra​tio mu je Pako, do​du​še u pola gla​sa, jer
sa snažnim glumcem nije bilo pa​metno ula​zi​ti u pre​pirke.
Na​kon toga se okre​nuo pre​ma Ba​ni​ću i još je​danput za​igrao na istu kartu:
– Sta​r i, je​beš mi sve na sve​tu ak ne bu uspe​lo! Do​bil bum bar nužni dio. Evo, i Flegma je u igri. I
on bu sve​do​čil.
– Ah, onda je stvar za​g a​r anti​r a​na – iro​nič​no će istra​ži​telj. – Ako će i Flegma svje​do​čit, onda je
to nešto sasvim, sasvim dru​g o.
– Joj, de​tektiv, kak ti ne ku​žiš igru! – hva​tao se Pako u oča​ju za gla​vu. – Pa ne bu Flegma sve​do​-
čil za nas...
– Nego za koga?
– Za njih! De​la​mo na tome da im ga uva​li​mo. On bu ko moj bra​tić posve​do​čil da ni​sam Mi​losti​-
vin sin. Daklem, sve​do​čil bu za nje​ne za​ko​ni​te si​no​ve. Onda bu moj advo​kat viknul »ob​džekšn!« i tak
ispre​tu​r al Flegmu ko dže​pa​r a i bivšeg zatvo​r e​ni​ka da buju nasljed​ni​ci umrli od sra​ma. Ku​žiš foru?
– Do​bro, a tko ti je odvjetnik?
– Na tom baš de​lam – za​misli se Pako. – Kaj ne​maš ti ne​ko​g a kaj bi za​igral na tu kartu? Onak za​-
ba​dav, pa si posle inka​si​r a lepu lovu...
– Imam ja – pri​šao im je Ma​r i​jan koji je sve čuo. – Zove se doktor Brda​r ec. Struč​njak je za takve
stva​r i i re​šil bu ti to kak ništ. Je​di​ni je pro​blem kaj je tre​nutno na tretma​nu u Vrapcu, jer si sva​ki čas
umisli da je ko​mu​na​lac, a onda uzme tač​ke, metlu i lo​pa​tu pa poč​ne čistit po gra​du.
Lju​ti​ti mu Pako okre​ne leđa pa se naslo​ni na šank i pogled mu se susretne sa Zdenki​nim. Ona ga
prosto​dušno pogle​da, pru​ži mu ge​mišt i reče:
– Ak buš završil taj te​čaj iz go​ble​na, onda buš srce pa buš i meni po​ka​zal neke fore. Ja se mu​čim
s onim Mla​di​ćem s lutnjom i imam fi​ling da ga ne bum ni​kad zgo​to​vi​la.
 18.

BA NI ĆEV SE GOLF PO LA KO USPI NJAO PRE MA je​le​no​vač​ko​me na​se​lju, u nje​g o​vom se CD-playe​ru vrtio ne​ka​-
da obe​ća​va​ju​ći hit mla​de mi​si​ce, fo​to​mo​de​la i pje​va​či​ce Ma​r i​ce Sko​ko. Bri​sa​či su ravnomjerno čisti​li
ljeplji​ve pa​hu​lje s vjetro​bra​na i nji​hov je škri​pa​vi nepra​vilni ton bio pra​vo mi​lozvu​čje spram ono​g a
što je otpje​va​la ta​dašnja gospo​đi​ca Sko​ko, a sa​dašnja gospo​đa Svi​lar, ali na​dasve, po​pu​larna – Ma​-
raya. Svo​je​dob​no su se u bivšoj drža​vi po​ja​vi​li danski softco​re filmo​vi, či​jim je naslo​vi​ma do​ma​ći
distri​bu​ter dao obvezni do​da​tak »u kre​ve​tu«. Najpozna​ti​ji među nji​ma bio je Hopa-cupa u kre​ve​tu, i
ono što je pje​va​la Ma​r aya moglo se možda žanrovski odre​di​ti kao hopa-cupa pop. Pjesma je ima​la
me​lo​dijski pred​lo​žak koji je naglu​ha oso​ba usva​ja​la za otpri​li​ke osam se​kundi, a de​fi​ni​tivno za​bo​-
ravlja​la na​kon če​ti​r i. Tekst se sla​bo ra​zazna​vao jer su bub​nje​vi i ba​so​vi bili pre​nagla​še​ni, što se tre​-
ba​lo drža​ti do​brom stra​nom tog izda​nja jer su i bub​nje​vi i bas zvu​ča​li inte​li​g entni​je i su​visli​je od
teksta. Kad je pre​ba​cio bi​r ač na dru​g u stvar, uči​ni​lo mu se da je do​bio disk s greškom jer se ta dru​g a
sklad​ba, bar u prvi tren, nije mogla razli​ko​va​ti od prethod​ne. Dakle, svatko tko je čuo glazbe​ni
ekskurs spo​me​nu​te Ma​r aye, mo​g ao je sasvim lako zaklju​či​ti da će se nje​zi​na bu​duć​nost pri​je na​la​zi​ti
u gru​di​ma koje, na​vod​no, nisu si​li​konske, ne​g o​li u svi​je​tu la​kih nota. Nije mu zapra​vo ni bilo jasno
zbog čega je uopće tra​g ao za tim glazbe​nim bi​se​r om kada mu on ništa nije mo​g ao po​mo​ći u poslu
koji se upra​vo spre​mao otka​za​ti. Bila je to možda vrsta spo​r ed​ne, margi​nalne zna​ti​že​lje pre​ma stva​r i​-
ma koje su mu već i ge​ne​r a​cijski bile posve stra​ne i ne​r a​zumlji​ve.
Pri​tiskom taste​r a izba​ci disk, strpa ga ne​ka​ko u ovi​tak i sta​vi u džep vjetrovke po​mislivši pri​tom
kako je i ta jad​na pro​vincijska cura, do​šavši u grad da posta​ne ono što to​li​ko dje​vo​ja​ka sa​nja da će
posta​ti, mo​r a​la pro​ći svo​ju golgo​tu, pretrpje​ti mnoštvo uvre​da i po​ni​že​nja te mno​g im no​ći​ma sa​nja​ti
o tomu kako bi bilo do​bro vra​ti​ti se kući i biti on​dje nešto posve obič​no, uči​te​lji​ca u tre​ćem ce, bla​-
gajni​ca u trgo​vi​ni mje​šo​vi​tom ro​bom ili tajni​ca lo​kalno​g a lo​vač​kog sa​ve​za.
Za​usta​vio je auto ispred ula​za u Svi​la​r ov dvojni objekt. Pro​matrao je tu li​je​pu zgra​du i
razmišljao o tomu kako se nje​zin vlasnik najpri​je mo​r ao ri​je​ši​ti susta​na​r a, da bi ga tek onda pretvo​-
rio u nešto na​lik na vilu. Ako je uisti​nu u ra​nim 1990-ima bio bli​zak vlasti, onda to i nije bio te​žak
po​sao. Vi​dio je gore na stu​po​vi​ma ka​me​r e koje su za​zu​ja​le i okre​nu​le se pre​ma ula​zu, ali se vra​ta
nisu ni po​maknu​la. Zatru​bio je ne​ko​li​ko puta pa izi​šao iz auto​mo​bi​la če​ka​ju​ći da mu otvo​r e ili da se
netko udosto​ji doći do vra​ta. Ali či​ni​lo se kao da više nitko ne sta​nu​je na toj tako pri​mamlji​voj adre​si,
sve dok se od​ne​kud nije stvo​r io onaj rad​nik s promrzlim no​som i lo​pa​tom za sni​jeg u ru​ka​ma. Či​ni​lo
se kao da od posljed​njeg susre​ta nije prestao ra​di​ti, kao da je na da​no​noć​nom poslu bo​r e​ći se la​-
vovski s upornim sni​je​g om.
– Ne mo​ja​te tju​bit... nitko nije doma...
Ba​nić se pri​bli​ži re​šetkastim vra​ti​ma i go​to​vo u povje​r e​nju upi​ta:
– Tre​bao bih gospo​đu. Ona je kod kuće?
– Nitko nije kod kuće. Gospo​đa najma​nje. Ona je otišla...
Izgle​dao je po​nosno; uspio je slo​ži​ti dvi​je jed​nostavne re​če​ni​ce bez gla​sa »r« i sve je zvu​ča​lo
savrše​no.
– Kada je otišla? – za​ni​ma​lo je Ba​ni​ća.
– Pa bili ste tu. Od onda se nije vja​ti​la.
 – A gospo​din?
– Koji gospo​din? Je l’ Svi​laj sta​ji​ji?
– Da, da... – otpovrne on. – Mo​r ao bih s njim razgo​va​r a​ti.
– Gospo​din Svi​laj je u Dje​čjoj bolni​ci. Ima​ju sve​ča​nost jej je Ta​lon poklo​nio bolni​ci, poklo​nio
onaj... jes... jespi​ja​toj...
– Što je to poklo​nio? – na​ću​li uši istra​ži​telj.
– Jespi​ja​toj! – od​g o​vo​r io on glasno kao da se obra​ća glu​hi​ma.
– A, respi​r a​tor – dosje​ti se Ba​nić.
– Pa to vam i ka​žem – za​do​voljno će čovjek s lo​pa​tom. – Sada je tamo te​le​vi​zi​ja, i javna​telj
bolni​ce, i mi​nistji...
– A za taj respi​r a​tor, to ste se valjda vi za​uze​li?
– Ma ne – pogle​da on stid​lji​vo u tlo, pa po​crve​ni – ja samo čistim sni​jeg.
Ba​nić po​ža​li što mu se uopće i po​ku​šao na​r u​g a​ti pa se vra​ti u auto. Iako nije bio vjernik, znao je
da je oho​lost gri​jeh, ali je vje​r o​vao da će mu u ko​nač​noj ra​ču​ni​ci biti oprošte​no jer su i dru​g i na nje​-
mu prakti​ci​r a​li svu silu ozbiljnih gri​je​ha.
Ispred Dje​čje bolni​ce u Kla​iće​voj uli​ci bila je gužva po ko​joj se dalo zaklju​či​ti da se nešto
važno, od​nosno ce​r e​mo​ni​jalno do​g a​đa. Na parki​r a​lištu je bilo ne​ko​li​ko crnih službe​nih auto​mo​bi​la u
ko​ji​ma su sje​di​li ele​g antno odje​ve​ni vo​za​či, nešto po​li​ci​je, zašti​ta​r a i no​vi​narska sitnež koja nije
uspje​la ući u bolni​cu na sve​ča​nu pri​mopre​da​ju umjetnih plu​ća nego je ov​dje če​ka​la da se do​bro​či​ni​te​-
lji i vi​so​ko​dostojni​ci vra​te.
Ako je Svi​lar na​ba​vio respi​r a​tor istim onim ka​na​li​ma kroz koje su prošli to​božnji Ra​či​će​vi crte​-
ži pa​r iških mosto​va, po​misli Ba​nić, onda se ma​lim bo​lesni​ci​ma ne piše do​bro.
Na​kon što je po​pu​šio dvi​je ci​g a​r e​te, nasta​la je po​mutnja među no​vi​na​r i​ma i sni​ma​te​lji​ma, pa se
po tomu što su se ma​ši​li svo​jih fo​to​apa​r a​ta i dikta​fo​na moglo zaklju​či​ti kako se do​bro​či​ni​teljska eki​-
pa upra​vo vra​ća s uspješno obavlje​na posla.
Najpri​je su iz aule Dje​čje bolni​ce izišli sni​ma​te​lji povlašte​nih te​le​vi​zi​ja i usmje​r i​li svo​je ka​me​r e
pre​ma vra​ti​ma na ko​ji​ma su se tre​ba​li po​ja​vi​ti pro​ta​g o​nisti sve​ča​nog do​g a​đa​ja. Neki je tehni​čar čak
posta​vio mikro​fon kao da se oče​ki​va​lo da bi se tko​g od mo​g ao obra​ti​ti pred​stavni​ci​ma me​di​ja, a od​-
mah na​kon toga izi​šao je ne​ka​kav mi​nistar, ili državni tajnik, uglavnom lice koje je Ba​nić neg​dje vi​-
dio, ali više nije znao gdje, po​tom biskup u svo​joj pa​r ad​noj odo​r i i s pri​bo​r om za posve​ći​va​nje
raznih, pa i me​di​cinskih stva​r i, a na kra​ju i Ro​bert Svi​lar, koji je dje​lo​vao ne​ka​ko umorno, lica nez​-
dra​ve, žuć​kaste boje. Među nji​ma su se vrzma​li čud​ni, jed​no​o brazni ti​po​vi, svi re​dom u tamnim odi​-
je​li​ma, neki s ma​lom slu​ša​li​com u uhu, neki bez nje. Ba​ni​ću nije bilo jasno čemu to​li​ko osi​g u​r a​nje
jer nije mo​g ao ni za​misli​ti si​tu​aci​ju u ko​joj neki oporbe​njač​ki fa​na​tik no​žem na​pa​da mi​nistra ili
žesto​ki po​bornik upo​r a​be pre​zerva​ti​va puca na jed​no​g a od pe​de​se​tak bisku​pa. Je​di​ni ko​je​mu se nešto
moglo uisti​nu do​g o​di​ti, na​g a​đao je Ba​nić, bio je do​bro​či​ni​telj, da​r o​va​telj dra​g o​cje​nog respi​r a​to​r a, i
u toj je pretpostavci le​žao sav apsurd te si​tu​aci​je.
Na​r avno da je Ba​nić znao da u takvim okolnosti​ma neće uspje​ti doći do Ro​berta Svi​la​r a i službe​-
no se razdu​ži​ti, od​nosno progla​si​ti po​sao završe​nim, ali mu je u jed​nom času, baš kad je za​ko​r a​čio
kao da se želi pri​bli​ži​ti do​bro​či​ni​te​lju, pri​šao čovjek u tamnom odi​je​lu, snažno ga uhva​tio pod ruku i
po​veo ustra​nu.
Bio je to Guba, osob​ni povje​r e​nik i tje​lohra​ni​telj Ro​berta Svi​la​r a. Po​na​ša​ju​ći se kao da se onaj
ne​ugod​ni uda​r ac u že​lu​dac ni​ka​da nije ni do​g o​dio, Guba ga je pri​drža​vao, kao da se boji da bi mu
mo​g ao po​bje​ći, ali mu se ve​o ma lju​bazno obra​tio:
– Žao mi je, gospo​di​ne Ba​ni​ću, ali u ovoj si​tu​aci​ji ne mogu vam do​pusti​ti da pri​đe​te gospo​di​nu
Svi​la​r u. Vi ćete sva​ka​ko ra​zumje​ti razlo​g e.
– Vi ste obo​ji​ca dra​g i i ra​zumni lju​di i meni je sva​ki vaš razlog prihvatljiv. Čak i to što ste me
uda​r i​li u že​lu​dac držim do te mje​r e nužnim i do​bro​namjernim da vam se ovom pri​li​kom ispri​ča​vam.
– Prihva​ćam ispri​ku – promrmlja on pre​ko vo​lje.
– Htio sam vas samo oba​vi​jesti​ti da je Arno ju​čer po​pod​ne otpu​to​vao avi​o nom u Beč, a moj nad​-
zor nije po​dra​zu​mi​je​vao te​r enski rad u ino​zemstvu... – objašnja​vao je Ba​nić.
– Bu​di​te uvje​r e​ni – reći će Guba – sve što ste ka​za​li meni, isto je kao da ste ka​za​li gazdi. Na​g a​đa​-
li smo da će Arno na kra​ju oti​ći u Beč. Zna​te, nje​g o​va je po​kojna majka bila Be​čanka i on on​dje ima
po​dosta rod​bi​ne. Možda je tako za nje​g a i najbo​lje. Mapu s Indi​jancem, pretpostavljam, niste našli?
– Niti ću je tra​ži​ti – od​mah će istra​ži​telj. – Ako je pretpostavka da ju je neg​dje sakrio ispravna,
mo​g ao sam ga sli​je​di​ti i na​da​ti se da će se na neki na​čin otkri​ti. Ali i ta pretpostavka funkci​o ni​r a tek
uz jed​nu dru​g u – uz to da vaš gazda do​bro​či​ni​telj mapu nije izmislio...
– Do​bro! Nema veze! Za tu ćemo stvar anga​ži​r a​ti dru​g e, spo​sob​ni​je lju​de. Oni će zna​ti pristu​pi​ti
poslu mno​g o energič​ni​je i od​luč​ni​je.
– To vam je do​bra od​lu​ka – pri​mi​je​ti Ba​nić glu​me​ći na​ivnost. – U tome ste jaki. Ako bu​de​te lju​-
de marlji​vo obra​đi​va​li ša​ka​ma i dru​g im pri​bo​r om, netko će propje​va​ti pjesmu o mapi. Čak ako je i
izmišlje​na.
– Smatram da je vaš angažman završen – re​kao je Guba, ovaj put suho i službe​no. Nije bio to​li​ko
glup da ne bi ra​zu​mio iro​ni​ju. Je li vam kuća Svi​lar išta dužna?
– Ah, ne, mislim da ste me prepla​ti​li... Što sam zapra​vo i otkrio? Bezvri​jed​ne zgužva​ne crte​že i
či​nje​ni​cu da sin tuca ta​ti​nu ženu u ino​zemstvu... onom naj​bli​že​mu...
Nasmi​jao se. Vi​dje​lo se da mrzi Ma​r ayu. Možda je bio mo​r a​list, a možda je i sam bio na ču​dan,
ta​jan na​čin ve​zan za gazdu. Kažu da je i u pretje​r a​nom služništvu neka ne​iživlje​na seksu​alnost.
– To​li​ko sam prepla​ćen da bih najra​di​je dio love vra​tio.
– Ne znam – odvra​ti Svi​la​r ov po​silni. – Ja​vi​te se posli​je, ali mislim da je i to su​višno. Gazdu je
sve to to​li​ko slo​mi​lo da ima pro​ble​ma s di​sa​njem i srča​nom aritmi​jom...
– Ne ku​žim... – izne​na​di se Ba​nić. – Zašto onda nije za​držao taj respi​r a​tor za sebe... mislim, za po
doma...? To je krajnje nesmotre​no!
Guba kao da ga nije ni čuo. Gle​da​ju​ći pomno pre​ma auto​mo​bi​lu u koji su upra​vo ula​zi​li Svi​lar i
biskup, re​kao je kako gazda iz ovih sto​pa od​la​zi na spe​ci​ja​listič​ki pregled kod dokto​r a Va​le​r i​ja​na
Gru​de​na te do​dao:
– Vje​r o​jatno se sla​že​te kako se u takvim slu​ča​je​vi​ma najbo​lje pre​pusti​ti pri​ja​te​lji​ma u koje mo​-
že​te ima​ti povje​r e​nja.
– Na​r avno! – slo​žio se Ba​nić, a Guba je od​mah na​kon toga po​ju​r io pre​ma gazdi​nu vo​zi​lu i sjeo
do vo​za​ča, tako da nije čuo Ba​ni​će​vu re​če​ni​cu do kra​ja: – Na​r avno, ako si on uopće može utva​r a​ti da
ima pri​ja​te​lje.
S Li​di​jom i Ni​kom na​šao se u je​dan po​pod​ne na Je​la​či​će​vu trgu. Nika je no​si​la ve​li​ki pa​ket,
nešto umo​ta​no u ša​r e​ni amba​lažni pa​pir i za​ve​za​no vrpcom te sja​la od ra​dosti, dok je Li​di​ja, una​toč
tomu što su je bo​lje​la leđa, bila nasmi​je​še​na i sasvim do​bre vo​lje. Na​r avno, on je za​mi​je​tio nje​zi​no
raspo​lo​že​nje.
– Če​kaj, vi​djet ćeš ve​se​lja kad pro​r a​de volta​ren i myoflex – nasmi​ja​la se Nika.
– Vo​dim vas na pivo – re​kao je Ba​nić svo​ju omi​lje​nu re​če​ni​cu.
– Pa gdje bi nas drug​dje i vo​dio!? – kao da se tiho po​bu​ni​la Li​di​ja, a kad ju je Nika la​g a​no mu​-
nu​la laktom, posko​či​la je i do​da​la:
– Na​r avno, baš sam htje​la ka​za​ti kako mi se pije ono... ono...
– Da, da, pije ti se baš ono... ono... – zafrka​vao ju je on. – Ho​ćeš li ra​di​je u rib​lji resto​r an?
– Pa da nam se puna sala zagre​bač​kih Dalmo​ša smi​je dok grca​mo i da​vi​mo se rib​ljim kosti​ma –
odvra​ti​la je. – Rib​lju kost vo​lim samo na kosti​mu.
– Pije joj se baš pivo! – go​to​vo će za​povjed​no Nika. – I zato ide​mo u Bulldog na Leffe s ko​jim će
po​pi​ti još je​dan myoflex.
Bulldog je pivni​ca u sre​dištu gra​da i hva​li se po​nu​dom belgijskih piva, a Belgi​ja je za pivo isto
ono što i Francuska za vino, kako je Ba​nić znao važno zaklju​či​ti.
Ušli su u lo​kal i spusti​li se u nje​g ov mali la​bi​r int pod​zemnih prosto​r i​ja, gdje su pro​našli stol na
osa​mi i od​mah na​r u​či​li to​če​ni svi​jetli Leffe s ko​jim je Li​di​ja po​pi​la još dvi​je ru​ži​časte ta​ble​te, premda
je često go​vo​r i​la kako li​je​ko​ve ni​ka​ko ne va​lja piti s alko​ho​lom.
Nika je sta​vi​la na stol onaj ve​li​ki pa​ket i naslo​ni​la obraz na nj, kao da je u nje​mu nešto što joj je
vrlo dra​g o.
On je otpio po​lo​vi​cu svo​je čaše če​ka​ju​ći da mu se objasni zbog ko​jeg su ga to razlo​g a pozva​le i
kakva je to tajna u ša​r e​nom pa​ke​tu.
– Ovo ti je pivo jako do​bro – pohva​li​la je Li​di​ja piće čim je po​pi​la ta​ble​tu. – Mno​g o bo​lje od
Fante.
To je bio nji​hov ženski hu​mor! Zavje​r e​ni​ce koje se sva​ko​g a časa pogle​da​va​ju i smi​juc​ka​ju ne​če​-
mu što samo one zna​ju, ne​če​mu što je nji​ho​va povlasti​ca.
– Mama želi ka​za​ti kako je ne​koć uži​va​la u Fanti i Coli – tu​ma​či​la je Nika – ali je sku​ži​la silne
pred​nosti piva otka​ko si je ti uveo u taj svi​jet.
– Mama go​vo​r i samo engleski pa mi ti mo​r aš pre​vo​di​ti – reče on hlad​no. Ne​čim je mo​r ao po​ka​-
za​ti da mu ide na živce nji​hov zafrkantski urotnič​ki ton. Umjesto da se sre​de, one su se obje nasmi​ja​-
le, pogle​da​le se, a po​tom je Li​di​ja nešto do​šapnu​la Niki, na​kon čega su se po​novno sta​le smi​ja​ti.
– Po​g o​di što je Nika ku​pi​la! – reče mu Li​di​ja, a Nika po​novno po​lo​ži obraz na pa​ket. – Nije
uopće ima​la namje​r u takvo što ku​po​va​ti, a onda je vi​dje​la pra​vu boju, pra​vi broj, izvrstan ma​te​r i​jal i
ku​pi​la.
On ih je bez ri​je​či pro​matrao i ništa mu nije pa​da​lo na pa​met, osim raznih mod​nih pred​me​ta o
ko​ji​ma je sasvim malo znao, i za koje je sumnjao da iko​g a mogu tako ne​na​da​no i tako du​bo​ko izne​-
na​di​ti.
– Ne​maš pojma, ne​maš pojma! – iza​zi​va​la ga je Nika.
– Pazi! – uprla je Li​di​ja prstom u pa​ket. – Ku​pi​la je nešto što se ku​pu​je je​danput u ži​vo​tu! Možda
dva​put.
– Vjen... vjenča​ni​cu... – pro​mu​ca on kao da ne​si​g urno od​g o​va​r a na kakvo važno pi​ta​nje u kvi​zu.
 – Bra​vo! – zaplješće Li​di​ja ra​dosno. – Kako si samo inte​li​g entan! Pra​vi de​tektiv!
– Pazi, tata – po​če​la je ona po​tanko objašnja​va​ti. – Pre​divna, bi​je​la kao sni​jeg, sa svjetlu​ca​vim
do​da​ci​ma i na​šivci​ma, šljo​ki​ca​ma, de​kolte​o m, čipkastim ru​ka​vi​ma, pa​r om du​g ih bi​je​lih ru​ka​vi​ca
uklju​če​nih u ci​je​nu, pra​va ko​pi​ja tršćanskih mo​de​la. I sve to samo za osam so​mo​va kuna! Što ka​žeš
na to?
– Pa valjda... ne znam... – uzmu​vao se on, uisti​nu ne​vi​čan takvim razgo​vo​r i​ma. – Si​g urna si da
tako li​je​pe... i tako fantastič​no jefti​ne... nema u Londo​nu? Mislim, to je ve​lik grad...
– Nema! Na​r avno da nema! – od​luč​no će Li​di​ja, kao da je re​cenzenti​ca me​đu​na​r od​no​g a mod​nog
ča​so​pi​sa. – Nisi čuo da Engle​zi praktič​ki od pamti​vi​je​ka na​r u​ču​ju naše mod​ne ko​lekci​je? Lady Di no​-
si​la je sve od MTČ-a i DTR-a. Mislim i od Nade Di​mić! A Be​atle​si su oproštajni koncert održa​li u
Vartekso​vim odi​je​li​ma.
– Ni​sam ti sve ni rekla! – doda Nika. – Vjenča​ni​ca spri​je​da ima sti​li​zi​r a​ni hrvatski grb...
– Su​per! Da pla​ti​mo pa da li​je​po kre​ne​mo! – hi​nio je on da je do​bre vo​lje. – Ja na po​pod​nevnu
ćorku, a vi na ispro​ba​va​nje vjenča​ne ha​lji​ne. Na​dam se da ste ku​pi​le samo jed​nu...
Li​di​ja mu do​ba​ci pogled u ko​je​mu je bilo posve ra​zumlji​vog pri​je​ko​r a.
– Zar ne​ćeš pogle​da​ti? – upi​ta Nika pa od​mah gurne pa​ket pred nje​g a.
– Zašto? Ja se ne ku​žim u tu vrstu garde​r o​be. Ako je tebi do​bro...
– Tata! – pre​ki​ne ga ona i pogle​da ga u oči. – Zar zbi​lja misliš da sam se​ljanču​r a koja se uda​je u
vjenča​ni​ci, pod šla​je​r om i s bi​je​lim ru​ka​vi​ca​ma do la​ka​ta? Zar to misliš?
– Nego?... U čemu ćeš to izvesti?
– Što u čemu!? – razlju​ti se ona. – U tra​pe​r i​ca​ma i te​ni​si​ca​ma! Kao i mama!
– Pa jest... – za​misli se on. – Mama je bila u tra​pe​r i​ca​ma, ali ne i u te​ni​si​ca​ma.
– Nego u espa​dri​la​mal – do​ba​ci Li​di​ja.
– Što su espa​dri​le? – pogle​da je Nika.
– Špa​g e​r i​ce. Sve ti je to isti vrag!
– Če​kaj, a što je onda u pa​ke​tu? – za​ni​ma​lo je sad nje​g a. – Tra​pe​r i​ce i te​ni​si​ce?
– Zašto ga ne otvo​r iš?
On ne​ka​ko bo​jažlji​vo, razve​že vrpcu i po​la​ko po​de​r e pa​pir on​dje gdje je bio sli​jepljen, rastvo​r i
ga i izvu​če tamno​crve​ni kuć​ni ogrtač od de​be​log fro​ti​r a. Oči​to, bio je to poklon za nje​g a, poklon koji
ga je posve zbu​nio jer odjevne pred​me​te te vrste go​to​vo i nije no​sio. Nije se mo​g ao sje​ti​ti je li ika​da
u ži​vo​tu imao kuć​ni ogrtač.
– Su​per... – reče ne​uvjerlji​vošću lo​še​g a glumca. – Dje​lu​je priklad​no... mislim od​lič​no... Samo,
tre​bam li ga no​si​ti pri​je ili posli​je spa​va​nja?
– Znaš! – nasmi​je se nje​g o​va kći. – Misli​la sam da ga držiš gore na Bri​tancu...
– Če​kaj! Što će mi kuć​ni ogrtač na Bri​tancu? To je kao kad bi rekla da si mi ku​pi​la šla​pe koje bih
tre​bao drža​ti u Ci​bo​ni​nu tornju! Od​nosno po​su​đe koje ću drža​ti u Ko​za​r i boku!
– Na​r avno! U pra​vu si! – umi​r i​va​la ga je ona. – Ali na Bri​tancu već imaš jed​nu crve​nu pi​dža​mu
za koju se ta​ko​đer ne zna što će ti, pa bi bilo zgod​no da imaš i ovaj ogrtač, koji, uzgred re​če​no, ide
sasvim do​bro uz tu pi​dža​mu.
– Ipak bi bilo bo​lje da si ku​pi​la onu vjenča​ni​cu s grbom i ru​ka​vi​ca​ma – reći će on, premda je to
o crve​noj pi​dža​mi bila čista isti​na, samo što nje​mu nije bilo dra​g o da je ona to dozna​la. A dozna​la je
Li​di​ji​nom krivnjom. – Uosta​lom, zašto si mi to ku​po​va​la?
– Zato što ti je sutra ro​đendan, bu​da​lo! – osvi​jesti ga Li​di​ja.
– Isu​se! Posve sam za​bo​r a​vio! – uhva​ti se on za gla​vu, svjestan ko​li​ko je bio grub i ne​takti​čan.
Ali kako sad na uvjerljiv na​čin ka​za​ti da mu je beskrajno dra​g o, da je taj »ha​usmantl« nešto o čemu
mje​se​ci​ma, pa i go​di​na​ma sa​nja? – Ne, moja me​mo​r i​ja de​fi​ni​tivno od​la​zi k vra​g u! Kamo da vas sutra
izve​dem?
– Pa mo​g ao bi, za promje​nu, u neku pivni​cu – pri​mi​je​ti Li​di​ja.
– Li​di​ja, mo​lim te, ne​moj sad... evo, po​vest ću vas...
– Ni​ko​la, ni​ka​mo nas ne​ćeš po​vesti nego ćeš doći sutra k nama na ru​čak – pre​ki​nu​la ga je Li​di​ja.
– Bit ćemo sami, kao pra​va obi​telj... od​nosno kao pra​va rastavlje​na... raštrka​na... raspad​nu​ta obi​telj...
Ba​ni​ću se uči​ni​lo da joj je za​drhtao glas, ali je ipak bio uvje​r en da neće zapla​ka​ti.
– Osim toga, tko zna kada ćemo... Nika se vra​ća s Ti​mom u London, a ja samo če​kam po​ziv od
Kri​la anđe​lo​va...

Ne​ko​li​ko sati na​kon toga zastao je ispred dvo​r išnog ula​za kuće koju je neko vri​je​me nad​zi​r ao i
pozvo​nio na zvonce ispod ko​je​g a je lo​šim, ne​ured​nim slo​vi​ma bilo na​pi​sa​no pre​zi​me Havra​nek. Za​-
čuo je kako je u dvo​r išnoj ku​ći​ci preglasno odjeknu​lo zvo​no i znao je da je sasvim mala, zapra​vo
neznatna šansa da će iza​ći baš Đe​r o​ni​mo. Zagle​dao se u katni​cu koja je to​nu​la u mrak što je po​la​ko
pa​dao, u onu u ko​joj je ne​koć sta​no​vao Arno, a za​tim pozvo​nio još je​danput, pa još je​danput, na​kon
čega su se vra​ta ipak otvo​r i​la, i na nji​ma se po​ja​vio Ba​ni​ću do​bro pozna​ti lik sa​mohra​nog oca Sti​va
Havra​ne​ka. Držao je u ruci svo​ju pušku, s ko​jom ga je Ba​nić i prvi put vi​dio, i gle​dao pre​ma dvo​-
rišnim vra​ti​ma kao da mu nije jasno tko to zvo​ni. Sni​jeg je la​g a​no prsio, a ža​r u​lja po​nad dvo​r išta ba​-
ca​la je tu​žan, se​pi​jast od​sjaj na vigvam, po​novno za​sut sni​je​g om. Zapra​vo, nije još bio potpu​ni mrak i
upa​lje​na ga je ža​r u​lja pod​sje​ti​la na mje​sec koji se gdje​kad vidi i za dana.
– Onaj vaš je oti​šao! – re​kao je Havra​nek kad je pri​šao do​voljno bli​zu. U hodu se po​ma​lo za​no​-
sio, za​ci​je​lo je bio po​ma​lo pi​jan, a Ba​nić je sasvim do​bro znao da se s pri​pi​tim ti​po​vi​ma koji drže
pušku u ruci ne tre​ba za​drža​va​ti u du​g im i po​drob​nim raspra​va​ma. – Ako ste do​bre sre​će, onda vam
je ženu za​ci​je​lo osta​vio na miru. Ako niste, zbri​sao je s njom. U sva​kom slu​ča​ju, nema ni​kakvih
razlo​g a da svra​ća​te ova​mo i ome​ta​te lju​de.
– To je toč​no – slo​ži se Ba​nić jer je najbo​lji re​cept za razgo​vor s pi​ja​nim re​volve​r a​ši​ma bilo be​-
zuvjetno povla​đi​va​nje. – Ali mislim da...
Za​tim je zastao ne zna​ju​ći je li uopće pa​metno da klinca na​zi​va nje​g o​vim indi​janskim ime​nom.
Ipak, obo​ji​ca su bili ludi za vesterni​ma pa je to pre​vagnu​lo:
– Mislim da Đe​r o​ni​mo zna više... Ako biste mi do​pusti​li da razgo​va​r am s njim u va​šoj pri​-
sutnosti...
– Na​zoč​nosti!... Sad se to tako kaže! – ispra​vi ga Havra​nek. Za​ci​je​lo je revno pra​tio program
Hrvatske te​le​vi​zi​je i tru​dio se biti je​zič​nim čistuncem, premda su sva čistunstva po​djed​na​ko gro​-
teskna.
– Samo ne​ko​li​ko mi​nu​ta...
– Ne​ma​te vi s njim o čemu razgo​va​r a​ti! Osim o skri​va​nju ša​r a​na. To mi je priznao.
 Na vra​ti​ma se po​ja​vi Đe​r o​ni​mo. Na sebi više nije imao ništa od indi​jansko​g a rekvi​zi​ta​r i​ja, nego
je, odje​ven u toplu pla​vu tre​nirku, sta​jao na dovratku s ne​kakvom de​be​lom knji​g om pod ru​kom. Pri​-
šao je bli​že, premda je shva​tio da se nje​g ov otac pro​ti​vi nje​g o​vu razgo​vo​r u s Ba​ni​ćem.
– Što vas za​ni​ma, gospo​di​ne? – re​kao je sasvim normalno, bez verbalne »indi​janske« afekta​ci​je,
i Ba​ni​ću se u jed​nom tre​nu uči​ni​lo da pred so​bom ima neku vrstu izli​je​če​nog ovisni​ka.
– Re​kao si mi da se bi​je​li brat nije vra​ćao otka​ko je oti​šao u Slo​ve​ni​ju sa svo​jom skvo. Zašto si
mi la​g ao?
– Gospo​di​ne, mo​lim vas da se po​ku​pi​te odavde! Kre​šo, ti ne smi​ješ razgo​va​r a​ti s ne​pozna​tim
lju​di​ma. Grad je pun pe​de​r o​fi​la. Čak su i jed​nog popa otkri​li kao takvo​g a... – po​ku​šao je Havra​nek
od​g o​vo​r i​ti svog sina od daljnjeg razgo​vo​r a.
– Gospo​din nije pe​do​fil, tata – odvra​tio je mali mirno i pa​metno. – Pe​do​fi​li pipka​ju dje​ča​ke,
gospo​din to ni​kad nije ni po​ku​šao.
– Nego što je onda gospo​din ako nije pe​de​r o... taj pedo... pe​do​fil? – tu​pa​vo je upi​tao Havra​nek.
– Pri​vatni istra​ži​telj – reče Ba​nić pa mu le​ti​mi​ce po​ka​že svo​ju službe​nu iskazni​cu, koja baš i nije
bila do​ku​ment dosto​jan divlje​nja. Ali čuvši ri​ječ »istra​ži​telj«, dje​ča​kov otac od​mah spusti pušku i
obje​si je o rame.
– La​g ao si mi, Đe​r o​ni​mo... od​nosno Kre​šo! Ju​čer je bio ov​dje. Pra​tio sam ga sve do aero​dro​ma,
gdje je ušao u avi​o n za Beč i od​le​tio.
– Zra​koplov... – pri​mi​je​ti Havra​nek.
– Na​r avno, zra​koplov! – slo​ži se Ba​nić.
– Taj koga ste pra​ti​li – reče kli​nac sa​mo​uvje​r e​nim to​nom – nije bio Arno, nije bio bi​je​li brat. To
je bio sasvim dru​g i tip koji se ov​dje po​ja​vio s klju​če​vi​ma kuće i u Arno​vu auto​mo​bi​lu.
– Sli​čan mu je – na​do​ve​že Havra​nek. – Po​djed​na​ko vi​sok, slič​no hoda, slič​no se drži... Kao da je
glu​mio Arna. Čak si je dao napra​vi​ti i kovrča​vu fri​zu​r u.
I tad se Ba​nić i sam prisje​ti kako je mla​dić ho​dao vi​so​ko po​dignu​ta ovratni​ka i s tamnim na​o ča​-
la​ma na nosu, i kako ga zapra​vo ni​ka​da nije uspio vi​dje​ti iz bli​zi​ne. U tom času nje​mu se u gla​vi
odvrti ci​je​li film o tomu kako je bio pre​va​r en i izigran.
Arno je, dakle, ostao u Slo​ve​ni​ji, možda i za​uvi​jek, a u Beč je od​le​tio netko dru​g i, nje​mu sli​čan,
i taj je dio pri​če bila tek obič​na pred​sta​va.
 19.

ORKESTAR JE IMAO DVA HARMO NI KA ŠA, ba​sista, bub​nja​r a, tru​ba​ča, tri tambu​r a​ša i če​ti​r i vo​ka​listi​ce koje su
drža​le ruke na le​đi​ma i smješka​le se na​pad​no našminka​nih usni​ca. I svi, uklju​ču​ju​ći i žene, bili su u
pa​r ad​nim vatro​g asnim odo​r a​ma, na​r avno, bez ka​ci​g a i sje​ki​r i​ca. Ka​pelnik orkestra, sa šta​pi​ćem u
ruci, iza​šao je pred njih, viknuo »po​zor!«, a po​tom po​di​g ao šta​pić i po​dvrisnuo »tri, šti​r i!«, našto je
orkestar iz sve sna​g e zasvi​r ao onaj pozna​ti slo​venski napjev:
Moj očka ’ma ko​njič​ka dva,
oba sta lepa bela ši​meljna,
cing cingel, cing cangel...
– V ne​de​ljo je v na​šem ho​te​lu de​gusta​ci​ja no​ve​ga piva in tekmo​va​nje ga​silskih orkestrov – re​kao
je ko​zi​ča​vi de​beljko u ze​le​nom odi​je​lu od ma​te​r i​ja​la na​lik na onaj od ko​je​g a su se izra​đi​va​li lo​vač​ki
še​ši​r i. – Gospod Pinta​rič, upam, da boste naš gost.
Ništa mu ne od​g o​vo​r ivši, Ba​nić pođe pre​ma re​cepci​ji mo​te​la in pi​vo​varne Keller pretpostavlja​-
ju​ći kako će on​dje ve​se​li pla​ninski napjev ma​nje sme​ta​ti razgo​vo​r u. No pre​va​r io se jer je i tu
preglasna glazba do​bra​no ome​ta​la sva​ki razgo​vor.
– Gospod Pinta​rič – dahtao je za njim To​maž Keller, kao da mu je kri​vo što gost nije po​ka​zao
veće za​ni​ma​nje za vatro​g asni festi​val s opi​ja​njem. – Za tiste​ga, ki ima rad pivo in ga​silsko god​bo, bo
to pra​vi praznik. Vaša soba je prazna. Lahko vam dam de​set od​stotkov po​pusta.
– Ne zo​vem se Pinta​r ič – kratko će Ba​nić i izva​di svo​ju pra​vu osob​nu iskazni​cu te je sta​vi na
pult. – Prošli sam se put mo​r ao poslu​ži​ti lažnim do​ku​menti​ma, od​nosno lažnim identi​te​tom.
– To​rej niste niti pesnik?
– Ne. Na​ža​lost, vaša žena neće do​bi​ti knji​g u, ali vi biste mogli do​bi​ti mno​g o.
– Ne razmem kaj ho​će​te reći.
– Vi​di​te, pri​ča je pri​lič​no za​petlja​na. Pri​je pet dana u vaš je mo​tel do​šao čovjek koji se zove
Arno Svi​lar, ali se ko​r isti pre​zi​me​nom Vogler. To je pre​zi​me nje​g o​ve po​kojne majke. S njim je bila i
sta​no​vi​ta gospo​đi​ca koju pred​stavlja dru​g i​ma kao svo​ju ženu, premda nije ože​njen...
Do​bro raspo​lo​že​ni vatro​g asci završi​li su s ve​se​lom pjesmi​com i na​kon kra​ćeg do​g o​va​r a​nja za​-
po​če​li s jed​na​ko pozna​tim napje​vom:
Jaz pa pojdem na Go​renjsko,
tja na gornje Šta​jersko.
Nihče drug ne pojde z mano
ka​kor drob​na pti​či​ca.
– Ne​vo​lja je u tomu, gospo​di​ne Keller, što su, kako se čini, otišli odavde, ali se ni​kad nisu vra​ti​li
u Zagreb. Rod​bi​na je za​bri​nu​ta, po​li​ci​ja radi svo​je, no​vi​na​r i već njuška​ju...
– Osta​la sta samo eno noć. Jaz ni​mam nič s tem! Jaz nič​ne vem!
Ba​nić živne. Uzru​ja​ni, re​zo​lutni ton ko​jim je prao ruke či​nio ga je i te kako sumnji​vim.
 – Ja sam u to du​bo​ko uvje​r en – servilno će Ba​nić. – Me​đu​tim, či​nje​ni​ce zna​ju biti okrutne. Došli
su ov​dje, prespa​va​li i nesta​li kao pod zemlju. Tko god ih tra​žio, doći će najpri​je ova​mo i pre​r o​va​ti
mo​tel sto puta, za​vi​r i​ti u sva​ki ku​tak...
– Za koga pa vi de​la​te?
– Kako, za koga ra​dim!? Pa zar se to ne ra​zu​mi​je samo po sebi? Za hrvatsku po​li​ci​ju!
– Tu ni​ma​te pristojnosti. Ko​li​kor vem, v Slo​ve​ni​ji red va​ru​je slo​venska po​li​ci​ja.
– Pa ona će vam i doći, dra​g i moj gospo​di​ne! Hrvatska i Slo​ve​ni​ja nisu Indi​ja i Pa​kistan, ili
Finska i Čad, ili Urugvaj i Ka​zahstan! Mi smo dvi​je pri​ja​teljske, susjed​ne zemlje. Bez ob​zi​r a na glu​-
post koja se zove Pi​r anski za​ljev. Naše po​li​ci​je su​r a​đu​ju. Kad ja na​zo​vem Zagreb i zatra​žim da vas
slo​venska po​li​ci​ja do​bro pretre​se, oni će od​mah posla​ti sve po​datke u Ljub​lja​nu, koja će postu​pi​ti
pre​ma me​đu​državnom spo​r a​zu​mu i sti​ći ova​mo mno​g o pri​je no što za​poč​ne vaš festi​val piva i vatro​-
gasne glazbe. Bu​di​te ozbiljni, jer su šanse da se ta ve​se​li​ca održi u ovom času ma​nje no što mo​že​te i
za​misli​ti.
Ba​nić otre ru​kom znoj s čela. Bio je to si​lan na​por, izdekla​mi​r a​ti stva​r i o ko​ji​ma nije imao
pojma. Kad bi slo​venska po​li​ci​ja i došla, mogla bi uhi​ti​ti samo nje​g a, zbog lažnog pred​stavlja​nja i
uzne​mi​r a​va​nja pi​to​mih slo​venskih ugosti​te​lja.
Ali ipak se vi​dje​lo da re​cept funkci​o ni​r a. Keller je pro​bli​je​dio, a onda uzru​jan oti​šao do glazbe​-
ni​ka koji su marlji​vo vježba​li i po​čeo se de​r a​ti na njih:
– Ne​hajte, idi​oti! Za vajo ima​te še dva dne​va!
Orkestar smjesta utihne, a vlasnik mo​te​la hitro se vra​ti do Ba​ni​ća i izne​na​da poč​ne go​vo​r i​ti
hrvatski ili, kako je to u bivšoj drža​vi na​učio, na »srbohrvašči​ni«:
– Ne ve​r u​jem da bi slo​venska po​li​ci​ja sumnja​la na mene. Ja sam zelo pozna​ti ugosti​telj...
– Možda – za​misli se Ba​nić. – Ali oni će pro​uči​ti hrvatski službe​ni do​pis. Na​la​zi hrvatske po​li​ci​-
je upu​ću​ju na to da se baš ov​dje do​g o​di​lo nešto ne​o bič​no. Vi​di​te, mla​di​ćev se auto po​ja​vio u Zagre​bu.
Vozi ga netko dru​g i. Oso​ba na​lik na gospo​di​na Svi​la​r a s nje​g o​vim je do​ku​menti​ma ušla u avi​o n za
Beč. Najvje​r o​jatni​je kako bi za​ma​za​la oči po​li​ci​ji i osta​vi​la lažni trag po ko​je​mu je spo​me​nu​ti Arno
jed​nostavno otpu​to​vao u Austri​ju. Možda vi s tim ne​ma​te ni​kakve veze, ali ako se po​li​ci​ja poč​ne ov​-
dje intenzivno vrzma​ti, ode do​bar glas i ugled va​šeg mo​te​la. A s njim i pivo! I novo, i sta​r o! A kad se
tomu pri​do​da i to da re​do​vi​to kra​de​te ce​ment i ma​te​r i​jal s obližnje​g a gra​di​lišta... ja zbi​lja ne znam...
Ba​nić ga pogle​da kao da ga uisti​nu žali. Vi​dje​lo se da je ugled​ni gosti​o ni​čar i pi​var pod du​bo​-
kim dojmom ono​g a što je upra​vo čuo, oso​bi​to ono​g a što se od​no​si​lo na kra​đu državno​g a ce​menta.
– O, moj Bog! O, moj Bog! – uzdi​sao je. – Koji ih je vrag do​nio tu na Slo​ve​ni​jo? Koji?
Za​tim je s vje​ša​li​ce pokraj re​cepci​je uzeo svoj kožni ka​put pod​stavljen krznom i izi​šao van
zastavši malo da sa​če​ka Ba​ni​ća. Vani je pu​hao jak i hla​dan vje​tar pro​tiv ko​je​g a Ba​ni​ćev montgo​mery
nije bio ni​kakva zašti​ta. Ali nije htio s tim gnja​vi​ti gazdu Kelle​r a, koji je oči​to bio pred brzom i be​-
zuvjetnom pre​da​jom. Od​lu​čio je, dakle, šutke otrpje​ti hla​dan vje​tar i saslu​ša​ti što mu je Keller imao
ka​za​ti.
– Ja, zapra​vo, ni​sam ništa vi​deo – go​vo​r io je dok su po​la​ko ko​r a​ča​li pre​ma šu​marku pokraj vi​-
ja​dukta. Sni​jeg tu nije bio du​bok, puc​ke​tao je pod no​g a​ma, jer se na površi​ni uhva​tio čvrst le​de​ni
pokrov. – Bilo je to oko​li dva po po​no​ći. Nasta​la je silna gužva in me​tež na ste​pe​ni​ca​ma. Čulo se
kako razbi​ja​jo vra​ta, kako negdo viče, kako ne​ko​g a vuku niz stu​be.
– Ko​li​ko ih je bilo?
 – Šti​r i... Ima​li so one maskirne uni​forme i ča​r a​pe na gla​vi. Ja sam prvo pogle​do dole i vi​deo
kako vode tog kaj se kli​če... kaj se zove Arno in tu nje​g o​vu curu. Ja sam samo ušao a je​dan od njih mi
je sta​vil cev od pišto​lja na čelo.
– Mo​tel je bio pra​zan?
– Samo ja in moja žena, sta​r i brač​ni par iz Ve​le​nja kaj ionak ništa ne čuju, i to dvo​je s Hrvaške.
Mo​tel je iona​ko uglavnom pra​zan i mo​r al bum ga pro​dat i preč na Šta​jersko...
– Upla​ši​li su vas?
– Jeso. Mislim da su sazna​li da sam vi​deo nji​hov kombi in re​g istra​ci​jo. Pa ipak su misli​li valjda
da je do​volno da me upla​še. A kad vam sta​ve cev na čelo... moj Bog! Moj Bog!
– Za​pamti​li ste broj auta?
– Tako sam se upla​šil da ni​sam imal hra​brosti za​pi​sat. Možda vam je smešno... ali mislil sam da
je bo​lje da ga zbi​lja za​bo​r a​vim...
– Jeste li bilo što važno za​mi​je​ti​li?
– Za​me​til sam da sam se upi​šo od stra​ha. Kod njih ni​sam ništa za​me​til. Bili su obu​če​ni po vo​-
jaški i niso razgo​va​r a​li. De​lo​va​li su kao pro​fe​si​o nalci.
– Zašto misli​te da su bili pro​fe​si​o nalci?
– Ma kaj ja znam... – zbu​ni se on. – Bili su mi ne​ka​ko kao na filmu.
Sada su došli do ono​g a mjesta odakle su bila lako dostupna skla​dišta i kraj vi​ja​dukta. Ili nje​g ov
po​če​tak, tko bi znao. Bilo je posve oči​to da je sve isto kao i pri​je, da ra​do​vi još uvi​jek nisu nastavlje​-
ni.
– Zašto ne završe taj vi​ja​dukt? – upi​ta Ba​nić i bo​lje po​digne ovratnik, jer je ov​dje zbog du​bo​kog
šumskog prosje​ka pu​hao još jači i hlad​ni​ji vje​tar.
– Mislim da su tre​nu​tač​no pre​se​li​li ra​do​ve dole... šti​r i ki​lo​metra na za​hod...
– Na za​pad... – doda istra​ži​telj kao za sebe.
Došli su do onog mjesta gdje se kri​vu​da​vi pu​tić gu​bio, a po​či​nja​le su rupe sa za​li​ve​nom arma​tu​-
rom.
– I to bi bilo to? – za​mišlje​nim će gla​som Ba​nić.
– Bilo je još nešto... – oko​li​šao je on. Či​ni​lo se da još uvi​jek nije znao je li bo​lje, kao u ispovje​-
da​o ni​ci, istresti sve što ti je na duši i srcu ili razra​di​ti svo​ju malu takti​ku ko​jom bi se oda​bra​li i opi​sa​-
li samo priklad​ni aspekti do​g a​đa​ja. – Ne​ko​li​ko mi​nu​ta posle, kad su to dvo​je izvukli van iz mo​te​la,
za​čuo se pu​canj. Iz pišto​lja. Ne znam tko je na koga pu​cal. Vi​deo sam samo da su uba​ci​li tog Arno​ta i
tu curu u kombi i odju​r i​li pre​ma vi​ja​duktu. Ni​sam toč​no vi​deo kaj su de​la​li, ali sam posle pola sata
čuo da se vra​ća​ju. Bili su se za​je​ba​li, jer je to pre​ma vi​ja​duktu sle​pa cesta. No kak vi to po hrvaški ka​-
že​te... ćorso​kak.
Ba​nić ga pogle​da i protrne. Slu​đen svo​jim pi​vom, li​me​nom glazbom i vatro​g asnim ve​se​li​ca​ma,
smi​ješni vlasnik mo​te​la oči​to nije mo​g ao ni pojmi​ti što se zapra​vo do​g o​di​lo te noći.
Ba​nić je pognuo gla​vu i po​šao pre​ma ru​pa​ma iz ko​jih je vi​r io če​lič​ni splet arma​turnih žica. I tad
zasta​ne jer mu se uči​ni​lo da je za​be​to​ni​r a​na jed​na rupa više. Čuč​ne i prstom pri​je​đe pre​ko hlad​nog
be​to​na. Dje​lo​vao je svje​že i dao se stru​g a​ti prsti​ma, po čemu se moglo zaklju​či​ti da je za​li​ven ne​-
davno i u ne​po​voljnim okolnosti​ma, dakle pri vrlo niskoj tempe​r a​tu​r i.
– Si​g urni ste da u posljed​nja dva tjed​na ov​dje nije bilo ni​kakvih ra​do​va? – pogle​dao je odozdo
go​le​mu pri​li​ku gazde Kelle​r a.
– Si​g u​r an sam – tru​dio se on zvu​ča​ti što uvjerlji​vi​je. – Kako bih la​g ao čo​ve​ku od ko​je​g a puno
oče​ku​jem!?
– A što to oče​ku​je​te?
– Pa, to da lepo izgla​di​te stvar... – poč​ne on. – Da za​drži​te po​li​ci​jo da​lje od moje pi​vo​varne. Pa
po​mo​g ao sam vam. Ako mi to napra​vi​te, možda bih vas mo​g ao posta​vi​ti za pred​sjed​ni​ka ži​r i​ja za
oce​no​va​nje vatro​g asnih glazb. Piće besplatno!
– O, to bi bila ve​li​ka čast! – po​ma​lo će od​sutno Ba​nić, pa se uspra​vi tako naglo da su ga za​bo​lje​-
la ko​lje​na. Na​bi​je ruke du​bo​ko u dže​po​ve pa pođe natrag ka mo​te​lu. Znao je da ov​dje više nema što
tra​ži​ti.
Na​kon petna​estak mi​nu​ta za​usta​vio je auto​mo​bil i izva​dio mo​bi​tel. Na mo​ni​to​r u je bljeskao pla​-
vi​čast znak slo​venske GSM-mre​že. Na​kon što je od informa​cijske službe do​bio broj po​li​ci​je u Ljub​-
lja​ni, uspio je do​bi​ti i ne​ko​g a od de​žurnih službe​ni​ka. Iako je to što je go​vo​r io zvu​ča​lo krajnje smi​-
ješno, po​ku​šao je biti uvjerljiv i oba​vi​jesti​ti po​li​ci​ju na slo​vensko​me:
– Na vi​ja​dukto... zna​te... onem pokraj Po​lomja... boljše reči pokraj pi​vo​varne Po​lomje... in
apartma​ja... tam vam je u nasled​noj... pravkar u posled​njoj arma​tu​moj rupi ljud​ski leš, ali dva... ne
vem... to ni​sem mo​g el sazna​ti... Vi​de​li boste... be​ton je svež in se raspa​da... Ako boste ime​li pro​ble​me s
indenti​fi​ka​ci​jo... na​zo​vi​te hrvaško po​li​ci​jo u Zagre​bu... in re​či​te da so le​še​vi najvje​r etni​je iz fa​mi​li​je
Svi​lar...
– Halo, kdo je to? Kdo ste? Pred​sta​vi​te se! – vi​kao je glas iz slu​ša​li​ce, a Ba​nić je mirno i za​do​-
voljno isklju​čio mo​bi​tel i re​kao u sebi »ni​ka​da me ne​će​te naći!«.
Našli su ga već ispred Bre​ži​ca, za​usta​vi​li ga i na​pi​sa​li mu kaznu od de​set ti​su​ća to​la​r a koje je
mo​r ao od​mah i pla​ti​ti. Nije imao za​ve​zan po​jas, a zapra​vo ga nije mo​g ao ni ima​ti jer mu se taj dio
opre​me već odavno raspao, što se, uosta​lom, do​g a​đa​lo i s ve​ći​nom unu​tarnjih orga​na nje​g o​va dotra​-
ja​log Golfa. Uza​lud je po​ku​ša​vao ura​zu​mi​ti po​li​cajce tvrd​nja​ma kako nije fer da ga kažnja​va​ju tu na​-
do​mak gra​ni​ce, zapra​vo de​set se​kundi vožnje do do​mo​vi​ne, kako vožnja s po​ja​som zna biti katka​da
opasni​ja od one bez nje​g a, kako on su​r a​đu​je sa slo​venskom drža​vom i upra​vo čeka ime​no​va​nje za
žiri na festi​va​lu vatro​g asne »glazbe in piva«...
Nisu ima​li slu​ha ni za što, i Ba​nić im je teška srca izva​dio pe​de​set eura, našto su mu oni za​drža​li
ispra​ve, a nje​g a posla​li u Bre​ži​ce, u mje​njač​ni​cu. Dok je tu​ma​r ao južnom Slo​ve​ni​jom tra​že​ći otvo​r e​-
nu mje​njač​ni​cu, tje​ši​la ga je je​di​no po​mi​sao na ono što bi re​kao Pako:
– Pizda im ma​te​r i​na! Ne samo da burno progla​si​li morski po​jas nego i kopne​ni! Eko​nomska i
eko​loška kopne​na zona do No​vog Mesta! Je​bo​te, znaš kak su mene sje​ba​li? Moja je teta ima​la se​-
damde​set ma​r a​ka u Ljub​ljanskoj banci, a sad si može s tim dupe obri​sa​ti!
– Do​bro, prešli su nju, a ne tebe!
– Kak su prešli nju? I ti pri​čaš svašta! Kaj bi ona sa se​damde​set ma​r o​na? Kad ona umre, ta bi
lova bila moja. Ku​žiš?
A kad je, pri​bli​živši se gra​ni​ci, do​šao u zonu hrvatsko​g a signa​la, zazvo​nio mu je mo​bi​tel. Bila je
to Li​di​ja, uzru​ja​na i lju​ta, i on se od​mah sje​ti kako je tre​bao doći na svoj ne​o d​g o​di​vi ro​đendanski ru​-
čak!
– Pa gdje si ti, mo​lim te? Pa ti si opet sve za​bo​r a​vio!
– Ni​sam, Li​di​ja, časna ri​ječ, ni​sam! Mo​r ao sam skoknu​ti u Slo​ve​ni​ju na servis pa se nešto za​-
kompli​ci​r a​lo oko la​g e​r a i kuglbolc​ni. Nisu ima​li taj tip. Ali evo, ju​r im k vama. Mislim da mi do
Zagre​ba tre​ba petna​est... ma šta petna​est... dva​na​est mi​nu​ta... Onda od​mah obla​čim onaj kuć​ni ogrtač i
na​va​lju​jem na klo​pu.
Pre​ki​nu​la je vezu jer nije trpje​la nje​g o​vu de​ma​g o​g i​ju, izmo​ta​va​nja i brzople​te laži ko​ji​ma ga je
na​uči​la pro​fe​si​ja, premda sve to ni nje​g o​voj na​r a​vi nije bilo stra​no.
A kad je pro​šao slo​vensku gra​nič​nu kontro​lu, pad​ne mu na pa​met kako ne bi bilo loše svra​ti​ti u
onaj slo​venski du​ćan na ko​je​mu je još uvi​jek pi​sa​lo duty free shop, premda se roba u nje​mu pro​da​va​-
la po istim ci​je​na​ma kao i u ci​je​loj zemlji. Na​r avno, najpri​je je uzeo dva pa​ke​ta svo​jih omi​lje​nih ci​-
ga​r e​ta, za Niku je oda​brao parfem čiji na​ziv ni​kad do​tad nije čuo, a po​tom je stao tra​ži​ti i poklon za
Li​di​ju. Razmišljao je najpri​je o voć​nim kokte​li​ma na bazi votke, za​tim se vra​tio do po​li​ce s parfe​mi​-
ma, gdje ne samo da nije ništa na​šao, nego je po​čeo razmišlja​ti i o tomu da vra​ti mi​r is što ga je uzeo
za Niku. Lu​ta​ju​ći među po​li​ca​ma, zastao je ispred one na ko​joj su se na​la​zi​le stra​ne slasti​ce, Milka i
Lindt čo​ko​la​de, Jaffa keksi, Ha​r i​bo bombo​ni i slič​na roba. I tad su mu se noge od​sjekle od izne​na​đe​-
nja. Na kra​ju te po​li​ce, oči​to kao pro​izvod koji se upra​vo pro​mo​vi​r a, bile su posla​g a​ne vrlo ve​li​ke
crve​ne bombo​ni​je​r e u ku​ti​ja​ma od ne​če​g a što je bilo na​lik na pliš ili bru​še​nu kožu. Na nji​ma je, ne​-
čim što je bilo slič​no zla​to​tisku, bilo is​crta​no poprsje sta​r o​g a Indi​janca na​bo​r a​na lica i rašču​pa​ne
kose, a ispod toga je pi​sa​lo VI​EIL APAC​HE. Bila je to luksuzna francuska bombo​ni​je​r a s čo​ko​lad​nim
bombo​ni​ma u ko​ji​ma je, na​vod​no, bilo 85 posto ka​kaa sa sitnim zrnci​ma papra.
Premda su bile ne​uobi​ča​je​no sku​pe, uzeo je dvi​je, jed​nu za Li​di​ju, jer se ra​di​lo o crnoj, gorkoj
čo​ko​la​di kakvu je ona najvi​še vo​lje​la, a dru​g u za sve one pasje si​no​ve koji su ga gnja​vi​li Ra​či​će​vim
crte​ži​ma i idi​o tskom pri​čom o skalpi​r a​nom pu​kovni​ku koji je po​ku​šao usposta​vi​ti mir s Apa​ši​ma.

Na​kon kasno​g a ro​đendanskog ruč​ka s Li​di​jom i Ni​kom, na ko​je​mu je mo​r ao glu​mi​ti beskrajno
ve​se​lje zbog či​nje​ni​ce da ko​nač​no ima ono​li​ko go​di​na ko​li​ko se na​dao da ni​kad neće ima​ti, sli​ka​ti se
čas s kćerkom, čas s bivšom že​nom, i to, na​r avno, u no​vom crve​nom kuć​nom ogrta​ču, ruč​ka na ko​je​-
mu je, uza sve osta​lo, mo​r ao po​jesti i dva grozna tamna papre​na bombo​na od gorke čo​ko​la​de iz
crve​ne bombo​ni​je​r e s pozla​će​nim Apa​šem, vra​tio se kući po​lu​pi​jan od svih onih piva kuplje​nih po​-
najpri​je radi nje​g a, pro​šao pokraj Kica ne​za​inte​r e​si​r an tko je unutra i oko čega se sad sva​đa​ju te ušao
u stan, gdje ga je če​ka​lo ne​ma​lo izne​na​đe​nje.
Iako je bra​va bila ne​taknu​ta, u ured i stan netko mu je uspio ući, netko tko je do​bra​no pregle​dao
sve što se moglo pregle​da​ti. Na​r avno da se nije ra​di​lo o obič​noj pro​va​li zbog ko​r isto​ljub​lja, i da mu
ništa nije nesta​lo. Me​đu​tim, gore na katu bili su pregle​da​ni svi orma​r i, isprevrta​na poste​lji​na i pre​-
okre​nu​ti ma​dra​ci. Ku​pa​o ni​ca je bila ne​dirnu​ta, ali su zato do​lje u ure​du bile po​va​đe​ne sve la​di​ce iz
sto​la, sta​r a kožna​ta fo​te​lja bila je rasje​če​na, a iz po​li​ca što su sta​ja​le uza zid bili su izvu​če​ni svi re​-
gistra​to​r i, otvo​r e​ni i po​ba​ca​ni po podu.
Ba​nić od​mah shva​ti da je to najvje​r o​jatni​je bila »udarna gru​pa« o ko​joj je go​vo​r io Svi​la​r ov po​-
silni, i koju su sad za​ci​je​lo posla​li na sva mo​g u​ća mjesta ne bi li ko​nač​no pro​našli ku​ti​ju koju su
zbog ne​če​g a tre​ba​li.
I onda mu pogled pad​ne na nešto ne​o bič​no. Usred ispre​me​ta​no​g a i po​r azba​ca​no​g a sa​drža​ja la​di​-
ca le​ža​lo je malo crve​no li​ci​tarsko srce, su​ve​nir ka​kav se ku​pu​je na prošte​nji​ma, nešto što su ne​koć
se​o ski momci pokla​nja​li cu​r a​ma koje bi im se do​pa​le. Nije se mo​g ao sje​ti​ti da je takvo što ika​da u ži​-
vo​tu ku​pio ili do​bio od koga. Možda su mu to osta​vi​li kao pod​sjetnik, kao znak... Ali ka​kav?
Razlju​ćen pro​valnič​kom drskošću, ozlo​je​đen strašnim ne​r e​dom, koji za​ci​je​lo bez Nike neće
moći ni pospre​mi​ti, po​put očajnog Harryja Ca​ula koji u razva​lje​nom sta​nu svi​r a sakso​fon, Ba​nić
upa​li svoj CD-player i pusti splet ba​la​da Co​le​ma​na Hawkinsa da se vrte, i to glasno i ne​o buzda​no. Za
razli​ku od mno​g ih dru​g ih, Hawkinsov je te​nor-sakso​fon dje​lo​vao snažno, buntovno i odvažno, oso​-
bi​to u Night Hawku i u Don’t Take Your Love From Me, i to je Ba​ni​ću ovo​g a časa tre​ba​lo. Slu​šao je tu
glazbu za​va​ljen u razre​za​nu fo​te​lju, koju će jed​nostavno mo​r a​ti strpa​ti na krovni prtljažnik i pre​ba​ci​ti
na kakvo ve​li​ko smetlište. A onda, kad je za​pa​lio ci​g a​r e​tu i izvu​kao iz hlad​nja​ka prvo pivo, obu​ze​la
ga je ne​kakva le​targi​ja i on uzme da​ljinski upravljač pa uklju​či te​le​vi​zor pušta​ju​ći da se pa​te​tič​ni zvu​-
ci Hawkinso​va sakso​fo​na i ka​ko​fo​ni​ja te​le​vi​zo​r a sponta​no izmi​je​ša​ju.
Gle​dao je vi​jesti; ni​za​le su se sitne po​li​tič​ke pri​je​va​r e, ve​li​ke gra​be​ži, atenta​ti i bomba​ši sa​mo​-
ubo​ji​ce, do​ma​ći lakrdi​ja​ši i stra​ni nitko​vi, i tad mu je jed​na vi​jest to​li​ko za​o ku​pi​la po​zornost da je
isto​g a tre​na isklju​čio Co​le​ma​na Hawkinsa. Na​ime, uz bljesko​ve no​vi​narskih fle​še​va, okru​že​na svje​že
obri​ja​nim i sla​vo​do​bitnim li​ci​ma sku​pih odvjetni​ka, iz istražnog je zatvo​r a na slo​bo​du izla​zi​la go​to​-
vo kompletna sku​pi​na pozna​ta pod na​zi​vom Kartel. Odvjetni​ci su da​va​li pa​te​tič​ne izja​ve kako je
pravna drža​va po​novno od​ni​je​la po​bje​du, kako su ti nepra​ved​no optu​že​ni lju​di zapra​vo po​du​zetni​ci,
mo​to​r i napretka na​še​g a društva i ide​ji što će nas odvesti u prospe​r i​tetnu europsku bu​duć​nost, te da je
Kartel fantazma​g o​r i​ja što ju je izmisli​lo pra​vo pod​zemlje kako bi na​pa​kosti​lo oni​ma koji se uzda​ju u
vlasti​ti rad i pa​met. I dok su odvjetni​ci svo​je ho​no​r a​r e pretva​r a​li u mu​dru i od​mje​r e​nu re​to​r i​ku,
pošte​nja​ci, nepra​ved​no svrsta​ni u ne​ka​kav Kartel, tru​di​li su se da u svi​jet po​ša​lju ne​po​r oč​ne sli​ke obi​-
teljske idi​le, grle​ći i lju​be​ći svo​je raspla​ka​ne žene u krzne​nim ka​pu​ti​ma i si​r o​tu dje​cu koja su, pa​da​ju​-
ći oče​vi​ma u zagrljaj, ne​ho​ti​ce po​ka​zi​va​la najno​vi​je ti​po​ve Ro​lexo​vih sa​to​va na ruci.
Neg​dje u ša​r e​ni​lu tog prekrasnog reklamnog špo​ta pravne drža​ve pro​še​tao je i ne​o bi​čan čovjek
s de​be​lim na​ma​zom pu​de​r a na licu i štitni​ci​ma na uši​ma.
Za sve vri​je​me izvješta​ja o tom do​g a​đa​ju Ba​ni​ću je zvo​nio te​le​fon na sto​lu, a on ga je igno​r i​r ao
sve dok i posljed​nji ne​dužni po​du​zetnik nije nestao pre​ta​pa​ju​ći se u novu vi​jest. A kad je po​di​g ao slu​-
ša​li​cu i za​čuo Ni​kin glas, isto​g a je časa, po​ma​lo zaple​ću​ći je​zi​kom, re​kao:
– Od​lič​no da si se ja​vi​la! Znaš, ono ve​li​ko spre​ma​nje koje mama stalno pred​la​že, to bismo
mogli sutra...
– Što ti je? Bo​r io si se ru​ka​ma i no​g a​ma pro​tiv ve​li​kog spre​ma​nja! Kao, ome​ta tvo​ju pri​vatnost...
sme​ta te u radu... a sad...
– Neke su se stva​r i pro​mi​je​ni​le.
– Što, ne​r ed ti je pre​ve​lik?
– Pa, baš i nije... – reče on gle​da​ju​ći sa​držaj šest la​di​ca koje je netko istre​sao na pod. – Ali malo
tre​ba pro​ju​r i​ti usi​sa​va​čem. Če​kaj, na​g o​va​r a​te me na to pospre​ma​nje, a kad na​zo​vem...
– Tata, nisi ti zvao! – pre​ki​ne ga Nika.
– Nego tko? – upi​ta on kao da se na​šao usred ne​kakve te​le​fonske zbrke u ko​joj se su​da​r a​lo i
ukršta​lo pe​de​se​tak li​ni​ja.
– Što ti je? Zar si pi​jan?
– Nika, do​bro znaš da ni​sam pi​jan! – reče on stro​g o. – Samo sam malo pri​pit. A pi​jan ću biti kad
po​pi​jem slje​de​će dvi​je boce.
– Do​bro! – mirno će ona. – Onda da ti pre​ne​sem po​r u​ku pri​je nego otpu​tu​ješ u alko​ho​li​zam.
Zva​la je Rupčić​ka i ve​o ma joj je žao što nije mogla doći na ro​đendan...
– Ma, če​kaj! – bra​nio se on. – Ne sje​ćam se uopće da sam je i pozvao.
 – Ma znam da nisi ti! Mama ju je pozva​la. Ti čak i nisi znao da ti je ro​đendan!
– I što kaže?
– Rupčić​ka je ka​za​la da ti je pro​našla Nani Drach, ako ti to nije pre​kasno.
– Nani!? – za​ču​di se on. – Što, to bi tre​ba​la biti pospre​ma​či​ca? Ako je tako, onda ti ne mo​r aš...
– Bože dra​g i! – uzdahne ona. – Nani Drach je žena koja se do 1996. bri​nu​la za ne​kakvo​g a Arna
Svi​la​r a. Rekla je da ti znaš i tko je Arno Svi​lar, i tko je Nani Drach.
– A... znam – reče on stavlja​ju​ći te​le​fonsku slu​ša​li​cu pod bra​du i pa​le​ći ci​g a​r e​tu. – Arno je
najvje​r o​jatni​je mrtav, ali to još nije službe​no otkri​ve​no. A eto, ta Nani je živa, premda se misli​lo da
nije. Vi​diš kako je ži​vot za​nimljiv i nepre​dvi​div.
 20.

NA ČETVRTOM KATU ZAGRE BAČ KO GA INSTI TU TA za onko​lo​g i​ju po​la​ko je umi​r a​la se​damde​se​to​g o​dišnja Nani
Drach, izmu​če​na karci​no​mom plu​ća, brojnim me​tasta​za​ma, zra​če​nji​ma, ke​mo​te​r a​pi​ja​ma i sto​ti​na​ma
raznih ču​dotvornih alterna​tivnih li​je​ko​va od ko​jih je do​bi​la gastri​tis i tako osjetljiv že​lu​dac da je
uglavnom jela hra​nu kakvu jedu mala dje​ca. Bila je ve​te​r an odje​la, bez​broj puta se vra​ća​la na nj, osta​-
ja​la du​lje ili kra​će, i da se ko​jim slu​ča​jem bi​r a​la kakva bo​lesnič​ka sa​mo​upra​va, Nani bi najvje​r o​jatni​-
je bila iza​bra​na za pred​sjed​ni​cu. Bila je mrša​va, košča​ta, vi​so​ka, na​bo​r a​na lica i go​to​vo posve bez
kose, premda je fazu ke​mo​te​r a​pi​je odavno prošla. Una​toč uznapre​do​va​loj bo​lesti, ekstra​hi​r a​no​me
pluć​nom kri​lu i pre​o sjetlji​vom že​lu​cu, za​ču​do, mogla je još pu​ši​ti i u tome je vid​no uži​va​la.
Dnevni bo​r a​vak na četvrtom katu bio je sav u staklu kroz koje su se vi​dje​li brojni bi​je​li kro​vo​vi
okolnih kuća, i dje​lo​vao je mno​g o bo​lje od su​mornih bolnič​kih soba i hod​ni​ka. Nasred prosto​r i​je, na
po​vi​šem stalku, bio je sta​r i te​le​vi​zijski apa​r at, ko​je​mu je netko posve uti​šao ton, a svu​da na​o ko​lo
jefti​ni plastič​ni sto​lo​vi i stolci, gdje su se mogli smjesti​ti pa​ci​jenti s rod​bi​nom što ih je zdušno hra​-
bri​la i uvje​r a​va​la u povra​tak kući.
– I vi ka​že​te da ste pri​vatni de​tektiv!? Pri​vatni de​tektiv! Ha, ha, ha! Kao na filmu! – smi​ja​la se ona
kao da su joj ispri​ča​li do​bar vic. – Ni​sam ima​la pojma da i u nas posto​ji takvo što.
– Go​to​vo i ne posto​ji. Ima nas tek ne​ko​li​ko, ali, opće​ni​to gle​da​no, izu​mi​r e​mo. Nema posla.
– Vi ste onda kao i mi da​di​lje... ili kako to da​nas po​mod​no zovu baby sitte​ri​ce. I mi smo na od​-
lasku. Da​nas to rade klinke, stu​denti​ce, cure iz susjed​stva, ona​ko usput... Čula sam da čak od​la​ze i u
Englesku.
– Pa i od​la​ze... Re​ci​mo, moja kći...
– I vi biste, gospo​di​ne Ba​bi​cu...
– Ba​nić – ispra​vi je on.
– I vi biste, gospo​di​ne Ba​ni​ću, da vam pri​čam o Ro​bertu Svi​la​r u?
– Da.
– A hoće li to što bih ka​za​la biti isko​r ište​no pro​tiv nje​g a ili u nje​g o​vu ko​r ist? – nagne se ona
pre​ma istra​ži​te​lju pre​ko plo​he sto​la za ko​jim su sje​di​li. – Zna​te, to mi je jako važno.
– Pa vi​di​te... stva​r i su... – poč​ne on izo​ko​la, ne zna​ju​ći što je bo​lje ka​za​ti, ali onda ipak od​lu​či:
– Pro​tiv.
– Do​bro! Da​pa​če, od​lič​no! Ha, ha, ha! Svi​đa​te mi se! – raspo​lo​ži se Nani. – A zna​te li vi, gospo​-
di​ne Za​r i​ću, zna​te li vi...
– Ba​nić – ispra​vi je još je​danput, premda mu se či​ni​lo kako od toga neće biti ve​li​ke ko​r isti.
– Zna​te li vi da je on ka​dar ura​di​ti svašta oni​ma koji kre​nu pro​tiv nje​g a?
– Znam. Mislim da sam zbog toga i ov​dje.
– Za​misli​te taj pa​r a​doks! – nasmi​je se ona vlasti​toj pretpostavci. – Za​misli​te da na kra​ju ipak ne
umrem od raka nego od ruke nje​g o​vih nitko​va. Pa to bi bilo za film!
– Nego – reče ona na​kon kra​će šutnje. – Mo​r am vam od​mah na po​četku ka​za​ti nešto važno.
 On na​ću​li uši.
– Rado bih pu​ši​la. Ovi idi​o ti s odje​la to ne do​pušta​ju! Kao, pu​še​nje je štetno. Od nje​g a se do​bi​va
rak, ha, ha, ha!
On izva​di Marlbo​ro, a ona svo​jim drhta​vim prsti​ma razmjerno spretno izvu​če ci​g a​r e​tu. On joj
pri​pa​li. Po​tom pri​pa​li i sebi, premda je pretpostavljao da je pu​še​nje stro​g o za​bra​nje​no i pa​ci​jenti​ma, i
posje​ti​te​lji​ma.
– Eh, prošla su ta vre​me​na! – otpuhne ona dim i neka joj sje​ta pre​le​ti pre​ko lica. Kao da je više
ža​li​la za tim što su prošla ta vre​me​na, nego što, eto, pro​la​zi i sam ži​vot. – Ušla sam u tu kuću kada se
on vra​tio iz Austri​je s no​vom, mla​dom, li​je​pom že​nom u vi​so​koj trud​no​ći. Bilo je to u lje​to 1978. i
potkraj go​di​ne ona je ro​di​la sinči​ća tako ma​log, nježnog i sla​bog da su dokto​r i misli​li kako neće pre​-
živje​ti. Zna​te, ušla sam u tu kuću, da tako ka​žem, s ne​po​di​je​lje​nim simpa​ti​ja​ma. Obo​je su mi bili
izvrsni. Bobi je bio tako du​ho​vit, šarmantan, ga​lantan, a Effie kao neka osjetlji​va biljka, posve nespo​-
sob​na za bilo kakvu zlo​ću.
Ona se la​g a​no za​kašlje, pa sumnji​ča​vo pogle​da u ci​g a​r e​tu kao da s njom nešto nije u redu. Za​tim
po​la​ko po​vu​če slje​de​ći dim, kao da se želi uvje​r i​ti u ispravnost Marlbo​ra što ga je Ba​nić ku​pio u
lažnom duty free sho​pu.
– Ali tre​ba​lo mi je samo ne​ko​li​ko mje​se​ci pa da shva​tim da je on gad, a ona ne​vi​no biće uhva​će​-
no u lavlji brlog. Kad samo po​mislim ko​li​ko je puta namje​r a​va​la oti​ći, ali nije ima​la sna​g e. Bo​ja​la se
da će joj odu​ze​ti di​je​te ili ura​di​ti što​g od loše.
– Čuo sam da je ona bila nje​g o​va Da​ni​elli – reče Ba​nić važno.
– Ne znam tko je to – zbu​ni se Nani Drach.
– Do​bro, do​bro – prizna on. – Ni meni baš nije posve... A što je bilo sa svim tim sli​ka​ma? Ona je,
na​vod​no, bila bo​g a​ta?
– Effie je bila vrlo bo​g a​ta! Samo sli​ke što ih je sa so​bom do​ni​je​la znatno su pre​ma​ši​va​le vri​jed​-
nost sve​g a ono​g a što je Svi​lar ste​kao svo​jim eksportno-importnim mu​lja​ža​ma. A ono što je tre​ba​la
nasli​je​di​ti u Beču... Zna​te, gospo​di​ne Bu​bi​ću, često sam po​mišlja​la da ju je taj nitkov ože​nio ra​ču​na​ju​-
ći baš na nje​zi​nu imo​vi​nu. Toga ima! Zar ne? – nasmi​je se ona lu​ka​vo.
– Pa ima... da​ka​ko.
– Ne​mojte mi samo ka​za​ti da ste i vi je​dan od takvih – pripri​je​ti mu ona u šali prstom.
– Oh, ne! Ni​ka​ko! – nasmi​je​ši se on. – Ja sam baš sa suprotne stra​ne. Mene je žena osta​vi​la i
odve​la sa so​bom komple​tan vozni park, uze​la mi vilu i kuću u Opa​ti​ji... toč​ni​je u Kostre​ni...
Ona se po​novno za​kašlje, a na vra​ti​ma se stvo​r i mla​di bolni​čar sa smi​ješno pod​ši​ša​nom bra​di​-
com, koji, vi​djevši kako pa​ci​jenti​ca i posje​ti​telj mirno puše i otre​sa​ju pe​peo po podu, sko​či kao da je
na​le​tio na kakvu sa​bla​zan:
– Gospo​đo Drach! Kako samo mo​že​te na tako drzak na​čin krši​ti kuć​ni red?! Pu​še​nje je za​bra​nje​-
no čak i na orto​pe​di​ji, a vi mi tu di​mi​te na pulmo​lo​g i​ji! Ja ću vas smjesta i ne​o po​zi​vo pri​ja​vi​ti pri​ma​-
ri​ju​su Šla​usu!
– I što?! I što?! – izde​r e se ona na nje​g a. – On će mi za kaznu uki​nu​ti zra​če​nje?! Ili će mi izva​di​ti
i dru​g o pluć​no kri​lo? Mla​di idi​o te, mo​že​te svo​je ble​sa​ve pri​jetnje oka​či​ti mač​ku za rep!
Bolni​čar je nešto promrmljao i oti​šao, ali su oni ipak uga​si​li ci​g a​r e​te.
– A čime se, zapra​vo, Svi​lar ba​vio? – upi​ta on po​igra​va​ju​ći se otvo​r e​nom ku​ti​jom ci​g a​r e​ta.
 – To mi zapra​vo ni​ka​da nije bilo jasno. To su sve bili neki poslo​vi koji ne​ma​ju pra​vo ime. Ne​ka​-
kav eksport, pa ne​ka​kav marke​ting, pa ne​kakvo ula​g a​nje, posre​do​va​nje... Kad netko kaže da je šuster,
onda znaš da pra​vi ili popravlja ci​pe​le. Kad je netko uči​telj, onda se bavi po​du​ča​va​njem dje​ce. A čime
se bavi, re​ci​mo, me​na​džer? Eto, on vam se ba​vio samo takvim stva​r i​ma i bio više vani nego u Zagre​-
bu. A i Effie je često od​la​zi​la u Beč. U sve​mu tome je​di​ni sam spas bila ja, jer nisu mo​r a​li pre​vi​še
misli​ti na di​je​te. Ali sve te nje​g o​ve mu​lja​že nisu ništa pre​ma ono​me što je za​si​g urno ra​dio kad je po​-
čeo rat.
– Su​dje​lo​vao je u ratu? – upi​ta Ba​nić na​ivno, kao da ne zna da su svi su​dje​lo​va​li, i da su svi bili
na na​šoj stra​ni.
– Što ja znam može li se to nazva​ti su​dje​lo​va​njem – za​misli se ona, pa mu uzme ku​ti​ju iz ruke i
izva​di novu ci​g a​r e​tu. Osvrne se kao da ipak ne bi vo​lje​la da je bolni​čar vidi, pa se po​tom poslu​ži Ba​-
ni​će​vim plastič​nim upa​lja​čem. On se više nije usu​dio pu​ši​ti, nego ju je nasta​vio slu​ša​ti ču​de​ći se kako
je strašna bo​lest nije uspje​la odviknu​ti od pu​še​nja.
– Neg​dje u lje​to 1991. jed​no je po​pod​ne do​šao kući u gardijskoj uni​formi... Zna​te, ono ša​r e​no...
Zenge... kako se to tada zva​lo. To je bio je​di​ni put da ga je netko vi​dio tako odje​ve​no​g a, ali se, kako
se pri​ča​lo, od tog dana zdušno ba​cio na obra​nu do​mo​vi​ne. Od​la​zio je na ne​kakve noć​ne sastanke, pu​-
to​vao u Beč, Rim i Münc​hen, tko zna kamo. Do​la​zi​li su po nje​g a s ne​kakvim sku​pim auto​mo​bi​li​ma,
spo​mi​njao je ime​na od ko​jih zasta​je dah, javljao se te​le​fo​nom iz Ma​đarske, tra​žio da se za​pi​šu ne​-
kakve besmisle​ne po​r u​ke za gospo​di​na ovo​g a ili ono​g a... Gospo​di​ne Ba​ki​cu, to je sve sku​pa bilo
sumnji​vo do neba. Oni koji su se bo​r i​li za do​mo​vi​nu bili su s puškom do ko​lje​na u vodi i bla​tu, a Svi​-
la​r o​ve ste ci​pe​le mogli posta​vi​ti umjesto špigla i obri​ja​ti se. A onda su ga na​če​le no​vi​ne, u pa​ke​tu sa
slič​nim do​mo​ljub​nim primjerci​ma. Povla​či​li su ga po listo​vi​ma čija je ime​na on izgo​va​r ao s ga​đe​-
njem.
– Zbog čega su ga dohva​ti​li?
– Kako zbog čega!? – otpuhne ona dim, kao da je to samo po sebi jasno. – Zbog bo​g a​će​nja!
Zbog ile​g alno​g a i ne​mo​r alno​g a bo​g a​će​nja, zbog trgo​vi​ne oružjem, zbog ne​o vlašte​nog ko​r ište​nja
raznim stra​nim fondo​vi​ma za po​moć i ob​no​vu zemlje, zbog strašnih, ali za​lud​nih stva​r i, jer ih je i
pre​vi​še igra​lo u toj momča​di...
– Na​r avno, nisu mu ništa do​ka​za​li?
– Ništa.
– Nije vje​r o​jatno ni bilo vo​lje za takvo što?
– Bilo je – reče ona pa po​novno poč​ne kašlja​ti. Vi​dje​lo se da joj, ma ko​li​ko se tru​di​la, dim ipak
sme​ta, premda od tog po​r o​ka više nije mogla do​bi​ti rak.
– Bilo je – po​no​vi na​kon što je uspje​la smi​r i​ti ka​šalj. – I te kako je bilo. Do​šao je neki mla​di
ambi​ci​o zni tip iz fi​nancijske po​li​ci​je... ili se to tada zva​lo dru​g a​či​je... I taj je svojski pre​da​no za​r o​nio
u »slu​čaj Svi​lar«...
– I je li pro​na​šao što​g od?
– Tko bi to znao – za​misli se ona i pogle​da van u snježnu pa​no​r a​mu grad​skih kro​vo​va. – Vje​r o​-
jatno jest, ali je sve otišlo s njim. Jad​nik se ubio. Sko​čio je s te​r a​se de​se​te​r o​katni​ce u no​vom Zagre​bu.
Posli​je je u ne​kom listu izišla pri​ča o nje​g o​voj nesretnoj lju​ba​vi pre​ma ne​kakvoj curi... Vje​r o​jatno su
to iskonstru​ira​li, jer mu je u ruci na​đe​no li​ci​tarsko srce, što je tre​bao biti znak lju​ba​vi. Nje​g o​vi su ro​-
di​te​lji sve to de​manti​r a​li.
– Misli​te da se nije ba​cio?
 – Ne​mam tu što misli​ti! Tko će zna​ti! – nasta​vi Nani. – Uglavnom, u kući se če​ka​lo da dođe novi
istra​ži​telj, struč​njak za fi​nanci​je, a onda se do​g o​di​la ta pro​va​la, to razbojstvo.
– To je bilo 1992. go​di​ne?
– Da. Jed​ne su noći u kuću upa​li maski​r a​ni lju​di u uni​forma​ma hrvatske vojske. I to je tada bio
čest slu​čaj. Go​to​vo folklor. Po​ku​pi​li su nešto malo dra​g o​cje​nosti, nešto novca, elektronske ure​đa​je,
tro​fejni pištolj, ve​ne​ci​janske bo​de​že i kompletnu do​ku​menta​ci​ju koja je mogla kompro​mi​ti​r a​ti Svi​la​-
ra, što mu je došlo kao na​r u​če​no... Katkad po​mislim kako je u sve​mu tome on imao svo​je prste...
– Pa mo​g ao ju je i sam uništi​ti. Čemu pro​va​la? – pri​mi​je​ti istra​ži​telj.
– Nije mo​g ao – odvra​ti ona po​ka​zu​ju​ći za jed​nu obič​nu da​di​lju i pre​ve​li​ku upu​će​nost. – Da ju je
uništio sam, bio bi još sumnji​vi​ji. Ako se u tre​nu dok se na​la​zio pod istra​g om htio oslo​bo​di​ti do​-
kaznog ma​te​r i​ja​la, mo​r ao je to ura​di​ti na vrlo uvjerljiv na​čin. Pro​va​la je bio je​dan od najbo​ljih.
– Dakle, misli​te da je isko​r istio pro​va​lu da se ri​je​ši do​ka​za?
– Najvje​r o​jatni​je.
– A Effie?
Ona zasta​ne kao da joj je ne​ugod​no sje​ća​ti se tih stva​r i. Kako je i sama rekla, Effie joj je bila
dra​g a, a Ro​bert mrzak.
– Čula je da se nešto do​g a​đa u kući, izišla je iz sobe i nazva​la po​li​ci​ju. Na​ime, bile smo u kući
same jer je Svi​lar bio neg​dje u Nje​mač​koj. Po​tom je pala niz stu​be i slo​mi​la kra​lježni​cu. Ne​mojte me
samo pi​ta​ti je li ju netko gurnuo ili je pala slu​čajno, jer su me tu stvar prokle​ti po​li​cajci pi​ta​li bar de​-
set ti​su​ća puta! Možda je pala, a možda ju je netko i gurnuo. Uglavnom, Svi​la​r u je i to došlo kao na​-
ru​če​no. Ne samo da se ri​je​šio vru​će do​ku​menta​ci​je, nego i kompli​ci​r a​ne bra​ko​r azvod​ne parni​ce i ne​-
ugod​ne di​o be imutka.
– Kakve parni​ce? – izne​na​di se Ba​nić pa ko​nač​no i on pri​pa​li još jed​nu ci​g a​r e​tu. Nije više mo​-
gao iz​drža​ti, bez ob​zi​r a na to ko​li​ko pri​ma​r i​ju​sa sazna​lo za taj grozni de​likt.
– Pa, on i Effie bili su pred razvo​dom. Ona je htje​la po​ku​pi​ti di​je​te, svo​je krpi​ce, imo​vi​nu i vra​-
ti​ti se u Beč. To je za Svi​la​r a bilo krajnje ne​ugod​no i on bi svašta ura​dio samo da je spri​je​či. Ne ka​-
žem da bi orga​ni​zi​r ao tako slo​že​nu stvar, ali... Zna​te, nig​dje ne mo​že​te biti si​g urni od nje​g o​ve ruke...
Je​di​no tamo kamo ja idem...
Ona se nasmi​je, a nje​mu neka hlad​no​ća pro​ju​r i le​đi​ma.
– Posli​je je on če​kao lju​de iz fi​nancijske po​li​ci​je da nasta​ve s istra​g om, ali je umjesto njih došlo
od​li​ko​va​nje i nitko ga više ni za što nije pi​tao. Osta​vinska raspra​va iza Effie bila je krajnje jed​-
nostavna, a po​ku​šaj nje​zi​na oca, dede Kla​usa iz Beča da do​bi​je sta​r a​teljstvo nad Arnom naš je sud
glatko od​bio. Una​toč na​po​r i​ma svih nje​g o​vih sku​pih odvjetni​ka. I tu je naš vješti Robi Svi​lar izi​šao
kao po​bjed​nik, kao šampi​o n. Premda mi to nije posve jasno.
– Zašto vam nije jasno? – za​ču​di se Ba​nić. – Pa sasvim je normalno da sud do​su​di di​je​te ocu, a
ne dje​du!
– Gospo​di​ne Ni​ki​ću! – oslo​vi ga ona već tko zna ko​jim po redu pogrešnim pre​zi​me​nom. – Sta​-
no​vi​to vri​je​me oni su že​lje​li još jed​no di​je​te, ali ga nisu mogli ima​ti. On se čak neko vri​je​me li​je​čio
od neplod​nosti, ali, oči​to, be​zuspješno. O tomu nisu ni​ko​me go​vo​r i​li i to su kri​li kao zmi​ja noge. A
opet... zbro​ji​te samo dva i dva i do​đi​te do zaključ​ka. On je do​veo Effie iz Beča u vi​so​koj trud​no​ći, a
posli​je se li​je​čio od neplod​nosti! Premda se to u toj kući ni​ka​da nije ka​za​lo, ja mislim da Arno nije
nje​g ov sin.
 – Nego čiji?
– Beč je ve​li​ki grad – slegne ona ra​me​ni​ma, a on po​šu​ti pred te​r e​tom či​nje​ni​ca što ih je ne​tom
doznao.
– A kako je vas otje​r ao?
– Mene!? – nasmi​je se ona. – Mene vam nije teško otje​r a​ti, jer ni​ka​da ne zatva​r am oči, a usta još
ma​nje. Ja sam se bri​nu​la za dje​ča​ka ko​je​g a su oni ipak uspje​li posve upro​pasti​ti. Di​je​te je bilo šutlji​-
vo, bo​jažlji​vo, stid​lji​vo, intro​verti​r a​no... Nije uopće imao pri​ja​te​lja, a dje​vojči​ca se zapra​vo bo​jao.
Baš je​dan od onih ti​po​va kakvi u zre​losti završe u du​ševnoj bolni​ci ili zatvo​r u. Po​ku​ša​va​la sam sve ne
bih li ga ne​ka​ko otvo​r i​la svi​je​tu, po​bu​di​la nje​g o​vu društve​nost, ali nije išlo. I onda, kad mu je bilo
de​vetna​est go​di​na, u kuću je došla pje​va​či​ca...
– Ma​r i​ca Sko​ko.
– Ja ni​ka​da ni​sam izusti​la ime te ga​du​r e! – ra​žesti se sta​r a gospo​đa Drach, pa nasta​vi: – Pje​va​či​ca
je ne​ka​ko čud​no utje​ca​la na nje​g a. Ja sam vrlo brzo shva​ti​la da je stalno gle​da iz prikrajka, da skuplja
nje​zi​ne sli​ke i izreske iz no​vi​na, da je zapra​vo opči​njen njo​me. Ne znam, možda je to normalno da
ba​la​vac bez seksu​alnog iskustva po​lu​di za si​li​konskim si​sa​ma oče​ve žene...
– Nisu si​li​konske... – pri​mi​je​ti Ba​nić sasvim ne​umjesno.
– Za mene su si​li​konske! – osorno će ona. – Dakle, možda je i to normalno, ali nije normalno da
se takva gospo​đa, takva po​majka po​igra​va s nji​me. Da se sunča na te​r a​si bez grud​nja​ka, da izla​zi iz
ku​pa​o ni​ce u pro​zirnoj spa​va​ći​ci, da ga moli da joj po​mogne raskopča​ti grud​njak jer joj se kopča to​-
bo​že strga​la...
– Ho​će​te li ka​za​ti da se među nji​ma odigra​lo i ono?...
– To ne znam, jer sam otišla praktič​ki iste one go​di​ne kada je ona došla. Znam samo da ga je ona
izlu​đi​va​la i da se takvo što moglo do​g a​đa​ti samo ako je bilo dio neke nje​zi​ne stra​te​g i​je. Ne​mam
pojma što se posli​je do​g o​di​lo. Znam samo da je pje​va​či​ca shva​ti​la da vi​dim i ra​zu​mi​jem nje​zi​nu igru
pa je na​g o​vo​r i​la muža da me otpusti.
– Do​bro – pri​mi​je​ti Ba​nić. – Deč​ko je imao de​vetna​est go​di​na. U toj mu dobi nije potreb​na gu​-
vernanta.
– Na​r avno da nije, gospo​di​ne Ba​ni​ću! – s oča​ja​njem će ona, prvi put po​g o​divši pre​zi​me. – Ali
mo​r a​te zna​ti da sam ja u toj kući bila sve! I ku​ha​r i​ca, i so​ba​r i​ca, i savjetni​ca, i... Da je Effie osta​la
živa, ja bih još uvi​jek bila tamo, i ne bih ima​la ovu prokle​ti​nju na plu​ći​ma!
Tu joj je puknuo glas i ona se raspla​ka​la, ali nije bilo jasno pla​če li zbog toga što Effie više nije
među ži​vi​ma ili se sa​ža​li​la nad vlasti​tom sud​bi​nom. Umi​r io ju je ne​ka​ko ugu​r avši joj među prste još
jed​nu ci​g a​r e​tu. Ona po​vu​če dim i otre suze ru​ka​vom prlja​vo​g a bolnič​kog ha​ljetka. Dje​lo​va​la je tako
usamlje​no i izgub​lje​no da je i Ba​ni​ću zasta​la kned​la u grlu.
Na vra​ti​ma se po​ja​vio onaj isti bolni​čar i s pri​je​ko​r om pogle​dao pre​ma pa​ci​jenti​ci koja je po​-
novno ne​do​pušte​no pu​ši​la. Htio je nešto ka​za​ti, ali ga je Ba​nić pre​du​hitrio, izva​divši iz dže​pa re​-
volver i tresnuvši nji​me po glatkoj površi​ni sto​la:
– Slu​šaj, kli​pa​ne, ja imam ovje​r e​nu potvrdu o PTSP-u, pa sad samo reci još jed​nu ri​ječ o pu​še​-
nju na pulmo​lo​g i​ji!
Znao je da bra​ni​ti gospo​đi Drach da puši nije ništa dru​g o no tra​g i​ko​mič​ni apsurd. Kako osu​đe​-
no​me na smrt zbog zdravstve​nih razlo​g a za​bra​ni​ti posljed​nju ci​g a​r e​tu?
– Ovaj svi​jet pre​pun je raznih pizda​r i​ja i došlo je vri​je​me da netko izva​di re​volver i tresne nji​me
po sto​lu! – do​dao je, na​kon čega se upla​še​ni bolni​čar diskretno po​vu​kao.
Ona se do​bro​dušno nasmi​je, či​ni​lo se da je kri​za prošla.
– One noći 1992. – pad​ne Ba​ni​ću na pa​met nešto što je že​lio provje​r i​ti – rekli ste da je Effie usta​-
la i pozva​la po​li​ci​ju.
– Da.
– I ko​li​ko je po​li​ci​ji tre​ba​lo da dođe?
– Za​ču​do, došli su vrlo brzo. Baš u času kad su pro​valni​ci izla​zi​li. Dvo​ji​ca od njih usko​či​la su u
kombi i kre​nu​la, a tre​ći, koji je oči​to bio sta​r i​ji i spo​r i​ji, potrčao je pre​či​com, do​lje pre​ma za​vo​ju.
Po​li​ci​ja je za​pu​ca​la pre​ma kombi​ju, a kombi je po​ju​r io i pu​nom brzi​nom na​le​tio na ono​g a tre​ćeg,
baš kad je istrčao na cestu. Iz moje se sobe sve to moglo vi​dje​ti kao na dla​nu. Taj najsta​r i​ji je pao, a
ko​ta​či teškog vo​zi​la prešli su mu pre​ko oba ko​lje​na. Kombi je za​tim naglo zastao, ona dvo​ji​ca su
izju​r i​la i po​ku​pi​la tre​će​g a, koji je le​žao na cesti ne​pokre​tan. Uba​ci​li ga brzo u vo​zi​lo i nesta​li u noći.
Ni​ka​da ih nisu pro​našli. Ali to kako su pro​ju​r i​li pre​ko čovje​ko​vih ko​lje​na... i sad se na​je​žim i uči​ni
mi se da jasno ču​jem kako mu kosti krc​ka​ju i raspa​da​ju se. Gospo​di​ne Ba​ni​ću, ako je taj nesretnik, ili
taj gad, ostao živ, e taj je sada sto posto u inva​lid​skim ko​li​ci​ma.

Kad je Ba​nić izi​šao iz sive, beznad​ne zgra​de Insti​tu​ta za onko​lo​g i​ju do​g o​di​lo se nešto što je pod​-
sje​ća​lo na vojnu vježbu. Je​dan po​li​cijski auto​mo​bil pro​ju​r io je pre​ko sni​je​g om prekri​ve​no​g a bolnič​-
kog travnja​ka i prepri​je​čio put nje​g o​vu de​r utnom Golfu, iz obližnje​g a grmlja isko​či​la su dva po​li​-
cajca, a do​lje s parki​r a​lišta do​ju​r io je džip iz ko​je​g a su isko​či​la dva spe​ci​jalca s pancirka​ma.
– Koji je ovo ku​r ac!? Pro​našli ste leglo Al Qu’ide? – mrzo​voljno će Ba​nić izla​ze​ći iz Golfa koji
nije sti​g ao ni upa​li​ti.
Ne oba​zi​r u​ći se ni​ma​lo na nje​g o​ve prosvje​de, je​dan ga je po​li​ca​jac obo​r io na tlo i sta​vio mu li​-
si​ce, dok mu je spe​ci​ja​lac sta​vio pušča​nu ci​jev na za​ti​ljak i snažno mu pri​tisnuo lice o ne​r avni asfalt.
– Prizna​jem! Ja sam se onim avi​o ni​ma za​le​tio u Twin Towers! – vi​kao je on odozdo, dok su mu
se zrnca pi​jeska s površi​ne asfalta za​ba​da​la u lice.
Petna​estak mi​nu​ta posli​je sje​dio je u ure​du inspekto​r a Do​g a​na i rupči​ćem po​ku​ša​vao obri​sa​ti
ostatke krvi s lica. Nije imao li​si​ce na ru​ka​ma, i to je bilo posve pro​tupro​pisno, ali je Do​g an tako
odre​dio, kao da želi po​ka​za​ti kako spram nje​g a osje​ća bar neku malu naklo​nost. Osim toga, da je ko​-
jim slu​ča​jem i po​lu​dio, i bilo što po​ku​šao ura​di​ti, u kutu sobe sje​dio je spe​ci​ja​lac s auto​matskom
puškom če​ka​ju​ći da ga smi​je​ni obič​ni stra​žar.
– Je​be​mu ma​ter, Vinko! Ti valjda i na vlasti​ti ro​đendan pri​vo​diš goste u li​si​ca​ma, a da​r o​vi sti​žu
u »crnoj ma​r i​ci«. Mo​g ao si me nazva​ti i ja bih od​mah do​šao. Boga mu, pa slu​žiš se valjda mo​bi​te​-
lom! Uzmeš ga u ruku, utipkaš moj broj, ka​žeš mi da sam osumnji​čen za na​pad na Svjetski trgo​vač​ki
centar i ja od​mah do​đem. Tako ko​mu​ni​ci​r a​ju normalni lju​di... a ti...
– Ni​ko​la – pre​ki​ne ga bivši ko​le​g a Dogân. – Ti si odu​vi​jek bio iro​ni​čan, ali ni​kad brb​ljav. Uvi​jek
si znao ža​o ku za​pa​ki​r a​ti u jed​nu re​če​ni​cu. Dvi​je su ti već bile pre​vi​še, a tri ne​ukus.
– A ti si znao sla​ti samo jed​nog čovje​ka da oba​vi uhi​će​nje. A sad mi se uči​ni​lo da si po​di​g ao i
re​zervni sastav.
– Ne pretje​r uj! – reče on pa otvo​r i la​di​cu sto​la i poč​ne po njoj nešto tra​ži​ti. – Posto​je pro​pi​si o
tomu kako se uhi​ću​je osumnji​če​ni za ubojstvo. Ništa dru​g o nismo ra​di​li nego pro​vo​di​li taj pro​pis.
 – Kakvo ubojstvo? – zine Ba​nić od izne​na​đe​nja.
Ko​mar je po​la​ko rastva​r ao pla​vu ku​vertu i iz nje va​dio ne​kakve fo​togra​fi​je.
– Slo​venska je po​li​ci​ja pokraj ne​kakve male pi​vo​va​r e u Po​lomju iz te​me​lja ne​završe​nog vi​ja​-
dukta uspje​la izva​di​ti leš ustri​je​lje​no​g a čovje​ka sta​r og dva​de​se​tak go​di​na. Do​ja​vu su do​bi​li te​le​fo​-
nom od neznanca koji je go​vo​r io slo​venski s ja​kim hrvatskim naglaskom...
– A ti si se od​mah dosje​tio – do​metne Ba​nić – kako baš ja go​vo​r im slo​venski s ja​kim hrvatskim
naglaskom pa si poslao po mene. Ti imaš fe​no​me​nalnu intu​ici​ju. Sada mo​r aš još samo do​vesti svoj
odred za »pri​ja​teljsko uvje​r a​va​nje« i ja ću na​kon de​set mi​nu​ta prizna​ti da sam ubio tog čovje​ka, a na​-
kon toga po​ku​šao za​ma​za​ti ci​je​lu stvar po​di​g avši iznad nje​g o​va leša komple​tan vi​ja​dukt.
– Uvi​jek ista pri​ča – ki​se​lo se nasmi​je inspektor Do​g an pa pru​ži Ba​ni​ću snop fo​togra​fi​ja.
Osje​ća​ju​ći la​g a​nu jezu, Ba​nić ih poč​ne pregle​da​va​ti. Ne jed​noj ga se moglo vi​dje​ti kako sje​di za
sto​lom mo​te​la u Po​lomju i pije tamno pivo. Na dru​g oj je sta​jao ispred ze​le​nog Punta zagre​bač​ke re​-
gistra​ci​je i nešto pro​matrao. Na tre​ćoj je pre​la​zio s jed​nog balko​na mo​te​la na dru​g i. Na četvrtoj se u
nešto zagle​dao sto​je​ći ispred ne​dovrše​nog vi​ja​dukta u či​jem je pod​nožju pro​na​đen leš. Fo​togra​fi​ja je
bilo dva​de​se​tak i sva​ka od njih na neki je na​čin mogla poslu​ži​ti i kao do​kazni ma​te​r i​jal pro​tiv Ba​ni​ća,
jer se vi​dje​lo da je na tome mjestu bio u isto vri​je​me kada i ubi​je​ni, te da je obi​la​zio mjesto na ko​je​-
mu je otkri​ven leš.
– Tko ti je ovo dao?
– Posla​li su nam Slo​venci. Netko je poslao nji​ho​voj po​li​ci​ji. Oni ne zna​ju tko.
– A zna​ju li identi​tet žrtve?
– Ne.
– Onda im javi da je to dva​de​set i pe​to​g o​dišnji hrvatski državlja​nin Arno Svi​lar iz Zagre​ba, ne​-
za​poslen, ne​o že​njen... A ako malo bo​lje pretre​su oko​liš, nije isklju​če​no da će pro​na​ći još je​dan,
ženski leš, tri​de​set i pe​to​g o​dišnje Ma​r i​ce Sko​ko, uda​ne Svi​lar, umjetnič​kog ime​na Ma​r aya.
Re​kavši to, on za​vu​če ruku u džep i pred za​ču​đe​nim Do​g a​nom tresne po sto​lu po​lu​r aspad​nu​tom
plastič​nom ku​ti​jom s maksi singlom spo​me​nu​te Ma​r i​ce Sko​ko.
– Dakle, na tomu ra​diš? – pod​bo​či Do​g an gla​vu o dlan desne ruke. – Je li to kakva mrač​na pri​ča?
– Da, ali još ne znam u ci​je​losti kakva. Taj mla​di Arno ukrao je ocu nešto čime ga ucje​nju​je. Ne
znam još što, ali sam na do​brom putu da saznam. Ali ako me ti strpaš u istražni zatvor, mogu se s tim
poz​dra​vi​ti. A ako bu​deš pa​me​tan, može nam obo​ji​ci biti od ko​r isti.
– Misliš?
– Vinko! Pa ti znaš da ni​ka​da ni​sam imao tajni pred to​bom! – reče on nešto što je go​to​vo zazvu​-
ča​lo kao lju​bavna izja​va, tako da se sta​r i po​li​ca​jac gro​ho​tom nasmi​jao.
– Slu​šaj me, Ni​ko​la – reče on važno kao da do​no​si pre​su​du u ovom slu​ča​ju. – Još ni​sam do​bio
sve službe​ne pa​pi​r e iz Slo​ve​ni​je i mogu se pra​vi​ti da nisi, kako se to kaže, na adre​si. Dat ću ti par
dana vre​me​na, ali ne​moj smetnu​ti s uma da si pod stalnom prismotrom.
– Ja sam iona​ko pod stalnom prismotrom – reče Ba​nić – tako da ću moći otrpje​ti i tvoj par pasa.
– Do​bro, onda bri​ši da te ne vi​dim! – izde​r e se na Ba​ni​ća pred zbu​nje​nim spe​ci​jalcem koji oči​to
nije mo​g ao povje​r o​va​ti da inspektor pušta na slo​bo​du ne​ko​g a tko je ne​tom uhi​ćen.
– Če​kaj ! – za​usta​vi Do​g an Ba​ni​ća. – Evo ti re​volver i dozvo​la.
I dok je Ba​nić izla​zio iz Do​g a​no​va ure​da, mo​g ao je još čuti kako inspektor tu​ma​či mla​dom spe​-
ci​jalcu:
– On je moj bivši ko​le​g a i pri​vatni de​tektiv. Radi svoj po​sao i ne može biti ubo​ji​ca. Ku​r ac ti Slo​-
venci zna​ju!
– Zna​či, on je vaš pri​ja​telj? – upi​ta mla​di spe​ci​ja​lac.
– Ne! To ni​kad ni​sam re​kao! Lju​di tako je​be​ne na​r a​vi nisu ni​či​ji pri​ja​te​lji.
Kad je iza​šao iz po​li​cijske sta​ni​ce, upra​vo se upa​li​la grad​ska rasvje​ta, obo​jivši sni​jeg u
obližnjem parku bli​je​do​na​r ančastim ni​jansa​ma. Ba​nić izva​di ci​g a​r e​te i potra​ži upa​ljač, ali onda shva​ti
da ga je za​ci​je​lo za​bo​r a​vio na Insti​tu​tu kod Nani Drach. Nasre​ću, pe​de​se​tak me​ta​r a da​lje bio je ki​o sk
Du​ha​na i on kre​ne ku​pi​ti novi. Upa​lja​či su iona​ko jefti​na potrošna roba koja se stalno neg​dje za​bo​-
ravlja.
Zastao je pred ki​o skom, zatra​žio tri upa​lja​ča, a za​tim ugle​dao naslovni​cu sutrašnjih no​vi​na što ih
je pro​da​va​či​ca upra​vo stavlja​la na nji​ho​vo mjesto. Zatra​žio je brzo i no​vi​ne, a na​kon toga, pri svjetlu
s ki​o ska, od​mah po​čeo či​ta​ti čla​nak koji ga je tako za​inte​r e​si​r ao. Tra​g om masnog naslo​va na prvoj,
pro​na​šao je ve​li​ki tekst na dva​na​estoj stra​ni​ci. Ispod naslo​va Trgo​vač​ka arka​di​ja vi​dje​la se sli​ka
pozna​te mu udo​li​ne sa spa​lje​nim stakle​ni​ci​ma i na​pušte​nim ku​ća​ma i ima​nji​ma, a ispod sli​ke bio je i
čla​nak o tomu kako na​do​mak Sa​mo​bo​r u niče ve​leb​na, kompleksna trgo​vač​ka arka​di​ja čiju okosni​cu
čine bri​tanski Qu​atterpri​ce, norveška Ikea, a oko njih još ne​ko​li​ko vrlo pozna​tih tvrtki ra​za​su​tih u
obli​ku umjetno​g a gra​da, ure​đe​no​g a na na​če​li​ma go​le​mog sho​ping malla. Usto će na tom prostra​nom
kompleksu biti po​dignut ho​tel, benzinska crpka, pod​zemna parki​r a​lišta i ga​r a​že, za​bavni centri i tko
zna što sve ne. Investi​ci​ja je, pre​ma no​vinskoj pro​cje​ni, bila to​li​ko ve​li​ka da broj nula, kako je du​ho​-
vi​to pri​mi​je​tio autor članka, uopće ne bi stao u no​vinski re​dak.
Ba​nić zatvo​r i no​vi​ne svjestan da slu​čaj Ta​lon popri​ma sve jasni​je kontu​r e.
 21.

BA NIĆ JE POZVO NIO NA DRU GOM KATU i na​kon vrlo kratkog če​ka​nja otvo​r i​la su se vra​ta na ko​ji​ma se po​ka​-
za​lo konspi​r a​tivno Ko​ma​r o​vo lice s prstom na usna​ma. Pustio ga je u stan, po​la​ko, je​dva čujno zatvo​-
rio vra​ta, a za​tim ga po​veo do svo​je rad​ne sobe. Soba mu je bila savrše​no ured​na, parket se sja​jio od
ne​ko​g a no​vog lašti​la, knji​g e na po​li​ci bile su po​r e​da​ne ge​o metrijskom pre​ciznošću, prekri​vač na
trosje​du nije imao ni​jed​nog na​bo​r a, a rad​ni je stol bio po​put zrca​la, kao da na nje​mu nitko ni​ka​da nije
ni ra​dio.
– Da te nema tu, po ovom bih bespri​je​kornom redu zaklju​čio da si umro – reče Ba​nić sje​da​ju​ći
na trosjed. Nije mu bila jasna razli​ka izme​đu ove aseptič​ne ured​nosti i posve​mašnjeg ne​r e​da vi​kendi​-
ce u ko​joj je Ko​mar ra​dio mi​ni​ja​turni Pa​r iz.
– Kad mi sve pospre​me. Čim ja odem pi​šat, u sobu ule​ti žena, kći, sna​ha ili be​di​ne​r i​ca i od​mah
pre​ko sve​g a pro​ju​r e sa svo​jim usi​si​va​či​ma, krpa​ma i prokle​tim lašti​li​ma. Kad bih i htio, ne bih mo​-
gao napra​vi​ti ne​r ed.
Ba​nić nije uspio vi​dje​ti ni​ko​g a od sveg tog svi​je​ta što ga je Ko​mar spo​mi​njao, ali se neg​dje iz
du​bi​ne ve​li​ko​g a sta​na čuo plač dje​te​ta. Ko​mar je imao ženu Da​ni​cu, sina i kćer, koji su ne​ka​ko u isto
vri​je​me uplo​vi​li u brak i sa samo ne​ko​li​ko mje​se​ci razli​ke »po​da​r i​li« Ko​ma​r u dvi​je unu​či​ce. Svi su
živje​li tu pod istim kro​vom pretvo​r ivši ve​li​ki stan u ti​jesni kla​ustro​fo​bi​čan la​bi​r int razli​či​tih na​vi​ka,
zvu​ko​va, ritmo​va i potre​ba, tako da je Ko​mar najve​ći dio vre​me​na pro​vo​dio u vi​kendi​ci ne​da​le​ko od
Sa​mo​bo​r a.
Sje​dio je sad za svo​jim pospremlje​nim i uglanca​nim sto​lom i, za​r ivši gla​vu u dla​no​ve, ja​di​ko​-
vao:
– Ni​ko​la moj, ja to više ne mogu iz​drža​ti! Pretvo​r i​li su tu stanču​g u u hram za kla​nja​nje tim dvje​-
ma be​ba​ma. Jesu slatke, ali, je​beš ga, koja beba to nije? Moja je žena od do​laska unu​či​ca posve po​lu​-
dje​la od nježnosti, te​pa​nja i slič​nih pizda​r i​ja, a kći i sna​ha izvorne su idi​o tki​nje, po ro​đe​nju... Slu​šaj,
da​nas su sve tri uspo​r e​đi​va​le dje​čji drek. Kao, bio im je sumnjiv na pokva​r en že​lu​dac, pa su ga spre​-
mi​le u fri​ži​der dok se i dru​g a beba ne po​se​r e, jer su jele isto pa će kompa​r a​ci​ja biti ko​r isna. Onda su
uspo​r e​đi​va​le dre​ko​ve po boji, mi​r i​su i konzistenci​ji, da usta​no​ve je li koje di​je​te bo​lesno. Pri​tom su,
na​r avno, zasmrdi​le fri​ži​der pa sam mo​r ao ba​ci​ti go​to​vo dvi​je litre fi​le​ka i ci​je​li li​vanjski sir... Ako
jed​no di​je​te za​kašlje, one su sve tri se​kundu kasni​je na pulmo​lo​g i​ji u Kla​iće​voj. Ako di​je​te prd​ne, one
od​mah jure u Graz u ne​kakvu spe​ci​jalnu apo​te​ku koja radi najbo​lji čaj pro​tiv vjetro​va. Ni​ko​la, ja iz
ovih sto​pa bje​žim u vi​kendi​cu.
– Ma daj, Ko​ma​r u, pre​živjet ćeš ti to! Dje​ca odrastu za dva​na​est, tri​na​est go​di​na! Budi samo
strpljiv!
– No, krasno me tje​šiš.
– Daj, jesi li mi na​ba​vio onaj spis? – pri​je​đe Ba​nić na pra​vi razlog svog do​laska. On, na​r avno,
nije do​šao uspo​r e​đi​va​ti koja od dje​vojči​ca ima zdra​vi​ju sto​li​cu, niti slu​ša​ti o tomu koju vrstu
austrijsko​g a čaja tre​ba piti u slu​ča​ju na​du​tosti i vjetro​va, nego je do​šao zbog spi​sa o jed​noj davnoj
noć​noj pro​va​li:
– Ni​sam uspio, ža​lim – rastu​ži se Ko​mar. – Bio sam kod Do​g a​na da ga za​mo​lim za tu uslu​g u u
ime sta​r ih dana, a on me na​ju​r io. Re​kao je da će nam obo​ji​ci zga​zi​ti gla​vu kao zmi​ja​ma ako bu​de​mo
za​no​vi​je​ta​li i ple​li se u po​li​cijske poslo​ve.
– Isu​se! – zine Ba​nić od izne​na​đe​nja. – Ti si išao Do​g a​nu!? Pa imaš sve one Ba​r i​ce i Šte​fi​ce, one
ko​ki​ce koje si šarmi​r ao tri​de​set go​di​na, a neke si i po​va​lio...
– Psssst! – sta​vi on pa​nič​no prst na usta bo​je​ći se da bi senza​ci​ju te vrste mogla čuti i nje​g o​va
žena Da​ni​ca.
– Kako si mo​g ao ići Do​g a​nu!? Ne mogu vje​r o​va​ti da si tako sla​bo​uman.
– Po​pu​šio si! Po​pu​šio si! – zapljeskao je ru​če​ti​na​ma kao dje​ča​r ac ve​se​le​ći se što je uspio na​-
sanjka​ti pri​ja​te​lja.
– Oh, ni​sam sku​žio da je to tvoj pozna​ti hu​mor – za​do​voljno će Ba​nić. – Ti si du​ho​vit kao onaj
Sa​lo​pek!
– Koji Sa​lo​pek?
Na​r avno, Ko​mar nije mo​g ao zna​ti za Sa​lo​pe​ka iz Ba​ni​će​va davno​g a gimna​zijskog razre​da, Sa​-
lo​pe​ka koji je kasni​je, do​du​še na​kon dva​na​est go​di​na, završio me​di​ci​nu, i posli​je bio izba​čen iz lo​-
kalnog doma zdravlja jer je znao pa​ci​jenti​ci ka​za​ti otpri​li​ke ovo:
– Papa test vam je če​ti​r i. Ima​te rak ma​terni​ce u termi​nalnoj fazi... Što ste se tako pre​pa​li? Sve je u
redu, to je samo mala šala.
Ili:
– Stigli su vam na​la​zi! Bit će potreb​na ampu​ta​ci​ja dojke... ali... ali ne vama! Ha, ha, ha, po​pu​ši​li
ste sta​r i štos!
Ko​mar otvo​r i la​di​cu sto​la, izva​di prlja​vi sta​r i fascikl ne​o dre​đe​ne boje i sta​vi ga na okrugli sto​lić
ispred Ba​ni​ća tu​ma​če​ći mu što je zapra​vo bilo sa spi​som.
– Ba​r i​ca ga je je​dva našla ba​če​no​g a izme​đu dva re​g a​la. Adakti​r an, za​bo​r avljen i opusto​šen. Po
po​pi​su čini se da ne​dosta​je više od dvi​je tre​ći​ne pri​lo​g a. Ali što je, tu je! Imaš ono što se ote​lo zubu
vre​me​na.
– Ku​r ac je to bio zub vre​me​na! – gorko će Ba​nić pa otvo​r i fascikl i iz nje​g a izvu​če ne​ko​li​ko pri​-
lo​g a, svjestan da će sve te stva​r i mo​r a​ti te​me​lji​to pro​r a​di​ti tek kad dođe kući.
I dok je Ko​mar strplji​vo če​kao da Ba​nić bar površno pogle​da spis i pohva​li nje​g o​vu silnu
spretnost, on se zagle​da u pa​pi​r e pune gusto tipka​nih slo​va, bez pro​r e​da, pune pogre​ša​ka i groznih
konstrukci​ja jer su bili tipka​ni kao istra​ži​teljski diktat ili di​r ektni iskaz ono​g a na koga su se ti do​g a​-
đa​ji izravno od​no​si​li. Tako je u pa​pi​r i​ma sta​ja​lo da je Ro​bert Svi​lar spo​me​nu​te noći bio u Münc​he​nu
radi konzulta​ci​ja u vezi s odre​đe​nim razvojnim pro​jektom (!?), da je toga dana ne​ko​li​ko puta razgo​-
va​r ao sa že​nom, ne slu​te​ći ništa ne​o bič​no, te da je o strašnim do​g a​đa​ji​ma čuo tek sutra​dan pri​je​pod​-
ne. Iskaz Fi​lo​me​ne ili Nani Drach bio je razmjerno sli​čan ono​mu što je Ba​nić od nje ju​čer čuo, te se
vi​dje​lo da sve one ke​mo​te​r a​pi​je i zra​če​nja nisu naško​di​li nje​zi​nu izvrsnom pamće​nju. Po ono​me što
je ka​za​la dalo se zaklju​či​ti kako je s du​bo​kom boli do​živje​la smrt gazda​r i​ce, ali da joj je strašnom i
je​zi​vom bila sli​ka u ko​joj teški kombi sla​ma ko​lje​na ne​o preznom čovje​ku koji pada i za​tiljkom
snažno uda​r a u asfalt. U tom iska​zu Nani nije rekla isto ono što je rekla Ba​ni​ću – da taj više za​si​g urno
ne hoda. Ov​dje je rekla nešto dru​g o: čovjek je tako jako uda​r io gla​vom o tlo da, ako je i pre​ži​vio, si​-
gurno više nije norma​lan.
U taj su se čas ostaklje​na vra​ta Ko​ma​r o​ve sobe otvo​r i​la i na nji​ma se po​ja​vi​la nje​g o​va pu​našna
žena s dje​vojči​com sta​r om oko dvi​je go​di​ne u na​r u​čju. To što je izvo​di​la bila je neka vrsta pred​sta​ve
jer je cupka​la, drmu​sa​la di​je​te, lju​bi​la ga po gla​vi, te​pa​la mu... Ba​nić je ne​koć davno bio otac ma​log
dje​te​ta i razmišljao je nije li i on u tim da​ni​ma bio idi​o t, ali mu ni​kakve slič​ne sli​ke nisu pa​da​le na pa​-
met.
– Bok, Da​ni​ce! – re​kao joj je Ba​nić, a ona je otpoz​dra​vi​la na svoj po​ma​lo ne​o bi​čan na​čin, obra​-
ća​ju​ći se dje​vojči​ci koja je u ruci drža​la nešto na​lik na bi​je​log zeca:
– Leci bok stli​če​ku Ni​ki​ci, leci bok! Vidi stli​ček Ni​ki​ca kako smo ve​li​ki i kako smo do​bli! To je
zato što smo se umi​li, što smo pa​pa​li i što smo ka​ka​li...
A za​tim se izne​na​da uozbi​lji i reče gostu:
– Čuj, Ni​ko​la, imam u fri​ži​de​r u kremšni​te. Ho​ćeš li da ti do​ne​sem? Fine su, nisu baš hlad​ne, jer
je ovaj tvoj de​be​li pri​ja​telj sto puta otvo​r io vra​ta.
– Joj, ne bih. Vi​sok mi je še​ćer, neka ra​di​je mala...
– I hoće! Mala Lepti​la će ih po​pa​pa​ti! Sve će ih po​pa​pa​ti! Je l’ tako, Lepti​li​ce mala, zla​to ba​ki​no!?
I onda po​cupne kao ostarje​la vila iz kakvo​g a ružnog sna pa odju​r i s dje​te​tom ne​ka​mo gdje će
valjda nasta​vi​ti tu burlesku.
– Kako ti se to zove unu​ka? Lekti​r a? – upi​ta Ba​nić sav u čudu.
– Lepti​r a – odvra​ti de​be​li djed tiho. Vi​dje​lo se da mu nije po vo​lji ni takvo pi​ta​nje ni takvo ime.
– Lepti​r a!? Kakvo je to ime? Jeste li svi po​pizdi​li?
– A što ja tu mogu!? Ni​sam ga ja smislio. Otac joj je ento​mo​log i radi ne​ka​kav ma​g iste​r ij o
lepti​r i​ma – uza​lud​no se bra​nio Ko​mar.
– Pa što ako je ento​mo​log!? – lju​tio se Ba​nić, premda ga se to nije ti​ca​lo. – Je​bo​te, da joj je otac
mikro​bi​o log... što, onda bi se tre​ba​la zva​ti Salmo​ne​la? Kakve to veze ima? Onda bi onaj Jarnjak koji
radi u de​r a​ti​za​ci​ji tre​bao sina nazva​ti Mi​šo​mor Jarnjak. Svi su po​pizdi​li! Daju dje​ci ne​kakva izmišlje​-
na, idi​o tska ime​na. Ili posve stra​na, iz filmo​va koje su gle​da​li a nisu ra​zumje​li! Kako ti se zove dru​g a
unu​ka?
– Jenni​fer... – Ko​mar će tiho i ne​o d​luč​no.
– Je l’ sa »dž«?
– Bez. Sa »j« i... i s dva »n«...
– Je​be​mu ma​ter, Ko​ma​r u! – ra​žesti se Ba​nić još više. – Ja bih sad najra​di​je nazvao Uni​cef da
dođu ova​mo i uhi​te ro​di​te​lje, a i tebe sku​pa s nji​ma. Je​di​no Da​ni​cu mogu pošte​dje​ti. Mislim, zbog to​-
talne ne​ura​čunlji​vosti.
U taj čas zazvo​ni mo​bi​tel u Ko​ma​r o​vu sa​kou.
– To s Da​ni​com... – reče on. – To je u redu... u tome te po​drža​vam...
Za​tim prislo​ni mo​bilni te​le​fon na uho i zasta​ne kao da mu nije jasno tko ga zove i zašto. Čulo se
samo kako je re​kao »da«, »tu je«, »ali, kako«, »ne​mam pojma«... Za​tim doda mo​bi​tel Ba​ni​ću.
– Za tebe je – reče po​ma​lo bli​jed u licu.
– Kako!? – zine Ba​nić. – Tko bi me zvao na tvoj broj? Ne mogu vje​r o​va​ti! To je ne​kakva za​bu​na
ili za​je​banci​ja.
Za​tim je ipak uzeo mo​bi​tel i ja​vio se.
– Ba​nić ov​dje.
– Ra​ču​no​vo​đa vas tre​ba! – čuo je hra​pa​vi muški glas koji mu nije bio poznat. – Oče​ku​je da do​đe​-
te, jer ima za vas jed​nu vrlo važnu po​r u​ku...
 – Tko ste vi? Ka​kav Ra​ču​no​vo​đa!? – prosvje​do​vao je, ali nije pre​ki​dao vezu, baš kao da ga sve
to, ma ko​li​ko dje​lo​va​lo drsko, sve više za​ni​ma. – Slu​šajte vi i vaš Ra​ču​no​vo​đa! Ni​ka​mo ja ne idem!
– Ra​ču​no​vo​đa ima da​nas po​pod​ne u pet ma​sa​žu na uobi​ča​je​no​me mjestu. Kaže da vi već zna​te
gdje je to – re​kao je glas, a na​kon toga se li​ni​ja pre​ki​nu​la. Na zaslo​nu mo​bi​te​la nije bilo bro​ja s ko​jeg
se zva​lo; čovjek je imao tu vrstu zašti​te.
Ne že​le​ći uzne​mi​r i​va​ti Ko​ma​r a sa​drža​jem razgo​vo​r a i objašnja​va​ti mu tko je Ra​ču​no​vo​đa, u
kakvoj je vezi s njim bio, i čime se zapra​vo do ju​čer ba​vio, Ba​nić za​r o​ni u pa​pi​r e koje mu je na​ba​vio
Ko​mar.
Pre​le​tio je pre​ko re​konstrukci​je strašnog do​g a​đa​ja, jer ju je držao ma​nje važnom od nje​g o​vih
poslje​di​ca. Ko​nač​no, re​konstrukci​je se uve​li​ke rade pre​ma iska​zi​ma oče​vi​da​ca, a oni su i pre​često
vrlo su​bjektivni, po​g o​to​vo kada je ri​ječ o ne​o bič​nim i dra​ma​tič​nim okolnosti​ma. U sklo​pu na​ve​de​ne
re​konstrukci​je indi​ka​tivnim mu se uči​ni​lo to što pro​valni​ci nisu uopće ni taknu​li kuć​ni sef, premda
im je bio pod no​som, ali se i ta ne​o bič​nost dala objasni​ti mno​g im razlo​zi​ma – od toga da nisu ima​li
do​voljno vre​me​na, pa do toga da nisu posje​do​va​li alat i zna​nje za so​fisti​ci​r a​ni​ji pro​valnič​ki rad.
Oso​bi​to mu se za​nimlji​vim uči​nio po​pis nesta​lih stva​r i koji je pa​metnom čovje​ku mo​g ao ka​za​ti
dosta o pri​r o​di pro​va​le. Od stva​r i koje su bile tek niska u spi​su najza​nimlji​vi​jim su mu se uči​ni​la če​ti​-
ri re​g istra​to​r a s fi​nancijskim spi​si​ma, pre​no​si​vi kompju​tor, ne​pozna​ta ko​li​či​na diske​ta te ne​ko​li​ko
ro​kovni​ka s osob​nim bi​lješka​ma. Na​r avno da je i sâm Svi​lar imao razlo​g a uništi​ti po​datke koji su ga
mogli kompro​mi​ti​r a​ti, ali su takvi po​da​ci mogli poslu​ži​ti i oni​ma koji bi ga nji​ma ucje​nji​va​li. S ob​zi​-
rom na to ko​li​ko je zatvorskih go​di​na na te​me​lju njih mo​g ao do​bi​ti nji​hov vlasnik ili na to što su od
Svi​la​r a mogli izvu​ći nje​g o​vi ucje​nji​va​či, vri​jed​nost osta​lih ukra​de​nih stva​r i či​ni​la se zapra​vo za​ne​-
ma​r i​vom. Na po​pi​su su bili ku​ti​ja sa ženskim sa​to​vi​ma i je​dan sta​r i​ji muški Phi​lip Pathec, sre​brno po​-
su​đe, sta​r inski pištolj s ugra​vi​r a​nom posve​tom, vi​de​o re​korder, ka​blovski re​ce​iver, drve​ni kip, rad
Ba​ni​ću ne​pozna​to​g a na​ivca, i ve​li​ka ku​ti​ja žensko​g a na​ki​ta ne​pozna​tog sa​drža​ja i vri​jed​nosti jer je
uvid u nju ima​la samo po​kojna Effie.
I tad, neg​dje pri dnu pa​pi​r a, Ba​nić spa​zi nešto što mu se uči​ni vri​jed​nim po​zornosti. Među otu​đe​-
nim stva​r i​ma bio je na​ve​den i akva​r el ve​li​či​ne 19x12 centi​me​ta​r a, rad Fritza Go​ethea, ali nije bio na​-
ve​den naslov sli​ke nego tek žanrovska nazna​ka po ko​joj je to bila erotska sli​ka​r i​ja, premda nije bilo
izri​či​to na​ve​de​no je li to bio akt ili nešto dru​g o. Na​r avno, Ba​nić je čuo za ve​li​ko​g a nje​mač​kog
pjesni​ka Jo​hanna Wolfganga Go​ethea, ali pojma nije imao da je posto​jao i sli​kar isto​g a pre​zi​me​na.
Ipak, držao je da je va​žan po​da​tak jer je posve čud​no da je u kući pre​pu​noj sli​ka ukra​de​no baš to, a ne
nešto od svih onih zvuč​nih ime​na ko​ji​ma se razme​tao Ro​bert Svi​lar. Usto je imao onaj prokle​ti osje​-
ćaj da je ovih dana neg​dje, na ne​ko​me važno​me mjestu, vi​dio sli​ku razgo​li​će​ne žene, dakle erotski
mo​tiv, po​ve​zan s ovim stva​r i​ma, ali se, da ga tko ubi​je, nije mo​g ao sje​ti​ti gdje.
I dok je Ba​nić razmišljao nagnut nad svim tim pa​pi​r i​ma po​ku​ša​va​ju​ći pro​niknu​ti o čemu je ri​ječ,
u sobu je ušlo ne​kakvo nisko de​be​lo ču​do​vište s mre​ži​com na kosi i krpom u ruci, te po​če​lo brzo
pospre​ma​ti pa​pi​r e s okruglog sto​li​ća, kre​ću​ći se po​put kakvo​g a auto​matskog ure​đa​ja.
– Što je ovo? – viknuo je Ba​nić. – Ge​netski mo​di​fi​ci​r a​na spre​ma​či​ca?
– Ru​ži​ce, što vam je? Jeste li po​lu​dje​li? – sko​čio je Ko​mar u uza​lud​nom po​ku​ša​ju da je za​usta​vi.
– Gospo​đa je rekla da u va​šoj sobi opet ima ne​r e​da, a pra​ši​na može ško​di​ti be​ba​ma – go​vo​r i​la je
ona prska​ju​ći ne​kakvim spre​jom po sto​lu i spre​ma​ju​ći na brzi​nu spi​se što ih je Ko​mar do​nio iz po​li​-
cijske arhi​ve u la​di​cu ispod sto​li​ća.
– Ru​ži​ce! – izde​r e se on više da bi napra​vio pred​sta​vu pred pri​ja​te​ljem ne​g o​li radi kakve
autentič​ne po​bu​ne. – Osta​vi​te to i no​si​te se van!
– Mo​lim vas, pri​ja​vit ću vas gospo​đi! – pogle​dao ga je srdi​to mali stroj za pospre​ma​nje, pripra​-
van na sva​đu.
Bože, po​misli Ba​nić, kao na po​li​ci​ji! Jad​nik je oti​šao u mi​r o​vi​nu i sada ga kod kuće pri​javlju​ju,
kažnja​va​ju i zlostavlja​ju. Nije imao baš ni​kakve šanse u borbi s Da​ni​či​nom kuć​nom po​moć​ni​com i
na​la​zio se pred još jed​nim sra​motnim po​r a​zom.
– Čuj, Ko​ma​r u – usta​ne Ba​nić. – Jako mi se piša, ali ti u za​ho​du sve smrdi po usra​nim dje​čjim
pe​le​na​ma, pa ću to oba​vi​ti u teglu od fi​ku​sa. Valjda ne​maš ništa pro​tiv?
I dok je on za​ko​r a​čio pre​ma fi​ku​su u kutu, žustra je pospre​ma​či​ca zgra​bi​la svoj pri​bor i po​-
bjegla iz sobe.
– Ovo ti je bilo su​per! Ovo ti je zbi​lja bilo su​per! – smi​jao se za​do​voljno Ko​mar. – Kako je
samo ga​du​r a zbri​sa​la!
Ba​nić po​ku​pi svo​je pa​pi​r i​će, potrpa ih u fascikl i usta​ne:
– Mo​r am kre​nu​ti. A i tebi je bo​lje da kre​neš u šumu, u parti​za​ne, pro​tiv oku​pa​to​r a i do​ma​ćih
izda​ji​ca. Što ti tamo fali? Ra​diš li​je​po svoj Pa​r iz, i tek tu i tamo na​zo​veš te​le​fo​nom da provje​r iš ka​ka​-
ju li do​bro Lepti​r a i Jenni​fer... i boli te ona stvar!
– Imaš pra​vo, Ni​ko​la, znaš da imaš! – povla​đi​vao mu je pra​te​ći ga pre​ma izla​zu. – Iz ovih bih
sto​pa kre​nuo samo da ne mo​r am po​pod​ne po​mo​ći Da​ni​ci oko sarme i hla​de​ti​ne jer je ro​đendan La​jo​-
šu. To ti je Lepti​r in otac, onaj ento​mo​log. Ali onda, ćao đaci! Reći ću im ova​ko: »Boli me ku​r ac za
vas, idem u šumu! Mo​že​te vra​ti​ti dje​čja govna u fri​ži​der.«
Na​r avno, tu je pa​te​tič​nu prokla​ma​ci​ju izveo u pola gla​sa da ga tko​g od od uku​ća​na ne čuje.
A onda, dok je izla​zio iz sta​na na stu​bište, mo​g ao je sasvim jasno čuti Ko​ma​r o​vu ženu kako lju​-
ti​to go​vo​r i mužu:
– Tu je flo​r e​al! Je l’ isti​na da je Ni​ko​la pi​šao u fi​kus?

Mu​zej mo​dernog sli​karstva bio je zatvo​r en za javnost jer se, na​kon ne​vi​đe​nog uspje​ha prethod​-
ne, postavlja​la nova izložba u vrlo slič​nom sti​lu. Ba​nić je uspio pre​va​r i​ti porti​r a re​kavši mu kako
žuri kod dokto​r a Kiszelyja radi intervjua u po​vo​du no​vo​g a posta​va, a na​kon toga je bez pardo​na za​-
ku​cao na ravna​te​lje​va vra​ta i otvo​r io ih pri​je no što mu je on od​g o​vo​r io.
– Što je ovo!? – uzviknuo je ravna​telj i sko​čio od sto​la kao opa​r en. – Zar vi ne zna​te ku​ca​ti?
– Pa ku​cao sam – otpovrne Ba​nić.
– Možda... ali vam nitko nije re​kao da mo​že​te ući.
Ba​nić pogle​da pre​ma sto​li​ću za ko​jim je ma​lo​čas sje​dio doktor po​vi​jesti umjetnosti. On​dje se,
na ta​kozva​nom fetpa​pi​r u na​la​zi​la rastvo​r e​na po​lo​vi​ca bi​je​log hlje​ba, razre​za​na kao ve​li​ki sen​dvič,
na​ma​za​na de​be​lim pre​ma​zom jetre​ne pašte​te iz otvo​r e​ne konzerve, a po pašte​ti su bile slo​že​ne de​be​le
ploške jefti​nog »ekstra​vuršta«, prekri​ve​ne ma​jo​ne​zom i ki​se​lim krastavci​ma. Pra​vi jefti​ni go​le​mi
rad​nič​ki sen​dvič što ga je pro​fi​nje​ni estet slo​žio s ve​li​kom pomnjom, spre​ma​ju​ći se da ga prož​dre iza
zatvo​r e​nih vra​ta. Osta​lo mu je tek da ga poklo​pi i na​va​li na nj, i sad mu je, za​te​če​no​me u sasvim ne​-
so​fisti​ci​r a​nom poslu, za​ci​je​lo bilo tako ne​ugod​no da bi najra​di​je pro​pao u zemlju.
– Što tre​ba​te? – upi​ta ga pre​ko vo​lje doktor bri​šu​ći rupči​ćem ma​jo​ne​zu ko​jom si je uprljao
prste.
– Samo vaše mišlje​nje. Vrlo kratko, ali razmjerno toč​no. Na​kon toga mo​že​te na miru po​jesti taj
sen​dvič.
On ga pri​je​korno pogle​da, a za​tim po​dvikne:
– Željka! Željka!
Ča​sak kasni​je na vra​ti​ma se po​ja​vi ona vi​so​ka žena pred ko​jom je Ba​nić već je​danput glu​mio
umjetni​ka, pa upi​ta zašto ju je zvao.
– Od​ne​si​te, mo​lim vas, ovaj grozni sen​dvič Zdenku! – lju​ti​to će doktor. – Re​kao sam mu da ga
ne radi ov​dje! A onda ode i osta​vi ga!
– Ko​jem Zdenku? – pi​ta​la je ona kao da joj nije baš jasno.
– Kako ko​jem!? Ono​me koji održa​va gri​ja​nje. Ma​lo​čas je ov​dje pri​te​zao ra​di​ja​tor.
– U redu... – zbu​ni se Željka, pri​đe sen​dvi​ču, poklo​pi ga i stegne pa​pi​r om pa kre​ne s njim van. –
Zdenku... ka​že​te...
Premda mu nitko nije po​nu​dio, Ba​nić sjed​ne za onaj sto​lić, izva​di rupčić pa obri​še mrvi​ce sa
sto​la i dvi​je tri kapi ma​jo​ne​ze.
– Zdenko baš usvi​njio... – reče, pa po​tom iz unu​tarnje​g a dže​pa izva​di više puta pre​sa​vi​jen čla​nak
iz Roya​la, čla​nak u ko​je​mu se na fo​togra​fi​ji vi​dje​la rad​na soba Ro​berta Svi​la​r a. Izravna ta dva pa​pi​r a
dla​nom i sta​vi ih pred ravna​te​lja, koji je sve to pra​tio oči​to ne shva​ća​ju​ći baš pre​vi​še.
Ba​nić izva​di ci​g a​r e​tu pa za​pa​li, za​tim po​nu​di i ravna​te​lju, ne zna​ju​ći je li u me​đuvre​me​nu uspio
presta​ti s tim po​r o​kom.
– Što ho​će​te s tim no​vinskim člankom?
– Pogle​dajte do​bro – po​la​ko će istra​ži​telj – jer mi tre​ba vaš struč​ni sud. Gospo​din koji na sli​ci
sje​di za ovim idi​o tskim rad​nim sto​lom apso​lutno je ne​va​žan. Iza nje​g o​vih leđa, na zidu, obje​še​na je
sli​ka. Ne vidi se baš ci​je​la, nije posve oštra, ali bo​lje ne​mam. Vi najvje​r o​jatni​je i ne slu​ti​te ko​li​ko
biste mi po​mogli kad biste mi rekli tko je autor sli​ke.
– To je kao kviz? – reče on i za​misli se. U vre​me​nu brze za​r a​de u kvi​zo​vi​ma što su se vrtje​li na
raznim te​le​vi​zijskim i ra​dijskim posta​ja​ma za​ci​je​lo je i nje​g a taknu​la ta vrsta strasti. On usta​ne, pri​đe
svom rad​nom sto​lu, a za​tim se vra​ti s ve​li​kim po​ve​ća​lom u ruci. Uzeo je sa sto​li​ća stra​ni​cu na ko​joj
je bio otisnut taj dio fo​togra​fi​je i pri​šao s njim pro​zo​r u. Una​toč ja​koj ža​r u​lji pod​ne svje​tiljke, oči​to je
više vje​r o​vao da​njem svjetlu. Pri​bli​žio je list, posta​vio po​ve​ća​lo i zagle​dao se u fo​togra​fi​ju te za​šu​tio
kao da se po​ku​ša​va koncentri​r a​ti na za​da​tak.
– To je simpa​ti​čan erotski mo​tiv, akva​r el, sav u nježnim oker i ru​ži​častim to​no​vi​ma. Lice je, ko​-
li​ko se vidi, ljupko, pro​porci​je ti​je​la do​bro po​g o​đe​ne, ali je te​žište takvo kao da ti​je​lo ne leži na
poste​lji nego malo po​vi​še nje, zapra​vo u zra​ku. Za​nimlji​va je distri​bu​ci​ja erotskih ele​me​na​ta, koja
za​ci​je​lo pro​izla​zi iz čed​ne gra​đanske tra​di​ci​je. Na​ime, bar ko​li​ko se meni čini, nage ruke i me​kom
suknjom skri​ve​no kri​lo dje​lu​ju čak uzbud​lji​vi​je od go​lih gru​di. Dosta fini rad, premda da​le​ko od ne​-
kog re​mek-dje​la. Po mo​jem sudu, akva​r el je nasli​kan u go​di​na​ma uoči rata i posve unu​tar auto​r o​vih
ob​zo​r a, bez ne​kih isko​r a​ka i ra​di​kalnih promje​na opti​ke... Zna​te, onaj tko je s to​li​ko bri​g e skoc​kao
ovu ultra​mo​dernu rad​nu sobu, mo​g ao je na zid sta​vi​ti i nešto priklad​ni​je. I stilski, i tonski, i ko​lo​-
ristič​ki, a, boga mi, i vri​jed​nosno.
– Do​bro, dokto​r e, vi ste mi održa​li ci​je​lo pre​da​va​nje, a meni bi bilo do​voljno i ime... Za ime
Boga, zna​te li ime auto​r a?
 – Bilo je više takvih osred​njih akva​r e​lista, znatno ispod uku​sa svo​je​g a doba, ali ovo je, go​to​vo
ne​dvojbe​no, Austri​ja​nac Fritz Go​ethe.
– Hva​la vam, dokto​r e! – usta​ne Ba​nić i pođe pre​ma vra​ti​ma. – Ispri​ča​vam se što sam vas gnja​vio,
a va​še​mu majsto​r u gri​ja​nja za​ma​lo upro​pastio sen​dvič.
On je ostao gle​da​ti za njim kao da je ra​zo​ča​r an što na​kon toč​nog od​g o​vo​r a na kvi​zu nije usli​je​-
di​la i od​g o​va​r a​ju​ća nagra​da.
Stvar je bila više no za​nimlji​va, razmišljao je Ba​nić pri​bli​ža​va​ju​ći se svom auto​mo​bi​lu. Ro​bert
Svi​lar posje​do​vao je 1996. akva​r el koji mu je ukra​den one kob​ne noći 1992. I tu za​nimlji​vu či​nje​ni​cu
zna​li su nje​g o​va žena Ma​r aya i nje​g ov dvojbe​ni sin Arno.
A možda se ko​nač​no ci​je​li za​g o​netni krug zatvo​r i kod najve​ćeg igra​ča, kod Ra​ču​no​vo​đe, koji ga
je pozvao radi neke važne stva​r i. Najvje​r o​jatni​je radi na​g od​be.
U pet je već pa​dao mrak i po​la​ko se hva​ta​la ve​černja magla. Či​ni​lo se da je s vi​šed​nevnom se​zo​-
nom po​bješnje​la sni​je​g a go​to​vo i da se vra​ća​ju magle koje su tek nakratko ustuknu​le pred na​va​lom
vi​ja​vi​ca.
Za​usta​vio je Golf ispred zgra​de koja je upra​vo nesta​ja​la u ve​černjoj ne​vi​dje​li​ci. Oči​to je i da​lje
bila posve prazna, čak ni u du​ća​nu koji je zapre​mao ci​je​lo pri​zemlje nije bilo svjetla, premda se či​ni​-
lo da će za koji dan biti otvo​r en.
Za​ču​do, ve​li​ka vra​ta ne​bo​de​r a nisu bila zaklju​ča​na i Ba​nić uđe u pre​dvorje, u ko​je​mu se isto​g a
časa upa​li auto​ma​ti​zi​r a​na rasvje​ta. Bilo je posve tiho, samo se neg​dje izda​le​ka čuo ravnomje​r an me​-
ha​nič​ki zvuk, tih, zapra​vo sasvim diskre​tan. Bio je to lift koji se na​kon ne​ko​li​ko ča​sa​ka za​usta​vio u
pri​zemlju. Iznad ula​za u lift upa​li​lo se crve​no svjetlo, a vra​ta se otvo​r i​la kao da ga zovu unutra.
Ba​ni​ća nešto za​ze​be oko srca. Zgra​da je bila posve prazna, ne​use​lje​na zapra​vo, je li onda uopće
pa​metno kre​nu​ti gore u ne​izvjesnost? Sa svi​ješću o tome kako je ra​dozna​lost prokle​ta stvar koja
čovje​čanstvo, do​du​še, vuče napri​jed, ali i po​dosta be​da​ka odvo​di u smrt, on uđe u lift i pri​tisne taster
posljed​nje​g a kata, gdje se na​la​zio stan u ko​je​mu je Ra​ču​no​vo​đa obič​no imao tretman ma​sa​že. U
uskom se me​talnom liftu, koji je pu​to​vao kroz be​ton, osje​ćao kao u li​je​su, pa, obu​zet ne​na​da​nom zeb​-
njom, izvu​če mo​bi​tel spre​man nazva​ti Niku ili Li​di​ju i ka​za​ti im gdje je, te da, ne javi li im se za pola
sata, na​zo​vu inspekto​r a Do​g a​na u MUP-u. Ali ov​dje u oklo​pu od me​ta​la i de​be​lo​g a be​to​na nije bilo
signa​la.
Kad se lift za​usta​vio na vrhu zgra​de, izi​šao je i pri​tisnuo zvonce na pozna​tim mu vra​ti​ma, ali se
ništa nije do​g o​di​lo. Čak ni kad je pozvo​nio dru​g i i tre​ći put. Po​tom gurne la​g a​no vra​ta i ona se uz
tihu škri​pu otvo​r e. Još je​danput po​misli da na​zo​ve kćer ili bivšu ženu, ali umjesto mo​bi​te​la, ra​di​je
izvu​če iz dže​pa vjetrovke re​volver pa upa​li svjetlo. Prostor je bio posve pra​zan, kao da ni​ka​da ni​kog
nije bilo ov​dje. Pođe u dru​g u prosto​r i​ju, za​tim u tre​ću, pa u četvrtu, pa​le​ći pri​tom svjetla, i u sva​koj je
od soba mo​g ao vi​dje​ti istu stvar. Bio je to nov, ne​namješten stan za tržište.
Iza​đe za​tim na balkon i pogle​da pre​ma sje​ve​r u, gdje su se pa​li​li mi​li​ju​ni zagre​bač​kih pro​zo​r a,
dok je gore po​nad Slje​me​na na mrkom nebu vi​sio bli​je​di Mje​sec. A do​lje, do​lje pod njim, neg​dje do
pe​to​g a ili šestog kata bila je gusta magla koja je, po​legnuvši po sa​mo​me tlu dje​lo​va​la teško i ljeplji​-
vo.
I tad se do​g o​di nešto od čega je uisti​nu ostao bez daha. Gore na te​r a​si ne​bo​de​r a nešto je za​šušta​-
lo, vrisnu​lo, fi​juknu​lo i strmogla​vi​lo se do​lje u maglu, odakle se od​mah vra​tio i odjek tu​pog udarca.
Kao obezglavljen, izju​r io je iz sta​na i malo odahnuo vi​djevši da je lift još uvi​jek tu. Ule​tio je u nj
i brzo pri​tisnuo gumb s ozna​kom pri​zemlja. Ta mu se vožnja či​ni​la vječ​nom i on, na​g a​đa​ju​ći što bi se
sve moglo do​g o​di​ti, pri svjetlu lifta, drhta​vim prsti​ma provje​r i jesu li sva le​žišta u nje​g o​vu
Smith&Wesso​nu puna. Po​tom su ga sta​le hva​ta​ti zle slutnje. Što ako je sve to klopka i ako se lift jed​-
nostavno strmogla​vi u du​bi​nu? Što ako osta​ne izme​đu ka​to​va po​put kakva li​je​sa u be​to​nu? Ili ako ga
do​lje u pre​dvorju če​ka​ju isti oni lju​di koji su okonča​li Arnov izlet u Slo​ve​ni​ju? A kad je na kra​ju lift
ipak sretno sti​g ao do pri​zemlja, a nje​g o​va se vra​ta auto​matski otvo​r i​la, izju​r io je Ba​nić van, čvrsto
ste​žu​ći re​volver te se za​čas na​šao ispred zgra​de. Nije ni po​mišljao što bi se moglo do​g o​di​ti ako ga
takvo​g a za​ja​pu​r e​nog, uzbu​đe​nog i s re​volve​r om u ruci ugle​da​ju slu​čajni pro​lazni​ci.
Ali po ovom pasjem vre​me​nu ni​kog nije bilo ispred ne​bo​de​r a i on kre​ne na dru​g u stra​nu, pre​ma
mjestu gdje je od​letje​lo ti​je​lo sa​mo​ubo​ji​ce. Iako je znao da je najra​zumni​je usko​či​ti u auto​mo​bil i
nesta​ti s toga mjesta, nje​g a kao da je go​li​ca​lo da vidi kako izgle​da sa​mo​ubo​ji​ca na​kon što je izveo
svo​ju strašnu na​ka​nu.
Sa za​pad​ne stra​ne zgra​de, u svjetlu već postavlje​ne ulič​ne svje​tiljke, do​lje na ploč​ni​ku, potrbuške
je le​ža​lo ti​je​lo u zimsko​me ka​pu​tu, ne​ka​ko čud​no izvi​je​no i spljošte​no, gla​ve iskre​nu​te ustra​nu, po​de​-
ra​nog ru​ka​va i bose desne noge jer je ci​pe​la mo​r a​la ispasti neg​dje u padu. Za​ču​do, na nesretno​me sa​-
mo​ubo​ji​ci nije bilo ni kapi krvi jer joj je valjda tre​ba​lo dosta vre​me​na da pro​bi​je de​be​lu zimsku
odje​ću. I tad, s je​zom koja je u nje​mu rasla, Ba​nić spa​zi i ispru​že​nu mrtva​če​vu ruku iz koje se
skotrlja​lo malo crve​no li​ci​tarsko srce, a ča​sak kasni​je u izo​bli​če​nom licu nepri​r od​no ši​r o​ko otvo​r e​-
nih oči​ju pre​pozna fi​nancijsko​g a ge​ni​ja Alojza Ha​bahta.
I tad shva​ti da pred njim zapra​vo ne leži sa​mo​ubo​ji​ca nego »po​r u​ka« koju mu je poslao Ra​ču​no​-
vo​đa.
 22.

NEŠTO JE FI JUKNU LO KROZ MRAK I MAGLU, ostavlja​ju​ći za so​bom onu šuplju jeku kakva se javi za ti​je​lom
što pada u ve​li​ku du​bi​nu. Po​tom je kao povrat, kao odjek, do​šao i zvuk muklog udarca, udarca od ko​-
je​g a se Ba​nić pro​bu​dio. Vani, u pro​la​zu koji je vo​dio do zatvo​r e​no​g a ki​ne​ma​togra​fa, na​zi​r a​la se
samo noć​nom ža​r u​ljom obasja​na magla i ni​ka​kav se zvuk nije čuo. Za​tim tamo do​lje u Ili​ci pro​tutnji
tramvaj, i Ba​nić se upi​ta, nije li to koji od noć​nih, ili možda prvi ju​tarnji. Pogle​da na di​g i​talni sat na
ko​je​mu je bilo šest. U ovo doba go​di​ne u šest je još mrak. Sjed​ne na kre​vet i pri tom pokre​tu ne​kakva
čud​na bol jurne u nje​g o​vu gla​vu, bol zbog koje je istog časa dla​no​vi​ma pokrio čelo. Iako nije bilo ni​-
kakvih razlo​g a za usta​ja​nje, on se odvu​če do ku​pa​o ni​ce, sta​ne pod tuš i pusti vodu. Nada da će s vo​-
dom oti​ći i gla​vo​bo​lja po​ka​za​la se sasvim ja​lo​vom, tako da se obri​sao i vra​tio u sobu, u noć​nom
orma​r i​ću pro​na​šao pli​va​don što ga se neki dan sje​tio ku​pi​ti, i po​pio ga. Le​g ao je na kre​vet na​uznak i
pogle​dao pre​ma stro​pu. Neg​dje odozgo, posve bespo​mo​ćan, ra​ši​r e​nih ruku, urla​ju​ći na sav glas, pre​-
ma nje​g o​vu je kre​ve​tu pa​dao bivši fi​nancijski struč​njak Alojz Ha​baht, brb​lja​vi ge​nij zbog či​jeg ga pi​-
janstva više nisu mogli uspješno drža​ti pod kontro​lom. Ba​nić zažmi​r i i po​ku​ša po​novno usnu​ti. I to
mu uspi​je, ili mu se to samo či​ni​lo. Vje​r o​jatno je bio u onom čud​nom sta​nju izme​đu sna i jave, u
onom sta​nju koje je možda naj​bli​že umišlja​ji​ma čovje​ka s vrlo vi​so​kom tempe​r a​tu​r om. I u tom sta​-
nju, ma što uči​nio, uvi​jek mu se izno​va vra​ćao ču​dan osje​ćaj da se na​la​zi u pod​nožju ne​bo​de​r a oba​vi​-
je​na maglom gdje ga muči ne​ugod​na slutnja kako će odozgo sva​ko​g a časa do​letje​ti ljud​sko ti​je​lo.
Za​tim je ustao, po​pio još je​dan analge​tik i ko​nač​no, kad je gla​vo​bo​lja mi​nu​la, uspio zaspa​ti. I tko
zna ko​li​ko bi spa​vao da ga nije pro​bu​dio te​le​fon, jer je mo​bi​tel isklju​čio pri​je no što je le​g ao. Za​ču​-
dio se, bila je to Ni​ki​na pri​ja​te​lji​ca no​vi​narka ko​joj je obe​ćao dati intervju, od​nosno biti ži​vo​pisnom
te​mom intri​g antne no​vinske ru​bri​ke.
– Ines ov​dje! – rekla je.
– Tko!? – za​ču​di se on, jer mu nije pa​da​lo na pa​met tko bi to sad mo​g ao biti.
– Ines... Ines Rupčić – rekla je ne​ka​ko pre​ko vo​lje, jer, čini se, nije vo​lje​la da je zovu Rupčić​ka. –
Ni​ki​na pri​ja​te​lji​ca. Sje​ća​te li se... obe​ća​li ste da ćemo razgo​va​r a​ti za no​vi​ne. Mislim da je sada pra​vi
čas. Ima​mo temu o orga​ni​zi​r a​nom kri​mi​na​lu.
– Mi, pri​vatni istra​ži​te​lji, pra​ti​mo nevjerne žene ili uho​di​mo sitne lo​po​ve iz ma​lih pri​vatnih
tvrtki. A sve je to potpu​no ne​za​nimlji​vo – tru​dio se da bude što uvjerlji​vi​ji jer mu se nije razgo​va​r a​lo
baš ni za kakve no​vi​ne. – Ništa vam ja ne znam o orga​ni​zi​r a​nom kri​mi​na​lu.
– Kako ne biste zna​li!? Ne​mojte biti skromni! – na​va​lji​va​la je ona. Prošli sam vam put pri​ča​la o
Ta​lo​nu. Ono što sam istra​ži​la u re​dakci​ji vrlo je za​nimlji​vo. Ta se tvrtka do​sad više puta pre​r e​g istri​-
ra​la, a da ni​kad ni​ko​me nije bilo jasno čime se bavi. Go​vorka​lo se o re​ke​tu, koc​ki, švercu zla​ta i
auto​mo​bi​la... Ta​lon zapra​vo i ne posto​ji... to je nešto što se sva​ki čas dru​g a​či​je zove, što se mi​je​nja i
ne da se uništi​ti. Nešto kao retro​vi​r us koji stalno mu​ti​r a.
– A da možda... ipak... sada ne razgo​va​r a​mo o tomu? – s la​g a​nom će ne​la​g o​dom istra​ži​telj,
krajnje ne​upu​ćen u retro​vi​r u​se koji mu​ti​r a​ju. – Evo, cure mi ba​te​r i​je!
– Što, pa zar to nije kuć​ni te​le​fon?
– Ma je, je... – spetljao se on. – Ali i on ima ba​te​r i​je...
 – Zna​te li da je doktor Ha​baht po​či​nio sa​mo​ubojstvo? On je ra​dio za Ta​lon...
On je sasvim do​bro i jasno čuo što je ka​za​la, ali je ipak po​čeo vi​ka​ti u te​le​fonsku slu​ša​li​cu:
– Ne čuje se! Halo, halo! Ništa se ne čuje! Halo! Je l’ me ču​je​te? Ja vas ne ču​jem! Na​zo​vi​te posli​-
je! Koji je vrag s tim tel...
Po​tom je spustio slu​ša​li​cu i iskopčao te​le​fon, premda je čuo kako ona stalno go​vo​r i »Halo, ja
vas ču​jem! Spusti​te, po​novno ću nazva​ti.«
To je možda bilo nepristojno, i znao je da bi mu Nika i Li​di​ja, da su to mogle dozna​ti, do​bra​no
natrlja​le nos, ali je nje​mu sada brb​lja​nje ko​ješta​r i​ja za no​vi​ne bilo zad​nja stvar na svi​je​tu.
Kada se u de​vet na​šao s Do​g a​nom u slasti​čarni​ci Hohnjec još je uvi​jek bila jed​na​ko gusta magla
i bilo mu je popri​lič​no muč​no od one dvi​je ta​ble​te što ih je po​pio na pra​zan že​lu​dac.
Vinko Do​g an bio je neka vrsta ci​vi​li​zi​r a​nog na​silni​ka i go​r o​pad​ni​ka, čovjek koji je bio pra​vi
strah i tre​pet u službi, ali je, kako to često biva, imao u sebi i nešto dje​čje, pa se često zna​lo do​g o​di​ti
da susre​te za​ka​zu​je na dje​čjim igra​lišti​ma, u lu​na​parko​vi​ma ili slasti​čarni​ca​ma, što je bila oso​bi​tost
koje on za​ci​je​lo nije bio ni svjestan. I ne samo to, uži​vao je po​često u onim stva​r i​ma u ko​ji​ma uži​va​ju
dje​ca, što je mo​g ao biti i refleks si​r o​mašno​g a dje​tinjstva u ko​je​mu nije imao ono što bi dje​ca tre​ba​la
ima​ti.
– Zašto ne pro​baš malo? I išle​r i i šanto​ne​ze​r i su da​nas perfektni – go​vo​r io je Ba​ni​ću dok su se
stiska​li u ma​lom se​pa​r eu iz ko​je​g a se do​bro vi​dje​la Ili​ca, od​nosno ono što je od nje osta​vi​la gusta
magla.
– Zar ne vo​liš išle​r e? – upro je vi​li​či​com u Ba​ni​ća kao da mu takva bi​zarnost nije jasna. – Ne​moj
mi samo reći da ne vo​liš išle​r e!
– Kao di​je​te bio sam zbog išle​r a u popravnom domu – ozbiljno će Ba​nić, ko​je​mu se od svih tih
ko​la​ča i ja​kog mi​r i​sa va​ni​lin še​će​r a di​zao že​lu​dac. – Pro​va​li​li smo noću u slasti​čarni​cu. Deč​ki su po​-
bjegli s me​talnom ku​ti​jom u ko​joj je bio utržak, a mene je mu​r i​ja uhva​ti​la s tac​nom išle​r a u ru​ka​ma.
Do​g an ga s ču​đe​njem pogle​da, a onda promrmlja nešto i od​mahne ru​kom, kao da mu nije do
nje​g o​vih izmišljo​ti​na i lu​do​r i​ja:
– Ti si odu​vi​jek bio za​je​bant! Ni​ka​da se zapra​vo nije zna​lo što misliš. Zato se i nismo sla​g a​li u
službi. Ali sre​ćom, sud​bi​na je odre​di​la da nam se pu​to​vi ra​zi​đu.
– To je obostra​na sre​ća! Zašto si me zvao?
On po​digne malu vi​li​cu s ko​ma​di​ćem ko​la​ča pa se zagle​da u nj, kao da je to kakvo savršenstvo
pri​r o​de. Po​tom ga strpa u usta, mljac​ne, da bi se od​mah pre​ba​cio na nešto što je zvao šanto​ne​ze​r om.
– Vi​diš, Ni​ko​la – poč​ne on pu​nih usta. – Go​di​na​ma lo​vim toga ugled​no​g a gra​đa​ni​na jer mislim
da je mu​ćak i pokva​r e​njak do kosti! Do košta​ne srži! Znaš, kad je netko baš sve najbo​lje, i dra​g o​vo​-
ljac, i do​mo​ljub, i do​na​tor, i vi​zi​o nar, i do​bro​či​ni​telj, i što ti ja znam... e, onda je meni ta​kav sumnjiv
od gla​ve do pete. Je​beš mi ma​ter ako ja vje​r u​jem u savršenstvo! Evo, ja sam ti, na primjer, ge​nij za
šah, a idi​o t za stra​ne je​zi​ke. Od svih je​zi​ka i ri​je​či na svi​je​tu, ja samo znam da na ma​đarskom »vi​la​-
mož ha​toš« zna​či tramvaj broj šest! Onda, do​bar sam otac, ali sam oča​jan zet. Evo, ne​ki​dan sam ste​-
rao pu​ni​cu u tri pič​ke ma​te​r i​ne.
– Što, imaš još živu pu​ni​cu!?
– Pa ni​sam valjda mrtvu pu​ni​cu ste​r ao u tri ma​te​r i​ne! – pogle​da ga on kao da mu se čudi što
takve glu​posti i pita. – Ste​r ao sam je bez veze, a znaš kakve mi ko​la​če radi! Radi Je​la​či​će​ve šni​te de​-
be​le kao sa​fa​la​da i tortu od piško​ta sa svje​žim vo​ćem. A biskvit s vajnša​to​o m...
 – Vajnša​to radi si​g urno od vina? – upi​ta Ba​nić ne​dužno.
– Nego od čega!? Je l’ me to za​je​ba​vaš?
– Ne, Vinko! Ali zar si me zvao da razgo​va​r a​mo o ko​la​či​ma i vajnša​tou tvo​je pu​ni​ce? Ako jesi,
onda mi malo pri​čaj o do​boš torti ili o ro​ža​ti. Stavlja li na ro​ža​tu ka​r a​mel ili šlag s listi​ćem metvi​ce?
On ga pogle​da popri​je​ko, ali ipak kre​ne na pra​vu temu:
– On je sto​postotni gad! Bio je već u mat po​zi​ci​ji, pa su čovje​ka koji je vo​dio istra​g u našli
mrtvo​g a, a sva do​ku​menta​ci​ja nesta​la je u ne​kakvoj noć​noj pro​va​li pri​je dva​na​est go​di​na. Stalno ga
ima​mo na​dohvat ruke, a onda nam izmi​g o​lji. To ti je kao kad po​ku​ša​vaš uhva​ti​ti muhu koja ti se mota
oko ta​nju​r a. Za​mahneš, a ona zbri​še! Uvi​jek je sto​tinku se​kunde brža od tebe.
– O komu go​vo​r iš, Vinko? – pra​vio se Ba​nić da ne zna.
– Ni​ko​la, jesi li ti idi​o t?! – izde​r e se Do​g an tako da su se dvi​je ba​ki​ce, koje su ta​ko​đer uži​va​le u
išle​r i​ma, okre​nu​le i mrzo​voljno ga pogle​da​le. – Pa o Svi​la​r u! Na istoj stva​r i ra​di​mo! Zar mi nisi re​-
kao da ti je pla​tio da mu pra​tiš sina?
– Je​sam.
– E, pa vi​diš! – lju​tio se on i da​lje. – Ja ću po​lu​dje​ti od takvih! Ja ga pritvo​r im, a za de​set mi​nu​ta
mi dođe nje​g o​vih pet najbo​ljih odvjetni​ka, koji ima​ju go​dišnji pri​hod veći od ne​kih afrič​kih i
azijskih ze​ma​lja, na​pad​nu me u no​vi​na​ma, otkri​ju pet na​vod​nih povre​da za​ko​na, tra​že moje smje​nji​-
va​nje, opizde me u ne​kakvo​me to​bo​že ne​o visnom tisku... Kad mi se uči​ni da ga imam u šaci, do​ka​zi
mi nesta​nu, svje​do​ci se ne​na​da​no bace s naj​bli​žih ne​bo​de​r a ili otpu​tu​ju na usavrša​va​nje u ke​nijski
grad Momba​su, oče​vi​ci više ne žele svje​do​či​ti jer su, na​vod​no, pre​bo​lje​li ence​fa​li​tis pa se više ne sje​-
ća​ju, a oni koji su dali iskaz povla​če ga tvrde​ći da su u to vri​je​me ima​li apsti​nentsku kri​zu i bili na
hepta​no​nu. Pri​tom me, za sva​ki slu​čaj, pri​ja​ve Helsinškom od​bo​r u. Je​be​mu ma​ter, bilo mi je sto​put
bo​lje u ko​mu​nizmu. Uhapsiš gada, stambu​r aš ga, a kad dođe nje​g ov advo​kat on je već na od​slu​že​nju
u Tu​r o​po​lju ili Valtu​r i. Ovo sad je ku​r ac! Čista ka​r i​ka​tu​r a!
Iako je dje​lo​mi​ce i pretje​r i​vao, ipak je sta​vio gla​vu među dla​no​ve, držao se ne​ko​li​ko ča​sa​ka kao
najve​ći gu​bitnik na svi​je​tu, a onda je pogle​dao pre​ma slasti​čarki:
– Zo​r i​ce, kakva vam je da​nas parfe torta?
– Malo je rahla, gospon Vinko. Ra​di​je bih vam pre​po​r u​či​la za​he​r i​cu ili švar​cvaldi​cu.
– Do​bro, Zo​r i​ce, dajte onda...
– Koju? – upi​ta ona.
– Pa obje... s malo šla​g a. I na kra​ju kavu s natre​nom.
Po​tom se okre​ne pre​ma Ba​ni​ću pa nasta​vi.
– To s tim zemljištem je mu​lja​ža. Dozna​li su od svog čovje​ka u vlasti da do​la​ze te stra​ne tvrtke.
Ne​do​ka​zi​vo! Za​tim su orga​ni​zi​r a​li ne​kakvu čud​nu kampa​nju ši​r e​nja lažnih vi​jesti o tomu kako se
tamo to​bo​že gra​di od​la​g a​lište sme​ća. Ne​do​ka​zi​vo! Onda su, kako se čini, jefti​no po​ku​po​va​li
zemljišta, a po​je​dince koji to nisu htje​li jed​nostavno su pri​si​li​li. Ne​do​ka​zi​vo! Na​kon toga uklo​pi​li su
do​la​zak stra​nih tvrtki u vlasti​tu za​mi​sao go​le​mog kompleksa s raznim sa​drža​ji​ma i pred​sta​vi​li to kao
po​li​tič​ku od​lu​ku. Ta​ko​đer ne​do​ka​zi​vo! Me​đu​tim, ovaj put im u konstrukci​ji nešto ne šti​ma. Čini se da
ne mogu pre​do​či​ti va​lja​ne ugo​vo​r e o ku​popro​da​ji. Kao da su im nesta​li...
Do​ni​je​li su mu dru​g e ko​la​če i on je na​va​lio najpri​je na sac​her tortu.
– Zbi​lja se osje​ti aro​ma divlje na​r anče! To je najvažni​je!
 – I kako bih ti ja to tre​bao po​mo​ći?
– Kako bi mi tre​bao po​mo​ći!? – ču​dio se on. – Kao da to nije jasno! Prvo, ti si u groznoj ga​bu​li.
Po​li​ci​ja ima po​datke da si sli​je​dio Svi​la​r o​va sina, da si ga uho​dio u Slo​ve​ni​ji i, ko​nač​no, sva je pri​li​-
ka da si ga tamo i ubio...
– Do​bro znaš da sam ga tra​žio po na​lo​g u nje​g o​va oca!
– Ne znam! Znam samo da je za​he​r i​ca jako do​bra. Ti ćeš na sudu ka​za​ti da si ga sli​je​dio jer ti je
za to nje​g ov otac pla​tio, a otac će ka​za​ti kako o tomu nema pojma. Ili, još gore, tri nje​g o​va advo​ka​ta
će to od​bi​ti kao gnusnu insi​nu​aci​ju, a onda će sazva​ti konfe​r enci​ju za ti​sak, ogra​di​ti se, za​ni​je​ka​ti i
na​ja​vi​ti da će nji​hov kli​jent zatra​ži​ti sa​tisfakci​ju sud​skim pu​tem! U takvom svi​je​tu ži​vi​mo. Ku​žiš ti to?
Ili si ostao lajbek?
– Ku​žim! A ku​žiš li ti da tebi, što se Slo​ve​ni​je tiče, fali je​dan ci​je​li leš?
– Ka​kav leš?
– Ženski. S Arnom je bila i Svi​la​r o​va žena. Ali to je sve tvoj po​sao.
– Ali on uopće nije pri​ja​vio nje​zin nesta​nak. Za že​na​ma tra​g a​mo kad mu​že​vi pri​ja​ve da se nisu
vra​ti​le.
– Slu​šaj – une​se mu se Ba​nić u lice i ko​la​če. – Ako ju je »on nestao«, onda to neće ni pri​ja​vi​ti!
Zar je pri​ja​vio nesta​nak sina?
– Nije – prizna on, a po​tom se na​čas od​li​je​pi od ta​nju​r a s ko​la​či​ma. – Sve sumnje koje vode u
tvom smje​r u ja ću za​ko​pa​ti sto me​ta​r a pod zemlju. Ali ti bi mi mo​r ao ne​ka​ko po​mo​ći. Mislim, ako
imaš kakvih bo​ljih spozna​ja na te​me​lju ko​jih bih ga mo​g ao strpa​ti u gajbu. Sli​je​dio si ma​lo​g a ne​ko​li​-
ko tje​da​na. K vra​g u, mo​r ao si nešto dozna​ti!
– Doznao sam, ali još ni​sam posve si​g u​r an.
– A kad ćeš biti si​g u​r an? Kad mi zbri​še na Kajmanske oto​ke? Ni​ko​la, mo​lim te, poslu​šaj me. Sve
ovo što sva​ki dan slu​šaš o Euro​pi, Nato paktu, integra​ci​ja​ma, za​jed​nič​kom tržištu... sve je to pizdin
dim ako ne pohva​ta​mo ma​fi​ja​še! Bez toga nema bu​duć​nosti! A to nije lako jer njih netko šti​ti. Vi​diš,
ja imam ne​kakvu je​be​nu na​vi​ku da sve što se do​g a​đa da​nas po​ve​zu​jem s onim što je bilo pri​je, jer nas
je onaj Fišter uvi​jek učio da zlo​čin ima svo​ju prošlost i da smo mi nje​g o​vi povjesni​ča​r i. I ja sam
ubojstvo tog mla​di​ća od​mah po​ve​zao s pro​va​lom iz 1992., kada je ne​ho​ti​ce ubi​je​na dje​ča​ko​va
majka...
– Ne​ho​ti​ce!... – pri​mi​je​ti Ba​nić iro​nič​no. – Isto ona​ko kao što si i ti sve te ko​la​če sma​zao ne​ho​ti​-
ce! Je​bo​te, ja bih se najpri​je raspuknuo, a onda bih umro od žeđi!
– Do​bra ide​ja! Zo​r i​ce, što ima​te za po​pi​ti?
– Fru​pi – odvra​ti ona poslu​ju​ći nešto oko du​g ač​kog niza kremšni​ta.
– Koji?
– Od li​mu​na i ana​na​sa...
– Baš mi ti po​di​žu ki​se​li​nu u že​lu​cu. Dajte mi ra​di​je jupi ili voć​ko od ri​bizla.
Po​tom nač​ne švar​cvaldi​cu, po​je​de ko​ma​dić, a onda uzdahne. Ipak se vi​dje​lo da mu je već dosta.
– Razmišljao sam puno o tomu. Ako je te noći stra​da​la nje​g o​va majka, možda je taj mo​mak pod​-
svjesno zamrzio oca. Možda se do​če​pao ne​če​g a što je moglo te​me​lji​to kompro​mi​ti​r a​ti sta​r og Svi​la​r a
i sru​ši​ti ga u pra​ši​nu. Možda je zbog toga ubi​jen?
Za​tim malo po​šu​ti, pa doda:
 – Ili ga je jed​nostavno smaknuo po​lu​djevši zbog te svo​je mla​de žene...
– Obje su ti interpre​ta​ci​je skroz šuplje – pre​ki​ne ga Ba​nić. – Jer u oba slu​ča​ja ispa​da da ja ni​sam
ubo​ji​ca. A to je depla​si​r a​no.
– Idi u ku​r ac! – opsu​je Do​g an, što je za one ba​ki​ce s išle​r i​ma bilo pre​vi​še, tako da su na brzi​nu
pla​ti​le i otišle ne​g o​du​ju​ći. – I kre​nuo sam u tom smje​r u i po​ku​šao pro​na​ći spis iz 1992., ali vra​g a!
Mo​žeš se je​bat! I to je netko de​fi​ni​tivno uništio!
Ba​ni​ću za​ma​lo izle​ti kako je taj spis privre​me​no drpio de​be​li Ko​mar, ali je u posljed​nji čas
zastao. Ko​nač​no, u ne​če​mu je Do​g an bio u pra​vu, jer je ono što je Ko​mar do​nio bilo ne​kompletno.
Švi​carski sir s go​le​mim ru​pa​ma.
– Daj mi još ne​ko​li​ko dana – reče Ba​nić. – Posto​je ipak neke male šanse da ću doći u posjed ne​-
če​g a čime bih mo​g ao po​tegnu​ti po Svi​la​r o​vu grob​nom zvo​nu...
– To si do​bro re​kao – za​do​voljno će Do​g an. – Uvi​jek si se znao bo​lje izra​ža​va​ti od mene. Ali, u
sve​mu osta​lo​me, ja sam bio da​le​ko bo​lji.
– A ako to ne do​bi​jem – nasta​vi Ba​nić – ispri​čat ću ti što se do​g o​di​lo, ali i to će, sasvim si​g urno,
završi​ti u ko​ša​r i s ne​do​ka​zi​vim svi​nja​r i​ja​ma.
Ča​sak kasni​je već je izju​r io iz slasti​čarni​ce jer se pokraj nje​g o​va Golfa za​usta​vio ve​li​ki »pauk«.
Mo​r ao je to spri​je​či​ti jer je bilo ve​o ma dvojbe​no vri​je​di li taj prasta​r i auto​mo​bil više od nakna​de za
odvoz i glo​be. I dok je ju​r io van, uči​ni​lo mu se kako se Do​g a​no​va ruka ispru​ži​la, a de​be​li prst po​ka​-
zao na onu vitri​nu u ko​joj su se na​la​zi​le bakla​ve, tu​fa​hi​je i urma​ši​ce, od​nosno mali ori​jentalni etno​r aj
za pro​fi​nje​ne lju​bi​te​lje slatko​g a.

Gore na je​le​no​vač​koj uzvi​si​ni Svi​la​r o​va je vila izra​nja​la iz magle po​put vampirskog dvorca iz
engleskih filmo​va stra​ve i uža​sa. Že​lio je bar još je​danput vi​dje​ti pro​fi​nje​nog skuplja​ča umjetni​na.
Ne, nisu mu u toj kući bili dužni, ni​kakve novce, da​pa​če, reklo bi se da su ga za na​jo​bič​ni​je pra​će​nje i
prepla​ti​li, ali je Ba​nić ipak mislio da mu nešto mo​r a​ju objasni​ti, nešto u čemu su mu ipak bili dužni​ci.
Svi​lar ga je, oči​to, pla​tio za to da mu po​mogne da se do​mogne neke stva​r i. No to ni​pošto nisu bili ni
lažni Ra​či​će​vi crte​ži ni kožna ku​ti​ja s na​crta​nim Indi​jancem, u kakvi​ma Francu​zi pro​da​ju svo​ju de​li​-
ka​tesnu gorku čo​ko​la​du. Pa kad to nije išlo, po​ku​šao mu je pod​metnu​ti ubojstvo i aranži​r a​ti ga do​ka​-
zi​ma ili indi​ci​ja​ma u obli​ku se​r i​je fo​togra​fi​ja snimlje​nih pokraj slo​vensko​g a mo​te​la.
Kad je do​šao na​do​mak Svi​la​r o​voj kući, otkrio je da je kompletno ima​nje doslovce opko​lje​no
vo​zi​li​ma i lju​di​ma u odo​r a​ma. Nije to bila po​li​ci​ja, nego zašti​ta​r i tvrtke ZT Fighter, za koju je Ba​nić
znao da joj je za​bra​njen rad. Ali oči​to da ta za​bra​na ovo​g a ra​nog po​pod​ne​va više nije bila na sna​zi.
Pra​ve​ći se ble​sav, Ba​nić iza​đe iz auto​mo​bi​la i brza ko​r a​ka kre​ne pre​ma ula​zu na​da​ju​ći se kako
će se sada za​ci​je​lo po​ja​vi​ti onaj isti tip koji ne zna izgo​vo​r i​ti »r« te mu po​mo​ći da bez ve​ćih pro​ble​-
ma uđe u Svi​la​r ov dom. Ah umjesto gro​tesknog tipa, pred njim se isprsi snažni na​o ru​ža​ni mla​dić ko​-
je​mu je na odo​r i bila nasli​ka​na sti​li​zi​r a​na šaka, a ispod nje lo​g o​tip ZT Fighte​ra. Čovjek u odo​r i za​-
usta​vi ga pokre​tom ruke, i ne tro​še​ći ri​je​či.
– Što je? Zar ste po​lu​dje​li? Mo​r am ući kod gospo​di​na Svi​la​r a. No​sim mu po​r u​ku u obli​ku li​ci​-
tarskog srca od dokto​r a Alojza Ha​bahta, ko​je​mu je upra​vo ju​čer iste​kao pro​fe​sorski mandat. Čuli ste
za fi​nancijsko​g a ge​ni​ja Ha​bahta, ili ste je​dan od onih koji ra​ču​na​ju na ra​ču​na​lu napravlje​no​me od na​-
pe​tog flaksa i zrna gra​ha?
Zašti​tar je sve to ravno​dušno slu​šao, ali je bilo posve jasno da ga neće pusti​ti unutra niti će se s
njim upušta​ti u besko​nač​ne raspra​ve i nad​mu​dri​va​nja.
Osta​vio ga je sto​g a na miru i pri​šao autu na​lik na po​li​cijski na ko​je​mu je bio znak zašti​tarske
agenci​je i za či​jim je upravlja​čem sje​dio malo sta​r i​ji čovjek, koji je mo​r ao biti ne​kom vrstom časni​-
ka. Ako zašti​tarske agenci​je uopće ima​ju časni​ke i hi​je​r arhijski ustroj sli​čan po​li​cijsko​me. Ili su tek
po​du​ze​ća kao i sva osta​la. Vi​djevši kako mu se Ba​nić pri​bli​ža​va, čovjek iza​đe iz auto​mo​bi​la i prekri​ži
ruke na prsi​ma. Ni nje​g ov stav nije istra​ži​te​lju pru​žao baš neke ve​li​ke nade.
– Gospo​di​ne šefe – servilno će Ba​nić – ne znam čemu ovo​li​ko uni​formi, ali ja bih sva​ka​ko mo​-
rao kod gospo​di​na Svi​la​r a. Ja sam nje​g ov li​ječ​nik i sva​ki mu dan mo​r am dati hormonsku injekci​ju.
Zna​te, on tako li​je​či rak, pa vam možda...
Čovjek mu tek ru​kom po​ka​že da se uda​lji, a na​kon toga mirno sjed​ne na svo​je mjesto od​la​žu​ći
re​volver na sje​da​lo.
– Jebe se vama! Ja mo​r am unutra! – vi​kao je Ba​nić na​da​ju​ći se da će ga možda zbog izgred​ništva
zgra​bi​ti i ugu​r a​ti unutra, ali je i taj plan bio, kako se to kaže, na kli​ma​vim no​g a​ma.
– Čemu ta ne​umjesna vika? – za​ču​je bla​g i glas pa se okre​ne. Pre​ma nje​mu je ko​r a​čao sve​će​nik
koji je pre​ko svo​g a raskošnog službe​nog odi​je​la imao pre​ba​čen sta​r o​mod​ni crni ka​put od krombi
ma​te​r i​ja​la. U nje​g o​voj je pratnji bio mla​dić koji mu je no​sio po​deb​lju torbu, kao da je u njoj pri​bor
za vo​do​insta​la​terski, a ne za sve​će​nič​ki po​sao. – Sine, od nas se tra​že mir, su​ćut i bla​g ost.
– Zašto me zo​ve​te sine? – upi​ta Ba​nić. – Niste mi otac.
– Sine, kuća pred ko​jom sto​ji​te kuća je ža​losti. Zar vam nije pozna​to da je sina nesretno​g a
gospo​di​na Svi​la​r a Bog pozvao k sebi? – nije se dao sve​će​nik, koji je si​g urna ko​r a​ka pri​la​zio ula​zu na
je​le​no​vač​ko ima​nje.
– Nije ga nitko pozvao k sebi nego su ga gnji​de ubi​le same! Osim toga, što se vas sve to tiče?
Jeste li i vi biskup zašti​tar? Ra​di​te li i vi za ZT Fighter? Ima li možda ta tvrtka zašti​tarski ordi​na​r i​jat?
Sve​će​nik se prekri​ži i za​brza pre​ma ula​zu, dok je za njim klipsao po​moć​nik, je​dva tegle​ći tešku
torbe​ti​nu.
– Idem i ja s vama u kuću ža​losti da sku​pa po​digne​mo raspo​lo​že​nje – reče Ba​nić pa po​ku​ša za​-
jed​no sa sve​će​ni​kom ući u dvo​r ište.
Ali zašti​ta​r a se nije dalo tek tako pre​va​r i​ti. Šutke je zgra​bio istra​ži​te​lja i tako ga snažno gurnuo
natrag da je za​ma​lo izgu​bio ravno​te​žu na skliskom tlu. Ipak je ostao na no​g a​ma, i tad mu je pri​šao
onaj sta​r i​ji zašti​tar, koji je u me​đuvre​me​nu iza​šao iz auto​mo​bi​la. Taj mu je stro​g o po​ka​zao prstom na
dru​g u stra​nu ceste:
– Tamo! Tamo se od​makni​te! I da se niste ni ko​r ak pri​bli​ži​li!
– Ovo je javna površi​na! – odvra​tio je Ba​nić, ali kada je službe​nik ZT Fighte​ra kre​nuo pre​ma
nje​mu, kao da je naglo pro​mi​je​nio mišlje​nje o ka​r akte​r u spo​me​nu​te površi​ne, pa se smjesta po​vu​kao
tamo gdje mu je po​ka​zao zašti​tar.
Tad je spa​zio kako se me​talna vra​ta po​la​ko otva​r a​ju da pro​puste ve​li​ki crni Merce​des sa za​-
tamnje​nim stakli​ma, ona​kav u kakvi​ma se voze pred​sjed​ni​ci i slič​ne zvjerke. Za​ni​ma​ju​ći se tko je to
ušao, Ba​nić kre​ne ploč​ni​kom pre​ma mjestu s ko​je​g a se mo​g ao bo​lje vi​dje​ti ulaz u atrij zgra​de. Tu se
auto​mo​bil za​usta​vio, a stražnja se vra​ta otvo​r i​la. S li​je​ve je stra​ne izi​šao čovjek ko​je​g a je Ba​nić
upoznao na prosla​vi dje​čjeg ro​đenda​na, doktor Va​le​r i​jan Gru​den, ina​če intimni pri​ja​telj oža​lošće​no​-
ga po​du​zetni​ka, a s desne se uspra​vio vi​so​ki muška​r ac kovrča​ve kose, koji je, čim je izi​šao, izva​dio
iz dže​pa štitni​ke i sta​vio ih na uši.
 Obo​ji​ca su po​la​ko kre​nu​la pre​ma ula​zu u zgra​du, a čovjek koji se smjestio do vo​za​ča po​šao je
pre​ma ve​li​kim dvo​r išnim vra​ti​ma.
Spa​zivši Ra​ču​no​vo​đu, Ba​nić za​bo​r a​vi na pri​jetnje zašti​ta​r a pa po​ju​r i pre​ma ula​zu, gdje su ga sa​-
če​ka​la dvo​ji​ca i uhva​ti​la ga pod ruke, spremna da ga odvu​ku pre​ko ceste na mjesto s ko​je​g a je i kre​-
nuo.
– Pusti​te ga! – čuo je ono​g a kratko oši​ša​nog tipa koji se ova​mo do​ve​zao s Ra​ču​no​vo​đom i
dokto​r om Gru​de​nom. Imao je na sebi posve novu zašti​tarsku odo​r u i ho​dao je kao da se po​no​si njo​-
me. Ba​nić u nje​mu isto​g a časa pre​pozna svo​g a sta​r og znanca Gubu.
– Kako, i vi ra​di​te u ZT Fighte​rul – upi​ta Ba​nić.
– ZT Fighter sam ja! – reći će on pri​lič​no pa​te​tič​no. – To je moja zašti​tarska tvrtka. Bili smo pod
suspenzi​jom, ali su naši advo​ka​ti ju​čer uspje​li istje​r a​ti pravdu na čistac.
– Na​r avno da su je uspje​li istje​r a​ti – doda Ba​nić. – Ali ne na čistac, nego u vražju ma​ter. Istje​r a​li
su je neg​dje mi​li​jun svjetlosnih go​di​na odavde.
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću – po​ku​ša se svla​da​ti Guba. – Kad smo vas anga​ži​r a​li, ima​li smo pre​po​r u​ke
koje su vas pred​stavlja​le kao mu​dru, mirnu i povjerlji​vu oso​bu. Vi ste završi​li po​sao što ste ga ra​di​li
za ovu kuću, pra​ved​no ste pla​će​ni i ne znam otku​da vam sad sav taj jed?
– Po​igra​li ste se sa mnom i po​ku​ša​li mi pod​metnu​ti ubojstvo. A sve ste oba​vi​li sami, po​ku​pi​li
ugo​vo​r e i uništi​li erotski akva​r el sta​no​vi​tog Fritza Go​ethea!
– Ne znam o čemu to pri​ča​te! Ni za što od toga ne​ma​te ni​kakvih do​ka​za. To su vaše fanta​zi​je.
Mo​lim vas da se uda​lji​te jer je gospo​din Svi​lar u ve​li​koj boli. I biskup je do​šao da mu pru​ži utje​hu i
du​hovnu okrje​pu. Upra​vo se spre​ma​mo na grob​lje, gdje tre​ba​ju sti​ći posmrtni osta​ci iz Slo​ve​ni​je...
– Što, ide​te očisti​ti be​ton s njih?
– Gospo​di​ne! – pro​sikće Guba i stisne šake. Ba​nić izne​na​da shva​ti zašto se zapra​vo suz​drža​va.
– Va​šim Fighte​ri​ma je bio za​bra​njen rad zbog ne​adekvatne upo​r a​be sile i vaši su to advo​ka​ti
uspje​li ne​ka​ko sre​di​ti. Pretpostavljam da bi vas po​novlje​no na​si​lje suspendi​r a​lo na to​li​ko go​di​na da
više i ne biste do​če​ka​li re​ha​bi​li​ta​ci​ju.
Gu​bi​no je lice bilo crve​no od bi​je​sa, ali i da​lje nije po​du​zi​mao ništa. Ba​nić s ču​đe​njem shva​ti
kako sto​je na isto​me onom mjestu gdje ga je on uda​r io ša​kom u že​lu​dac. Ali tada nije bio šef i
vlasnik zašti​tarske agenci​je nego obič​na ci​vilna oso​ba, tako da je mo​g ao za​r a​di​ti samo kratki susret
sa su​cem za prekrša​je. Zna​ju​ći da da​nas isti ta​kav ri​zik vri​je​di samo za nje​g a, Ba​nić mu pri​đe kao da
će ga zagrli​ti, a onda ga ko​lje​nom snažno po​g o​di među pre​po​ne, tako da se šef ZT Fighte​ra ne​moć​no
skljo​kao na tlo.
Zašti​ta​r i sa svih stra​na sko​či​še pre​ma Ba​ni​ću, ali ih u tom času za​usta​vi glas ku​će​do​ma​ći​na koji
je s ula​za u atrij mo​g ao sve čuti. Iako je bilo hlad​no, bio je bez ka​pu​ta, odje​ven u sve​ča​no crno odi​je​-
lo i go​loglav. Lice mu je bilo samrtnič​ki bli​je​do, a oči crve​ne, kao da je ne​tom pla​kao. On da ru​kom
znak, zašti​ta​r i se razmaknu, a Guba se poč​ne po​la​ko pri​di​za​ti.
– Gospo​di​ne Ba​ni​ću – ne​kim po​božnim mi​r om go​vo​r io je Ro​bert Svi​lar, koji je dje​lo​vao kao da
mu je biskup uisti​nu dao pra​vu du​hovnu okrje​pu, ili kao da je uzeo popri​lič​nu dozu trankvi​li​za​to​r a. –
Ako misli​te da su sve te vaše čud​ne ide​je isti​ni​te i u jed​nom sasvim ma​lom postotku, ja ću vam osob​-
no osi​g u​r a​ti najbo​lje odvjetni​ke da ih do​ka​že​te na sudu. Ali ako niste si​g urni, onda bar bu​di​te oprezni
i misli​te na vašu bivšu supru​g u koja je bila pa​metni​ja od vas i došla nam u do​broj vje​r i da joj po​-
mogne​mo u ne​vo​lji. I vama bismo po​mogli, samo kada biste ima​li do​voljno ra​zu​ma.
 Ba​ni​ću se od​si​je​ku noge. To što je čuo o Li​di​ji dje​lo​va​lo je pri​lič​no ne​su​vislo, ali je ima​lo ne​ka​-
kav ko​ban prizvuk. A onda mu je jed​na čud​na ide​ja si​jevnu​la gla​vom i on ju je od​mah od​lu​čio ispi​ta​ti.
Sjeo je u svoj Golf, izvu​kao mo​bi​tel i nazvao Li​di​ju. Nije se javlja​la, mo​bi​tel joj je bio isklju​čen.
Po​tom je nazvao nje​zin stan na Bri​tanskom trgu i slu​ša​li​cu je po​dignu​la Nika:
– Mama je po​ši​zi​la što se si​noć nisi javljao, pa smo je Rupčić​ka i ja odvezle u Kri​lo anđe​lo​vo.
Još ju​čer su joj ja​vi​li da može od​mah doći na pretra​g e i tretman. Već smo se čule... ona je do​bro...
– Nika! – pre​ki​ne je on, jer mu se uči​ni​lo da će vječ​no brb​lja​ti. – Pogle​daj, neg​dje kod mame
mora da su prospekti od tog Kri​la anđe​lo​va. Možda u nji​ma piše tko je vlasnik ili šef te kli​ni​ke...
– Zašto bih to gle​da​la?
– Za ime Boga! Kad ti ka​žem da pogle​daš...
– Ali tata, zašto bih gle​da​la kad znam!? Vlasnik je doktor Va​le​r i​jan Gru​den! On je ju​čer osob​no
pozvao mamu. To je u Švi​carskoj, odakle je do​šao, uobi​ča​je​na praksa... to da šef kli​ni​ke po​zo​ve pa​ci​-
jenta. On je je​dan strašno fin gospo​din, a ne kao ovi naši me​sa​r i.
 23.

I OD TE LE VI ZI JE IPAK IMA NE KAKVE KO RISTI, mislio je Ba​nić dok je sa sto tri​de​set na sat ju​r io pre​ma Kra​pi​ni.
Jer, eto, da nije ne​ko​li​ko puta vi​dio taj agre​sivni te​le​vi​zijski spot za ču​dotvornu, sno​bovsku kli​ni​ku,
sada bi za​ci​je​lo izgu​bio mno​g o vre​me​na da istra​ži gdje se Kri​lo anđe​lo​vo na​la​zi i kako se tamo ide.
Na​r avno da sto tri​de​set na sat nije bila jurnja​va za stre​et ra​ce​re, za zlatnu mla​dež koja su​bo​tom uve​-
čer obi​đe sve coc​ta​il ba​ro​ve, a onda neg​dje pred zoru završi u pe​r i​fe​r ijskom turbo folk lo​ka​lu, ali je
za sivi Golf, ko​je​mu je Ba​nić i prestao bro​ji​ti go​di​ne, ta brzi​na bila pra​va kušnja. Pu​šio je ci​g a​r e​tu za
ci​g a​r e​tom i pra​tio bi​je​lu crtu što je izra​nja​la iz magle, koja je s na​ilaskom ve​če​r i bila sve nepro​zirni​-
ja, na​da​ju​ći se sve vri​je​me da je Svi​la​r o​va alu​zi​ja bila pri​jetnja bez pra​vo​g a pokri​ća, nešto kao uvje​-
to​va​na razmje​na. Ono – ti ćeš pre​šutje​ti sve što znaš o nama, a mi ćemo biti ko​r ektni pre​ma na​šoj
dra​g oj pa​ci​jenti​ci. Ipak, ko​li​ko god po​ku​ša​vao do​bi​ti Li​di​ju na mo​bi​tel, ano​nimni ga je di​g i​talni glas
obavješta​vao kako je »mo​bilna sta​ni​ca isklju​če​na«. Nije mu to bilo jasno jer ni​ka​da nije čuo da bi u
bolni​ca​ma, javnim ili pri​vatnim, pa​ci​jenti mo​r a​li isklju​či​va​ti svo​je mo​bilne te​le​fo​ne.
Iza Kra​pi​ne spustio se s auto​ceste, ku​pio na brzi​nu nešto go​r i​va i po​šao užom asfalti​r a​nom
cestom pre​ma slo​venskoj gra​ni​ci, gdje se na​la​zi​la kli​ni​ka o ko​joj je Li​di​ja s to​li​ko oče​ki​va​nja sa​nja​-
ri​la. Na​r avno, tuda nije mo​g ao vo​zi​ti više od osamde​set na sat, na ne​kim je di​je​lo​vi​ma još bilo ne​-
očišće​no​g a sni​je​g a, a u za​vo​ji​ma je bilo to​li​ko sklisko da se auto​mo​bil ne​ko​li​ko puta opasno za​nio.
A kada je, izi​šavši iz za​vo​ja koji je pre​si​je​cao šu​mo​vi​ti bre​žu​ljak, ugle​dao ve​leb​nu kli​ni​ku
dokto​r a Gru​de​na kako sto​ji na vrhu bre​žuljka po​nad mora magle, u su​to​nu koji se brzo spuštao, sje​-
tio se ono​g a tre​nutka iz brojnih filmo​va, tre​nutka u ko​je​mu je mla​di engleski odvjetnik ugle​dao na​-
zub​lje​no brdo s je​zi​vim obri​si​ma dvorca gro​fa Vla​da Te​pe​sa. Kli​ni​ka je zapra​vo i bila adapti​r a​ni
ove​ći dvo​r ac, ima​la je tri kata, brojne te​r a​se i nešto na​lik na tornji​će u kakvi​ma su, bar u bajka​ma,
obič​no ča​mi​le za​to​če​ne prince​ze. Go​to​vo svi pro​zo​r i bili su osvi​jetlje​ni, a izme​đu njih, po balko​ni​ma
i te​r a​sa​ma, dje​lo​mi​ce i po crno​g o​r i​ci uoko​lo kli​ni​ke, još su visje​li bo​g a​ti, raskošni vi​jenci no​vo​g o​-
dišnje ukrasne rasvje​te, premda je od Nove go​di​ne prošlo mno​g o više od mje​sec dana.
Tre​ba​lo mu je ne​ko​li​ko mi​nu​ta vožnje do kli​ni​ke i u tom je vre​me​nu mo​r ao smisli​ti ne​ka​kav
plan, kako bi brzo i si​g urno izvu​kao Li​di​ju i odve​zao je, ali mu go​to​vo ništa pa​metno nije pa​da​lo na
pa​met. Zapra​vo, u jed​nom bi času po​mislio kako pretje​r u​je po​put kakve babe pa​ni​čarke jer sva​ki pa​-
ci​jent, osim du​ševnog bo​lesni​ka i po​tenci​jalnog ši​r i​te​lja epi​de​mi​je, može u sva​kom tre​nutku na​pusti​ti
bolni​cu i oti​ći kući, a onda bi mu se pak uči​ni​lo kako su stva​r i i te kako ozbiljne jer se su​ko​bio s lju​-
di​ma kakve uvi​jek pušta​ju zbog ne​dostatka do​ka​za. Sasvim je mo​g u​će da su osob​lju kli​ni​ke već dali
de​taljne instrukci​je o tome kako postu​pa​ti s Li​di​jom Ba​nić, kao što je bilo i više no vje​r o​jatno da se
bolnič​kim hod​ni​ci​ma vu​ca​r a​ju lju​di po​put onih iz Ta​lo​na, ako i bolni​ca nije bila po​družni​ca iste
tvrtke.
Posljed​njih ne​ko​li​ko sto​ti​na me​ta​r a cesta je bila posve ravna, kao da ju je netko na​crtao ravna​-
lom, a završa​va​la je ove​ćim parki​r a​lištem ispred sa​mo​g a ula​za u kli​ni​ku. Ba​nić po​la​ko zađe autom u
ne​o ni​ma osvi​jetlje​no parki​r a​lište i pogle​da pre​ma ula​zu. On​dje se vi​dje​la neka vrsta portirni​ce u ko​-
joj su se na​zi​r a​le dvi​je si​lu​ete, jed​na u gra​đanskoj odje​ći, dru​g a u odo​r i koja je za​ci​je​lo bila zašti​-
tarska. Iako je na neki na​čin bio uobi​ča​je​ni posje​ti​telj koji je do​šao obi​ći bivšu ženu, ne​ka​ko mu se
uči​ni da nije baš pa​metno ući na glavni ulaz, te da mo​r a​ju posto​ja​ti i oni dru​g i, spo​r ed​ni, koji će zna​-
či​ti i ma​nji ri​zik. Pri kra​ju parki​r a​lišta presta​ja​la je ogra​da i po​či​njao odvo​jak ko​jim se moglo doći
do stražnje stra​ne zgra​de. Pro​ve​zao se kroz drvo​r ed crno​g o​r ič​nih sta​ba​la, vi​dio s desne stra​ne je​-
zerce na či​joj je oba​li bila lampi​o ni​ma osvi​jetlje​na sje​ni​ca, a po​tom skre​nuo uli​je​vo i spa​zio niz ve​li​-
kih, osvi​jetlje​nih pri​zemnih pro​zo​r a, iza ko​jih su se vrzma​li lju​di u bi​je​lim ku​ta​ma i s rupci​ma na
gla​vi. Nije mu tre​ba​lo dugo da shva​ti kako je sti​g ao do bolnič​ke ku​hi​nje. Čas za​tim ugle​dao je i ve​li​-
ka vra​ta uz koja se na​la​zi​la osta​va, kamo je snažni muška​r ac upra​vo uno​sio ve​li​ku plastič​nu kantu za
sme​će.
Ba​nić za​usta​vi Golf u mra​ku iza same osta​ve, iza​đe te brzo i od​luč​no kre​ne pre​ma ve​li​koj ku​hi​-
nji, u ko​joj se za​ci​je​lo dovrša​va​la ve​če​r a za otmje​ne i bo​g a​te pa​ci​jente.
Si​g urnošću ru​ti​ne​r a koji je tu za​poslen od po​četka svog rad​no​g a vi​je​ka, Ba​nić kre​ne kroz ku​hi​-
nju pre​ma vra​ti​ma što su mo​r a​la vo​di​ti u bolnič​ko pri​zemlje. Tu su valjda bile, kako je na​g a​đao, pri​-
jamne kance​la​r i​je i ambu​lante, a kad je spa​zio da ga svi ku​ha​r i i ku​ha​r i​ce gle​da​ju, on naglo zasta​ne,
pljesne ru​ka​ma i poč​ne go​vo​r i​ti ona​ko kako se pri​o pća​va​ju važne stva​r i:
– Pazi ova​mo! Do​šao je ko​nač​no na​laz! Ako još ima so​ji​na ulja So​ja​vil, ana​li​ze kažu da u nje​mu
ima više od se​damde​set posto GMO-a, pa doktor Gru​den odre​đu​je da se ono daje samo bo​lesni​ci​ma u
termi​nalnoj fazi! Isto tako tre​ba pripre​mi​ti za ana​li​zu ku​ku​r uzno brašno koje je stiglo ju​čer jer ima
indi​ci​ja da je u nje​mu gen knjiško​g a moljca!
Re​kavši to, Ba​nić na​pusti za​ču​đe​no ku​hinjsko osob​lje i, pro​ju​r ivši kroz vra​ta, zađe u sla​bo osvi​-
jetljen hod​nik na či​joj je suprotnoj stra​ni vi​dio svjetlo re​cepci​je. One uz glavni ulaz. Nije znao gdje
se na​la​zi Li​di​ja, što je bio po​da​tak koji bi u normalnim okolnosti​ma mo​g ao bez po muke do​bi​ti na
ula​zu. Ali bio je sve uvje​r e​ni​ji kako ovo sad više i nisu normalne okolnosti. Sto​g a je ra​di​je šmugnuo
stu​ba​ma na prvi kat i na​šao se u hod​ni​ku s čije su obje stra​ne bili ni​zo​vi vra​ta, iza ko​jih su se mo​r a​le
na​la​zi​ti bo​lesnič​ke sobe. Na kra​ju hod​ni​ka bila je aula iz koje je na sva​ku stra​nu zgra​de vo​dio po je​-
dan ta​kav hod​nik, i to je Ba​ni​ća pod​sje​ti​lo na unu​tarnju orga​ni​za​ci​ju kakva se gdje​kad mogla naći u
sa​mosta​ni​ma i zatvo​r i​ma.
I baš kad je očajnič​ki po​čeo razmišlja​ti što bi ura​dio, za​mi​je​ti kako pre​ma nje​mu na​ila​zi žena u
bi​je​lom kosti​mu gu​r a​ju​ći ko​li​ca s ta​nju​r i​ma. A kad je došla sasvim bli​zu, shva​ti da su to ta​nju​r i s
kriška​ma tamne torte, po​su​ti gustim bi​je​lim šla​g om. To je bio do​bar znak da je ve​če​r a završi​la, ili da
je bar pri kra​ju.
– Dra​g i Bože, zar je to mo​g u​će!? – kre​ne Ba​nić pre​ma ženi s ko​li​ci​ma žustro pro​testi​r a​ju​ći: –
Moja je žena teška di​ja​be​ti​čarka, a vi joj no​si​te tortu! Ja ću se smjesta ža​li​ti! Mi smo pla​ti​li to​li​ke
novce ovoj kli​ni​ci, a vi po​ku​ša​va​te do​tu​ći moju ženu hi​pergli​ke​mijskim šo​kom!
Nije bio si​g u​r an kaže li se to uopće tako ili će u oči​ma te žene ispasti zad​njim idi​o tom. Zapra​vo,
čuo je za hi​pogli​ke​mijski šok, koji se zna do​g o​di​ti kad bo​lesnik od​bi​ja hra​nu, pa je po ne​kakvoj lo​g i​-
ci sko​vao i tu pa​metnu ri​ječ.
– Di​ja​be​ti​ča​r i ne do​bi​va​ju ko​la​če! U to mo​že​te biti si​g urni! – bra​ni​la se žena, za​ci​je​lo posve ne​-
dužna.
– Kako mogu biti si​g u​r an kad vi​dim te ka​lo​r ijske bombe na va​šim ko​li​ci​ma!? Zahti​je​vam da
smjesta provje​r i​te do​bi​va li moja žena de​sert ili ne. Ona se zove Li​di​ja Ba​nić.
Izre​kao je to zbi​lja ulti​ma​tivno, a za​tim se i sam za​ču​dio jer se nije mo​g ao sje​ti​ti kada je zad​nji
put pred​sta​vio Li​di​ju kao vlasti​tu ženu. I dok je bolni​čarka u bi​je​lo​me kre​nu​la pre​ma interfo​nu
učvršće​nom o zid, on je lju​ti​to do​dao:
– Ako di​ja​be​ti​ča​r i​ma da​je​te tortu, onda im mo​že​te dati i viski!
Žena je nešto tiho go​vo​r i​la na interfon, po​tom je malo po​če​ka​la, za​tim je po​novno pro​šapta​la
nešto tiho i posve ne​r azgo​vi​jetno. Ba​nić po​misli što će se do​g o​di​ti ako ga je žena ra​zotkri​la i upra​vo
pri​ja​vi​la bolnič​koj službi si​g urnosti. U tom će se slu​ča​ju vra​ta otvo​r i​ti, a nje​g a će zgra​bi​ti nešto slič​-
no buldo​zi​ma i vu​čja​ci​ma iz ple​me​na ZT Fighter.
Ali imao je sre​će, bar ovaj put!
– Dignu​li ste to​li​ku ga​la​mu bez veze! Vaša gospo​đa je u tristo tri! To je odjel koji i ne poslu​žu​-
jem.
– Si​g urno?
– Si​g urno! Mogli biste se bar ispri​ča​ti!
Ali nije če​ka​la nje​g o​vu ispri​ku, zgra​bi​la je ko​li​ca s torta​ma i otišla po​di​je​li​ti de​sert sretni​ci​ma
koji su na to ima​li pra​vo. Lo​g i​ka ko​jom je mo​g ao kre​nu​ti Ba​nić bila je sasvim jed​nostavna i vri​je​di​la
je za sve ho​te​le, za sve bolni​ce, sve ure​de koje je vi​dio u ži​vo​tu – broj sobe po​či​njao je bro​jem kata.
Li​di​ja je, dakle, bila na tre​ćem, najvi​šem katu kli​ni​ke s lažnim anđe​o skim ime​nom. Iznad nje mo​g ao
je još biti samo tornjić, u ko​je​mu se mogla na​la​zi​ti, re​ci​mo, Trno​r u​ži​ca, Ma​to​vilka ili tko zna koja od
zla​to​ko​sih prince​za što ih je ne​koć, dok je još Nika bila mala, sasvim do​bro razli​ko​vao.
Od​šu​ljao se do stu​bišta i po​la​ko kre​nuo na dru​g i kat, po​tom bez pro​ble​ma sti​g ao i na tre​ći.
Pogle​dao je pre​ma prvim vra​ti​ma na​suprot stu​bištu ko​jim se uspeo. Ima​la su broj 309. Kre​nuo je
onim smje​r om u ko​je​mu su bro​je​vi pa​da​li i do​šao do izla​za na ne​kakvu te​r a​su. Pri​je izla​za na​la​zi​la se
soba na či​jim je vra​ti​ma bio broj 304. Znao je da mora pro​ći pokraj vra​ta te​r a​se i za​ku​ca​ti na prva
vra​ta li​je​vo, ona u slje​de​ćem hod​ni​ku. Pre​šao je tu malu uda​lje​nost i osje​tio kako mu je srce za​ku​ca​lo
jače, ma​šio se kva​ke, i pri​tom, slu​čajno, ona​ko u žurbi, pogle​dao na plo​či​cu s bro​jem. Pi​sa​lo je 302.
Dakle, soba 303 nije ni posto​ja​la! Pi​ta​ju​ći se nije li sve to sa​njao, vra​ti se do bro​ja 304, pa ode po​-
novno do 302. On​dje gdje je tre​ba​la biti soba 303 na​la​zi​la su se vra​ta ko​ji​ma se izla​zi​lo na te​r a​su!
Ne​ma​ju​ći kamo, izi​đe na prostra​nu te​r a​su, na ko​joj je za​ci​je​lo mo​r a​lo biti li​je​po u pro​lje​će ili s
je​se​ni, ali sada je bilo hlad​no, mrač​no, pu​hao je stu​de​ni sje​verni vje​tar, a odozdo se, po​put pare iz
lonca s uzavre​lom vo​dom, di​za​la magla. Je​di​no što se vi​dje​lo bili su mutni od​sja​ji bolnič​kih pro​zo​r a
do​lje na sni​je​g u i svjetla s parki​r a​lišta ispred ula​za u kli​ni​ku. I tad u dnu te​r a​se, s li​je​ve stra​ne, spa​zi
vra​ta u či​jem se dnu vi​dje​la tanka tra​ka žu​to​g a svjetla. Otvo​r i ih i uđe u mali, uzak hod​nik koji je
završa​vao stu​bištem, a s li​je​ve i desne stra​ne imao po jed​na vra​ta. Na onim li​je​vi​ma bila je plo​či​ca s
natpi​som prof. dr. sc. Agne​za Gru​den, a na desni​ma broj 303.
Bo​je​ći se da bi tko​g od mo​g ao na​ići, ne ku​ca​ju​ći, Ba​nić hitro otvo​r i vra​ta i zasta​ne. U li​je​po ure​-
đe​noj sobi, u ko​joj go​to​vo i nije bilo ni​če​g a bolnič​kog, u sobi s de​be​lim sa​g om, ana​tomskim kre​ve​-
tom, stilskim trosje​dom i mo​dernim posto​ljem s te​le​vi​zo​r om na ko​je​mu je titra​la sli​ka, u ugod​noj
po​lu​ta​mi le​ža​la je Li​di​ja s knji​g om koja joj je pala na prsa. Vi​dje​lo se da je či​ta​la i pri​tom zaspa​la.
Kao da je osje​ti​la nje​g o​vu pri​sutnost, ona otvo​r i oči i bla​g o se nasmi​je.
– Bože, zaspa​la sam! Tako sam sla​bo spa​va​la jer je ne​kakva lu​đa​ki​nja gore ci​je​lu noć vi​ka​la...
Ne mogu vje​r o​va​ti da si već do​šao! Mo​r am prizna​ti, ni​sam te još oče​ki​va​la – pogle​da ga ona po​ma​lo
za​g o​netno. Vi​dje​lo se da ju je zbi​lja izne​na​dio.
– Li​di​ja! – reče on pri​lič​no uzbu​đe​no, ali od​luč​no. – Po​ku​pi od​mah svo​je stva​r i! Istog tre​na bri​-
še​mo odavde!
Ona ga je gle​da​la kao da ne vje​r u​je vlasti​tim uši​ma. Uisti​nu joj je mo​r ao dje​lo​va​ti kao lu​đak.
– Na​jozbiljni​je ti ka​žem! Ne​moj tra​ži​ti da ti objašnja​vam! Sve ću ti ka​za​ti kad bu​de​mo u autu! –
reče on još stro​že.
– Što ti je!? Praktič​ki sam tek stigla! Upao si ova​mo kao da se radi o ži​vo​tu i smrti!
 – Možda se i radi! – vikne on pa kre​ne pre​ma orma​r u, izvu​če iz nje​g a putnu torbu i u nju poč​ne
uba​ci​va​ti nje​zi​ne stva​r i. – Ima​mo malo vre​me​na.
Iako joj ništa nije bilo jasno, či​nje​ni​ca da ga ni​kad nije vi​dje​la tako ozbiljno​g a i za​bri​nu​tog mo​-
ra​la je dje​lo​va​ti na nju, pa je usta​la i na​vukla kuć​ni ogrtač.
– Tako! Osta​ni u ogrta​ču! Presvu​ći ćeš se u autu!
I tad mu nešto pad​ne na pa​met, pa je pogle​da u oči i upi​ta:
– Što si rekla? Zašto nisi spa​va​la?
– Rekla sam da je ne​kakva lu​đa​ki​nja u sobi iznad moje...
– Ovo je tre​ći kat! Kakva soba iznad tvo​je? – upi​ta on, da bi se od​mah po​tom sje​tio kako su na
če​ti​r i stra​ne zgra​de tornji​ći s pro​zo​r i​ma.
– Pa valjda u onom tornju...
– I što je vi​ka​la? – upi​ta Ba​nić.
– Arno nije kriv! – odvra​ti ona. – Da znaš samo kakvim gla​som. Kao da je pod ne​kakvim... sred​-
stvi​ma...
– Spre​mi se, za pet mi​nu​ta bri​še​mo odavde! I to za​uvi​jek! Ako bude potreb​no, dignut ćemo obo​-
je kre​dit i ići ćeš sre​di​ti tu kra​lježni​cu u onu ame​r ič​ku bolni​cu.
– John Hopkins Hospi​tal? – spo​me​ne ona iro​nič​no ču​ve​nu bolni​cu iz Balti​mo​r ea, pa sta​ne
pospre​ma​ti stva​r i.
No on ju više nije mo​g ao čuti jer je izju​r io iz sobe i potrčao stu​bištem u sobu što se na​la​zi​la
iznad Li​di​ji​ne.
Iako bi mu takvo što ma​lo​čas dje​lo​va​lo nevje​r o​jatno, u tornju na vrhu dvorca pretvo​r e​no​g a u
kli​ni​ku ipak je bila za​to​če​na zla​to​ko​sa prince​za.
Tu je, u uza​noj bolnič​koj so​bi​ci, na kre​ve​tu kakvi se obič​no mogu naći na ne​uro​loškim i psi​hi​-
jatrijskim odje​li​ma, kožna​tim re​me​ni​ma ve​za​nih ruku i nogu, le​ža​la Ma​r i​ca Sko​ko, nevjerna žena
Ro​berta Svi​la​r a. Kao i Li​di​ji​na, so​bi​ca je bila ukusno ure​đe​na, na zidu se na​la​zio no​sač s ma​lim te​le​-
vi​zijskim apa​r a​tom, na noć​nom orma​r i​ću svje​že cvi​je​će, a na po​li​ci s ove​ćim ogle​da​lom i mnoštvo
kozme​tič​kih pre​pa​r a​ta koje Ma​r aya ni​ka​ko nije mogla ra​bi​ti jer je, osim što su je za​ve​za​li, oči​to bila
i pod utje​ca​jem se​da​ti​va. Le​ža​la je na​uznak, du​bo​ko je di​sa​la i gle​da​la ne​ka​mo u strop. Čelo joj je
bilo vlažno od zno​ja, a zglavci crve​ni i puni pod​lje​va jer se po​ku​ša​va​la oslo​bo​di​ti re​me​na.
Ba​nić joj pri​đe i nježno joj po​lo​ži svo​ju hlad​nu ruku na čelo. Ona ga pogle​da. Po​če​la je di​sa​ti
mirni​je, ali joj je pogled bio mu​tan. Ipak, či​ni​lo se da se budi iz se​da​tivno​g a sna.
– Jeste li vi moj otac? – upi​ta upla​še​no.
– Ni​sam, ali imam kćer nešto mla​đu od tebe – reče on i ne​ka​ko mu posta​de žao si​r o​te dje​vojke
koja je sa​nja​la brzo bo​g atstvo i ve​li​ku sla​vu. Znao je da će, izvu​če li se odavde, od​mah posla​ti Do​g a​-
na da razva​li ovaj brlog i spa​si jad​nu priprostu prince​zu, posve sla​ba gla​sa i slu​ha.
– U bolni​ci sam? – bo​jažlji​vo će ona. – Je​sam li tu si​g urna od svo​g a muža ili je i ovo nje​g o​vo
vlasništvo?
Umjesto da joj od​g o​vo​r i, Ba​nić sjed​ne do nje i poč​ne joj la​g a​no otkopča​va​ti re​men. Pogle​da​la
ga je zahvalno i po tome je znao da je došla k sebi i da će ra​zumje​ti nje​g o​va pi​ta​nja.
– Zašto misli​te da Arno nije kriv? – upi​ta je bla​g im gla​som.
 Ona izvu​če ruku i pogle​da je kao da se čudi što ko​nač​no može mi​ca​ti njo​me.
– Nije kriv za tu kra​đu sli​ka. Nje​g o​va je majka uni​je​la to​li​ko stva​r i u tu kuću, a on nije do​bio
ništa. A ni sli​ke nisu vri​je​di​le pa ih je ba​cio.
– A što je bilo s onom sli​či​com koja se vidi na fo​togra​fi​ji u Roya​lu? – upi​ta, ne zna​ju​ći hoće li
ona biti spo​sob​na od​g o​va​r a​ti na tako slo​že​na pi​ta​nja.
– Zato sam i rekla da nije kriv. To sam ja otkri​la. Na​r u​čio je pro​va​lu i že​ni​no ubojstvo. Na​r u​čio
je to od svo​jih lju​di. Onda je uzeo natrag ukra​de​nu sli​ku i sta​vio je na zid. Idi​o t! Sli​ka je bila do​kaz da
je u vezi s pro​valni​ci​ma. I da je za sve kriv.
Nje​mu se uči​ni da joj je ruka vru​ća, da se bori s tempe​r a​tu​r om i da zato go​vo​r i brže i sve kra​ćim
re​če​ni​ca​ma. Ipak, zvu​ča​la je su​vislo pa je nije pre​ki​dao.
– Ja sam do​ni​je​la sli​ku. Arno je htio uz po​moć sli​ke strpa​ti oca u zatvor. Ja sam rekla da je lud
ako misli da će uspje​ti. Ro​bert je nji​hov i oni su Ro​berto​vi! Rekla sam da je bo​lje da uzme lovu. Bio
je za​ljub​ljen u mene. Zato me poslu​šao.
– Za​tim ste otišli u Slo​ve​ni​ju jer ste misli​li da ćete on​dje biti si​g urni​ji?
Sta​la je du​bo​ko di​sa​ti, a za​tim je dla​nom otrla ispu​ca​na usta. Ba​nić uzme s noć​nog orma​r i​ća čašu
vode i po​mogne joj da otpi​je ne​ko​li​ko gutlja​ja. Za​tim je nasta​vi​la:
– Ota​mo je Arno zvao Ro​berta. Tra​žio je za sli​ku mi​li​jun eura. To je na​vod​no otmi​čarska ta​r i​fa.
Ali Ro​bert nije pristao. Pro​va​lio je u mo​tel sa svo​jim zvi​je​r i​ma. Lu​đač​ki je vi​kao da mu vra​ti​mo sli​-
ku i ne​kakve ugo​vo​r e. Sli​ku je Arno neg​dje sakrio. Ni ja ne znam gdje. O ugo​vo​r i​ma nismo ima​li
pojma.
Ba​nić joj spretno oslo​bo​di noge i ona se pro​tegne, ali se vi​dje​lo da je presla​ba da bi usta​la.
– Tko ste vi!? Što ra​di​te ov​dje?! – pre​ne ga izne​na​da lju​ti​ti ženski glas. On se okre​ne i na vra​ti​ma
spa​zi vi​so​ku ženu pe​de​se​tih go​di​na, ši​r o​kih be​da​r a, bujnih gru​di i sta​me​na drža​nja. Bila je u bi​je​lom
kosti​mu i na dže​pu je ima​la plo​či​cu s ime​nom kakvu nose li​ječ​ni​ci. – Pa​ci​jenti​ca je pod ozbiljnim
tretma​nom, a vije uzne​mi​r u​je​te!
– Ci​je​la je zemlja pod va​šim tretma​nom! – od​bru​si Ba​nić bi​jesno i za​lu​pi vra​ti​ma tako snažno da
ju je mo​r ao do​bra​no uda​r i​ti. Za​čuo je kako je tiho ja​uknu​la, a onda je oči​to uze​la mo​bi​tel i ne​ko​g a
pozva​la, jer ju je čuo kako s dru​g e stra​ne vra​ta ne​ko​me nešto žuč​lji​vo objašnja​va.
– Ali zašto ga je ubio? – upi​ta Ba​nić Ma​r ayu, koja je mi​ca​la prsti​ma ruku kao da ih po​ku​ša​va
razgi​ba​ti.
– Vje​r o​jatno je netko pretje​r ao. Ili je bilo slu​čajno. Ali ni​ko​me od njih to nije pro​blem. Ro​bert je
ubio i supru​g u. Zašto ne bi i nje​zi​na sina?
– I vi ste zna​li da mu Arno nije sin?
– Više puta je to re​kao...
– Ali zašto ga je ubio pri​je no što je otkrio gdje su sli​ka i ugo​vo​r i?
– Bez mene i nje​g a sli​ka nije pri​jetnja.
– Ali ugo​vo​r i...
– Kakvi ugo​vo​r i? – pogle​da ga ona za​ču​đe​no.
Osje​ća​ju​ći da uisti​nu više nema vre​me​na, Ba​nić izju​r i iz sobe i pokraj lju​ti​te li​ječ​ni​ce, koja je
drža​la vlažnu krpu na nosu, po​ju​r i do​lje na tre​ći kat, gdje ga je Li​di​ja već če​ka​la, zbu​nje​na, ali ipak
odje​ve​na i s putnom torbom pokraj nogu. Kad su izašli na te​r a​su, Ba​nić pri​đe ogra​di i pogle​da do​lje
pre​ma parki​r a​lištu. On​dje nije bilo mno​g o promje​na, osim što je po slo​bod​nom di​je​lu asfalta ju​r io
sta​r i​ji čovjek u inva​lid​skim ko​li​ci​ma na električ​ni po​g on. Či​ni​lo se da ga za​bavlja ta jurnja​va kroz
maglu i tihi zvuk nje​g o​va mo​to​r a bio je je​di​no što se moglo čuti u noći u koju je to​nu​la sku​pa kli​ni​-
ka.
– Tu su! – reče Ba​nić i po​vu​če Li​di​ju za ruku, pa kre​ne pre​ma spo​r ed​nom stu​bištu, ono​me ko​jim
je i do​šao. I dok su se, tru​de​ći se da budu što tiši, spušta​li po​lumrač​nim stu​bištem, čuo je kako s onog
sre​dišnjeg stu​bišta do​pi​r u odje​ci nogu što su se brzo uspi​nja​le pre​ma tre​ćem katu.
Do​šavši do pri​zemlja, Ba​nić po​ka​že ru​kom Li​di​ji da ga sli​je​di, pa uđe u ku​hi​nju. Tu se više ništa
nije ku​ha​lo, pospre​ma​le su se stva​r i i prao pri​bor. Prošli su po​la​ko, tru​de​ći se da ne pri​vu​ku ni​či​ju
po​zornost, a kad mu se pogled susreo s pogle​dom jed​ne od ku​ha​r i​ca, on joj povjerlji​vo na​migne:
– Ono s ge​netski mo​di​fi​ci​r a​nim uljem ćete ura​di​ti?
Nije mu od​g o​vo​r i​la, bila je za​ci​je​lo zbu​nje​na i nesvikla na razgo​vo​r e o ge​ne​ti​ci, ali nje​mu to i
nije bilo važno. Že​lio se samo čim pri​je i bez su​višnih objašnja​va​nja do​ko​pa​ti auto​mo​bi​la i odju​r i​ti
za​uvi​jek s ovo​g a anti​pa​tič​nog mjesta. Po​ka​za​lo se do​brim što nije osta​vio auto na glavnom parki​r a​-
lištu, ali je pre​ko nje​g a ipak mo​r ao pro​ći. Mo​le​ći Boga da prasta​r i Golf otprve upa​li, okre​nuo je klju​-
čić, mo​tor se upa​lio i on je kre​nuo. Ako su ga čuli, starta​nje mo​to​r a mo​r a​lo je za njih biti znak za
uzbu​nu i on do kra​ja pri​tisne pa​pu​či​cu gasa pa po​ju​r i pre​ma parki​r a​lištu.
Vi​dio ih je već izda​le​ka. Ču​ve​no​g a Haškog, po​tom čovje​ka u inva​lid​skim ko​li​ci​ma, tipa u
kožnoj jakni i dva zašti​ta​r a ZT Fighte​ra. Vi​djevši kako pre​ma nji​ma iz magle na​li​je​će auto​mo​bil,
brzo su se sklo​ni​li ustra​nu, a za​tim su Haški i je​dan od zašti​ta​r a usko​či​li u kombi i po​ju​r i​li za Golfom.
Ba​nić je znao da im ne može uma​ći, da ne​kakve šanse ima samo na za​vo​ji​tim di​je​lo​vi​ma ceste, ali
čim se nađu na po​du​žoj ravni​ci, brzi će ga Merce​de​sov kombi od​mah susti​ći.
On je pri​tiskao pa​pu​či​cu svom sna​g om, a Li​di​ja se okre​nu​la i po​če​la vi​ka​ti:
– Pri​bli​ža​va​ju se! Pri​bli​ža​va​ju se!
– Smi​r i se! – na​r e​di joj on, a po​tom i sam shva​ti kako se na​šao obasjan nji​ho​vim snažnim du​g im
fa​r om po​put kakvog insekta za​r ob​lje​nog sja​jem noć​ne ža​r u​lje.
Za​tim je nešto puknu​lo i on s je​zom po​misli da im je prsnu​la guma stražnje​g a ko​ta​ča, ali se ra​di​-
lo o ne​če​mu još go​r em, što je pri​je nje​g a shva​ti​la Li​di​ja:
– Pu​ca​li su! Otra​g a na staklu je rupa!
– Lezi na sje​da​lo! – viknuo je on i uga​sio svjetla, pa po​ju​r io pre​ma za​vo​ju i za​ma​lo izle​tio s
ceste. Mrak i magla natje​r a​li su ga da po​novno upa​li svjetla, ali za​vo​ji​ti šumski dio ceste pru​žio im je
bar nešto malo veću si​g urnost.
A za​tim, kad je po​novno izro​nio na ravni dio ceste, sto​ti​njak me​ta​r a ispred sebe s ushi​tom spa​zi
pla​va ro​ti​r a​ju​ća svjetla po​li​cijskog vo​zi​la. Nije se mo​g ao sje​ti​ti da se ika​da u ži​vo​tu tako razve​se​lio
po​li​ci​ji, niti je mo​g ao povje​r o​va​ti da će mu se još koji put takva bi​zarna stvar do​g o​di​ti. Po​li​cajci su
vo​zi​li razmjerno spo​r o, pa je i on po​čeo uspo​r a​va​ti, ali ipak ne pre​vi​še, jer su oni što su do​la​zi​li za
njim bili iznimno brzi. I tad, vi​djevši da neće moći iz​bje​ći po​li​cijski auto, na​g a​zi na koč​ni​cu i poč​ne
se, uz cvi​lež, za​no​si​ti po cesti i naglo za​ustavlja​ti. I ko​nač​no, ne pre​pušta​ju​ći baš ništa slu​ča​ju, uda​r i
svo​jim autom u stražnji kraj po​li​cijskog vo​zi​la, koje se upra​vo za​usta​vi​lo.
Uzdahne, za​va​li se u sje​da​lo i pri​pa​li ci​g a​r e​tu. Nije se sje​ćao kad mu je posljed​nji put u ži​vo​tu
to​li​ko tre​ba​la. U retro​vi​zo​r u je vi​dio kako je Merce​de​sov kombi izi​šao iz za​vo​ja, uspo​r io, te kako je
po​tom vo​zač najvje​r o​jatni​je shva​tio što se do​g a​đa, pa je okre​nuo kombi na otvo​r e​noj cesti i kre​nuo
natrag.
 Pre​ma Ba​ni​ću se pri​bli​ža​vao lju​ti​ti po​li​ca​jac.
Ba​nić spusti pro​zorsko staklo, kako bi mu od​mah objasnio što se zapra​vo do​g o​di​lo, ali se u pra​-
vi čas dosje​ti kako bi to bio čisti gu​bi​tak vre​me​na. Sto​g a otvo​r i vra​ta auto​mo​bi​la i iza​đe.
– E, je​beš mi ma​ter ako zbog ovo​g a nisi ostao bez vo​zač​ke za ci​je​li ži​vot! – lju​tio se mla​di
čovjek u pre​ti​jesnoj po​li​cijskoj odo​r i, dok se nje​g ov ko​le​g a pri​bli​ža​vao s ure​đa​jem za utvrđi​va​nje
stupnja alko​ho​li​zi​r a​nosti.
– Evo, pokla​njam vam je – hlad​no će Ba​nić, pa pru​ži lju​ti​tom po​li​cajcu svo​ju vo​zač​ku dozvo​lu.
 24.

PRESPA VAO JE NA BRI TANSKOM TRGU, na ka​uču u dnevnom bo​r avku, s re​volve​r om ispod jastu​ka, bu​de​ći se
sva​ki čas i pogle​da​va​ju​ći na sta​r i sat s vi​so​kim orma​r i​ćem i susta​vom ute​g a koji je Li​di​ja nasli​je​di​la
od po​kojne tetke. Možda je bilo ne​r a​ci​o nalno, čak i glu​po, spa​va​ti sa Smith&Wesso​nom pod gla​vom,
ali kad pu​ca​ju na tebe, spre​man si ura​di​ti sva​ko​ja​ke ne​r a​ci​o nalne stva​r i. U pet i de​set ispred kuće je
pro​šao prvi ju​tarnji tramvaj, na​kon toga su do​lje na tržni​ci po​če​li razvla​či​ti tezge, premda je u ovo
doba go​di​ne, po​g o​to​vo po sni​je​g u i magli, tržni​ca je​dva i poslo​va​la. A i oni što su poslo​va​li bili su
pre​te​ži​to pre​kupci, koji su svo​ju robu na​bavlja​li uglavnom na »ze​le​noj tržni​ci« na Žitnja​ku, tako da
su pulto​vi bili pre​pu​ni ni​zo​zemskih rajči​ca, ki​neskog češnja​ka, špa​njolske blitve, južno​afrič​kih ja​bu​-
ka, i za sva​ku je od tih plo​di​na bilo koji pro​da​vač bio spre​man sta​vi​ti ruku u vatru da u artikli​ma, o
či​jem po​dri​jetlu nije znao baš ništa, nema pesti​ci​da, herbi​ci​da, insekti​ci​da i, u posljed​nje vri​je​me, na​-
dasve spo​mi​nja​nih ge​netski mo​di​fi​ci​r a​nih orga​ni​za​ma. Ne mo​g avši usnu​ti, izva​dio je ispod jastu​ka
re​volver i po​ku​šao ga, ona​ko u mra​ku, rasta​vi​ti i sasta​vi​ti. Ne​koć je u tomu bio pra​vi vještak, ali je u
posljed​nje vri​je​me tu discipli​nu posve za​posta​vio. Zapra​vo, drže​ći re​volver ne​kom vrstom pro​fe​si​-
onalnog am​ble​ma, vrlo ga je ri​jetko i čistio, tako da nije bio si​g u​r an bi li u slu​ča​ju potre​be puknuo ili
mu se rasprsnuo u ruci. A si​noć su na nje​g a pu​ca​li. Do​du​še, je​danput. Ali je i taj je​dan pu​canj mo​g ao
biti ko​ban! Da mu je puknu​la guma ili da su ga Svi​la​r o​vi Fighte​ri dostigli pri​je, možda bi mo​r ao i
pu​ca​ti. Iz re​volve​r a koji je zad​nji put bio očišćen prošlo​g a lje​ta! I to mu ga je na brzi​nu očistio Ko​-
mar u vi​kendi​ci, dok je on bio za​du​žen da pazi na pljeska​vi​ce.
Vra​ta izme​đu dnevnog bo​r avka i spa​va​će sobe bila su otvo​r e​na, i on je čuo kako Li​di​ja i Nika
mirno spa​va​ju​ći tiho i pra​vilno dišu. Kako samo mogu tako mirno spa​va​ti, upi​tao se. Pa si​noć su da
kasno na​ve​čer po​tanko pretresli ci​je​lu tu prlja​vu pri​ču u koju je Ba​nić bio uvu​čen, a pri​ča nije bila ni
Pe​pe​lju​ga ni Trno​ru​ži​ca, ni pjesmi​ca za laku noć. Ali možda su baš zbog toga što su legle tako kasno
sada spa​va​le mirnim i čvrstim snom. Možda je i Nika po​pi​la koji ma​min volta​ren, premda nije znao
dje​lu​je li ta stvar uopće na san ili samo na bol.
Kad se bla​g o razda​ni​lo, ušao je u ku​pa​o ni​cu i po​čeo se umi​va​ti. Po​tom je pogle​dao na​o ko​lo i
shva​tio da Li​di​ja nije stigla izva​di​ti iz orma​r a nje​g ov ruč​nik, četki​cu za zube, ni osta​li pri​bor. Je​di​no
što je vi​dio da je tu, na​dohvat, bio je crve​ni kuć​ni ogrtač koji je vi​sio na vje​ša​li​ci pokraj plinskog
bojle​r a. Ope​r e si zube Li​di​ji​nom četki​com i obri​še lice nje​zi​nim ruč​ni​kom, ču​de​ći se i sam la​ko​ći,
od​nosno auto​ma​tizmu ko​jim je to uči​nio. Kao da se nisu rasta​li pri​je dva​de​se​tak go​di​na, dok je on još
bio po​li​cijski inspektor i ra​dio na sasvim dru​g a​či​jim slu​ča​je​vi​ma.
Na​kon što ga je umi​va​nje malo osvje​ži​lo, uzme onaj ogrtač, na​vu​če ga i pri​tegne fro​tirni po​jas,
pa se pogle​da u zrca​lo. Čud​no, u tom ogrta​ču više nije dje​lo​vao kao skitni​ca i šlja​ker koji za malu
lovu sli​je​di nevjerne žene i zlo​čestu dje​cu još go​r ih ro​di​te​lja, nego kao pra​vi, po​uzda​ni obi​teljski
čovjek. Go​to​vo mu se i sa​mo​me do​pa​la ta pre​o brazba, premda se neg​dje du​bo​ko u duši pi​tao nije li
prestar da još je​danput potpu​no pro​mi​je​ni ži​votni koncept.
Prišla mu je tiho s leđa, obujmi​la ga oko pasa i sta​vi​la mu lice na rame, kao da uži​va u nje​g o​voj
bli​zi​ni i me​ko​ći crve​nog fro​ti​r a. Po nje​zi​nu je po​na​ša​nju ću​tio da je jutros ne bole leđa, a takve je
dane bilo ugod​no pro​vesti s njom.
– Htje​la sam da no​ćas bu​deš uz mene – mazno će ona. – Bilo me strah... ali ne samo to...
 – Kako sam mo​g ao kad je Nika...
– Ona bi spa​va​la u dnevnom...
– Znaš da ni​sam mo​g ao...
– Mo​g ao si, mo​g ao da nisi tako tvrdoglav, ču​dan i kompli​ci​r an...
– Li​di​ja! – po​bu​ni se on, pa se od​mah po​tom nasmi​je. Ipak je znao da je do​brim di​je​lom u pra​vu.
– Osim toga – nasta​vi ona. – Ti više nisi u go​di​na​ma kad se lju​di bave takvim stva​r i​ma. Jurca​ti za
ne​kakvim svo​jegla​vim ba​lavci​ma, povla​či​ti se po slo​venskim mo​te​li​ma, uzi​ma​ti na​pojni​cu od ga​do​va
s ko​ji​ma ina​če ne bi pro​veo ni de​set se​kundi u društvu... I još k tomu da te zlostavlja​ju pu​ca​ju​ći na
tebe. Mo​r ao bi pro​mi​je​ni​ti po​sao.
– Razmišljam o tomu. Je​dan mi pri​ja​telj nudi da se udru​žim s njim... – odvra​ti on.
– A čime se bavi?
– Pa... dosta di​na​mič​nim poslom. Izra​đu​je ci​je​li Pa​r iz u ma​lo​me. I to, za​misli, od ži​g i​ca. Di​na​mi​-
ka je u tome što mora po​žu​r i​ti jer se ži​g i​ce dra​ma​tič​no povla​če pred upa​lja​či​ma...
Li​di​ja se od​makne od nje​g a i on u tom nje​zi​nu pokre​tu naslu​ti ljutnju.
– Ti ne mo​žeš biti ni časka ozbi​ljan. Samo bi tre​ba​lo da se udru​žiš s Ko​ma​r om u toj nje​g o​voj
idi​o ta​r i​ji!
– Kako si zna​la da se radi o Ko​ma​r u? – upi​ta Ba​nić.
– Kako ne bi zna​la? – odvra​ti mu pospa​nim gla​som
Nika, koja se u taj čas po​ja​vi​la na vra​ti​ma ku​pa​o ni​ce. – Dok smo se vra​ća​li iz Gra​za ma​si​r ao nas
je s tim svo​jim fantazmi​ma sve do Pod​su​se​da. Daj, bri​ši​te van iz ku​pa​o ni​ce, mo​r am piški​ti!
U taj čas zazvo​ni​lo je na vra​ti​ma.
Tko bi mo​g ao biti tako rano, pi​tao se Ba​nić u sebi ko​r a​ča​ju​ći hod​ni​kom pre​ma ulaznim vra​ti​ma.
I tad mu se vra​ti no​ćašnja pa​r a​no​ja, pa, pri​je no što će pogle​da​ti kroz okance na vra​ti​ma, svra​ti u
dnevnu sobu i zgra​bi re​volver koji je le​žao na stakle​noj površi​ni niskog sto​li​ća.
Ča​sak kasni​je pogle​da kroz okno, a za​tim ustukne i brzo se vra​ti do Li​di​je:
– Slu​šaj, taj nje​zin Tim je vani s ne​kakvim go​le​mim ko​fe​r om...
– Pa zašto ga nisi pustio unutra?
– Što ja znam... – zbu​ni se on. – To tre​ba Nika... ipak je... Nitko mi nije re​kao da ga oče​ku​je​te. Da
sam znao, spa​vao bih kod kuće.
– Pa jest. Tre​bao je doći sutra. Valjda je došlo do promje​ne.
– Došlo je do promje​ne – reče Nika iza nji​ho​vih leđa. – Meni je ja​vio da je pro​mi​je​nio re​zerva​-
ci​ju. S onim sutrašnjim mo​r ao bi presje​da​ti u Bruxelle​su.
A onda ugle​da re​volver u oče​voj ruci, pa ga pogle​da u oči:
– Što, zar ćeš ga ubi​ti?
Nije joj sti​g ao ni od​g o​vo​r i​ti, a ona mu na​r e​di:
– Idi, otvo​r i mu! Na tebe je iona​ko najvi​še po​no​san. Svim svo​jim londonskim pri​ja​te​lji​ma hva​li
se kako mu je pu​nac pri​vatni de​tektiv. Hajde! Ne mogu mu otva​r a​ti u spa​va​ći​ci.
– Pa da – promrmlja on zlo​voljno – ni​kad te nije vi​dio u spa​va​ći​ci. Tu mu senza​ci​ju spre​maš za
vjenča​nje.
 A kad je ko​nač​no otvo​r io ulazna vra​ta, Tim se nasmi​jao, zagrlio ga, a za​tim se zagle​dao u nje​-
gov crve​ni kuć​ni ogrtač i ra​dosno re​kao:
– Je​sus! Dad​dy’s back home!
Na​kon što se izlju​bio s Li​di​jom i Ni​kom, po​nosno je re​kao:
– Ja na​učim hrvatski. Nika više ne pre​dvo​di.
– Pre​vo​di! – ispra​vi ga ona, pa se nasmi​je tako ra​dosno da su svi mogli vi​dje​ti kako je, možda
baš upra​vo toga časa, ispli​va​la iz svo​je dra​ma​tič​ne pred​brač​ne kri​ze.
– Ide​mo! Spre​mit ću do​r u​čak! Nešto što Tim voli! – rekla je ve​se​lo, a Ba​nić se ispri​ča, re​kavši
kako da​nas, na​ža​lost, mora vrlo rano biti u ure​du.
Zapra​vo, te​me​lji​to se upla​šio da će mo​r a​ti do​r uč​ko​va​ti ne​kakve bri​tanske uža​se po​put black pud​-
dinga i kid​ney pie.
Posli​je, neg​dje oko de​set sati iz Kica su po​la​ko otišli svi oni koji pri​je posla ili na​kon ku​po​vi​ne
na tržni​ci ov​dje piju svo​ju kavu ili žesti​cu, po​la​ko su se po​če​li okuplja​ti oni koji su ma​nje gosti, a
više možda inventar ili bar »sta​na​r i« lo​ka​la. Oni obič​no, ako koji od njih ima novca, po​pi​ju po ne​ko​-
li​ko pića, eventu​alno se posva​đa​ju, dignu ve​li​ku ga​la​mu, pa onda oko pod​ne​va odu, da bi se vra​ti​li
tek na​ve​čer.
Ušavši u lo​kal, Ba​nić od​mah spa​zi kompletno Pa​ko​vo društvo, dakle nje​g a, gospo​na Ma​r i​ja​na i
Flegmu. Na pultu ispred Ma​r i​ja​na sta​jao je snop od de​se​tak no​vih, posve jed​na​kih knji​g a. Pri​je no što
će im se pri​dru​ži​ti, Ba​nić zatra​ži od Zdenke viski, našto se ona go​to​vo sru​ši od izne​na​đe​nja.
– Kaj je? Kaj ste se i vi na​je​li one sa​la​me s ge​mom kad ne​će​te ni kavu ni pivo?
– S kakvim to ge​mom? – za​ču​di se Ba​nić.
– Pa ono kaj sad pišu... Ono... ge​netski mo​di​fi​ci​r a​no...
– Ni​sam, ni​sam. Jutros mi tre​ba nešto jače. Imao sam ju​čer skroz zeznut dan.
Ona mu na​to​či Ba​lanti​ne’s, a on s ča​ši​com u ruci pri​đe društvu do pro​zo​r a, koje je čulo o čemu
je razgo​va​r ao sa Zdenkom.
– To s tim ge​netskim sra​nji​ma je pizda​r i​ja nad pizda​r i​ja​ma! – ja​dao se Pako. – Evo, Flegma i ja
ima​mo, baš ko za vra​g a, šest tih sa​la​ma kaj se rade od mesa i gena po​kuplje​nih po zo​o loškom vrtu. I
kaj sad? Da to je​de​mo ii nam se više ispla​ti da kre​pa​mo od gla​di onak zdra​vi?
– Ak je nutra gen od majmu​na, tebi ne bu ništ! – reče mu Ma​r i​jan uzi​ma​ju​ći jed​nu od onih knji​g a
što su le​ža​le pred njim. Vi​dje​lo se da želi Ba​ni​ću ka​za​ti nešto o tom izda​nju, ali mu brb​lja​vi i prga​vi
Pako nije do​puštao da dođe do ri​je​či.
– Daj, Ma​r i​jan, ne​moj srat! Kad ti rikneš, tvoj gen buju stavlja​li u ku​ku​r uz i tak pra​vi​li otrov za
šta​ko​r e!
– Do​bro – po​ku​ša Ba​nić smi​r i​ti si​tu​aci​ju. – Zašto tu sa​la​mu ne vra​ti​te? Piše u no​vi​na​ma da je
napravlje​na mimo pro​pi​sa i standarda i da se može vra​ti​ti.
– Ku​r ac se može! – lju​ti​to će Pako. – Ne samo da je napravlje​na, neg je i na​bavlje​na mimo
standarda!
– Kako!?
– Lepo! Flegma ju je ku​pil. I to bez love. Kad nitko ni gle​dal. I kak da je sad vra​ti​mo?
– Časna reč, ni​sam imal pojma da je ge​netski mu​mi​fi​ci​r a​na! – kleo se Flegma posve tužna lica.
 – Do​bro, nema veze! – pogla​di ga Pako po gla​vi kao da je di​je​te. – Tre​ći​nu burno po​je​li, tre​ći​nu
burno dali Ma​r i​ja​nu, a tre​ći​nu posla​li onom mi​nistru kaj veli da je stvar na​pu​ha​na.
– Gospon Ba​nić... – po​ku​ša​vao se umi​je​ša​ti u razgo​vor bivši inka​sa​tor Ma​r i​jan, ali je Pako opet
bio brži i glasni​ji.
– Flegma je ina​če fe​no​me​na​lan kad tre​ba drmnut geltašl. Al kad se radi o klo​pi, onda je obi​čan
kripl. Ne​ki​dan sam ga poslal po krumpir, a on je drmnul kivi, jer mu je to bilo skroz slič​no. Poslal
sam ga po pašte​tu, do​ne​sel je konzervu za mač​ke, a umjesto ma​jo​ne​ze u tubi, do​ne​sel je kre​mu za bri​-
ja​nje...
– Kad je ne​pismen – pri​mi​je​ti Ma​r i​jan.
– Morti je i ne​pismen! – od​bru​si Pako. – Al či​tat zna! To kuži! I za​kaj bi uopće bil pismen kad
nema kom pi​sat? II možda da piše knji​g e ko ta tvo​ja šo​g o​r i​ca...
– O tom sam baš štel... – isko​r isti pri​li​ku Ma​r i​jan pa po​ka​že Ba​ni​ću onu knji​g u. Bila je to
razmjerno tanka, jefti​na bro​šu​r a na či​jim je ko​r i​ca​ma bila nevješto na​crta​na ruža i otisnut naslov Ru​-
ži​ca So​mek: Patnje i be​zizla​zi srca mo​je​ga, a ispod naslo​va i žanrovsko objašnje​nje moje pjesme
iskre​ni​ce. To iskre​ni​ce valjda je tre​ba​lo zna​či​ti da su iskre​ne, po​misli Ba​nić, ko​je​mu još uvi​jek nije
bilo jasno zašto mu to Ma​r i​jan po​ka​zu​je.
– Vi​di​te, sestra od moje Ivke na​pi​sa​la je sama samca​ta knji​g u pje​sa​ma. I kak radi u karto​na​ži, ne​-
kak je sre​di​la da joj to jefti​no štampa​ju. Dala je onda to po knji​ža​r a​ma u ko​mi​si​ju, al su u dve go​di​ne
pro​da​na sam tri ko​ma​da. Od ukupno šesto. Onda je od​lu​či​la da se to po​vu​če i po​de​li pa je dala rod​bi​-
ni da daju obra​zo​va​ni​jim mušte​r i​ja​ma.
– Kako to, mušte​r i​ja​ma? – upi​ta Ba​nić.
– Pa do​bro, kaj i či​ta​lac ni ne​kakva mušte​r i​ja u od​no​su na pesni​ka. Evo, Ivka i ja smo fa​so​va​li
sto ko​ma​da i već smo po​de​li​li četrde​set se​dam. Do​bro ide. Ba​da​va je, pa se dost tra​ži. Mislim da
burno do pro​le​ća sve po​de​li​li.
– I vi misli​te da sam ja »obra​zo​va​ni​ja mušte​r i​ja«? – upi​ta Ba​nić.
– Neg kak!? Vi jeste, al ova dva blentavca bogme nisu!
– Viš, a mi bi to tak rado či​ta​li – pri​mi​je​ti iro​nič​no Pako. – Ta Ivki​na sestra si​g urno je bo​lji
pesnik od onog... kak se ono zove... od onog Pro​g o​r e​li​ća...
– Be​dak je​dan! To je ču​ve​ni vi​o li​nist! – po​uči ga Ma​r i​jan pa otvo​r i knji​g u pje​sa​ma na či​joj je
prvoj stra​ni​ci nevještim ru​ko​pi​som pi​sa​lo: Što​va​nom............. ove lje​po​te duše u sti​ho​ve pre​to​če​ne po
Ru​ži​ci So​mek.
Ba​nić shva​ti da je pjesni​ki​nja Ru​ži​ca So​mek ured​no ispi​sa​la posve​tu na prvoj stra​ni​ci sva​ke od
knji​g a, tako da se u posve​tu, kao u ka​kav formu​lar, tre​ba​lo uni​je​ti samo ime ono​g a kome se knji​g a
pokla​nja. Bivši te​le​vi​zijski inka​sa​tor izvu​če iz unu​tarnjeg dže​pa izli​za​nog sa​koa olovči​cu i u prazno
mjesto upi​še g. Ba​nić Ni​ko​la. Po​tom pru​ži Ba​ni​ću knji​g u i stisne mu sve​ča​no ruku, kao kad se do​dje​-
lju​ju nagra​de ili od​li​ko​va​nja.
– Hva​la... – po​ma​lo će stid​lji​vo istra​ži​telj, a po​tom sta​vi knji​g u u džep i u tu čast svi​ma na​r u​či po
piće, što, na​r avno, nitko nije od​bio.
– Gospon Ba​nić – javi se Flegma, koji je prvi stru​sio svoj ge​mišt. – Kaj ste čuli da je Pako do​bil
po​sel u ka​za​lištu?
– U ovom tu ka​za​lištu? – izne​na​di se Ba​nić.
– Nastu​pam od prvog – važno će Pako.
 – A ka​kav to po​sao? – bo​jažlji​vo će istra​ži​telj. Kad god se s Pa​kom razgo​va​r a​lo o poslu, strah je
bio sasvim umje​san.
– Kaj, ka​kav po​sel!? Ko majstor rasvje​te! Za to sam se i ško​lo​va​li
– Če​kaj! – smi​r i​vao ga je Ba​nić. – Praktič​ki si po​čeo ići na te​čaj koji tra​je šest mje​se​ci. Kako već
mo​žeš biti majstor rasvje​te?
– Kak ne bi mo​g el bit!? – bu​nio se Pako. – Kad mi tak piše u diplo​mi!
– Otkud ti diplo​ma?
– Do​bil sam je... od​nosno, Flegma ju je pre​uzel.
– Kako ju je pre​uzeo? – i da​lje nije bilo jasno Ba​ni​ću, premda su mu se već crne misli ro​ji​le u
gla​vi.
– Kak ju je pre​uzel, pi​taš. Pa kad ni​kog ni bilo. Samo, za​sad je bez štambi​lja, ali i to bu se zrihta​-
lo.
– Joj, kak buš ti de​lal u te​ate​r u kad ni​kad nis vi​del ni​jed​nu pred​sta​vu? – pro​vo​ci​r ao je Ma​r i​jan
ko​je​g a nisu baš pre​vi​še za​ni​ma​le intri​g antne okolnosti oko diplo​me majsto​r a rasvje​te. – Ti si be​dak
kaj je pol ži​vo​ta pro​vel u kinu, i ti buš u te​atru zi​her ne​kaj sfu​ša​r il... to je jasno kak je​dan plus je​dan!
– A kaj se ti ku​žiš!? – bra​nio se Pako. – Kaj si ti bil inka​sa​tor od te​le​vi​zi​je ili od ka​za​lišta?
Razgo​va​r al sam s onim Kne​zom kaj im je šef, i on mi je lepo sve objasnil. Ka​za​lište i film su sko​r o
iste stva​r i. I u ka​za​lištu pro​ji​ci​r a​ju iste stva​r i ko i u kinu. Ima​ju ko​ma​de s ma​če​va​njem, lju​bavne li​mu​-
na​de, porni​će, pri​če o ži​vo​tu u Afri​ki i na Sje​vernom polu, zbi​va​nja na pa​r o​bro​di​ma i ho​r o​r e s du​ho​-
vi​ma i God​zi​la​ma... Sve, je​bo​te, sve! Je​di​no kaj ne​ma​ju su pred​sta​ve s ka​ubo​ji​ma i Indi​janci​ma, jer je
opće​pozna​to da se u Apo​lo ne sme uvest konj. Al, kog boli ku​r ac za ka​ubo​je i Indi​jance!? To se ionak
već dugo ne nosi.
Po​tom je malo zastao, kao da je izne​na​đen time što je Ba​nić naglo uga​sio svo​ju ci​g a​r e​tu i, osta​-
vivši ne​po​pi​ven viski, ba​cio Zdenki na šank novča​ni​ce, pa ne če​ka​ju​ći sitniš izju​r io van.
– Koji mu je ku​r ac? Kaj je po​lu​dil? – re​kao je Pako, ali mu Ba​nić nije imao vre​me​na objašnja​va​-
ti što se do​g o​di​lo.
Ne​ko​li​ko mi​nu​ta na​kon toga taksi u koji je ušao pokraj pošte na Bri​tanskom trgu za​usta​vi se
ispred ka​fi​ća Jed​no​oki Jack. Ba​nić pla​ti, iza​đe iz vo​zi​la i uđe u lo​kal koji je bio sasvim sla​bo posje​-
ćen. U kutu su ne​kakva dva mla​di​ća s du​g om ko​som glasno razgo​va​r a​la o ne​če​mu što se zva​lo he​avy
me​tal, a za šankom je rad​nik u pla​voj kuti razmo​ta​vao ve​li​ki sen​dvič i če​kao da mu šanker sa stakle​-
nim okom na​to​či pivo.
Ba​nić sta​ne uza šank, na ono mjesto koje je već držao svo​jom pro​matrač​ni​com. Po​tom na​r u​či
viski, jer je onaj iz Kica je​dva i liznuo.
– Nije vas bilo... reče šanker go​to​vo se i ne osvrću​ći. Imao je samo jed​no oko, ali je, čini se, nji​-
me zahva​ćao širi krug no osta​li dva​ma.
– Koji viski? – do​metne na​kon što je poslu​žio rad​ni​ka koji se da​vio svo​jim sen​dvi​čem.
– Bilo koji – odvra​ti istra​ži​telj pa se zagle​da u one dvi​je kuće pre​ko puta i u dvo​r ište što ih je
spa​ja​lo. Na ve​li​koj se kući ni po čemu nije dalo zaklju​či​ti da netko u njoj sta​nu​je, dok su vra​ta one
ma​nje bila ši​r om otvo​r e​na. Nasred dvo​r išta nije više bilo onog impro​vi​zi​r a​nog vigva​ma nego je na
isto​me mjestu gorje​la ve​li​ka lo​ma​ča u koju su Đe​r o​ni​mo i jed​na mla​đa, pu​našna oso​ba ba​ca​li razne,
za​ci​je​lo sta​r e, ne​važne i ne​upotreb​lji​ve stva​r i. Đe​r o​ni​mo je ve​se​lo cupkao na​o ko​lo, oči​to ra​dostan
zbog vatre, kako već dje​ca zna​ju biti sve dok se jed​nom ne ope​ku.
 – Od​la​ze – reče tiho čovjek sa stakle​nim okom. – Čiste kuću i ba​ca​ju sve što im ne tre​ba.
– Tko je ta žena? – upi​ta istra​ži​telj.
– Nje​g o​va teta iz Be​de​kovči​ne. Mali će živje​ti s njom. Bar neko vri​je​me.
– A otac?
– Havra​nek? On je malo puknuo. Nije bilo pa​metno ni to što je do​sad bio s njim. Zna​te, taj PTSP!
Neki dan se na​pio, izi​šao van i po​čeo pu​ca​ti po parki​r a​nim auto​mo​bi​li​ma. Sre​ćom, ni​ko​g a nije ozli​-
je​dio. Ali tko zna što bi bilo da ga nisu brzo po​ku​pi​li. Sada je, kako kažu, u usta​no​vi.
Ba​nić pla​ti viski, po​pi​je ga na​iskap, poz​dra​vi jed​no​o ko​g a pa iza​đe s čud​nim osje​ća​jem da možda
više ni​kad u ži​vo​tu neće ući u taj lo​kal.
Pre​šao je brzo pre​ko ceste, ušao u dvo​r ište i kre​nuo pre​ma ženi i dje​ča​ku, koji su bili za​bavlje​ni
spa​lji​va​njem sta​r u​di​je. Na vatri je buktao neki sta​r i naslo​njač s ko​je​g a su na sve stra​ne letje​le iskre,
tako da se nije moglo ni pri​ći bli​že od dva, tri metra.
– Što tra​ži​te ov​dje? – sumnji​ča​vo će žena spa​zivši Ba​ni​ća koji im je pri​šao i stao tako da dim ne
ide pre​ma nje​mu.
– To je blje​do​li​ki! – reče Đe​r o​ni​mo. – Mi se pozna​je​mo.
– Ti i tvo​je indi​janske glu​posti! – od​mahne žena ru​kom, pa baci u vatru sta​r u ko​ša​r u od pru​ća.
– Blje​do​li​ki i ja smo po​pu​ši​li lulu mira – doda dje​čak.
– No, krasno! – pre​ko​r i žena Ba​ni​ća. – Po​ti​ca​li ste di​je​te da puši! Da niste vi onaj... kako se to
kaže?
– Ni​sam pe​do​fil, ako to misli​te – nasmi​je se istra​ži​telj. – Do​šao sam samo poz​dra​vi​ti crve​nog
pogla​vi​cu pri​je nego što ode u re​zervat.
– Ka​kav re​zervat!? Došli ste pro​vo​ci​r a​ti! – zine ona lju​ti​to. – Pu​tu​je​mo u Be​de​kovči​nu.
Ba​nić od​lu​či da je najpa​metni​je igno​r i​r a​ti je pa nasta​vi:
– Do​šao sam oba​vi​jesti​ti pogla​vi​cu da je naš bi​je​li brat Arno mrtav... na​ža​lost... pre​se​lio je u
vječ​na lo​višta i vi​djet ćemo ga tek kad i sami ode​mo za njim.
Đe​r o​ni​mo ga pogle​da bez ri​je​či. Žena ta​ko​đer, premda ona nije mogla ima​ti pojma o či​joj to
smrti go​vo​r i ne​o bič​ni došljak. Još ma​nje je zna​la što su to vječ​na lo​višta.
– Ali... obe​ća​vam ve​li​kom pogla​vi​ci da će bi​je​li brat biti osve​ćen.
– Tako i tre​ba – na​kon kra​će šutnje će dje​čak. – Blje​do​li​ki će ga osve​ti​ti?
– Hoću – doda Ba​nić, a po​tom poč​ne s ne​čim što je držao najte​žim di​je​lom razgo​vo​r a i za što
nije znao ima li uopće do​voljno »indi​janskih zna​nja«. Ali tko kaže da ih je imao i kli​nac koji upra​vo
od​la​zi s te​tom u Be​de​kovči​nu!
– Ne mo​r am valjda objašnja​va​ti ve​li​kom pogla​vi​ci da Indi​janci spa​lju​ju ti​je​la svo​jih mrtvih
ratni​ka na lo​ma​ča​ma...
Đe​r o​ni​mo ga je po​zorno pro​matrao. Vi​dje​lo se da, kao i Ba​nić, sla​bo pozna​je pogreb​ne obi​ča​je
crve​no​ko​ža​ca, ali da to kao ugled​ni pogla​vi​ca ne smi​je tek tako prizna​ti.
– A ako ne​ma​ju ti​je​lo svo​g a bra​ta – nasta​vi Ba​nić – tad spa​lju​ju neku nje​g o​vu stvar. Nešto što mu
je bilo dra​g o i važno. Eto, ja imam uza se nje​g o​vu najmi​li​ju knji​g u.
Re​kavši to, Ba​nić izva​di iz dže​pa vjetrovke knji​ži​cu pje​sa​ma sta​no​vi​te Ru​ži​ce So​mek i s ka​me​-
nim izra​zom na licu baci svešči​cu u vatru. Pokraj naslo​nja​ča koji je do​g o​r i​je​vao.
 Dje​čak je i da​lje šutke sta​jao, dok je žena, misle​ći valjda kako je bo​lje ne ima​ti posla s ćaknu​tim
lju​di​ma, otišla pre​ma hrpi stva​r i koje su če​ka​le na spa​lji​va​nje.
– Ima li ve​li​ki pogla​vi​ca što?
Na Ba​ni​ćev upit dje​čak po​la​ko ode do hrpe na ko​joj su sta​ja​le stva​r i koje su za​ci​je​lo bile bo​lje,
te kao takve odre​đe​ne za pri​je​voz u Be​de​kovči​nu. Otvo​r io je jed​nu putnu torbu od umjetne kože i iz
nje izvu​kao nešto, te dotrčao do Ba​ni​ća i za​mahnuo kao da će to ba​ci​ti u vatru.
– Če​kaj! Da pri​je vi​dim! – vrisne istra​ži​telj i uzme dje​ča​ku iz ruke ove​ću ku​ti​ju oblo​že​nu crve​-
nom tka​ni​nom na​lik na bru​še​nu kožu na či​jem je poklopcu zlatnom bo​jom bila otisnu​ta si​lu​eta sta​r o​-
ga Apa​ša.
– To mi je dao da mu ču​vam – reče dje​čak. – Više mu neće tre​ba​ti...
Ba​nić ga go​to​vo i nije slu​šao. U ru​ka​ma je držao obič​nu ku​ti​ju od francuskih bombo​na od gorke
čo​ko​la​de, ku​ti​ju koja je pro​uzro​či​la to​li​ko zla. Ili je to zlo posto​ja​lo i pri​je i izmi​lje​lo bi na sve stra​ne
i bez crve​ne ku​ti​je, upi​ta se, pa po​digne poklo​pac.
Ku​ti​ja je bila prazna, ali se jasno vi​dje​lo kako se karton ko​jim je pokri​ve​no dno može po​maknu​-
ti. Ba​nić snažno puhne pre​ma dnu ku​ti​je da uklo​ni mrvi​ce bombo​na i papra, a za​tim po​digne karton
koji je skri​vao dno i baci ga u vatru.
Ispod karto​na na​la​zi​la se nježna, svi​jetlo​r u​ži​časta ero​tič​na sli​ka žene ob​na​že​nih gru​di i me​kom
ha​lji​nom pokri​ve​nog kri​la, koju je neg​dje pri​je Dru​g o​g a svjetskog rata u akva​r e​lu izra​dio sla​bo
pozna​ti Fritz Go​ethe. Ne pre​mišlja​ju​ći mno​g o, Ba​nić je pre​sa​vi​je na​po​la, pa još je​danput na četvrti​nu,
a za​tim je spre​mi u džep. Možda je nje​g ov postu​pak bio ne​mi​losrdan i vandalski, ali znao je da sli​ka
ni​ka​da više neće visje​ti na zidu nego će otpu​to​va​ti u sud​sku do​ku​menta​ci​ju kao do​kaz jed​nog zlo​či​na.
Po​tom okre​ne ku​ti​ju i do​bro je pogle​da. Vi​dio je dekla​r a​ci​ju kva​li​te​te i rok tra​ja​nja bombo​na, te
nji​hov sastav na​pi​san na francuskom je​zi​ku, a za​tim za​mi​je​ti kako je dno izva​na naknad​no za​li​jeplje​-
no. Uspio ga je od​li​je​pi​ti nokti​ma, a po​tom je de​be​li karton isko​čio i otkrio snop ugo​vo​r a o ko​ji​ma
po​kojni Svi​la​r ov sin nije imao pojma. Bili su kratki i jed​nostavni, ali ih je bilo više od de​set, i na njih
je bilo utro​še​no mno​g o tru​da i na​po​r a. S osje​ća​jem pa​kosti, Ba​nić ih le​žernim pokre​tom ruke, za​jed​-
no s crve​nom ku​ti​jom, pre​da vatri. Ako se već potpi​sa​ni le​g alni ugo​vo​r i ne mogu ospo​r a​va​ti, mislio
je, onda se valjda ni spa​lje​ni ne mogu do​ka​zi​va​ti.
– Hoće li sada Arno oti​ći u vječ​na lo​višta? – upi​ta dje​čak.
– Vje​r u​jem – odvra​ti istra​ži​telj. – Valjda gore ne​ma​ju rasne za​ko​ne koji bi ga kao bi​jelca diskri​-
mi​ni​r a​li.
Na​r avno, to dje​čak nije mo​g ao ra​zumje​ti, ali se za​do​vo​ljio i s onim »vje​r u​jem«.
A onda, pri​je no što će oti​ći, kao da se upra​vo sje​tio, Ba​nić izvu​če iz dže​pa novča​nik, pa iz nje​g a
izva​di novča​ni​cu od sto eura.
– Go​to​vo sam za​bo​r a​vio! Bi​je​li brat mi je re​kao da ti pre​dam ovo. U toj Be​de​kovči​ni tre​bat će
po​di​ći novi vigvam, na​ba​vi​ti strje​li​ce, perja​ni​cu... A u ško​li ćeš možda na​letje​ti i na kakvu cu​r i​cu. Mo​-
raš zna​ti da ni​jed​na skvo nije baš ne​zahtjevna.
Dje​čak uzme novča​ni​cu i po​nosno pogle​da Ba​ni​ća, po​put pogla​vi​ce koji je upra​vo do​bio bitku
pro​tiv mrsko​g a ame​r ič​kog ko​nja​ništva.
Ba​nić je iza​šao na ploč​nik i po​la​ko kre​nuo pre​ma sre​dištu gra​da. Nije imao auto​mo​bil ni vo​zač​-
ku dozvo​lu, ali mu to nije pre​vi​še sme​ta​lo jer je osje​tio da i u ho​da​nju ima ne​kakvo​g a vražjeg užitka.
Išao je pre​ma zgra​di u ko​joj je službo​vao inspektor Do​g an. U dže​pu je no​sio pre​sa​vi​je​ni austrijski
akva​r el, stvar o ko​joj će po​tanko popri​ča​ti sa svo​jim sta​r im nepri​ja​te​ljem. Osje​ćao je da prvi put u ži​-
vo​tu ima nešto što će mu razgo​vor s tim napra​si​tim ti​pom koji voli ko​la​če uči​ni​ti ugod​nim, uisti​nu
ugod​nim.
Čak je od​lu​čio da će, bude li tre​ba​lo, po​jesti s njim i ne​ko​li​ko ko​la​ča koji u zagre​bač​kim slasti​-
čarni​ca​ma još uvi​jek nose svo​ja sta​r a, izvorna »fran​cjo​ze​finska« ime​na. Oda​brat će neki ko​je​mu je
osno​va gorka čo​ko​la​da.

svi​banj 2004.
 O autoru

GO RAN T RI BU SON ro​đen je 1948. u Bje​lo​va​r u. Kratke pri​če po​či​nje objavlji​va​ti po​četkom 1970-ih
go​di​na u prvo​me valu ge​ne​r a​ci​je fantasti​ča​r a, koje će posli​je obja​vi​ti u zbirka​ma Zavje​ra kartogra​fa
(1972.), Praška smrt (1975.) i Raj za pse (1978.), a pri​če iz tog te​matskog kru​g a čine i najve​ći dio
knji​g a iza​bra​nih pri​ča Spa​va​ća kola (1983.), Kla​si​ci na ke​ra​nu (1987.) i Osmi oku​lar (1998.). Fantasti​-
ci i Zagre​bu 1920-ih vra​tit će se i pri​po​vi​jetka​ma objavlje​nim u knji​zi Zvi​jezda ka​ba​rea (1998.).
Za​drža​va​ju​ći sred​njo​europsku iko​nogra​fi​ju i ambi​jente te za​ni​ma​nje za okultno, Tri​bu​son 1980-
ih ispi​su​je pro​ze tzv. Asc​henre​ite​r o​va ciklu​sa, koji obuhva​ća pri​ču Raj za pse te ro​ma​ne: Sni​jeg u He​-
idelbergu (1980.), Ču​ješ li nas, Fri​do Štern (1981.) i Ruski ru​let (1982.). Toj po​eti​ci vra​tit će se po​-
četkom 1990-ih ro​ma​ni​ma Po​to​nu​lo grob​lje (1990.) i Sa​na​to​rij (1993.).
U ciklu​su auto​bi​o grafski obi​lje​že​nih ro​ma​na Po​la​ga​na pre​da​ja (1984.) i Le​gi​ja stra​na​ca (1985.),
Po​vi​jest pornogra​fi​je (1988.), Klub obo​ža​va​te​lja (2001.) i Ne dao Bog ve​ćeg zla (2002.) te zbirka auto​-
bi​o grafskih za​pi​sa Rani dani (1997.), Tra​va i ko​rov (1999.) te Mrtva pri​ro​da (2003.) te​ma​ti​zi​r ao je
odrasta​nje u Bje​lo​va​r u te popkulturnu mi​to​lo​g i​ju ge​ne​r a​ci​je 1960-ih i raspad ge​ne​r a​cijskih ide​ala.
U ciklu​su kri​mi​ća uz Uzvratni susret (1986.) i Made in USA (1986.) sre​dišnje mjesto za​uzi​ma​ju
ro​ma​ni s Ni​ko​lom Ba​ni​ćem, po​li​cajcem i pri​vatnim istra​ži​te​ljem: Za​vi​ri​va​nje (1985.), Siva zona
(1989.), Dub​lja stra​na za​lje​va (1991.), Noć​na smje​na (1996.), Bi​jesne li​si​ce (2000.) i Gorka čo​ko​la​da
(2004.).
Go​r an Tri​bu​son na​pi​sao je filmske sce​na​r i​je: Crve​na pra​ši​na, Srce nije u modi, Po​to​nu​lo grob​lje
i Ne dao Bog ve​ćeg zla.
Sadržaj
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
O auto​r u