ИСПИТНА ПИТАЊА ИЗ НАСТАВНОГ ПРЕДМЕТА:

ОПШТА ЗДРАВСТВЕНА НЕГА II

Школска 2016/17 година

ВИТАЛНИ ЗНАЦИ И АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

1. Телесна температура (физиологија)

Telesna temperature je razlika između vrednosti stvorene toplote u organizmu I vrednosti toplote
koja se gubi tj. odaje u okolinu.

Toplota se stalno stvara u organizmu kao glavni sporedni produkt metabolizma ćelija. Najviše
toplote se stvara u sporednim organima (najviše jetri, mozgu, srcu i skeletnim mišićima – naročito
za vreme vežbanja). Zatim se toplota prenosi iz dubokih organa na kožu , gde se gubi u vazduhu i
drugoj okolini. Različiti načini preko kojih se toplota sa kože odaje u okolinu uključuju: FIZIČKA I
HEMIJSKA TERMOREGULACIJA:
u toku fizičke termoregulacije telo se pregreva pa treba da odaje toplotu kako bi se vratilo u
normalno stanje, u njoj imamo:
 radijaciju (zračenje),
 kondukcija (direktnim provođenjem toplote sa površine tela na druge objekte u okolini),
 konvekcija (strujanjem vazduha),
 evaporacija (isparavanjem vode),
 vazokonstrikcija (sužavanje k. sudova),
 vazodilatacija (širenje k. sudova).

Prilikom hemijske termoregulacije telo se hladi, pa ga treba zagrevati kako bi se vratilo u normalno
stanje, u hemijskoj regulaciji spadaju sledeći procesi:
 piloerekcija
 drhtanje
 metabolički (tirokisin T3 i T4) – oni su prvenstveno odgovorni za regulaciju metabolizma
Dipl. med. sestra treba da zna da se oblačnjem zadržava vazduh u naborima odeće uz kožu, i na taj
način se povećava debljina tvz. ’’lične zone’’ vazduha uz kožu, smanjuje strujanje vazduha, što za
posledicu ima smanjenje gubitka telesne toplote zbog umanjene konvekcije. Odeća u potpunosti gubi
efikasnost u održavanju telesne toplote onda kad se pokvasi jer velika provodljivost vode povećava
stepen toplotne transmisije.
Centar za termoregulaciju nalazi se u hipotalamusu i deluje poput termostata. Kada je temp. niža,
hipotalamus pokreće mehanizme povećanog stvaranja i smanjenog odavanja toplote. Kod porasta
temperature dešava se obrnuto – dolazi do smanjnenog stvaranja toplote i povećanog odavanja
toplote u okolinu.
 tt merena aksilarno: 36,0 – 37,2˚C
 tt merena rektalno: za 0,5˚C veća nego aksilarno – 36,5-37,8
 tt merena oralno: 36,5-37,5˚C
Način konvertovanja:
1. ˚F= ˚Cx1,8 + 32
2. ˚C= ˚F-32/1,8

90
SUBNORMALNA TT: 35 - 36˚C
AFEBRILNA TT: 36– 37˚C
SUBFEBRILNA TT: 37,1 - 38˚C
FEBRILNA TT: 38,1˚C – 39˚C
VISOKO FEBRILNA TT: 39,1˚C – 41˚C
HIPERPIREKSIJA: iznad 41˚C

Mehanizmi za povišavanje temperature kada je organizam isuviše hladan:

 Smanjeno odavanje toplote:
- vazokonstrikcija uzrokovana stimulacijom simpatičkih centara hipotalamusa,
- piloerekcija
- smanjen nivo gubitka toplote isparavanjem koje je posledica znojenja,
- traženje toplije okoline,
- oblačenje toplije odeće
 Porast proizvodnje toplote
- povećana mišićna aktivnost (drhtanje)
- povišena sekrecija tiroksina, cirkulišićeg adrenalina i noradrenalina povećava nivo
ćelijskog metabolizma u organizmu – hemijska termogeneza,
Mehanizmi snižavanja temp. kad je organizam pregrejan:
 Povećano odavanje toplote:
- vazodilatacija k. sudova kože,
- znojenje,
- traženje hladnije okoline,
- oblačenje hladnije odeće,
- upotreba ventilatora
 Snićavanje toplotne proizvodnje:
- smanjena mišićna aktivnost
- smanjen mišićni tonus
- snižen metabolizam tj. mehanizmi koji dovode do drhtanja i hemijske termogeneze.

2. Врсте термометара и фактори који утичу на мерење телесне температуре

Temperatura se meri pomoću:
 termometar na živu – stakleni termometar sa živom se najduže upotrebljava. Živa se širi
pod uticajem toplote i tokom merenja temperature izlazi iz rezervoara i penje se kroz
kapilarnu cevčicu. Kapilarna cevčica se nalazi u aluminijumskoj skali na kojoj su označeni
celzijusovi stepeni i to od 34 do 42. U slučaju hipotermije koristi se termometar sa skalom
od 21*C. Stakleni živin toplomer koristi se za oralno, rektalno i aksilarno merenje
temperature. Glavni nedostatak ovih toplomera je što se lako razbiju ali živa koja se
oslobodi nije toksična. Pre uotrebe potrebno ga je protresti do temp. 36,7*C jer ono
dovodi do toga da se živa spušta u cevčicu.
 elektronski termometar – on se sve više primenjuje, sastoji se iz punjive bakterijiske
jedinice sa displejom, tankog žičanog provodnika i temperaturne sonde sa plastičnim
omotačem za jednokratnu upotrebu. Može se koristiti za aksilarno, oralno, rektalno
merenje tt kao i za merenje na timpaničnoj membrani. Postoje odvojene sonde za
rektalnu i oralnu upotrebu- oralna sonda ima plavi, a rektalna ima crveni vrh. Upotreba je
jednostavna, vrednosti tt dobiju se brzo (4 sec-3min) i preizne su. Potrebno ih je redovno
dezinfikovati i proveravati ispravnost baterija.

90
 Za merenje na timpaničnoj membrani upotrebljava se poseban elektronski termometar
čiji se nastavak/vrh sa infracrvenim detektorom uvede u spoljašnji slušni kanal(kod dece
do jedne godine se uvo povlači unazad a kod dece starije od jedne god se povlači gore i
nazad) i unutar 2-5 sec nakon postavljanja i pritiska dugmeta za analizu, vrednosti temp.
se pojavi na displej jedinici a završetak merenja se označi zvučnim kanalom.
 hemijski termometar – plastična traka koja na jednom kraju ima temp. senzor koji je
impregniran hemijskom materijom i u dodiru sa kožom menja boju zavisno od visine tt.
Dobijena vrednost nije precizna međutim upotreba je jednostavna i nisu štetni.
Faktori koji utiču na merenje tt:
 Dnevne fluktuacije – razlike telesne temperature tokom 24 časa obično iznose od 0,5*C do
1*C. Telesna temperatura je najniža tokom ranog jutra, dok većina pacijenata ima maksimalnu
elevaciju vrenosti tt oko 18h, potom vrednosti tt postepeno opdaju tokom noći.
 Starost – deca imaju više vrednosti tt zbog bržeg metabolizma i veće telesne aktivnosti. Starije
osobe imaju niže vrednosti jer je njihov metabolizam sporiji i smanjena mišićna aktivnost.
 Vežbanje - tokom intenzivnog napora (mišićna aktivnost povećava produkciju toplote)
temperatura se može povisiti i do 40*C ali odmah nakon prestanka napora ona opada.
 Hormoni – žene imaju šire temperature fluktuacije zbog hormonalnih promena tokom
menstrualnog ciklusa. Temperatura je viša u drugoj fazi menst. ciklusa (pod uticajem
estrogena i progesterona) za 0,3-0.5*C i vraća se na prethodnu vrednost dva do tri dana pre
menstruacije. Tokom prva 3-4 meseca trudnoće temp. može biti lagano povišena a za vreme
porođaja može lagano porasti do 38*C.
 Emocije – strah i ljutnja povisuju telesnu temp., a apatija i depresija je snižavaju.
 Temp. spolj sredine - odojčad i stari ljudi su osetljivi na promene temp. u spoljašnoj sredini.
 Lečenje – neki lekovi mogu smanjiti ili povećati znojenje, vazokonstrikciju, vazodilataciju ili
ometati sposobnost hipotalamusa da kontroliše tt.
3. Неинвазивне методе мерења телесне температуре
Telesnu temp. merimo iz više razloga: radi procene stanja korisnika pri prijemu, utvrđivana
osnovnih vrednosti telesne temp. radi daljeg upoređivanja, uočavanje promena i trajnog praćena
bolesnikovog stanja. Telesnu temp. možemo meriti:
 Aksilarno – to je merenje između dva nabora kože, to je najsigurniji način merenja za
bolesnika, aksila je uglavnom dostupna, manja je mogućnost infekcije, pre nego pri
drugim načinima merenja. Nedostatak je u tome što je aksila (pazušna jama) udaljena od
velikih k. sudova i sporo se odražavaju promene telesne temperature. Vrednosti dobijene
merene ovom metodom mogu biti niže od stvarne telesne temperature. Meri se oko 9 min
kod odraslih a 4-8 kod dece. Ako je aksila kod deteta nedostupna (odojče) temp. se može
meriti između dva nabora kože u ingvinalnom predelu(preponski predeo).
Postupak merenja tt: izvršiti higijenu ruku, obezbediti privatnost i položaj, pripremiti
toplomer (dezinf. i istresti ga), pripremiti aksilu (obrisati je i osušiti ako je znojava),
staviti toplomer, vrhom (rezervor žive) duboko u aksilu, zamoliti bolesnika da pritisne
ruku uz telo, temp. uvek meriti u istoj aksili, meriti 10 min, izvaditi termometar i očitati
vrednost, ako je elektronski vrednosti se očitavaju nakon nekoliko sec., dezinf. i spakovati
toplomer, oprati ruke, saopštiti bolesniku vrednosti i evidentirati ih u dokumentaciju.
 Oralno – Oralna sluzokoža najbrže reflektuje promene tt zbog blizine sublingalne arterije.
Važno je pravilno staviti termometar (ne bilo gde uz usnu duplju) već ispod jezika levo ili
desno uz frenulum. To područje se naziva toplotni džep. Ukoliko je korisnik neposredno
pre merenja uzeo toplu ili hladnu tečnost ili hranu, ili primio O2 preko maske ili kanule
može doći do smetenje te merenje treba odložiti. Treba da prođe bar 6 min nakon
konzumiranja vruće hrane a 15 min od hladnog jela, kao 45 min od kupanja i fizičkih
aktivnosti. Potrebno je meriti oko 8 min kod mušk. i 9 kod žena pri temp. prostorije 18-
24*C.
Oralnu temp. ne bi trebalo meriti kod bolesnika sa bolestima i povredama usne duplje,
nakon operativnih zahvata u usnoj i nosnoj šupljini, epileptičkog napada i drhtavice.

90
 Takođe se ne preporučuje ni kod odojčeta, male dece ili ometenih, besvesnih bolesnika i
nekooperativnih osoba.
Postupak: higijena ruku, bolesnika u udoban položaj, proveriti da li je jeo, pio ili pušio u
poslednjih 15 min odnosno bavio se fiz. aktivnošću il kupao u poslednjih 45 min, zamoliti
da otvori usta i proveriti stanje usne duplje, staviti toplomer na odgovarajuće mesto, u
područje toplotnih džepova, reći bolesniku da termometar drži sa usnama, meriti oko 8
min ako se koristi živin termometar ili nekoliko sekundi tj. dok se audio signal ne ukluči
ako se koristi elektronski, izvaditi toplomer očitati vrednost, dez. ga i staviti na mesto,
skinuti rukavice i odložiti u odgovarajuću kantu, oprati ruke, saopštiti rezultate i zapisati
u dokumentaciju.
 Rektalno – najčešće kod male dece, manje pouzdana metoda jer sluzokoža creva sporo
reflektuje promene tt a uz to termometar dolazi u dodir za fecesom što umanjuje
preciznost merenja. Termometar se pažljivo uvodi u rektum, kod odojčadi najmanje 1,5
cm, maloj deci 2,5 cm i odraslih 3,5 cm što može povećati rizik ošt. sluzokože creva,
mogućnost širenja infekcije, a i provocirti defekaciju što je vrlo neprijatno za bolesnika.
Ovo je takođe vrlo neugodna metoda zbog otkrivanja analne regije. Kontraindikovana je
kod pacijenata sa dijarejom, skoro urađenom rektalnom operacijom, operacijom prostate,
ili sa povredom, jer se može povrediti upaljeno tkivo, ili sa skorašnjim miokardijalnim
infarktom, jer analna manipulacija može da stimuliše nervus vagus uzrokujući
bradikardiju ili neki drugi poremećaj srčanog ritma.
Postupak: higijena ruku, privatnost bolesniku, STAVITI RUKAVICE jer se time održava
stand. predostrožnost zbog izlaganja telesnim tečnostima, staviti bolesnika u bočni simsov
položaj sa savijenim kolenima, otkrti samo analnu regiju, pripremiti toplomer i naneti
lubrikant koji minimizira traumu rektalne sluznice tokom insercije,zamoliti bolesnika da
duboko iše i da se opusti, sa nedominantom rukom razmaknuti gluteuse i nežno uvesti
termomtar, meriti 2-3 min ako se koristi živin toplomer, i nekoliko sekund ako se koristi
elektronski, pažljivo ga izvaditi, obrisati ga od fekalnih masa i očitati vrednost, smestiti
bolesnika u udoaban položaj, dez. i odložiti toplomer, oprati ruke, saopštiti vrednosti i
upisati ih u dokumentaciju.
 Timpanična membrana – U srbiji relativno nova metoda merenja. Merenje se izvodi
pomoću posebnih elektronskih termometara sa nastavkom za merenje na timp.
membrani. Temp. merena na timp. membrani odraz je temperature arterijske krvi koja
cirkuliše mozgom. Temperatura se meri različito dugo u zavisnosti od aparata ali obično
od nekoliko do 30 sec. Normalne vrednosti temperature merene na m.timpani su od 36.5-
37,6 *C.
Postupak merenja: higijena ruku, staviti pacijenta u odredjen položaj, proveriti da li ima
cerumena u ušnom kanalu, staviti zaštinu kapicu na termometar, povući ušnu školjku put
nazad i gore i lagano staviti termometar u spolj. ušni kanal (ako term. držimo u desnoj
ruci temp. merimo u levom uhu i obrnuto), potom pritisnuti dugme za merenje tt, izvaditi
termometar, očitati vrednosti, baciti zašt. kapicu i odložiti termometar, oprati ruke,
saopštiti rezultat i evidentirati ih u dokumentaciju.
Ukoliko je potrebno zbog abnormalnih vrednosti tt ponoviti merenje, zameniti zašt.
kapicu i sačekati 2-3 min pre meranja u istom uhu ili izvršiti u drugom uhu.
4. Поступак после мерења телесне температуре и температурне кривуље
Nakon merenja je važno dobro očistiti i dezinfikovati termometar kako ne bi postali faktor u
prenosu intrahospitalnih infekcija.
Sestrinske intervencije:
- kružnim pokretima od čistog ka prljavijem delu termometra odstraniti gazom ili
papirnom vatom nečistoću,
- oprati termometar deterdžentom mlakom ili hladnom vodom, isprati pod tekućom
vodom
- osušiti termometar

90
 - odložiti termometar u dezinficijens i ostaviti određeno vreme
- isprati dezinficijens sa termometra, obrisati ga i odložiti na suvo mesto
Nakon merenja temperature potrebno je zabeležiti vreme, mesto i način merenja i temperaturu u
pacijentovom kartonu, Dobijene vrednosti se upisuju u temperaturnu listu plavom bojom a tačke se
spajaju i daju karakterističan izgled za pojedine tipove febrilnosti.
TEMPERATURNE KRIVULJE:
 Febris continua - telesna temp. je konstanto po povišena, obično oko 39*C, traje danima iIi
nedeljama, sa fluktuacijama ne vecim od 1С; Viđa se kod pegavog tifusa, lobarne
pneumonije..itd.
 Febris remittens - prisutna је signifikantna dnevna fluktuacija temperature (do 2С i više).
Sreće se kod gnojnih infekcija.
 Febris intermittens – karakteriše se se naglim skokom temperature do 39*C, 40*С i više, i
brzim padom do normalne ili čak subnormalne temperature. Posle 1, 2 i1i 3 dana nagli skok i
pad se ponavljaju; karakteristična je za malariju.
 Febris Hectica - odlikuje se ogromnim dnevnim fluktuacijama telesne temperature (više od
3*C) i naglim padom do normalnih i1i subnormalnih vrednosti. Viđa se u septičnim stanjima i
teškim formama tuberkuloze. Zove se i ’’ iznurujuća temperatura’’.
 Febris recurrens - Povratna groznica. Visoka temperatura se održava nekoliko dana. Zatim se
vraća u normalu. Posle nekoliko dana dolazi do ponavnog porasta i ponovne remisije.
Febrilnih napada bude nekoliko (4-5). Specifična је za jedan vid spirohetoze - Povratnu
groznicu.
 Febris undulans - talasasta groznica — postoji dnevno kolebanje temperature, ali i tendencija
porasta od nekoliko dana, zatim smanjivanja. Kod Bruceloze.
 Febrilnost bez pravila - Nepravilna variranja temperature se javljaju najčešće. Kod influence,
pneumonija, dizenterije, reumatske groznice...itd.
 Naglo sniženje temperature - Nagli pad temperature se zove krizis (malarija, pneumonije,
pegavi tifus).
 Postepeno sniženje temperature - Postepeni pad temperature se zove lizis (kod trbušnog tifusa
npr).

5. Повишена телесна температура као општи проблем неге

Povišena telesna temp. jeste porast telesne temp. iznad normalnog opsega koji može biti ili groznica ili
hipertermija.
 Groznica –fiziološki odgovor u kojem se temp. povećava barem za 0.8*C do 1.1*C iznad
individualne normalne temperature odnosno >38*C. Ova elevacija je reakcija na hemijske
signale oslobođene kao deo inflamatornog procesa npr. kod infekcija, povrede tkiva, bolesti
(endokrini poremećaji, anemija), dehidratacija, traume, transfuzija krvi, i.v. kanulacija, terap.
postupci, tumori, ubrzan metabolizam.

 Hipertermija –abnormalno povećanje tt obično iznad 40*C sa rumenom i toplom kožom,

ubrzanim disanjem i tahikardijom, koje se dešava kao posledica bolesti temperaturne
kontrole. Uzroci uključuju traume mozga, toplotni udar, lekovi npr. kokain, maligna
hipertermija usled anestezije, izlaganje vrelom okruženju, neadekvatna odeća, nemogućnost ili
smanjena mogućost znojenja. Nije adaptivna i treba je tretirati kao urgentno stanje.

Materije koje dovode do hipertermije odnosno povišene baždarne tačke hipotalamusnog

termostata nazivaju se pirogene supstance i one aktiviraju sve mehanizme za povišenje tt.
Kada se baždarna tačka hipotalamusnog centra za kontrolu temperature iznenada promeni sa
normalnog nivoa na viši, kao rezultat destrukcije tkiva, pirogenih supstanci ili dehidratacije,
obično је potrebno nekoliko sati za postizanje nove baždarne tačke.

90
 Tako npr, kod iznenadnog povišenja nivoa baždarne tacke na 39,5*C, pošto je temp. krvi niža
od baždarne tačke hipatalamusnog kontrolora ternperaturer dešavaju se uobičajene reakcije
koje dovade do porasta telesne temperature. Za vreme ovog periada osoba ima drhtavicu i vrlo
joj je hladno, iako njena ili njegova telesna temperatura već može biti povišena. Koža је,
takođe, hladna zbog vazokonstrikcije, osoba se trese. Drhatavica se nastavlja sve dok telesna
temperatura ne dostigne hipotalamusnu tačku od 39,5 °С. Tada osoba više nema drhtavicu i
umesto toga ne oseća ni hladnoću ni vrućinu. Sve dok deluje faktor koji uzrokuje povišenu
vrednost baždarne tačke hipotalamusnog kontrolora temperature, telesna temperatura biva
regulisana na manje ili više normalan način, ali na višem baždarnom nivou.
Ako se faktor koji uzrokuje visoku temeperaturu naglo odstrani, baždarna tačka kontrolora
temperature u hipotalamusu naglo padne na nižu vrednost – možda čak nazad na normalan
nivo, telesna temp. je i dalje 39,5°С, ali hipotalamus pokušava da je reguliše na 37°С. Ova
situacija izaziva preterano znojenje i pojavu vruće kože zbog proširene vazodilatacije. Ova
iznenadna promena u febrilnim obolјenjima poznata je kao „kriza" iii jos tačnije
„zarumljenjenost’’

Povišena tt se retko razvija sama, a bolesnik obično oseća opštu slabost, iscrpljenost i
pregrejanost. Nema apetita, pojačano žeđa, dehidriran je – malo urinira. Oči su sjajne i
ponekad osetljjive na svetlost, prisutna je tahikardija i tahipneja, znojenje je obično povećano,
prateći simptomi mogu pomoći u otkrivanju uzroka povišene tt npr. kod tonzilitisa pored
hipertermije javlja se kašalj i bol u grlu itd.
Bez odlaganja pozvati lekara kada je tt pražena sl. simptomima ili znacima: osip, glavobolja,
ukočen vrat, konfuznost, bol u abdomenu, bolovi u leđima, iskašljavanje braon ili zelenog
ispljuvka, bolno moktenje – mogu ukazati na ozbiljna stanja kao što su meningitis,
pneumonija ili neko drugo stanje.

6. Планирање, реализација, евалуација и документовање здравствене неге код

пацијента са повишеном телесном температуром
Dipl. med sestra primenjuje određene postupke kada tt bolesnika bude iznad 38*C, a cilj im je da
snize temperaturu za 1*C. Snižavanje tt ne sme da bude suviše brzo jer može da inicira opasne aritmije.
Pri tome intervencije dipl. med sestre usmerene su na:
 smanjenje proizvodnje tel. toplote; Smanjenje proizvodnje t. toplote postiže se smanjivanjem
telesne aktivnosti, odnosno obavezno je MIROVANJE bolesnika u postelji
 povećano odavanje toplote(kondukacija, konvekcija, evaporacija i radijacija): med. sestra
obezbediće:
- regulisanjem mikroklimatskih uslova u bolesničkoj sobi (temp. i vlažnost -22*c u sobi)
- dovođenjem hladnog vazduha; kratkotrajno otvaranje prozora
- skidanjem viška odeće bolesnika,
- tuširanje bolesnika mlakom vodom, primena obloga od mlake vode i razblaženog alkohola
- primena hipertermičko-hipotermičkog pokrivača; podiže, snižava i održava tt prenošenjem
toplote između pokrivača i bolesnika. Koristi se kad je tt iznad 40*C i ne može se kontrolisati
antipireticima ili ukoliko je posledica bolesti temperaturne regulacije npr. toplotnog udara.

Postupci spoljašnjeg hlađenja kao što su hladni oblozi, kupanje u mlakoj vodi ili uklanjanje
pokrivača i odeće primenjuju se samo kod hipertermije, dok su u stanjima groznice
neefikasni. Spoljašnje hlađenje izaziva i kožnu vazokonstrikciju i drhtavicu i ukoliko
temperatura i padne, hipotalamusni centar ponovo podešava tt na viši nivo što rezultira jačom
drhtavicom koja vodi signifikantnm povećanju potrošnje kiseonika.
 posmatranje bolesnika; Podrazumeva redovnu procenu i merenje i tačno ubeležavanje svih
vitalnih znakova svaka 1 do 4 sata a u toku postupka snižavanja tt kontrolisati vrednosti tt
svakih 30 min do 1 sata kontinuirano. Njihove vrednosti, a posebno temp. krivulje mogu zdr.
radnicima pružiti važne informacije o promenama koje su nastupile kod bolesnika. Redovno

90
 posmatrati stanje svesti i stanje hidratacije bolesnika (stanje kože i sluzokože). Ukoliko je
bolesnik konfuzan ili agitiran, treba postaviti zaštitne stranice na postelji i kontinuirano ga
posmatrati.
 obezbeđivanje odgovarajuće ishrane i hidratacije; Obezbediti bolesniku dovoljan unos tečnosti
per os, odnosno podsticati ga da popije 2500-3000ml tečnosti per os(ukoliko nije
kontraindikovano) – preporučuje se PILEĆA SUPA ZBOG ZADRŽAJA SOLI tj. elektrolita i
obezbediti mu visokokalorijsku i proteinsku dijetu.
 održavanje otpimalnog komfora; podrazumeva održavanje odgovarajućeg nivoa lične higijene i
posteljnog rublja bolesnika. U toku prve faze porasta tt tj. tokom groznice i drhtavice bolesnika
treba ugrejati (pokriti ga ćebetom da se sspreči gubitak toplote), a po prestanku drhtavice
skloniti ćebe da se spreči znojenje i gubitak telesne tečnosti i elektrolita na taj način. Kada je
znojenje (dijaforeza) prisutno pomoći bolesniku da se okupa i presvuče u suvu odeću.
 primenu ordinirane terapije; po nalogu lekara daje ordinirane lekove npr. antipiretičke
(neopioidne) analgetike: paracetamol, aspirin, brufen..
 pripremu bolesnika za dg ispitivanja, asistiranje pri izvođenju istih; po nalogu lekara uzima se
krv, urin ili kulturu septuma za lab. ispitivanje.

7. Пулс као витални знак (места за палпацију и физиологија пулса)

Puls je odraz rada srca nad perifernim arterijskim krvnim sudovima, oseti se kao periodično
podizanje ili spuštanje arterije. Rezultat je promene pritiska krvi uzrokovane kontrakcijom i
relaksacijom leve komore.
Procenjujemo ga palpacijom površinskih arterija ispod kojih se nalazi čvrsta podloga; najčešće se
palpira na RADIJALNOJ ARTERIJI, dok se na KAROTIDNOJ ARTERIJI puls procenjuje u
situacijama kada je puls slab i teško palpabilan (stanja šoka i srčani zastoj), procena pulsa na
drugim arterijama kao što su BRAHIJALNA ARTERIJA ili FEMORALNA ARTERIJA je
nepotrebno u toku rutinske procene vitalnih znakova, ali se može primeniti u slučaju traume,
hirurške intervencije, nad TEMPORALNOM ARTERIJOM kod dece, ULNARNOM ARTERIJOM
za procenu cirkulacije sa ulnarne strane ruke ili za izvođenje Alanovog testa(daje uvid u
interarterijsku kolateralnu cirkulaciju), POPLITEALNA ARTERIJA tokom procene art. kr. pritiska
ili za procene cirukalcije u potkolenici, a za procenu cirkulacije u stopalu puls se palpira nad
ARTERIJOM POSTERIOR TIBIAL i ARTERIJOM DORSALIS PEDIS.
Puls se na odeljenjima opšte nege meri redovno dva puta dnevno (ujutru i posle podne) po potrebi
i češće. U jedinicama intenzivne terapije može se vršiti satni monitoring rada srca – pulsa i krvnog
pritiska ili se kontroliše palpacijom svakih 15 minuta do 2 sata.
Fiziologija pulsa: akcija srca počinje autonomnim(samostalnim) stvaranjem nadražaja u ćelijama
SA čvora. Nadražaj se širi sprovodnim sistemom na muskulaturu srca, pa najpre dolazi do
kotnrakcije pretkomora i punjenja komora, a zatim do kontrakcije komora pa se krv istiskuje u
aortu i plućnu arteriju koje izlaze iz komora. Svaka sistola leve komore izazove seriju talasastih
pokreta u svim arterijama. Pulsni talas se širi kroz sistem art. kr. sudova i zbog toga se puls može
osetiti na svim arterijama koje su dostupne palpaciji.
PQRST:
P talas: atrijalna depolarizacija
T talas: ventrikularna repolarizacija
QRS: ventrikularna depolarizacija
8. Ритам и амплитуда пулса
Tokom palpacije pulsa registruju se:
 FREKVENCIJA – broj srčanih otkucaja u minuti; tokom mirovanja kod odraslih je fiziološki
60-80 otkucaja u minuti, kod žena nešto veća u odnosu na muškarce. Veća je u novorođenčadi
i dece, a i kod starijih osoba. Poremećaji frekvencije su TAHIKARDIJA i BRADIKARDIJA.

90
  RITAM – odnosi se na vremenske razmake između pojednih pulzacija; Normalan ritam je
pravilan, kada su razmaci između pojedinih otkucaja nejednaki kažemo da je puls aritmičan.
Ekstrasistola je prevremena kontrakcija izazvana impulsom izvan SA čvora, s obzirom da je
usledila prerano vreme punjenja komore je skraćeno pa je udarni volumen smanjen, a sve to se
manifestuje izostankom pulsa na periferiji. Karakteristično za predoziranje digitalisom,
poremećaje kalijuma, hipoksiju..
 PUNOĆA – odražava snagu srč. kontrakcija; obično se opisuje na skali tvrd, jako punjen,
napet/ normalno punjen/ slab, končast, mekan/ ne palpira se.
 VELIČINA AMPLITUDA – odražava pritisak pulsa; određena je pritiskom pulsa ( RAZLIKA
IZMEĐU SISTOLNOG I DIJASTOLNOG PRITISKA- PRITISAK PULSA )
Pritisak pulsa je povišen kod bolesnika sa DIVERGENTINM pritiskom ( visoki sistolni a niži
dijastolni pritisak, npr; 180/50, a snižen kod bolesnika sa KONVERGENTNIM pritiskom
(normalan ili blago povišen sistolni a značajno povišen dijastolni pritisak, npr; 140/110)
Velika amplituda pulsa (PULSUS ALTUS) karakterie se velikim podizanjem palpirane arterije
(febr. stanja, hipertireoza), a mala amplituda (PULSUS PARVUS) karakteriše se malim
podizanjem.
 ELASTIČNOST K. SUDOVA
9. Методе процене пулса (палпаторно, апикално, доплер)
Puls se može proceniti palpatorno na periferiji, auskultatorno apikalno, ultrazvučno. Pre procene
potrebno je odrediti arteriju i smestiti bolesnika u udoban položaj. Najčešće se procenjuje a.
radialis jagodicama drugog, trećeg i četvrtog prsta, tokom 30 sec do 2 minuta. Dve minute je
potrebno palpirati kod aritmija i pri prvoj proceni stanja korisnika/bolesnika. Dobijenu vrednost
je potrebno upisati u određenu dokumentaciju.
 Apikalni puls: vrednost pulsa (br. i kvalitet dva apikalna zvuka S 1 i S2) auskultovana na
vrhu srca (u petom interkostalnom prostoru u srednjoj klavikulrnoj liniji) pomoću
stetoskopa.
S1 je zvuk zatvaranja trikuspidalnog i mitralnog zaliska na kraju punjenja komora,
neposredno pred početak kontrakcije komora.
S2 je zvuk zatvaranja pulmonalne i aortne valvule na kraju sistolne kontrakcije.
Obično se procenjuje kod poremećaja ritma i frekvencije pulsa, kao i kod slabije
palpabilnog pulsa na preiferiji. Procena apikalnog pulsa je najpouzdanija neinvazivna
metoda procena kardijalne funkcije.
Postupak procene: dez. Stetoskop, smestiti korisnika u odgovarajući sedeći il ležeći
položaj otkiriti toraks, ugrejati membranu stetoskopa, potom meriti puls u petom
interkostalnom prostoru, auskultirati 30 sec do 2min, proceniti ritam i frekvenciju, dez.
Stetoskop, razgovarati o nalazu sa bolesnikom i upisati u dokumentaciju.
 Procena pulsa dopler aparatom (ultrazvučno): koristimo ga ako je puls jedva opipljiv ili
slab, ovim aparatom se detektuje kretanje crvenih krvnih zrnaca (eritrocita).
Stavi se mala količina gela za provođenje (nehidrosolubilni lubrikant) na sondu
ultrazvuka. Staviti sondu na kožu , direktno iznad odabrane arterije. Iskositi sondu pod
uglom od 45° od arterije. Prethodno naneti gel između sonde i kože. Postepeno pomerati
sondu kružnim pokretima kako bi se locirao centar arterije i dopler signal (piskava buka
otkucaja srca). Brojiti otkuacaje 60 sec, kako bi se odredila brzina pulsa.
Nakon određivanja pulsa, očistiti sondu mekom krpom natopljenom dez.sredstvom ili
sapunjavom vodom.

10. Крвни притисак (физиологија и фактори који утичу на вредност крвног притиска)
Krvni pritisak je sila kojom krv deluje na jedinicu površine krvnog suda. Vrednost se izražava u
mm žive ili kilopaskalima.
Razlikujemo

90
 - DIJASTOLNI (donji) KRVNI PRITISAK – najmanja sila koja deluje na zid arterije za vreme
dijastole (relaksacije leve komore)
- SISTOLNI (gornji) KRVNI PRITISAK – najveća sila koja deluje na zid arterije za vreme sistole
leve komore (izbacivanja krvi iz komore u aortu)
Razlika između SISTOLNOG i DIJASTOLNOG nazivsa se PRITISAK PULSA: tako bi npr. kod osoba sa
120/80 mmHg pritisak pulsa bi bio 40 mmHg. Pritisak pulsa je povišen kod bolesnika sa divergentnim
pritiskom, a snižen kod bolesnika sa konvergentnim pritiskom.
Normalan krvni pritisak je KONGRUENTAN.
Srednji pritisak je zbir dijastolnog i 1/3 pritiska pulsa (pritisak pulsa/3 + dijastolni k. pritisak)
Normalni k. pritisak kod odraslih iznosi 100-150 mmHg/60-90 mmHg a normalne vrednosti pritiska
pulsa su 40-55 mmHg.
Krvni pritisak je moguće meriti u raznim delovima cirkulacije (periferni i centralni, arterijski i venski).
U praksi se najčešće meri arterijski u lakatnoj jami (a. brachialis) a ređe u kolenoj jami (a. poplitea) ili
na doručju (a. radialis).
Mesta za merenje art. krvnog pritiska: a. brachialis, a. ulnaris, a. radialis, a. femoralis, a.poplitea,
a. tibialis, a. dorsalis pedis
 FIZIOLOGIJA: Osnovni faktor održavanja arterijskog krvnog pritiska u velikom krvotoku
su minutni volumen leve komore srca, ukupni volumen krvi u arterijskoj cirkulaciji, otpor
u arteriolama, viskozitet krvi i elastičnost k. sudova.
Krvni pritisak (BP) pretstavlja direktan odnos minutnog volumena (CO) i perifernog
vaskularnog otpora (R) BP= CO x R
Minutni volumen je količnik udarnog volumena udarnog volumena i broja otkucaja u
jednoj minuti. Pri frekvenciji od 70 otkucaja u minuti minutni volumen leve komore
iznosi 4900ml. Oslabljene kontrakcije miokarda zbog dekompenzacije ili poremećaja
ritma srca, manifestuje se smanjenim minutnim volumenom i nižim k. pritiskom.
Udarni volumen je volumen krvi što ga komora srca kontrakcijom izbaci u cirkulaciju,
iznosi otprilike 70ml.
Ukupni volumen krvi u organizmu odraslog čoveka iznosi oko 5000ml, raspoređeno tako
da se u arterijskom delu velikog krvotoka nalazi petina ukupnog volumena krvi.
Povećanje volumena, zbog prekomernog zadržavanja vode i soli u vezi sa bolestima
bubrega i nekontrolisane primene i.v. rastvora, imaće za posledicu povišenje k. pritiska.
Gubitak krvi usled krvarenja i/ili tečnosti zbog opekotina, proliva ili povraćanja uz
nedovoljan unos tečnosti manifestovaće se niskim krvnim pritiskom.
Elastičnost krvnih sudova je značajan faktor u regulaciji krvnog pritiska, ako su krvni
sudovi neelastični (npr. kod arterioskleroze) sistolni pritisak biće povišen zbog smanjene
mogućnosti širenja k. sudova a dijastolni će biti snižen zbog smanjenje mogućnosti
sužavanja arterija. Tada je povišen pritisak pulsa.
Viskozitet krvi zavisi od br. eritrocita i količine proteina plazme. Povećan broj eritrocita
(policitemija) utiče na protok krvi i može dovesti do značajnog porasta k. pritiska.
Za vreme intezivnih aktivnosti zbog povećane potrebe za 0 2 sistolni pritisak može porasti
i za 60-70mmHg, on raste i pri uzbuđenju, ljutnji, strahu, bolu jer dolazi do
vazokonstrikcije usled delovanja simpatikusa tj. povećava se srčana frekvencija, udarni
volumen i vaskularni otpor. Krvni pritisak je najniži ujutru, raste tokom dana i najviši je
kasno poslepodne i uveče. Vrednosti krvnog pritiska rastu sa povećanjem telesne težine.
Žene imaju nešto niži k. pritisak od muškaraca, normalne vrednosti krvnog pritiska niže
su kod dece i rastu sa godinama.

90
 UTICAJ ŽIVOTNOG DOBA NA KRVNI PRITISAK:
GODINE STAROSTI KRVNI PRITISAK(mmHg)
Novorođenče Sistolni 50 do 52
Dijastolni 25 do 30
3 godine Sistolni 78 do 114
Dijastolni 46 do 78
10 godina Sistolni 90 do 132
Dijastolni 56 do 86
16 godina Sistolni 104 do 108
Dijastolni 60 do 92
Odrasla osoba Sistolni 90 do 130
Dijastolni 60 do 85
Starija odrasla osoba Sistolni 140 do 160
Dijastolni 70 do 90

11. Артеријска хипертензија и хипотензија (утврђивање ортостатске хипотензије)

 Arterijska hipertenzija je registrovano visoka vrednost k. pritiska u raznim
okolnostima, a potvrđuje se u periodu od dva meseca, izuzetak su ekstremno
visoke vrednosti pritiska koje zahtevaju hitnu intervenciju. Dokazano je da neke
osobe imaju viši pritisak od uobičajenog ako im se meri u zdr. ustanovi i to se
naziva ’’hipertenzija belog mantila’’. Samo povremeno nađena hipertenzija naziva
se labilna ili oscilatorna.
Prehipertenzija je naziv za stanje kada korisnik ima visok rizik za razvoj
hipertenzije i kod tih osoba usvajanjem zdravog načina života može se redukovati
rizik i prevenirati hipertenzija.
Hipertenzija je prisutna ako je vrednost sistolnog pritiska 150mmHg i
više, a dijastolnog 90mmHg i više. Težina hipertenzije se procenjuje na
osnovu vrednosti krvnog pritiska, pregleda očnog dna, EKG-a, ultrazvuka srca i
funkcije bubrega (analize urina i krvi-kreatinin).
Art. hipertenzija može biti primarna (esencijalna) čija je etiologija nepoznata, i
sekundarna koja je posledica drugih bolesti – može biti kardiogena
(arterioskleroza), bubrežna (hronična renalna insuficijencija, uremija), endokrina
(hipertireoza, feohromocitom, Cushingov sindrom), neurogena (povišen
intrakranijalni pritisak), jatrogena (primena oralnih kontraceptiva,
simpatomimtika).

KATEGORIJA SISTOLNI DIJASTOLNI mmHg

mmHg
Normalan k. pritisak <120 i <80
Prehipertenzija 120-139 ili 80-99
I stepen 140-159 ili 90-99
II stepen ≥160 ili ≥100

90
 Hipertenzivna kriza je nagli i veliki porast art. k. pritiska pri kojem je ugrožen
život bolesnika. Budući da bolesnici različito podnose povišene vrednosti k.
pritiska teško je precizno navesti kritičnu vrednost.
Kod bolesnika mogu biti prisutni znaci i simpotimi poremećaja u radu CNS-a il
kardiovask. sistema. Znaci hipertenzivne encefalopatije su jaka glavobolja,
poremećaji svesti, fokalni neurološki ispadi. Može se javiti kongestija(nakupljanje
krvi) i edem pluća (ortopneja, kašalj, cijanoza, iskašljavanje penušavog i
sukrvavog sputuma) i koronarna insuficijencija.
 Arterijska hipotenzija je stanje koje karakterišu niske vrednosti sistolnog krvnog
pritiska ispod 90 mmHg. Razlikujemo primarnu i sekundarnu hipotenziju:
Sekundarna može biti kardijalna (insuficijencija miokrda,infarkt, tamponada
srca), vaskularna (šok, periferna vazodilatacija), hipovolemijsku (krvarenje,
dehidratacija), endokrina (insuficijencija nadbubrežne žlezde), jatrogena
(primena antihipertenziva i diuretika)
Simptomi blaže i hronične art. hipotenzije su umor, malaksalost, slabost,
vrtoglavica pri uspravljanju tela i povremene sinkope. Kod teže i akutne
hipotenzije javlja se smetenost do gubitka svesti, nemoć, bleda i vlažna koža,
cijanoza. Vrednost sistolnog k. pritiska ispod 70mmHg ugrožava život bolesnika
jer ne održava filtracijski pritisak bubrega i dolazi do oligurije, anurije, uremije,
ako se pritisak ne normalizuje.
Ortostatska hipertenzija predstavlja snižavanje k. pritiska u uspravnom
položaju. Prati je vrtoglavica, sinkopa, moguć pad i povrede korisnika/bolesnika,
često se javlja kod bolesnika koji su dugo mirovali u krevetu i kod starijih osoba
koji uzimaju antihipertenzivnu terapiju. U svrhu prevencije preporučuje se
postepeno ustajanje iz kreveta, a kod primarne antihipertenzivne terapije
potrebno je izmeriti pritisak bolesniku i u uspravnom položaju radi
pravovremenog uočavanja pojave hipotenzije i adekvatnog propisivanja doze leka.
To je smanjenje sistolnog k. pritiska za 20 mmHg ili dijastolnog za 10mmHg
unutar 3min od ustajanja u poređenju sa vrednostima koje su izmerene u sedećem
položaju ili u položaju supinacije (dorzalni položaj) – postoji akutna i hronična.

12. Методе и поступак мерења артеријског крвног притиска

Merenje krvnog pritiska može se vršiti:
 Direktno elektronski uvođenjem kanule sa senzorom u arteriju i očitavanjem
pritisaka na monitoru ili registarskoj traci, zahteva smeštaj u jedinicu intenzivne
terapije.
 Indirektno elektronski programiranim automatskim punjenjem i pražnjenjem
balona manžetne i očitavanjem pritiska na monitoru ili registarskoj traci (tako se
očitava 24-satni holter pritisak)
 Indirektn auskultacijiski manuelnim punjnenjem i pražnjenjem balonamanžetne
uz auskultaciju pojave, kvaliteta i prestanka tonova pulsa. Potrebno je pripremiti
tenziometar i stetoskop.
Delovi tenziometra su platnena nerasteziva manžetna s pneumatskim balonom,
pumpica sa ventilom za punjenje balona, manometar, gumene cevi koje spajaju
balon sa pumpicom i manometrom. Pre merenja potrebno je odabrati manžetnu
odgovarajuće širine i dužine balona. Optimalna širina balona iznosi 40-50%
obima ekstremiteta na kojem se meri pritisak, a dužina dvaput toliko. Ako je obim
ruke 30 cm širina balona treba iznositi 12-15cm a dužina 24-30cm.
Delovi stetoskopa su slušni nastavak sa olivama, sprovodni deo i levak tj
membrana.
- Indirektno auskultacijsko merenje k. pritiska zasniva se na sposobnosti
kardiovaskularnog sistema da savlada otpor nastao zbog kompresije

90
 određene arterije manžetne i ponovo uspostavi cirkulaciju kroz donji deo
ekstremiteta.Za vreme merenja k pritiska bolesnik treba ruku da drži na
podlozi u visi srca, ako ruka nije na podlozi pritisak je povišen. Ako je
ruka ispod visine srca pritisak je u njoj povišen, ako je iznad pritisak je
snižen. Labavo postavljena manžetna može dati lažno visoke vrednosti
pritiska.
- Stetoskop se stavi na brahijalnu arteriju,, a pritiscima na pumpicu
pneumatski balon manžetne se puni vazduhom. Budući da je manžetna
nerasteziva, napunjeni balon vrši pritisak na brahijalnu arteriju. Kada je
pritisak koji balon vrši na arterju veći od sistolnog k pritiska, zaustavljena
je cirkulacija u donjem delu ruke što se ispoljava izostankom pulsa na
radijalnoj arteriji i brahijalnoj arteriji. Postupnim smanjivanjem pritiska
u manžetni, ispuštanjem vazduha iz balona, mala količina krvi počinje
cirkulisati arterijom i javljaju se šumovi (pulzacije) poput kucanja koji su
istovremeni sa radom srca, ti šumovi se nazivaju Korotkoljevi šumovi ili
tonovi. Visina pritiska u trenutku palpacije ili auskultacije prvog tona
pulsa odgovara vrednosti sistolnog pritiska. Daljim ispuštanjem vazduha
iz balona tonovi pulsa se menjaju. Korotkoff ih je prepoznao i opisao u pet
faza:
1. tonovi pulsa su jasni i glasni, njihova pojava registruje se kao
vrednost sistolnog pritiska, a traju tokom spuštanja žive tj
kazaljke za približno 10 mmHg.
2. tonovi postaju tiši i šumni a traju tokom spuštanja žive/kazaljke
za narednih 25 mmHg.
3. tonovi ponovo postaju jasniji i glasniji, a traju tokom daljeg
spuštanja niova žive/kazaljke za 15 mmHg.
4. tonovi naglo postaju prigušeni a njihova pojava tumači s e kao
vrednost dijastolnog krvnog pritiska ako izostane peta faza,
5. potpuni nestanak tonova pulsa, tumači se kao vrednost
dijastolnog pritiska.

 Indirektno elektronski – tenziometrom, ali se ne vrši auskultacija već se vrednost

pritska očita na ekranu, merenje kratko traje, pogodno je za samomerenje.
 Palpacijom - palpiraju se pulzacije arterije dok se ispušta vazduh iz balona. Prvi
otkucaj koji se oseti označava vrednost sistolno pritiska,
 Ultrazvukom
Najčešće se primenjuje indirektna auskultacija.
Postupak merenja krvnog pritiska:
 Proveriti ispravnost tenziometra
 Dezinfikovati olive i membranu stetoskopa alkoholom
 Pripremiti bolesnika – upoznati gaa sa svrhom i načinom merenja
 Odabrati položaj tela bolesnika i ekstremitet na kom će se meriti
 Odabrati tenziometar odgovarajuće širine i dužine manžetne
 Osloboditi odeće ekstremitet na kojem će biti meren pritisak
 Osloniti ruku bolesnika na podlogu u visini srca (4. interkostalni prostor), zamoliti ga da
opusti šaku i dlan okrene prema gore, manometar postaviti u uspravan položaj
 Postaviti praznu manžetnu 2,5cm iznad lakta odabranog ekstremiteta, gumene nastavke
položiti sa strane
 Palpirati brahijalnu arteriju (zbog utvrđivanja mesta na koje ćemo postaviti membranu
stetoskopa)
 Zatvoriti ventil pumpice i brzim pritiscima uduvati vazduh u manžetnu do prestanka pulzacije,
upamtiti vrednost i ispustiti vazduh iz manžetne
 staviti olive stetoskopa u uši usmerene prema napred.

90
  položiti stetoskop na art. brachialis tako da dobro prijanja uz kožu ali bez suvišnog pritiska
 ponovo naduvati manžetnu brzim pritiscima na balon
 odvrtanjem ventila lagano ispuštati vazduh iz manžetne 2-3 mmHg u sekundi do visine 20-30
mmHg ispod zadnjeg otkucaja a zatim brzo sve dok se vrednosti kazaljke ne spuste do nule na
manometru
 istovremeno sa ispuštanjem vazduha iz manžetne auskultirati kvalitet i nestanak tonova pulsa
 prema potrebi ponoviti postupak na istoj ruci nakon 1-2 min ili na drugoj ruci.
 po završenom merenju ispustiti vazduh i skinuti manžetnu, raspremiti tenziometar i
dezinfikovati olive oprati ruke
 nalaz brojčano/grafički upisati u dokumentaciju uz naznaku položaja, dimenzije manžetne,
ekstremiteta, o alarmantnim vrednostima obavezno obavestiti odgovornu sestru ili lekara.
13. Најчешће грешке при мерењу артеријског крвног притиска и употреба
електронских уређајa
Greške:
Lažno niska vrednost, uzroci koji doprinose:
 Buka u okruženju
 Pogrešno slušanje
 Gledanje živinog ispod nivoa očiju
 Postavljanje manžetne preširoko
 Nepravilno postavljanje slušalica stetoskopa
 Korišćenje napukle ili iskrivljene cevi
 Naglo otpuštanje ventila
 Postavljanje zvona na pogrešno mesto
 Neuspešno pumpanje manžetne 20 do 30 mmHg nakon momenta nestanka pulsa
Lažno visoka vrednost, uzroci koji doprinose:
 Korišćenje neizbaždarenog (bez mera) manometra
 Merenje pritiska neposredno posle fizičke aktivnosti
 Gledanje živinog stuba iznad nivoa očiju
 Upotreba previše uske manžetne
 Presporo otpuštanje ventila
 Ponovo napumpavanje manžetne u toku auskultcije
Elektronski uređaji su brži i oslobađaju sestrinsko osoblje za obavljanje drugih zadataka. Sve više se
koriste elektronski uređaji.
Prednosti upotrebe elektronskih uređaja za merenje vrednosti krvnog pritiska su:
 jednostavna upotreba
 efikasno kada je indikovano učestalije merenje
 ne zahtevaju veštine i sposobnost upotrebe stetoskopa
 omogućavaju precizno registrovanje vrednosti krvnog pritiska veoma često (nekad i svakih 15
sec)
Ograničenja upotrebe elekt. uređaja za merenje vrednosti krvnog pritiska su:
 visoka cena
 zahtevaju izvor električne energije/baterije
 zahtevaju prostor za smeštaj uređaja
 osetljivost na spoljašnje zvuke, spoljašnje vibracije i ne mogu se koristiti kod bolesnika sa
tremorom, grčevima ili drhtavicom
 nisu precizni kod hipotenzivnog ili bolesnika sa redukovanim protokom krvi (hipotermija)
 osetljivi su i mogu se dobiti ’’lažne’’ u sledećim kliničkim situacijama:
- aritmija
- stariji odrasli

90
 - gojazni ekstremiteti

14. Дисање (физиологија и фактори који утичу на дисајну фреквенцију, дубину и ритам)
Disanje tj. respiracija je vitalna funkcija koja obezbeđuje razmenu gasova(O2 i CO2) između
organizma i spoljašnje sredine. Za normalno disanje važno je da vazdušni putevi budu prohodni,
pluća zdrava, grudni koš (skelet i mišići) očuvan.
DISANJE REGULIŠU:
- centar za disanje, a to su neuroni smešteni u produženoj moždini i ponsu
- hemoreceptori; centralni hemoreceptori su ćelije smeštene u srednjem
mozgu a periferni hemoreceptori se nalaze u luku aorte i račvi spoljašnje i
unutršnje karotidne arterije.
Fiziologija disanja: Disanje obuhvata tri procesa i to: ventilaciju, difuziju i transport.
 VENTILACIJA (inspirijum i ekspirijum) tj. razmena gasova između pluća (alveola) i
spoljašnje sredine. Razmena vazduha ostvaruje se ritmičkim promenama zapremine grudne
duplje, koja nastaje zahvaljujući kontrakcijama respiratorne muskulature. Pluća pasivno prate
pokrete grudnog koša jer negativni pritisak u međumaramičnom prostoru ne dozvoljava
odljubljivanje visceralne i parijetalne pleure, pa se alveole rastežu razređujući vazduh koji se
nalazi u njima.
Vazduh se kreće PASIVNO, sa mesta većeg na mesto manjeg pritiska, pa kada pritisak u
plućima postane niži od atmosferskog (kada se vazduh u alveolama razredi) vazduh iz
atmosfere ulazi u pluća dok se pritisci ne izjednače-
 DIFUZIJA – ovim procesom se događa razmena gasova između alveola i krvi (eritrocita).
Pravac difuzije gasa određen je parcijalnim pritiskom gasa. Gas prelazi iz sredine sa većim
parcijalnim pritiskom u sredinju sa manjim parcijalnim pritiskom. Tako kiseonik iz alveola
prelazi u krv plućnih kapilara. Oko 97% kiseonika se veže za hemoglobin u eritrocitima gradeći
oksihemoglobin, a ostalih 3% kiseonika je rastvoreno u vodi plazme i ćelija.
 TRANSPORT – transport kiseonika do tkiva u obliku oksihemoglobina i fizički rastvorenog
gasa. Razmena gasova između ćelija i krvi – u ćelijama tkiva kiseonik reaguje sa hranljivim
materijama stvarajući ugljendioksid.
Transport ugljen dioksida od tkivnih kapilara putem krvi do pluća gde biva izdahnut. Najčešće
se transportuje u obliku bikarbonatnih jedinjenja koja se stvaraju iz ugljene kiseline. U
eritrocitima se stvara kalijum-bikarbonat (KHCO3) a u plazmi se stvara natrijum-bikarbonat
(NaHCO3).
Regulacija disanja može biti: nervna i humoralna tj. reguljacija krvlju.
 INSPIRIJUM (udah) je aktivna faza ventilacije. Podrazumeva povećanje promera grudnog
koša (spuštanje dijafragme i podzianje grudne kosti i rebara), pri čemu se pritisak u grudnoj
duplji smanjuje, alveole se šire i vazduh iz spoljašnje sredine ulazi njih. Sledi razmena gasova
na nivou alveola i na nivou tkiva.
 EKSPIRIJUM (izdah) je pasivna faza ventilacije. Usled izdaha se steže grudni koš i alveole pri
čemu se vazduh iz alveola izdiše u spoljašnju sredinu. Tokom inspirijuma je potrebno više
energije nego tokom ekspirijuma. Ekspirijum je aktivan proces samo tokom vežbanja,
svojevoljnoj hiperventilaciji i kod određenih patoloških stanja.
INSPIRIJUM I EKSPIRIJUM čine jedan disajni pokret ili RESPIRACIJU.
Respiraija se odvija automatski,. Frekvencija disanja je normalno kod odrasle osobe 16-20 udisaja u
minuti, kod žena je brže nego kod muškaraca, a kod dece je disanje brže nego kod odraslih.
Pre procene disanja potrebno je utvrditi i razloge procene tj. da li postoji rizik za respiratornu
alteraciju (detektovana promena frekvence, dubine i ritma).
FAKTORI KOJI UTIČU NA DISAJNU FREKVENCIJU, DUBINU I RITAM:

90
  Fizička aktivnost: povećava frekvenciju i dubinu disanja kako bi se zdavoljilje potrebe
organizma za O2 i oslobodio višak CO2.
 Anksioznost: ima isti učinak na disanje kao i fizička aktivnost, ali zbog stimulacije simpatičnog
nervnog sistema.
 Akutna bol: može izmeniti frekvenciju i dubinu disanja, udah postaje plići, bolesnik često
usporava disanje.
 Lekovi: opioidni i opšti analgetici, sedativni hipnotici smanjuju frekvenciju i dubinu disanja
dok je amfetamini i kokaini mogu povećati a npr. bronhodilatatori šire disajne puteve što
uslovljava sporu frekvencu.
 Položaj tela: stojeći i sedeći stav omogućava pune ventilatorne pokrete i ekspanziju pluća, dok
ležeći položaj isto otežava.
 Neurološke povrede: oštećenje moždanog stabla može narušiti funkciju respiratornog centra i
ometati frekvenciju i ritam disanja.
 Hemoglobin: smanjena cc hemoglobina u krvi povećava frekvenciju disanja, kako bi se
povećala isporuka kiseonika tkivima tj. ćeliji.
 Bolesti grudnog koša i mišića
 Distenzije želuca
 Hronične plućne bolesti (emfizem, bronhitis, astma)
 Traumtske povrede g. koša
 Respiratorna infekcija
 Acido bazni status
 Godine života
 pol
 pušenje

15. Процена вентилације

Obično je vršimo neposredno nakon procene pulsa kod odraslih jer time sprečavamo da bolesnik
svesno izmeni frekvenciju i dubinu disanja. Tokom procene uočava se ritam, frekvencija, dubina i
prisustvo zvukova (stridor, vizing). Procena se vrši 30 sec (u slučaju regularnog ritma) ili 1 min (u
slučaju iregularnog ritmaa, frekvence ispod 12 ili veće od 20). Dobijeni rez. upisuju se u
dokumentaciju.
Sestrinske intervencije: pričekati da prođe 5-10 min od telesne aktivnosti, smestiti bolesnika u
udoban položaj, preferirajući sedeći ili ležeći (g. koš može biti uzdignut za 45-60˚), osigurati
privatnost i mir, oprati ruke, staviti dlan na donji toraks, posmatrati podizanje i spuštanje toraksa,
meriti 30 sec do 2 min., proceniti frekvenciju, dubinu i ritam, oprati ruke i vrednosti upisati u
dokumentaciju, razgovarati o nalazu sa bolesnikom po potrebi.
Tokom procene uočavamo:
 Frekvenciju: eupnea (tiho normalno disanje), 12-20/min u odrasle osobe, kod dece je
učestalije i površnije, 30-50/min.
Patološka stanja su bradipnea (abnormalno sporo disanje >12/min), tahipnea
(abnormalno brzo disanje <20/min), apnea (prestanak disanja).
 Ritam: ujednačen
Patološki je izrazito nepravilan
 Dubina: ujednačen
Patološki je hiperpnea (povećana dubina disanja) i hipopnea (smanjena dubina disanja)
 Zvukovi: tiho
Patološki vizing (zviždanje), svira, stridor(šištanje), hropti.
 Bol: bezbolno
Patološki je bol u toku udaha
 Napor: bez napora, za disanje je potrebno 2-4% ukupne energetske potrošnje

90
 Patološki: subjektivno teško, aktivan inspirijum i ekspirijum, za disanje potrebno do 30%
ukupne energetske potrošnje
 Dispnea (subjektivni nedostatak disanja): fiziološka je pri naporu
Patološki neprimerena naporu
PATOLOŠKI OBLICI DISANJA SU:
 Hiperventilacija – frekvencija i dubina disanja povećana
 Hipoventilacija – frekvencija i dubina disanja abnormalno smanjene
 Ortopnea – dispnea prisutna u ležećem položaju, a smanjuje se ili nestaje
uspravljanjem tela
 Astmatsko disanje – izrazito otežan i produžen ekspirijum
 Cheyne – Stockesovo disanje – periodično disanje, karakteristično za nedonoščad
i neku novorođenčad i obolele na kardiovaskularnom sistemu. Disanje se polako
pojačava te postaje sve dublje dok ne stigne maksimum, te dubina postepeno slabi
i postaje sve površnija da bi u jednom momentu nastupila apnea u trajanju od 10
sec. Ciklus se ponavlja.
 Kussmaulovo disanje – acedotično disanje je karakteristično za obolele od
Diabetes Mellitusa u stanju ketoacidoze. To je duboko, čujno, otežano i ubrzano
disanje, bez pauze između inspirijuma i ekspirijuma.
 Biotovo disanje – meningealno disanje je potpuno nepravilno tj. iregularno
disanje u pogledu frekvence, dubine i ritma disanja sa periodima apnee.

16. Процена дифузије и перфузије

Pulsna oksimetrija je neinvazivno merenje saturacije kiseonika (zasićenost hemoglobina kiseonikom)
u arterijskoj krvi i frekvencije pulsa.
Pulsni oksimetar je sonda sa svetlećim diodama, princip rada pulsne oksimetrije zasniva se na Beer-
Lambertovom zakonu.
o Tokm merenja, jedna dioda emituje crvenu, druga infracrvenu svetlost kroz vaskularizovano
područje (obično kažiprst ruke), a sa druge strane je fotodetektor koji meri količinu
transmitovane svetlosti koja prolazi kroz vaskularizovanao područje i detektuje količinu
svetlosti koja je absorbovana u art. krvi te potom tačno izračuna saturaciju hemoglobina
kiseonikom (SpO2), bez uticaja venske krvi, kože, vezivnog tkiva ili kosti). Vrednost SpO2 se
prikazuje na displeju aparata i ona predstavlja realnu procenu SaO2.
o Oksimetar sonda se kod odraslih postavlja na prst ruke, jagodicu uha, prst na nozi, koren nosa
jer su to dobro vaskularizovna područja.
o Vrednosti SpO2 veće od 92% smatraju se normalnim a ispod 92% treba uraditi gasnu analizu
arterijske krvi.
Sestrinske intervencije: oprati ruke, postaviti bolesnika u udoban položaj, odrediti najbolje mesto za
postavljanje sonde (mesto mora biti suvo bez vlage i dobro vaskularizovano), s obzirom da veštački
nokti i neki lakovi za nokte (crveni lak ne utiče na absporpciju i ne remeti SpO2 dok zeleni, plavi kao i
crni lak očitavaju niže vrednosti) mogu remetiti očitavanje vrednosti iste treba ukloniti ili zameniti
mesto postavljanja. Ako pacijent ima tremor treba postaviti na jagodicu uha, ne treba postavljati na
ruci gde je postavljena manžetna za merenje krvnog pritiska, saopštiti korisniku da će prilikom
stavljanja sonde osetiti kao da mu je neko stavio štipaljku za veš ali da to ne boli, kada smo stavili
detektor sondu uključiti pulsni oksimetar i pratiti pulsni talas kao i frekvenciju pulsa. Vrednost se
očitava u intervalu 10-30 sec. Proceniti integritet kože ispod detektor sonde na svaka 2h, skinuti
detektor sondu i oprati ruke, ubeležiti dobijene vrednosti u odg. listu, navesti način i količinu oksigeno
terapije ako je pacijent prima.
Umanjena pouzdanost merenja SaO2 pulsnim oksimetrom je kod smanjenja perifernog protoka koji je
izazvan vazoditalatacijom, hipovolemija, hipotenzija, hladnoća, srčana oboljenja, aritmije ili periferne
vaskularne bolesti. Kod jake svetlosti u prostoriji, kod pristustva veće cc drugih formi Hb, anemija
srpastih eritrocita, veštački i lakirani nokti, veće opekotine.

90
17. Рано упозоравајући скор
Rano upozoravajući skor koristi se za povezivanje izmerenih vrednosti. Najčešće korišćen skor u
procenjivanju stanja krtično obolelog/povređenog u hospitalnim uslovima. To je jednostavan fiziološki
skoring sistem koji se može izračunavati pored bolesničke postelje, koristeći parametre koji se koriste
kod većine obolelih/povređenih. Early Warning Score (EWS) poznat je i kao Patient At Risk Score
(PARS) ili Modified Early Warning Score (MEWS).
Ukupan zbir EWSA se za svakog bolesnika dobija bodujući pet fizioloških parametara:
1. Mentalni odgovor (vrednost AVPU i Glasgow Coma Score)
2. Frekvencija pulsa
3. Sistolni krvni pritisak
4. Frekvencija respiracija (među najvažnijim za praćenje kliničkog stanja bolsnika)
5. Vrednost temperature
 Za post operativne bolesnike i bolesnike sa kateterom dodaje se i šesti i sedmi
parametar: a to su Saturacija O2 i satna diureza.
Kada identifikujemo pacijenta sa EWS skorom 3 ili više, treba inicirati rapidnu procenu pacijenta od
strane lekara. Rezultat pregleda treba da bude modifikacija tretmana i prevencija deterioracije
(pogoršavanja).
Ako ne reaguje/odgovara bolesnik ima neke od pratećih pre-arest znaka:
 A – teško ugrožen vazdušni put (Airway)
 B – respiratorna frekvencija <8 ili >40 (Breathing)
 C – frekvencija pulsa <30 ili >120
sistolni krvni pritisak <60
saturacija kiseonika <85%
18. Антропометријска мерења (процена ухрањености)
Vrši se: merenjem kožnog nabora-sredina nadlaktice, merenjem obima nadlaktice, merenjem
subskapularnog nabora.
Kategorija uhranjenosti pprema indeksu telesne mase:
- Pothranjenost < 18,5
- Normalna uhranjenost 18,5 – 24,9
- Prekomerna uhranjenost ≥ 25
Predgojaznost 25-29,9
Gojaznost ≥ 30
- Gojaznost I stepena 30-34,9
- Gojaznost II stepena 35-39,9
- Gojaznost III stepena ≥40
19. Бол као општи проблем неге
Bol je stanje u kojem osoba doživljava/saopštava prisustvo jake neprijatnosti koja potiče od
aktuelnog ili potencijalnog oštećenja tkiva sa naglim ili sporim početkom, različitog intenziteta od
umerenog do jakog, stalna ili povremena bez anticipiranog ili prediktabilnog ishoda i trajanja
dužim od šest meseci.
Fiziologija bola:
 Transdukcija (pretvaranje) – nocioceptori registruju oštećenje i pretvaraju ih u impulse
 Transmisija (provođenje) – bolni impulsi se provode od nocioceptora do kore velikog
mozga
 Modulacija (obrada)
 Percepcija (osećaj bola)

Podela bola:

90
  PREMA DUŽINI TRAJANJA: akutna i hronična
 PREMA ETIOLOGIJI: kancerski i nekancerski
 PREMA PATOGENEZI: nocioceptivni i nenocioceptivni
 JAČINI: umereno jak (1-3), jak (4-6), neizdrživ (6-10)

Akutna bol < 3 meseca (do 3 meseca)

Hronična bol > 3 meseca (duže od 3 meseca)
 Osnovne karakteristike bola su:
- bolesnikova izjava o postojanju, intenzitetu, lokalizaciji trajanju i načinu
bola, jer je bol uvek subjektivna i ne može se dokazati
 Manje važne karakteristike bola su:
- fiziološke reakcije koje prate akutnu bol mogu biti refleksne i autonomne
(refleksno je npr. povlačenje ruke radi izbegavanja bolnog podražaja, a
autonomne reakcije događaju se u unutrašnjim organima i žlezdama kod
iznenadnih i jakih bolova npr. proširene zenice, mišićna tenzija, znojenje
itd)
- gubitak apetita, nemogućost dubokog udaha, spavanja, kretanja ili
izvođenja aktivnosti dnevnog života.
- bihejvioralne reakcije kao što su jaukanje, plakanje, vikanje ali i ćutljivost.
- usmerenost pažnje na bol
- izraz lica (bolne grimase), pojačan mišićni tonus
- emocionalne reakcije kao što su depresija, strah, ljutnja itd
- prateći simptomi kao što su glavobolja, mučnina, opstipacija,
uznemirenost
Osobine lčnosti utiču na pojavu i intenzitet bola:
 Anksiozne osobe – burno reaguju na svakodnevne, neizbežne stresne situacije
 Depresivne osobe – preovladava osećaj potištenosti i bezvoljnosti, bol sama po sebi izaziva
depresivnu reakciju tako da osobe koje su sklone depresivnom raspoloženju direktno dolazi do
povećanja intenziteta bola kao posledica emocionalnog poremećaja
 Histerične osobe – češće žene su osobe koje reaguju burno posebno ako imaju pogodnu
publiku. Ove osobe su sklone preuveličavanju svojih problema pa i bola, odnosno vrlo su
netolerantne na bol.
 Hipohondrične osobe – osobe preoupirane funkcijama sopstvenog organizma, preterano
brižne za svoje zdravlje. Terapiju bola kod ovih bolesnika je vrlo teško izvesti (bez obzira na
dozu leka) zbog preterane usmerenosti pažnje na bol.
 Opsesivne osobe – osobe koje su tačne, pouzdane, visoko moralne i sklone preteranoj
kritičnosti. Konstanto postavljaju pitanja o uzroku, tretmanu itd.
Najčešći etiološki faktori bola su:
- BOLESTI LOKOMOTORNOG SISTEMA: prelomi, kontrakture
(ograničena pokretljivost zglobova), artritis, itd.
- BOLESTI UNUTRAŠNJIH ORGANA: srca, pluća, bubrega itd.
- MALIGNE BOLESTI
- MEDICINSKI POSTUPCI
- SITUACIONI FAKTORI: nepravilan položaj tela, pritisak itd.

20. Процена и вођење документације о болу у процесу здравствене неге

Procena bolesnikovog stanja usmerena je na samu bol, uticaj bola na svakodnevno funkcionisanje i
načine prilagođavanja, a ne na uzrok bola.
Potrebno je dobro proceniti:

90
 a. Samu bol (primenog upitnika ili skala proceniti i dokumentovati intenzitet, karakter, početak,
trajanje, faktore koji pojačavaju li ublažavaju bol) prilikom procene bola evidentirati ostale
vitalne znake
b. Uticaj bola na svakodnevni život
c. faktore koji određuju pristup i odabir postupaka u ublažavanju bola
Kao podsetnik prilikom procene bola može se koristiti anglosaksonski akronim BPQRSTU:
Believe the patient Palliative/provocative factors Quality Region/radiation Severity Time U-you
Skale za procenu bola morau osigurati kompletan opis bola i obuhvatiti sva njegova obeležja:
intenzitet, lokalizaciju i širenje, kvalitet, zavisnost od situacionih faktora, trajanje i reakcija na
postupke ublažavanja bola.
U zavisnosti od dimenzije/obeležja bola koja se utvruđuju mogu biti JEDNODIMENZIONALNE I
MULTIDIMENZIONALNE.
 Vizuelno analogna skala (VAS) – predstavljena horizontalnom linijom dužine
100 mm/10 cm a bolesnik na osnovu dužine određuje jačinu svog bola koja se
izražava u postocima 0% ne boli, 100% neizdrživa bol.
 Numerička skala procene bola (NRS) – jedna od najčešće primenjivanih
jednodimenzionalnih skala za procenu intenziteta bola. Uobičajena skala je od 1
do 10.
 Vong Bejker izrazom lica skala – koristi se kod dece iznad 3 godie i starih
osoba ili osoba sa kognitivnim smetnjama, sastoji se iz 6 šematskih lica, od
nasmešenog do uplakanog.
 Verbalna skala sa četiri stepena(VRS) – jednodimenzionalna skala za
procenu bola koja se koristi kod hirurških bolesnika za procenu intenziteta
postoperativnog bola.
 Behavioral Rating Pain Scale – to je skala za ocenu ponašanja bolesnika,
koristi se kod bolesnika sa umanjenim kognitivnim funkcijama, koji nisu u stanju
da saopšte prisustvo bola ili koriste numeričke skale. Proverava se koliko su
uznemireni, da li prave grimase, jauču i kakva je tenzija mišića.
Koju skalu ćemo primeniti zavisi svakako od bolesnikove sklonosti ka nečemu, godina,
obrazovanju, sposobnosti razumevanja, ali značjano je UVEK KORISTITI ISTU
SKALU ZA KOD ISTOG BOLESNIKA.
Najčešće korišćena multidimenzionalna skala jeste:
 Makgilov upitnik bola – upitnik je sačinjen od niza pitanja koja su vezana u
sklopove, kao npr. *gde vas boli? – bolesnik to označi na slici ljudskog tela, *kako
osećate bol? – navedeno je dvadesetak mogućnosti na odgovor, *koliko je jaka vaša
bol? – bolesnik to označi na VAS skali.
Procena bola gubi svoj značaj ako se ne uvede u dokumentaciju.
Procena ne počinje i ne završava se bikesnikovom izjavom, već med. sestra mora prikupiti
druge podatke koji će joj omogućiti:
- razlikovanje akutnog od hroničnog bola
- prepoznavanje faze bola,
- procenu ponašanja bolesnika i reakciju na bol,
- prepoznavanje faktora koji utiču na bol,
- prepoznavanje negativnih posledica bola,
- odabir odgovarajućih intervencija itd.

21. Сестринске интервенције код пацијента са акутним болом

Ublažavanje patnj je osnovni sestrinski zadatak, a s obzirom da je bol česti uzrok patnje,
sudelovanje u optimalnom ublažavanju bola je primarni cilj.

90
 Osnvne intervencije med. sestre uključuju:
 procene bolesnikovog stanja
 uspostavljanje i vođenje dokumentacije o bolu
 primena ordiniranih analgetika i učestvovanje u propisivanju istih
 prepoznavanje neželjenih efekata analgetika kao i psihološka pomoć, podučavanje o
bolu, praćenje uspešnosti otkalnjanja i ublažavanja bola, planiranje i sprovođenje
celokupne nege uvažavajući postojanje bola
Primena toplih, hladnih i mentolskih obloga!
Analgetici (opioidni i neopioidni) su lekovi koji posle terapijskih doza otklanjaju bol, a da pri tome
neznatno promene svest bolesnika. Prema mehanizmu delovanja dele se na opioidne( koristi se u
suzbijanju jakih bolova, morfin uzrokuje analgeziju pri potpuno očuvanoj svesti koja je praćena
karakterističnim prijatnim raspoloženjem. U praksi se najčešće koriste metadon, petidin i drugi. Oni se
najčešće daju u hitnim slučajevima radi brzog suzbijanja jakog bola, kod teških povreda, srčanim
napadima i abdominalnim krizama), neopioidne(najčešće korišćeni za suzbijanje bolova, nazivaju se
još i antipiretički analgetici) i pomoćne ili sekundarne analgetike (tj. adjuvanti su grupa lekova kojima
je analgetski učinak sekundarno dejstvo, ali u kombinaciji sa pravim analgeticima mogu pojačati
njihov analgetski učinak, u ovu grupu lekova ubrajaju se psihofarmaci - antidepresivi, neuroleptici,
anskiolitici itd.). Za terapiju bolova koriste se i antiinflamatorni lekovi, posebno ibrufen i diklofenak.
22. Процена стања свести и основне интервенције код пацијента са
квантитативним поремећајем стања свести

Svest predstavlja sposobnost prepoznavanja poznatih lica, davanja tačnih informacija o sebi i drugima,
prostoru, vremenu, i sredini koja okružuje čoveka.
U kvantitativnom smislu poremećaji svesti su:
 Somnolencija – fizička i mentalna usporenost, korisniku se stalno spava, ali se na verbalnu
komandu sa njim može uspostaviti kontakt/otvara oči, a prilikom pregleda sarađuje,
 Sopor – teško oštećenje stanja budnosti i mentalnog funkcionisanja, odnosno ono se
naziva ’’patološki san’’. Verbalni kontakt se može uspostaviti samo glasnim auditivnim
dražima ili primenom bolnih draži ali naloge izvršava sa zakašnjenjem, nepotpuno ili
netačno, a posle nadražaja ponovo zapadne u prethodno stanje, duboki san,
 Koma – kliničko stanje u kome bolesnik ispoljava oslabljene reakcije, ili uopšte ne reaguje
na aplikovani nadražaj iz spoljašnjeg sveta. Život komatoznog bolesnika u svakom
trenutku je ugrožen, predstavlja urgentan medicisnki problem. Postoje više stepena koma,
semikoma predstavlja stanje gde se većina fiziološkh refleksa može izazvati. U dubokoj
komi nema reakcije ni na veoma bolne nadražaje, zenice ne raguju na svetlost, refleksi
gutanja kašlja itd. su ugašeni. Ireverzibilna koma ili moždana smrt - najdublja koma sa
potpuno ugašenom moždanom aktivnošću i bez spontanih respiracija.
Za procenu kvantitativnog poremećaja svesti koristi se AVPU i Glasgow Coma Score.
AVPU je jednostavno sredstvo u proceni svesti. Koristi se pri inicijalnom pristupu,
Alert (budan-otvara oči i razgovara spontano)
Voice (Glas – odgovara na glas tj komandu)
Pain (Bolni nadražaj – odgovara na bol) – IZVODI SE JAKIM PRITISKOM NA NOKAT SREDNJEG
PRSTA, OLOVKOM ILI NEKIM SLIČNIM PREDMETOM.
Unresponsive (ne odgovara)

GLASGOW COMA SCORE se primenjuje u proceni stanja svesti na osnovu otvaranja očiju,
verbalnih i motornih reakcija. Otvaranje očiju, najbolja verbalna i motorna reakcija procenjuju se na
skali od 4, 5 odnosno 6 stepeni. Raspon bodova iznosi 3-15 bodova pri čemu veći broj bodova ukazuje
na viši nivo svesti. Glasgow koma skor ≤7 ukazuje na komu.

90
OTVARANJE OČIJU:
- 4 spontano
- 3 na govor
- 2 na bolni nadražaj
- 1 ne otvara oči
NAJBOLJA VERB. REAKCIJA:
- 5 orijentisan
- 4 smeten
- 3 neprikladno
- 2 nerazumljivo
- 1 ne odgovara
NAJBOLJA MOTORNA REAKCIJA:
- 6 izvršava naloge
- 5 lokalizuje bol
- 4 fleksija na bolni nadražaj
- 3 abnormalna fleksija na bol
- 2 ekstenzija na bolni podražaj
- 1 ne reaguje
Sestrinske intervencije:
Za procenu stepena orijentisanosti koristi se upitnik koji se stastoji od deset uobičajenih pitanja za
proveru orijentacije bolesnika u odnosu na sebe, druge ljude vreme i prostor.
Koliko imate godina? Koliko je sati? Gde stanujete? Koja je godina? Recite ime bolnice u kojoj se
nalazite? Tražiti od bolesnika da prepozna dve osobe, kada ste rođeni? ko je predsednik države? brojte
unazad od 20 do 1, kada je počeo drugi svetski rat?

Kod bolesnika sa poremećajem svesti, med. sestra treba da:

 obezbedi prohodnost vazdušnog puta
 prati vitalne znake i druge fiziološke funkcije i evidentira ih u
MEWS skor
 posmatra stanje i boju kože
 sprodovi ordinirane dg i terapijske postupke
 sprovodi ishranu
 primeni toaletu plasirane iv kanule, urinarnog katetera prema
standardima,
 evidentira sestr. intervencije

СПРОВОЂЕЊЕ ТЕРАПИЈЕ ЛЕКОВИМА

23. Појам лека, назив лекова, фармакодинамика, фармакокинетика као основа

деловања лекова
Lek je supstanca ili proizvod koji se primenjuje da bi modifikovao ili ispitao fiziološke sisteme ili
patološka stanja u cilju dobrobiti čoveka. –SZO
Farmakodinamika usresređena je na to što lek radi telo,
Farmakokinetika se može definisati kao to što telo radi leku.

Naziv leka:

90
  Hemijsko ime – označava hemijski sastav i molekularnu strukturu leka npr. 1-ciklopropil-
6-fluoro-4-okso-7-(1-piperazinil)-1,4-dihidro-3-hinolokarboksilična kiselina
 Međunarodno nezaštićeno (generičko) ime – ime izvedeno iz hemijskog imena leka u
skraćenom obliku koji upućuje na aktivni sastojak leka npr. ciprofloksacin
 Zaštićeno ime – ime koje daje proizvođač (farmaceutska industrija) npr. ciprocinal,
ciprofloksacin
OPREZ: neki lekovi sasvim različitog dejstva imaju slična zaštićena imena!
Apsorpcija leka: sistemski efekat leka podrazumeva prodor leka sa mesta aplikacije u
cirkulatorni sistem, i ispoljavanje efekata na ciljne organe i tkiva. Lek od koga se očekuje
sistemski efekat mora biti absorbovan u organizam da bi ispoljio svoje dejstvo.
Apsorpcija podrazumeva prelazak leka iz spolj. sredine u cirkulatorni sistem, preko koga
dospeva do ciljnih tkiva i organa, na kojima ispoljava svoje dejstvo.
 Apsorpcija leka iz digestivnog trakta: različiti njegovi delovi imaju različitu
sposobnost apsorpcije leka:
- usna duplja: veoma slaba apsorpcija, osim kod sublingvalne primene
- želudac: veoma slaba apsorpcija
- tanko crevo: odlična apsorpcija
- debelo crevo- rektum: odlična apsorpcija
 Apsorpcija leka iz tkiva:
- potkožno tkivo: bogata mreža kapilara – apsorpcija vodenih rastvora
potpuna i relativno brza
- mišićno tkivo: bogatija mreža krvnih sudova, pa je apsorpcija brža nego u
potkožno tkivo, ako se primeni vodeni rastvor leka, nakon i.m. primene se
maksimalni efekat postiže za 20-30 min
 Apsorpcija leka iz pluća: odvija se kroz tanku alveolarnu membranu, koju čine
epitel plućnih alveola i endotel kapilara, resorptivna površina alveola je bogata
kapilarima pa je apsorpcija veoma brza. Ovako se mogu primeniti lekovite
supstance raspršene u obliku aerosola, koje su rastovrljive u krvi i čije su čestice
dovoljno malog promera da dospeju do alveola. Tako se primenjuju inhalatori
anestetici.
 Apsorpcija sa kože: Od lekova koji se primenjuju na kožu najčešće se očekuje da
deluju lokalno u izvesnim uslovima, međutim lek se može resorbovati sa kože i
uzrokovati sistematske efekte koji su najčešće nepoželjni.
- transdermalna primena leka: način aplikacije lekovit supstance na kožu,
pri čemu se čekuje sistematski efekat; preko flastera ili odmerene doze
masti stavljene na kožu, kontrolisane doze transdermalnih lekova kroz
određeni vremenski period, sporo ali konstantno oslobađaju u cirkulaciju
preko krvnih sudova kože.
 Apsorpcija sa sluznica: na sluznicu nosa, konjuktive oka, vagine se obično
aplikuju lekovi koji treba da deluju lokalno – antiseptici, antibiotici, lokalni anestetici.
Ako su primenjene liposolubilne supstance (rastvorljive u mastima) u visokoj cc a
sluznica je oštećena, može doći do apsorpcije leka sa mesta primene i neželjenih
sistematskih efekata.
DISTRIBUCIJA LEKA: nakonn apsorpcije, lek se cirkulacijom dovodi do ciljnih tkiva, to je
DISTRIBUCIJA leka, po ulasku u krvotok, većina lekova se nalazi u plazmi delom u slobodnom obliku,
a delom vezani za proteine. Vezivanje lekova za proteine je veoma značajno za distribuciju leka
(manjak proteina u organizmu-veća cc aktivnog leka)
 Transplacentarni prenos leka: placenta kao membrana koja odvaja cirkulaciju
majke od cirkulacije fetusa ne predstavlja značajnu prepreku u prenosu većine lekova.
OPREZ: potencijalni teratogeni efekat lekova (anatomska i psihička oštećenja ploda)

90
LIPOSOLUBILNI OBLIK – HIDROSOLUBILNI OBLIK:
Efekat ’’prvog prolaska leka kroz jetru’’ – Nakon enteralnog unosa, odmah nakon apsorpcije u sluznici
tankog creva, veliki deo dospeva najpre u jetru, gde se obavlja njegova biotransformacija. Tek nakon
toga lekovi i njegovi metaboliti ulaze u cirkulaciju i tokom krvi dospevaju do raznih tkiva i organa.
Ekskrecija (izlučivanje) je proces uklanjanja leka i njegovih metabolita iz organizma. Glavni organi za
ekskreciju su bubrezi. U znatno manjoj meri se ovaj proces obavlja putem žuči u gastrointestinalni
trakt, putem izdahnutog vazduha preko pluća, preko mlečnih žlezda, znojnih žlezda i putem pljuvačnih
žlezda.

Vrste terapija prema načinu dejstva leka :

- Etiološka – kauzalna – lek deluje na uzročnika bolesti; primer: antibiotik
 bakterija
- Simptomatska – lek deluje na simptom bolesti; primer: analgetikbol
- Supstitucionalna – lek nadoknađuje ono što nedostaje u organizmu;
primer: tiroidni hormonhipotireoza
Primena leka može biti:
 Lokalna (koža, oči, nos, vagina, transdermalno itd.)
 Enteralna (oralno, nazogastrična sonda, bukalno, sublingvalno, rektalno)
 Parenteralno (supkutana, intradermalna, intramuskularna, intravenska itd)
 Specijalne tehnike (epiduralna analgezija, endotrahealni lekovi itd)

24. Правила у спровођењу терапије лековима

5+10 5P pravilo
 Pravi pacijent: upotreba identifikacionih rukavica sa bar kodom ili bez, neophodno je
proveriti ime i prezime, broj istorije, datum rođenja, oslanjanje na pacijentove informacije
nije uvek prihvatljivo zbog različitih mentalnih stanja
 Pravi lek: neophodno je biti sasvim siguran koji lek se primenjuje, jer postoji čitav niz
lekova sličnih naziva i pakovanja, proveriti više puta i ako ima bilo kakvih nejasnoća
proveriti sa lekarom koji je propisao lek
 Prava doza: poseban oprez kod pedijatrijskih pacijenata, gerijatrijskih pacijenata,
imunokompromitovanih pacijenata gde najčešće postoji niz izračunavanja potrebne doze;
takođe poseban oprez kod lekova koji se dele ili lome.
 Pravo vreme: Pravo vreme i prava frekvencija primene leka je neophodna zbog terapijske
doze leka i eliminacije iz organizma, neophodno je znati da li se lek primenjuje pre ili
posle jela, zatim da li se lek daje u dg svrhe, da li je lek koji se mora davati na tačno 8 ili
12h ili je važno primeniti ga 2-3 puta dnevno (u zavisnosti kako je propisan)
 Pravi način: od suštinskog je značaja, proveriti uputstvo o leku i primeni istog, ako postoji
nesigurnost posavetovati se sa lekarom ili iskusnijom med. sestrom
 Prava dokumentacija: dokumentovanje odmah nakon primene leka, ako dođe do pojave
neželjene reakcije na lek, dokumentovati lek koji nije primenjen može dovesti do ozbiljnih
posledc po pacijenta.
 Pravi rok trajanja: pre svake primene neophodno je proveriti rok trajanja leka
 Pravo na lek: pacijent može da odbije lek, ima pravo, u tom slučaju potrebno ga je
informisati o koristi uzimanja terapije i dokumentovati i obavestiti lekara
 Pravi razlog
 Pravo na informaciju
 Prava procena pacijenta

90
 Potrebno je podučiti pacijenta o lekovima koje prima, edukovati ga o svrsi i delovanju.
Proveriti postojanje alergijske reakcije, prevencija alergijskih reakcija, mora biti dokumentovano u
slučaju da dođe do iste.
Potencijalne interakcije sa hranom i drugim lekovima: broj, vrsta, da li uzima alkoholna pića –
povećava potencijalne neželjene reakcije na lek.

25. Планирање, реализација, евалуација и документовање локалне примене лекова

Lekovi za lokalnu primenu nanose se direktno na površinu kože, dermatomukoznim putem tj.
transdermalno, okularno, auralno, nazalno, vaginalno, rektalno. To je primena lekova u obliku:
 Praška
 Paste (nanose se u pravcu rasta dlake)
 Masti (nanose se u pravcu rasta dlake), imaju masnu bazu koja je
idealan nosač za lekove, kao što su antimikrobni lekovi i antiseptici,
obično se nanose 2-3x dnevno radi postizanja terapijskog efekta
 Kreme (nanose se u pravcu rasta dlake)
 Šampona (za perut, psoriaze, pedikuloze)
 Aerosol spreja (15-30 cm od kože, potrebno je zaštiti oči)
 Flastera (nitroglicerin, opioidi, hormoni, nikotin)
 Lekovi za oči: kapi i rastvori (ukapavanje i ispiranje), masti, disk – mogu se koristiti u dg svrhe
i terapijske svrhe (tretmani infekcija, glaukoma, alergije)
 Lekovi za uši: koriste se za ukapavanje, isprianje, terapiju infekcije, primena lokalnog
anestetika, omekšavanja ceruma. Ukoliko su propisane i masti i kapi PRVO STAVLJAMO
KAPI.
Stavljanje kapi kod dece: ušnu školjku na dole
Stavljanje kapi kod odraslih: ušnu školjku na gore
 Lekovi za nos: kapi, sprej, aerosol – OPREZ: većina ima vazokonstruktivno dejstvo, treba
paziti kod hipertenzivnih pacijenata.
 Vaginalna primena: supozitorije, kreme, gelovi, masti
 Rektalna primena: supozitorije, masti
Lekovi za lokalnu primenu apsorbuju se preko epidermalnog sloja u kožu.Dužina apsorpcije zavisi od
pokretljivosti određene oblasti.
Za postizanje sistematskih efekata koriste se nitroglicerin, fentalin, nikotin i određeni hormonski
preparati. Većina drugih lekova za lokalnu primenu koristi se za lokalne efekte.
Izvođenje procedure: proverimo nalog na terapijskoj listi i uporedimo sa nalogom lekara, uverimo se
da je to taj lek i pogledamo rok trajanja. Identifikujemo pacijenta, obezbedimo privatnost. Objasnimo
pacijentu proceduru i svrhu leka jer će nakon otpusta morati sam da primenjuje lek. Operemo ruke i
stavimo rukavice na ruku kojom stavljamo, ukoliko postoji mogućnost da ruke dođu u dodir sa
telesnim tečnostima stavljamo rukavice na obe ruke. Postavljamo pacijenta u odgovarajući položaj u
odnosu na regiju koja se tretira. Obezbedmo pristup mestu koje tretiramo i proverimo kožu; LEK SE
NE SME APLIKOVATI NA OŠTEĆENU KOŽU ZBOG NEŽELJENIH REAKCIJA.
Aplikovanje paste, kreme i masti – pri otvaranju pakovanja otvarač stavljamo naopako, da bi se
sprečila kontaminacija, špatulom zahvatamo lek iz tube, potom lek sa špatule prenesemo na ruku koja
ima rukavicu. Nanosimo lek na oboleli predeo dugim, mekim potezima u pravcu rasta dlake – time
sprečavamo unošenje leka u folikul dlake što može da izazove iritaciju i dovede do nastanka
folikulitisa. Ne pritiskamo da ne dođe do oštećenja kože.
Uklanjanje masti – operemo ruke i stavimo rukavice, na rukavice nanosimo dovoljnu količinu
rastvarača a zatim ga nanesemo na pvoršnu tretiranu mašću i to u pravcu rasta malja. Može se
koristiti i tupfer od gaze.

90
Korišćenje med. šampona – kod peruti, psoriaza i vaši – kontraindikovani kod oštećenja integriteta
kože. Za svaki šampon postoji posebno uputstvo koje treba slediti. U slučaju kontakta sa očima ili
ustima obavezno dobro isprati.
Primena aerosol sprejeva – ako je naznačeno bočicu dobro promućkati da bi se lek izmešao. Držimo je
na odstojanju 15-30 cm i nanosimo ujednačeno u tankom sloju. Pri upotrebi praškova obavezno prvo
osuišiti kožu.
DOKUMENTOVANJE: lek koji smo primenili, vreme, datum, mesto na koje smo naneli, stanje kože
pacijenta u vreme aplikacije, zabeležiti kako je podneo lek i da li je bilo komplikacija.

26. Планирање, реализација, евалуација и документовање оралне примене лекова

Enteralna primena leka: ANATOMIJA – usta (sublingvalna i bukvalna primena), jednjak, želudac,
tanko crevo, debelo crevo, rektum.
Nedostatci: neki lekovi deluju nadražajno na sluznicu gastrointestinalnog trakta, boje zube ili imaju
neprijatan ukus
 Kontraindikovano kod: poremećaji svesti, prisutna mučnina ili povraćanje, redukovan
motilitet creva (zapaljenske bolesti creva ili posle opšte anestezije); otežano gutanje
(neuromišićna oboljenja, suženja jednjaka, lezije u usnoj duplji), skorašnje hirurške
intervencije na gastrointestinalnom traktu ili sukcija (crpljenje) želudačnog sadržaja.
Oblici lekova za oralnu upotrebu:
- praškovi, tablete, dražeje, kapsule
- rastvori, sirupi, smeše
- kapi, vodeni ekstrati
- bukalna tableta – bukaleta; sublingvalna tableta – lingvaleta
Pre primene leka treba proceniti sanje bolesnika:
 da li su prisutne kontraindikacije za davanje leka oralnim putem
 da li postoji rizik za aspiraciju leka, odnosno da li bolesnik može da guta.
Najbolji način da se proveri refleks gutanja je da stavite palac i kažiprst sa obe
strane adamove jabučice. Treba da osetimo odizanje grkljana kada bolesnik
pokuša da guta.
 da li je sklon alergijskim reakcijama
 da li su imereni vitalni parametri i kakvi su laboratorijski nalazi koji mogu
uticati na davanje lekova. Nalazi bubrežne i jetrene funkcije su važni jer
funkcije ovih organa mogu uticati na metabolizam i izlučivanje lekova.
 da li bolesnik može da sedi,
 da li je upoznat sa lekom koji prima (naziv, doza, put unošenja, svrha i
potencijalna neželjena dejstva), ukoliko nije podučiti ga.
 sa kojom tečnošču uzima lek, da li se lek može uzimati sa tečnošću koju je
bolesnik izabrao.
Izvođenje: identifikujemo pacijenta, proverimo na temperaturnoj listi da li se lek poklapa sa nalogom
lekara, operemo ruke, proverimo da li je to taj lek i da li je lek ispravan, datum isteka roka i način
upotrebe. Proverimo stanje pacijenta, izmerimo vitalne funkcije, dajemo mu tečnost da bi lakše
progutao samim tim ubrzavamo i apsorpciju leka, ako ne može da proguta lek se izdrobi, a može npr.
kapsula da se otvori i sadržaj stavi u hranu. SESTRA OSTAJE UZ PACIJENTA DOK NE POPIJE LEK,
ako pacijent deluje konfuzno i dezorijentisano proveriti da li je progutao.

27. Планирање, реализација, евалуација и документовање ректалне примене лека

Rektalna supozitorija je mala, kompaktna, lekovita masa obično u obliku kupe, sa bazom od
glicerina. Primenjuje se radi stimulisanja peristaltike i defekacije ili da deluje protiv bolova,
povraćanja i lokalne iritacije. Rektalne supozitorije obično sadrže lekove koje snižavaju
temperaturu, dovode do opuštanja, slabo reaguju sa digestivnim enzimima ili imaju isuviše

90
 neugodan ukus da bi se primenile oralno. Mogu da stimulišu nervus vagus pa su kontraindikovane
kod srčanih bolesnika i bolesnicima sa srčanim aritmijama, kontraindikovane su i kod pacijenata
sa skorašnjom operacijom rektuma, prostate. Čuvaju se u frižideru, mogu da oboje stolicu što treba
naglasiti pacijentu.
Primena: identifikujemo pacijenta, proverimo na temperaturnoj listi da li se lek poklapa sa
nalogom lekara, proverimo da li je to taj lek i da li je lek ispravan, datum isteka roka i način
upotrebe, obezbedimo privatnost. Objasnimo pacijentu proceduru i svrhu davanja leka. Operemo
ruke, postavljamo ga na levi bo u simsov položaj, pokrijemo ga tako da samo glutelani deo ostane
otkriven, stavljamo rukavice, nedominantnom rukom dižemo gluteus. Kažemo pacijentu da
nekoliko puta duboko udahne i da se opusti da bi se relaksirao analni sfinkter. Kažiprstom
dominantne ruke stavljamo supozitoriju, prvo zaobljeni vrh oko 7 cm dok ne osetimo da je prošlo
analnfi sfinkter. Pacijentu obezbedimo udobnost i kažemo mu da zadrži određeno vreme
supozitoriju – kod opstipacije npr. treba da se zadrži minimum 20 minuta da bi bilo efikasno. Ako
je potrebno pritisnemo anus tupferom od gaze dok ne prođe nagon za defekaciju, skinemo
rukavice i bacimo –peremo ruke.

MASTI su polučvrsti lekovi koji se koriste da bi se postigao polučvrsti efekat, mogu se koristiti
spolja ili unutra, obično sadrže lekove koji smanjuju inflamaciju i oslobađaju bole i svraba.
Primena: stavljamo rukavice, ako se koristi spolja koristimo rukavice i tupfer gaze da namažemo
lek na analni predeo, ako se primenjuje unutra namestimo aplikator na tubu masti i namažemo ga
mašću rastvorljivom u vodi. Nakon upotrebe aplikator se skida i pere, isto kao kod supozitoije je
postupak i položaj.
Dokumentovati vreme, dozu i reakciju pacijenta.
28. Планирање, реализација, евалуација и документовање примене лека преко
назогастричне сонде
Pored toga što predstavlja alternativni put za hranjenje, NG sonda se koristi i za davanje lekova
koje ne možemo dati oralnim putem. Procedura je kontraindikovana ukoliko je sonda zapušena ili
nije dobro postavljena; ako pacijent povraća preko sonda ili se ne čuje peristaltika.
Preko NG sonde se NE primenjuj: uljani oblici leka, obložene tablete, tablete sa postepenim
otpuštanjem i kapsule. Uljani lekovi se talože na zidovima sonde i ne mogu se rastvoriti u tečnosti
za propiranje sonde, a drobljenje obloženih kapsula i tableta sa postepenim otpuštanjem, da bi se
olakšao prolazak kroz sondu, uništava njihova svojstva.
 Izvođenje: nalog/operemo ruke/proverimo lek, objasniti pacijentu proceduru, obezbediti
privatnost, proveriti identitet pacijenta, staviti pacijenta u fovlerov položaj, sondu otkačimo sa
pacijentove odeće, otvorimo klemu na sondi, uzmemo špric od 50-60 ml i napravimo 10 ml
vazdušnog prostora u njegovoj komori; zatim postavimo špric u završetak sonde. Stetoskopom
poslušamo trbuh pacijenta oko 7 cm ispod sternuma, zatim lagano ubacimo 10ml vazdušnog
stuba u sondu. Kada čujemo mehuriće vazduha da ulaze u želudac, povučemo unazad klip
šprica. Pojavljivanje želudačnog sadržaja ukazuje da je sonda u želucu pacijenta. Ako se
želudačni sadržaj ne pojavi u špricu kada aspiriramo, možda se sonda popela u
ezofagus(jednjak) pa ćemo morati da je gurnemo napred pre nego što nastavimo proceduru.
AKO OSETIMO OTPOR pri aspiraciji treba zaustaviti proceduru jer može da ukazuje na
neprolaznost ili lošu poziciju sonde.
Nakon što utvrdimo da je sonda na odgovarajućem mestu, klemujemo je odvojmo špric i
postavimo tupfer gaze 10x10 cm ispod njenog kraja. Izmešamo izdrobljenu tabletu ili tečni oblik
leka sa tečnošću. Ukoliko je lek u kapsularnoj formi, otvorimo kapsulu i ispraznimo je u tečnost.
Lek u tečnom obliku sipamo direktno u tečnost za rastvaranje. Dobro promešamo (posebno ako je
lek bio u tabletarnoj formi da ne bi ostale krupnije čestice koje ne mogu da prođu). Nakon ovoga
ponovo utaknemo špric bez klipa na završetak sonde i otvorimo klemu. Dajemo lek polako i bez
prekidanja, ako lek prolazi bez problema, dajemo ga polako dok ne damo punu dozu, a ukoliko lek

90
 ne teče kako treba nećemo forsirati. Ukoliko je sadržaj suviše gust, razredimo ga sa vodom. Pratiti
rekaciju paijenata u toku davanja leka.
Kada poslednja količina leka ističe iz šprica, počnemo da propiremo sondu sa 30-50ml vode (kod
dece 15-30ml vode) –ispiranjem sonde ispiramo lek koji se sadržava na zidovima sonde i u
distalnom kraju sonde i smanjuje rizik od začepljenja. Kada voda iscuri, brzo klemujemo sondu,
odvojimo špric i bacimo ga. Zakačimo NG sondu za odeću pacijenta.
Ostaviti pacijenta u Fovlerov položaj ili ga postaviti da leži na desnog boku sa delimično
podignutim uzglavljem kreveta, ostaviti ga u ovom položaju minimum 30minuta posle procedure
jer ovaj položaj olakšava proticanje leka naniže u želudac pacijenta i sprečava ezofagealni refluks
(vraćanje želudačnog sadržaja u jednjak).
 Napomene: da bi se sprečilo davanje previše tečnosti (više od 400 ml kod odraslih) ne davati
lek u isto vreme kada je po rasporedu hranjenje preko sonde ako je to moguće. Ukoliko
moramo istovremeno da hranimo pacijenta i da mu dajemo lekove kroz sondu, prvo dajemo
lekove da bismo obezbedili da pacijent primi propisanu terapiju, čak i kad ne može da toleriše
celokupan obrok preko sonde.
Možemo obučiti pacijenta da se samostalno hrani, objasniti mu i pokazati celu proceduru,
asistirati kada prvi put sam bude pokušao.
 Dokumentujemo lek, vreme i datum, primenjena doza, kako je pacijent podneo proceduru.
29. Планирање, реализација, евалуација и документовање интрадермалне примене
лека
Zbog male sistematske apsorpcije intradermalno datog leka, ovaj tip injekcije primarno se koristi
radi postizanja lokalnog efekta kao kod ALERGIJISKIH REAKCIJA i TUBERKULINSKIH PROBA.
Obično se daju lekovi male zapremine (obično 0,5 ml i manje) u spoljašnje slojeve kože.
 Mesta za davanje intradermalnih injekcija:
- Prednja strana nadlaktice (najčešće se koristi zbog pristupačnosti i
nepostojanja dlaka)
- Spoljašnja strana nadlaktice (u obimnim alergijskim testiranjima)
- Područje leđa između lopatica (u obimnim alergijskim testiranjima)
- Gornji deo grudnog koša
- Nadlaktica i ivica ramena
 Oprema: tuberkulinski špric sa iglom od 26-27 G dužine 1,27 do 0,95 cm
 Izvođenje: proverimo identitet pacijenta, objasnimo pacijentu proceduru i kažemo gde ćemo
dati injekciju, uputimo ga da sedne, ispruži ruku i da je osloni na ravnu površinu, sa izloženom
poslednjom stranom podlaktice, navučemo rukavice, alkoholnim tupferom očistimo predeo 2-
3 prsta distalno od antikubitalne jame gde ćemo dati injekciju i sačekamo da se osuši. uverimo
se da na mestu koje smo izabrali nema dlaka ili ošećenja. Držimo pacijentovu podlakticu u
svojoj i palcem povučemo i zategnemo kožu pacijenta. Slobodnom rukom držimo iglu pod
uglom od 10 do 15 ˚ prema podlaktici pacijenta, sa kosinom igle prema gore. UVUČEMO IGLU
OKO 0,3 cm ISPOD EPIDERMISA NA 5 cm UDALJENOSTI OD PRETHODNOG MESTA,
zaustavimo se kada je vrh kosine igle ispod kože i polako ubrizgavamo antigen. Pri
ubrizgavanju treba da osetimo mali otpr i videćemo kako se formra blago ispupčenje. Ako ne
nastane ispupčenje, antigen smo dali suviše duboko, izvučemo iglu pa ubrizgamo sledeću test
dozu najmanje 5 cm udaljeno od prethodnog mesta. IZVLAČIMO IGLU POD ISTIM UGLOM
POD KOJIM SMO JE UBOLI. Ne trljamo mesto ubrizgavanja jer može doći do iritacije.
Bacimo igle i špriceve.
 Posebne napomene: kod pacijenata koji su hipersenzitivni na testirane antigene, može da
nastane težak oblik anafilaktičkog odgovora. Biti posebno oprezan posle davanja test doze
penicilina ili tetanusnog antiroksina.
 Dokumentacija: u terapijsku listu upišemo tip i količinu datog leka, vreme i injekciono mesto.
Zabeležimo kožne reakcije i druga neželjena dejstva.

90
30. Планирање, реализација, евалуација и документовање супкутане примене лека
Kada se injekcija daje u masno tkivo u koži, lek odlazi u krv mnogo brže nego preko usta.
Supkutana (SC) injekcija omogućuje sporiju i mnogo ravnomerniju primenu nego i.m. injekcije;
ona takođe izaziva minimalnu traumu tkiva i nosi manji rizik za oštećenje krvnih sudova i nerava.
Lekovi preporučeni za SC davanje obuhvataju vodene rastvore i suspenzije u količiniod 0,5 do 2 ml
tečnosti. Heparin i Insulin se obično daju SC.
 Najčešća mesta za davanje SC injekcije su: MASNE NASLAGE
- spoljna strana nadlaktice (malo ispod m. deltoideusa)
- prednja strana butine
- rastresito tkivo donjeg abdomena
- gornji deo bedra
- glutealni predeo
- gornji deo leđa
Prioritetna mesta za davanje insulina su na rukama, abdomen, glutealna
regija i butina a za heparin masno tkivo donjeg abdomena, odmah ispod
umbilikusa.
 Kontraindikacije: na mestima koja su inflamirana, edematozna, ožiljno izmenjena ili
prekrivena mladežima ili drugim lezijama. Može biti kontraindikovano i kod pacijenata sa
poremećenim koag. statusom.
 Oprema: igle 25-27 G dužine 1,5-1,25 cm, špric 1-3 ml
 Priprema opreme: proveriti da li je lek promenio boju, da li je zamućen i ima taloga
ukoliko to nije dozvoljeno prema instrukcijama. Uporedimo lek sa terapijskom listom
pacijenta.
- ZA AMPULE SA JEDNOM DOZOM: obmotamo alkoholni tupfer oko
vrata ampule i otkinemo vrh pritiskajući od svog tela, prikačimo filter iglu
na iglu i izbučemo lek, držeći kosinu igle ispod nivoa tečnosti. Kucnemo
špric da bi izašao vazduh, navučemo zaštitnu navlaku za iglu. Pre nego što
bacimo ampulu, ponovo proverimo oznaku leka i uporedimo je sa
terapijskom listom.
- ZA BOČICE SA JEDNOKRATNOM ILI VIŠEKRATNOM DOZOM:
rastvorimo lek u prahu prema instrukcijama. Treba da budemo sigurni da
su se svi kristali rastvorili, zagrejemo bočicu u dlanovima ruke da bi se
brže rastvorilo. Očistimo gumeni rastvarač alkoholnim tupferom,
povučemo klip šprica dok ne uđe onoliko vazduha kolika je zapremina
leka koji ćemo izvući iz bočice. Uvučemo iglu bez okretanja bočice,
ubrizgamo vazduh, okrenemo bočicu i držimo kosinu igle ispod nivoa
rastvora dok uvlačimo propisanu količinu leka. Stavimo zaštitnu navlaku
na iglu, kucnemo špric da bi izašao vazduh.
 Izvođenje: identitet/objasnimo proceduru i svrhu/obezbedimo privatnost/navučemo
rukavice/namestimo pacijenta u odgovarajući položaj i pokrijemo ga po potrebi, očistimo
injekciono mesto alkoholnim tupferom(KRUŽNIM POKRETIMA OD CENTRA KA SPOLJA) i
sačekamo da se osuši da bismo izbegli osećaj peckanja zbog ulaska alkohola u potkožno tkivo,
olabavimo zaštitnu navlaku na igli, nedominantnom rukom čvrsto uhvatimo kožu na oko
mesta uboda da bismo odigli potkožno tkivo, formirajući nabor masnog tkiva 2,5 cm. Držeći
špric dominantnom rukom, uhvatimo zaštitnu olabavljenu navlaku igle četvrtim i petim
prstom ruge ruke dok još držimo oko mesta uboda. Da bismo otkrili iglu, dominantnom rukom
povučemo spric unazad držeči ga kao olovku,ne dodirujemo iglu.
Postavimo iglu sa kosinom nagora, kažemo pacijentu da će osetiti ubod, ubodemo iglu brzo, u
jednom pokretu, pod uglom od 45 do 90˚(u odnosu na površinu kože, zavisno od dužine igle i
debljine potkožnog tkiva na mestu uboda, neke lekove kao heparin dajemo uvek pod uglom od

90
 90˚). Pustimo kožu da bismo izbegli davanje leka u stisnuto tkivo i oštećenja neravnih
vlakana. Povučemo klip malo unazad da proverimo da li aspiriramo krv, ukoliko se prilikom
aspiracije pojavi krv, nežno izvučemo iglu i novom ponovimo proceduru. Ukoliko se daje
heparin ili insulin NE ASPIRIRAMO, kod insulina nije potrebno a kod heparina može doći do
hematoma. Kad smo ubrizgali lek, nežno i brzo izvučemo iglu pod istim uglom kao pri ubodu.
Pokrijemo mesto Uboda alkoholnim tupferom li gazom 5x5cm i masiramo nežno (izuzev kada
je kontraindikovano kao kod davanja insulina i heparina) da bismo rasporedili lek i ubrzali
apsorpciju.
 Posebne napomene: kada koristimo špriceve koji su već puni, podesimo ugao i dubinu uboda
prema dužini igle.
 Komplikacije: koncentrisani ili iritantni rastvori mogu da izazovu stvaranje sterilnih apscesa.
Ponavljanje injekcija na istom mestu mogu dovesti do lipodistrofije (atrofija masnog tkiva).
 Dokumentacija: zabeležimo vreme i dazzum davanja injekcije, lek koji smo dali i dozu, mesto
davanja put i reakciju pacijenta.
31. Планирање, реализација, евалуација и документовање интрамускуларне
примене лека
I.m. injekcije imaju za cilj da deponuju lekove duboko u mišićno tkivo. Ovaj put primene
omogućava brzo sistemsko delovanje i apsorpciju relativno velikih doza (do 5ml u određenim
delovima tkiva)
Preporučuju se pacjentima koji nisu kooperativni i ne mogu da uzimaju lekove oralno, kao i za
lekove koji se bitno izmene u digestivnom traktu. Pošto mišićno tkivo ima nekoliko senzitivnih
nerava, i.m. injekcija omogućava manje bolnu primenu lekova koji deluju nadražajno.
 Mesta za I.M. injekciju:
- Deltoidni predeo (ubosti iglu 2,4-5 cm ispod processus acromialisa pod
uglom od 90˚ ili lako nagnuto prema processu) uobičajena injekcija: 0,5-
0,2ml
- Zadnji glutealni predeo (ako se podeli gluetalna regija u kvadrate,
injekcija se daje u gornji spoljnji kvadrat oko 5 do 7,5 cm ispod kriste
ilijake pod uglom od 90˚. Uobičajena injekcija 1 do 4 ml
- Prednji glutealni predeo (dlanom ruke locirati veliki trohanter femura,
zatim raširiti kažiprst i srednji prst od prednje gornje spine illiace
dužinom criste illiace) ubosti pod uglom od 90˚ - uobičajena igla od 1-5ml
- Predeo vastus lateralisa (lateralni mišić quadricepsa – ubosti iglu u
srednju trećinu mišića, paralelno sa površinom na kojoj pacijent leži)
uobičajena injekcija 1-5ml.
 Kontraindikacije: mesto za i.m. injekciju se mora pažljivo odabrati, uzimajući u obzir
pacijentovo opšte fizičko stanje i svrhu davanja injekcije. Ne bi trebalo primenjivati na
zapaljenim, edematoznim ili nadraženim mestima, ili na mestima koji sadrže mladeže,
ožiljke, ogrebotine ili druga oštećenja. Takođe mogu biti kontraindikovane kod pacijenata
sa poremećenom koagulacijom, okluzijom perifernih k. sudova, edemom i šoknim
stanjem, nakon tromboličke terapije i u toku akutnog infarkta miokarda, JER JE U OVIM
SLUČAJEVIMA OSLABLJENA APSORPCIJA IZ PERIFERNIH TKIVA.
 Oprema: špric od 3-5ml, igla 20-25 G dužine 3-5cm – propisani lek mora biti sterilan.
 Priprema opreme: proveriti druge lekove koji su propisani pacijentu, da li pacijent ima
alergijske reakcije, boju i bistrinu propisanog leka. Zabeležiti datum isteka upotrebe, ne
upotrebljavati lekove koji su zamućeni ili imaju talog – osim ako uputstvo ne kaže
drugačije. Kod nekih lekova kao što su SUSPENZIJE prisustvo čestica leka je normalno.
- ZA AMPULE SA JEDNOM DOZOM: obmotamo alkoholni tupfer oko
vrata ampule i otkinemo vrh pritiskajući od svog tela, prikačimo filter iglu
na iglu i izbučemo lek, držeći kosinu igle ispod nivoa tečnosti. Kucnemo
špric da bi izašao vazduh, navučemo zaštitnu navlaku za iglu. Pre nego što

90
 bacimo ampulu, ponovo proverimo oznaku leka i uporedimo je sa
terapijskom listom.
- ZA BOČICE SA JEDNOKRATNOM ILI VIŠEKRATNOM DOZOM:
rastvorimo lek u prahu prema instrukcijama. Treba da budemo sigurni da
su se svi kristali rastvorili, zagrejemo bočicu u dlanovima ruke da bi se
brže rastvorilo. Očistimo čep bočice alkoholnim tupferom i ivučemo
propisanu dozu leka. Izbacimo mehuriće vazduha iz šprica.
 Izvođenje procedure: identitet/objasnimo proceduru i svrhu/obezbedimo privatnost/operemo
ruke,
izaberemo odgovarajuće mesto uboda: GLUTEALNI MIŠIĆI (gluteus medius i minimus i
gornji spolj. ugao gluteus maximus) najčešće se koriste kod zdravih osoba, iako se i
DELTOIDNI MIŠIĆ može koristiti za injekcije sa malim volumenom (do 2 ml). Kod
novorođenčadi i dece najčešće se koristi VASTUS LATERALIS, MIŠIĆ BUTINE jer je obično
najrazvijeniji i ne sadrži velike krvne sudove i nerve što smanjuje rizik od velikih oštećenja.
MIŠIĆ RECTUS FEMORIS se takođe koristi kod novorođenčadi ali ne i kod odraslih.
Navučemo paravan, postavimo pacijenta u odgovarajući udoban položaj tako da nam svetlo
pada na izborno mesto uboda, olabavimo navlaku za iglu ali je ne skidamo, pošto smo
izabravili mesto uboda, nežno ga lupimo da bismo stimulisali nervne završetke i smanjili bol
prilikom uboda. Očistimo kožu tupferom od gaze natopljenim alkoholom kružnim pokretima
od centra ka periferiji u prečniku od 5 cm, sačuvamo tupfer za kasnije. Pustimo da se osuši,
navučemo rukavice, palcem i kažiprstom nedominantne ruke nežno razvučemo kožu na mestu
uboda da je zategnemo. Držeći špric dominantnom rukom, skinemo navlaku igloe hvatajući je
slobodnim prstima nedominantne ruke i povučemo špric unazad. Postavimo špric pod uglom
od 90˚u odnosu na površinu kože sa iglom nekoliko cm udaljenom od kože, reći pacijentu da
će osetiti ubod igle, zatim energično i čvrsto gurnuti iglu kroz kožu i potkožno tkivo duboko u
mišić. Pridržavati špric nedominantnom rukom ukoliko je potrebno. Povučemo klip malo
unazad da bismo aspirirali krv, ako nismo aspirirali krv polako ubrizgamo lek u mišić. Ako se
prilikom aspiracije pojavi krv, igla je u krvnom sudu. Prekinuti ubrizgavanje, izvući iglu,
pripremiti drugu injekciju i opremu i ubrizgati lek na drugom mestu. Ne ubrizgavati rastvor sa
krvlju, posle ubrizgavanja, nežno i brzo izvući iglom pod uglom od 90˚. Koristeći rukavicu
odmah pokriti mesto uboda alkoholnim tupferom ili gazom 5x5 blago pritisnuti i ako nije
kontraindikovano, masirati opušteni mišić da bi se lek distribuirao.
 OPREZ: kod starijih osoba, zbog smanjene elastičnosti tkiva, posle davanja injekcije može da
se pojavi krvarenje ili curenje, korisno je previjanje uz blagi pritisak.
 Napomene: gluetalni mišići se mogu koristiti za davanja injekcija tek pošto dete već hoda oko
godinu dana. Za pacijente koji ponavljano primaju injekcije, obeležiti korišćena mesta na šemi
sa svim potencijalnim injekcionim mestima. Uvek podstaci pacijenta da opusti mišić u toku
davanja injekcije.
 Komplikacije: slučajno ubrizgavanje u supkutano tkivo ili u mesto odakle se ne može potpuno
resorbovati može dovesti do sterilnog apscesa. Apsces nastaje kao imuni odgovor gde fagociti
pokušavaju da uklone strano telo.
 Dokumentacija: upisati lek koji je primenjen, dozu, datum, vreme, put davanja i injekciono
mesto. Kako je pacijent podne i effekte.
32. Интрамускуларна примена лека З техником
Z-trag metod intramuskularne injekcije sprečava curenje ili stvaranje puta kojim je prošla igla kroz
supkutano tkivo. Obično se koristi za davanje lekova koji iritiraju ili prebojavaju supkutano tkivo,
prvenstveno preparata gvožđa kao što je gvožđe dekstran. Takođe se može koristiti kod pacijenata
sa smanjenom mišićnom masom. POMERANJE KOŽE LATERALNO U TOKU INJEKCIJE
POMAŽE DA SE LEK RAVNOMERNIJE RASPOREDI U MIŠIĆU.
 Oprema: dve igle od 20 G dužine 3,3 do 5 cm, špric od 3-5 ml
 Priprema opreme: proveiti nalog, oprati ruke, proveriti da li je igla koju ćemo koristiti
dovoljno duga da dospe u mišić. Prema pravilu palca, za pacijenta od 90 kg potrebna je igla

90
 dužine 5 cm, a pacijenta od 45 kg 3-4cm. Namestiti jednu iglu i špric i uvući propisan lek,
zatim uvući 0,2 do 0,5 cc vazduha u špric. Skinuti prvu iglu i staviti drugu da bismo izbegli
izlazak leka kroz potkožno tkivo dok je igla ubodena.
 Izvođenje procedure: identitet, obj. procedure, privatnost. Postaviti ga da leži na boku tako da
mu bude eksponirana glutealna regija. Pacijent može da leži i potrbuške. Očistiti alkoholom
regiju, STAVITI RUKAVICE, pomeriti kožu u stranu tako što ćemo je povlačiti od mesta
injekcije, ubosti iglu pod uglom od 90˚. Aspirirati da vidimo da li se krv vraća, ako se ne pojavi
ubrizgati lek sporo a nakon toga vazduh. UBRIZGAVANJE VAZDUHA NAKON LEKA
POMAŽE DA SE IGLA OČISTI I SPREČAVA KRETANJE LEKA KROZ POTKOŽNO TKIVO
NAKON ŠTO SE IGLA POVUČE. Pričekati oko 10 sec pre nego što se izvuče igla da bi se lek
ravnomerno raspodelio, polako izvući iglu, zatim pustiti kožu i potkožno tkivo koje smo
pomerili da bismo zatvorili put kojim je prošla igla. NE MASIRATI MESTO UBODA I NE
STAVLJATI TESNU ODEĆU.
 Napomene:ovom metodom nikad ne ubrizgavati više od 5 ml rastvora na isto mesto, menjati
mesta na glutealnoj regiji. Reći pacijentu da uvek opusti mišić da ne bi bilo bolno i krvavo.
Ako je pacijent vezan za krevet podsticati ga da radi aktivne i pasivne vežbe u krevetu da vi se
olakšala apsorpcija sa mesta ubrizgavanja.
 Dokumentacija: ubeležiti naziv leka, dozu, datum, vreme i mesto gde smo ubrizgali lek. Upisati
reakciju pacijenta na primenjeni lek.
33. Планирање, реализација, евалуација и документовање интраосалне примена
лека
Kada je teško ili nemoguće dati brzu i.v. infuziju, tečnosti, lekovi ili puna krv mogu se dati
intraosealnom infuzijom u kostnu srž. Primenjuje se kod odojčadi i dece, kao i u urgentnim
stanjima kao što su kardiopulmonalni arest, cirkulatorni kolaps, hipokalijemija zbog traumatske
povrede ilii dehidratacije, epileptični status, asmatični status, opekotine, utapanje i uznapredovala
sepsa.
 Mesta za intraosealnu infuziju:
- Prednja strana tibie (najčešća primena)
- Krista ilijaka (kuk)
- Processus spinosus (na vratu)
- Gornji predeo sternuma
 Kontraindikacije: ova procedura je kontraindikovana kod pacijenata sa osteogenesis
imperfecta (bolest krhkih kostiju), osteoparozom(smanjena gustina kostiju) i ipsilateralnom
frakturom (lom na istoj strani tela) jer postoji mogućnost SUPKUTANE EKSTRAVAZACIJE.
Infuzija koja prolazi kroz područje sa celulitisom ili inficiranim opekotinama povećava rizik od
infekcije.
 Oprema: igla za biopsiju kostne srži ili specijalna igla za intraosealnu infuziju (kanila i
opturator), tupferi sa povidon jodom, tupferi sterilne gaze, STERILNE RUKAVICE, sterilne
komprese, set za kostnu srž, heparinski rastvor za prošpricavanje, i.v. rastvor i infuzioni set,
1% lidokain(ANESTETIK), špric od 3-5ml, flaster
 Izvođenje: ako je pacijent svestan, objasniti mu proceduru da bismo mu odagnali strah i
obezbedili saradnju. Potrebno je biti siguran da pacijent i njegova porodica razumeju
proceduru i da su potpisali formular za pristanak. Proveiti da li u anamnezi pacijenta postoji
podatak o preosetljivosti na lokalni anestetik. Ako se ne radi o odojčetu, reći pacijentu na kom
mestu će se primeniti infuzija, reći mu da će biti primenjen lokalni anestetik i da će osetiti pri
plasiranju igle pritisak.
Oprati ruke, pre procedure dati pacijentu sedativ, postaviti pacijenta u položaj koji odgovara
mestu kojem smo izabrali za punkciju. Lekar će sterilnom tehnikom očistiti mesto punkcije
povidon jodom i ostaviti da se osuši. Zatim sterilnim kompresama prekriti regiju. Sterilnom
tehinikom ćemo dodati lekaru špric od 3-5ml sa 1% lidokainom da bi anestezirao mesto gde će
se primeniti infuzija. Nakon toga će lekar ubosti infuzionu iglu pod uglom od 10-15˚ u odnosu

90
 na vertikalu, kroz kožu do kostne srži. On plasira iglu kružnim pokretima napred i nazad, kroz
periost dok ne prodre u prostor kostne srži. U jednom trenutku će osetiti kada je ušao u
kostnu srž, a igla će stajati uspravno kada je pusti. Nakon toga lekar vadi opturator iz igle i
prikači špric od 5ml. ASPIRIRAĆE MALO KOSTNE SRŽI DA BI POTVRDIO DA JE NA
PRAVOM MESTU. Zatim će staviti novi špric sa 5ml rastvora heparina da bi potvrdio da se
igla nalazi na pravom mestu i da bi iz nje očistio ugruške i čestice kosti. Zatim lekar skida špric
sa heparinskim rastorom i kaži infuzioni set na kanilu da bi se započela infuzija lekovai.v.
rastvora. Navući sterilne rukavice, mesto na kom plasiramo infuziju očistimo tupferima sa
povidon jodom i zaštitimo sterilnom gazom i flasterom, pratimo vitalne znake i proveravamo
da li na mestu inf. ima ekstravazacije il krvarenja.
 Posebne napomene: intraosealna infuzija treba da se prekine čim se uspostavi konvencionalni
vaskularni pristup (u okviru 2-4 sata ako je moguće) – INFUZIJA KOJA TRAJE DUŽE,
ZNAČAJNO POVEĆAVA RIZIK OD INFEKCIJE.
 Komplikacije: uobičajene komplikacije su ekstravazacija tečnosti u supkutano tkivo koja je
posledica nepravilno plasirane igle. Ostale komplikacije su supkutani apces, osteomijelitis i
povreda epifize kosti.
 Dokumentacija: vreme, datum, mesto plasiranja infuzije i kako je pacijent podneo proceduru,
na listi unosa i eliminacije upisati količinu date tečnosti infuzijom.
34. Специјалне технике примене лекова
 Epiduralna analgezija: procedura pri kojoj lekar daje infuziju leka u EPIDURALNI
PROSTOR koji se nalazi ispod subrahoidnog prostora, kojim protiče cerebrospinalna
tečnost (CST).
Pomaže u zbiranjavanju akutnog i hroničnog bola, uključujući srednje jake i jake
postoperativne bolove. Posebno je korisna kod pacijenata sa malignim i degenerativnim
bolestima zglobova. Procedura je uspešna jer se opioidni receptori nalaze duž cele
kičmene moždine. Epiduralni kateter koji je plasiran u epdirualni prostor eliminiše
potrebu za čestim i.m. injekcijama, smanjuje cerebralne i sistematske efekte. Obično ga
postavlja anesteziolog primenjivajući STERILNU TEHNIKU.
KONTRAINDIKACIJE: kod pacijenata koji imaju lokalne ili sistematske infekcije,
neurološke bolesti, koagulopatije, artritis kičmenih pršljenova, deformacije kičme,
hipotenziju, značajnu hipertenziju, alregiju na propisani lek, pacijenti na antikoag.
terapiji.
 Intratekalne injekcije: lek se ubrizgava u subrahoidni prostor kičmenog kanala, daju se
određeni lekovi (antiinfektivni i antineoplastični) koji se koriste u lečenju leukemije koja je
zahvatila i mozak, daju se na ovaj način jer krvnom strujom ne mogu lako da prođu krvno-
moždanu barijeru. Mogu se koristiti za davanje anestetika (lidokain) i za lečenje bola kao
što je čisti morfin. Injekciono mesto je najčešće između trećeg i četvrtog lumbalnog
pršljena, mnogo ispod završetka kičmene moždine da bi se izbegao rizik od paralize.
Kontraindikacije: inflamacija ili infekcije na mestu puncije, septikemija i deformiiteti
kičme.
 Omaja rezervoar: supkutani rezervoar cerebrospinalne tečnosti. Omogućuje dugotrajnu
terapiju davanjem lekova u cerebrospinalnu tečnost moždanih komora. Rezervoar štiti
pacijenta od ponavljanih lumbalnih punkcija zbog davanja lekova za hemoterapiju,
analgetika, antibiotika i antimikotika. Najčešće se koristi za terapiju bola, hemioterapiju,
lečenje leukemije CNSa, malignih bolesti CNSa, meningealnih karcinoma. To je silikonski
aparat u obliku pečurke povezan sa kateterom, on omogućava i merenje
INTRAKRANIJALNOG PRITISKA.
 Endotrahealni lekovi: kada nije moguće uspostaviti i.v. liniju lekovi se mogu dati i u resp.
trakt kroz endotrahealni tubus. Ovaj put omogućava da se mere reanimacije ne zaustvljaju
i sprečava kompliacije kao što su povreda koronarne arterije, tamponada srca,

90
 pneumotoraks, koji se javljaju kada se lek daje hitno intrakardijalno. Lekovi dati ovim
putm imaju duže delovanje jer se apsorbuju preko ALVEOLA nego dati i.v.
Lekovi koji se najčešće daju: atropine, epinefrin, lidokain. Endotrahealni lekovi mogu se
dati metodom šprica ili metodom adaptera koji se postavlja na tubus.
 Intrapleuralni lekovi: daju se kroz zid g. koša u pleuralni prostor ili kroz grudni dren koj je
posatavljen za drenažu. Lekovi koji se daju: tetraciklin, streptokinaza, anestetici, lekovi za
hemioterapiju. Ovi lekovi difunduju kroz parijetalnu pleuru i najdublje slojeve
interkostalnih mišića i deluju na interkostalne nerve.
 Implanti lekova: obuhvata implantiranje lekova ispod kože-supkutano i subdermalno kao
i postavljanje radiacionih implanta u ciljnim tkivima.
35. Потенцијалне грешке у спровођењу терапије лековима
Greške u sprovođenju terapije lekovima su jedan od rizičnih događaja u procesu bolničke
zdravstvene nege koji ugrožava bezbednost pacijenata. Istovremeno su i najčešći neželjeni
događaji u bolnici koji se mogu jednostavno sprečiti.
Klasifikacija grešaka:
 Greške u propisivanju, izdavanju, prepisivanju lekova i
- davanju lekova, bazirane na: neznanju, nedostatku veština, nepoštovanju
ustaljenih pravila
- izostavljanje leka: lek uopšte nije dat pacijentu
- pogrešan lek: aplikacija leka koji nije ordiniran
- pogrešna priprema leka: lek je neispravno pripremljen
- pogrešan oblik leka: greška u odabiru galenskog oblika
- pogrešan način: primena leka koja ne poštuje preporuke davanja
- pogrešna tehnika: neadekvatna tehnika tokom aplikacije
- pogrešna doza: davanje leka u dozi 20% većoj ili manjoj
- pogrešno vreme: aplikacija leka pre ili kasnije
 Sistematski faktori: nejasna ovlašćenja, edukacija, smanjenje troškova, neadekvatan
nadzor, nedostatak osoblja, loša komunikacija, povećan br visoko rizičnih pacijenata, nove
složene tehnologije
 Ljudski faktor:
1. matematika: prekomerno doziranje ili nedovoljno doziranje leka često su posledica
slabih matematičkih veština medicinskih sestara, lekovi se izračunavaju uvek isto bez
obzira na to da li su u pitanju vitamini ili lekovi visokog rizikaa, PEDIJATRIJSKE
DOZE!!
2. Radno – radne navike (pedantnost, odgovornost)
3. Stručnost – nivo stručnosti sestre
4. Kvalifikacije – nivo obrazovanja
5. Iskustvo – medicinska sestra sa više iskustva pokazuje značajnu sigurnost u svoj
proračun, iako je pogrešan, medicinske sestre sa manje radnog iskustva su spremnije
da prijave greške, te se stiče utisak da ih one često prave
6. Farmakologija – generički naziv za svaku aktivnu supstancu, kratak farmakološki opis
leka, kliničke informacije, kontraindikacije, režim doziranja, predoziranje, uslovi
čuvanja i davanja leka, apsorpcija, distribucija i metabolizam i eliminacija leka, uneta
hrana i tečnost.
7. Ometanje – zvono telefona, alarma, neko nas traži, lekar zove
8. Dužina smene – polovina grešaka dešava se između 8:00-9:00h
9. Komunikacija: loš rukopis, davanje saveta pacijentima o uzimanju leka
 Radno opterećenje
 Slična pakovanja lekova

90
36. Превенција грешака у спровођењу терапије лековима
1. Sveobuhvati razvoj osoblja: organizovati mesec ’’obaveštenosti o lekovima’’ u tom periodu
obrađuju se teme i prikupljaju podaci o davanju lekova, odgovornosti zdravstvenih radnika,
politici administracije lkova, osnovnim privilama, preporučene doze itd.
2. Međuodeljenska saradnja: podsticati otvorenu komunikaciju između lekara, kl. farmakologa,
farmaceuta i med. sestara.
3. Multidisciplinarni pristup: svaki član tima daje svoj doprinos u smanjenju grešaka u medikacji
i zajedno deluju.
4. Učešće kliničkih farmakologa: omogućiti savetovanje sa kl. farmakologom u cilju
razjašnjavanja nedoumica što med. sestrama pomaže u redukciji grešaka medikcije.
5. Testovi informisanosti o lekovima: u razvijenim zemljama se sprovode testovi znanja o
lekovima
6. Dokumentacija o terapiji lekovima: pravljenje formulara u kojima je čitko ispisana doza i sve
neophodne informacije o leku u cilju redukcije grešaka u vezi nečitkog naloga
7. Multidisciplinarna uputstva: preporučuje se da politika ustanove i protokoli u vezi terapije
lekovima, kako za lekare tako i za kl. farmakologe i med sestre budu sastavljeni u jedno
uputstvo koje će se nalaziti na odeljenjima i apoteci.
8. Bilten info o lekovima: preporučuje se izdavanje kvartalnih biltena pisanih od strane lekara, kl.
farmakologa i med. sestara koje će služiti u nastavne svrhe i pomagati u kontinuiranoj
edukaciji.
9. Info težini pacijenata i o alergijama.
10. Raspodela zadataka po vrsti i vremenu sprovođenja, studijama je dokazano da se najviše
grešaka dogodi između 8-9 ujutru jer su sestre u to vreme prezaposlene.
37. Правила припреме прописане дозе лека (претварање мерних јединица, проценти и
пропорције, припрема лека када је прописан у дози већој или мањој од фармацеутске дозе
лека)
Jedan od sastavnih elemenata procedure davanja leka jeste priprema propisane doze, izbor
rastvora za pripremu, određivanje volumena i brzine davanja propisanog leka. Zbog svoje
složenosti često je uzrok terapijskih grešaka.
 F1  pretvaranje jedinica iz VEĆE u MANJE: 1g=1000 mg, 1l=1000ml
PRETVARANJE VEĆIH MERNIH JEDINICA U MANJE
Kg u g x1000
g u mg x1000
mg u µg x1000
µg u ng x1000
l u ml x1000

 F2  pretvaranje jedinica iz MANJE u VEĆE: 100mg=0,1g, 100ml=0,1l

Procenat rastvora – težina ili zapremina na 100 ml  5% (težine ili zapremine) je 5 g
glukoze na 100 ml.  0,9 (težina ili zapremina) je 0,9 NaCl na 100ml.
PRETVARANJE MANJIH MERNIH JEDINICA U VEĆE
ng u µg /1000
µg u mg /1000

90
 mg u g /1000
g u kg /1000
ml u l /1000

POZNATA TEŽINA /ZAPREMINA

 F3  x ŽELJENA ZAPREMINA
POZNATA ZAPREMINA
izračunavanje mase/zapremine u većoj/manjoj zapremini
Primer: koliko g glukoze ima u 50 ml 5% rastvora?
5g
F3= x 50 ml=2,5 g=2500 mg
100 ml
ONO ŠTO ŽELIMO
 F4  x ONO U ČEMU JE
ONO ŠTO IMAMO
lek propisan u manjoj/većoj dozi od farmakološki pripremljene
Primer: pacijentu je propisano 3mg leka, a u plakaru sa lekovima dostupne su ampule od 4
mg/1ml
3 mg
F4= x 1 ml=0,75 ml
4 mg
PROPISAN VOLUMEN ( ml ) KAPI u ml (sistem)
 F5  x
VREME (br . sati) 60 min
davanje lekova i.v. putem, podešavanje brzine protoka

PROPISAN VOLUMEN x KAPI

 F6 
minuta
davanje lekova i.v. putem, podešavanje brzine protoka

ИНТРАВАСКУЛАРНА ТЕРАПИЈА − ОСНОВНИ ПОЈМОВИ И ПРИНЦИПИ.

38. Интраваскуларна терапија основни појмови и методе примене (метода

континуиране и интермитенте инфузије, болус метода)
Intravaskularna terapija deli se na:
 Infuziona terapija: parenteralno davanje tečnosti, elektrolita, derivata krvi, nutrijenata ili
lekova u cilju prevencije ili lečenja deficita ili bolesti.
 Parenteralna terapija: primena lekova i rastvora svim putevima osim digestivnog trakta –
intravenskim, supkutanim, intraosealnim ili intratekalnim putem.
 Intravenska terapija: jedan od načina primene infuzione terapije, davanje lekova i rastvora
u perifernu ili centralnu venu. Najčešći razlozi za intravensku primenu lekova:
- postizanje brzog terapijskog dejstva,
- izbegavanje bola ili iritacije subkutanog tkiva pri subkutanoj ili
intramuskularnom davanju pojedinih lekova
- netolerancija gastrointestinalnog trakta na pojedine lekove i rastvore
- nemogućnost apsorpcije nekih lekova kroz gastro. trakt
- nemogućnost davanja leka drugim putem (npr. kod pacijenata sa porem.
stanja svesti,

90
 - kontrolisanje brzina davanja leka i/ili primena leka u intermitentnoj ili
kontinuiranoj infuziji.
 Metode primene intravaskularne terapije:
 Metoda kontinuirane infuzije – primenjuje se uglavnom kada se daje veći
volumen tečnosti propisanom brzinom, neprekidno tokom više sati dnevno, kada je
neophodno veće razblaženje leka, održavanje konstantne cc leka u plazmi.
Potencijalni nedostatci ove metode: moguće sistematsko preopterećenje cirkulacije,
inkopatibilnost između rastvora i lekova koji se primenjuju istim putem.
 Intermitenta infuzija – kada se lekovi rastvaraju u manjem volumenu tečnosti,
najčešće 50 do 250 ml i daju u vremenu od 20min-2h. Primenjuje se jednokratno ili
više puta tokom dana u propisanim vremenskim intervalima. Često se ova metoda
davanja lekova i rastvora kombinuje sa kontinuiranom infuzionom terapijom, pri
čemu se posebna pažnja obraća na njihovu kompatibilnost. Kada je neophodno
postići visoku cc leka u krvi u određenom vremenskom periodu, prema
farmakološkim zahtevima za pripremu leka, kada pripremljen rastvor nije stabilan u
dužem vremenskom intervalu i kod bolesnika sa ograničenim unosom tečnosti.
Kao potencijalni nedostatak se navodi irigacija ili oštećenje krvnog suda uzrokovana
povećanom cc leka u rastvoru.
 Direktno intermitentno davanje lekova i rastvora tj. BOLUS metoda –
primenjuje se kada se lekovi daju u malom volumenu. Termin ’’bolus’’ uglavnom se
odnosi na cc i volumen leka i/ili rastvora koji se jednokratno ili u propisanim
intervalima daje obolelom u kratkom vremenu, najčešće brizgalicom. Bezbedna
brzina kojom se lekovi daju preporučena je od strane proizvođača, a većina lekova se
daje polako, u trajanju od nekoliko do 30 min. Omogućava se brzo davanje leka, što u
urgentnim stanjima omogućuje njegov trenutni efekat. Kada se žele postići visoke i
trenutne cc leka u krvi lek primenjen ovom metodom uglavnom brzo postiže efekat te
je neophodno kontinuirano praćenje.
39. Средства за обезбеђивање периферног васкуларног приступа у циљу примене
интраваскуларне терапије (игла са бочним крилцима, периферна венска канила)
I.v. kanila – vrsta katetera koji uvodimo u perifernu venu radi lakšeg, efikasnijeg i bržeg pristupa
venskom putu. Zlatno pravil u izboru promera katetera putem kojeg će se primeniti terapija je
’’postaviti kateter namanjeg promera u venu što je moguće većeg promera’’.
Izbor kanile:
 14 G (braon) – za transfuziju krvi
 16 G (siva) – transfuzija cele krvi ili krvnih derivata
 18 G (zelena) – velike količine tečnosti, hirurške intervencije
 20 G (roze) – velike količine tečnosti, kontrastna sredstva
 22 G (plava) – infuzija na duže vreme, pedijatrijski pacijenti, slabe vene
 24 G (bebi sistem) – novorođenčad, pedijatrijski pacijenti, onkološki pacijenti, samo kod
jednokrtnog davanja leka/rastvora. VEZIKANTNI LEKOVI NE!
Odabir igle najmanjeg promera koja je odgovarajuća za infuziju (za ponavljano davanje bi trebalo
staviti iglu većeg promera). Igle manjeg promera prave manju traumu vene, omogućavajući veći
krvni protok oko vrhova i smanjuje rizik od tromboze.
Kanila sa iglom unutra: svrha je dugotrajna terapija aktivnih ili agitiranih bolesnika;
- prednosti: mnogo ređe pravi zadesne ubode vena nego igla, mnogo je
prijatnija za bolesnika kada je postavljena; ima nepropustljivu traku za
rendgenske zrake, što se koristi za lakše lociranje. Neki modeli ovih kanila
imaju špric koji omogućava lakšu kontrolu vraćanja krvi; neki modeli su
sa krilcima.
- nedostaci: teže se plasiraju od drugih.

90
Kanila kroz iglu: svrha je dugotrajna terapija aktivvno pokretnih ili agitiranih bolesnika;
- prednosti: mnogo ređe pravi zadesne ubode vena nego igla, mnogo je
prijatnija za bolesnika kada je postavljena; postoje kanile sa različitom
dužinom, većina plastičnih kanila ima nepropustljivu traku za rentgenske
zrake, što se koristi za lakše lociranje. Postoji varijacija ovog pribora,
periferno plasiran centralni kateter, obično kroz antikubitalne vene, koje
plasira specijalno obučena sestra.
- nedostaci: curenje na mestu plasiranja, naročito kod starijih bolesnika,
kanila se može oštetiti ukoliko se povuče unazad kroz iglu.
Kanila sa krilcima: svrha je kratkotrajna terapija kod odraslih pacijenata koji sarađuju; svaka terapija
kod novorođenčeta i dece ili starijih bolesnika sa sklerotičnim venama.
- prednosti: manji bol pri plasiranju, idealna je za metodu i.v. potiskivanje
lekova
- nedostaci: kada se koristi rigidna igla, lakše nastaje infiltracija zbog
paravenskog toka.
40. Средства и опрема за обезбеђивање периферног васкуларног приступа (повеска,
антисептичка средства, локални анестетици, средства за вазодилатацију, визуелизацију,
стабилизацију и заштиту периферног васкуларног приступа)
 POVESKA: pravilno je postaviti; da omogući dilataciju vene (ometanje venske cirkulacije,
ali ne i arterijske), nakon postavljanja poveske palpirati radijalnu arteriju, ako se ne oseti
puls otpustiti povesku i ponovo zavezati ali je manje zategnuti da se ne bi napravila
okluzija arterije. Postavlja se na odgovarajuće mesto, proksimalno od mesta postavljanja
igle ili kanile, plus se lako palpira distalno od postavljene poveske. Povesku ne treba držati
duže od 2 min da se ne razvije poremećaj cirkulacije. Važan je materijal od kojeg je
napravljena poveska (NE LATEKS!). Ako postoji opasnost od unakrsne kontaminacije
koristi se’’poveska za jednog pacijenta’’. Postavlja se tako što se može osloboditi jednom
rukom.
 ANTISEPTIČKA SREDSTVA: Prema preporukama priprema kože za postavljanje PVK
efikasno se može sprovesti primenom: 70% alkohola, 2% hlorheksidin glukonata,
preparati joda. Po nanošenju antiseptičkog sredstva neophodno je sačekati najmanje 30
sekundi da bi aniseptičko dejstvo bilo efektivno. Ovo vreme je potrebno da bi se koža
osušila u cilu sprečavanja unošenja antiseptika u lumen vene pri postavljanju kanile.
Nakon nanošenja antiseptika ponovna palpacija vene nije dozvoljena, ukoliko je ipak
potrebna postupak dezinfekcije treba ponoviti.
 UNAPREĐENJE VENSKOG PRISTUPA:
- Otvaranje i zatvaranje pesnice pospešuje vazodilataciju i omogućava
dotok krvi
- Otvaranje i zatvaranje pesnice uz gravitaciju (ruka visi) pospešuje
vazodilataciju i omogućava dotok krvi
- Suva topla kompresa oko 10 min pospešuje vazodilataciju
- Topla kompresa, otvaranje i zatvaranje pesnice uz gravitaciju pospešuje
vazodilataciju i omogućava dotok krvi
- Postavljanje poveske na 5-10 cm iznad mesta postavljanja i.v. kanile
- Ako pacijent nije alergičan na lateks može se koristiti gumena poveska
koja omogućava bolju vensku kongestiju
- Nežno lupkanje može poboljšati dilataciju, ali može biti i bolno
- Unapređenje venodilatacije: primena toplog obloga, nitroglicerinska
mast, vazdušne komprese sa toplim vazduhom
Oslobađanje bola:

90
 Farmakološke metode:
- Sistematske
- Lokalne (u obliku kreme ili gela, intrakutano, preporučuje se i kod
upotrebe i.v. kanile 18G kada se postavlja na osetljiva mesta.)
Nefarmakološke metode:
- Relaksacija (razgovor, udoban položaj)
- Distrakcija (npr. kašljanje)
- Masaža
 DETEKCIJA VENE: Ultrazvuk se koristi za detekciju vena ukoliko to nije moguće golim okom
ili palpacijom. Veniviewer snop svetla koji omogućava bolju vizuelizaciju vena.
 SREDSTVA ZA STABILIZACIJU: sterilna gaza sa antiseptikom i nesterilna lepljiva traka. PVK
se stabilizuje hiposenzitivnim leukoplastom ili transparentnim polupropustljivom (TSM)
folijom. PVK sa ’’krilcima’’ se stabilizuje hiposenzitivnim leukoplastom koristiti sledeće načine:
U metod ili X metod; PVK bez krilaca se stabilizuje koristeći B metod.
41. Методе унапређења венског приступа (положај, повеска, ослобађање бола,
венодилатација, визуелизација, окружење)
 POLOŽAJ: postaviti ruku pacijenta da opušteno stoji na ravnoj površini
 POVESKA: postavljanje poveske na 5-10 cm iznad mesta postavljanja i.v. kanile. Idealna
poveska naduvana manžetna tenziometra do poznatog diastolnog art. krvnog pritiska. Ako
pacijent nije alergičan na lateks može se koristiti gumena poveska koja omogućava bolju
vensku kongestiju. Nežno lupkanje može poboljšati dilataciju a može biti i bolno.
 UNAPREĐENJE VENSKOG PRISTUPA:
- Otvaranje i zatvaranje pesnice pospešuje vazodilataciju i omogućava
dotok krvi
- Otvaranje i zatvaranje pesnice uz gravitaciju (ruka visi) pospešuje
vazodilataciju i omogućava dotok krvi
- Suva topla kompresa oko 10 min pospešuje vazodilataciju
- Topla kompresa, otvaranje i zatvaranje pesnice uz gravitaciju pospešuje
vazodilataciju i omogućava dotok krvi
- Postavljanje poveske na 5-10 cm iznad mesta postavljanja i.v. kanile
- Ako pacijent nije alergičan na lateks može se koristiti gumena poveska
koja omogućava bolju vensku kongestiju
- Nežno lupkanje može poboljšati dilataciju, ali može biti i bolno
- Unapređenje venodilatacije: primena toplog obloga, nitroglicerinska
mast, vazdušne komprese sa toplim vazduhom
Oslobađanje bola:
Farmakološke metode:
- Sistematske
- Lokalne (u obliku kreme ili gela, intrakutano, preporučuje se i kod
upotrebe i.v. kanile 18G kada se postavlja na osetljiva mesta.)
Nefarmakološke metode:
- Relaksacija (razgovor, udoban položaj)
- Distrakcija (npr. kašljanje)
- Masaža
Ultrazvuk se koristi za detekciju vena ukoliko to nije moguće golim okom ili palpacijom. Veniviewer
snop svetla koji omogućava bolju vizuelizaciju vena.
Okruženje bolesnika: soba treba da bude dobro osvetljena, provetrena, sa prijatnom temp. za pacijenta
(22˚C po bolničkim standardima) – treba obezbediti udobnost i privatnost pacijentu.

90
42. Планирање, реализација, евалуација и документовање постављања и
одржавања периферне интраваскуларне линије
- Pre postavljanja i.v. kanile potrebno je proceniti kvalitet vena, mala deca
imaju male i krhke vene dok su kod starijih istrošene i teško se nalaze, kod
nedovoljno uhranjenih pacijenata vene su trošne dok se kod gojaznih
nalaze duboko u masnom tkivu i teško se detektuju, treba saznati
(intervjuom) da li je pacijent imao neka prethodna oboljenja ili
intervencije koje zahtevaju posebne mere opreza npr. mastektomija
(koristi se ruka suprotno od strane obolele dojke). Treba utvrditi da li
pacijent prima neke lekove kao što su antikoagulanti ili kortikosteroide jer
usled dejstva ovih lekova vene postaju krhke i sklone su podlivima. Venski
pristup je otežan ako je pacijent dehidriran ili u šoku, proveriti da li je
pacijent alergičan na lateks, leukoplast, antiseptik, antibiotike.. Pitati da li
pacijent ima strah od igle ili loše stečena ranije iskusva sa postavljanjem
i.v. kanile.
- Očekivani (poželjni) ISHODI: Uspostavljanje vaskularnog pristupa u
prvom pokušaju korišćenjem antiseptične tehnike. Kod pacijenta je
obezbeđen i održava se balans tečnosti i elektrolita, što se ispostavlja
dobrim turgorom kože, normalnim kapilarnim refilingom, odsustvo
edema. I.v. unos je u skladu sa propisanom brzinom, nivo elektrolita je
unutar ref. vrednosti. Pacijent izražava rečima razumevanja razloge
limitiranog pokretanja u vezi i.v. infuzije i komplikacija koje treba da
prijavi med. sestri. Mesto insercije je čisto i suvo, bez bola, crvenila ili
otoka.
- POSTAVLJANJE PVK: ukoliko je kanulacija neuspešna nikada ne vraćati
iglu u ’’plastični’’ deo kanile jer može otkinuti deo plastike (fragment
kateter) oslobađajući ga u krvotok i uzrokovati emboliju. Kanila se može
koristiti samo jednom. Med. sestra ne trba da pokuša više od 2 puta da
uvede kanilu, pre nego što zatraži pomoć od iskusnije med. sestre.
PROPIRANJE PRE I POSLE SVAKE UPOTREBE KANILE! Ako se kanila
ne koristi propirati je svakih 6/8/12/24h sa 0,9% NaCl koristeći korektnu
tehniku: ubrizgavanje-pauza (stvaranje turbulencije i pozitivan pritisak)-
pozitivni pritisak onemogućava refluks krvi i stvaranje okluzije.
Propiranje kroz injekcioni port prema dokazima signifikantno redukuje
okluziju (ZATVARANJE) kanile, ali se mora primenjivati u skladu sa
preporukama proizvođača.
- UKLANJANJE PVK: Postojeće preporuke ukazuju na zamenu mesta
periferne venske kanile svaka 72-96 h. Postoje dokazi da se kanila može
koristiti i do 144 sati (6 dana) u okolnosti kad se primenjuje ne iritirajući
lekovi i tečnosti. Uklanjanje se izvodi pod aseptičnim uslovima. Mesto
treba nadgledati da se uverimo da je krvarenje stalo, očistiti i potom ga
prekriti gazom. Obavezno proeravati integrittet kanile da bi se uverili da je
cela uklonjena! Datum, vreme i razlog uklanjnaja se mora dokumentovati.
- Problemi: nemogućnost da se kanila postavi u venu; obezbediti dobru
osvetljenost i dobru poziciju ruke, uz nežan manevar korigovati ugao
postavljanja kanile. Neadekvatna palpacija, smanjen izbor vene, nakon
dva pokušaja potražiti pomoć od iskusnije sestre, poteškoće pri uvođenju
kanile, pre postavljanja proveriti položaj mandrena i katetera kako bi se
olakšalo postavljanje i da bi se obezbedila dovoljna dužina katetera pr
epovlačenje mandrena.

90
 - Evaluacija: pratiti stanje vena i beležiti uz pomoć skala i skorova
- Dokumentacija OBAVEZNA: Kad je postavljena kanila, datum i vreme,
mesto, vrstu i veličinu kanile, potpis sestre, druge info potrebe za dalju
negu i održavanje, problem pri postavljanju, bol, strah, dalja procena
mesta, dalji infuzioni flebitis skor.

43. Критеријуми за одабир периферне вене код постављања средства за периферни

васкуларни приступ у циљу примене интраваскуларне терапије (анатомска
позиција вене, предности и недостаци избора појединих вена)
Važna odluka je u koju venu postaviti kanilu; koristiti se ’’osećajem’’ a ne samo očima, jer dobre
vene se detektuju na palpaciju, ali se ne moraju i videti. Odgovarajuća vena mora biti odabrana
pre odabira kanile ili igle. PALPACIJA - Pre svake kanulacije pomaže da se odredi položaj i stanje
vene:
- omogućava i da se diferencira vena od arterije (arterija pulsira a vena ne),
- ali ne i da se lociraju venski zalisci,
- izvodi se postavljanjem jednog ili dva prsta preko vene uz blagi pritisak na
venu, potom se oslobađa pritisak u cilju procene elastičnosti vene i
ponovnog punjenja
- idealna vena bi trebala da se puni dobro kada pritisak popusti, da bude
ravna i da na tom mestu nema venskih zalistaka (venski zalisci mogu se
osetiti kao male kvrgice u veni – posebno na mestima gde se vene granaju
ili razdvajaju)
VENA TREBA DA SE OSETI KAO OKRUGLA, ČVRSTA, PUNA I ELASTIČNA!
Stabilizacija odabrane vene je jedan od najznačajnijih elemenata uspešne venske kanulacije,
superficijalne vene imaju tendenciju da kotrljaju. To se može sprečiti praavilnom trakcijom tj
zatetzanjem: sa strane uvođenja kanile ili ispod mesta uvođenja kanile koristeći palac ili kažiprst
nedominantne ruke – STABILIZACIJA SE SPROVODI SVE DOK SE KANILA NE POZICIONIRA U
VENU.
Izbor vena:
 Digitalne vene: bočno uz prste, pogodno za kratku intravensku terapiju. Prsti mogu
zahtevati imobilizaciju što kod bolesnika izaziva nelagodnost. Mali promer – krajnji izbor
za nadoknadu tečnosti.
 Metakarpalne vene: na dorzumu šake nastaju spajanjem digitalnih vena koje se nalaze
između zglobova prstiju. Lako dostupne, dobro vidljive, lako se palpiraju. Leže ravno na
dorzumu šake, kosti im čine tvrdu podlogu. Ograničena pokretljivost zgloba, osim ako se
ne koristi kanila sa kraćim kateterom. Manji promer od vena podlaktice, postavljanje
kanile je bolno jer šaka ima više nervnih završetaka nego ruka, mesto je visokorizično za
razvoj FLEBITISA. Kontraindikovano kod starijih osoba zbog smanjenog turgora kože i
gubitka potkožnog tkiva, što čini da se ove vene teže stabilizuju pri postavljanju, krhe vene
sporije se distenziraju.
 Cefalična vena: duž radijalne kosti (nastavak palčane metakarpalne vene) – velika vena
idealna za punkciju. Može se posaviti kanila većeg promera, pri kanilaciji lako se
stabilizuje i palpira. Imobilizacija ekstremiteta nije neophodna, može biti poteškoća oko
postavljanja ako je u ravni sa kožom, zaklonjena tetivom palca. Zalisci mogu otežati
postavljanje kanile. Može ugroziti mobilnost bolesnika ako se kanila postavi preko tačke
fleksacije.
 Akcesorna cefalična vena: duž radijalne strane podlaktice i nadlaktice. Velika vena, lako
dostupna, kanilacijom nije narušena pokretljivost ruke. Blizina zgloba može
kompromitovati kanilaciju, pri postavljanju kanile vena se mora dobro stabilizovati preko
tačke fleksacije.

90
  Bazilična vena: duž ulnarne strane podlaktice i nadlaktice. Vena većeg prmera, lako se
palpira. Mogućnost postavljanja kanila većeg promera. Često zanemrena vena. Često
palpabilan samo manji segment. Zahteva da bolesnik zauzem neudoban položa prilikom
postvljanja kanile. Postavljanje kanile može biti bolno zbog blizine nervnih završetaka na
mestu postavljanja. Otežana opservacija mesta postavljene kanile
 Vene lakatne jame: medijalna cefalična (radijalna strana), medijalna bazilična (ularna
strana), medijalna kubitalna (ispred lakatnog zgloba), široke vene pogodne za uzorkovanje
krvi. Pogodne za hitnu kanilaciju. Medijalna cefalična vena prelazi preko brahijalne
arterije. Prisustvo ožiljaka usled učestalih uzorkovanja krvi otežava kanilaciju, otežana
dobra stabilizacija lakta. Kanilacijau predelu zgloba može doprineti pomeranju katetera,
infiltracija, ekstravazacijii ili mehaničkom flebitisu.
 Medijalne i lateralne marginalne vene stopala su uglavnom dobro vidljive, lako se
palpiraju
 Dorzalna venska mreža stopala: otežana palpacija, otežana stabilizacija, otežana kanilacija
kod starijih bolesnika i promenama na vaskularnoj mreži u vezi sa pridruženim bolestima.
Ograničena sposobnost bolesnika da hoda, povećan rizik nastanka komplikacija;
mogućnost nastanka tromboze. Kontraindikovane za kanilaciju kod obolelih od šećerne
bolesti.
44. Системи здравствене неге за безбедну примену интравaскуларне терапије
(ампуле, бочице, филтери, системи за примену инфузионих раствора и трансфузије крви )
Sistemi za primenu infuzionih rastvora i transfuzije krvi; promer igle kroz koju protiče infuzioni
rastvor uslovljava veličinu kapi;
 Standardni (makrokapajući) infuzioni sistem – 20 kapi 1 ml
 Pedijatrijski (mikrokapajući) infuzioni sistem – 60 kapi 1 ml
 Sistem za primenu transfuzije – 10 kapi 1 ml
 Sistemi sa dozimetrom – zapremine do 250 ml, primena lekova u intermitentnoj infuziji,
pedijatrija – 60 kapi 1 ml
Primena filtera koji redukuju pristustvo bakterija i partikula. Filteri ije su membrane promera 0,2
mikrona zadržavaju čestice i vazduh a primenjuju se za primenu rastvora koji ne sadrže lipide.
Za primenu rastvora za totalnu paretnteralnu ishranu i rastvora lipida primenjuju se filteri sa
membranama promera 1,2 mikrona.
Zaobljena igla sa filterom i filteri se koriste kod upotrebe leka iz ampule koje se pri otvaranju
slamaju.
Upotreba i zamena filtera vrši se striktno prema upustvima proizvođača.
Intermitentna i kontinuirana infuzija:
 Aseptička tehnika
 Prove kompatibilnosti rastvora i lekova
 Propiranje porta
 Zatvaranje porta
 Visina rastvora
Zamena sistema za primenu intravaskularne terapije:
 Rastvori kristaloida ’’čist’’ 72h
 Rastvori kristaloida sa dodacima 24h
 Rastvori sa antibioticima nakon svake upotrebe
 Rastvori za parent. ishranu 24h
Zamena sistema za transfuziju posle svake druge jedinice ili na 8-12h
45. Контрола брзине протока при примени интраваскуларне терапије (мануелна и
електронска опрема)

90
  Manuelna oprema – REGULATOR PROTOKA: kružna klema pritisak na infuzioni
sistem, broji kapi u minuti, manje su precizni od infuzionih pumpi, najpouzdaniji
su kod postojanja ’’idealnih uslova nesmetanog protoka’’, OPREZ: nezaštićen
pristup regulatoru, poseduje traku sa vremenskom skalom
 Elektronska oprema: PERISTALTIČKE PUMPE:
- Volumetrijske pumpe: brzina primene rastvora u ml/h, davanje rastvora
željenom brzinom pod pritiskom, pouzdane i elektronski bezbedne, na
stalno elktričko napajanje i na baterije, portabilne, mogućnost
zaključavanja, alarmni sistem, promena pritiska najmanje svakih 12h kod
iritanata i vezikanata prema standardu, prikaz infudovane količine
rastvora, nisu pogodne za infudovanje < 5ml/h, OPREZ: ’’overdose’’ –
uzrok aparat ali često i osoblje koje njime rukuje.
- Brojač kapi: gravitacioni protok, broje kapi, a zadata tj. željena brzina se
postiže pritiskom na infuzioni sistem, SENZOR BROJI KAPI ALI NE I
VELIČINU KAPI.
- Portabilna špric pumpa (injektomat): pogodni su za male volumene,
precizna kontrola infudovanja, pogodne za transport, nepogodne za velike
volumene, OPREZ: ’’overdose’’ – uzrok aparat ali često i osoblje koje
njime rukuje.

46. Ризици периферене венске терапије системске компликације (знаци симптоми;

потенцијални узроци; сестринске интервенције у превенцији, раном препознавању и
збрињавању)
Primena i.v. terapije putem periferne venske kanile uglavnom prolazi bez teškoća i komplikacija.
Komplikacije od onih minornih do onih ozbiljnih se ipak dešavaju i mogu biti LOKALNE (flebitis,
infiltracija, ekstravazacija, oštećenja perifernih nerava) i SISTEMATSKE (alergijske reakcije,
vazdušna embolija, tromboembolija, cirkulatorno opterećenje, sistematska infekcija).
 LOKALNE KOMPLIKACIJE:
- Posledica za bolesnika (uskraćena primena rastvora i lekova prema
propisu, ograničena raspoloživa mesta za naredne venepunkcije, povećana
predispozicija za nastanak infekcija i oštećenja nerava usled prekomerne
tkivne kompresije, patnja, bol, dodatni materijalni troškovi)
- Posledica za zdravstvenu ustanovu (materijalni i nematerijalni troškovi)
Većina mera prevencije med. sestra može samostalno da sprovede ( na osnovu
sveobuhvatnee procene i sagledanih potreba, postavljanje sestrinskih dg,
pažljivim planiranjem postupaka i procedura, efikasnom realizacijom i
sveobuuhvatnom evaluacijom)
U lokalne komplikacije spadaju:
-
FLEBITIS (zapalj. unutrašnjeg zida vene)
-
INFILTRACIJA (nenamerna primena NEVEZIKANTNIH LEKOVA i
rastvora u okolno tkvio umesto u nameravani krvni sud)
- EKSTRAVAZACIJA (nenamerna primena VEZIKANTNIH LEKOVA i
rastvora u okolno tkvio umesto u nameravani krvni sud)
- OŠTEĆENJA PERIFERNIH NERAVA (direktno nastaje usled postavljanja
kanile ili indirektno nerv se može oštetiti usled pritiska supkutanog
hematoma i infiltrirane tečnosti)
 SISTEMATSKE KOMPLIKACIJE:
- ALERGIJSKE REAKCIJE
- VAZDUŠNA EMBOLIJA (Vazdušna embolija, stanje kada vazduh dospe u
krvni sud i krvnom strujom bude ponešen u druge delove tela - simptomi:

90
 dispnea, hipotenzija, cijanoza, filiforman puls, gubitak svesti),
TROMBOEMBOLIJA (nastaje kad krvni ugrušak (tromb) nastane u veni i
uzrokuje njeno začepljenje, ako se deo ugruška ili ceo ugrušak odvoji i
odnese ga venska cirkulacija, to se stanje naziva embolija. Ako ugrušak
dođe do pluća, javlja se plućna embolija, koja može ugroziti život)
- CIRKULATORNO OPTEREĆENJE
- SISTEMATSKA INFEKCIJA
47. Механички флебитис као потенцијални проблем примене интраваскуларне
терапије (знаци симптоми; потенцијални узроци; сестринске интервенције у превенцији,
раном препознавању и збрињавању)
Mehanički flebitis nastaje usled fizičkog kontakta unutrašnjeg zida vene sa organskim i
neorganskim materijama, kao što je materijal od koga je izgrađena kanila (kanila iritira jer je
možda isuviše velika, ako je od nekog posebnog materijala ili ako je postavljena na dominantnu
ruku).
Iritacija zida vene tokom postavljanja kanile, a može se nastaviti pomeranjem kanile ukoliko nije
dobro stabilizovana ili se nalazi na pregibnim mestima (npr. ručni zglob ili lakatna jama)
 SIMPTOMI mehaničkog flebitisa: mogu nastati na mestu postavljanja kanile, duž kanile ili
na oba mesta; karakterišu ga bol, osetljivost duž vene, crvenilo, otok i osećaj toplote na
mestu nastanka.
 FAKTORI koji utiču na razboj mehaničkog flebitisa: veličina kanile (velik promer kanile-
mala vena), materijal (teflon, vialon), mesto postavljanja (pregibna mesta, dominantna
ruka), način i metoda stabilizacije, rotacije mesta postavljene kanile (72 do 96 h)
 DIJAGNOZA flebitisa: dg razvoja flebitisa tokom primene i.v. terapije neposredim uvidom
u unutrašnjost ne postoji, ali koristit se VIP skor (vizuelni infuzioni flebitis) za praćenje
 TRETMAN flebitisa: inicijalni tretman je uklanjanje kanile, uz proveru njenog integriteta,
PRIMENA TOPLIH OBLOGA na mestu nastanka flebitisa 3-4 PUTA DNEVNO u trajanju
10-20 minuta. Primena analgetika sprovodi se po nalogu lekara. Ukoliko se periferna i.v.
terapija mora nastaviti, na drugoj ruci odabrati venu većeg promera i kanilu manjeg
promera.
Preporučuje se i konsultovanje sa kliničim farmaceutom o dodatnim merama prevencije
tokom dalje primene lekova koji su doprineli nastanku flebitisa.
Bolesniku je potrebno objasniti šta se desilo, tretman i moguće napredovanje simptoma i
znaka. POTREBNO JE DOKUMENTOVATI I PRATITI SVE zapažene promene,
primenjene postupke i bolesnikove reakcije.
 SESTRINSKA INTERVENCIJA: adekvatno stabilizovanje kanile, izbegavati pregibna
mesta za insericiju kanile, upotreba i.v. filtera
48. Хемијски флебитис као потенцијални проблем примене интраваскуларне
терапије (знаци симптоми; потенцијални узроци; сестринске интервенције у превенцији,
раном препознавању и збрињавању)
Zapaljenski odogovor zida vene na primenjene lekove i rastvore, kod primene lekova i rastvora čiji
su pH i osmolarnost različiti u vrednosti u krvi, pojedine čestice u rastvorma, kao i one koje nakon
nedovoljnog rastvaranja pojedinih lekova, a okom su nevidljive, takođe dovode do iritacije.
 SIMPTOMI hemijskog flebitisa: ispoljavaju se iznad vrha katetera i duž vene u koju je
postavljena kanila a karakterišu ga bol, osetljivost duž vene, crvenilo, otok i osećaj toplote
na mestu nastanka.
 DIJAGNOZA flebitisa: dg razvoja flebitisa tokom primene i.v. terapije neposredim
uvidom u unutrašnjost ne postoji, ali koristit se VIP skor (vizuelni infuzioni flebitis) za
praćenje

90
  TRETMAN flebitisa: inicijalni tretman je uklanjanje kanile, uz proveru njenog integriteta,
PRIMENA TOPLIH OBLOGA na mestu nastanka flebitisa 3-4 PUTA DNEVNO u trajanju
10-20 minuta. Primena analgetika sprovodi se po nalogu lekara. Ukoliko se periferna i.v.
terapija mora nastaviti, na drugoj ruci odabrati venu većeg promera i kanilu manjeg
promera.
Preporučuje se i konsultovanje sa kliničim farmaceutom o dodatnim merama prevencije
tokom dalje primene lekova koji su doprineli nastanku flebitisa.
Bolesniku je potrebno objasniti šta se desilo, tretman i moguće napredovanje simptoma i
znaka. POTREBNO JE DOKUMENTOVATI I PRATITI SVE zapažene promene,
primenjene postupke i bolesnikove reakcije.
 SESTRINSKE INTERVENCIJE: razblažiti kisele rastvore, upotreba IV filtera, odabrati
odg. veličinu kanile
49. Бактеријски флебитис као потенцијални проблем примене интраваскуларне
терапије (знаци симптоми; потенцијални узроци; сестринске интервенције у превенцији,
раном препознавању и збрињавању)
Zapaljenski odgovr unutrašnjeg zida vene nastao naseljavanjem bakterija, može imati ozbiljne
sisematske posledice, bakterije mogu dospeti u venu gde je postavljena kanila putem
kontaminiranog neposrednog mesta postavljanja kanile, infuzionog sistema i primenjene terapije.
 SIMPTOMI flebitisa: karakterišu ga bol, osetljivost duž vene, crvenilo, otok i osećaj
toplote na mestu nastanka.
 DIJAGNOZA flebitisa: dg razvoja flebitisa tokom primene i.v. terapije neposredim
uvidom u unutrašnjost ne postoji, ali koristit se VIP skor (vizuelni infuzioni flebitis) za
praćenje
 TRETMAN flebitisa: inicijalni tretman je uklanjanje kanile, uz proveru njenog integriteta,
PRIMENA TOPLIH OBLOGA na mestu nastanka flebitisa 3-4 PUTA DNEVNO u trajanju
10-20 minuta. Primena analgetika sprovodi se po nalogu lekara. Ukoliko se periferna i.v.
terapija mora nastaviti, na drugoj ruci odabrati venu većeg promera i kanilu manjeg
promera.
Preporučuje se i konsultovanje sa kliničim farmaceutom o dodatnim merama prevencije
tokom dalje primene lekova koji su doprineli nastanku flebitisa.
Bolesniku je potrebno objasniti šta se desilo, tretman i moguće napredovanje simptoma i
znaka. POTREBNO JE DOKUMENTOVATI I PRATITI SVE zapažene promene,
primenjene postupke i bolesnikove reakcije. Kod sumnje na bakterijiski flebitis – VRH
KANILE POSLATI NA MIKROBIOLOŠKU ANALIZU.
 SESTRINSKE INTERVENCIJE: pranje ruku, adekvatna dezinfekcija kože, poštovanja
aseptičnog rada prilikom insercije venske kanile, kontrola i.v. rastvora pre upotrebe

50. Инфилтрација као потенцијални проблем примене интраваскуларне терапије

(знаци, симптоми; потенцијални узроци и фактори ризика; сестринске интервенције у
превенцији, раном препознавању и збрињавању)
Infiltracija je nenamerna primena NEVEZIKANTNIH lekova i rastvora u okolno tkivo umesto u
nameravani krvni sud. Dislokacija katetera van lumena vene je najčešći uzrok nastanka infiltracije,
 Prema položaju katetera može biti:
- Kompletna nastaje usled pomeranja katetera iz vene u koju je postavljen
ili je prisilno kompletna usled transfiksije katetera kroz suportivni zid
vene prilikom postavljanja kanile.
- Parcijalna nastaje kada je samo vrh katetera u veni ili kada zid krvnog
suda nedovoljno zaptiva prostor oko katetera, što rezultira time da rastvor
polako ističe u potkožno tkivo

90
  DIJAGNOZA infiltracije: koristi se skala infiltracije: gde je 0 – bez simptoma, 1 – izbledela
sjajna koža, otok od 2,5 cm, sa ili bez bola, koža hladna na dodir, 2 – izbledela sjajna koža,
otok od 2,5 do 15 cm, sa ili bez bola, koža hladna na dodir, 3 - izbledela sjajna koža, otok
veći od 15 cm, koža hladna na dodir, bol umereno jak, utrnutost kože, 4- izbledela sjajna
koža, otok veći od 15 cm, otok dubokog tkiva, koža hladna na dodir, blag do umereno jakog
bola, kompromitovana cirkulacija.
 TRETMAN flebitisa: inicijalni postupak je prik primne infuzionog rastvora da bi se
sprečilo dalje isticanje van vene, kao i oštećenje tkiva, pre uklanjanja kanile potreno je
pomoću brizgalice zapremine 2-3 ml pokušati ASPIRACIJU INFILTRIRANE TEČNOSTI,
ukoliko bolesnik nosi nakit na ekstremitetu koji je otečen usled infiltracijee, nakit se skida
da ne bi dodadno kompromitovao cirkulaciju; Tretamn zavisi od stepena ošećenja i vrste
primenjenog rastvora i uključuje:
- elevaciju ekstremiteta
- termomanipulaciju (uglavnom primena toplog suvog obloga,
hiperosmolarnih rastvora za primenu hladnih obloga)
- eventualnu hiruršku intervenciju
Bolesnika je potrebno obavestiti i objasniti šta se desilo, tretman i moguće
napredovanje simptoma i znakova infiltracije, potrebno je uputiti bolesnika da
prijavi sve senzorne deficite i eventualne promene koje zapazi u pokretljivosti
ekstremiteta.
51. Екстравазација као потенцијални проблем примене интраваскуларне терапије
(знаци, симптоми; потенцијални узроци и фактори ризика; сестринске интервенције у
превенцији, раном препознавању и збрињавању)
Ekstravazacija je nenamerna primena VEZIKANTNOG leka u okolno tkivo umesto u ciljani krvni
sud. Vezikantni lekovi (adrenalin, noradrenalin, vazopresin, prostaglandin)
Sastav tečnosti koja se izliva određuje kako će tkivo reagovati, posledice ekstravazacije su veoma
teške, stepen oštećenja zavisi od mesta ekstravazacije, količine i cc (fizičke i hem.) osobine leka,
izloženosti tkiva dejsstvu leka kao i njegove sposobnosti da prodre u ćeliju i veže za DNK.
 POSLEDICE ekstravazacije: lokalna zapaljenska reakija – spontano prolazi za nekoliko
dana a karakteriše je eritem, edem, bol, lokalno povišena tt, ograničena pokretljivost,
Ozbiljnije posledice:
- nekroza kože
- oštećenja mišića, tetiva i nerava
- sekundarne infekcije i abcesi
- kontrakture (ograničena pokr. zglobova)
- amputacije
- ulceracije se javljaju tokom nekoliko dana ili nedelja, praćene bolom i
često zahtevaju rekonstruktivnu hiruršku intervenciju
- nekada tkivna oštećenja za posledicu imaju trajnu nesposobnost
(amputacija)
 SESTRINSKE INTERVENCIJE: ako postoji sumnja i samo sumnja na ekstravazaciju
odmah prekinu davanje leka, NE IZVLAČITI KATETER/KANILU već pokušati sa
ASPIRACIJOM, NE PROPIRATI kanilu/kateter, obavestiti lekara, dati ANTIDOT kroz
kanilu ako smo uspešno aspirirali lek, ako je aspiracija neuspešna, UKLONITI KATETER
BEZ PRITISKA, primeniti analgetsku terapiju po lekarskom nalogu, staviti
HLADNE/TOPLE obloge zavisno od vrste vezikanta, ekstremitet postaviti u položaj
elevacije, fotografisati ekstravazirano mesto, kontaktirati multidiscpilinarni tim,
evidentirati sve promene i dalje ih tretirati- ISPIRANJE 0,9% NaCl
Informisati porodicu, objasniti šta se dogovodilo, dalji tretman, uzroci itd.

90
 КОМПЛЕМЕНТАРНИ И АЛТЕРНАТИВНИ ТЕРАПИЈСКИ
МОДАЛИТЕТИ

52. Методе традиционалне, комплементарне и алтернативне медицине

 Komplementarna medicina – nešto što nadopunjuje ili poboljšava medicinske modalitete
lečenja i terapije koje primenjuje alopatska (konvencionalna) medicina; hiropraktika,
akupunktura, segmentoterapija i druge metode koje se primarno oslanjaju na
dijagnostičke metode alopatske medicine.
 Alternativna medicina - metode koje joj pripadaju su: ayurveda, unani, tradicionalna
kineska medicina, homeopatija, energetske isceljivačke metode koje uključuju sve
terapijske postupke u kojima se prema posebnim pravilima za svaku terapeutsku metodu
uspostavlja energetska ravnoteža i protok u organizmu i duhovna medicina
 Tradicionalna medicina – pod ovim pojmom podrazumevamo nešto što ima svoju istoriju
i tradiciju (kao npr. kineska tradicionalna medicina, indijska ayurveda, tibetanska
medicina, unani – arapska medicina) – to je uopšten naziv i vezan je uz specifičnu kulturu
nekog naroda
 Integrativna medicina – to je medicinska praksa u okviru koje se selektivno uključuju
elementi komplementarne, alternativne i tradicionalne medicine u složene terapijske
sheme, paralelno sa alopatskim medicinskim metodama, dijagnostikom i lečenjem.
 Holistički pristup – pristup ’’celoj osobi’’, tj. kako fizički, mentalni, emocionalni i duhovni
elementi pojedinca funkcionišu zajedno kako bi se održali ili povratili dobrobit i zdravlje.
Holistički pristup fokusira se na celog pojedinca pre nego na bolest ili oboleli deo tela.
53. Комплементарне и алтернативне терапије у односу на алопатичне терапије
54. Локална и системска примена топлоте и хладноће (патофизиолошки ефекат
примене топлих и хладних облога)
55. Суви топли облог (предности и недостаци, техника примене)
56. Влажни топли облог (предности и недостаци, техника примене)
57. Примена хладног облога (различити модалитети криотерапије: ледени облог,
влажна-хладна компреса, хемијски-хладни облог)
58. Здравствена нега пацијента који захтева употребу хипотермичког или
хипертермичког покривача

ЛАБОРАТОРИЈСКА ДИЈАГНОСТИКА

59. Опрема за узимање узорака венске и капиларне крви

 Uzorkovanje venske krvi: Osnovna oprema za flebotomiju tj. venepunkciju:
- radno uputstvo za uzorkovanje (pisano)
- oprema i sredstvo za dezinfekciju (etanol, izopropanol), bezalkoholni
benzin, tupferi gaze
- poveska,
- rukavice,
- oprema i sredstvo za obeležavanje uzorka krvi (uput, olovka)
- evakuacione vakum epruvete različitog volumena
- igle/sigurnosne igle (različitih promera u zavisnosti od volumena krvi,
karakteristici i položaju vene iz koje uzorkujemo)
- sistem za vađenje krvi sa leptirom

90
 - držače igle i epruvete (holderi)
- hipoalergijiski leukoplast
- ledena voda
- alu- folija
- specijalni tas za transport uzoraka
 Uzorkovanje kapilarne krvi: osnovna oprema za punkaciju kože:
- pisani uput za kapilarno uzorkovanje,
- alkoholni (etilni alkohol ili izopropanol) i nealkoholni (benzin)
dezinficijensi, tupferi gaze,
- topla tekuća voda,
- uputstvo,
- kapilare i epruvete bez i sa različitim aditivima,
- pribor za vađenje krvi (automatske lancete različitih duljina/dubine
uboda),
- hipoalergijiski leukoplast,
- jednokratne rukavice,
- bubrežnjak za sigurno odlaganje potrošnog pribora za vađenje krvi nakon
uzorkovanja
Epruvete za prikupljanje krvi: dodati aditivi (antikoagulansi ili aktivatori koagulacije, prezervativi koji
produžuju metabolizam i životni vek eritrocita nakon koagulacije) - ČEP epruvete je koordiniran
BOJOM koja određuje vrstu aditiva, može se koristiti serum, plazma i cela krv za analizu:
 Epruveta sa SVETLO-PLAVIM čepom: Sadrži Na-Citrat, koristi se za analize
koagulacionog statusa (koagulacija iz plazme), br. inverzija prilikom mešanja: 3-4
 Epruveta sa CRNIM čepom: Sadrži 3,8% Na-Citrat, koristi se za određivanje brzine
sedimentacije eritrocita prema Westergren – metodi, br. inverzija: 8-10
 Epruveta sa CRVENIM čepom: To su epruvete bez antikoagulantnog sredstva, koriste se
za ispitivanje seruma (biohemijski parametri), br. inverzija 5-6
 Epruveta sa ZLATNIM čepom: Sadrži gel separator i koristi se za određivanje rutinskih
biohemijskih parametara, hormona, seroloških i imunoloških testova iz seruma,
br. inverzija 5-6
 Epruveta sa ZELENIM čepom: Sadrži Li Heparin, Amonijum heparin, Na Heparin za
određivanje biohemijskih parametara iz plazme. Br inverzija 8-10
 Epruveta sa LJUBIČASTIM čepom: Sadrži EDTA, koristi se za hematološke analize,
molekularna dg., virusna detekcija. Br. inverzija 8-10
 Epruveta sa SIVIM čepom: obično sadrži Fluorid-Oksalat, Kalijum Oksalat, NaFluorid i
EDTA ili samo Na Fluorid, koristi se za određivanje glukoze u krvi. Br. inverzija 8-10
 Epruveta sa TEGET čepom: koristi se za određivanje elemenata u tragu kao što su Cd, Cr,
Cu, Pb, Ni, Zn koriste se i za određivanje nutritivnog statusa, terapijskog efekta i
toksikološka ispitivanja, br inverzija 8-10.

Uzimanje uzoraka brizgalicom: koristi se kod pacijenata čije su vene previše fragilne za uzimanje
uzorka krvi vakum sistemom. Koriste se i za prikupljanje krvi iz CVK, sastoje se iz igle, sigurnosnog
štitnika, komore, cilindra i klipa – Opasne su i povećavaju rizik ubodnih akcidenata.

Sigurnosne igle i držači tj. ’’holderi’’: sterilne, za jednokratnu upotrebu, dijametar igle je označen G
(gejdžima):
- MANJI broj G je VEĆI dijametar igle i veća brzina protoka krvi; igle
velikog dijametra (16-18 G) koriste se za prikupljanje krvi od dobrovoljnih
davaoca (450 ml ili manje)

90
 - VEĆI broj G je MANJI dijametar igle i manja brzina protoka krvi; igle
malog dijametra (21-22 G) se obično koriste za prikupljanje analita za
laboratorijske analize.
Igle sa krilcima: veoma često korišćene za uzorkovanje, obično se koriste igle veličine 21-23 G a dužine
1,25 do 2 cm.

POVESKA: postavlja se na širinu dlana (oko 7cm) iznad mesta predviđenog za punkciju, NE SME da
stoji na ruci duže od 1 min, a ako je potrebno više vremena, otkopčati povesku na najmanje 2 min kako
bi se uspostavila cirkulacija i boja ekstremiteta.
Ukoliko se koristi poveska za višekratnu upotrebu , dezinfikovati je 70% izopropil alkoholom, a u
slučaju kontaminacije krvlju dezinfikovati hlornim rastvorom.
Ukoliko na mestu gde će se staviti poveska postoje oštećenja na koži, potrebno je odabrati novo
mesto uboda. Takođe, poveska se može staviti i preko gaze, kako bi se što preciznije odredilo mesto
uboda, bolesnik sme stisnuti šaku, ali ne sme „pumpati“. Za neke specifčne testove poveska se ne
sme koristi zbog uticaja na promenu koncentracije analita: lakat, amonijak, albumin i kalcijum.
Vrste poveske:
- Za odrasle
- Za decu; rastegljive trake, velkro tip poveske, manžetna od
sfingmomanometra (do 40mmHg), tip kaiša

RUKAVICE ZA UZORKOVANJE:
CLSI H3-A6 smernica preporučuje stavljanje rukavica na ruke nakon stavljanja poveske. Međutim,
podaci pokazuju da u tom slučaju primena poveske traje duže od predviđenih 60 sekundi. Kako bi se
smanjile moguće greške uzrokovane produženom venskom stazom, ovaj dokument preporučuje
primenu rukavica pre stavljanja poveske.
Važno je koristiti rukavice bez lateksa, ne koristiti talkirane rukavice, MENJATI RUKAVICE POSLE
UZORKOVANJA KRVI SVAKOG PACIJENTA, ne prati dezinfikovati ili ponovo koristii iste rukvice.

ANTISEPTICI, sterilni tupferi i gaze:

Nakon izbora vene, potrebno je dezinficirati mesto uboda kako bi se izbegla kontaminacija uzorka i
infekcija na mestu uboda. Koža se prebriše sterilnom vatom ili gazom namočenom u 70% izopropanol
ili etanol. Poželjno je da se koža briše kružnim pokretima od centra prema periferiji. CLSI H3-A6
smernica navodi kako se dezificijens mora osušiti prie uboda, da bi se izbegla moguća hemoliza
uzorka i osećaj peckanja. Međutim, istraživanja pokazuju kako se ta preporuka u praksi retko sledi -
Stoga je preporuka ubod učiniti bez obzira na sušenje dezinficijensa jer to doprinosi smanjenju
vremena primene poveske.
Ako je zatraženo određivanje alkohola u krvi, potrebno je koristiti bezalkoholni dezinficijens (eter ili
benzin). Prilikom težih uzorkovanja i slabo opipljivih vena, ponekad je potrebno ponovno dodirnuti
mesto uboda. Tada se mora ponoviti i dezinfekcija mesta uzorkovanja. Takođe, u takvim slučajevima
potrebno je voditi brigu i o dužini primene poveske.
Najčešći antiseptici koji se koriste su 70% etil alkohol ili izopropil 0,1% - 1% povidon jod; 2%
hlorheksidin
Ne koristiti VATE već TUPFERE GAZE.

90
MIKROKOLEKT sistemi za uzimanje uzoraka KAPILARNE krvi: obično se koriste za punkciju kože tj.
kapilarnu krv kod novorođenčeta, preporučuje se penetracija dubine manje od 2mm na peti
Preporučene dubine uboda prema dobi i mestu uboda:
uzrast preporučeno mesto uboda preporučena dubina uboda
Nedonoščad (do 3 kg) peta 0,85 mm
Deca do 6 meseci starosti peta 2,0 mm
Deca od 6 meseci do 8 godina prst 1,5 mm
starosti
Deca stara preko 8 godina i prst 2,4 mm
odrasli

60. Основни принципи добре праксе узорковања венске крви

Pre uzorkovanja krvi potrebno je pripremiti radno mesto tako da sav potreban pribor bude lako
dostupan. Dobro organizovan radni prostor omogućuje kontinuirani tek postupaka uzorkovanja
krvi. Pribor za uzorkovanje sme se koristiti samo do naznačenog roka trajanja.
POSTUPAK:
 Dezinfekcija ruku: Neposredno pre prvog kontakta s bolesnikom osoba koja uzorkuje
krv mora da dezinfikuje ruke. Dezinfekcija se vrši pranjem ruku sapunom u toploj vodi ili,
ako to nije moguće, dezinfekcijom ruku gelom, maramicama ili penom za dezinfekciju.
Ovakav pristup umanjuje mogućnost kontaminacije površina na radnom mestu za
uzorkovanje.
 Pregled uputa: Uput mora sadržavati minimalno sledeće podatke: ime, prezime, pol,
datum rođenja i kontakt podatke (adresa, broj telefona) i jedinstveni broj bolesnika
(matični broj osiguranika (MBO) ili identifikacijski broj; podatke o lekaru koji je zatražio
pretrage i njegove kontakt podatke (adresa i naziv ordinacije u primarnoj zdravstvenoj
zaštiti ili puni naziv bolničkog odeljenja);bzatražene testove;vsvaku klinički bitnu
informaciju o bolesniku, o njegovoj pripremi i terapiji koju prima, s ciljem ispravnog
izvođenja pretrage i tačne intrepretacije rezultata.
 Identifikacija bolesnika: Identifikacija bolesnika je najbitniji trenutak u postupku
uzorkovanja. Za ispravnu identifikaciju potrebna su najmanje dva podatka o bolesniku;
osoba koja uzorkuje mora pitati bolesnika da kaže svoje ime i prezime, adresu i datum
rođenja. Pitanje mora biti formulisano na način: „Kako se zovete?“ „Kada ste rođeni?“,
sugestivna pitanja u ovom slučaju nisu prihvatljiva, nakon toga treba uporediti dobijene
podatke s podacima na uputu; svako odstupanje mora se zabeležiti i razrešiti pre samog
uzorkovanja krvi.
U situacijama u kojima postoji ograničenje u komunikaciji s bolesnikom (osobe bez svesti,
mala deca, osobe s oštećenjem sluha, osobe s oštećenjima kongitivnih sposobnosti i
stranci), pri identifikaciji bolesnika pomaže medicinska sestra, roditelj, staratelj ili osoba u
pratnji. Kao i u prethodnom slučaju, svi dobijeni podaci moraju odgovarati podacima na
uputnici, a ime osobe koja je pomogla u identifikaciji mora biti zabeleženo.

90
  Provera pripreme bolesnika za uzorkovanje: potrebno samo proveriti da li je bolesnik
natašte. Potrebno je proveriti da li se bolesnik pripremio za uzorkovanje krvi u skladu s
pretragama koje se traže na uputu. Nepoznavanje ovih podataka može dovesti do
prihvatanja nesukladnog uzorka za analizu. Rezultati pretraga iz nesukladnog uzorka nisu
pouzdani.
 Priprema pribora za uzorkovanje krvi: Na radnom mestu mora biti dostupan sledeći
pribor:
- epruvete sa različitim aditivima i različitih volumena; volumen epruvete
treba prilagoditi broju pretraga traženih na uputu, budući da učestalo
uzimanje većih volumena krvi može uzrokovati anemiju
- Igle za vađenje različitih promera, zavisno od volumena krvi koji će vaditi
i karakteristikama i položaju vene iz koje će se uzorkovati. Upotreba igala
neadekvatnog promera može uzrokovati hemolizu uzorka.
- Sistem za uzimanje krvi s leptrićem. Ovaj sistem se koristi za uzorkovanje
krvi kod dece i osoba sa slabim i oštećenim venama.
- Držači igala za vađenje (šeširići);
- Poveska;
- Tupferi od gaze;
- Alkoholni (etanol, izopropanol) i bezalkoholni (benzin) dezinficijens;
- Hipoalergijski leukoplast;
- Rukavice; obavezna je jednokratna upotreba rukavica.
- Bubrežnjak za sigurno odlaganje igala nakon uzorkovanja.

 Označavanje epruvete; Uz svako uzorkovanje krvi potrebno je zabeležiti sledeće podatke:

ime i prezime bolesnika; datum rođenja bolesnika; laboratorijski identifikacioni broj;matični
broj osiguranika; vreme i datum uzrokovanja; ime osobe koja je načinila uzorkovanje.
Svi navedeni podaci ne moraju biti vidljivi na epruveti ali se moraju zabežiti.
 Položaj bolesnika; Uzorkovanje krvi se uvek izvodi dok bolesnik sedi ili leži. Zbog
sigurnosti, preporučuje se da bolesnik sedi na stolici koja ima oslonac. Ruka iz koje se
uzorkuje krv mora biti polegnuta na oslonac. Dok traje uzorkovanje bolesnik ne bi smeo imati
strani objekt u ustima (npr. žvakaća guma, toplomer itd.)
 Stavljanje rukavica; CLSI H3-A6 smernica preporučuje stavljanje rukavica na ruke nakon
stavljanja poveske. Međutim, podaci pokazuju da u tom slučaju primena poveske traje duže
od predviđenih 60 sekundi. Kako bi se smanjile moguće greške uzrokovane produženom
venskom stazom, ovaj dokument preporučuje primenu rukavica pre stavljanja poveske.
Važno je koristiti rukavice bez lateksa, ne koristiti talkirane rukavice, MENJATI RUKAVICE
POSLE UZORKOVANJA KRVI SVAKOG PACIJENTA, ne prati dezinfikovati ili ponovo koristii iste
rukvice.
 Stavljanje poveske; Upotrebom poveske povećava se pritisak u venama što ih čini vidljivijim i
time se smanjuje mogućnost pogrešnih uboda kao i mogućnost oštećenja okolnih arteriola i
živaca. Poveska se ne sme držati duže od minute. Držanje poveske duže od minute uzrokuje
hemokoncentraciju koja može biti uzrok netačnih rezultata pretraga. U slučaju da primena
poveske traje duže od minute, potrebno ju je otpustiti te ponovno upotrebiti nakon najmanje

90
 dve minute. Poveska se stavlja 7 do 10 centimetara iznad mesta uboda. Ukoliko na mestu gde
će se staviti poveska postoje oštećenja na koži, potrebno je odabrati novo mesto uboda. Kako
bi se što preciznije odredilo mesto uboda, bolesnik sme stisnuti šaku, ali ne sme „pumpati“.
Za neke specifčne testove poveska se ne sme koristi zbog uticaja na promenu koncentracije
analita: lakat, amonijak, albumin i kalcijum.
 Odabir mesta uboda: Najčešće mesto uboda pri uzrokovanju krvi je površinska,
antekubitalna vena. Ukoliko ona nije dostupna, uzorkovanje se može učiniti i iz vena
nadlaktice. Vene s unutrašnje strane zgloba nisu preporučljive za uzorkovanje krvi, zbog
gustog spleta s arteriolama i tetivama. Uzorkovanje arterijske krvi izvode lekari. Krv se nikad
ne sme uzorkovati sa mesta gde postoji ožiljak ili hematom (ako to nije moguće izbeći, onda
se krv uzorkuje distalno od hematoma), kanile, fistule, vaskularne premosnice. Nadalje, krv
se ne sme uzorkovati iz ruke na strani na kojoj je učinjena mastektomija, ili u koju se prima
intravenska terapija.
Vene u antekubitalnoj jami prave dva spleta, H i M tipa. Ime spleta zavisi od oblika koji prave
najvažnije vene u tom području, v. cephalica, v. mediana cephalica, v. intermedia cubiti, v.
mediana basilica i v. basilica. Venu iz koje će se uzorkovati krv treba pažljivo odabrati.
Središnja kubitalna vena (v. intermedia cubiti) te mediana cephalica i mediana basilica mesta
su prvog izbora za uzorkovanje krvi. Ukoliko ta mesta nisu dostupna, krv se može uzorkovati
iz vene cephalica. Vena basilica nije pogodna za uzorkovanje krvi jer se u njenoj blizini nalazi
arterija brachialis i središnji živac te pogrešan ubod može dovesti do ozbiljnih posledica.
Svako odstupanje od preporučenog mesta uboda mora se zabeležiti. Na radnom mestu mora
postojati propis za postupanje u slučaju oštećenja arterije ili živca.
Osoba koja uzorkuje krv, uz pomoć poveske, palpacijom s kažiprstom odabere venu i mesto
uboda. Palpacija pomaže u razlikovanju vena od arterija. Budući da palac ima puls, palpacija
palcem nije preporučljiva.
 Dezinfekcija mesta uboda: Nakon izbora vene, potrebno je dezinfikovati mesto uboda
kako bi se izbegla kontaminacija uzorka i infekcija na mestu uboda. Koža se prebriše
sterilnom vatom ili gazom namočenom u 70% izopropanol ili etanol. Poželjno je da se koža
briše kružnim pokretima od centra prema periferiji. Preporuka je ubod učiniti bez obzira na
sušenje dezinficijensa jer to doprinosi smanjenju vremena primene poveske. Ako je zatraženo
određivanje alkohola u krvi, potrebno je koristiti bezalkoholni dezinficijens (eter ili benzin).
Prilikom težih uzorkovanja i slabo opipljivih vena, ponekad je potrebno ponovno dodirnuti
mesto uboda. Tada se mora ponoviti i dezinfekcija mesta uzorkovanja. Takođe, u takvim
slučajevima potrebno je voditi brigu i o dužini primene poveske.
 UZORKOVANJE: Za uzorkovanje krvi preporučuje se korištenje vakum epruvete. U svrhu
ispravnog uzorkovanja potrebno je slediti specifične preporuke proizvođača. Uzorkovanje
krvi iz vene izvodi se na sledeći način:
- staviti iglu odgovarajućeg promera u držač (šeširić);
- namestiti bolesnikovu ruku tako da je šaka usmerena prema dole kako bi
se sprečio refluks iz epruvete u venu;
- pridržati bolesnikovu ruku distalno od mesta uboda, a palcem učvrstiti
venu 2,5 do 5 centimetara ispod mesta uboda
- obavestiti bolesnika pre izvođenja uboda;
- pod uglom od 30° ili manjim, umetnuti iglu u venu i zadržati venu
stabilnom;

90
 - staviti prviu epruvetu na iglu;
- kada krv počne teći u epruvetu, otpustiti povesku;
- pustiti da se epruveta napuni do oznake. Epruvete moraju biti napunjene
do oznake jer se na taj način osigurava ispravna količina krvi i aditiva.
- napunjenu epruvetu ukloniti iz igle i staviti novu (ako je potrebno);
- kada je potrebno uzorkovati krv u više epruveta s različitim aditivima,
preporučeno je slediti ispravan redosled vađenja
- pre uklanjanja igle iz vene, potrebno je ukloniti zadnji izvađenu epruvetu
iz držača igle.
- na mesto uboda staviti tupfer gaze;
- odbaciti iglu;
- zamoliti bolesnika da čvrsto pritisne gazu;
- učvrstiti jastučić hipoalergijskim leukoplastom
 Redosled uzorkovanja: Kada se krv uzorkuje u više epruveta posebna se napomena mora
posvetiti redosledu vađenja. Poštovanje redosleda vađenja od velike je važnosti budući da se
ispravnim redosledom smanjuje mogućnost kontaminacije sledećeg spremnika sa aditivom iz
prethodnog, kao i potencijalne kontaminacije uzorka s tkivnim faktorom. Kada se koristi
sistem za vađenje s leptirićem, a tražene su koagulacijske pretrage, važno je odbaciti prvu
epruvetu. Naime, vazduh u sistemu za vađenje može uticati na odnos krvi i antikoagulansa i
uzrokovati značajna odstupanja u rezultatima koagulaconih pretraga.
Preporučeni redosled: hemokultura, epruveta bez aditiva (crveni čep), koagulacija (svetlo plavi
čep)
 Odlaganje igala: Uklanjanje materijala za jednokratnu upotrebu u postupku uzorkovanja
mora se učiniti u skladu s propisima proizvođača. Odmah po uzorkovanju, igle se moraju
odložiti u kantu za oštri otpad u skladu s važećim preporukama. Svaka povreda osoblja ili
kontaminacija krvlju, u toku ili nakon uzorkovanja mora se evidentirati i postupiti u skladu s
propisima ustanove.
 Mešanje (inverzije) epruvete: Jedan ceo ciklus mešanja podrazumeva okretanje epruvete
za 180° i vraćanje u početni položaj (čep prema gore). Kada mehurić vazduha s vrha epruvete
dođe do dna epruvete, možemo reći da je učinjena puna inverzija epruvete
 Obrada mesta uboda nakon uzorkovanja: Nakon uzimanja uzorka, osoba koja uzorkuje
krv mora staviti tupfer gazu na mesto uboda i izvući iglu iz vene. Bolesnika treba uputiti da
čvrsto pritisne mesto uboda, drži ruku ispruženu te nikako ne savija ruku u laktu. Nakon 30
sekundi do 1 minute (kada su sve epruvete pravilno promešane), osoba koja je uzorkovala
krv pričvrsti pamučni jastučić lepljivom trakom i uputi bolesnika da čvrsto pritisne mesto
uboda još najmanje 15 minuta. U slučaju produženog ili jačeg krvarenja potrebno je
obavijestiti lekara te pokušati zaustaviti krvarenje jačim pritiskom. Osoblje uključeno u
uzorkovanje krvi mora biti upoznato s protokolom u slučaju da se bolesniku naglo pogorša
opšte stanje (nesvestica, mučnina, povraćanje, konvulzije), a pisani oblik protokola mora biti
dostupan na svakom radnom mestu.
 Uklanjanje rukavica: rukavice se uklanjaju nakon uzorkovanja krvi.
 Niz procedura u toku uzorokvanja krvi : dezinfekcija ruku  provera uputa 
identifikacija bolesnika  provera pripreme bolesnika  priprema pribora za uzorkovanje 
označavanje epruvete  postavljanje bolesnika u odgovarajući položaj  stavljanje rukavica 
stavljanje poveske  odabir mesta uboda  dezinfekcija mesta uboda  izvođenje
uzorkovanja  vađenje prve epruvete  otpuštanje poveske  vađenje ostalih epruveta 

90
 odlagane igle  mešanje epruveta  obrada mesta uboda  uklanjanje rukavica 
DOKUMENTACIJA
61. Основни принципи добре праксе узорковања капиларне крви
 Priprema potrebnog pribora za vađenje: Pre izvođenja kapilarnog uzorkovanja,
svako radno mesto mora biti u potpunosti opremljeno sledećim priborom:
- pisani uput za kapilarno uzorkovanje
- alkoholni (etilni alkohol ili izopropanol) i nealkoholni (benzin)
dezinficijensi,
- topla tekuća voda,
- uput
- kapilare i epruvete bez i s različitim aditivima,
- pribor za vađenje krvi (automatske lancete različitih duljina/dubine
uboda),
- tupferi od gaze,
- hipoalegijski leukoplast,
- jednokratne rukavice,
- bubrežnjak za sigurno odlaganje potrošnog pribora za vađenje krvi nakon
uzorkovanja.
 Dezinfekcija ruku: zdr. radnici treba da dezinfikuju ruke toplom vodom i sapunom ili
dezinfekcijskim gelom ili penom neposredno pre njihovog prvog kontakta s bolesnikom.
 Pristup bolesniku: Osoba koja vadi krv mora identifikovati bolesnika, uspostaviti
komunikaciju, zadobiti bolesnikovo poverenje i objasniti postupak. Uzorkovanje kapilarne
krvi se ne sme izvoditi bez pristanka bolesnika ili prateće osobe. Ako pristanka nema,
potrebno je o tome obavestiti nadležnog lekara i slučaj dokumentovati prema pravilniku
ustanove. Ako je bolesnik maloletan ili nije u mogućnosti da komunicira, pristanak se
treba zatražiti od roditelja ili prateće osobe i njima se mora objasniti postupak.
 Provera sadržaja uputa: Uput treba da sadrži sledeće podatke: ime i prezime
bolesnika, pol , datum rođenja, kontakt (adresa, broj telefona) i jedinstveni
identifikacijski broj (broj zdravstvenog osiguranja ili osobni identifikacijski broj); ime i
prezime lekara koji je zatražio pretragu, šifru lekara i kontakt (adresa lekara u primarnoj
zdravstvenoj zaštiti ili naziv odeljenja ako se radi o bolničkom lekaru); zatražene /
Odabrane testove; sve klinički važne podatke o bolesniku i njegovom stanju koje može
uticati na postupak uzorkovanja ili na tumačenje rezultata (npr. podaci o uzimanju
terapije ili provođenju dijagnostičkih postupaka).
 Identifikacija bolesnika: Identifikacija bolesnika je najbitniji trenutak u postupku
uzorkovanja. Za ispravnu identifikaciju potrebna su najmanje dva podatka o bolesniku;
osoba koja uzorkuje mora pitati bolesnika da kaže svoje ime i prezime, adresu i datum
rođenja. Pitanje mora biti formulisano na način: „Kako se zovete?“ „Kada ste rođeni?“,
sugestivna pitanja u ovom slučaju nisu prihvatljiva, nakon toga treba uporediti dobijene
podatke s podacima na uputu; svako odstupanje mora se zabeležiti i razrešiti pre samog
uzorkovanja krvi.

90
 Provera pripreme bolesnika: Osoba koja uzorkuje krv pre uzorkovanja proverava
bolesnikovu pripremu za uzorkovanje krvi. Potrebna priprema zavisi od testa koji je
zatražen i nalazi se na uputu. Zdravstveni radnik koji provodi kapilarno uzorkovanje treba
proveriti uzima li bolesnik trenutno određenu terapiju, postoje li ograničenja u ishrani ili
alergija na lateks (ukoliko se koriste lateks jednokratne rukavice)
 Označavanje epruvete za kapilarnu krv: ). Uzorak je potrebno označiti nalepnicom
s crtičnim kodom koji dalje u bazi daje pacijentove podatke: ime i prezime, datum
rođenja, laboratorijski identifikacijski broj, broj osiguranja, adresa i broj telefona, ime
lekara koji je zatražio uzorkovanje, tražene laboratorijske pretrage, način uzimanja krvi
(kapilarno ili vensko uzorkovanje krvi), vreme i datum uzorkovanja, identifikacija osobe
koja izvodi uzorkovanje. Više podataka na epruveti smanjuje rizik od pogrešne
identifikacije bolesnika.
 Položaj bolesnika: U toku kapilarnog uzorkovanja preporučuje se sedeći položaj
bolesnika. Stolice za vađenje krvi bi trebale imati rukohvate kako bi osigurale položaj
ruke i sprečile pad bolesnika u slučaju nesvestice. Takođe, bolesnik u toku uzorkovanja ne
sme imati nikakav strani objekt u ustima (žvakaće gume, termometar). Pedijatrijske
bolesnike (manju djecu) nužno je imobilizovati uz pomoć roditelja/osobe u pratnji.
Roditelj ili osoba u pratnji treba da sedne na stolicu za vađenje krvi i staviti dete u krilo,
pri čemu se imobilizacija detetovih nogu postiže tako da roditelj prekrsti svoje noge
preko nogu deteta. Detetovu ruku iz koje se neće vaditi krv treba staviti ispod vlastite, pri
čemu se imobilizuje detetova slobodna ruka. Mirovanje ruke iz koje će se uzorkovati
kapilarna krv, postiže roditelj učvršćivanjem lakta i ručnog zgloba ruke.
 Stavljanje rukavice: Obavezno je korišćenje jednokratnih rukavice u toku uzorkovanja
krvi. Na taj se način osigurava zaštita zdravstvenog radnika i bolesnika. Zlatno je pravilo
da se za svakog bolesnika stavlja novi par rukavica.
 Odabir mesta uboda: Preporučeno mesto uboda za odrasle bolesnike i veću decu je
jagodica prsta na ruci, a za malu decu i novorođenčad peta. Kod manje dece izbor mesta
uboda – prst ili peta, zavisi od doba i telesne težine, budući da udaljenost od površine
kože do kosti varira zavisno od dobi i težine. Prst je preporučeno mesto uboda za
kapilarno uzorkovanje kod dece starije od 6 meseci i dece teže od 10 kg, što odgovara
prosečnoj težini deteta starog 12 meseci. Za mlađu decu, preporučeno mesto uboda je
unutarašnja ili spoljašnja strana pete. Ovo mesto uboda se ne preporučuje kod dece koja
su prohodala. U posebnim situacijama (bolesnici s jakim opekotinama), krv bi se trebala
vaditi s područja gde je koža zdrava i očuvana, bez obzira na preporuku. Osim
navedenog, izbor mesta uboda zavisi i od vrsti lancete koji je raspoloživ (dužina oštrice i
dubini uboda).
 Mesto uboda kod kapilarnog uzorkovanja krvi iz prsta: Kod uzorkovanja krvi iz prsta,
važe sledeća pravila:
- Mesto uboda mora biti na distalnom segmentu (jagodica prsta) srednjeg
prsta ili prstenjaka sa strane dlana, s bočne strane prsta gde je debljina
tkiva dovoljna da se spreči povreda kosti,
- Ubod bi trebao presecati otiske prsta, a ne ići paralelno s njima
- Kapilarno uzorkovanje krvi se ne preporučuje: na malom prstu, jer je
debljina tkiva nedovoljna kako bi se spriječila povreda kosti; na palcu ili
kažiprstu, jer su osetljiviji na bol od ostalih prstiju, a i češći su ožiljci i

90
 žuljevi; na natečenim mestima kao i na mestima prethodnog
uzorkovanja, jer postoji mogućnost zagađivanja uzorka krvi tkivnom
tečnošću koja se nakuplja na tim mestima; na prstima ruke na kojoj je
postavljena infuzija; na prstima ruke na strani tela na kojoj je napravljena
mastektomija.
 Mesto uboda kod kapilarnog uzorkovanja krvi iz pete: Kod novorođenčadi se preporučuje
uzorkovanje krvi iz vene, budući da je uzorkovanje krvi iz pete bolnije, manje efikasno,
zahteva više vremena i češće se mora ponavljati. Kako bi kapilarno uzorkovanje iz pete bilo
što bezbolnije, kad god je to moguće, potrebno je uključiti i majku (kontakt i dodir majke ili
dojenje). Takođe, davanjem saharoze i nehranjivim sisanjem („dude varalice“) možemo
„umanjiti“ bol tokom uzorkovanja kapilarne krvi. Lokalni ili preventivni (paracetamol)
analgetici se ne preporučuju, budući da se nisu pokazali efikasnim. Kod vađenja krvi iz pete
novorođenčadi vrede sledeća pravila:
- Granična površina pete sa unutrašnje ili spoljašnje strane stopala je
preporučeno mesto uboda kod novorođenčadi do jedne godine,
uključujući nedonoščad. Kod gotovo sve novorođenčadi, petna kost
(calcaneus) se ne nalazi ispod kože na ovom području, pa je tako petna
kost zaštićena od povrede i posledičnih komplikacija.
- Ubod na preporučenoj površini pete ne sme biti dublji od 2,0 mm radi
izbegavanja povrede kosti. Ovo se temelji na činjenici da je najmanja
udaljenost između kože i vezivne ovojnice na hrskavici petne kosti s
donje strane stopala 2,4 mm i 1,2 mm na stražnjoj strani stopala, dok se
prokrvljeni sloj kože nalazi 0,35-1,6 mm ispod površine kože pete.
- Kapilarno uzorkovanje se ne preporučuje: ) na zadnjem, zakrivljenom
delu pete novorođenčeta ili središnjem delu pete budući da postoji rizik
od povrede živaca, tetiva ili hrskavice; na natečenim mestima kao i na
mestima prethodnog uzorkovanja, jer postoji mogućnost zagađivanja
uzorka krvi tkivnom tečnošću koja se nakuplja na tim mestima.
 Mesto uboda kod kapilarnog uzorkovanja krvi iz ušne resice: Uzorkovanje iz ušne resice je
preporučeno za određivanje gasova u krvi i sastavni je deo nacionalnih preporuka za
određivanje gasova u krvi i kiselo-bazne ravnoteže. Uzorkovanje iz ušne resice takođe se
koristi u sportskoj medicini (merenje koncentracije laktata), za masovne preglede i u
istraživačke svrhe.
 Odabir duljine lancete: Odabir duljine lancete zavisi od dubine uboda i o tome radi li se o
detetu ili odrasloj osobi. Preporučuju se automatske lancete jer one kontrolišu duljinu oštrice
i dubinu uboda i smanjuju rizik od povrede zdravstvenog radnika. Lancete koje se koriste
trebale bi imati oštricu nešto kraću od preporučene dubine uboda, zbog pritiska na lancetu u
toku uzorkovanja krvi kada je ubod nešto dublji od deklarirane duljine oštrice. Na primer, ako
dubina uboda treba da bude manja od 2,4 mm (u slučajevima veće dece ili odraslih), najveća
dubljina oštrice ne bi trebala biti veća od 2,2 mm.
 Odabir epruvete za kapilarni uzorak: Na tržištu se nalaze mikroepruvete sa različitim
aditivima, prikladni za različite volumene uzorka. Mikroepruvete s različitim aditivima imaju
čepove različitih boja koji omogućuju njihovo razlikovanje. Odabir mikroepruveta zavisi od
zatražene pretrage. Da bi se osigurao tačan odnos krvi i aditiva, epruvete za kapilarno

90
 uzorkovanje treba napuniti do oznake. Kapilaru (cevčicu) je potrebno napuniti prema uputu
proizvođača. Preporučuje se upotreba plastičnih epruveta za kapilarne uzorke krvi.
 Arterijalizacija (pretvaranje venske krvi u arterijisku u plućnom krvotoku) ubodnog mesta:
Primena arterijalizacije preporučuje se kod uzorkovanja kapilarne krvi za određivanje gasova
u krvi, kad je mesto uboda (ruka/prst ili peta) hladno ili s lošom cirkulacijom. Arterijalizacija
povećava dotok arterijske krvi na mestu uboda i do 7 puta i uvek bi se trebala provoditi kad
se uzorak koristi za određivanje pH ili gasne analize u krvi. To uključuje prekrivanje mesta
uboda toplim, vlažnim peškirom ili termoforom na temperaturi do najviše 42 °C 3-5 min pre
uzorkovanja. Mogu se upotrebljavati i kreme koje sadrže hiperemični ili vazodilatorni agens.
Toplo, dobro prokrvljeno mesto uboda uglavnom osigurava dovoljan volumen krvi bez
potrebe za pritiskanjem okolnog tkiva.
 Dezinfekcija mesta uboda: Mesto uboda mora biti temeljno očišćeno i dezinfikovano
pomoću sterilnog tupfera od gaze i 70%-tne vodene otopine etanola ili izopropanola. Nakon
toga se mesto uboda mora osušiti kako bi antiseptik delovao, ali i da bi se izbeglo peckanje
zbog ostatnog alkohola na mestu rane. Jod se ne bi smeo koristiti kod kapilarnog
uzorkovanja, jer može zagaditi uzorak i izazvati povišene koncentracije kalijuma, fosfora i
urata.
 Uzorkovanje: Automatska lanceta se postavi na očišćenu i dezinfikovanu površinu kože
odabranog mesta i i pritiskom učini ubod. Preporučujemo da se bolesnikova ruka čvrsto drži
kako bi se sprečili iznenadni pokreti. Ubod bi trebao biti izveden brzo i u skladu s uputom
proizvođača automatskih lanceta. Pedijatrijskog bolesnika nužno je imobilizirati uz pomoć
roditelja ili medicinske sestre. Uzorkovanje kapilarne krvi kod novorođenčadi i male dece
zahteva izloženost samo onog ekstremiteta na kojem se kapilarna krv uzorkuje (nije potrebno
skidati ili otkrivati dete).
 Uklanjanje prve kapljice nakon uboda: Nakon uboda je potrebno ukloniti prvu kapljicu krvi
pomoću čistog i suvog pamučnog tupfera gaze. Prva kapljica krvi sadrži međustaničnu i
staničnu tečnost koja može zagaditi uzorak. To se odnosi na kapilarne uzorke bez obzira na
namenu. Izuzetak ovog pravila nalazimo kod pojedinih proizvođača POCT uređaja za samo-
kontrolu glukoze u krvi, a koji izričito navode da je potrebna prva kapljica krvi.
 Punjenje epruvete za kapilarnu krv: Nakon uboda i uklanjanja prve kapljice krvi, formira se
druga kapljica. Vrh kapilare ili rub mikroepruvete postavi se u kontakt sa kapljicom, krv se
slije u epruvetu pomoću kapilarnih sila ili silom gravitacije, zavisno od tipa epruvete. Ako se
strujanje kapilarne krvi zaustavi prilikom sakupljanja u epruvetu, potrebno je laganim
udaranjen epruvete o čvrstu površinu krv spustiti na dno epruvete te se sakupljanje krvi
može nastaviti. Snažnije masiranje ili stiskanje mesta uboda se mora izbegavati kako bi
sprečili hemolizu, zagađivanje uzorka sa međućelijskom i/ili ćelijskom tečnošću kao i
mogućnost prekidanja strujanja krvi iz ubodnog mesta.
 REDOSLED UZORKOVANJA KAPILARNE KRVI: Redosled razlikuje od standardnog redosleda
uzimanja uzoraka venske krvi. Uzorkovanje više od jednog uzorka kapilarne krvi mora pratiti
sledeći redosled :
- uzorci za gasne analize krvi,
- uzorci s etilendiaminotetraacetatom (EDTA) kao antikoagulansom,
- uzorci s drugim aditivima
- uzorci bez aditiva (serum)

90
  Odlaganje pribora: Pribor za kapilarno uzorkovanje se treba koristiti na siguran način.
Lancete i ostali potrošni pribor se moraju odmah nakon korišćenja odložiti u neprobojne
kutije sa poklopcem i oznakom biološke opasnosti. Sumnja na povredu, potvrđena povreda
sa korišćenim priborom ili neposredni dodir s bolesnikovom krvlju zahteva postupak prijave
povrede na radu prema pravilnicima zdravstvene ustanove.
 Punjenje, zatvaranje i mešanje epruveta za kapilarnu krv: Kod epruveta u kojima se nalazi
tečni antikoagulans, uzorkovanje nedovoljne količine krvi dovodi do razređivanja uzorka, kao
i do promena u morfologiji stanica zbog viška antikoagulansa. Obrnuto, ako se uzorkuje
prevelika količina krvi može doći do formiranja ugruška zbog nedovoljnog uticaja
antikoagulansa. Nakon što je epruveta napunjena potrebnim volumenom kapilarne krvi,
potrebno ju je odmah zatvoriti, kako bi se sprečilo izlaganje vazduhu, posebno kada se u
uzorku kapilarne krvi određuju gasne analize. Zatvorene epruvete potrebno je odmah
promešati kako bi se sprečilo grušanje uzorka. Mešanje epruvete s uzorkom krvi potrebno je
učiniti prema uputima proizvođača epruvete za kapilarnu krv.
 Zbrinjavanje ubodnog mesta nakon kapilarnog uzorkovanja: Nakon uzorkovanja, u toku
mešanja uzorka, zdravstveni radnik bi trebao primeniti direktan pritisak na ubodno mesto
pomoću pamučnog jastučića i lagano podignuti podlakticu ruke iz koje je uzorak uzet. Osoba
koja je krv uzorkovala, bolesnik, roditelj ili prateća osoba da drži tupfer od gaze na mestu
uboda 30 sekundi do 1 minute. Nakon što je krvarenje prestalo, bolesnicima starijim od 2
godine, može se staviti zavoj. Zbog moguće iritacije kože ili mogućeg unosa u usta,
samoljepivi zavoji se ne preporučuju za upotrebu kod dece mlađe od dve godine.
 Skidanje rukavica: Nakon uzorkovanja, a pre početka obrade drugog bolesnika, zdravstveni
radnik mora odložiti korištene rukavice u medicinski otpad i oprati ruke u skladu s važećim
preporukama u ustanovi.
 DOKUMENTACIJA: U toku uzorkovanja potrebno je zapisati sve neuobičajene događaje koji
odstupaju od standardnog laboratorijskog postupka. Na primer, preterano plakanje može
uticati na rezultate gasnih analiza, pa može lažno povećati ili smanjiti parcijalni pritisak
kiseonika (pO2) u krvi i saturaciju. Također, moguće su i promene koncentracije glukoze i
laktata. Takav događaj je potrebno istaknuti na nalazu beleškom , kao na primer: „Preterano
plakanje u toku uzorkovanja kapilarne krvi. Oprez pri tumačenju rezultata pO2.''
 Tok koraka u postupku kapilarnog uzorkovanja: Priprema potrebnog pribora za kapilarno
uzorkovanje  dezinfekcija ruku  pristup bolesniku  provera uputa  identifikacija
bolesnika  provera pripreme bolesnika  označavanje epruvete  položaj bolesnika 
stavljanje rukavica  odabir mesta uboda  odabir dubljine lancete i odabir epruvete 
arterijalizacija ubodnog mesta  dezinfekcija mesta uboda  uzorkovanje  uklanjanje
prve kapljice  punjenje epruvete za kapilarnu krv/redosled uzorkovanja  odlaganje
pribora  punjenje zatvaranje i mešanje epruvete  zbrinjavanje mesta uboda  skidanje
rukavica DOKUMENTACIJA
62. Преаналитичке ситуације које узрокују грешке у прикупљању узорака крви
VRSTE PREANALITIČKIH VARIJABLI:
- Kontrolabilne varijable; fiziooške (ishrana, životni stil, fizička aktivnost
itd) i varijable prikupljanja uzorka
- Nekontrolabilne varijable; biološki faktori, faktori iz spoljašnje sredine,
dodatna oboljenja ili prateća stanja

90
 Bazalno stanje: rano ujutru, otprilike 12 sati od poslednjeg unošenja hrane, tzv. ’’noćno
gladovanje’’ – lab. rezultati uzeti u bazalnom stanju su NAJPOUZDANIJI. Ishrana, fizička
aktivnost, emocionalni stres, gojaznost, menstrualni ciklus i druga stanja mogu uzrokovati
promene bazalnog stanja.
 Ishrana: Termin ’’našte’’ podrazumeva apstinenciju od nutritivne podrške tj. unosa
hrane i pića (osim vode). Potreban period apstinencije zavisi od vrste lab. ispitivanja. Pre
uzorkovanja obavezno pitati da li su nešto jeli ili pili. Sastav krvi je značajno izmenjen
nakon jela i posledično je nedogovrajući za brojne kliničke testove. Ukoliko je pacijent jeo
neposredno pre uzorkovanja krvi, a test je neophodan, ta činjenica treba biti
ZABELEŽENA U DOKUMENTACIJI PACIJENTA.
Ukoliko je pacijent jeomasnu hranu neposredno pred proceduru može privremeno imati
povećan nivo lipida u krvi, a njegov serum će izgledati mutno ili će imati mastan izgled.
’’mastan tj lipemičan serum, ikteričan i normalan serum’’
 Gojaznost: Gojazni pacijenti generalno imaju vene koje se teško vizueliziraju ili
palpiraju, ukoliko se veni ne pristupi iz prvog pokušaja, voditi računa da se suviše ’’ne
istražuje’’ sa iglom.
 Oštećena, sklerozirana ili okludovana vena: obstruisana ili okludovana ne
dozvoljava protok krvi kroz nju, skrelozirana vena je posledica zapaljenja ili oboljenja
intersticijuma, te pacijentove vene koje su često bile punktirane postaju pune ožiljaka i
tvrde na palpaciju.
 Troomboza: tromb je solidna masa nastala od elemenata krvi koja sužava krvni sud,
može delimično ili potpuno zatvoriti krvni sud, i takva okluzija čini venepunkciju značajno
težom.
 Alergije: alergije na antiseptična sredstva, hlorheksidin se zbog toga preporučuje kao
alternativni antiseptik za kožu, alergije na lateks, koriste se poveske bez lateksa, rukavice i
zavojne poveske se preporučuju posebno kod pacijenata sklonih alergijama.
 Fizička aktivnost: umerena ili jaka tel. aktvnost utiče na rezultate lab. testova i ta
činjenica bi trebala da se uzme u obzir, ima uticaj na hemostazu
 Stres: emocionalni stres može izazvati prolaznu elevaciju leukocita (WBC), stres uzrokuje
tranzitorno smanjenje nivoa gvožđa u serumu, anksioznost može povećati cc albumina,
fibrinogena, glukoze, holesterola i insulina u krvi. Hiperventilacija uzrokuje poremećaj
acido baznog statusa, povećan nivo laktata i masnih kiselina
 DIURINALNI (cirkardijalni) ritam: to je biološki ritam u organizmu čoveka, reguliše
brojne neurohumoralne procese u mozgu i na taj način kontroliše i usklađuje dnevno
noćne i brojne druge funkcije svih najvažnijih organa u organizumu. Nivo pojedinih
hormmona je snižen poslepodne, uzimanje uzorka krvi u tačno određeno vreme je
značajno za određene kl. analize
 Položaj: promene položaja iz leđnog ležećeg u sedeći ili stojeći uzrokuje prelazak tečnosti
iz intravaskularnog u intersticijalni prostor. Nivo proteina, lipida, gvožđa i kalcijuma se
značajno povećava sa promenom položaja
 Putovanja: putovanje kroz nekoliko vremenskih zona utiče na diurinalni ritam, nivo
hormona afektovan je cirkardijalnim ritmom
 Godine života: rez. lab testova se menjaju u odnosu na starosno doba, nivo holesterola i
triglicerida se povećava sa godinama.
 MASTEKROMIJA: pacijentima kojima je urađena mastektomija često imaju limfedem
sa ipsilateralne strane. VENEPUNCIJU NIKADA NE TREBA IZVODII NA ISTOJ STRANI
GDE JE URAĐENA MASTEKTOMIJA (OSIM AKO LEKAR NE DOZVOLI)
 Edem: otok može biti lokalizovan ili generalizovan preko većeg područja tela. Vene se
teško palpiraju a uzorak krvi može biti kontaminiran tečnošću
 Menstrualni ciklus: menstrualni gubitak krvi je jedan od najčešćih uzroka deficita
gvožđa kod žena, ne uzimati veću količinu u toku ciklusa

90
  Terapija lekovima i interferencija: kad se uzimaju uzorci krvi u cilju određivanja
niova lekova u većini slučajeva uzorak krvi treba da bude uzet neposredno pre sledeće
doze. Uzimanje lekova može lažno smanjiti ili povećati neke vrednosti
 Infekcija: izbegavati palpaciju nakon dezinfekcije, oprema za uzimanje krvi mora ostati
zatvorena u pakovanju sve do početka procedure flebotomije
 Pol, trudnoća, geografski faktori, vreme, povraćanje
Komplikacije u vezi sa traženim testom i identifikacijom pacijenta:
 Identifikacija pacijenta: neodgovarajuća ili pogrešna identifikacija je najopasnija i
najskuplja greška koja može ugroziti život pacijenta
 Vreme uzorkovanja: rano jutarnje prikupljanje krvi u bolnici je najčešće jer se preferiraju
uzorci uzeti našte, obavezno organizovati uzimanje krvi pre doručka
 Oprema: proveriti koji test se radi i da li imamo odgovarajuću vakum epruvetu ili brizgalicu
za svakog pacijenta.
 Pritisak poveske i stkiskanje pesnice: rezultat lab testa može biti lažno povišen ili snižen
ukoliko se poveska veže jako ili drži duže od 1 min. Pumpanje pesnice pre izvođenja
venepunkcije trebalo bi izbegavati jer uzrokuje povećanu cc K, Laktata, Fosfata u plazmi
 Neuspeh u aspiriranju uzorka krvi: neispravna epruveta, ponekad epruveta nema
vakuma, igla se odvrnula od cilindra tokom punkcije, ukoliko se to dogodi odmah povesku
odvezati i izvući iglu
 Refluks antikoag. sredstva: ruka pacijenta mora biti u nižem položaju a epruveta
ispravljana kako bi se izbegao rizik od refluksa aditiva u cirkulaciju pacijenta.
 Nesvestica (sinkopa): sinkopa je prolazni kratkotrajni gubitak svesti zbog nedostatka O2 u
mozgu. Sinkopu uzrokuju; hipoglikemija, hiperventilacija, kardiovaskularna, neurološka ili
psihijatrijska stanja, lekovi – obavezno pitati pacijenta da li je ranije imao nesvesticu pri
uzorkovanju. Ukoliko pacijent oseti nesvesticu odmah prekinuti uzimanje krvi, spustiti glavu
pacijenta između nogu i zamoliti ga da diše duboko. staviti vlažan oblog na čelo i vrat i
ponuditi čašu soka/vode.
 Hematomi: hematom nastaje kada igla probije venu kompletno, kada je vrh igle samo
delimično u veni, se ne izvrši dovoljan pritisak nakon venepunkcije, ukoliko se pojavi
hematom odmah povesku odvezati, iglu izvući, primeniti pritisak 2min
 Krvarenje: pacijenti koji su na antikoagulantnoj terapiji i/ili uzimaju velike doze lekova za
artitrist mgu imati prolongiran period krvarenja
 Povrede nerava: tokom punkcije može doći do povrede nerava, pacijent oseća kao ’’udar
električnom strujom’’ – odmah izvući iglu i osloboditi povesku i pritisnuti mesto punkcije,
PRIJAVITI incident
 Epileptični napad: retka komplikacija, odmah osloboditi povesku, izvaditi iglu, postaviti
pacijenta u ležeći položaj ako već nije pao, pokušati držati pritisak na mestu punkcije i pozvati
pomoć, ne sprečavati konvulzije
 Hemokoncentracija: povećana cc velikih molekula i ćel. elemenata u krvi, moguće greške u
rezultatima analize
 I.v. terapija: pacijenti na dugotrajnoj i.v. terapiji često imaju vene koje su palpabilne i dobro
vidljive, ali oštećene i okludovane. Venepunkciju ne bi trebalo izvoditi na ruci na kojoj je
postavljana i.v. linija
 Hemoliza: to je razgradnja eritrocita i oslobađanje hgb, prepoznaje se po obojenosti analita
nijanskama od roza do crvene boje – posledica neadekvatne tehnike flebotomije; upotrebe
male igle, tubrulencije krvi u epruveti i neadekvatne inverzije
 Kolaps vena: često kod gerijatrijskih pacijenata
 Neadekvatna epruveta

ЕЛИМИНАЦИЈА УРИНА

90
63. Акт микције и фактори који утичу на елиминацију урина (узраст, унос хране и
течности, психолошки фактори, мишићна снага и тонус, патолошка стања, лекови,
хируршке процедуре)

Mikcija je akt mokrenja kojime se eliminšu voda i štetni produkti metabolizma iz organizma.
Mikcija je voljni akt, uči se, bezbolna je. Nagon za mokrenje kod odraslih javlja se na 250 do
400 ml. Kod dece javlja se 50 do 250 ml. Učestalost mokrenja zavisi od stvorene količine urina.
 GODINE ŽIVOTA: novorođenčad se rađa bez voljne kontrole mokrenja i
bezsposobnosti da izlučuju koncentrovati urin. Urin kod novorođenčeta je obično
svetao i bez mirisa, sposobnost koncentrovanja javlja se od 6. nedelje, kada nefroni
bubrega postaju sposobni da kontrolišu reasorbciju tečnosti u tubulima. Mikcija može
biti učestala (i do 20 put na dan) , sa rastom i razvojem odojčeta mokr. bešika postaje
veća po dimenzijama i zapremini a diureza se povećava na 250 do 500 ml. Većina dece
nauči voljno da mokri između 2-5 godine života, noćno mokrenje se postepeno gubi
zbog mogućnosti bubrega da koncentruje urin i smanjenog renalnog krvotoka tokom
noći.
Da bi dete počelo voljno da mokri moraju biti zadovoljeni neki kriterijumi: zadržavanje
urina najmanje 2 sata, prepoznavanje potrebe za mokrenjem, sposobnost da otpočne
mokrenje nakon sedanja na toaletu. Kod pojedine dece se javlja noćno mokrenje –
nokturalna eneureza koja uglavnom prestaje do šeste godine, posle toga može
predstaviti problem;
- Primarna nokturalna eneureza; deca koja nikada nisu znala da
kontrolišu bešiku. Posledica sporijeg neuromišićnog sazrevanja,
hroničan stres i kažnjavanje mogu da utiču, češće kod dečaka
- Sekundarna nokturalna eneureza; ako dete nije mokrilo u krevet 3-6
meseci. Uzrok je stres, upala mokr. bešike, početak psiholoških
problema..
Decu treba opominjati da posle toaleta izvrše higijenu ruku. Školsko dete mokri 6-8
puta dnevno. U starijim godinama dolazi do određenih fizioloških promena na
bubrezima, a posebno mokraćnoj bešici koje utiču na sam čin mokrenja, tu se
prevashodno misli na:
- smanjenu ekskretornu funkciju bubrega (protok krvi kroz bubrege je
smanjen zbog arteriosleroze; smanjen br. funkcionalnih nefrona;
narušena sposobnost glomerulske filtracije, održavanja acido-bazne i
elektrolitne ravnoteže – rizik za toksični efekat lekova!!!)
- smanjen mišićni tonus mokraćne bešike (uvećana prostata, slabost
perinealnih mišića i uretralnog sfinktera) što rezultira učestalim
mokrenjem i noćnim mokrenjem
- smanjena sposobnost kontrakcije mokraćne bešike pri čemu dolazi do
retencije urina i bakterijske superinfekcije
- neuromišićni poremećaji, degenerativne promene na kostima i
zglobovima inkognitivne smetnje remete voljnu kontrolu, dovode do
usporenosti, slabosti i nestizanja u toalet na vreme ili do urinarne
inkontinencije.
 PSIHOLOŠKI FAKTORI: stid, neprijatnost, anksioznost kada je potrebna pomoć
prilikom eliminacije urina. Stresne situacije (učestalo mokrenje manje količine urina,
problem sa mokrenjem zbog nemogućnosti opuštanja perinealnih mišića i spoljašnjeg
uretralnog sfinktera);
 UNOS HRANE I TEČNOSTI: kod većeg unosa tečnosti urin diluiran tj. razblažen,
alkohol inhibira tj. zadržava/sprečava antidiuretski hormon, tečnosti koje sadrže
kofein (kafa, čaj, kola). Promena boje i mirisa usled uzimanja hrane i tenosti:
- cvekla; crveno bojen urin

90
 - hrana koja sadrži karoten (šargarepa, krompir, dinja, kruška); urin žući
nego inače
- promena mirisa; luk
 MIŠIĆNA SNAGA I TONUS: redovna fizička aktivnost povećava metabolizam i optimalno
svaranje urina. Mišićni tonus može biti smanjen usled:
- dužeg perioda nepokretnosti (inaktiviteta); posledica je slaba kontrola
mokrenja i staza urina,
- postavljanja trajnog katetera (nema rastezanja mokraćne bešike usled
punjenja urinom)
- porođaja,
- snažnog nivoa estrogena kod žena u menopauzi ili traume
 PATOLOŠKA STANJA (utiče na formiranje i izlučivanje urina):
- bolesti bubrega (proteini i k. ćelije u urinu)
- bubrežna insuficijencija (prestanak stvaranja urina)
- bubrežni kamenci i hipertrofija prostate (blokiraju protok)
- kardiovaskularne bolesti (srč. insuficijencija, hipertenzija, šok) – utiču na
protok krvi kroz bubrege, smanjuju stvaranje urina
- hipoglikemija (dijabetes) - povećana količina i spec. težina urina
- abnormalni gubitak tečnosti (povraćanje, dijaforeza, visoka tt) – bubrezi
zadržavaju vodu i izlučivanje urina se smanjuje
- bolesti koje redukuju telesnu aktivnost (artritis, parkinsonova bolest,
degenerativne bolesti zglobova)
 LEKOVI: Brojni lekovi utiču na autonomni nervni sistem i ometaju proces stvaranja urina i
mogu izazvati RETENCIJU.
- Antiholonergični lekovi; Atropin (lek za srce, nerve itd)
- Antidepresivi i antipsihotici; Triciklični antidepresivi i inhibitori MAO
- Opiodi; Hidrokodone (Vikodin)
- Antihistaminici; pseudoefedrin, sudafed ( za alergiju)
- Beta – adrenergički blokatori; propanorol, inderal ( za visok pritisak)
- Antiparkinsonski lekovi; levodopa, triheksifendil, artane
- Primena diuretika; hlortiazida i furosemida u terapiji hipertenzije
sprečavareaspsorpciju tečnosti i elektrolita u tubulima
- Holinergični leovi stimulišu kontrakcije m. detrussora i dovode do
UČESTALOG MOKRENJA

Određeni lekovi dovode do promene BOJE:

- antikoagulanti; mogu biti uzrok HEMATURIJE

- diuretici; obezbojavaju urin
- phenazopzridine (pzridium) kod inf. bešike; boje urin narandžasto –
crvenu boju
- antidepresivi ili kompleks B vitamina – zelena boja
- levodopa (L-dopa) za parkinsonovu bolest; boje urin braon ili crno
 Hirurške i dijagnostičke procedure: citoskopija (pregled mokr. cevi i bešike endoskopski) -
otok uretre ; hirurške intervencije na urin. traktu – krvarenje i otok; spinalna anestezija

90
Količina dnevno izlučenog urina (diureza):

Starost (godine) Količina dnevno izlučenog urina u ml

novorođenče – 2 godine 500-600

2-5 godina 500-800

5-8 godina 600-1200

8-14 godina 1000-1500

14 godina i više 15000

Normalno bubrezi stvaraju 60ml/h ili 1500ml/24h urina!!!!!!!!!!!!! SATNA DIUREZA MANJA OD
30ml/h MORA SE PRIJAVITI

64. Промене у елиминацији урина

Termini koji se koriste za izmenjenu eliminaciju urina:
 Poliurija: eliminacija više od 3000ml urina za 24h
 Oligurija: 24h izlučenog urina ispod 500 ml ili 30ml/h
 Anurija: 24h izlučivanja ispod 50ml
 Rezidualni urin: količina urina koja ostaje u mokraćnoj bešici i nakon mokrenja
 Polakizurija: učestalo mokrenje od malo češćeg pa do mokrenja svaki sat, ali male
količine 50-100 ml
 Nokturija: noćno mokrenje, 2-3x u toku noći
 Neodložen nagon za mokrenje: iznenadan i snažan nagon
 Dizurija: bolno i teško mokrenje
 Eneureza: nevoljno mokrenje kod dece nakon uspostavljene voljne kontrole, obično
4-8 god.
 Urinarna retencija: Onemogućeno pražnjenje mokraćne bešike, sa akumulacijom
urina i prekomerno distendiranom mokr. bešikom; hipertrofija prostate, hirurške
intervencije i lekovi;
- AKUTNA RETENCIJA URINA: 2-4h postoperativno
- HRONIČNA RETENCIJA URINA: paraplegija, kvadriplegija, multipla
skleroza, pacijent sa urinarnom retencijom može imati i ’’overflow’’
inkontinenciju, eliminišući 20-50 ml urina u čestim intervalima, mokraćna
bešika osetljiva i distendirana na palpaciju
 Urinarna inkontinencija: nevoljno isticanje urina ili gubitak kontrole nad
mokraćnom bešikom; SIMPTOM, NIJE BOLEST!
- STRESNA INKONTINENCIJA: isticanje mokraće tokom kašljanja, smeha
ili kijanja; uzrok je povećan pritisak na mokraćnu bešiku
- URGENTNA INKONTINENCIJA: isticanje mokraće uz jaku neodgodivu
želju za mokrenjem (npr. prilikom puštanja vode iz česme ili zvukova);
uzrok je nestabilnost detrusora
- KOMBINOVANA: kombinovani simptomi stresne i urgentne
inkontinencije, isti i uzrok
- OVERFLOW: hronično isticanje malih količina mokraće, kod neuroloških
oboljenja kao što su parkinsonova, multipla skleroza, povrede kič.

90
 moždine, smanjena kontraktilnost detrusora, opstrukcija uretre i
hipertrofija prostate

65. Сестринска анамнеза код утврђивања промена (проблема) у елиминацији

урина
Sestrinska anamneza zavisi od uzrasta pacijenta. Važno je koristiti terminologiju koju će pacijent
ili pratilac razumeti. Kada je pacijen odojče – treba voditi računa o broju promenjenih pelena
zbog mokrenja u toku dana. Novorođenče treba najmanje 6 puta da mokre tokom dana. Kod
dece se vodi računa o tome da li mogu za zadrže nagon za mokrenje do prvog toaleta, da li imaju
problem sa noćnim mokrenjem tj. umokravanjem a posebnu pažnju med. sestra treba da obrati na
terminologiju kojom se deca služe (često deca koriste iste termine za pojedine simptome bolesti) i
da je obavezno zabeleži u istoriju bolesti. Kod starijih pacijenata pažnja je usmerena na
smanjen tonus bešike, nemogućnost mokrenja, ne stizanje do toaleta, učestalo ali i bolno mokrenje
itd. Svaki podatak o primeni medikamenata, posebnoj primeni ili moagalima treba da bude
zaveden u dokumentaciju.
Kod procene pacijenta, potrebno je pitati sledeća pitanja:
Obrazac eliminacije urina (mikcije): koliko često mokrite tokom dana? Da li ste skoro uočili neke
promene u odnosu na vaš uobičajeni način mokrenja? Da li se budite noću da bi mokrili? Koliko
često?
Opis urina i eventualnih promena: kakvog je izgleda vaš urin (boja, izgled, miris)?
Problemi sa aktom mokrenja: kakve probleme ste imali u toku mokrenja? izmokrvanje male
količine urina? često mokrite? bol ili peckanje u toku mokrenja? prethodne bolesti mokraćnog
sistema? problemi da stigne do toaleta?
Ispitivanje faktora koji utiču na mikciju: koliko tečnosti unosite na dan? koje lekove uzimate? da li
imate problema da stignete do toaleta, skinete odeću, sednete na vc šolju? da li ste u poslednje
vreme bili u stresnim situacijama? da li ste imali neko oboljenje koje je uticalo na akt mokrenja?
da li ste skoro bili na citoskopiji ili pod anestezijom?

66. Преглед урина и узимање узорака урина за преглед

Pregledom urina utvrđuje se ne samo stanje bubrega već i ostalih oragana ukoliko su zahvaćeni
patološkim procesom koji utiče na sastav mokraće. Prilikom svakog uzorkovanja urina neophodno
je nošenje rukavica kako bi se sprečila izloženost patogenim uzročnicima ili krvi koja može biti
prisutna u mokraći. Tokom boravka u bolnici radi različitih analiza potrebno je uzorkovati urin.
Urin se posmatra:
- makroskopski (količina, boja, izgled, miris, reakcija i spec. težina)
- mikroskopski (pregled sedimenta urina pod mikroskopom – posmatra se
br ćelijiskih elemenata u jednom mikroskopskom polju)
- hemijski (obuhvata analizu pH, belančevina, šečera, gnoja, hgb,
bilirubina, acetona, urobilinogena – kod ZDRAVIH nema ovih elemenata
sem urobilinogena)
- bakteriološki (prisustvo bakterija – urinokultura i urikult)
UZIMANJE URINA ZA LABORATORIJISKI PREGLED:
Način uzimanja urina zavisi od starosti, potrebne količine, motivisanosti pacijenta na saradnju.
Najjednostavniji, a ujedno i najbolji način uzimanja urina za lab. pregled je kada pacijent spontano
mokri u dobro opranu, dezinfikovanu po potrebi i sterilnu posudu za urin. Kod novorođenčeta,
odojčeta i malog deteta urin za pregled uzeti u plastičnu kesicu za urin. Pre uzimanja urina, spoljne
genitalne organe oprati mlakom voodm i sapunom, posušiti i dezinfikovati.
UZORKOVANJE(procedura): urin se može uzorkovati na tri načina:

90
 1. Slučajni uzorak urina: zamoliti pacijenta da mokri u lopatu ili u gusku i uzeti minimum 120
ml urina
2. Uzimanje čistog uzorka srednjeg mlaza: cilj je uzimanje nezagađenog uzorka urina (pre
uzimanja uzorka očistiti genitalne organe oprati mlakom voodm i sapunom, posušiti i
dezinfikovati gazom natopljenom rastvorom povidon joda) prikupiti 30 do 50 ml urina
srednjeg mlaza.
3. Sakupljanje uzorka iz trajnog katetera: klemovati kateter 30 minuta pre uzimanja kako bi se
napunila mokraćna bešika, zatim ukoliko kateter ima ugrađen rezervoar za uzimanje uzorka u
drenažno crevo aspirirati urin špricem pod uglom od 90˚ a ukoliko nema rezervoar a kateter je
gumen uzeti uzorak aspiracijom iz creva.
67. Сестринске дијагнозе, исходи неге, планирање и реализација здравствене неге
код промена у елиминацији урина (подстицање редовне микције, подстицање уноса
течности, јачање тонуса мишића пода карлице)
Teškoće pri mokrenju i promene u navikama utiču na ponašanje, raspoloženje i svakodnevnicu
pacijenta. Promene u vezi sa mokrenjem mogu se odnositi na izmenjenu eliminaciju urina,
urinarnu inkontinenciju ili urinarnu retenciju. Med. sestra se može susresti sa brojnim
problemima na koje mora odgovoriti kao što su:
- Uznemirenost usled planirane dijagnostičke procedure zbog
inkontinencije,
- Povećani rizik od infekcije zbog plasiranog urinarnog katetera
- Nedostatak informacija o aktuelnom problemu ili održavanju lične
higijene
- Nepridržavanje higijensko-dijetetskom režimu zbog nerazumevanja
važnost ’’biti dosled u terapiji’’
- Aktuelni bol zbog spazma mokraćne bešike, dizurije, retencije
- Situaciono nisko samopoštovanje zbog inkontinencije
- Poremećeni ritam sna zbog noćnog mokrenja
- Deficit u samozbrinjavanju
U ovakvim situacijama med. sestra definiše ishod i planira zdravstvenu negu obolelog pacijenta;
PACIJENT ĆE:
- Imati diurezu skoro jednaku unosu tečnosti
- Održavati balans tečnsoti i elektrolita
- Prazniti mokraćnu bešiku potpuno u regularnim intervalima
- Prijaviti mokrenje bez teškoća
- Održavati integritet kože
Kod pokretnih pacijenata nomralno mokrenje ne predstavlja problem, dok nepokretni pacijenti usled
traume ili bolesti zahtevaju manje ili veće angažovanje medicinske sestre. Zadatak sestre se ogleda u:
Održavanju elektrolitskog balansa, pražnjenju mokr. bešike u jednakim vremenskim intervalima,
održavanju balansa između unosa tečnosti i mokrenja, pružanju adekvatne pomoći tokom mokrenja,
brizi za higijenom pacijenta. Pored pružanja adekvatne pomoći pacijentu, neophodno je upoznavanje
porodice sa akteuelnom situacijom.
Realizacija plana nege: promocija redovnog pražnjenja mokraćne bešike
Većina odraslih i dece oseća neprijatnost kada treba da mokri u pristustvu nepoznate osobe te im treba
omogućiti privatnost, osim ako pacijent nije ekstremno slab ili nepokretan. Zdrave, odrasle osobe
bi trebalo dnevno da unose između 2000-2400ml tečnosti. Pogrešna je pretpostavka da veći
unos podrazumeva i retenciju i dobitak na telesnoj težini. Ukoliko bubrezi adekvatno obavljaju svoju
ulogu sav višak vode biva eliminisan puttem urina, a samim tim i potencijalno patogene bakterije koje
mogu dovesti do infekcije. Starije, i osobe koje imaju problema sa pamćenjem, treba podsećati na unos
tečnosti.

90
Jedan od najčešćih razloga urinarne inkontinecije i kod muškaraca i kod ženapredstavlja slabost
mišića dna karlice. JAČANJE MIŠIĆA, naročito perineuma i abdominalne muskulature, može
unaprediti voljnu kontrolu mokrenja i delimično ili u potpunosti eliminisati problem stresne
inkontinencije.
KEGELOVE VEŽBE: cilj vežbi je jačanje mišića mokraćne bešike. Često su pacijenti u nedoumici koje
mišiće treba da jačaju, a tad im je neophodno objasniti da su to isti oni mišići koje svojim
kontrakcijama odlažu akt mokrenja, defekcije ili prekidaju mokrenje radi uzimanja uzorka mokraće iz
srednjeg mlaza. Treba voditi računa da tokom vežbi ne koriste mišiće abdomena, zadnjice ili
unutrašnje strane butine, već da kontrahuju mišiće dna karlice tokom 10 sec i da ih potom opuste.
Kada savladaju vežbe, neophodno je da ih izvode i ponavljaju svakodnevno 30-80 puta tokom 6
nedelja, a po mogućnosti i duže. Još jedan način jačanja mišića kod žena je primena vaginalnog tega
koji se postavlja unutar vagine i grčenjem mišića poda karlice se sprečava njegovo ispadanje. Kako
tonus mišića postane veći, jači, može se upotrebiti i teži teg.
68. Здравствена нега пацијента са инконтиненцијом
Inkontinencija urina predstavlja nevoljno isticanje urina. Visoka učestalost ovog
problema, vodeći uzrok institucionalizacije, nedovoljno prijavljena i subtretirana.
Troškovi visoki: ulošci, pelene, lekovi i ostali tretmani. Osoba sa inkontinencijom se
socijalno izoluje, gubi samopouzdanje, pada u depresiju, gubitak potrebe za fičikom
aktivnošću, seksualnom i drugim aktivnostima.
Urinarna inkontinencija: nevoljno isticanje urina ili gubitak kontrole nad mokraćnom bešikom;
SIMPTOM, NIJE BOLEST!
- STRESNA INKONTINENCIJA: isticanje mokraće tokom kašljanja, smeha
ili kijanja; uzrok je povećan pritisak na mokraćnu bešiku
- URGENTNA INKONTINENCIJA: isticanje mokraće uz jaku neodgodivu
želju za mokrenjem (npr. prilikom puštanja vode iz česme ili zvukova);
uzrok je nestabilnost detrusora
- KOMBINOVANA: kombinovani simptomi stresne i urgentne
inkontinencije, isti i uzrok
- OVERFLOW: hronično isticanje malih količina mokraće, kod neuroloških
oboljenja kao što su parkinsonova, multipla skleroza, povrede kič.
moždine, smanjena kontraktilnost detrusora, opstrukcija uretre i
hipertrofija prostate
U toku zdravstvene zaštite, važno je obratiti pažnju na dovoljan unos tečnosti i pravilno ispuštanje
bešike. Nije dobro smanjiti unos tečnosti jer koncentrovani urin može dodatno otežati problem
inkontinencije i dovesti do nekih drugih problema. Dovoljan unos tečnosti može se raspodeliti u toku
dana u vreme kad bolesnik može provesti higijenske mere. Takođe, nije poželjno pražnjenje mokraćne
bešike "za svaki slučaj", već uz pomoć stručnjaka treba naučiti kako istrenirati bešiku te po potrebi
produžiti vreme između mokrenja. Često dolazi do osećaja krivice, straha ili prebacivanja, koji stanje
samo pogoršavaju. Strah od neugodnih situacija često dovodi do izolacije, izbegavanja prijatelja i
porodice. Povlačenje od socijalnih kontakata dovodi do imobilnosti i dodatno oslabljuje funkciju
mokraćne bešike te može doći i do medicinskih posledica (dodatnih bolesti). Često se smanjuje unos
tečnosti kako bi se sprečio neugodan nagon za mokrenjem. Na taj način povećava se rizik od infekcije
mokraćnih puteva.
U početnoj fazi zdravstvene nege, zadatak medicinske sestre je da proceni vrstu inkontinencije,
trajanje i težinu inkontinencije, okolnosti u kojima se događa, unos tečnosti, kožu perinealnog
područja i psihičke reakcije i odnos bolesnika prema inkontinenciji. Medicinska sestra, zajedno s
ostalim članovima tima, u toku procesa zdravstvene nege pruža pomoć bolesniku, koja je usmerena
izlečenju, uspostavljanju delimične kontrole nad mokrenjem ili ublažavanju posledica inkontinencije.

90
 - Ukoliko je uzrok inkontinencije popuštanje sfinktera može savetovati
pacijentu i njegovoj porodici vežbe naizmeničnog stezanja i opuštanja
sfinktera da bi se na ovaj način ojačali mišići koji su značajni za ove
fiziološke funkcije. Ove vežbe se izvode kada je mokraćna bešika prazna,
toaleta perinealne regije je potrebna nakon svakog pražnjenja a za noć se
preporučuju pelene.
Kod pacijenata kojima je plasiran kateter usled inkontinencije prevencija urinarnih infekcija sprovodi
se na sledeće načine:
- ispiranje mokraćne bešike najčešće fiziološkim rastvorom,
- toaleta anogenitalne regije,
- toaleta katetera,
- zamena urinarne kese zavisno od diureze,

69. Индикација, контраиндикације, неочекиване ситуације и потенцијалне

компликације катетеризације мокраћне бешике
Indikacije za urinarnu kateterizaciju su:
- Akutna urinarna retencija; nakon hirurške intervencije u donjem
abdomenu, karlici, bešici i uretri; posebno ako je mobilizacija odložena,
unos tečnosti minimalan, zatim retencija izazvana mehaničkom
opstrukcijom usled otoka otvora uretre nakon porođaja ili hipertrofije
prostate
- Urinarna inkontinencija; kod stariijih osoba koje su nepokretne
- Monitoring balansa tečnosti; npr kod pacijenata u šoku, septična
sanja
- Epiduralna/spinalna anestezija ili sedirani pacijenti
- Duboka besvesna stanja; stanja trovanja tricikličnim antidepresivima
- Ispiranje mokraćne bešike; u slučajevima izražene hematurije
- Pražnjenje mokraćne bešike pre, tokom ili posle hirurške intervencije
ili dijagnostičkog postupka
- Određivanje rezidualnog urina; u slučaju da nema portabilnog
ultrazvuka
- Uzimanje validnog uzorka urina; za bakteriološki pregled
- Davanje terapije; npr. hemioterapija kod karcinoma mokr. bešike, ili
kontrastna sredstva
Kontraindikacije za urinarnu kateterizaciju su:
- Povrede karlice; potvrđeno prisustvo krvi na otvoru uretre rektalnim
pregledom
- Prijapizam; tj. iznenadna, neprovocirana, neželjena bolna erekcija koja
traje duže od nekoliko sati
- Potvrđeno prisustvo suženja uretre; koje će otežati urinarnu
kateterizaciju
- Povrede mokraćne cevi
Neočekivane situacije i rešavanje problema:
- Urin ne otiče i primećeno je da je kateter u vaginalnom otvoru:
ostaviti kateter na mestu kao marker, uzeti nove sterilne rukavice i set za
kateterizaciju. Početi proceduru iz početka i postaviti novi kateter iznad
pogrešno postavljenog katetera. Kada je novi kateter postavljen, ukloniti
kateter iz vaginalnog otvora. Zbog rizika od prenosa infekcije, nikad ne
vaditi kateter iz vaginalnog i postavljati ga u otvor uretre.
- Pacijent pomera noge tokom procedure: ako nijedan deo nije
kontaminiran, zamoliti pacijenta da bude miran i nastaviti sa izvođenjem

90
 procedure. Ako su delovi opreme kontaminirani, prekinuti proceduru i
početi iz početka. Ako treba, zamoliti asistenta da smiruje pacijenta.
- U početku urin dobro otiče, a posle nekoliko sati protok
nestaje: proveriti da li se sistem prelama. Ako je pacijent promenio
poziciju, sistem i urin kesu možda treba pomeriti da se olakša drenaža
urina.
- Pacijent se žali na jak bol tokom naduvavanja kafa: ne povećavati
veličinu katetera, proveriti da li je plasiran kateter najmanje veličine sa
kafom od 10 ml. Veliki kateteri mogu uzrokovati iritaciju i traumu bešike i
uretre. Veći kafovi zauzimaju veći prostor u bešici i stvaraju dodatni
pritisak na dno bešike. Iritacija zida bešike i muskulusa detrusora mogu
do propuštanja. Ako ono perzistira, razmisliti o urinarnoj infekciji.
Proveriti da li je adekvatna količina tečnosti ubačena u kaf. Neispunjen
kaf može dovesti do pomeranja katetera u uretru, izazivajući spazam
uretre, bol i nelagodnost. Ako sumnjamo na to, ne gurati kateter dublje.
Ukloniti kateter i zameniti ga. Proceniti da li postoji konstipacija - Crevo
puno fekalnih masa može pritiskati lumen katetera i prevenirati drenažu.
Izvršiti intervencije za prevenciju ili tretiranje konstipacije.
Potencijalne komplikacije:
Trauma uretre (češća kod muškaraca zbog anatomskog oblika uretre – duža i kriva a u starijim
godinama prostata): primena lubrikanta, hematurija, infekcija i pijelonefritis (tretman antibioticima,
možda uklanjanje katetera i uzorak urina); traumatska hipospadija (nepravilno mokrenje kod
muškaraca) kod dugotrajne kateterizacije

70. Планирање, реализација, евалуација и документовање процедуре

катетеризације мокраћне бешике код жена
Ispitati pacijentove uobičajene navike u vezi sa eliminacijom ( kada je poslednji put mokrio? )
Oceniti stepen ograničenja i sposobnost pacijenta da pomogne pri intervenciji ( pod ograničenim
misli se na operaciju kuka ili povredu kičme, koje bi mogle da onemoguće neke pokrete pacijenta)
– Proveriti prisustvo otoka, zavoja, postavljenih sistema za intravensku infuziju, ekstenzije ili
druge sisteme koji bi mogli da utiču na pacijentovu sposobnost da pomogne pri intervenciji ili koji
bi mogli biti pomereni. Ispitati prisustvo bilo kog drugog stanja koje bi moglo da ometa prolaz
katetera, kao što je suženje uretre. Proceniti punoću mokraćne bešike pre izvođenja procedure,
palpacijom ili ultrazvučnom sonografijom. Pitati pacijenta da li je alegičan, posebno na lateks i
jod i da li je već rađena kateterizacija, ako je imao stalni kateter pitati zašto i koliko dugo.
Objasniti svrhu, proceduru, kako sam pacijent može sarađivti u zavisnosti od uzrasta i mentalnog
statusa. Potrebnu opremu staviti kraj postelje, oprati ruke i staviti čiste nesterilne rukavice.
Podesiti visinu postelje, postaviti pacijenta u supinaciju sa flektiranim nogama. Očistiti perinealnu
regiju antibakterijskim sredstvom, dobro isprati i posušiti. Skinuti rukavice, oprati ruke i navući
STERILNE rukavice – proveriti ispravnost katetera, PRE UBACIVANJA KATETERA NADUVATI
KAF, da bi se proverilo da li ispušta sadržaj., povezati kateter sa drenažnom kesom, dominantnom
rukom uhvatiti kateter, na kateter naneti lubrikant, nedominantnom rukom razmaknuti velike
usne i pažljivo uvoditi kateter u meatus 5 do 7,5 cm neprekidno držeći usne razmaknute, dok urin
ne krene da teče, naduvati kaf, fiksirati kateter za nogu i krevet i uzeti uzorak urina.
EVALUACIJA: očekivani ishodi su ostvareni kada:
- je kateter postavljen po principima asepse, a rezultat je istovremena
eliminacija urina i bešika nije distendirana
- pacijent ne doživi traumu, nego malo ili nimalo bola, a perineum ostane
čist i suv
DOKUMENTOVANJE: dokumentovati tip i veličinu katetera i kafa, kao i količinu tečnosti korišćene za
naduvavanje kafa. Zabeležiti pacijentovu toleranciju na proceduru, zabeležiti protok urina i uzimanje

90
uzorka. Dokumentovati i durge pojave kao što su promene u karakteristikama urina ili promene na
koži, ako je moguće zabeležiti unos tečnosti.
71. Планирање, реализација, евалуација и документовање процедуре
катетеризације мокраћне бешике код мушкараца

Ispitati pacijentove uobičajene navike u vezi sa eliminacijom ( kada je poslednji put mokrio? )
Oceniti stepen ograničenja i sposobnost pacijenta da pomogne pri intervenciji ( pod ograničenim
misli se na operaciju kuka ili povredu kičme, koje bi mogle da onemoguće neke pokrete pacijenta)
– Proveriti prisustvo otoka, zavoja, postavljenih sistema za intravensku infuziju, ekstenzije ili
druge sisteme koji bi mogli da utiču na pacijentovu sposobnost da pomogne pri intervenciji ili koji
bi mogli biti pomereni. Ispitati prisustvo bilo kog drugog stanja koje bi moglo da ometa prolaz
katetera, kao što je suženje uretre. Proceniti punoću mokraćne bešike pre izvođenja procedure,
palpacijom ili ultrazvučnom sonografijom. Pitati pacijenta da li je alegičan, posebno na lateks i
jod i da li je već rađena kateterizacija, ako je imao stalni kateter pitati zašto i koliko dugo.
Objasniti svrhu, proceduru, kako sam pacijent može sarađivti u zavisnosti od uzrasta i mentalnog
statusa. Potrebnu opremu staviti kraj postelje, oprati ruke i staviti čiste nesterilne rukavice.
Podesiti visinu postelje, postaviti pacijenta u ležeći položaj sa ispravljenim nogama. Očistiti
perinealnu regiju antibakterijskim sredstvom, dobro isprati i posušiti. Skinuti rukavice, oprati
ruke i navući STERILNE rukavice – proveriti ispravnost katetera, povezati kateter sa drenažnom
kesom, dominantnom rukom prihvatiti kateter, na kateter staviti lubrikant – neki urolozi stavljaju
lubrikant u špric pa direktno u otvor uretre – ovaj metod pomaže u sprečavanju povreda uretre
kao i infekcija urinarnog trakta, PRE UBACIVANJA KATETERA NADUVATI KAF, da bi se
proverilo da li ispušta sadržaj. nedominantnom rukom prihvatiti penis, ako nije obrezan, povući
unazad prepucijum, zatim blago podići i zateći penis pod uglom od 60 do 90˚, dominantnom
rukom čistiti penis dez. rastvorom od centra prema perifijeriji, zatim uzeti kateter u dominantnu
ruku, i polako uvoditi kateter u meatus, da bismo olakšali ubacivanje katetera, zamoliti pacijenta
da se oppusti i zakašlje u trenutku ubacivanja katetera, pojava otpora pri prolasku kroz sfinkter,
uvoditi kateter do pojave urina. Naduvati kaf tek nakon pojave urina.
EVALUACIJA: očekivani ishodi su ostvareni kada:
- je kateter postavljen po principima asepse, a rezultat je istovremena
eliminacija urina i bešika nije distendirana
- pacijent ne doživi traumu, nego malo ili nimalo bola, a perineum ostane
čist i suv
DOKUMENTOVANJE: dokumentovati tip i veličinu katetera i kafa, kao i količinu tečnosti korišćene za
naduvavanje kafa. Zabeležiti pacijentovu toleranciju na proceduru, zabeležiti protok urina i uzimanje
uzorka. Dokumentovati i durge pojave kao što su promene u karakteristikama urina ili promene na
koži, ako je moguće zabeležiti unos tečnosti.

72. Врсте уринарних катетера, општи принципи неге пацијента са уринарним

катетером и правила депласирања катетера
VRSTE URINARNIH KATETERA:
Po polu:
- kateteri za muškarce i
- žene (zbog različiteanatomske građe i dužine uretre)
Po veličini balona (KAf): kafovi različite veličine; 10, 20 i 30 ml
- najčešće se u praksi koristi kateter sa kafom od 10 ml. Koristiti sterilnu
vodu prilikom punjenja kafa a ne fiziološki rastvor jer partikule soli
kristalizuju i mogu otežati izduvavanje balona

90
Po materijalu:
- Lateks (max. 7 dana, idelno 3 dana)
- Plastični/poluvinil hlorid (privremeni – za intermitentnu
samokateterizaciju)
- Silikonski (do 12 nedelja)
Prema veličini katetera (1Fr = 0,33 mm):
- 12ch; najčešće dostupni za kliničku praksu, veći dijametar omogućuje
bržu drenažu i obično se koristi postoperativno,
- 14ch; najčešće dostupni za kliničku praksu, veći dijametar omogućuje
bržu drenažu i obično se koristi postoperativno, GENERALNO SE
NAJČEŠĆE KORISTI – Standardna dužina mu je oko 40 cm
- 16ch; najčešće dostupni za kliničku praksu, veći dijametar omogućuje
bržu drenažu i obično se koristi postoperativno,
- Kateteri za pedijatriju kaf 5 ml a dužina 15-30 cm
- PROSEČNA VELIČINA ZA ODRASLE JE 16-18Fr
Prema vremenu trajanja:
- Privremeni (bez balona – pravi kateter)
- Trajni kateter (balon, retencioni) dvokraki i trokraki
Prema vrsti:
- Nelaton (Robinson) – ravna cev koja ima zatvoreni završetak, se koristi za
kratkoročne kateterizacije
- Timman – ravna cev sa slepim krajem u obliku zakrivljenog kljuna
- Foley – ravna cev sa balončićem – kafom
- Pezerov – zakrivljena cev od gume, koji je na kraju ekspanzije i dve rupe
- Otovreni vrh tip ’’pištaljka’’
- Malekot – kao strelica
Specijalni kateter; trokraki foley kateter (treći kraj dozvoljava irigaciju bešike) – ima veći prečnik i
dozvoljava prolazak koaguluma kroz kateter u drenažnu kesu.
Tieman kateter; zakrivljen vrh 45˚ i omogućava lakši prolazak kroz uvećanu prostatu

ЕЛИМИНАЦИЈА СТОЛИЦЕ

73. Акт дефекације и фактори који утичу на елиминацију цревног садржаја -

столице (узраст – развојне фазе; дневне активности и стил живота; унос хране и
течности; емоционални статус; патолошка стања и процеси; лекови; дијагностички
поступци и хируршке процедуре)
Anatomija i fiziologija: u zubima se vrši sisanje, žvakanje, gutanje, tu se usitnjava hrana i priprema
za varenje; pljuvačne žlezde luče pljuvačku koju preko izvodnih kanala ubacuje u usnu duplju,
olakšava gutanje i razlaže skrob; jednjak transportuje hranu od ždrela do želuca (kako hrana silazi
niz jednjak epiglotis se zatvara i tako hrana ne može da zaluta u dušnik); želudac kontroliše ulazak
hrane, preko mišića se grči i tako i dalje gnječi i mrvi hranu, u njemu se luči HCl i pravi kiselu
sredinu koja je savršena za pepsin (enzim koji počinje sa razlaganjem proteina), kroz donji pilorični
sfinkter i kanal hrana izlazi iz želuca i ulazi u dvanaestopalačno crevo (duodenum) koje uz pomoć
žučne kese i soli iz jetre razlaže masti, hemijska prerada hrane, neutrališe kiselost itd; tanko crevo
dovršava varenje, sekrecija 2,5 l crevnog soka za 24h tokom 24h iz tankog u debelo crevo prelazi
0,5-4l himusa. Himus se meša sa crevnim sokom. Motoriku tankog creva kontrliše centar kič.
moždine, produžene moždine, hipotalamus, limbički sistem, ono što nije svareno odlazi u debelo
crevo gde upija vodu i vitamine, pa se neki delovi vraćaju u organizam a drugi izbacuju; rektum i

90
anus voljna eliminacija crevnog sadržaja, ona obuhvata: detekciju (osećaj punoće rektuma),
diskriminaciju (razlikovanje konzistencije sadržaja), kontinenciju (zadržavanje stolice), defekciju
(kontrolisana eliminacija) – Masovni peristaltički pokreti koji potiskuju feces, nastaju 1 do 4 puta u
24h kod većine ljudi.

 Na osnovu poziva za defekaciju iz HIPOTALAMIČKIH CENTARA u nishodnom pravcu

na spinalne centre defekcije, smanjuje se tonus PARASIMPATIČKIH nerava karlice.
Pod uticajem nerava opušta se spoljašnji analni sfinkter i feces se peristaltičkim
pokretima debelog creva eliminiše. Parasimpatički nervni sistem stimuliše peristaltiku
a simpatički inhibiše.
 Defekacija predstavlja pražnjenje debelog creva. Akt defekacije je uglavnom bezbolan;
učestalost je individualna ali uglavnom odrasle osobe imaju jednu stolicu dnevno, ali je
moguća defekacija i tri puta dnevno, odnosno nedeljno.
Formiranje fecesa i defekacija ne zavise samo od karakteristika unete hrane, već i do
mišićne i emocionalne aktivnosti čoveka. Fekalne mase pored mehaničkog dejstva
ispoljavaju i hemijske uticaje na hemoreceptore sluzokože sigmoidnog dela debelog
creva i rektuma. Zadržavanje fekalnih masa najpre zavisi od sfinktera anusa
unutrašnjeg – glatko mišićnog i spoljašnjeg (poprečno prugasta muskulatura). Pod
uticajem pudendalnih nerava opušta se spoljašnji analni sfinkter i feces se
peristaltičkim pokretima debelog creva eliminiše u spoljašnju sredinu. Istovremeno
dolazi do kontrakcija muskulature i brzog skraćivanja distalnog dela rektuma. U aktu
defekcije učestvuje i pomoćna muskulatura; kontrakcije mišića trbušnog zida,
kontrakcija dijafragme, zadržavanjem daha i zatvranjem glotisa (glasna žica) dovode do
povećanja intraabdominalnog pritiska 4-5 puta. Defekacija se olakšava i kontrakcijom
mišića karličnog dna, fleksijom butnih mišića, sedećim položajem (povećava se
pritisak na rektum).
FAKTORI KOJI UTIČU NA ELIMINACIJU CREVNOG SADRŽAJA:
- uzrast: novorođenče i odojče: karakteristike stolice kod odojčeta
zavise od toga da li se hrani MAJČINIM MLEKOM ili ADAPTIRANOM
MLEČNOM FORMULOM; majčino melko je lakše za razlaganje i
apsorpciju u crevima, stolica učestalija, ređe konzistencije, blaži miris,
broj stolica varira 2-10 puta na dan; adaptirana mlečna formula boja
varira žuto-smeđe kašaste konzistencije, intenzivnijeg mirisa zbog
nesvarenih proteina. Stolica varira 1-2 puta dnevno. Bez obzira na vrstu
mleka u stolici se mogu naći primese sluzi.
Odojčad ne mogu samovoljno da kontrolišu eliminaciju, potrebno je
objasniti roditeljima da dok je solica meka, dete nema opstipaciju,
ukoliko dođe do iste treba prvo menjati ishranu, dugotrajna primena
laksativa se ne primenjuje. Perzistentna opstipacija zahteva kliničko
ispitivanje. Malo dete: u uzrastu između 18-24 meseci nervna vlakna
koja inervišu unutrašnji i spoljašnji sfinkter postaju u potpunosti
razvijena, pa voljna kontrola defekacije postaje moguća. Uspešan
trening kontrole pražnjenja podrazumeva svesnost deteta za potrebama
pražnjenja, mogućnost da razgovara o toj potrebi, želju da zadovolji
signifikantnu osobu koja je uključena u trening i nagradu i ohrabrenje
za uspešno ponašanje. Obično se od 30 meseci ustali ujednačena
dnevna potreba za pražnjenjem creva, mada varira od deteta do deteta.
Ne treba kažnjavati decu i treba pomoći roditeljima da shvate
psihologiju raznih uzrasta. Deca školskog uzrasta, adolescenti i
odrasle osobe: kod starijih osoba je česta opstipacija, dijareja ili

90
 inkontinencija, mogu nastati kao posledia psihičkih promena ili načina
života.
- dnevne aktivnosti i stil života: većina ljudi ima šablon eliminacije
koji uključuje; učestalost, vreme, položaj i mesto – promena ovih
elemenata može narušiti rutinu i dovesti do opstipacije ili konstipacije.
- količina i kvalitet unete hrane i tečnosti: količina: zavisi od
količine i vrste hrane, hrana sa bogatim biljnim vlaknima – obilnija
stolica, obline dijaroične stolice sugerišu na poremećaj u tankom crevu
ili kolonu. Boja; novorođenčad prvih dana – mekonijum, odojčad -
žuta ili braon, odrasli – braon.
 Žuta boja zlata – kod odojčadi sa ubrzanom peristaltikom
 Tamno mrka boja – crveno meso, zeleno povrće (spanać)
 Svetlije boje – hrana bogata mlekom i mlečnim proizvodima a
siromašna mesom
 Bela/aholična stolica – nedostatak žuči
Neki lekovi mogu takođe da utiču na boju:

 tamno mrka – preparati gvožđa

 bela stolica – antacidna sredstva
 crna melena – krv u GORNJEM delu digestivnog trakta
 svetla, sveža krv – krv u donjem delu dig. trakta
Miris: zavisi od truljenja i fermentacije u nižim delovima int.
trakta, zavisi i od pH (neutralna ili slabo alkalna je fiziološki) –
krv u stolici daje specifičan miris. Opor (gorak) miris; fiziološki
i može biti uzrokovan hranom. Konzistencija: zavisi od unete
hrane i tečnosti i peristaltike; kraće vreme zadržavanja –
tečnija stolica; mnogi patološki procesi utiču na konzistenciju.
Oblik: fiziološki je cevastog oblika 2,5cm, u zavisnosti od stanja
kolona. Opstrukcije dig. trakta dovode do tanke stolice, poput
olovke, brza peristaltika dovodi do retke stolice, dugo
zadržavanje fekalnih masa u debelom crevu rezultuje pojavom
tvrde stolice. Sadržaj: fiziološki ima produkte varenja kao što
su žuč, sekreti, epitelne ćelije, bakt., neorganske materije,
vlakna mesa i masnoće itd. Patološki unutrašnja krvarenja,
inflamacija, infekcija – gnoj, mast, paraziti, krv, strana tela..
- emocionalni status: kod nekih ljudi anksioznost ima direktan uticaj
na motilitet gastrontestinalnog trakta, pa je visoka anksioznost često
praćena dijarejom. Osobe koje su hronično zabrinute i zadržavaju
probleme za sebe i negativna osećanja često imaju opstipaciju.
- patološka stanja/procesi: promene učestalosti pražnjenja mogu biti
jedne od prvih kliničih manifestacija bolesti;
 DIJAREJA – proliv (promena stolice usled povećanja tečnosti
u njoj pri čemu postaje učestala i vodenasta)
 FEKALNA INKONTINENCIJA – nemogućnost kontrolisanja
pražnjenja creva koja se odražava u nesposobnost zadržavanja
stolice
 OPSTIPACIJA – izostanak spontanog pražnjenja creva
 KONSTIPACIJA – otežano pražnjenje tvrde stolice
 FEKALNA IMPAKCIJA – zadržavanje formiranih veoma
čvrstih fekalnih masa unutar debelog creva
 INTESTINALNA OPSTRUKCIJA (Ileus) – prekid u pasaži
creva

90
  TENEZMI – lažni pozivi za defekaciju, kod nekih oboljenja
kada dolazi do poremećaja normalnog odnosa između poziva i
celishodnog akta pražnjenja
 ENKOPREZA – nekontrolisano pražnjenje i nakon 3. godine
do kad je normalno
- lekovi: postoje dve vrste lekova koji utiču na peristaltiku; LAKSATIVI
(povećavaju motilitet creva i količinu fecesa) i ANTIDIJAROIČNI
lekovi (inhibišu peristaltiku);;
 Opioidi, antacidi koji sadrže Aluminijum i antiholinergični
lekovi dovode do SMANJENJA motiliteta i opstipacije,
 Mnogi lekovi dovode do dijareje kao nuspojave, najčešće su to
antibiotici, dugotrajna primena istih povećava rizik za
CLOSTRIDIUM DIFFICILE.
 Mnogi lekovi dovode do krvarenja (antikoagulansi i aspirin) –
boja stolice varira od crvene do crne
 Preparati gvožđa uzrokuju crnu stolicu
 Antacidna sredstva – svetla bezbojna stolica
 Antibiotici boje stolicu zeleno sivu
 Inhalatorni anestetici dovode do inhibicije peristaltika,
blokirajući parasimpatičke impulse intestilne muskulature
- hirurške i dijagnostičke procedure: nakon abdominalne hirurške
procedure dolazi do atonije creva što može izazvati paralitički ileus,
ovaj kratkoročni period traje 12-24h a za to vreme je zabranjen unos
hrane i tečnost.Tokom ovog perioda pacijent često prima analgetike što
može da dovede do egzacerbacije(pogoršanja). Ukoliko stanje potraje,
javlja se nadutost (meteorizam) i simptomi akutne opstruukcije creva i
moguća je hirurška intervencija.
Pojedine dg. procedure zahtevaju dijetu, primena laksativa ili
sprovođenje klizme mogu uticati na uobičajeno vreme eliminacije.
Uzimanje barijumove kaše za dg može izazvati opstipaciju.
74. Промене у елиминацији цревног садржаја - столице
 DIJAREJA – proliv (promena stolice usled povećanja tečnosti u njoj pri čemu postaje
učestala i vodenasta)
 FEKALNA INKONTINENCIJA – nemogućnost kontrolisanja pražnjenja creva koja se
odražava u nesposobnost zadržavanja stolice
 OPSTIPACIJA – izostanak spontanog pražnjenja creva
 KONSTIPACIJA – otežano pražnjenje tvrde stolice
 FEKALNA IMPAKCIJA – zadržavanje formiranih veoma čvrstih fekalnih masa unutar
debelog creva
 INTESTINALNA OPSTRUKCIJA (Ileus) – prekid u pasaži creva
 TENEZMI – lažni pozivi za defekaciju, kod nekih oboljenja kada dolazi do poremećaja
normalnog odnosa između poziva i celishodnog akta pražnjenja
 ENKOPREZA – nekontrolisano pražnjenje i nakon 3. godine do kad je normalno
 MELENA – simptom koji se ogleda u tamno sjajnoj stolici, karakterističnog mirisa, što je
uzrokovano krvarenjem iz GORNJEG digestivnog trakta. Najčešći uzrok melene je ulkusna
bolest, krvarenje iz jednjaka.
 AHOLIČNA STOLICA – bela stolica koja se javlja kod nedostatka žuči
 STEATOREJA – prisustvo povećane masnoće u stolici Mogući biološki uzroci mogu biti
nedostatak žučnih kiselina ili nedostatak enzima gušterače.

90
75. Сестринска анамнеза код утврђивања промена (проблема) у елиминацији
цревног садржаја – столице
Za utvrđivanje promena u eliminaciji med. sestra koristi upitnik o crevnoj eliminaciji. Najčešće
pitanja vezana za utvrđivanje problema eliminacije su:
- UOBIČAJENI OBRAZAC ELIMINACIJE;
1. Koliko često imate imate stolicu?
2. Da li je to u neko posebno vreme tokom dana?
3. Kako izgleda Vaša stolica? Opis uobičajenih karakteristika (količina,
konzistencija, izgled, miris, boja, oblik)
- POMOĆ PRI ELIMINACIJI;
1. Da li koristite nešto što Vam pomaže pri defekaciji? (Prirodna
sredstva- tečnost hrana, farmakološke preparate – laksative, klizma)
- NAVEDENE PROMENE PRI ELIMINACIJI STOLICE;
1. Da li ste primetili neke promene u stolici?
2. Da li ste primetili krv u stolici? Pre toga utvrditi da li razlikuje boja
3. Da li ste primetili neke razlike u izgledu stolice (tanka stolica, sluz)
- AKUTELNI ILI PRETHODNI PROBLEM SA ELIMINACIJOM STOLICE;
1. Da li Vam Vaša creva izazivaju neki problem trenutno?
2. Priroda poremećaja?
3. Početak i učestalost?
4. Uzroci (fizički; unos hrane i tečnosti, fizička aktivnost, prethodne
operacije ili bolesti vezane za gastrointestinalni trakt, psihosocijalni
problemi; vezani za lekove)
5. Prisustvo bola?
6. Primenjene intervencije i rezultati?
- PRISUSTVO STOME; (Stoma je hirurški napravljen otvor koji izvodi
unutrašnji šuplji organ na kožu. Stome se nazivaju prema organu koji se
izvodi. Najčešće su ileostoma (na trbušni zid se izvodi deo tankog creva) i
kolostoma (na trbušni zid se izvodi deo debelog creva)).
1. Da li negujete Vašu kolostomu/ilieostomu?
2. Da li imate nekih problema vezanih za stomu?

76. Преглед столице и узимање узорака столице за преглед

Uzorkovanje vrši se po lekarskom nalogu. Dijagnostičke procedure stolice ukazuju na funkciju
digestivnog trakta ali i organih organa i sistema. Korišćenje rukavica za jednokratnu upotrebu je
neophodno pri bilo kakvom kontaktu i rukovanju sa uzorkom stolice. Higijena ruku vrši se, pre i
posle upotrebe rukavica. Posebnu pažnju treba obratiti kako se ne bi kontaminirala unutrašnja
strana posude u kojoj se nalazi stolica. Da bi se uzorak transportovao, važno je dobro ga spakovati,
pripremiti, zalepiti nalepnicu koja je adekvatno ispunjena.
UPUTSTVO ZA PACIJENTA; uzorkovanje stolice:
- prvo isprazniti mokraćnu bešiku, jer labratorijiski nalazi mogu biti
netačni ako stolica sadrži urin
- defekaciju obavaviti u čistu ili sterilnu specijalnu posudu ili lopatu, zato
što voda iz toaletne šolje može da utiče na rezultate
- ne stavljati toalet papir u specijalnu posudu ili lopatu zato što sadržaj
papira može da utiče na nalaze
- kada je obavljena defekacija obratiti se med. sestri kako bi se mogao uzeti
uzorak i poslati na analize
PROCENA STOLICE;

90
  makroskopski (izgled, boja, konzistencija, količina, primese, miris)
 biohemijski (okultno krvarenje, skrob, masti)
 mikroskopski (crevni paraziti)
 mikrobiološki (bakterije, crevni paraziti, gljivice)
UZORKOVANJE STOLICE ZA TEST NA OKULTNO KRVARENJE;
Unošenje nekih namirnica i lekova pre uzorkovanja stolice može da dovede do lažno pozitivnih
rezultata; crveno meso, iznutrice (jetra i bubrezi), losos, tunjevina, skuša i sardine, paradajz, karfiol,
ren, repa, lubenica, banana i soja. Lekovi kao što su: salicilati u dnevnoj dozi većoj od 325 mg, steroidi,
preparati gvožđa, antikoagulantna sredstva takođe mogu dovesti do lažno-pozitivnih rezultata.
Unošenje c vitamina može da produkuje lažno-negativne rezultate čak i kada je krvarenje eminentno
prisutvno.
Preporuke za pripremu pacijenta za testiranje na okultno krvarenje su:
- Pre testiranja izbegavati hranu 4 dana i lekove 7 dana koji mogu uticati na
rezultate
- Kod žena koje imaju menstuaciju, testiranje odgoditi za 3 dana nakon
završetka ciklusa
- Odložiti testiranje ukoliko postoji hematurija ili hemoroidalno krvarenje
- Odgoditi tesiranje ukoliko je pacijent imao krvarenje iz nosa ili grla
- Ukoliko je osoba ’’slepa za boje’’ tj. daltonista ne bi trebalo sama da
očitava rezultate
INFORMISATI PACIJENTA O ZNAČAJU UOBIČAJENOG SERIJSKOG
UZIMANJA UZORKA POSLE TRI DEFEKACIJE KAKO BI SE DOBILI ŠTO
VALIDNIJI REZULTATI. Sakupiti količinu koju preporučuju proizvođači
testova. Obavezno koristiti rukavice i voditi računa o higijeni ruku ako se
uzorak uzima iz lopate ili sa plastične kutije. Koristiti špatule ako se uzorak
stavlja na test trake. Dokumentovati rezultate testa. PLAVA PREBOJENOST
OZNAČAVA POZITIVNE REZULTATE. Informisati pacijenta o rezultatima
testa.
77. Сестринске дијагнозе, исходи неге, планирање и реализација здравствене неге
код промена у елиминацији цревног садржаја - столице (подстицање редовне
цревне елиминације, подстицање уноса течности, јачање тонуса мишића пода карлице
Sestrinske dijagnoze vezane za promene u eliminacija crevnog sadržaja:
- Usporen rast i razvoj deteta u vezi sa nemogućnošću postizanja kontrole
creva zbog nesaglasnosti ili neadekvatnog roditeljskog znanja,
- Neuravnotežena ishrana; unošenjekoličine manje od neophodnih dnevnih
potreba u vezi sa gubitkom apetita zbog flutualencije ili impakcije,
prolongirane dijareje
- Anksioznost u vezi sa smanjenom mogućnošću kontrole defekacije ili kao
reakcija na stomu
- Narušen fizički izgled u vezi sa stomom, potreba za korišćenjem pelena za
odrasle, kontinuirane epizode dijareje
- Hipovolemija (smanjen volumen krvi u cirkulaciji) u vezi sa hroničnom
dijarejom
- Narušen integritet kože u vezi sa dijarejm, fekalnom inkontinencijom
- Deficit znanja: trening creva u vezi sa nepostojanjem prethodnog iskustva
- Bol u vezi sa distenzijom creva, prolongiranom opstipacijom, fekalnom
inkontinencijom, hemoroidima
- Deficit samonege (ano-genilatlne regije) u vezi sa deficitom mobilnosti,
slabošću, konfuzijom
- Nedosttak samopoštovanja u vezi sa neophodnošću pomoći oko
pražnjenja creva, fekalne inkontinencije

90
 - Seksualna disfunkcija u vezi sa doživljajem promena u fizičkom izgledu,
nedostatkom interesovanja, gubitkom samopoštovanja
Planiranje zdravstvene nege kod pacijenata sa promenama u eliminaciji:
Pacijent će: imati mekanu, formiranu stolicu svakih 1-3 dana, bez nelagodnosti
Objasniti vezu između fekalne eliminacije i dijetetskih vlakana, unosa tečnosti, i fizikalne aktivnosti.
Povezati važnost javljanja lekaru ukoliko primeti promne u boji ili konzistenciji stolice.
Za pacijente sa konkretnim problemima eliminacije crevnog sadržaja – pacijent će: opisati svrhu i
funkciju svoje stome, unositi odgovarajuću količinu dijetetskih vlakana, posmatrati količinu i
konzistenciju stolice, izraziti prihvatanje svoje stome, demonstrirati negu kože oko stome,
blagovremeno odgovoriti na nagon za pražnjenje creva, doržati integritet kože perinealne regije.
Realizacija: podsticati pacijenta na vežbanje, skrenuti mu pažnju na pravilan položaj tokom defekacije,
pravilnu ishranu, obezbediti mu privatnost, i udobnost tokom akta defekacije.
Podučavanje pacijenta o ishrani: promocija većeg unosa biljnih vlakana i voća, najmanje osam čaša
vode dnevno uz fizičku aktivnost, pacijenta obučiti da velik unos biljnih vlakana bez dovoljnog unosa
tečnosti može dovesti do crevne opstrukcije
Učenje o laksativima: laksativi indikuju pražnjenje creva, neki od ovih lekova i sredstava su ricinisovo
ulje, sena, phenolphthalein i bisacodul, deluju HEMIJISKI, stimulišući peristaltiku.
Psyllium Hydrophilic povećava volumen crevnog sadržaja a time se psostiže mehanička stimulacija
creva – mineralna ulja omekšavaju crevni sadržaj. Najčešći laksativi su slani rastovri kao što je
magnezijum hidroksid i natrijum fosfat, deluju tako što povlače vodu u creva, stimulišući peristaltiku.
Laksativi su ponekad potrebni osobama sa ograničenom pokretljivošću ili kod smanjenog unosa hrane.
Ukoliko je prisutan abdominalni bol upotreba laksativa se ne preporučuje; laksativi se mogu koristiti
povremeno ali ne smeju previše često da ne bi došlo do zavisnosti.
78. Здравствена нега пацијента са опстипацијом/констипацијом
Opstipacija je izostanak spontante crevne eliminacije, dok konstipacija označava stanje
kada osoba ima retko i otežanu defekciju (svakih 3 dana ili duže), tvrde, oskudne
(nepotpune) i suve stolice ali i promenu uobičajenog šablona eliminacije crevnog sadržaja
vrlo često praćene osećajem nepotpunog pražnjenja. Smanjen želudačni motilitet usporava
pasažu fecesa kroz debelo crevo, rezultujući povećanjem apsorpcije tečnosti iz fekalnih
masa i uzrokuje nastajanje suve, čvrste stolice. Defekaciju često prati naprezanje, neki
ljudi imaju konstipaciju a ipak svakodnevno pražnjenje creva, dok neki ljudi imaju
defekciju tri puta nedeljno, a ipak nemaju konstipaciju.
Individue sa povećanim rizikom od opstipacije/konstipacije su pacijenti koji moraju da
miruju i koji koriste medikamente koji izazivaju opstipaciju (opioidna i antiholinergična
sredstva), pacijenti na redukcionoj dijeti koja podrazumeva smanjen unos tečnosti i hrane,
depresivni ljudi, pacijenti sa oboljenjima CNS-a ili lokalnim lezijama koje izazivaju bol.
Podučavanje pacijenta o ishrani: promocija većeg unosa biljnih vlakana (sočivo, ovas,
seme, pasulj, orašasti plodovi, laneno seme) i voća, najmanje osam čaša vode dnevno uz
fizičku aktivnost, pacijenta obučiti da velik unos biljnih vlakana bez dovoljnog unosa
tečnosti može dovesti do crevne opstrukcije.
Učenje o laksativima: laksativi indikuju pražnjenje creva, neki od ovih lekova i sredstava su
ricinisovo ulje, sena, phenolphthalein i bisacodul, deluju HEMIJISKI, stimulišući peristaltiku.
Psyllium Hydrophilic povećava volumen crevnog sadržaja a time se psostiže mehanička
stimulacija creva – mineralna ulja omekšavaju crevni sadržaj. Najčešći laksativi su slani rastovri
kao što je magnezijum hidroksid i natrijum fosfat, deluju tako što povlače vodu u creva, stimulišući
peristaltiku. Laksativi su ponekad potrebni osobama sa ograničenom pokretljivošću ili kod

90
 smanjenog unosa hrane. Ukoliko je prisutan abdominalni bol upotreba laksativa se ne
preporučuje; laksativi se mogu koristiti povremeno ali ne smeju previše često da ne bi došlo do
zavisnosti.
79. Здравствена нега пацијента са дијарејом
Dijareja je pojava više od 3 tečne stolice u toku dana, učestali pokreti creva ne izazivaju uvek dijareju
ali pacijent sa dijarejom ima učestalo pražnjenje creva. Dijareja je često praćena grčevima, kao i
mučninom i povraćanjem a u stolici se može identifikovati prisustvo krvi.
Bez obzira na uzrok nastanka, velika količina tečnosti i elektrolita može da se izgubi relativno brzo,
pogotovo kod odojčadi, male dece i starijih osoba. Ukoliko se dijareja ne leči, gubitak tečnosti i
elektrolita povećava rizik za nastanak komplikacija koje životno ugrožavaju pacijenta. Ukoliko je
oralan unos omogućen, posavetovati pacijenta da izbegava hladne napitke i masnu hranu, naročito
slatkiše.
Dodatne mere u sprovođenju zdravstvene nege kod pacijenta sa dijarejom: odmahh odgovoriti na
poziv pacijenta da lako dohvati lopatu odnosno stolicu za defekaciju. Kad god je moguće, ukloniti
uzorak dijareje. Prekid uzimanja medikamenata koji dovode do pojave dijareje,, nakon 1-3 dana
dovodi do normalizovanja stolice. Ukoliko postoji bilo kakva indikacija za pojavu fekalne impakcije,
lekar bi trebao da prepiše rektalni pregled pre nego što se započne sa antidijaroičnom terapijom.
Posebnu negu posvetiti regiji oko anusa zbog česte pojave irigacije. U nezi se koriste kreme za kožu,
masti ili puderi.
Učenje o bezbednosti hrane: prva mera predostrožnosti je obezbediti da se hrana na pravilan način
upotrebljava, priprema i čuva. Nikada ne kupovati hranu sa oštećenom ambalažom. Lako kvarljivu
hranu čuvati u frižideru, nikada ne konzumirati namirnice koje sadrže sirova jaja zbog mogućnosti
trovanja bakterijom. Mleveno meso kuvati dovoljno dugo, nakon kuvanja ne sme da ima rozu boju niti
ispušta rozi sok. Izbegavati serviranje kuvanog mesa na tacni ili dasci koja sadrži presno meso. Ne
koristiti noževe koji su prethodno korišćeni za sečenje presnog mesa, nikad ne seći meso na drvenoj
dasci.
Sprečavanje i kontrola putničke dijareje: putnička dijareja je najčešće uzrokovana bakterijiskim
enteropatogenima, virusima i parazitima, i to je najčešća bolest kod ljudi koji putuju iz razvijenih u
manje razvijene zemlje. Simptomi koji se javljaju su više od tri retke stolice u toku 24h, temperatura,
mučnina, povraćanje i pojava grčeva. Mere predostrožnosti podrazumevaju edukaciju o prevenciji i
strategiju samolečenja. Savetovati pacijenta da voće i povrće pre konzumiranja oljušti, da koristi suvu
hranu ili onu koja je adekvatno termički obrađena. Putnici bi trebalo da izbegavaju vodu iz česme,
kockice leda, sveže voće i salate, nepasterizovane sveže proizvode, hladne soseve i prelive kao i presnu i
podgrejanu hranu. Strategije u lečenju podrazumevaju hidrataciju flaširanom vodom, upotrebu
medikamenata kao što je Loperamid (smanjuje motilitet).
Lečenje dijareje prvenstveno zavisi da li je akutni ili hronični oblik. Akutna dijareja najčešće nastaje
kao bakterijiska ili virusna infekcija, reakcija na neki lek, ili kao posledica izmena u ishrani.
Karakteristiše je nagli početak, a traje nekoliko sati do nekoliko dana. Rehidrataija je ključ kod lečenja
akutne dijareje. Oralno unošenje tečnosti se preporučuje kod pacijenat koji mogu tolerisati, u
suprotnom je potrebna intravenska nadoknada tečnosti. Pacijentu i njegovoj familiji stalno treba
naglašavati važnost higijene ruku. Novorođenčad i deca zahtevaju više tečnosti od odraslih pacijenata.
Promene u balansu tečnosti i elektrolita se javljaju mnogo brže kod dece. Kod osoba starije životne
dobi posebno je važno održavanje balansa tečnosti, zbog povećanog rizika od dehidratacije,
volumenskog preopterećenja i elektrolitskog disbalansa. Hronični oblik dijareje obično traje 3-4
nedelje. Uzroci infekcije mogu biti različiti kao što su sulcerozni kolitis, sindrom malapsorcije
(poremećaj u apsorpciji jednostavnih hranjivih materija poput aminokiselina, masti, vitamina ili
prostih šećera u crevu), tumori, metaboličke bolesti ( dijabetes, hipertireoidizam), infekcija parazitima,
neželjena dejstva lekova, prekomerna upotreba laksativa ili alkohola, neki hirurški zahvati, ili kao
posledica radioterapije i hemioterapije. Hronična dijareja najčešće zahteva farmakološko lečenje uz
nadoknadu elektrolita i tečnosti. U svakom slučaju, kod oba tipa dijareje jako je važno identifikovati
uzrok nastanka. Fokus zdravstvene nege je na uklanjanju uzročnika, nadoknadi tečnosti i elektrolita, i

90
na ublažavanju simptoma. Oralna rehidratacija se uvek preporučuje kod metoda izbora, kad god je to
moguće, jer je jeftinija metoda i na taj način se izbegavaju intravenske komplikacije.

*Elektroliti: Svaki od elektrolita (natrijum, kalijum, magnezijum, kalcijum, hlorid, hidrogen fosfat) ima određenu funkciju u
organizmu i njihov balans je od višestruke važnosti za ljudsko telo. Oni regulišu ravnotežu tečnosti, brinu o pH krvi, održavaju
funkcije mišića i nerava. Takođe, važni su za hormonalnu ravnotežu, enzimske reakcije, iskoristivost glukoze, koštanu masu,
funkcije sistema za varenje, krvni pritisak, izgradnju i regeneraciju tkiva.

80. Здравствена нега пацијента са цревном инконтиненцијом

Crevna inkontinencija je nemogućnost analnog sfinktera da kontroliše eliminaciju crevnog
sadržaja. Uzrok inkontinencije je obično neko organsko oboljenje.
Sestrinske intervencije uključuju:
- zabeležiti kada se inkontinencija javlja,
- postaviti pacijentu posudu za prihvatanje stolice,
- ukoliko to ne pomogne, postaviti posudu jednakim intervalima,
obično na svakih sat vremena
- redovno sprovoditi higijenu anusa, održavati kožu čistom i suvom
- menjati posteljno i lično rublje kako bi se izbegao neprijatan miris,
iritacija kože i neprijatnost koju pacijent oseća
- (u dogovoru sa lekarom) primeniti SUPOZITORIJE (bolesnika
stavljamo u simsov položaj, lubrikant rastvorimo u vodi, stavljamo
supozitoriju oko 7 cm) i EVAKUACIONE KLIZME; ove metode
pomažu u pražnjenju donjeg dela kolona, smanjujući inkontinenciju
81. Поступци и процедуре здравствене неге усмерене ка редукцији флатуленције
Tokom 24h eliminiše se 100-500 ml gasova (flatusa) tokom defekcije ili izvan nje
flatulacijom. Kod meteorizma (nakupljanje gasova u digestivnom sistemu) zapremina
može da dostigne 3l ili više. Rastezanja debelog creva izaziva stanje diskomfora, osećaj
napinjanja i bolne osećaje. Gasovi u crevima imaju različito poreklo, delom gutanjem
hrane posebno aerofagija. Mikroflora creva – neke vrste hrane (pasulj, kupus, luk, crni
hleb, krompir i dr.) nadimaju stomak i izazivaju flaturaciju. Pacijentima je potrebno
objasniti koje namirnice da (ne) koriste u ishrani, kao i da se nakon završenog obroka ne
odmaraju, već da prošetaju kako bi pokrenuli crevnu peristaltiku i na taj način izbegli
pojavu nakupljanja gasova.
Primena klizme prilikom meteorizma: karminativne klizme; olakšavaju izbacivanje flatusa
iz creva i oslobađaju distenziju creva nastalu zbog gasova. Najčešće se koristi Mg Sulfat
(30ml), glicerin (60ml), topla voda (90ml)
82. Примена клизме (врсте, индикације и контраиндикације; врсте раствора; опрема)

Klizma predstavlja davanje tečnosti rektalnim putem. Klizme su tečni oblici lekova koji se primenjuju
rektalno. Jednodozni preparati koji sadrže jednu ili više rastvorenih supstanci, najčešće u vodi ili
glicerolu. Vrste klizmi:
- klizme za čišćenje: evakuaciona klizma; dejstva su čišćenje,
omekšavanje stolice i eliminacija gasova. Pribor: zaštitne rukavice i
kecelja, poprečni čaršav sa mušemom, sistem za klizmu (irigator) ili

90
 gumena pumpa, rektalni kateter ili rektalni nastavak, rastvor za klizmu
(zagrejan od 38 do 41˚C), toplomer za merenje toplote rastvora, duži
instrument tj hvataljka, tupferi od vate, lubrikant, špatule, papirna vata,
bubrežnjak, kompresa, sud za prihvatanje stolice, pelene, set za toaletu
posle klizme.
Kontraindikacije za evakuacionu klizmu su: ulcerozni kolitis, divertikuli,
perforacija creva, operacioni zahvati na debelom crevu, melena ili
prisustvo sveže krvi u stolici
- hranljive klizme: nutritivne klizme; Hranljivom klizmom se postiže
veštačko hranjenje. Preko sluzokože debelogcreva se resorbuju rastvori,
mineralne materije i vitamini.Hranljivoj klizmi predhodi evakuaciona
klizma ili laksantno sredstvo.Ova klizma se daje kap po kap.
- lekovite klizme; Lekovitom klizmom se u debelo crevo ubacuju lekovite
supstance gde se vrši njihova reapsorpcija. Pre lekovite klizme neophodno
je primeniti klizmu za čišćenje. Prilikom primene ove klizme se mora
voditi računa o : količini ubačenog leka; i brzini ubacivanja leka; kako se
ne bi postigao suprotan efekat to jest evakuaciona klizma.
Lekovita klizma se daje pomoću šprica ili irigator sistema. Lek se daje
sporo i posle lekovite klizme bolesnik miruje 30 minuta. Ova klizma se
daje kao mikroklizma ili ako su velike količine sprovodi se kap po kap.
- dijagnostičke klizme; Dijagnostička klizma se sprovodi u cilju
postavljanja dijagnoze. U debelocrevo se ubacuje kontrastno sredstvo.
Sredstva mogu biti fabrički pripremljenaili se prave neposredno pre
davanja klizme. I ovoj klizmi predhodi evakuacinaklizma.
Prema dužini katetera kojise postavlja i količini tečnosti koja se daje postoje:
- mikroklizma: mala klizma; kada se daje u rektum mala količina
rastvora od nekoliko ml do najviše 100 ml, najčešće su u pitanju lekovite
klizme – mikroklizma u užem smislu tzv. rektiole – lekovite klizme < 40 g
- standardna klizma: kada se rastvor daje u silazni deo debelog creva –
colon descendes, u zavisnosti od uzrasta zavisi količina tečnosti i dužina
katetera koji će se postaviti. 500-2000 ml tečnosti kateter (rektalni
nastavak) se uvodi 10-20 cm. Svrha je da tečnost dopre u silazni de
debelog creva.
- duboka klizma: naziva se i visoka klizma, primenjuje se kada se tečnost
daje iznat flekture, 1000-1500 ml tečnosti, nastavak se plasira do 30 cm.
Svrha ove klizme je da tečnost dopre do visokih delova debelog creva
83. Планирање, реализација, евалуација и документовање процедуре давања
ретенционе клизме
Retencione klizme – rastvor se zadržava u rektumu i/ili kolonu 30 min do 1h. Primenjuje se
u cilju eliminacije crevnog sadržaja. Kod opstipacije/konstipacije i impakcije često nije prvi izbor,
naprotiv može pogoršati stanje pacijenta. Prevencija nepovoljnog ispuštanja crevnog sadržaja tokom
hirurških i akušerskih intervencija;Pripreme za dg procedure (endoskopije i radiološki pregledi);
trening debelog creva pre primene dg, lekovite, hranljive klizme.
Kontraindikovane: kod nedavnih operacija kolona i rektuma, nedavni AIM, akutni abdomen
nepoznate etiologije.
OPREZ kod bolesnika sa aritmijama;
Dejstvo rastvora je:
- mehaničko; ostvaruje se količinom tečnosti koja se unosi, jer rasteže
zidove debelog creva, draži nervne završetke, što dovodi do pojačane
peristaltike i pražnjenja creva.

90
 - hemijsko; ostvaruje se toplom vodom kao i hemijskim materijama, koje se
dodaju u tečnost. One svojim dejstvom rastvaraju fekalne mase i
omogućavaju lakši prolaz kroz analni otvor.
Rastvor koji se koristi uvek je indikovan od strane lekara ili je utvrđen standardom ustanove, u praksi
se najčešće koriste rastvori;
 0,9 % NaCl
 glicerola (15 ml na 200 ml vode)
 parafinskog ulja (15 ml na 200 ml vode)
 sapun (3-5 ml na 1000ml vode)
 čaj od kamilice
Kod primene rastvora na bazi fosfata poseban oprez zbog neželjenih
dejstava
Razlozi zadržavanja rastvora kod retencione klizme:
- uljane klizme omešavaju stolicu, deluju povoljno na sluznicu, olakšavajući
defekaciju. ordinira se od 150 do 200 ml kod odraslih osoba
- karminativne klizme: olakšavaju izbacivanje flatusa iz creva i oslobađaju
distenziju creva nastalu zbog gasova, najčešće se koristi Mg Sulfat(30 ml)
– glicerin (60ml) – topla voda (90ml)
- lekovite klizme: omogućuju davanje lekova koji se apsorbuju preko
rektalne sluzokože
SET ZA PRIMENU KLIZME; IRIGATOR SET:
Neophodan za davanje klizme; sadrži posudu za rastvor (u obliku izgraduirane boce, pvc vreće),
providno crevo sa regulatorom protoka, kateter ili rektalni nastavak. Kod dece se mogu koristiti
kruškolike gumene pumpe i brizgalice od 50 i 100ml koje na svom kraju imaju kruškoliki gumeni
nastavak za aplikaciju.
PLANIRANJE: priprema pacijenta, priprema pribora i opreme, postupak postavljanja, postupak
provere, postupak praćenja, postupak dalje nege, dokumentovanje
REALIZACIJA: objasniti pacijentu proceduru u skladu sa uzrastom i mogućnostima razumevanja,
zbog čega je potrebno izvođenje procedure i značaj njegove saradnje tokom izvođenja iste. Potrebno je
da pacijent mokri pre izvođenja, postaviti ga u bočni simsov položaj. Obezbediti privatnost uz pomoć
paravana.
Priprema pribora:
zaštitne rukavice, zaštitna kecelja, poprečni čaršav sa mušemom/posteljina, podloga, sistem za klizmu
(irigator), ili gumena pumpa, rektalni kateter ili rektalni nastavak, rastvor za klizmu (zagrejan 38-
41˚C), toplomer za proveru toplote rastvora, duži instrument (hvataljka po peanu), tupferi od vate,
lubrikant, špatule, papirna vata, bubrežnjak, kompresa, sud za prihvatanje stolice, pelene, set za
toaletu posle klizme.
Neposredno davanje klizme: odgovarajući položaj – sestra posle higijene ruku navlači zaštitne
rukavice, postelju oslobodi tako što pokrivač savije u vidu tupfera i ispod njega zaštitnu kompresu.
Postavlja poprečni čaršav sa mušemom, ukoliko pacijent koristi više jastuka, ostavlja samo jedan,
skida donji deo pidžame, postavi pacijenta u položaj.

Priprema sistema za davanje rastvora:

stalak za irigator se postavi sa desne strane postelje, u irigator posudu ulije se odgovarajuća količina
tečnosti. Visina dna irigatora od postelje je od 30-45 cm kod standardne klizme, 60 cm kod duboke
klizme. Spojiti rekatlni kateter sa irigatorom. Špatulom naneti vazelin na tupfer i potom na kateter.
Proveriti toplomerom toplotu vode. Propustiti tečnost kroz sistem-crevo irigatora. Zatvoriti regulator.

Davanje rastvora:

90
sestra podstiče pacijenta da duboko diše tokom uvođenja katetera i ulivanja rastvora (opušta trbušnu
muskulaturu i ima povoljan psihički efekat). Sestra proceni izgled abdomena (npr. meteorizam),
nedominantnom rukom, pažljivo raširi gluteuse i proceni izgled anusa. Dominantnom rukom prihvata
kateter i lagano ga uvodi/ postavlja kroz anus u rektum. Kateter pridržava levom rukom, desnom
polako podešava regulator; optimalna brzina isticanja rastvora je 75-100 ml u minuti – irigaciona
klizma, tečnost lagano ističe i uliva se u debelo crevo. Ukoliko se pacijent požali na bol može se
nakratko zaustaviti davanje rastvora. Nakon isticanja predviđene količine rastvora kateter se izvlači
dominantom rukom i prihvata nedominantom rukom sa papirnom vatom. Kateter se odloži po
proceduri za medicinski otpad. Kod duboke klizme pacijent nakon isticanja 1/3 rastvora sa levog boka
okrene na leđa, potom kad istekne sledeća trećina tečnosti, okreće se na desni bok. Prilikom okretanja
davanje tečnosti se zaustavlja.

Zbrinjavanje pacijenta nakon pražnjenja stolice:

sestra navlači rukavice i pooću papirne vate/toalet papira obriše anogenitalnu regiju. Uklanja
upotrebljen noćni sud i postavlja čist. Toaletu anogenitalne regije sestra sprovodi sa dužim
instrumentom i većim tupferima od vate natopljenim rastvorom blagog antiseptika ili sapunice, potom
tupferima sa vodom. Koža se posuši papirnom vatom i kompresom, pomoći pacijentu da se obuče,
ukloniti čaršav, namstiti bolesniku postelju. Namestiti pacijenta u udoban položaj u zavisnosti od
opšteg stanja, otvoriti prozor, ukloniti paravan, raspremiti materijal. Tokom intervencije sestra
posebnu pažnju obraća na održavanje samopoštovanja kod pacijenta.

DOKUMENTACIJA: vreme izvođenja, veličinu primenjenog katetera, količinu i vrstu rastvora, temp,
vreme isticanja, opisati stolicu. Zapažanja u vezi sa izgledom abdomena i analnog otvora pre i posle
klizme. Evidentirati i eventualne poteškoće pri davanju (bol, osećaj nadutosti), reakcije pacijenta na
proceduru.

84. Планирање, реализација, евалуација и документовање процедуре давања

иригационе клизме
Irigiacione klizme – primenjeni rastvor se eliminiše odmah po davanju, najkasnije 15 min.
Primenjuje se u cilju eliminacije crevnog sadržaja. Kod opstipacije/konstipacije i impakcije često nije
prvi izbor, naprotiv može pogoršati stanje pacijenta. Prevencija nepovoljnog ispuštanja crevnog
sadržaja tokom hirurških i akušerskih intervencija;Pripreme za dg procedure (endoskopije i radiološki
pregledi); trening debelog creva pre primene dg, lekovite, hranljive klizme.
Kontraindikovane: kod nedavnih operacija kolona i rektuma, nedavni AIM, akutni abdomen
nepoznate etiologije.
OPREZ kod bolesnika sa aritmijama;
Dejstvo rastvora je:
- mehaničko; ostvaruje se količinom tečnosti koja se unosi, jer rasteže
zidove debelog creva, draži nervne završetke, što dovodi do pojačane
peristaltike i pražnjenja creva.
- hemijsko; ostvaruje se toplom vodom kao i hemijskim materijama, koje se
dodaju u tečnost. One svojim dejstvom rastvaraju fekalne mase i
omogućavaju lakši prolaz kroz analni otvor.
Rastvor koji se koristi uvek je indikovan od strane lekara ili je utvrđen standardom ustanove, u praksi
se najčešće koriste rastvori;
 0,9 % NaCl
 glicerola (15 ml na 200 ml vode)
 parafinskog ulja (15 ml na 200 ml vode)
 sapun (3-5 ml na 1000ml vode)

90
  čaj od kamilice
Kod primene rastvora na bazi fosfata poseban oprez zbog neželjenih
dejstava
Set za primenu klizme – irigacioni set:
Neophodan za davanje klizme; sadrži posudu za rastvor (u obliku izgraduirane boce, pvc vreće),
providno crevo sa regulatorom protoka, kateter ili rektalni nastavak. Kod dece se mogu koristiti
kruškolike gumene pumpe i brizgalice od 50 i 100ml koje na svom kraju imaju kruškoliki gumeni
nastavak za aplikaciju.
PLANIRANJE: priprema pacijenta, priprema pribora i opreme, postupak postavljanja, postupak
provere, postupak praćenja, postupak dalje nege, dokumentovanje
REALIZACIJA: objasniti pacijentu proceduru u skladu sa uzrastom i mogućnostima razumevanja,
zbog čega je potrebno izvođenje procedure i značaj njegove saradnje tokom izvođenja iste. Potrebno je
da pacijent mokri pre izvođenja, postaviti ga u bočni simsov položaj. Obezbediti privatnost uz pomoć
paravana.
Priprema pribora:
zaštitne rukavice, zaštitna kecelja, poprečni čaršav sa mušemom/posteljina, podloga, sistem za klizmu
(irigator), ili gumena pumpa, rektalni kateter ili rektalni nastavak, rastvor za klizmu (zagrejan 38-
41˚C), toplomer za proveru toplote rastvora, duži instrument (hvataljka po peanu), tupferi od vate,
lubrikant, špatule, papirna vata, bubrežnjak, kompresa, sud za prihvatanje stolice, pelene, set za
toaletu posle klizme.
Neposredno davanje klizme: odgovarajući položaj – sestra posle higijene ruku navlači zaštitne
rukavice, postelju oslobodi tako što pokrivač savije u vidu tupfera i ispod njega zaštitnu kompresu.
Postavlja poprečni čaršav sa mušemom, ukoliko pacijent koristi više jastuka, ostavlja samo jedan,
skida donji deo pidžame, postavi pacijenta u položaj.

Priprema sistema za davanje rastvora:

stalak za irigator se postavi sa desne strane postelje, u irigator posudu ulije se odgovarajuća količina
tečnosti. Visina dna irigatora od postelje je od 30-45 cm kod standardne klizme, 60 cm kod duboke
klizme. Spojiti rekatlni kateter sa irigatorom. Špatulom naneti vazelin na tupfer i potom na kateter.
Proveriti toplomerom toplotu vode. Propustiti tečnost kroz sistem-crevo irigatora. Zatvoriti regulator

Davanje rastvora:
sestra podstiče pacijenta da duboko diše tokom uvođenja katetera i ulivanja rastvora (opušta trbušnu
muskulaturu i ima povoljan psihički efekat). Sestra proceni izgled abdomena (npr. meteorizam),
nedominantnom rukom, pažljivo raširi gluteuse i proceni izgled anusa. Dominantnom rukom prihvata
kateter i lagano ga uvodi/ postavlja kroz anus u rektum. Kateter pridržava levom rukom, desnom
polako podešava regulator; optimalna brzina isticanja rastvora je 75-100 ml u minuti – irigaciona
klizma, tečnost lagano ističe i uliva se u debelo crevo. Ukoliko se pacijent požali na bol može se
nakratko zaustaviti davanje rastvora. Nakon isticanja predviđene količine rastvora kateter se izvlači
dominantom rukom i prihvata nedominantom rukom sa papirnom vatom. Kateter se odloži po
proceduri za medicinski otpad. Kod duboke klizme pacijent nakon isticanja 1/3 rastvora sa levog boka
okrene na leđa, potom kad istekne sledeća trećina tečnosti, okreće se na desni bok. Prilikom okretanja
davanje tečnosti se zaustavlja.

Zbrinjavanje pacijenta nakon pražnjenja stolice:

sestra navlači rukavice i pooću papirne vate/toalet papira obriše anogenitalnu regiju. Uklanja
upotrebljen noćni sud i postavlja čist. Toaletu anogenitalne regije sestra sprovodi sa dužim
instrumentom i većim tupferima od vate natopljenim rastvorom blagog antiseptika ili sapunice, potom
tupferima sa vodom. Koža se posuši papirnom vatom i kompresom, pomoći pacijentu da se obuče,

90
ukloniti čaršav, namstiti bolesniku postelju. Namestiti pacijenta u udoban položaj u zavisnosti od
opšteg stanja, otvoriti prozor, ukloniti paravan, raspremiti materijal. Tokom intervencije sestra
posebnu pažnju obraća na održavanje samopoštovanja kod pacijenta.

DOKUMENTACIJA: vreme izvođenja, veličinu primenjenog katetera, količinu i vrstu rastvora, temp,
vreme isticanja, opisati stolicu. Zapažanja u vezi sa izgledom abdomena i analnog otvora pre i posle
klizme. Evidentirati i eventualne poteškoće pri davanju (bol, osećaj nadutosti), reakcije pacijenta na
proceduru.

85. Планирање, реализација, евалуација и документовање поступака код фекалне

импакције
Stvrdnute fekalne impakcije u rektumu ili kolonu, koje ponekad imaju izgled kita, mogu otežavati i
sprečavati normalnu pasažu fecesa. Ukoliko se impaktirane fekalne mase ne odstrane digitalno,
klizmama ili hirurški, mogu dovesti do parcijalne ili kompletne crevne opstrukcije.
Impakcija može biti:
- organskog porekla (anorektalna oboljenja praćena bolom, tumori ili
neurogene lezije kolona)
- funkcionalna (voluminozni laksansi, antacidna sredstva, zaostali barijum
u crevima posle kontrasnog ispitivanja gastrointesitnalnog trakta, ishrana
sa malo ostataka, gladovanje, koprostaza kolona izazvana lekovima kao i
dugotrajna vezanost za postelju i iznurenost).
Anamnestički, bolesnik može navoditi podatak o zatvoru mada češće u smislu tečnih, vodenih stolica.
U stolici može biti krvi i sluzi. Fizikalnim pregledom konstatuje se distendiran abdomen
uz palpabilan tumefakt, “tumor”, dok se rektalnim tušeom identifikuju čvrste fekalne
mase. Stvrdnute fekalne mase mogu se digitalno razdrobiti ili istisnuti rekto’Skopom
(signoidiskopom). Klizma za čišćenje (najbolje u položaju ala vaš) ili irigacija kolona, u
slučaju fekalne impakcije lokalizovane na višem nivou kolona, mogu biti korisni.
Ponekad su neophodne klizme sa uljem posle kojih se vrši digitalna fragmentacija
impaktiranih masa a zatim se daju slane klizme. Klinički se manifestuje rektalnim
sindromom (lažni pozivi za defekaciju, osećaj pritiska u rektumu, izbacivanje sluzi i
seroznosangvinalentne tečnosti). Meteorizam (nadutost) je uvek prisutan.
Formiranjem fekaloma u gornjim segmentima kolona, javljaju se migrirajući bolovi u
trbuhu, najizraženiji u predelu cekuma i ascedensa. Kod impakcije fekalija u ampuli
rektuma digitalnim pregledom rektuma palpiraju se stvrdnute fekalne mase. Kod
lokalizacije u kolonu, palpatorno se opipava jedan ili više mekanih, neznato bolnih,
pokretnih "tumora" koji menjaju svoj oblik, mesto i veličinu. Čest je nalaz hemoroida,
analne fisure i prolapsa rektalne sluznice.

Pažnja: ako se fekalna impakcija uklanja digitalno može stimulisati nervus vagus i
izazvati bradikardiju.

90
 СПАВАЊЕ И ОДМОР

86. Функција, физиологија и фактори који утичу на спавање

87. Најчешћи поремећаји спавања
88. Процес здравствене неге у обезбеђивању квалитетног спавања и одмора
пацијенту

ЧУЛНЕ (СЕНЗОРНЕ) ФУНКЦИЈЕ

89. Компоненте чулног искуства: рецепција и перцепција и фактори који утичу на

чулну стимулацију
90. Поремећаји чулне перцепције (депривација, преоптерећење, дефицит и ментална
конфузија)
91. Сестринска процена пацијента са перцептивним поремећајима
92. Сестринске интервенције код пацијената са перцептивним поремећајима
93. Превентивни поступци код чулног преоптерећења или депривације

СЕКСУАЛНОСТ И СЕКСУАЛНО ЗДРАВЉЕ

94. Појам, дефиниција и аспекти сексуалности и сексуалног здравља

Ljudska seksualnost je zasnovana na biološkom modelu funkcionisanja ljudkse vrste, pojavljuje se u
svakom od nas i zajedno se razvijamo, a izražava se specifičnim kulturama, pravilima, ostvarivanjem
seksualnog kontakta, stavovima o moralnim i nemoralnim seksualnim navikama – obrasci seksualnog
ponašanja i odnosima između polova.
Definicija: SZO seksualnost posmatra kao integralnu komponentu ljudksog iskustva i obezbeđuje
holističku definiciju, seksualnosti kao integraciju somatskih, emocionalnih, intelekutalnih i društvenih
aspekata seksualnog bića na pozitivan način sa ciljem da se obogati i poboljša sopstvena ličnost,
komunikacijai ljubav.
SEKSUALNO ZDRAVLJE: Stanje fizičkog, emocionoalnog, mentalnog i socialnog blagostanja u
odnosu na seksualnost; to nije samo odsustvo bolesti, disfunkcije ili slabosti
Aspekti seksualne aktivnosti: percepcija sopstvenog tela, intimnost, bliskost i niz aktivnosti kojima se
iskazuje naklonost
Seksualnost uključuje koncept koji imamo o sebi kao seksualnom biću – seksualni self koncept

Seksualnost je skup osećaja, ponašanja, stavova, vrednosti koji se dovode u vezu sa seksualnom
željom i identitetom, to jest postojanjem svakog ljudskog bića kao polnog i rodnog, te seksualnog.
Kao integralni deo ljudskog razvoja kroz sve faze života, seksualnost uključuje fizičke, psihološke i
društvene komponente.

Pol osobe je biološka činjenica, konstatovana najčešće pri samom rođenju, pre svega na osnovu
genitalne anatomije ili fiziološko – organske razlike i određujemo ga kao muški ili ženski.
Rod predstavlja društveno-kulturno tumačenje muškog ili ženskog pola. Rod, drugim rečima, jeste
naša interpretacija anatomije i biologije, koja ima svoje posledice u svakodnevnom životu svih nas. U

90
zavisnosti od toga da li ste muškarac ili žena, bićete socijalizovani, vaspitani i tretirani na poseban
način, kako u porodici tako i u svim drugim društvenim institucijama.

Seksualna ekspresija:
- lični izraz: lični izbori; način oblačenja, govora, održavanja aspekta svog
seksualnog sebe
- međuljudski odnosi: način na koji se odnosimo prema drugima, u kojoj
meri smo fizički ili psihički povezani sa drugim osobama može reći ko
smo seksualno
- kulturno/obrazovno angažovanje: ono što smo pročitali, filmovi, muzika
koju slušamo
- seksualne aktivnosti: sami ili sa partnerom
Sa zdravstvenog aspekta seksualne ekspresija: granice oko seksualnog izražavanja su da one ne
uljučuju prisilne seksualne radnje i da je naše pravo da se izrazimo seksualno u ravnoteži sa pravima
drugih ljudi u skladu sa privatnošću i autonomijom.
Seksualna orijentacija:
- heteroseksualna orijentacija
- homoseksualna orijentacija
- biseksualna orijentacija
- aseksualna orijentacija
- transrodna osoba – može se identifikovati kao muško ili žensko / neko
čiji je rod drugačiji od onog kojeg su dobili pri rođenju

95. Фактори који утичу на сексуалност

Faktori koji utiču na seksualnost:

- porodica
- kultura
- religija
- lična očekivanja
- etika
- uzrast
Razvojni asppekti seksualnosti tokom životnog ciklusa:
 0-18 meseci: potreba za ljubavlju i taktilnom stimulacijom, dečaci imaju erekciju a devojčice
imaju orgazmički potencijal – ohrabriti roditelje da obezbede dovoljno fizičkog dodira,
odsustvo može dovesti do fizčke i mentalne nerazvijenosti
 1-3 godine: uspostavlja se kontrola nad radom creva i bešike (eliminacija) – oba pola uživaju u
milovanju genitalija, u stanju da identifikuju svoj rod – dozvoliti mališanima da odrede svoju
spremnost za toalet, bez kažnjavanja!
 4-6 godina: metode igre i oblačenja u skladu sa polnim identitetom – negativna preterana
rekacija od strane roditelja zbog masturbacija može dovesti do uverenja da su genitalije i seks
nešto loše i prljavo.
 6-10: postoji vezanost roditelju suprotnog pola, povećanje samosvesti – edukacija dece
 10-13: pubertet počinje za većinu devojaka i momaka sa razvojem sekundarnih karakteristika
– promena slike tela

90
  13-19: seksualne fantazije su uobičajene, masturbacija, početak seksualnih aktivnosti,
učestalost adolescenata u trudnoći raste- edukacija o merama kontracepcije i zaštite
 20-35: predbračni seks, razvijanje sopstvenih sistema vrednosti i vrednosti poštovanja drugih
– podsticati komunikaciju između partnera u vezi sa seksualnim potrebama i razlikama
 35-55: telesne promene kao rezultat menopauze, parovi se usresređuju na kvalitet a ne
kvantitet seksualnih iskustava – podrška
 55: orgazmi mogu postati kraći i manje intenzivni – vaginalni sekret smanjen – seksualna
aktivnost ne mora biti sprečena starošću, prilagođivanje telesnim promenama uz primenu
udobne pozicije za odnos
96. Промене у сексуалној функцији: дисфункционално понашање
Seksualno disfunkcionalno ponašanje ne može se striktno deliti na ona koja su nastala pod
uticajem telesnih odnosno psiholoških činilaca, seksualne disfunkcije su multidisciplinarno
područje u kome doprnost pored lekara različitih specijalnosti daju odnosno imaju i med. sestre.
- PRIMARNE SD: postoje od samog početka seksualne aktivnosti
- SEKUNDARNE SD/ stečene: jednog trenutka u životu posle perioda
uspešnog seksualnog funkcionisanja
- SITUACIONE SD: pojave u spec. okolnostima i situacijama dok se
uobičajeno ne javljaju
SEKSUALNE DISFUNKCIJE USLOVLJENE SU OPŠTIM MEDICINSKIM
USLOVIMA
Klasifikacija: seksualne disfunkcije kao poremećaji klasifikuju se u:
- SD povezane sa ciklusom seksualnog odgovara – poremećaji seksualne
želje, seksualnog uzbuđenja
- SD bolne seksualne disfunkcije – neorganski vaginizam, psihogeni
vaginizam.
- SD prouzrokovane medicinskim razlozima (hipoaktivni poremećaji,
poremećaji erekcije, dispareunija..)
97. Процес здравствене неге у очувању репродуктивног и сексуалног здравља
Procena i intervencije: primena skala i skorova, mernih instrumenata za procenu
- personalni pristup,
- faktori koji utiču na seksualnost
- sestrinska anamneza
Sestrinska dijagnoza:
- nedostatak samopoštovanja,
- neefikasan seksualni obrazac,
- rizik za narušenom percepcijom tela
- manjak znanja o kontracepciji
Planiranje:
- cilj
- ishod
- intervencije
- prioritet
- kontinuitet nege
- implementacija
Evaluacija: promocija - edukacija
- monitoring
Uloga med. sestre je pomoć pojedincu u obavljanju aktivnosti koje doprinose zdravlju ili oporavku
(mirnoj smrti), a koje bi obavljao samostalno, kada bi imao potrbbnu snagu, volju i znanje. Henderson
aktivnosti usmerene na zadovoljavanje potreba; disanje, hranjenje, eliminacija, kretanje, odmor i

90
spavanje, odevanje, temp., održavanje higijene, sigurnost, komunikacija,, religija, rad, rekreaicja i
učenje
Barijere u rešavanju problema seksualnosti: mitovi i predrasude visokoobrazovnih medicinskih
sestara, nedovoljno znanje i odsustvo veština, osećaj nelagode i stida
ДУХОВНОСТ У ЗДРАВСТВЕНОЈ НЕЗИ

98. Појам духовности у здравственој нези: дефиниција и димензије духовности

Duhovnost ili spiritualnost je domen ljudskosti koji se odnosi na način na koji pojedinci traže i
izražavaju smisao i svrhu, kao i na način na koji doživljavaju svoju povezanost sa trenutkom, sobom,
drugima, prirodom, sa onim što je značajno te sa onim što je za njih sveto.
Duhovnost nam pomaže da stovrimo životni kontekst, nije nužno u vezi sa određenim
sistemom verovanja ili religioznim obredima. Ona proizilazi iz naše veze sa samim sobom i sa drugima,
omogućava razvoj ličnog sistema vrednosti i traženja smisla u životu.

Domeni duhovnosti su:

- Domen verovanja i značenja
- Domen iskustva i emocije
- Domen religije, rituali, praksa
Duhovne potrebe; lična vera – verovanje ili neverovanje je od ključnog značaja za sposobnost
pojedinca da bi pronašli smisao njegove bolesti; duhovno zadovoljstvo - je osećaj lične bliskosti
svetovnom i sigurnosti u svojoj ljubavi;

99. Фактори који утичу на духовност

 Zdravlje, bolest – čovek je racionalno biće koje će se boriti da pronađe smisao svoje bolesti
ili invaliditetu ili će naći osećaj prihvatanja ili mir usred njegove patnje; Pojedinac ima
sposobnost da pronađe duhovni smisao u iskustvu bolesti koja vodi ka duhovnom
blagostanju bolesti – ova sposobnost da prihvate svoju bolest zavisi od duhovnih stavova i
ponašnja i pod uticajem je varijabli kao što su: ozbiljne bolesti, raspoložive socijalne
podrške i stresni životni događaji
’’Zdrava osoba’’ je neko ko ostaje optimista, zadovoljan i pun nade uprkos njegovoj
hroničnoj bolesti ili invaliditetu. On je duhovno dobro čak i u bolesti.
 Porodica
 Kultura
 Stresni životni događaji
 Sojialna podrška tj. nivo socijalne podrške
100. Класификација духовне неге
 Specijalizovana: Tretira duhovne probleme od pristupa
pacijentu, postavljanja dg i tretmana, posebno se bavi procenom i
tretmanom duhuvne patnje, emotivnog stresa i identifikovanjem
duhovnih resursa da pomogne pojedincima koji se suočavaju sa
ozbiljnim zdr. problemima.
 Suportivna: Pored osnovnog duhovnog staranja, obezbeđuje
lekare i/ili verske vođe; podrška fokusirana na verskom domenu,
uključujući savete, podršku, administraciju verskih obreda i više
fokusirane intervencije koje se odnose na pitanja koja su
identifikovana na primarnom duhovnom nivou zaštite u cilju

90
 promovisanja duhovnog blagostanja. Može da sadrži i psiho
socijalnu podršku.
 Primarna: Sastoji se od osnovne komunikacije sa pacijentom o
duhovnim pitanjima putem bilo eksplicitnih i/ili implicitnih
sredstava (samosvest, procena pacijent sa duhovnošću, dodatna
podrška i dijalog su ključne komponente komunkacije na ovom
nivou)

ЗДРАВСТВЕНА НЕГА У КУЋИ

101. Здравствена нега у кући корисника

Nega u kući predstavlja pružanje usluga za pacijente kada im je neophodan tretman ili podrška za
efikasno funkcionisanje u kućnom okruženju;
- sa akutnim i/ili hroničnim oboljenjima
- trajnim invaliditetom
- terminalnom stadijumu bolesti
Sestrinske intervencije usmerene na pružanje nege u celoj zajednici: sagledati životno okruženje,
socioekonomske, kulturološke i lične faktore koje utiču na zdravlje pojedinca i porodice
Prilagođavanje pacijentovoj životnoj sredini, a ne prilagođavanje pacijenta bolničkoj sredini,
sposobnost za fleksibilnost u realizovanju procedura zdr. nege u pacijentovom okruženju
ODGOVORNOST – u bolničkim uslovima uglavnom se predaje smena idućoj smeni, dok u nezi u kući
nema med. sestre kojoj se predaje odgovornost već se oslanja na članove porodice ili druge staratelje
koji nastavljaju brigu z pacijenta.
I faza nege u kući: pre ulaska u kuću; pacijent ima strah, bol da je napušten, članovi porodice zbog
nove uloge – staratelja,
medicinska sestra:
- u procesu dobijanja uputa/poziva
- kratka medicinska istorija u sklopu indikacija za negu u kući,
- što više info dg pacijenta, socioekonomski status,
- poziv/najava pacijentu – zakazivanje posete
- da li pacijentov staratelj može da odgovori na pitanja vezana za pacijenta
- planiran materijal koji će biti neophodan za negu prilikom ove posete
- dokumentacija
- mob telefon programiran sa brojevima hitnih službi
II faza nege u kući: ulazak u kuću;
- razvijanje odnosa poverenja sa porodicom
- procena/podaci
- formiranje dg
- planiranje ishoda sa pacijentom i porodicom
- planiranje i sporovođenje procedura nege
- imati u vidu da je gost u kući pacijenta i da on može prihvatiti ali i odbiti
određene procedure
- prihvatanje uslova u kojem pacijenti žive, tražiti dozvolu za kretanje po
kući npr. pranje ruku
- procenjuje se rizik nameštaja i potrebu da se prostor preuredi
- individualni plan nege
- potrebe
- procena: fizička, psihološka, ekološka, duhovna kulturna

90
Prikupljanje podataka prema gordonovm modelu (obrazac opažanja i održavanja zdravlja, eliminacije,
metabolički nutritivni obrazac, telesne aktivnosti, kognitivno perc. sposobnosti, sna i odmora,
samopažanja, uloge i međusobnih odnosa, seksualnosti i reproduktivnosti, suočavanja i podnošenje
stresa vrednosti i verovanja), deficit samozbrinjaanja i smanjena tj ograničena pokretljivost
Faktori kojij narušavaju zdravlje i bezbednost pacijenta; fizičko okruženje, porodica
Uloga porodice?
Dg nege:
- RIZIK NASTANKA INFEKIJE (prisustvo obilne drenaže rane i okruženja
koje nije čisto)
- NARUŠEN OPORAVAK U KUĆI
- ZAMENA ŽIVOTNIH ULOGA
- SPREMNOST ČLANOVA PORODICE ZA DOBIJANJE DODATNIH
ZNANJA

ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ПАЛИЈАТИВНЕ НЕГЕ

102. Основни принципи и циљеви здравствене неге пацијента у терминалној фази

болести (палијативно збрињавање)
Palijativno zbirnjavanje je aktivno sveukupno zbrinjavanje pacijenata čija je bolest neizlečiva –
fokusira se na unapređenje života ljudi sa odmaklom bolešću, maksimalno povećavajući
sposobnost te osobe da nastavi da funkcioniše što je moguće duže i pružajući podršku porodici ili
prijateljima koji se o njima staraju.
Ciljevi palijativnog zbirnjavanja:
- obezbeđuje ublažavanje bola i drugih simptoma bolesti;
- afirmiše život i umiranje posmatra kao normalan proces;
- smrt ne ubrzava, niti usporava;
- obezbeđuje sistem podrške kojim se pacijentima omogućava da vode što
aktivniji život do smrti;
- obezbeđuje sistem podrške porodici pacijenta tokom bolesti i nakon smrti
pacijenta – u periodu tugovanja
Palijativno zbrinjavanje može se primeniti već u ranim fazama bolesti uz druge terapije koje imaju za
cilj da produže život.
Holističko palijativno zbrinjavanje: SVEOBUHVATNA BRIGA O PACIJENTU!! – patnja prevazilazi
fizičke simptome i utiče na sve aspekte nečijeg života
Ciljevi palijativne nege: očuvati dostojanstvo bolesnika, umanjiti ili odgoditi patnju kod bolesnika,
osigurati kvalitet života do smrti, poštovati pacijentovu autonomnost, vrednosti i odluke, kontinuirano
revidirati ciljeve, minimizirati simptome distresa na kraju života, optimizirati odgovarajuće
suportivne intervencije i konzultacije, redukovati nepotrebne intervencije
Potrebe bolesnika su ublažavanje bola, pažnja i pripadanje, samopoštovanje i dostojanstvo,
saosećanje i komunikacija
103. Најчешћи симптоми и њихова контрола код пацијента у терминалној фази
болести
 anoreksija: gubitak apetitita često prati umiranje
 kaheksija: gubitak masnog tkiva i telesne težine prati bolest u terminalnoj fazi
 anksioznost: obično su uplašeni, plaše se lekara, bolnice, analiza, zabrinuti za svoje
stanje i žele podršku

90
  slabost, umor, fatigue: fiziološki, patološki
 opstipacija: posledica dugotrajnog ležanja, starosti, usporene peristaltike, anoreksije,
dehidratacije
 dijareja: kao posledica hemioterapija, radioterapije ili kao nus pojava nekih
medikamenata
 kašalj: kao posledica pušenja, astme, plućnih bolesti, citoterapije, srčane
dekompenzacije – otkloniti uzrok, aspiracija sekreta, vežbe disanja
 demencija: utiče na pamćenje, rasuđivanje, mišljenje, tako da dolazi do remećenja
dnevne funkcije života
 delirijum: dolazi do poremećaja nivoa svesti, u zavisnosti od nivoa pristupiti terapiji
 depresija: treba ih podsticati da iskažu svoja osećanja, uključiti psihologa, psihijatra,
sprovesti određenu terapiju
 dispnea: može biti posledica anemije, bola, anksioznosti – potrebno je ukloniti njen
uzrok i pratiti njeno pojačavanje
 štucanje: kao posledica distenzije želuca i usled sporijeg pražnjena creva – ublažavamo
pijenjem hladne vode, pojesti malo šećera, izazivanje kijanja..
 bol: procena- potrebno je ublažiti da bolesnik mirno dočeka kraj, primena analgetika per
os, IM, IV, primena nefarmakoloških metoda: tens, masaža, oblozi, čitanje, šetnje..
 promena sluzokože usne duplje: suvoća, karijs, osetljivost desni – sprečiti
neprijatan zadah i poboljšati unos rane i tečnosti
 vomitus i nauzeja: vrlo česti kod ovih bolesnika, obezbediti svež vazduh bez jakih
mirisa, rasporediti obroke u manjoj količini
 dekubitalne rane
 urinarne komplikacije
 poremećaji spavanja (insomnia)
104. Поступак након смрти пацијента
Kada u bolesničkoj sobi (jedinici) umre bolesnik, med. sestra treba da obavesti lekara i evidentira
vreme smrti u terapijsku listu velikim crvenim slovima. Lekar utvrđuje smrt.
Rani, ali nesigurni znaci smrti su:
- prestanak disanja i rada srca,
- nereaktivne zenice na svetlostnu draž,
- gubitak svih refleksa
Sigurni znaci smrti su:
- mrtvačka ukočenost (rigor mortis) – nastupa 1-2h nakon smrti i najjače je
izražena nakon 6-8h
- mrtvačke pege na koži i hladnoća (za svaki h telo se hladi za 1˚C)
- u slučaju potrebe smrt se potvrđuje i elektrokardiografski i
elektroencefalografski (prestanak srčane i moždane aktivnosti)
Svaka smrt se prijavljuje i zapisuje u određene registre. Ako bolesnik premine u bolnici u sobi u kojoj
ima drugih bolesnika, treba navući paravan, izvući jastuke, skinuti pokrivač, skinuti umrlog, ako je
imao nakit pred svedocima ga staviti u kesu, ruke staviti pored tela ili na grudi, potrebno je preminulog
oprati (2 osobe) u slučaju da zbog popuštanja sfinktera izlazi stolica i mokraća, potrbno ih je
odstraniti, potom staviti tampone u rektum i vaginu (kod žena) i očešljati. Odstraniti tubus, kanule,
katetere, i sve što je bolesnik imao. Ako je imao zubnu protezu, potrebno je staviti kako bi očuvao što
prirodniji izgled, potom podići donju vilicu i vezati je čvrsto, zavojem koji ide oko glave da bi usta
ostala zatvorena. Zatvoriti mu očne kapke i staviti preko njih vate nakvašene vodom. Karicu sa
imenom i prezimenom, matičnim brojem umrlog i označenim vremenom se stavlja na palac desne

90
noge a druga na grudi umrlog. Umrli ostaje u bolnici 2h nakon smrti, a transport se obavlja, najkraćim
putem kroz odeljenje do mrtvačnice.
Ako je porodica preminulog bila u bolnici u toku smrti, potrebno je dozvoliti im da ostnu sa
preminulim neko vreme, ako nisu tu, potrebno ih je pozvati u bolnicu i reći da se stanje pogoršava.
Kada porodica dođe treba biti umeren, izjaviti saučešće uputiti šta treba da rade i predati stvari
umrlog.

ОБАВЕЗНА ЛИТЕРАТУРА ЗА ПРИПРЕМУ ИСПИТА:

1. Баронски С, и др. Сестринске процедуре. Дата статус, 2010 (одабрана поглавља)

2. Предавања доступна на http://vle.medical.uns.ac.rs/

90