Naslov originala

L. J. Shen
The Devil Wears Black
Copyright ©2021 L. J. Shen All rights reserved.
 Za Lin i Lilijan,
moje omiljene dame iz književnog kluba
Dve osobine su zajedničke crnoj boji i đavolima.
Nalik
su tmini i nikad ne izlaze iz mode.
Čejs Blek, izvršni direktor Blek&Co.
 MUZIKA ZA KNJIGU

„Falling“ – Trevor Danijel

„Reckless“ – Hili
„Fire“ – Kasabijan
„Fisherman’s Blues“ – Voterbojs
„Love Me Less“ – Maks feat. Kvin XCII
„Drive“ – Kars
„Sympathy for the Devil“ – Roling Stouns
 PRVO POGLAVLJE
Medi

10. oktobar 1998.

Draga Medi,
U poslednje vreme veoma voliš žutu boju. U
stvari, juče si me pitala možeš li da se udaš za
nju. Nadam se da je i dalje stalno nosiš.
(Takođe se nadam da si našla nekog
prikladnog za brak.)
Zanimljivost dana. Kad su španski moreplovci
stigli do Amerike, pomislili su da suncokreti
sijaju jer su napravljeni od zlata.
Čovek je beskrajno kreativan!
Uvek budi kreativna.
Voli te,
Mama

♦♦♦
I zvanično, strefio me je šlog.
Sve činjenice ukazivale su na to. Odgledala sam dovoljno
epizoda Grejsine anatomije da bih sa sigurnošću postavila
dijagnozu:
Zbunjenost? Tu je.
Opšta utrnulost? Takođe.
Iznenadna glavobolja? Problemi s vidom? Nesiguran hod?
Klecava kolena? Štriklirano, štriklirano, štriklirano.
Dobro je što sam otišla da se vidim s lekarom. Doslovno.
Vraćala sam se kući s jednim od njih kad su se pojavili prvi
simptomi. Barem je odmah mogla da mi se ukaže prva pomoć
ako bude potrebno.
Zavukla sam ruke u žuti sako sa šljokicama i ljubičastim
tufnama (moj omiljeni), digla ramena i u želji da mi nestane s
očiju, zaškiljila u veliku siluetu koja je sedela na stepeništu
ispred zgrade u kojoj sam iznajmljivala stan.
I nije nestao, plavičasti odsjaj telefona osvetljavao mu je lice.
Letnji vazduh plesao je oko njega, pucketajući kao vatromet.
Sva smeđa svetla ulice hvatala su njegov profil kao da stoji pod
reflektorima u centru scene. Obuzela me je panika. Poznavala
sam samo jednog čoveka oko kojeg je univerzum igrao kao
aloha devojke.
Preko volje sam otpisala šlog.
Ne, ne bi se ni u snu usudio da se pojavi ovde. Pogotovo
nakon onog našeg ružnog rastanka.
„... I tako se moj mali pacijent nagnuo ka meni i rekao:
’Mogu li nešto u poverenju da vam kažem?’, a ja kao: ’Aha,
naravno’, očekujući da će mi reći kako mu se roditelji razvode.
’Konačno sam shvatio šta je moja mama po zanimanju.’ I šta je
u pitanju? Slušaj ovo, Medi.“ Itan, momak s kojim sam izašla,
pljesnuo se po kolenu, očigledno precenjujući duhovitost svoje
priče. „Moja mama je zubić-vila. Stavila mi je ajped pod jastuk
kad sam izgubio prvi zub. Ja sam najsrećnije dete na svetu!“
Itan je zabacio glavu i nasmejao se, nesvestan mog
unutrašnjeg stanja. Bio je zgodan, oči, kosa i mokasine gotovo
iste nijanse orah-smeđe, vitko telo trkača i Skubi Du kravata.
Istina, nije bio doktor San Snova. Više doktor Stvarni. I da,
ispričao mi je dvanaest dogodovština svojih malih pacijenata za
večerom u etiopskom restoranu, maltene padajući od smeha dok
je recitovao oštroumna dečja zapažanja. Ali Itan Gudman bio je
tačno tip momka koji mi je bio potreban u životu.
To sam naučila iz bolne lekcije muškarca na stepenicama.
„Dečje mudrosti.“ Igrala sam se minđušom-suncokretom.
„Nedostaje mi dečja nevinost. To je jedna od retkih osobina koju
bih volela da sam zadržala iz detinjstva.“
Silueta na mom stepeništu je ustala i okrenula se ka nama.
Digao je pogled s telefona i sreo se s mojim. Srce mi se izduvalo
kao balon, mlataralo je u drhtavim krugovima pre nego što je
palo na hrpu otromboljene gume u dnu stomaka.
Bio je to on.
Svih sto osamdeset osam centimetara isklesanih crta
nemilosrdnog seksepila. Uvijenog u besprekornu crnu košulju s
rukavima podvrnutim do laktova, koji su otkrivali podlaktice
debele kao moje butine, ožičene venama i mišićima. Lejla, moja
drugarica iz detinjstva a sada i prva komšinica, zvala ga je
Gaston iz Lepotice i zveri u stvarnom životu. „Melem za oči, ali
s karakterom zbog kojeg bi ga trebalo baciti s krova.“
Mrštio se kao da ni njemu nije jasno šta traži tu.
Sa začešljanom crnom kosom.
Kosim plavosivim očima junaka iz manga stripova.
S crtama lica grčkog boga zbog koga biste došli u iskušenje
da počinite ratni zločin u zamenu za priliku da kao životinja
zarijete zube u tu njegovu vilicu.
No, znala sam da nije ni gospodin San Snova ni gospodin
Stvarni.
Čejs Blek bio je đavo. Moj lični. Uvek u crnom sa surovim
komentarom navrh jezika, namerama nečasnim i lascivnim
poput njegovog osmeha. A ja? Nisu me džaba zvali Sveta Medi.
Ne bih mogla da budem zla čak ni da mi život od toga zavisi.
Što, srećom, nije bio slučaj.
„Stvarno? Voleo bih da sam sačuvao prvi zub koji mi je
ispao. Moje kuče ga je progutalo. Šta ćeš“, zapijukao je Itan
entuzijastično. Brzo sam okrenula glavu ka momku s kojim sam
izašla. „Naravno, s kučićima se razne stvari dešavaju. Kao kad
je došao pacijent – bože, čekaj samo da čuješ ovo – u moju
pedijatrijsku kliniku zbog sumnjivog osipa...“
„Itane?“ Stala sam u pola koraka jer nisam bila u stanju da se
usredsredim na još jednu njegovu slatku pričicu. Istina, bile su
očaravajuće, ali propast je bila doslovno na pragu, spremna da
raznese život na sve strane.
„Da, Medi?“
„Žao mi je, ali malo osećam mučninu.“ Što tehnički gledano i
nije bila laž. „Mislim da bi bilo bolje da se pozdravimo.“
„O, ne! Da nije od one tera sige? Ta etiopska jela od sirovog
mesa mogu da budu nezgodna.“ Itan se namrštio, pogledavši me
kao kučence, od čega mi se srce malo slomilo.
Hvala bogu da se previše zaneo pričama o pacijentima pa nije
primetio džinovskog muškarca koji je stajao ispred vrata moje
zgrade.
„Ne, nikako. Već nekoliko sati nije mi dobro. Mislim da me
je konačno slomilo.“ Bacila sam pogled ka Čejsu preko Itanovog
ramena, progutavši knedlu.
„Jesi li sigurna da ti ne treba pomoć?“
„Sasvim.“ S osmehom sam mu poravnala Skubi Du kravatu
na grudima.
„Sviđa mi se tvoj pozitivan stav. Zbog toga će svet biti bolji.“
Itanu su oči zaiskrile. Nagnuo se da me poljubi u čelo. Imao je
jamice na obrazima. Jamice su super. I Itan je bio super. Pa
zašto sam onda nestrpljivo žurila da se pozdravim s njim kako
bih mogla da ubijem neočekivanog gosta na stepeništu ispred
moje zgrade?
Da, sad sam se setila – zato što mi je Čejs Blek uništio život,
ostavio me u ruševinama da sastavljam razvaljene delove, svaki
komad krhotine naše veze duboko me je posekao.
Više o tome uskoro.
Samo sam morala da se pozdravim sa svojim savršenim,
„umalo da me spase od šloga“ doktorom Stvarnim.

♦♦♦
Dok sam prelazila ostatak puta do zgrade a srce mi šljapkalo u
grudima kao riba na suvom, zamišljala sam razne načine na koje
ću pozdraviti Čejsa. U svima njima, blazirana, deset centimetara
viša, nosim femme fatale Lubuten cipele s visokom štiklom
umesto ovih ravnih zelenih Babet mokasina.
Čudno, ne sećam se da sam ostavila đubre ispred vrata.
Dozvoli mi da te otpratim do kante, gospodine Blek.
Hteo bi da se izviniš? A za šta konkretno? Zato što si me
prevario ili zato što sam posle toga morala da uradim
ponižavajuća testiranja na seksualno prenosive bolesti, ili bi da
se izviniš samo zato što si mi protraćio dragoceno vreme?
Da se nisi izgubio, dušo? Hoćeš da ti pokažem gde je bordel?
Suvišno je reći da Čejs Blek nije budio sveticu u meni.
Stala sam na tri koraka od njega. Živci su mi bili istanjeni
koliko i haljina s breskvinim cvetovima i nerviralo me je što mi
uzbuđenje struji grudima. Podsetilo me je koliko sam bila luda
za njim. Predusretljiva. Potčinjena.
„Medison.“ Čejs je podigao bradu, gledajući me pažljivo niz
nos. Zvučalo je to kao naredba, a ne kao pozdrav. Snishodljivo
podizanje obrve takođe nije bilo primamljivo.
„Šta ti radiš tu?“, prosiktala sam.
„Hajdemo gore do tebe.“ Stavio je telefon u džep. Pravo na
stvar. Direktno. Bez pitanja, odmah hajdemo. Ni kako si. Ni
izvini što sam ti srce smrvio, čak ni kako je Dejzi, ozidudl (ili
esholdudl, kako ga sad zovu tvoji prijatelji jer im piša u cipele)
kojeg sam ti dao za Božić, iako si mi najmanje tri puta rekla da
si alergična na pse?1
Privukla sam peševe tankog letnjeg sakoa, besna na sebe što
mi prsti drhte. „Radije ne bih. Ako si krenuo da jebeš po
Njujorku, pogrešio si adresu. Mene možeš da precrtaš.“
Letnja vrelina krvarila je s asfalta i uvijala se oko mojih nogu
kao dim. Tama noći nimalo nije prigušila stvarnost. Menhetn je
bio lepljiv, podbuo od znoja i hormona. Ulice su vrvele od
parova i ajkulovskih jata turista, radnika galamdžija i
bezobraznih klinaca. Nisam želela scenu u javnosti, ali sam još
manje želela da mi se nađe u stanu. Znate onu izreku: Ako svako
može da ga ima, meni ne treba. To se odnosilo i na njegovo telo.
Nakon raskida trebalo mi je mnogo nedelja da izvučem iz
posteljine onaj jedinstveni Čejs Blek miris. Svuda me je pratio,
kao tamni oblak pun kiše. I dalje sam osećala otok od suza kad
bih pomislila na njega.
„Znam da si uznemirena“, započeo je opreznim tonom kao da
ulazi u pregovore s nepripitomljenim jazavcem.
Presekla sam ga, iznenađena sopstvenim samopouzdanjem.
„Uznemirena? Uznemirena sam kad mi se pokvari veš-mašina.
Kad mi kuče prožvaće plavi pončo koji sam kupila prošle zime, i
kad čekam novu sezonu Maskiranog pevača.“
Zinuo je, bez sumnje da bi se usprotivio, ali podigla sam ruku
i zamahala da bih naglasila:
„Ono što si ti meni uradio nije me uznemirilo, Čejs.
Opustošilo me je. Nije mi teško to da priznam jer sam te u toj
meri prevazišla da sam zaboravila kako sam se osećala dok sam
bila pod tobom.“ Jedva da sam uzela vazduh pre nego što sam
ispljunula još vulkanskog otrova na njega. „Ne, nećemo da
idemo gore. Šta god imaš da kažeš“, pokazala sam na beton
ispred nas, „ovo ti je bina.“
Prošao je prstima kroz kosu, tako crnu i meku da me je
zabolelo u grudima. Odmeravao me je kao da sam tempirana
bomba koju mora da demontira. Nisam mogla tačno da odredim
da li je iznerviran, da li se kaje ili je ogorčen. Izgledao je kao
kombinacija svega navedenog. Nikad nisam znala šta oseća čak
ni kad je bio duboko u meni. Ležala bih, gledala ga u oči i videla
samo sopstveni odraz kako zuri u mene.
Prekrstila sam ruke, pitajući se šta ga je navelo da me poseti.
Nije mi se javljao otkako smo raskinuli pre šest meseci. Ali čula
sam od Svena, mog šefa, da je Čejs dovodio žene u svoj
penthaus nakon našeg raskida. Moj šef i Čejs stanovali su u istoj
glamuroznoj zgradi na Park aveniji. Izgleda da ovaj drugi nije u
suzama tonuo u san.
„Molim te.“ Reči su se neudobno promeškoljile u njegovim
ustima kao da su šljunak. Čejs Blek nije navikao da lepo zamoli
za ono što mu treba. „Reč je o intimnim stvarima. Ne bih da me
cela ulica sluša.“
Iskopala sam ključeve iz torbice i zamarširala stepenicama. I
dalje je bio na prvom stepeniku i progorevao mi je pogledom
rupu u leđima. Prvi put da me nije ledeno pogledao, a ja sam
bila potpuno imuna na to. Gurnula sam ulazna vrata zgrade,
ignorišući njegovu molbu. Čudno, uvek sam mislila da ću se
bogovski osećati kad mu budem vratila milo za drago. Ali sad su
se moja osećanja vrtložila oko povređenosti, ljutnje i
zbunjenosti. Trijumfa nije bilo na vidiku, a likovanje je bilo
kilometrima daleko. Već sam gotovo prešla preko praga kad su
me zaustavile njegove reči:
„Previše se plašiš da mi posvetiš deset minuta svog
vremena?“, izazivao je. Podsmeh u njegovom glasu zabio mi se
kao nož u leđa. Ukočila sam se. Sad sam ga prepoznala. Hladan,
proračunat. Razigrano nemilosrdan. „Ako si me prevazišla i
nimalo nisi u iskušenju da budeš poda mnom, možeš da se vratiš
svojoj blaženoj egzistenciji oslobođenoj od Čejsa nakon što ti
kažem šta mi je na srcu.“
Uplašena? Misli da sam uplašena? Da sam iole otpornija na
njegov šarm, stvarno bi mi pripalo muka što ga vidim.
Okrenula sam se, izbacivši kuk s ljubaznim osmehom na
usnama. „Malo smo nadmeni?“
„Koliko je potrebno da ti privučem pažnju“, odgovorio je
hladnokrvno.
Izgledao je kao čovek koji ne želi da bude tu.
Uostalom, zašto je uopšte došao?
„Pet minuta biće ti više nego dovoljno, i budi pristojan.“
Uperila sam ključeve u njega.
„Ne pomerio se s mesta.“ Stavio je ruku na grudi u
podrugljivom gestu.
„Barem nam se želje podudaraju.“
To mu je izmamilo osmeh. Krenula sam ka svom stanu na
drugom spratu, ne osvrćući se da vidim je li pošao za mnom.
Pokušavala sam da razvrstam razloge njegovog dolaska. Možda
se upravo vratio s rehabilitacije, neuspešnog lečenja destruktivne
zavisnosti od seksa. Bili smo zajedno samo šest meseci i tokom
tog vremena bilo je jasno da se Čejs neće smiriti dok leđa ne
oderem na tepihu i dok ne bude siguran da ću sutra klecavih
kolena nabadati naokolo. Nije da sam na to imala pritužbi – seks
je bio deo veze koji je dobro funkcionisao – ali bio je nezasit
mačor.
Da, zaključila sam. Ovo je verovatno deo njegovog procesa
oporavka u dvanaest koraka. Nadoknada štete onima koje je
povredio. Izviniće se, otići i oboje ćemo moći da stavimo tačku
na naš odnos. Pročišćujuće iskustvo, u stvari. To bi započinjanje
nečeg novog s Itanom učinilo još savršenijim.
„Tačno čujem kako previše razmišljaš“, progunđao je Čejs,
penjući se stepenicama iza mene. Začudo, to uopšte nije zvučalo
kao izvinjenje. Samo njegovo uobičajeno nadmeno ponašanje.
„A ja tačno osećam da mi gledaš dupe“, ravno sam uzvratila.
„Možeš da osetiš i druge delove mog tela ako već tome
naginješ.“
Ne kolji ga tupim nožem, Medi. Nije vredan robije.
„Ko je momak?“ Zevnuo je provokativno. Uvek je bilo
vragolastog prizvuka u njegovim rečima. Sve je izgovarao u
ravnodušnom maniru, s daškom ironije kako bi podsetio da je
bolji od mene.
„Vau!“ Odmahnula sam glavom otpuhnuvši. Imao je drskosti
da me pita za Itana.
„Vau? Da nije reper? U tom slučaju treba mu kompletna
promena imidža. Reci mu za Blek&Co. klub. Imamo promotivne
popuste za usluge stilista.“
Pokazala sam mu srednji prst, ne okrećući se, ignorišući
njegov mračni prigušeni smeh.
Stali smo kod mojih vrata. Lejla je stanovala preko puta
mene, u stanu koji je pretvoren u garsonjeru kad je gazda
podelio svoju imovinu napola. Lejla se prva preselila u Njujork,
odmah nakon mature. Kad mi je rekla da će garsonjera preko
puta njene biti slobodna jer se par koji je iznajmljuje seli u
Singapur, a vlasnik preferira uredne stanare koji plaćaju kiriju na
vreme, iskoristila sam tu povoljnu priliku. Lejla je vaspitačica
preko dana, a bebisiterka uveče da bi uvećala prihode. Teško mi
je bilo da se setim kad je poslednji put bila bez bebe u naručju i
kad nije isecala slova i brojke, pripremajući se za posao.
Zalepila bi reč dana na svoja vrata svakog jutra. Bio je to sjajan
način da mi se obrati kad ne bismo stigle da porazgovaramo.
Tokom godina vezala sam se za Lejline reči dana. Bile su mi
drugari, saputnici, neka vrsta malih predznaka. Predviđanja kako
će proteći dan. Žureći na posao, nisam videla šta je za danas
izabrala.
Bacila sam odsutno pogled ka njenim vratima dok sam
stavljala ključ u bravu.
Opasnost: mogućnost da dođe do povrede, bol, šteta ili
gubitak.
Preplavilo me je osećanje da tonem. Smestilo se u dnu kičme,
uporno pritiskajući. „Nisi došao da se izviniš, zar ne?“ Rekla
sam bez daha, i dalje gledajući u vrata.
„Da se izvinim?“ Njegove ruke došle su otpozadi da se
smeste iznad moje glave. Njegov topao dah kliznuo mi je pozadi
po vratu. Od toga su mi se naježile dlačice na temenu. Efekat
Čejs. „Zašto, kog đavola?!“
Otvorila sam vrata i pustila Čejsa u svoj stan. Na svoju
teritoriju. U svoj život.
Bolno svesna činjenice da je spalio moje kraljevstvo
poslednji put kad je uleteo u njega.
 DRUGO POGLAVLJE
Medi

2. jul 1999.

Draga Medi,
Danas smo zajedno stavile uvele bele rade gospođe
Hanam među stranice tvoje stare knjige. Rekla si da
zaslužuju da se lepo sahrane jer ti ih je žao. Od tvoje
saosećajnosti grlo mi se steglo. Zato sam se okrenula i
izašla iz sobe. A ne zbog polena. Naravno da mi polen ne
smeta. Pa, bože, ja sam cvećarka!
Zanimljiva činjenica: bele rade su simbol čednosti,
novog početka.
Nadam se da si i dalje dobrodušna, saosećajna i da si
svesna da je svaki dan novi početak.
Voli te,
Zauvek,
Mama

♦♦♦
Zbacila sam cipele, udarile su o zid. Dejzi je dojurila iz svog
kreveca na prozorskoj dasci pored cveća, mašući repom kad je
počela da me liže između prstiju u znak pozdrava. Istini za
volju, ta njena navika nije priličila dami, ali spadala je u
najmanje destruktivne.
„Čemu dugujem ovo nezadovoljstvo, gospodine Blek?“,
skinula sam žuti sako.
„Imamo problem.“ Čejs je pomazio Dejzi pre nego što je
ušao u moju garsonjeru. Činilo se da je nepravedno, gotovo
uvrnuto što sam potrošila toliko suza i besanih noći mireći se s
činjenicom da se nikad više neće naći u mojoj kuhinji, samo da
bi se... opet našao u njoj. Kao da se ništa nije desilo. Kao da se
ništa nije promenilo. Ali to nije bilo tačno. Ja sam se promenila.
Čejs je otvorio frižider, uzeo dijet koka-kolu – moju dijet
koka-kolu – i otvorio je pre nego što se naslonio na radnu ploču
i otpio gutljaj.
Zurila sam u njega, pitajući se da nije možda dobio šlog.
Gledao je oko sebe po mom zgužvanom, malom stambenom
prostoru, bez sumnje praveći inventar onoga što sam promenila
otkako je poslednji put bio tu. Nove tapete iz Antropolodžija,
čista posteljina i (najmanje primetno, ali svejedno prisutno)
novo ulegnuće u mom srcu, oblika njegove gvozdene pesnice.
Upalio je svetla – imala sam jedan prekidač za ceo stan – i
zvižduknuo.
Pod neopraštajućim LED svetlom, primetila sam da izgleda
neuredno, da je neobrijan. Oči su mu bile krvave, košulja malo
izgužvana. Frizuri od dvesta dolara očajnički je trebalo
skraćivanje. Nimalo nalik zgodnom, besprekornom plejboju za
kakvog se smatrao. Kao da je svet konačno odlučio da svali
svoju težinu na njegova veličanstvena pleća.
„Izgleda da si prirasla mojima za srce“, priznao je opušteno,
kao da su šanse za to bile ravne pojavi jednoroga.
Krenula sam ka njemu i otela mu koka-kolu. Otpila sam
gutljaj iz principa i spustila limenku na pult između nas. „I?“
„Moja majka ne prestaje da priča o banana-hlebu koji si
obećala da ćeš joj napraviti, sestrin životni san je da ti postane
najbolja prijateljica otkako si joj isplela onu kapu, a moj otac se
kune da si žena snova svakog muškarca.“
„Slučajno i ja imam visoko mišljenje o tvojoj porodici“, rekla
sam istinu. Blekovi nimalo nisu bili nalik potomku kojeg su
greškom izmrestili u svet. Bili su fini, dobrodušni, saosećajni i
gostoljubivi. Uvek s osmehom i, što je još važnije, s čašom vina
za mene.
„Ali ne i o meni“, počastio me je hedonističkim kezom koji je
sugerisao da mu prija što ga ne vole. Kao da je time postigao
cilj. Prešao na viši nivo u video-igrici.
„O tebi, ne.“ Kratko sam klimnula glavom. „I zato te laskanje
nikud neće odvesti.“
„I ne pokušavam nikud da odem s tobom“, uverio me je,
grudi su mu se raširile ispod košulje. Fantom njegovog mirisa –
šumovitog i muževnog afteršejva – doplovio je do mojih
nozdrva, nateravši me da zatreperim. „Barem ne onako kako ti
misliš.“
„Pređi na stvar, Čejse.“ Uzdahnula sam, oborila pogled i
promrdala prstima na nozi. Želela sam da ode kako bih mogla da
se zavučem pod jorgan i da gledam Supernatural. Samo je
zdrava doza Džensena Eklsa u kombinaciji s nezdravim
količinama čokolade i impulsivnog šopinga preko interneta
mogla spasti veče. Uz vino. Ubila bih za flašu vina. I da po
mogućstvu žrtva bude muškarac koji je stajao preda mnom.
„Tu je problem“, rekao je.
Kao i uvek s njim. Blenula sam belo u njega da bi mogao da
nastavi. Onda je uradio najčudniju stvar na svetu. Kao... da...
se... žacnuo? Čejs Blek.
„Možda sam zaboravio da im pomenem da smo raskinuli“,
rekao je oprezno, skrenuvši pogled ka Dejzi, koja je trenutno
zaskakala nogu od kauča s oduševljenim psećim osmehom.
„Molim?“ Trznula sam glavom ka njemu, zaškrgutavši
zubima. „Prošlo je šest meseci.“ I tri dana. I dvadeset jedan sat.
Mada nisam brojala. „Pa, šta si čekao dosad?“
Protrljao joj je čekinje, pogleda i dalje uprtog u moje bestidno
kuče. „Iskren da budem, mislio sam da ćeš shvatiti da si
preterano burno reagovala i da ćeš se vratiti.“
Da sam lik iz crtanog filma, vilica bi mi pala do poda a jezik
bi mi se otkotrljao kao crveni tepih i udario u vrata, kroz koja bi
kasnije proleteo Čejs, ostavljajući rupu u obliku siluete svog
tela.
Pritisla sam očne kapke, teško uzdahnuvši. „Šališ se. Reci mi
da se šališ.“
„Imam bolji smisao za humor.“
„E, pa, nadam se da ti je smisao za orijentaciju u prostoru
jednako dobar da bi mogao da nađeš vrata i vratiš se svojima da
im kažeš da smo zauvek raskrstili.“
Otišla sam do vrata, širom ih otvorila i pokazala mu da ode,
cimnuvši glavom.
„Ima još toga.“ Čejs je ostao naslonjen u kuhinji s rukama
nonšalantno zavučenim u džep. Imao je nekoliko poza koje su
mu bile obeležje, a koje su bile istetovirane s unutrašnje strane
mojih očnih kapaka da mi se nađu za loše dane.
Čejs opušteno naslonjen na nepokretni objekat.
Čejs koji se drži za vrh dovratka, bicepsi i tricepsi bujaju iz
njegove majice kratkih rukava.
Čejs s rukom zavučenom u prednji džep pantalona, seksi
pogledom polako me svlači.
U suštini, imala sam čitav katalog samoindukovanih
orgazama samo na osnovu izgleda svog bivšeg momka. Što je,
moram priznati, predstavljalo nivo patetičnosti koji je zahtevao
zaseban stručni naziv.
„Hteo sam da im kažem pre nekoliko nedelja da više nismo
zajedno, ali otac me je pretekao s lošim vestima.“
„Strašno! Da se nije superjahta pokvarila?“ Stavila sam ruku
preko grudi, glumeći zabrinutost. Ronan Blek, vlasnik
Blek&Co., najprometnije robne kuće na Menhetnu, vodio je
očaravajući život pun putovanja, privatnih mlaznjaka i
grandioznih porodičnih okupljanja. Ipak, ostao mi je gorak ukus
u ustima što podrugljivo govorim o ljudima koji su me s
dobrodošlicom primili u svoj svet.
„Ima rak u poodmakloj fazi. Prostate. Proširio se na kosti.
Bubrege. Krv. Nije išao na preglede. Majka ga je godinama
molila da se pregleda, ali bio je tvrdoglav. Da i ne pominjem da
je u neizlečivoj fazi. Ostalo mu je samo tri meseca.“ Zastao je.
„U najboljem slučaju.“
Preneo je vesti ravnim glasom, nepromenljivog izraza lica. I
dalje je gledao Dejzi, koja je odustala od kauča, raširivši noge
ispred Čejsa i tražeći da je mazi po stomaku. Nagnuo se i počeo
odsutno da je češka, čekajući da upijem ono što je rekao.
Njegove reči natopile su me kao otrov, šireći se sporo i
smrtonosno. Pogodile su me negde duboko, u tvrdo klupko bola
koje sam držala u stomaku. Mamino klupko. Znala sam da su
Čejs i njegov otac bliski. Takođe sam znala da je Čejs gord i da
nikad neće pokazati slabost, posebno ne pred nekim ko ga mrzi.
Kolena su mi se ukočila, vazduh se zaglavio u grlu, odbijajući
da uđe u pluća.
Odolela sam želji da izbrišem prostor koji nas je delio i da ga
zagrlim. Preveo bi moju toplinu kao sažaljenje, a nisam ga
sažaljevala. Bila sam skrhana zbog njega jer sam prošla kroz
slično iskustvo, izgubila sam majku sa šesnaest godina nakon
dugotrajne borbe s rakom dojke. Znala sam dobro da je uvek
prerano oprostiti se od roditelja. A gledati nekoga koga volite
kako gubi bitku sa svojim telom bolno je kao da kidate sebi
meso.
„Žao mi je, Čejse.“ Reči su mi konačno isteturale iz usta,
nezgrapne i beznačajne. Setila sam se koliko je moj tata mrzeo
kad mu to kažu. Pa, šta ako im je žao? Od toga Ajris neće biti
bolje. Setila sam se maminih pisama. Svakog jutra dan bih
započinjala jednim od njenih pisama, šoljom jake kafe, a jutros
sam pročitala dva pisma. Imala sam osećaj da je preda mnom
težak dan. I nisam pogrešila.
Nadam se da si i dalje dobrodušna i saosećajna.
Zapitala sam se šta bi mislila o mom nadimku. Sveta Medi.
Uvek tu da spase dan.
Čejsov zaklonjen pogled digao se s Dejzi da se sretne s
mojim. Pogled mu je bio zastrašujuće prazan. „Hvala ti.“
„Mogu li nekako da pomognem?“
„Možeš.“ Uspravio se i otresao ruke od Dejzinih dlaka.
Upitno sam nakrivila glavu.
„Nakon što nam je otac saopštio loše vesti, bili smo u haosu.
Kejti nije išla na posao. Majka nije ustajala iz kreveta, a tata se
trudio da ih uteši umesto da vodi računa o sebi. Bilo je to, u
nedostatku bolje reći, žestoko sranje. Koje još traje.“
Znala sam od ranije, i to ne preko Čejsa već iz intervjua koji
je dala Vogu, da se Lori Blek bori s depresijom. Otvoreno je
govorila o mračnim periodima dok je promovisala neprofitnu
organizaciju za koju je volontirala. Kejti, Čejsova sestra, bila je
direktorka marketinga u Blek&Co. i šopingholičarka. To je
mnogo manje privlačno i mnogo manje uvrnuto šik nego što
zvuči. Kejti je imala napade uznemirenosti. Te epizode su
uključivale intenzivna nekontrolisana opijanja šopingom da bi se
potisnulo ono što ju je dovelo na ivicu živaca. Od impulsivnog
trošenja novca malo bi prodisala, ali uvek posle toga mrzela bi
sebe. Bilo je to nalik emotivnom prežderavanju, samo s odećom
poznatih modnih kreatora. Tako se, u stvari, i došlo do
dijagnoze. Pre šest godina ušla je u manijakalni nalet trošenja
para nakon raskida s momkom. Potrošila je 250.000 dolara za
nešto manje od 48 sati, prešla limit na tri kreditne kartice.
Pronašao ju je Čejs zatrpanu ispod doslovno planine kutija od
cipela i odeće u njenom walk-in ormanu kako plače nad flašom
šampanjca.
Mora da mi je Čejs pročitao misli jer je rekao, ne skidajući
pogled s mene: „Uzevši u obzir prethodna majčina iskustva,
verovatno si već pretpostavila da je na putu za zemlju Depresiju.
A kad sam otišao do Kejti, vrata nisu mogla da se otvore od
paketa Amazona. Treba mi žrtveno jagnje.“
„Čejse“, zaškripala sam. Osećala sam se kao neka sirota
životinja koju će baciti u dim. Lice mu je bilo bezizražajno, ton
odmeren.
„Morao sam nešto da smislim u hodu. Pa sam spremio za njih
objavu sa svoje strane.“
Dohvatio je limenku koka-kole, otpio još jedan gutljaj, ne
skidajući pogled s mene. Tišina. Srce mi se zavrtelo kao hrčak
na točku. Osetila sam peckanje na vrhovima prstiju. Panika mi je
zapušila grlo.
„Rekao sam im da smo se verili.“
Nisam rekla ni reč.
Barem ne u prvi tren.
Uzela sam koka-kolu, zavrljačila je o zid i gledala kako se
razliva u avangardno delo od tamnosmeđe pene. Ko je u stanju
nešto tako da uradi? Da kaže svojim roditeljima da se verio s
bivšom devojkom, koju je prevario? A sad mi kao kreten bez
izvinjenja saopštava to na brzinu.
„Ti kučkin...“
„Nije to najgore.“ Podigao je ruku, pogled mu je poleteo ka
prozorskoj dasci na kojoj su se nalazili raznobojne saksije s
cvećem i Dejzin krevetac. „Kako se ispostavilo, veridba je bila
tačno ono što je lekar prepisao. Porodica je božansko načelo za
Blekove. Dalo je mami razlog za radost, a tati skrenulo misli s
bolesti. I tako je ispalo da ćemo ti i ja proslaviti veridbu u
Hemptonu za vikend.“
„Proslava veridbe?“ Javila sam se kao odjek, trepćući.
Osećala sam da me hvata morska bolest. Kao da se pod zanjihao
u ritmu mog pulsa. Čejs je kratko klimnuo glavom.
„Prirodno, očekuje se da oboje budemo tamo.“
„Tu je prirodna samo činjenica da si ti i dalje lud“, rekla sam
polako, s haosom u glavi. „Odgovor na tvoje neizgovoreno
pitanje glasi: Ne.“
„Ne?“, ponovio je. Još jedna reč na koju nije navikao.
„Ne“, potvrdila sam. „Neću se pojaviti na proslavi lažne
veridbe.“
„Zašto?“, upitao je iskreno iznenađen. Shvatila sam da je
Čejs tokom trideset dve godine svog postojanja imao veoma
malo iskustva s odbijanjem. Bio je zgodan, pametan, toliko
bogat da ne bi mogao da potroši sve pare koje ima čak i da ceo
život tome posveti, i uz to dolazio je iz porodice sa zavidnim
menhetnskim pedigreom. Na papiru je bio previše dobar da bi to
moglo biti istina. U stvarnosti, toliko loš da je bilo bolno disati
pored njega.
„Zato što neću da proslavljam našu lažnu vezu i da
obmanjujem toliko ljudi. I zato što su usluge tebi veoma nisko
na mojoj listi prioriteta, negde iza čupanja trepavica i
započinjanja tuče s pijanim Deda Mrazom u metrou.“
I dalje sam držala otvorena vrata, drhteći. Nisam mogla da
izbacim iz glave Ronana Bleka. Kejti i Lori. Mamino pismo u
kome mi kaže da ostanem dobrodušna i saosećajna. Nije valjda
mislila na ovo.
„Otpustiću te“, rekao je prosto, ne trepnuvši.
„Tužiću te“, uzvratila sam sa istom nonšalancijom, osećajući
mnogo veću histeriju u vezi s njegovom pretnjom nego što sam
pokazala. Volela sam svoj posao. Plus, dobro je znao da živim
od plate do plate i da neću preživeti ni najkraći period
nezaposlenosti.
Nije ni čudo što se prezivao Blek. Srce mu je crno, tu nema
sumnje.
„Da li smo tanki s parama, gospođice Goldblum?“ Izvio je
obrvu, glas mu je bio smrtonosan.
„Odgovor i sam znaš.“ Sevnula sam zubima. Za
iznajmljivanje stana na Menhetnu, pa i najmanjeg, bilo je
potrebno čitavo bogatstvo.
„Savršeno, učini mi ovo, a ja ću ti se odužiti za uloženo
vreme i trud.“ U sekundi se pretvorio iz lošeg u dobrog
policajca.
„Biće to krvavo zarađene pare“, rekla sam.
Slegnuo je ramenima kao da su mu dosadile moje
budalaštine. „Krvavo? Ne. Verovatno tek nekoliko ogrebotina.“
„Nudiš novčanu nadoknadu za moje društvo?“ Ignorisala sam
puls koji mi je udarao čvrge po očnom kapku. „Jer za to postoji
odgovarajuća reč. Prostitucija.“
„Ne plaćam te da spavaš sa mnom.“
„I ne moraš. Kao prava budala, uradila sam to za džabe.“
„Nije bilo pritužbi dok je trajalo. Vidi, Med...“
„Čejse.“ Oponašala sam njegov upozoravajući ton, ljuta što
se poslužio nadimkom koji mi je dao – ne Medi ni Meds, samo
Med – a od toga su mi i dalje u dnu stomaka igrali leptirići.
„Oboje znamo da ćeš to uraditi“, objasnio je s jedva
prikrivenom nestrpljivošću odrasle osobe koja detetu objašnjava
zašto treba da uzme lek. „Poštedi nas te igre u ove kasne sate.
Sutra imam sastanak upravnog odbora, a siguran sam da jedva
čekaš da prijateljima preneseš sve detalje izlaska sa Skubi
Duom.“
„Oboje znamo?“ Ponovila sam upitno kao papagaj, opasno
blizu da ga spržim pogledom. Nisam se ni dotakla njegove
poslednje sarkastične primedbe. To je prosto bilo čejsovski,
obaranje Ginisovog rekorda u kretenizmu.
„Da, jer ti si Sveta Medi, povod je opravdan, motiv je
ispravan. Ti si nesebična, saosećajna, puna obzira.“ Naveo je te
osobine ravnodušno, kao da se ne kotiraju visoko u njegovom
sistemu vrednosti. Pogled mu je odlutao na zid iza mene, na
kome su bili prikačeni kvadrati suptilnih tkanina. Šifon i svila.
Materijali u krem i beloj boji sa svih strana sveta zajedno sa
skicama venčanica. Odmahnula sam glavom, znajući o čemu
razmišlja.
„Smotaj laso, kauboju Kazanova. Neću se udati za tebe.“
„To je dobra vest za sve.“
„Stvarno? Zar nisi upravo tražio da budem tvoja verenica?“
„Lažna verenica. Ne tražim tvoju ruku radi braka.“
„A šta tražiš?“
„Da ne slomiš mom ocu srce.“
„Čejse...“
„Jer ako ne dođeš... To će ga slomiti.“ Provukao je drhtavu
ruku kroz kosu.
„To će se oteti kontroli.“ Odmahnula sam glavom. Prsti su mi
igrali koliko su se tresli.
„Ne u mojoj smeni.“ Izdržao je moj pogled bez ijednog trzaja
mišića. „Ne želim da mi se vratiš, Medison“, rekao je, a iz nekog
razloga te reči su me zasekle i ostavile da iskrvarim. Uvek sam
podozrevala da me Čejs nikad nije istinski želeo, čak i dok smo
bili zajedno. Bila sam mu sredstvo za otklanjanje stresa. Nešto
čime se odsutno igrao dok je mislio o drugim stvarima. Osećala
sam da me ne vidi kad bi gledao u mene. Otpuhnuo bi kad bi
video da sam obukla jednu od svojih uvrnutih haljina. Počastio
bi me pogledom postrance kao da sam manje privlačna od
cirkuskog majmuna. „Ne želim da mi otac u haosu ode s ovog
sveta. Mama. Kejti. Ja. To je previše. Znaš kako je to, zar ne?“
Mama.
Bolnički krevet.
Rasuta pisma.
Moje pusto, bolno srce koje se nikad nije sasvim oporavilo.
Osetila sam kako se moja odlučnost kruni, lomi, malo-po-
malo, dok konačno sloj leda kojim sam se obavila kad sam
pustila Čejsa u svoj stan nije pao kao kad se ratnik oslobodi
oklopa. Setio se našeg razgovora od pre nekoliko meseci. Tada
sam mu rekla da mi je majka umrla istog meseca kad su od oca
zahtevali da proglasi bankrot njihove cvećare Ajris Golden
Blums, i kad sam dobila loše ocene na polugodištu u školi.
Napustila je svet zabrinuta i u strepnji za voljene.
Činjenica da nije otišla u miru proganja me svake noći.
I nije bilo važno što sam maturirala s odličnim ocenama i čak
dobila stipendiju za koledž, ni to što je tata stao na noge i što je
naša cvećara posle toga procvetala. Uvek sam osećala da je Ajris
Goldblum ostala zaglavljena u tom limbu paklenog perioda
našeg života, zauvek čekajući da vidi da li ćemo se izvući.
Ma koliko da sam mrzela Čejsa Bleka zbog onoga što mi je
uradio, neću natovariti još jednu propast njegovoj porodici u
vidu otkazane proslave veridbe. Ali neću ni igrati po njegovim
pravilima.
„I šta tvoji misle, gde sam bila poslednjih šest meseci? Zar im
nije bilo čudno što me nema?”
 Čejs je neuznemireno slegnuo ramenima. „Vodim kompaniju
koja je bogatija od pojedinih država. Govorio sam im da se
viđamo noću.“
„I poverovali su ti?“
Sevnuo je osmeh. Naravno da su poverovali. Čejs bi mogao i
slepcu da proda naočare.
Progunđala sam: „U redu, a šta će se desiti kad se na kraju
rastanemo?“
„Prepusti to meni.“
„Jesi li siguran da si dobro promislio?“ Ličilo je to na loš
plan. Kao scenario romantične komedije s kablovske televizije.
No, znala sam da je Čejs ozbiljan momak. Klimnuo je glavom.
„Mama i sestra biće razočarane, ali neće biti skrhane. Tati je
ovo važno, želi da budem srećan. A što je još važnije – ja želim
da on bude srećan. Po svaku cenu.“
Nisam mogla da se suprotstavim toj logici. A tu je bila i
slabost koju je Čejs iskoristio. Moju saosećajnost prema ljudima
u teškoj situaciji.
„Otići ću tamo s tobom za vikend, i to je sve, tu se priča
završava.“ Podigla sam kažiprst u znak upozorenja. „Jedan
vikend, Čejse. Posle možeš da im kažeš da sam zauzeta. I šta
god da se desi, ova besmislena veridba će ostati naša tajna. Neću
da mi se obije o glavu i da me ugrize za dupe na poslu. A kad
smo već kod posla – nakon što raskinemo našu takozvanu
veridbu, zadržaću svoj posao.“
„Časna izviđačka reč.“ Podigao je samo jedan prst. Da budem
konkretna, srednji.
„Nikad nisi bio u izviđačima.“ Zaškiljila sam ka njemu.
„A ni tebe nisu grizli za dupe. To se samo tako kaže. Jezička
figura. Ne, čekaj.“ Osmeh mu se sporo razvukao licem. „Da,
jesu.“
 Pokazavši mu vrata, obrazi su mi se zajapurili jer sam se
setila te skandalozne večeri. „Napolje!“
Čejs je zavukao ruku u zadnji džep pantalona. Užas mi se
uvio oko grla kao čvrsto vezan šal kad je izvukao malu
somotsku Blek&Co. kutiju za nakit i bacio mi je u ruke. „Doći
ću po tebe u petak u šest. Izletnička odeća obavezna. Iako se
senzualno odevanje ne zahteva, biće primljeno s velikom
zahvalnošću.“
„Mrzim te“, rekla sam tiho, reči su spalile svoj put uz moje
grlo dok su mi prsti drhtali oko plišane kutije sa zlatnim
slovima. I mrzela sam ga. Stvarno i istinski. Ali radila sam to za
Ronana, Lori i Kejti, a ne za njega. To je moju odluku učinilo
podnošljivijom.
Nasmešio mi se sažaljivo. „Dobro si ti dete, Med.“
Dete. Uvek snishodljiv. Nek se nosi!
Čejs je krenuo ka vratima i stao na nekoliko santimetara od
mene. Namrštio se na odbačenu limenku koka-kole pored mojih
nogu.
„Trebalo bi to da počistiš.“ Pokazao je rukom na zid isprskan
koka-kolom. Podigao je ruku i prešao palcem preko mog čela,
tačno tamo gde me je Itan poljubio, brišući njegov dodir s mog
tela. „Neurednost ne izgleda lepo, posebno kod verenice Čejsa
Bleka.“
 TREĆE POGLAVLJE
Medi

10. avgust 2009.

Draga Medi,
Zanimljiva činjenica: đurđevak ima biblijsko značenje.
Počeo je da cveta iz Evinih očiju kad je isterana iz
Edenskog vrta. Divno i retko cveće, istinski miljenik
kraljevskih nevesta!
Takođe smrtonosno otrovan.
Sve što je lepo nije i dobro. Žao mi je što ste ti i Rajan
raskinuli. Ako je za neku utehu, nikad nije bio onaj pravi za
tebe. Zaslužuješ da ti se da ceo svet. Nikad nemoj da se
zadovoljiš nečim manjim.
Voli te (a malo mi je i laknulo)
Mama.

♦♦♦
Počela sam da planiram svoje venčanje još s pet godina.
Moj tata je voleo da priča kako sam dan pre polaska u prvi
razred trčala za Džejkobom Kelijem duž naše slepe ulice s
buketom cveća iz bašte sve s korenjem i blatom, dovikivala mu
da se vrati i da se oženi mnome. I na kraju je bilo po mome,
nakon mnogo podmićivanja. Džejkob je bio zgrožen i sobom i
mnome dok su moje drugarice Lejla i Tara odgovorno vodile
svečanost. Odbio je da poljubi mladu – što je meni sasvim
odgovaralo – i uz prigovore što nema više čuvene pite od višanja
moje mame, odlučio je da medeni mesec provedemo gađajući
šišarkama veverice koje su trčale po ogradi mog dvorišta.
Nisam se tu zaustavila. Do jedanaeste godine bila sam udata
za Tejlora Kiršnera, Mila Lopeza, Astona Dudisa. Džoša Pejna i
Luisa Hjua. Svi i dalje žive u gradu u Pensilvaniji u kome sam
odrasla i još mi šalju božićne čestitke, rugajući mi se što sam
blaženo neudata.
I nije se tu radilo o ljubavi. Moje interesovanje za dečake
dolazilo je iz morbidne radoznalosti, želje da saznam zašto su
prljavi, nevaspitani i skloni šalama s prdežima. Deo s venčanjem
sam naročito volela. Leptirići u stomaku, gosti, torta, oveće. I,
iznad svega – venčanica.
Lažna venčanja davala su mi opravdanje da obučem belu
pufnastu haljinu koju mi je dala rođaka Koralin kad se udavala.
Bila sam na njenoj svadbi devojčica koja iza mlade nosi oveće.
Uspevala sam da se stisnem u tu haljinu pet godina zaredom,
dok nije postalo jasno da u nju ne može više da stane devojčica
pred pubertetom, čak i ona komično niska poput mene.
Otada sam opsednuta venčanicama. Fanatično pomamna,
bolje reći. Molila sam roditelje da me vode na venčanja. Čak bih
se ušunjala i na venčanje nekog neznanca u lokalnoj crkvi samo
da bih mogla da se divim haljinama. I da stvar bude još gora,
moja majka je bila cvećarka i često bi mi dozvoljavala da pođem
s njom kad bi isporučivala cveće za svadbu na plišanim,
prelepim odredištima.
Bilo je jasno da je moj životni poziv da postanem kreatorka
venčanica. Na venčanju ste u najlepšem, najbesprekornijem
izdanju. U stvari, to je jedini dan u životu u kome je prihvatljivo
da obučete šta god želite, ma koliko to bilo skupo,
ekstravagantno ili raskošno. Ljudi me često pitaju da li mi smeta
što sam ograničena na kreiranje samo jedne vrste odeće. Iskreno
govoreći, ne znam zašto bi bilo ko izabrao da pravi običnu,
normalnu odeću. Dizajniranje venčanica je kao da jedete kolače
za doručak, ručak i večeru. Kao da dobijate božićne poklone
svaki dan.
Možda sam zato uvek poslednja odlazila s posla. Gasila
svetlo i poljupcem se opraštala od poslednje skice. Mada, ne i
ovog petka.
Ovoga puta, imala sam planove.
„Idem kući. Lep vikend svima!“ Navukla sam ružičaste
cipele s visokom štiklom i ugasila lampu koja je osvetljavala
moj sto za crtanje u Krokiju.
Moj ćošak u studiju bio je moj mali raj. Dizajniran prema
mojim potrebama. Sto za crtanje imao je srebrne korpice koje
sam napunila olovkama, gumicama čudnih oblika, flomasterima
i ugljenom za crtanje. Pored stola sam stavila vazu i menjala
cveće svake nedelje. Bilo je to kao da je mama tu da me čuva.
Pomazila sam cveće u vazi – mešavinu lavande i raznog
belog cveća – zalila ga pred vikend. „Budite dobri“, zapretila
sam prstom. „Gospođica Magda brinuće se o vama dok ja nisam
tu. Nemojte tako da me gledate. Vraćam se u ponedeljak.“
Ko god kaže da je cveće bezlično, očigledno ga nije video
kad vene. Na kraju radne nedelje obično bih ponela cveće kući i
stavila ga na prozorsku dasku da ga ljudi vide i da dobije malo
sunca pored Dejzi, ali ovog vikenda idem u Hempton da pravim
društvo nečastivom, a Dejzi će ostati kod Lejle.
„Opet razgovara s biljkama. Lepo. Nimalo nenormalno.“
Čula sam mrmljanje s druge strane studija. Bila je to moja
koleginica Nina. Mojih godina, ali još uvek pripravnica. I kao
supermodel savršena. Vitka kao labudov vrat, s prćastim nosom
i tenom kao porcelanska lutka. Jedino loše što mogu da kažem o
njoj jeste da me je ozbiljno mrzela i to bez nekog posebnog
razloga ako ne računamo moju potrebu da dišem. Doslovno me
je zvala Vazduhogramzivica.
„Idi već jednom!“ Mahnula je rukom, pogleda i dalje
zalepljenog za monitor. „Ako se budu upiškili, promeniću im
pelene. Samo mi se skloni s očiju.“
Odabravši uzvišeniji pristup, dostojanstveno je ne udostojivši
odgovora, krenula sam ka liftovima. I naletela na Svena. Stavio
je ruku na struk, nagnuo se i potapkao me po nosu. Moj šef i
prijatelj bio je u svojim ranim četrdesetim godinama i nosio je
crno od glave do pete. Kosa mu je bila zapanjujuće plava da je
prelazila u belu, a oči tako svetle da su bile gotovo providne.
Uvek je stavljao sjaj za usne i njihao kukovima u hodu. Kao šef
odeljenja u Krokiju, kompaniji koja se bavila venčanicama u
partnerstvu s Blek&Co., našim ekskluzivnim zastupnicima,
donosio je odluke i išao na sastanke izvršnog odbora. Sven me je
uzeo pod svoje kad sam završila umetničku školu i dao mi
pripravničko radno mesto, koje je preraslo u stalni radni odnos.
Četiri godine kasnije nisam mogla da zamislim da radim za
nekog drugog.
„Kuda ćeš?“ Nakrivio je glavu.
Prebacila sam kurirsku torbu preko ramena na putu do lifta.
„Kući. Kuda inače?“
„Lordi, smiluj mi se, bogu hvala da crtaš bolje nego što
lažeš.“ Pod Lordi je mislio na pevačicu, a ne na Svevišnjeg.
Sven se prekrstio i pošao za mnom, švedski akcenat naglašavao
je poslednji slog. A taj strani naglasak suptilno bi se javljao
samo kad je uzbuđen ili pijan. „Nikad ne ideš kući pre drugih.
Šta se dešava?“
Pogled mi se užario. Da se nije Čejs izlanuo? Sven je
poznavao Čejsa, sretali su se često na sastancima. Ne bi me to
iznenadilo kad je Čejs u pitanju. Ništa me ne bi iznenadilo kod
njega izuzev započinjanja trećeg svetskog rata. Užasavao se
obavezivanja. A rat bi mogao da potraje mesecima, pa čak
godinama. Nije bio istrajan da to isprati do kraja.
Stala sam kod lifta, pritisnula dugme i pravila balončiće od
dve žvake. „Ništa se ne dešava. Zašto pitaš?“
Sven je iskosio glavu kao da će se tajna sama prevaliti preko
mojih usana ako bude dovoljno dugo zurio u mene. „Jesi li
dobro?“
Nasmejala sam se u visokom tonalitetu. Sven i ja smo bili
bliski, ali i dalje u okvirima poslovnog odnosa. Volela sam da
mislim da bismo verovatno bili najbolji prijatelji da mi nije šef.
Ali oboje smo znali da zasad postoje granice i stvari o kojima
možemo i o kojima ne možemo da pričamo. „Nikad bolje.“
Nek me neko izvuče odavde.
Lift je zazvonio. Sven je stao ispred vrata, blokirajući mi put.
„Je l' reč o... njemu?“
Vilica mi umalo nije pala do poda.
„On može da gori u paklu po hiljaditi put a ne bih ga ni
pljunula da ugasim vatru“, prosiktala sam. „Ne mogu da
verujem da si mi ga pomenuo.“
Da sam dobijala po dolar svaki put kad bi me Sven uhvatio
kako plačem zbog Čejsa u kuhinjici, toaletu i drugde na poslu,
više ne bih morala da radim tu. Niti bilo gde drugde. A čak
nisam znala ni zašto toliko plačem. Za šest meseci, koliko smo
bili zajedno, samo nekoliko puta sam bila kod Ronana i Lori, a
Čejsovog brata od tetke, s kojim je bio blizak, nisam ni
upoznala. Čejs nije upoznao moju porodicu – samo Lejlu i,
naravno, Svena. Stvari nisu bile ozbiljne ni u najbujnijoj mašti.
„Teške reči. Šta ti je taj siroti momak uradio? Zabavljali ste
se svega tri nedelje.“ Tapkao je prstom usne, namršteno. „Kako
se beše zove? Henri? Erik? Sećam se da je to neko tipično
američko ime.“
Itan. Naravno da je mislio na Itana. Srce mi je stalo. Kriza je
izbegnuta. Vrata su se zatvorila, namrštila sam se na Svena i
pritisnula dugme da ponovo pozovem lift. Već je krenuo dole.
Dođavola!
„Strpljenje je vrlina“, istakla sam.
„Ili siguran znak da igra za protivnički tim.“ Sven je popravio
kragnu moje plave bluze. „Iskustvo iz prve ruke, sestro. Imao
sam devojku u srednjoj školi. Zvala se Vera. Čednost joj je
ostala netaknuta dok nije otišla na studije u Ameriku, gde ju je
bacila pred noge čoporu kolega s fakulteta da bi nadoknadila
propušteno.“
„Sirota Vera.“ Liznula sam palac i skinula mu mrljicu od kafe
s uglova usana.
„Siroti ja.“ Sven mi je odgurnuo ruku. „Toliko sam se trudio
da budem muškarac po volji svojih roditelja da sam propustio
kurvinske godine. Nemoj da se to i tebi desi, Medi. Budi drolja
kakvu svi priželjkujemo.“
„Serviraš mi svoje snove“, lecnula sam se.
„A ti mnogo toga propuštaš“, kontrirao je ubadajući me
prstom u grudnu kost. „Meseci su prošli otkako si raskinula s
Čejsom. Vreme je da kreneš dalje. Da stvarno kreneš dalje.“
„Uradila sam to. Hoću da kažem, krenula sam dalje. Jesam.“
Pritisla sam dugme lifta triput. Klik, klik, klik.
„O, vidi, poruka od Lejle!“ Sven mi je stavio svoj telefon pod
nos. Zaboravila sam da pomenem da je moja najbolja prijateljica
postala njegova najbolja prijateljica pošto on i ja nismo mogli da
budemo najbolji prijatelji. To je izazvalo haos u mom
profesionalnom i privatnom životu, i lagala bih kad bih rekla da
mi nije povremeno smetalo. Kao, recimo, sada. „Pročitaću ti šta
je napisala: ’Reci svojoj radnici da se ovog vikenda okrene
provodu. Naredi joj da se dobro provede. Da pogreši. Da spava s
čovekom svojih snova.“
„Nisam...“, započela sam, ali on je samo klimnuo glavom,
okrenuo se, ušao u studio mašući rukom i nagnuo se preko
Nininog ramena da vidi na čemu radi. Vrata lifta su se otvorila i
ušla sam, odmahujući glavom.
„Samo preko mene mrtve.“

♦♦♦
Pola sata pre nego što je Čejs trebalo da dođe po mene, pokucala
sam na Lejlina vrata. Otvorila je, zavukla odbegli pramen
smaragdnozelene kose iza uveta, držeći u naručju
četvorogodišnje dete koje je u histeričnom napadu vrištalo i
mlataralo nogama. Lejla je bila devojka s oblinama i
garderobom na kojoj bi joj svako pozavideo, sastavljenom od
boemski šik haljina, lepršavih suknji i pletenih džempera koji
padaju preko ramena. Nisu joj, izgleda, smetali pokušaji deteta
da joj probuši bubne opne. Mora da je dodatna zarada bila toga
vredna.
„To je Sveta Medi“, zacvrkutala je s ljubavlju, zagrlivši me
jednom rukom. Nisam se presvukla kad sam došla s posla. I
dalje je tu bila plava bluza s printom trešanja u paru sa sivom
suknjom i ružičastim cipelama s visokom štiklom. „Zar ne bi
trebalo da si upravo sada s bivšim momkom?“
„Samo sam svratila da ti ostavim ključeve.“
U redu. To je laž. Lejla je imala rezervne ključeve mog stana
za ne daj bože. Htela sam da porazgovaram s njom pre nego što
krenem. „Hvala ti što ćeš pričuvati Dejzi. Ja je vodim u šetnju
triput dnevno, najmanje po dvadeset minuta. Voli parkić na
Abingdon trgu. A još više da juri vevericu po imenu Frenk i da
laje na druge pse. Samo pazi da ne istrči na ulicu. Imaš šolju u
kesi s njenom hranom – jedna šolja ujutru, jedna uveče. Njeni
vitamini su u hod sa escajgom, žuto pakovanje. Ne moraš da joj
često menjaš vodu za piće. Ionako će da pije iz ve-ce šolje. I
ništa ne ostavljaj na radnoj ploči u kuhinji. Naći će način da to
otvori i pojede.“
„Kao ja posle provoda.“ Lejla se nacerila. „Frenk, znači? Da
li je to ozbiljna veza?“
„Na njegovu žalost.“ Frenka sam prepoznavala po ćelavoj
tački između očiju. Dejzi je volela tu vevericu, pa sam je hranila
svaki put kad bismo otišle u park.
„Mogla bi da ti se ispiški u cipele iz protesta što sam je
ostavila“, dodala sam.
„Gora je od deteta. Onaj tvoj vidimo-se-sledećeg-četvrtka
bivši momak stvarno se postarao da ga nikad ne zaboraviš s tim
oproštajnim poklonom.“
Slegla sam ramenima. „Bolje to nego H-L-A-M-I-D-I-J-A.“
„Znam kako se to izgovara.“ Dete je isplazilo jezik. Obe smo
ga pogledale s nevericom.
„Hvala ti“, rekla sam.
„Nema na čemu.“
Dete u njenom naručju sad ju je vuklo za kosu i zvalo mamu.
„Zemlja zove Svetu Medi, jesi li tu? Pitala sam te da li ti je
Sven pročitao moju poruku“, rekla je Lejla ignorišući razigrano
klupko u svojim rukama. Mrzela sam taj nadimak. Takođe sam
mrzela što sam ga zaradila nikad ne odbijajući ljude koji bi me
zamolili za uslugu. Dokaz A: odlazak na proslavu lažne veridbe
u Hempton ovog vikenda.
„Da.“ Zalepila sam vedar osmeh na lice. „Izvini, odlutala
sam. Pročitao mi je. Luda si.“
„A ti izgledaš kao da ideš pred streljački vod.“
 „Tako se i osećam.“
„Žao mi je, dušo. Znam koliko je strašno kad te zgodni
milijarder s pedigreom pozove na vikend u Hempton nakon što
ti je stavio verenički prsten od četiristo pedeset hiljada dolara.
Ali preživećeš to nekako.“
Neka uđe u zapisnik da nisam istraživala koliko košta prsten.
To je Lejla uradila uz flašu vina (u redu, priznajem, pile smo
votku s kapri san đusom) onog trena kad je Čejs otišao iz mog
stana. Pozvala sam je na hitan sastanak, tokom koga je posetila
veb-sajt Blek&Co. nakita i zaključila da je verenički prsten deo
ograničene serije i da nije više u prodaji.
„Znaš šta to znači?“ Izvila je obrve, sipala votku u šolju i
iscedila nekoliko kapi kapri sana. Ućutkala sam je istog trena.
„Da, želi da uveri familiju da je veridba stvarna. To je sve.“
Pokušavala sam da prigušim njen optimizam dobrom dozom
realnosti.
„Više volim da na to gledam kao da me je kidnapovalo
arogantno, prevrtljivo, prevarantsko, lažljivo go…“, pogledala
sam dete, koje je sasvim ućutalo i razrogačenih očiju čekalo da
završim rečenicu. Nakašljala sam se. „Golupče.“
„Rekla je noša-reč.“ Uperio je u mene bucmasti prstić.
„Ne, nisam. Rekla sam ’golupče’“, usprotivila sam se.
Raspravljala sam se s četvorogodišnjim detetom. Itan bi dobio
srčani udar kad bi za to saznao.
„O!“ Dete je zamišljeno povuklo donju usnu. „Volim
golubove.“
„Konkretno tog ne volimo, Timoti.“ Lejla ga je pomazila po
glavi. Zatvorila je vrata tek pola centimetra. „Obećaj mi samo
jedno.“
„Je l' moram?“ Nadurila sam se. Znala sam da želi da na sve
to gledam pozitivno i s optimizmom.
 „Gledaj da izvučeš ono najbolje iz te situacije. Umesto da
razmišljaš s kim ćeš provesti to vreme, razmišljaj kako ćeš da ga
provedeš. Na imanju od sto pedeset miliona dolara ješćeš
poslastice, pićeš vina za koja treba odvojiti više para nego za
tvoju stanarinu. Ponesi blok za crtanje. Predahni od gradskog
života. Nek taj izlet bude tvoja kučka.“
„Noša-reč.“ Timoti je opet živnuo.
„Rekla sam ’kvočka’. Sigurno voliš kokoške i piliće.“
„Uh, da!“
Volela sam svoju najbolju prijateljicu, ali bila je uzor deci
kao što sam ja bila konzerva supe. Nije ih čak ni želela (decu, ne
supu, Lejla je volela supu). Ipak, Lejla je bila u pravu. Idem na
proslavu veridbe s čovekom iz svojih ružnih snova, ali uradiću
to u velikom stilu. Čejs i ja smo proveli Božić na imanju u
Hemptonu pre nego što smo raskinuli. Takvo mesto čovek je
mogao da vidi samo na HGTV-u ili na Instagram nalozima
slavnih ličnosti.
Problem je u tome što Lejla ima fobiju od obavezivanja.
Nikad joj ne bi bio problem da bude s muškarcem koji bi joj
slomio srce jer srce joj nikad ne bi ni moglo biti slomljeno.
„Znaš šta? U pravu si. Upravo to ću uraditi. Baci kosku,
Timoti.“ Ponudila sam s osmehom detetu svoj otvoren dlan.
Prazno je zurio u mene, ne mrdajući se.
„Mama kaže da ne dam neznancima da me diraju. Mogli bi
me kidnapovati.“
Ne ukoliko otmičar zna koliki ti je kapacitet dreke.
„Onda je to sređeno. Lepo ćeš se provesti, nećeš preterano
analizirati svaki detalj i dopustićeš sebi luksuz skliznuća u kres
iz mržnje bez vezivanja.“
„Hej! Rekla si...“, zaustio je Timoti.
„Ništa ružno nisam rekla. Hvala vam što ste prisustvovali
mom predavanju.“ Lejla je zalupila vrata pre no što sam stigla
da zajecam zbog predstojećeg vikenda.
Tada sam primetila Lejlinu reč dana.
Rođendan: godišnjica rođenja date osobe, obično prilika za
slavlje i darivanje.
Čejs me je prevario za svoj rođendan.
I moje raspoloženje se ponovo ukiselilo.

♦♦♦
Čejs je kasnio pet minuta. Namerno, bez sumnje. Tačnost je
oduvek bila njegova jača strana. Ali da je razdraživanje Svete
Medi olimpijska disciplina, imao bi pregršt zlatnih medalja,
ugovor za autobiografiju i skandal sa steroidima.
Nepropisno se parkirao ispred zgrade, zaustavio saobraćaj s
nonšalantnošću psihopate koji uopšte ne mari šta ljudi misle o
njemu. Izašao je, obišao oko kola, bez reči uzeo kofer iz moje
ruke i ubacio ga u gepek. Ljudi su trubili, pretili pesnicama kroz
prozore kola iza nas, „hvalili“ njegovo vozačko umeće sa željom
da zaradi akutne povrede. Skliznuo je na sedište i vezao pojas
bez žurbe. I dalje sam stajala zalepljena za ivičnjak,
pokušavajući da se pomirim s mišlju da ću provesti vikend s
njim. Spustio je staklo na prozoru suvozača, podario mi onaj
strpljivi osmeh od koga bi se čovek osećao toliko glupo da bi
nosio kacigu i kad ne izlazi napolje.
„Trema, ljubavi?“ Rekao je ljubavi kao prostotu.
Morala sam da ponovim sebi da ne treba obraćati pažnju na
njegove igrice. Ronan Blek, on je važan. Čejsova sestra i majka,
takođe. Njihovo srce. Moja savest.
„Naravno“, rekla sam sarkastično. „Ne bih htela da moj
tobože budući svekar i moja tobože buduća svekrva pomisle da
njihova tobože buduća snajka nije onako šarmantna kako su u
početku mislili.“
„Da li si ikad čula za izraz laži dok ne stigneš do istine?“
„Siguran sam da su ženama koje si dosad upoznao bliske te
reči“, rekla sam.
Ironično se nasmešio. „Možda je naša veza bila lažna, ali
orgazmi su bili pravi.“
Kola iza nas trubila su glasno i bez prestanka. Zvuk je počeo
da mi odjekuje u glavi. Htela sam da dam do znanja Čejsu da
neću biti poslušna ženica koja će udovoljiti svakom njegovom
hiru zato što sam pristala da mu pomognem.
„Ulazi u kola, Med. Ako ne želiš da se bijem s pola ulice.“
„To mi zvuči primamljivo“, rekla sam. Hoću reći, stvarno je
bilo primamljivo.
Nacerio se, potpuno ignorišući haos koji je vrio iza njega
pošto je sve više kola sviralo. Nije ličilo na mene da puštam
druge da čekaju, ali sad mi je bilo važnije da naglasim svoj stav
nego da budem pristojna. Mora da me shvati ozbiljno.
„Ako si nervozna, samo zamisli da su svi goli.“
„U redu“, rekla sam. Spuštala sam pogled po njemu dokle
god je dozvoljavao ugao iz koga sam ga gledala. „Da vam nije
možda hladno, gospodine Blek?“
Nasmejao se, uživajući u našem dijalogu. „Ne sećam se da si
bila toliko paprena.“
„A ja se ne sećam da si ti bio ovako nepodnošljiv“, uzvratila
sam. I shvatila da je to istina. Dok smo se zabavljali, bio je
pristojniji, uzdržaniji, manje je ličio na sebe.
Uskočila sam u kola, izabravši da zurim kroz prozor tokom
vožnje, da gledam kako menhetnski neboderi usporeno klize.
Kao prelistavanje časopisa, delovi scenografije brzo su se
smenjivali kroz bleštavi filter škripuće čistih prozora. Histeriju
sam nekako uspela da sklonim pod listu onoga što treba uraditi,
a događaji protekle radne nedelje isplivavali su na površinu dok
smo napuštali grad. Kako da maskiram prezir koji gajim prema
ovom muškarcu? Ne mogu da ga poljubim ni da ga držim za
ruku. Upravo sam shvatila da treba da delim sobu s njim. Nema
šanse!
Bilo je već dovoljno teško objasniti situaciju Itanu nekoliko
dana nakon što sam pristala na ovaj fijasko kad sam se sastala s
njim posle Čejsove nenajavljene posete. Izložila sam mu celu
situaciju, uključujući Čejsovu prevaru, oca na samrti i sopstveno
bolno iskustvo s majkom. Onda sam mu rekla da su mi Sven i
Lejla dali nadimak Sveta Medi.
„Jesi li siguran da ti to ne smeta?“, upitala sam Itana po
milioniti put uz sjao long bao i kinesko pivo. Bila sam pažljiva.
Znala sam koliko ludo sve to zvuči. Itan i ja nismo nikad
razgovarali o ekskluzivnosti naše veze. Izlazili smo povremeno,
ali nismo spavali zajedno, a kamoli dali etiketu onome što smo.
Razmenili smo nekoliko nemarnih poljubaca, ništa više. Želela
sam da nastupi odlučno i da mi kaže da mu se ne sviđa ta ideja.
Bio bi to savršen izgovor. Ali Itan koji je u svemu video ponešto
dobro – i kod serijskih ubica, podozrevala sam – samo je
klimnuo glavom, dohvatio još jednu knedlu štapićima i ubacio je
u usta.
„I te kako sam siguran. Počastvovan sam što izlazim s
takvom ženom. Taj vikend u Hemptonu dokazaće samo da si ti“,
uperio je štapiće u mene, „predivna osoba. Čejs Blek je budala
što je dopustio sebi da te prevari, a ti si i dalje spremna da mu
pomogneš. Ti si čudesna.“
Gledala sam ga čekajući da se desi ono neizbežno.
„Osim toga, nismo zvanično u vezi, zar ne?“ Protrljao je vrat,
pocrvenevši. „Nismo čak ni... znaš.“
Nisam znala.
 „Dakle“, slegnuo je ramenima, „nisam u situaciji... hoću da
kažem da mi to ne smeta. Stvarno.“
Iz nekog razloga, njegova reakcija me je onespokojila. Želela
sam da bude barem malo uznemiren što ću provesti vikend s
bivšim momkom. Što je bilo potpuno iracionalno jer nisam bila
posesivna kad je Itan u pitanju. Osim toga, bio je u pravu – on i
ja nismo bili u vezi koja je isključivala druge ljude.
Vratila sam se u stvarnost. Čejs mi je pročitao misli.
„Ima li on neko ime?“ Trgnuo me je iz zamišljenosti, pogled
mu je i dalje bio upravljen na saobraćajnu gužvu kojoj smo se
približavali. Kao da se ceo svet uputio u Hempton. Kamioni,
prijusi i kabrioleti čekali su u beskrajnoj koloni vozila.
„Ne počinji s tim“, upozorila sam.
„Osetljiva si. I ja bih bio da mi je partner toliko glup da me
pošalje na vikend u Hempton s nekim ko me je ranije kresao s tri
uzastopna orgazma za manje od dvadeset minuta.“
„Možeš li još više da se kurčiš?“, okrenula sam glavu da ga
ošinem pogledom.
„Mogu, ali morao bih da stavim kondom.“
Bilo je nekog olakšanja u raskidu s Čejsom. I nakon šest
meseci veze bila sam usplahirena i prekorevala sam sebe što
stalno govorim pogrešne stvari u njegovom prisustvu. Glas mi je
uvek vriskao u visokim tonalitetima kad bi on bio tu, birala sam
pažljivo reči, misli, da bih bila žena s kojom bi po mom
mišljenju Čejs želeo da se zabavlja. Imala sam utisak da je toliko
iznad moje kategorije da sam se usredsređivala više na to da ne
pogrešim nego da ga upoznam i da uživam. Uvek sam se osećala
manjkavo. Manje privlačno, manje elegantno, manje pametno.
Bilo mi je sad mnogo lakše da ga mrzim nego da kao crv
pronalazim put do njegovog gorkog srca kao što sam radila dok
smo bili zajedno.
 „Dakle, kako se zove?“ Čejs se vratio na temu.
„Šta te se tiče?“ Krenula sam da grebuckam lak s noktiju
kako bi mi ruke bile nečim zauzete da ga ne bih zadavila.
„Tiče me se s kim se moja verenica kara“, rekao je
ravnodušno. Prestala sam da skidam lak u pola pokreta, grebući
osetljivu zanokticu i povlačeći mrtvu kožu dok je nisam
čupnula.
„Tobože verenica“, ispravila sam ga.
„I pravi čir na guzici.“
„Pobogu, Čejse, kako to da si sam?! Ti si najšarmantniji
muškarac koga sam upoznala.“
„Volim da budem sam“, uzvratio je, nasmešivši se
pokroviteljski. „Baš kao što ti voliš da budeš bilo s kim samo da
ne budeš sama.“
Jao. Nelagodna tišina ispunila je kola. Zadirkivanje je sasvim
u redu, ali kad počne da se govori istina, to prelije čašu. I ne zato
što bih bila s bilo kim već zato što sam bila prilično sigurna da je
Čejs stvarno verovao u to što je rekao. Odlučila sam da igram u
skladu s tim. Nisam imala šta da krijem. Ponosila sam se
Itanom.
„Itan. Itan Gudman.“
„Gudman“, ponovio je Čejs, tiho zvižduknuvši.
„Nisam znala da je ta reč deo tvog vokabulara. Kakvog je
ukusa?“
„Kao troje dece oko vrata s hipotekom na kuću u Vestčesteru
koju mrziš u krizi srednjih godina i blagom zloupotrebom
alkohola.“ I dalje je gledao u put ispred sebe. „Od čega živi Itan
Gudman?“
„On je doktor.“ Ostala sam neodređena, osećajući kako mi
obrazi gore.
„Moraću da otpišem plastičnu hirurgiju jer bi to bilo previše
seksi – u stvari, hirurgiju u globalu; ne izgleda mi kao momak
koji ima mirne ruke – i reći ću da je zubar.“ Zastao je,
namrštivši se na kolonu vozila ispred nas. „Ne, to bi u stvari bilo
korisno. Menjam mišljenje. Itan Gudman je pedijatar.“ Okrenuo
je glavu i sevnuo osmehom tako zlokobnim da sam fizički
osetila kako mi liže kožu.
„Rekao si to kao da radi nešto loše“, pogledala sam ga
prekorno. „On spasava živote.“
„Privatna praksa.“ Ignorisao me je, zakucavši mi još jedan
ekser u glavu. „Znači, praktično upisuje u obrasce koliko je dete
poraslo rukopisom koji niko ne može da pročita i pregleda osipe
na guzi. Pusti da pogađam – neko vreme radio je za Lekare bez
granica da bi dao svoj doprinos svetu. Da bi sagledao stvari iz
drugog ugla. Južna Amerika? Azija? Ne…“ Zastao je, iskezivši
se tako da mi je došlo da ga tresnem. „Afrika. Posvećen je
klišeima.“
„Da, klišeu spašavanja života i pomaganja drugima.“
Ozbiljno vam kažem, toliko sam se zajapurila da me je jedna
nijansa delila od eksplozije. „On je dobar čovek.“
„Jasno, to mu i ime kaže. A ti si ovde jer dobri čovek Itan
ima neke svoje neodložne obaveze.“
„Molim?“
„Zašto bi inače aminovao ovaj naš dogovor? Hoće da vidi
kako se ti i ja igramo.“
„Mi nismo u vezi. Upoznali smo se preko
OzbiljniKandidatiZaVezu.com“, istrtljala sam i odmah zažalila.
Nisam to htela da reklamiram, ali bilo mi je važno da pokažem
Čejsu da je pogrešio, pa makar i samo u jednom. Hoću reći,
čitavo njegovo postojanje bilo je pogrešno na mnogim nivoima,
ali ovog puta to se odnosilo na Itana.
„Mogla si da ga upoznaš i na
OženićuSeBiloKimZaOralniSeks.com i opet ne bih promenio
mišljenje. Posvećen ti je isto koliko i ti meni, a pošto ne želite da
budete sami, namećete jedno drugom to sranje iako tu ima nula
hemije. Završi s tim odmah. Zahvali mi kasnije.“
„Ko mi kaže“, promrmljala sam, vrativši se skidanju laka.
Bila je to ružna navika koje sam pokušavala da se oslobodim, ali
potreba da uprljam njegovog dragog teslu sa suvim pahuljama
ružičaste marokanske noći bila je neodoljiva.
„Mogu ja da pređem i na dela.“
„Ma koliko bi mi bilo primamljivo da ućutiš, ne hvala.“
Okrenula sam glavu ka prozoru, ka bezbednosti gledanja
drugih ljudi u njihovim automobilima, trudeći se da smirim
otkucaje srca. Pomislila sam da smo završili s pričom. Barem
sam se tome nadala. A onda...
„Nadam se da si se pomirila s pedeset godina misionarske
poze s ugašenim svetlima, ovsenim pahuljicama za doručak
svakog dana i krštavanjem kućnih ljubimaca imenima
popularnih likova iz rijalitija koje tvoja deca obožavaju.“
Nastavio je da me podbada. Došlo mi je da iskočim iz kože i iz
kola, ali podozrevala sam da bi Čejs uradio nečasne stvari s
telom koje sam napustila.
Stavila sam ruku na srce, glumeći zapanjenost. „Užas dobrog,
mirnog života s poštenim čovekom, kućnim ljubimcima i decom
proganjaće me zauvek. Molim te, prestani.“
Dobacio mi je pogled postrance. „Sarkazam ti dobro stoji.“
Čekala sam udarac. Čejs me nije izneverio.
„Nažalost, to je jedino što ti dobro stoji a da ne izgleda
smešno.“
„Možeš li da umukneš? Već mi je dovoljno loše što si me
naterao da pođem s tobom. Poštedi me komentara o odevanju
koje nisam tražila i analize moje romantične veze. Želim samo
nekog normalnog i pristojnog.“
Bilo je teško priznati, pa čak i sebi, da sam sad još nervoznija
po pitanju seksa s Itanom. Ako mi ne bude pokidao odeću i ako
me ne bude uzeo uz zid sa šiljcima u BSDM tamnici, biću
razočarana isključivo zbog činjenice da je Čejs bio u pravu kad
je reč o svemu ostalom u vezi s Itanom.
Ne, prekorila sam sebe, Itan nema nedoumica po pitanju
našeg zabavljanja. Već tri nedelje izlazimo a još nismo spavali
zajedno. Očigledno je odlučio da bude sa mnom duže vreme.
Videla sam kako se Čejs osmehuje i odmahuje glavom. „Ti
ne želiš ono što normalni ljudi žele, Med.“
„Ne znaš ti šta ja želim.“
Još tišine. Duša mi je udarala glavom o futurističku
instrument-tablu. Nisam znala zašto sam slaba na muke drugih
ljudi. Zašto sam pomislila da je ovo dobra ideja? Ali nikad
nisam mogla da odbijem da ljudima u nevolji izađem u susret.
Zato nisam prijavljivala Ninu koja me je maltretirala na poslu.
Znala sam da je teško doći do pripravničkog mesta u modnim
delatnostima, zato sam trpela Ninino svakodnevno verbalno
zlostavljanje. Uvek sam imala čokoladicu u torbi za slučaj da se
neko onesvesti u podzemnoj železnici i da mu brzo treba doza
šećera. Tu karakternu crtu nasledila sam od Ajris Goldblum.
„Prijateljsko podsećanje – moraš da se pretvaraš da ti se
sviđam“, kazao je Čejs posle nekog vremena, tapkajući po
volanu dugim prstima. Zažmurila sam i disala kroz nos.
„Znam.“
„Uverljivo.“
„Umem da budem uverljiva.“
„Možda će to zahtevati dodirivanje. Blago pljeskanje po
nestrateškim delovima tela.“ I dalje je gledao u put.
„Jesi li poludeo?!“, prosiktala sam.
 „Da, zato si tu. I kao rezultat toga, glumićemo ljubavni par.“
„I hoćemo. Možeš li sad malo da ućutiš, molim te? Činim ti
uslugu. I to veliku. Nemoj da me teraš da zbog toga zažalim“,
zalajala sam na kraju, opasno blizu da se skroz raspadnem.
Obrazi su mi goreli, oči su mi bile vodnjikave, osećala sam se
kao da me je neko iznutra udario po nosu.
Na moje iznenađenje, ućutao je.
Proleteli smo pored Long Ajlenda, samo je teslino tiho
zujanje pratilo vožnju. Zažmurila sam, osećajući kako mi se
knedla u grlu pomera gore-dole.
Žudela sam za primirjem. Da Čejs odstupi, da me pusti da
saberem isfronclane misli, da pokupim ostatke samopoštovanja.
Žudela sam za znakom da je ispravno ono što radim i da neće
biti razorno ni po moje srce ni po njegovu porodicu.
A iznad svega, htela sam da pobegnem. Negde daleko, gde ne
može ponovo dohvatiti moje srce otrovnim kandžama i proždrati
ga.
Vidite, imala sam tajnu koju ni sa kim nisam podelila. Čak ni
s Lejlom.
Ponekad uveče, mogla sam da osetim Čejsove kandže kako
mi klize preko srca oštre kao sečiva. Još ga nisam prebolela, još
se nisam pomirila s našim raskidom. Istinski. Čak mislim da to
nije bila ljubav – ni u jednom delu Čejsove ličnosti nisam
posebno uživala.
Bila sam opsednuta.
Obuzeta.
Razoružana.
Potpuno zaljubljena.
Problem je bio što sam znala da bi Misionarski Itan bio
nežniji s mojim srcem nego Čejs.
 ČETVRTO POGLAVLJE
Čejs

Šta sam prvo primetio kod Medison Goldblum kad sam joj se
obratio u liftu u Krokiju? Njene lepe oči boje lešnika.
U redu, u redu. Prvo sam video sise.
Za nekog drugog verovatno su to bile prosečne sise, lepe za
oko. Čak su bile skromno ušuškane u savršeno delikatnu, iako
vizuelno napadnu rolku s istačkanim usnama. Ali bile su tako
kočoperne – tako dignute i okrugle – da nisam mogao da ne
primetim da bi savršeno stale u moj dlan.
Da bih proverio osnovnu pretpostavku te teorije, morao sam
prvo da je napojim i nahranim. Pošto me je priroda svim silama
vukla ka njoj, iste večeri odveo sam Medison u jedan od
najboljih restorana na Menhetnu i nisam štedeo novca – ni
komplimenata – za svoje istraživanje.
(Koje je donelo veliki uspeh. Nauka, dušo. Nikad ne
izneveri.)
Medison je bila manja od prosečnog primerka ljudskog roda,
što je bilo poželjno uzevši u obzir da sam mrzeo ljude, pa je,
prema tome, manje bilo više. Avaj, data osoba bila je slatka
zamka! Jer manjak u veličini nadoknađivala je entuzijazmom.
Bila je vedra, nesebična i ostajala bi bez daha kad bi govorila o
stvarima koje je istinski uzbuđuju. Gugutala je bebama, mazila
pse na ulici i gledala u oči ljude u metrou. Prštala je od života na
način na koji nisam navikao i koji mi je bio nelagodan, i to mi se
nije svidelo.
A što se tiče njenog groznog odevanja... silno sam želeo da je
skinem iako to nije imalo veze sa seksom.
Naša veza nije trebalo da bude ništa više od kratkog provoda.
Ni nakraj pameti mi nije bilo da bi mogla potrajati duže od
nedelju dana. Moje romanse imale su vek trajanja mleka u
tetrapaku. U svom dosadašnjem postojanju, za trideset jednu
godinu, samo jednom sam imao devojku, a to se završilo farsom
koja je samo dokazala da je ljudska vrsta, kao koncept,
pogrešna, nepredvidiva i da je treba, pošto je neizbežna, držati
na pristojnom odstojanju.
Onda se pojavila Medison Goldblum, i puf. Stvorila se
devojka broj dva. I ako bismo želeli da budemo sasvim precizni,
nije zaslužila tu titulu. Otela ju je.
Med i ja izašli smo one večeri kad sam je upoznao (pravilo o
nezbližavanju sa zaposlenima nije važilo jer tehnički gledano
nismo radili za istu firmu). Imala je krupne smeđezelene oči
uokvirene braon i zlatnim mrljicama, piksi frizuru koja joj je
davala dramatičan, ukrašće-ti-srce-ako-ne-budeš-pazio Dejzi
Bjukenen izgled, usne tako pune i jastučaste da bi mi se napola
digao svaki put kad bi se pomerile.
Što se dešavalo svaki put kad bi govorila.
A govorila je mnogo.
Nakon što sam spavao s Med na tom prvom romantičnom
sastanku, razmenjivali smo poruke. Rekla mi je da joj nije običaj
da upražnjava seks na prvom sastanku i da bi volela da ne
žurimo. Što je, naravno, kod mene probudilo želju da spavam s
njom gotovo istog trena. I to sam i uradio. Pri trećoj razmeni
poruka, svoja pravila bacila je kroz prozor i krenula da igra po
mojim. I pre nego što sam toga bio svestan, ušli smo u udoban
aranžman večera praćenih seksom. A ti aranžmani konzumirani
su učestalo tokom nedelje. Mogu reći, prečesto, gledajući
unazad. U pitanju su bile sise i činjenica da je ispod istinski (ne
mogu to dovoljno da naglasim) užasne garderobe nosila seksi
kombinezone i seksi donji veš.
Možda se ne može sasvim otpisati moja krivica što sam dao
ton našem produženom provodu. U jednom trenutku napravio
sam stratešku grešku. Logičnu. Medison je dobila pristup mom
stanu. Odgovaralo mi je da bude na raspolaganju, a stalni
telefonski pozivi i dogovaranje sastanaka tanjili su mi nerve.
Nije bilo emocija u odluci da Med dobije rezervne ključeve. I
moja spremačica i moja lična sekretarica su ih imale, a nije bilo
opasnosti da ću zaprositi ni jednu ni drugu. U stvari, sekretarice
sam menjao redovno kao donji veš.
I da ne bude zabune, veoma vodim računa o higijeni.
A što se tiče povremenih odlazaka s Medison u bioskop –
iskreno sam želeo da gledam ono što bi izabrala. Nek mi se sudi
što volim Giljerma del Tora i Kventina Tarantina. I nije to bilo
kao da smo se držali za ruke i delili kokice (sipala je celu kesicu
M&M u svoju koficu s kokicama kad smo prvi put otišli u
bioskop, što je trebalo da mi bude jasan pokazatelj da je
odgajana u divljini).
Trebalo mi je pet meseci da shvatim da sam u ljubavnoj vezi.
Med mi je u tome pomogla. Uradila je to na indirektan, predivan
način. Kao slatki meda s mesarskim nožem. Pomenula je da joj
otac dolazi u grad za dve nedelje i upitala me da li bih voleo da
ga upoznam.
„A zašto?“, upitao sam, ćaskajući s njom. Od njenog
odgovora sam se zagrcnuo jer je viski krenuo u pogrešan odvod.
Isti onaj škotski singl molt koji sam pijuckao na prijateljevoj
zabavi na koju sam je poveo, i ne zato što smo se zabavljali već
zato što je tako bilo manje komplikovano nego da idem po nju
posle žurke.
„Pa zato što si mi ti momak.“ Zalepršala je trepavicama,
ljuljajući kozmo koktel kao da je turistkinja koja živi svoj Keri
Bredšo momenat.
(Napomena sebi: Bila je turista. Odrasla je u Pensilvaniji.
Trebalo je da proverim mogu li je vratiti tamo, iako je u tom
trenutku odavno prošlo četrnaest radnih dana.)
I upravo u tom „dođi da upoznaš mog tatu“ trenutku shvatio
sam da nijednu drugu nisam kresnuo otkako sam upoznao
Medison, a nisam ni imao želje da to uradim u bliskoj
budućnosti (vudu vagina). I da se redovno čujemo telefonom
(čak i kad nismo imali bogzna šta da kažemo). I da sve vreme
upražnjavamo seks (bio sam dopuna kurcu, time je sve rečeno). I
da se podrazumevalo da planovi za vikend uključuju nju (opet
kažem, bio sam produžetak kurca).
I kad se tome još doda da sam je za Božić doveo da upozna
moje roditelje, jasno vam je kako su stvari dobile na ozbiljnosti.
I još konkretnije – kako su srušile i spalile celu moju životnu
filozofiju kao da je đubre. Sad sam i zvanično bio u ljubavnoj
vezi i imao devojku, a obećao sam sebi da se te dve stvari nikad
više neće desiti. I zato sam uradio ono što sam morao da uradim
kako bih odstranio Medison Goldblum iz svog života. I to u stilu
flastera, brzo i odlučno i jednom zauvek.
Mislio sam da smo s time završili.
Zauvek.
Želeo sam da sve pređe u prošlost s tom malom, brbljivom,
seksi u groznim Babet cipelama ženom koja je mislila da je
očaravajuće a ne poremećeno nositi podsuknje s dvadeset šest
godina.
Onda mi je otac poslao zapaljeno felširano đule i evo me
kako ga prebacujem iz ruke u ruku i aktivno provodim vreme s
Medison. Radim upravo ono što sam se zakleo da neću raditi.
„Stigli ste!“ Mama se bacila na vetrobransko staklo kao
mahniti kengur dok sam parkirao teslu na našem imanju u
Hemptonu. Medison se od trzaja probudila iz dremeža.
Potapkala se po bradi da vidi da li je zabalavila – jeste – i sela
uspravno, nameštajući bisernu traku za kosu.
Umesto da joj dam nekoliko sekundi da se spremi, uradio
sam ono što bi uradio svaki drugi prvoklasni kreten, otvorio sam
vrata i obišao oko kola da zagrlim majku.
„Kako je bilo na putu?“ Mamini nokti s francuskim
manikirom zaboli su mi se u ramena. Zasula me je poljupcima
po obrazima, nevešto skrivajući nestrpljive poglede koje je
upućivala ka kolima. Drhtala je od jedva suzdržane radosti.
„Podnošljivo.“
„Nadam se da Medison nije smetala gužva.“
„Obožava da prati kolone automobila. To joj je omiljeni
hobi.“
Ako ne računamo namamljivanje nedužnih muškaraca u
ozbiljne odnose.
Osim toga, otkad je to Medison bila iznad takvih trivijalnih
neprijatnosti kao što su saobraćajne gužve? Eto šta se dešava
kad nikad nikoga ne dovodite kući. Prva takozvana partnerka i
moji su se ponašali kao da je drugi Hristov dolazak.
Otvorio sam vrata Medison, pomogao joj da izađe iz kola, a u
stvari sam je gurnuo pravo u naručje stvarnosti. Spustila je
suknju preko kolena, trudeći se da elegantno izađe.
Mama je skočila na Medison kao ragbi profesionalac i
zalepila je za kola. Moram reći da je prve scene srećne verenice
Med odigrala poluuverljivo. Što znači da se osećala nelagodno,
ali ne iznad svog uobičajenog nedostatka gracioznosti. Nakon
što su ciknule jedna na drugu, mama je pregledala verenički
prsten iz svih uglova, ohćući i ahćući kao da prvi put u životu
vidi dijamant. Bio je to lep komad iz ekskluzivne serije
Blek&Co. Zatražio sam najskuplji. Koji govori verenik je bogat,
a takođe ne zna ništa o svojoj budućoj nevesti. Savršen za nas
dvoje.
„Nadam se da ti neće smetati, ali biće to mala proslava.
Nismo imali vremena da se pripremimo pošto je Ronan...“ Moja
majka je utihnula, izvinjavajući se Medison.
Ova je zaklimala glavom gotovo histerično. „Ne, ne, potpuno
razumem. Činjenica da ste se uopšte prihvatili proslave s
obzirom na okolnosti je... ah...“ Pogledala je oko sebe. „U stvari,
za divljenje.“
„Ništa ne brini. Bićeš lepotica večeri.“ Potapšao sam
Medison po ramenu, gledajući je odozgo s toplinom noža za
puter. Možda jesam, a možda i nisam gledao nekoliko
Holmarkovih filmova da bih mogao da oponašam zaljubljenog
verenika. Dok sam vežbao na traci za trčanje. Kardio vežbe su
jedini razlog što nisam zaspao tokom tog pljuska sranja.
„Uvek nađeš prave reči. Presladak si.“ Medison je stavila
ruku preko moje na svom ramenu, stegnuvši je u nadi da će mi
slomiti nekoliko koščica.
Zaustavio sam podrugljiv osmeh. „Ali ne slađi od tebe.“
„Oh, prestani.“ Nasmešila se. „Stvarno“, dodala je.
Mama nas je gledala, uživala u onome čemu je bila svedok
šta god to bilo i pljesnula rukama: „Ma, vidi samo vas dvoje!“
Iako Medison nije uradila ništa posebno loše što bi sjebalo
stvari, bila je daleko od nominacije za Oskar a kad je reč o ulozi
zaljubljene verenice. Spustila bi glavu kad god bi na postavljeno
pitanje morala da slaže. Obrazi bi joj tako pocrveneli da bih
pomislio da će eksplodirati. I pogledala bi me s ljubaznim
lažnim entuzijazmom, kao da sam umetničko delo od makarona
deteta ometenog u razvoju.
„Kejti jedva čeka da te vidi, a mislim da nisi upoznala
Džulijana, Čejsovog starijeg brata, i njegovu ženu Amber. Nisu
bili tu za prošli Božić. Otišli su kod Amberinih roditelja u
Viskonsin.“ Mama je, brbljajući, uhvatila Medison za ruku i
povela je ka kući nakon deset bolnih minuta. „Njihova ćerkica
Klementina je slatka kao breskva.“
„Voćkasta u svakom slučaju“, ciknula je Med, ne dobacivši
mi pogled kad ju je moja mama povukla.
Voćkasta u svakom slučaju. Stvarno je to rekla. Bio sam u toj
ženi u jednom trenutku. Šta li mi je, kog đavola, bilo u glavi?!
Dvojica slugu u uniformama stvorili su se kod ulaza i požurili
da ponesu Medisonin kofer. Poslao sam ih u našu sobu – da,
sobu koju ćemo Med i ja deliti – bacivši pogled ka golf-kolima
pored tesle. Poigravao sam se pomišlju da odem pravo do golf
terena da prekinem u igri tatu i Džulijana, a onda sam odustao.
Nisam histerični pubertetlija koji moli da ga puste da se igra s
odraslima. Osim toga, moram malo da poradim s Medison. Da je
pripremim pre nego što upozna ostale iz klana Blekovih.
Moj otac je imao neverovatnu sposobnost da prozre foliranja
i da dobro proceni situaciju i odnose. Ne bi me čudilo da
razotkrije prevaru ukoliko buduća mlada nastavi da planira da
me ubije mesarskim nožem. Da, zaključio sam. Sranje sa
Džulijanom može sačekati. Ionako nećemo skočiti jedno drugom
za vrat pred mojim ocem.
Preko volje sam krenuo ka našoj sobi u levom krilu kuće. Taj
deo je bio rezervisan za najužu porodicu. Džulijan i njegova
žena smešteni su u desno krilo, zvanično da bi imali više mesta.
Pre tri godine zadovoljio bih se tim objašnjenjem. Ali ne i sada.
Sada smo Džulijana doživljavali kao stranca.
Pronašao sam Medison. Ćaskala je s Kejti i mamom u našoj
sobi. Amber se verovatno kupa negde u vili i isprobava
najnovije tretmane nege lica. Krv koale ili kornjačino govno, ili
šta god da je stavljala da bi izgledala mlađe. Žene iz moje
porodice držale su na smenu Medison za ruku, gugučući
vereničkom prstenu kao da je beba. Nakašljavši se, upao sam u
sobu i stavio ruke oko Medinih ramena.
Taj gest nije mi bio ni blizak ni prijatan. Nikad pre to nisam
radio, čak ni dok smo bili zajedno. Medison je imala vitka, uska
ramena, što ranije nisam primetio. Nekako nije bilo pošteno da
spustim svu težinu svoje ruke na tu ženu. Drugi muškarci
očigledno nisu imali partnerke Medine visine, inače bi ih
potpuno sahranili. Za mene je predstavljalo misteriju kako sam
bio u stanju da budem na njoj nekoliko puta nedeljno. Izgledala
je tako krhko tu pored mene. Odlučio sam da joj ne svalim svu
svoju težinu na rame, što je za posledicu imalo to da mi je ruka
nekako visila u vazduhu na centimetar od njenog tela.
Nezgodno, ali ona je bila malena.
Tako malena da je bilo nemoguće uračunati je kao celu
osobu.
Tehnički gledano, imao sam samo pola bivše devojke.
Samo priznaj da si imao devojku, ti govno jedno, u punoj
veličini.
„Baš sam pitala Medi kako to da je tako dugo nismo videli.“
Kejti se okrenula ka meni, igrajući se biserima ogrlice. Bila je
visoka za ženu, s dugom crnom kosom i besprekorno
neuhranjenom figurom koju je volela da umotava u elegantne
haljine. Spadala je među one koji se utope u nameštaj i zauzmu
što je moguće manje mesta. Sušta suprotnost maloj, brbljivoj
Medison s maslinastom kožom.
„Hoćeš da kažeš da ste je preslišavali“, ispravio sam je.
Nisam želeo da moja lažna verenica bude pod nepotrebnom
istragom. Laganje joj je bilo jača strana koliko i osećaj za modu.
Kejti se vidno žacnula, uvređena sarkastičnom primedbom.
Osećao sam se kao kreten. Uprkos odvratnosti prema
romantičnim vezama, obično sam bio pristojno ljudsko biće u
krugu svoje porodice.
„Hvala, Čejse. Umem i sama da se staram o sebi.“ Medison
se kiselo nasmešila.
A možda ćeš i morati s obzirom na to s kakvom aseksualnom
budalom se zabavljaš.
„U pravu si, dušo. Naravno, znam da umeš da se staraš o
sebi.“ Podigao sam obrvu, setivši se kako sam našao seks-
igračke u kuhinjskoj fioci dok sam tražio kašičicu za kafu.
(„Ušteda prostora!“, doviknula je. „Ovo je garsonjera.“)
Medison je, kako sam i predvideo, odmah porumenela.
„Važno je da čovek vodi računa o sebi.“ Digla je pogled ka
plafonu, verovatno se trudeći da ne eksplodira.
„Tako je, sestro“, uzdahnula je Kejti, koja je propustila
skrivena značenja našeg dijaloga. „Razmišljam da se vratim na
terapiju otkako smo saznali da je tata teško bolestan.“
Medin pogled se vratio na Kejti, licem joj je preletala tuga.
„O, dušo.“ Dotakla je ruku mojoj sestri. „Slobodno uradi šta god
je potrebno da bi se dovela u najbolje duševno stanje. Mislim da
je to sjajna ideja.“
„Da li si i ti išla na terapiju? Tokom...? Nakon...?“ Kejti je
upitala s nadom. Moja sestra bila je malo starija od Medison, a
ipak deset puta naivnija. Pripisivao sam to zaštićenosti u
kombinaciji s luksuzom i izostankom istinskih muka.
„Nisam to mogla sebi da priuštim.“ Medison je nabrala nosić,
a Kejti su se oči razrogačile. Da, zaboravila je da su psihijatri
olakšica koju ne mogu svi da plate. „Ali imala sam oca. I mnogo
rodbine, i tako...“ Slegnula je ramenima.
Usledila je nelagodna pauza u kojoj je Kejti verovatno želela
da propadne u zemlju. Poželeo sam nekog da ubijem, a
Medison... ko bi znao kako se ona osećala u tom trenutku.
„Pa“, mama je pljesnula rukama s vedrim osmehom, trgnuvši
me iz razmišljanja, „ostavićemo ljubavne ptičice da se lepo
smeste. Spremamo kasnu večericu za deset. Ništa zvanično,
samo par zalogaja i malo ćaskanja. Voleli bismo da nam se
pridružite, ako niste umorni.“
Mama je još jednom stegla Med ruku pre nego što je odvukla
moju sestru iz sobe i zatvorila vrata.
Sklonio sam ruku s Medinog ramena a ona se munjevito
okrenula ka meni i nagazila me svom snagom. Trebalo mi je
sekund-dva da shvatim da joj je noga na mojoj. Praktično su
veći deo njene težine činili asesoari koje je našla na popustu kod
Kler.
„Nećemo deliti sobu.“ Zapretila mi je prstom. Počeo sam da
odvezujem kravatu, krenuvši ka ormanu s garderobom za svaku
priliku i svako godišnje doba. Znao sam da će krenuti za mnom.
„Činjenice kažu, Medison, da hoćemo.“
„Ovde ima otprilike trista soba.“ Bila mi je za petama i
mahala je rukama.
„Dvanaest“, ispravio sam je, otvorivši fioku sa satovima.
Roleks ili kartije? Onaj laganiji bio je ispravan odgovor, za
slučaj da bude još prebacivanja ruke preko njenog ramena. Znao
sam da pred ocem u najmanju ruku moram da se pretvaram da
mi se sviđa, a dodirivanje je, nažalost, bilo deo šarade. Da je
makar upola bila srećna kao mama i Kejti što je vide, mesto u
raju bilo bi mi obezbeđeno.
Bože, nadam se da tamo služe jaka alkoholna pića.
„Sasvim dovoljno da spavam u jednoj od njih.“ Medison se
naslonila kukom na police negde na periferiji mog vidnog polja.
Uzak struk. Široki kukovi. Ne disproporcionalni kao kod one
porodice klonova iz rijalitija. Već slasno ženstveno. Sve na njoj
bilo je delikatno, malo i okruglo. Pitao sam se da li i dobri
doktor ceni to.
„Zašto bi dve ljubavne ptičice spavale odvojeno?“ Zatvorio
sam fioku i počeo da se svlačim. Med slobodno može da se
okrene ako se nađe uvređena mojom delimičnom golotinjom.
Sve to je i ranije videla. I to izbliza.
„Iz mnogih razloga“, rekla je bez daha, pucnuvši prstima.
„Celibat. Pretvarajmo se da se čuvam za brak.“
„Dušo, pevala si božićne pesmice u ostavi, džakuziju, u tri
spavaće sobe i bazenu kad smo bili ovde. Tvoja čednost ne bi
znala da nađe put do tebe ni s mapom, kompasom i GPS-om.“
„Čuli su nas?“ Oči su joj se razrogačile i opet je pocrvenela.
Mora se priznati da joj je to lepo stajalo. Imala je obraze kao
jabuke i meku liniju brade. Šteta što je imala i sposobnost da me
prevarom navede na obaveze kad mi popusti pažnja.
„Da, moji su te čuli. A čuli su nas i u Mejnu.“
„Hriste Bože.“
„Jeste, slavili smo njegov rođendan, ali na mene je pao teret
teških poslova.“
„Ne sećam se da si se žalio.“
„Nisam ni mogao jer su mi usta bila strateški smeštena
između tvojih nogu.“
Pljesnula me je po golim grudima pre nego što se okrenula i
uzela da šparta levo-desno. Uplela je prste, stavila ruke iza vrata
dok sam ja nastavljao da se svlačim sve do gaća, zatežući svaki
mišić. Sujeta mi nije bila strana (u stvari, ništa mi nije bilo
strano).
„Neću da spavam u istom krevetu s tobom.“ Odmahnula je
glavom. Stala. Pokazala na pod. „Slobodno možeš da zauzmeš
tepih.“
Odolevši porivu da pitam da li pritom misli na još jednu turu
između njenih nogu, oborio sam glavu. „Nisam siguran da si
toga svesna, Med, ali sasvim je moguće da dvoje spavaju u
istom krevetu a da nemaju seks. Takvi slučajevi zabeleženi su
mnogo puta u istoriji.“
„Ali ne kad si ti u pitanju.“ Pogledala me je prezrivo,
ignorišući moju neodevenost. Pošten argument. Nisam navikao
da bude po njenom niti sam navikao da budem odbijen. Dok
smo se zabavljah, Medison je plesala uz svaku muziku.
To svakako nije sad radila, i nisam znao šta da mislim o
tome.
Hteo sam da ispalim kontraargument kad je otvorila kofer i
počela da razbacuje odeću. Sletala je na pod u gomilicu
štampane tkanine, savršene za logorsku vatru.
„Nećeš me ubediti u suprotno, pa ti predlažem da se slobodno
raskomotiš na podu s jastukom i ćebetom. Bez oklevanja ću se
vratiti kući ne budeš li poštovao određene granice.“
„A kojim ćeš se to kolima vratiti?“
„Uberom, ako treba. Ne iskušavaj me, Čejse. Nisam tvoj
zatvorenik.“
„Niti sam ja bio tvoj“, promrmljao sam.
„Molim?“ Digla je glavu.
„Čudno, mislio sam da nisi za to.“
„Za šta?“
„Za poštovanje granica.“
„Kad ja nisam poštovala granice?“ Oči su joj se toliko raširile
da sam mogao videti svoj odraz u njima.
Kad si me navela da budem tvoj momak bez mog pristanka.
Odmah sam shvatio koliko to pičkasto zvuči. Mogao sam da
izađem iz veze s Medison kad god sam hteo. Odlučio sam da
ostanem. Izabrao sam njene kulinarske veštine, sjajne jebačine,
udobnost brisanja aplikacija za sparivanje i pogazio sam svoja
načela.
Takođe sam izabrao i da sve to sjebem.
Izveo sam grubu računicu. Ako je prevarim, otići će, i na
kraju će se vratiti (sve se one vrate) i ući ćemo u opušteniji,
neobavezniji aranžman. Nisam bio skroz svinja. Preseliću je u
lepši stan, kupiću joj lepe stvari. Samo ne želim da se skrasim.
Sama ta reč me je uznemiravala. Kad se skrasite, zadovoljite se
ružnim kolima samo da bi vam porodica u njima bila bezbedna.
Zadovoljite se dosadnim izlaskom da biste karali na kraju večeri.
Ne pada vam na pamet da se skrasite kad je u pitanju čitavo vaše
postojanje.
Samo, stvar je u tome što se Medi nije vratila. Poludela je,
raskinula sa mnom i otišla zauvek. Doduše, poslala mi je
rođendanski poklon u vidu Dejzinih dlaka i poslednjeg računa
od veterinara (koji sam, da se zna, platio). I dalje se sećam
poruke koju je dodala fakturi.

Čejse,
Sterilisala sam Dejzi. Mislim da ćeš se složiti da ne
treba razmnožavati ništa od tebe. Slobodno plati račun kad
god ti bude zgodno.
Medison

Vrativši se u stvarnost – u sobi koju smo delili – osetio sam

kako stiskam vilice. Odgovorio sam Medison škrgućući zubima.
„U redu, ako te toliko brine što ćeš se trljati dupetom o mene,
spavaću na podu.“
„Hvala ti.“ Stisla je usne. Opirala se osmehu. Šta je smešno?
Osetio sam kako mi gore uši. Odoleo sam želji da ih dodirnem.
Nisam pocrveneo. To je činjenica. Nikad ne pocrvenim.
„Prestani da me gledaš.“ Zaškiljio sam, prebacivši peškir
preko ramena.
 „Prestani da ga upireš u mene.“ Nastavila je da razbacuje
svoju groznu odeću iz kofera, gušeći osmeh. Da ga upirem u
nju? Je l’ poludela?
Spustio sam pogled.
Oh!
Oh!
Okrenuo sam se i namestio ga u Armani gaćama. Jebote,
jebote, jebote!
„Da, znam.“ Uzdahnula je iza mojih leđa. „O tome obično
razmišljaš kad ti telo odreaguje na taj način.“
Da li sam ono izgovorio naglas: „Šta mi je kog đavola?“
„Idi se malo sredi“, promrmljao sam i uputio se ka tušu pre
no što uradim još neku od ženskastih stvari. Recimo da ponovo
pocrvenim ili da se onesvestim u njenom naručju. „I za ime
boga, nemoj da obučeš ništa odštampano!“

♦♦♦
Obukla se u printove od glave do pete.
Crne cipele s visokom štiklom imale su male bele unakrsne
printove, haljina cvetove, a traka za kosu karirane šare. Uradila
je ono s kosom što sam voleo, jebote. Šiške su joj bile ispeglano
prave, a ostali delovi njene kratke kose bili su haotično valoviti i
padali su joj preko lica i vrata kao vodopadi.
A što se tiče izbora odeće, podsetila me je na svoj stan.
Prenatrpan haos sudara boja, pinjata puna polovnog nameštaja i
pogrešnih odluka koje su unutra eksplodirale. Ne bih je nazvao
horderkom, ali njen stan nije lepo izgledao. A može biti i da je
Medison Goldblum najsentimentalnija osoba na planeti Zemlji.
Sakupljala je sve, uključujući – ali ne isključujući i sve ostalo –
saksije, štofove, skice, razglednice, pozivnice za venčanja,
gumice za kosu, suvenire, lutkice pudlice sastavljene od čepova
za flaše, pa čak i čija figurice Prinsa.
Nered. Haos. Nered.
Nemam pojma šta mi je bilo privlačno kod te devojke osim
talenta da bude uvreda za sve oči bez veće dioptrije u radijusu
od dvesta kilometara. Kreirala je venčanice za firmu koja nije
bila tako loša. Znao sam to iz prve ruke – njene kreacije
prodavale su se kao alva, zato smo i ušli u partnerstvo s
Krokijem. Svem kaže da mu je ona najveći kapital. Nisam to
dovodio u pitanje dok smo se zabavljali.
A trebalo je.
Med je sišla stepenicama dok smo mi ostali sedefi u
trpezariji. Posluga se dala u akciju, izneli su jela čim je skliznula
na stolicu pored mene, smešeći se svima i mašući u znak
pozdrava. „Izvinite, nisam znala da me čekate.“
Medison je umela da bude stidljiv devojčurak u javnosti i
nimfa u krevetu. Nogom sam privukao njenu stolicu da bi nam
se ruke i noge dodirivale. Glasno je zaškripala po mermernom
podu i svi u prostoriji su se zakikotali.
„Već mu nedostaješ. To je tako slatko.“ Kejti je stavila ruku
na grudi, glas joj je bio promukao od osećanja. Medison se
nervozno nasmejala. Tiho sam zaškrgutao zubima.
Nemoj da zajebeš ovo, Goldblumova!
„Kineska pečena mekos prasetina iz slobodnog uzgoja,
slanina u testu, salata od mlaćenice, mladi luk na postelji od
pereca“, objasnila je jedna od poslužiteljki Medison pokazujući
na različita jela na stolu. Umesto kasne zakuske, ovo je bila
gozba u punom obimu. Moji roditelji nisu uspeli da se suzdrže,
hteli su da pokažu da su joj se obradovali. Nerviralo me je što ću
morati da saopštim majci i Kejti da smo Medison i ja raskinuli i
da nismo zajedno. Iako ću s tim morati da se bakćem tek nakon
tatine... nakon tatine.
 Nisam mogao da završim rečenicu.
Moj otac je umirao i nikako nisam mogao da mu pomognem.
Navikao sam da novcem rešavam probleme, pomisao da sam
bespomoćan pred nečim tako dubokim što će radikalno
promeniti moj život probudilo mi je iracionalni gnev.
Medison se smešila i poslušno klimala glavom u
odgovarajućim trenucima. Nagnula se, obraćajući se mom ocu
koji je sedeo u čelu dugačkog stola, manji nego pre no što smo
saznali za njegovu bolest. „Hvala vam što ste me pozvali,
gospodine Blek.“
„Pa, nisam znao koliko mi je još vremena ostalo da te bolje
upoznam.“ Nagradio ju je jednim od svojih retkih iskrenih
osmeha. Progutala je knedlu. „Čejs i ti ste se istinski zbližili.
Brak je važna odluka, vi ste manje od godinu dana zajedno, a
pošto si toliko zauzeta, nismo imali priliku da više budemo s
tobom.“
Bilo mi je malo žao Medison. Moji su je unakrsno ispitivali a
pritom su svi glumili loše pajkane.
„Mogu li samo da kažem koliko mi je žao što ste... pa,
što…“, počela je Med.
„Što umirem?“ Završio je njenu rečenicu suvim tonom. „Da,
dušo, ni ja se tome ne radujem.“
Pocrvenela je i oborila pogled. „Izvinite, reči me izdaju u
ovakvim trenucima.“
„Nisi ti kriva.“ Otpio je viski i spustio čašu sporim,
odmerenim pokretom. Bio je starija verzija mene, s mnogo
sedih, visokog stasa i arktičkih očiju. „Sumnjam da bilo ko ume
adekvatno da se obraća osobi koja umire. Ali sad barem znam da
Čejs ima na koga da se osloni. Znaš, nije baš tako čvrst kako se
čini.“ Izvio je obrvu.
„A takođe je i prisutan“, pokazao sam na sebe, znajući da će
mu moje nezadovoljstvo biti zabavno, „i deo je ovog
razgovora.“
„Verujte mi, znam da Čejs ima svoju nežnu i krhku stranu.“
Medison me je potapšala po ramenu i dalje se smešeći mom ocu.
Očigledno mi se rugajući. Jedan-nula za gostujući tim.
„Pa, sad, krhak baš nisam.“ Nasmešio sam se dobroćudno.
„Onda delikatan.“ S vedrim osmehom, okrenula je glavu ka
meni, trepćući.
Dva-nula.
„Osetljiv, to je reč koju si tražila.“ Džulijan je coknuo
jezikom, njegov mačji kez u punom sjaju došao je zajedno s
maminim izlivom smeha. „Drago mi je, ja sam Džulijan.“
Pružio je ruku preko stola. Med ju je prihvatila. Iznenada sam
poželeo da prevrnem sto.
„Osetljiv.“ Med je isprobala reč jezikom, smešeći se mom
bratu od tetke. „Sviđa mi se. On je kao bodljikavo prase u
Nedelji ajkula.“
I od toga su Kejti, mama, tata, Džulijan i Amber prasnuli u
smeh. Nisam se preterano uzbudio što mi se Medison ruga jer
bio je to normalan porodični trenutak. Prvi takav otkako smo
saznali da je tata bolestan, i prvi put posle mnogo godina video
sam Džulijana zadovoljnog.
Svi su prionuli na jelo. Osim Amber, ali preskakanje jela u
korist alkohola bilo je uobičajeno za nju. Med se skupila u
stolici, iskapila šampanjac kao da je voda. U prvi mah nisam
obraćao pažnju na ono što radi. Nisam ništa jeo od doručka. Ali
kad je prošlo deset minuta a njen tanjir i dalje bio prazan, osetio
sam kako iznervirano škrgućem zubima.
„Šta ti je?“, zasiktao sam postrance ka njoj.
Hrana je bila dobra. I više nego dobra. Spremio ju je
kulinarski fenomen s Mišlenovim zvezdicama, a ne tamo neki
kreten koji je došao iz Bruklina da preko vikenda zaradi za
džeparac.
„Ništa“, rekla je baš kad je stomak počeo da joj zavija. I to ne
baš ženstveno. Zvučalo je kao da joj creva započinju tuču s
drugim delovima tela.
Nagnuo sam se ka njoj, očešao usnama ivicu njenog uveta da
bi izgledalo kao da je reč o intimnom šaputanju, onom koje ne
uključuje pitanje stomačnih Fredi Kruger zvukova. „Ne umeš da
lažeš, a ja sam nestrpljiv. Govori, Medison, u čemu je stvar?“
„Nisam razumela ni reč od onoga što je poslužiteljka rekla“,
prošaputala je, a zajapurenost je još jednom izašla pred publiku.
„Uopšte ne znam šta su neke od tih stvari. Izvini, Čejse, ali
slanina u testu zvuči kao nešto što bi trebalo zabraniti u svih
pedeset država.“
Stisnuo sam usne, zaustavljajući osmeh. Uzeo sam njen
tanjir, napunio ga hranom, znajući da će mi to doneti dodatne
poene u rubrici lažne veridbe. Mama je nemo zasijala kad sam
vratio tanjir Medison, smešeći joj se onim za šta sam se nadao
da je toplina (za inspiraciju mi je poslužio Džesi Metkalf iz
Seoskog venčanja).
„Svideće ti se ovo…“ Nemoj da kažeš dušo. Zaobiđi barem
taj kliše. „Draga.“
Draga? Da li sam mogao da zvučim kretenskije?
„Zašto si tako siguran da će mi se to dopasti...“ Oklevala je,
svesna da je svi gledaju. „Dragi?“
Amber umalo nije ispljunula vino od smeha.
„Znam šta voliš.“
„Sumnjam u to.“
„Veruj mi“, zaškrgutao sam zubima kroz lažni osmeh.
„Nikad više“, prošaputala je.
Ipak, uzela je viljušku i nabola prženi brokoli s prezlama,
začinima i pavlakom. Oči su joj se izvrnule u dupljama nakon
kraćeg mljackanja. Od zvuka koji je potom usledio iz njenog
grla, kurac mi je poskočio u znak uvažavanja.
„Progledala sam. Vidim svetlo.“ Uzdahnula je. Hteo sam da
joj pokažem i druge stvari. Da je nakratko odvučem na svoju
mračnu stranu i da je onda ispljunem u osunčano postojanje.
„Dakle, Medison“, Amber je počela da prede s druge strane
stola, prelazeći dugačkim, šiljatim noktom preko čaše sa
šampanjcem u komično nestašnom maniru. Napeo sam se.
Amber je bila, bez sumnje, najopasnija osoba za stolom. „Kako
te je naš Čejs zaprosio?“
Naš Čejs. Kao da sam vaza.
Amber je imala veštičje, šiljate nokte od akrilika, dovoljno
nadogradnje za kosu da se naprave tri perike, lažne trepavice, i
dekolte koji ništa nije prepuštao mašti. Samozaljubljenost je
lebdela oko nje kao oblak parfema. Bila je mojih godina –
trideset dve da budem precizniji – a hobiji su joj bili ograničeni
na svađe u javnosti s mužem, plastičnu hirurgiju, nove vežbe i
dijete na koje su balile poremećene javne ličnosti. Džulijan je
prebacio ruku preko ženinog ramena, promrdao obrvama kao da
kaže: predstava počinje.
Spremi se za nastup dostojan Oskara, rođo.
„Kako me je zaprosio?“, ponovila je Med s osmehom koji je
bio više zaleđen od Amberinog čela. Sve oči su bile uprte u nju.
Pretpostavljao sam da Medison želi nešto romantičnije od priče
o tome kako smo se upoznali. Jednog jutra ušli smo u lift koji su
koristili i Blek&Co. i Kroki i umesto da produžim do poslednjeg
sprata, krenuo sam s njom do Krokija, naslonio se na njen sto za
crtanje i pitao je šta je potrebno da uradim da bih joj se uvukao u
gaćice, mada ne u toliko reči. Medison je sroljala drugu čašu
šampanjca pre nego što je pogledala Amber.
 „U stvari, zaprosio me je veoma romantično“, rekla je
zadihano.
Da se nije napila? Treba da bude trezna. Pliva s ajkulama.
Ne, to je samo Nova Medi, što znači da se sprema da mi izbuši
novi šupak.
„Stvarno?“ Džulijanu se pogled sumnjičavo zasenčio. Nije mi
se sviđalo što je gleda. Dozvolite mi da to kažem drugačije –
nije mi se sviđao u poslednje vreme i tačka. A posebno mi se
nije sviđalo kako gleda Medison. Bilo je nečega zlokobnog u
načinu na koji su mu oči potamnele. Nisam spadao u posesivne
tipove, ali izgleda da ću neizbežno morati da mu provučeni
pesnicu kroz glavu ako nastavi tako da zuri u nju. Kao da nije
sasvim siguran želi li da je kresne ili da joj se naruga zbog
manjka društvene ispoliranosti, ili i jedno i drugo.
„Da.“ Medi je postrance žvakala usnu i dobacivala mi
poglede. Prokletstvo. „Otišli smo do promenade Bruklin Hajtsa,
uživali u romantičnom pogledu...“
„Čejs je išao u Bruklin?“ Amber ju je presekla u pola
rečenice, podigavši obrvu tanku kao mikrosečivo. Početnička
greška. Svi znaju da sve južnije od 1st Vilidža i severnije od
Vašington Hajtsa ne postoji za mene kao deo grada. Avanture u
Invudu smatrao sam prekograničnim karanjima.
Medison je napravila mm-hmm zvuk, otpivši još malo
šampanjca. Izgledala je kao životinja u zamci, priterana u ćošak
i prestrašena. Ali pokušaji da joj pomognem bili bi sumnjivi.
Osećao sam se kao majka kornjača koja gleda kako se njeno
niskoguzo mladunče tetura ka okeanu, znajući da ima samo pet
posto šanse da preživi.
A onda se desilo božićno čudo usred jula. Medison se
nakašljala, ispravila leđa i pronašla svoj glas.
„Naslonjena na ogradu, upijala sam vidik. I pre nego što sam
bila svesna šta se događa, spustio se na koleno ispred mene,
znojav, uzbrbljao. Pomislila sam da ima nervni slom. Bio je tako
nervozan. A onda je rekao najslađe stvari. Sećaš li se šta si mi
rekao, šećeru?“ Okrenula se ka meni, anđeoski trepćući. Podario
sam joj kiseo osmeh. Htela je nešto između: Ti si ljubav mog
života, moj Mesec i zvezde, i: Ne mogu da živim bez tebe jer
bez tebe život nema smisla; ili čak (ubacite bilo koji kliše iz
Holmarkovih filmova koji bi mi probudili nagon za povraćanjem
tokom pripremanja uloge lažnog mladoženje).
„Naravno“, uzeo sam je za ruku, očešao usnama njene prste.
Naježila joj se koža na podlaktici. Nacerio sam se, svestan da i
dalje između nas ima dovoljno seksualne napetosti da celu vilu
digne u vazduh. „Rekao sam ti da imaš brkove od senfa i onda
sam ih obrisao.“
Medije izbledeo osmeh, Amber se zakikotala. Moji roditelji i
Kejti su se nasmešili. Džulijan je zaškiljio, pogled mu je kao
loptica u pingpongu šetao levo-desno od nje do mene.
„Nastavi.“ Naslonio je bradu na šaku. Džulijan je bio
deceniju stariji od mene. Ličio je na Saturn. Visok, okružen
prstenovima sala, sa sjajnom, ćelavom glavom koju biste
poželeli da protrljate da vidite hoće li mu iz uveta izaći duh.
Med nas je pogledala, uhvativši ubilačke vibracije. „Pomogao
mi je da skinem senf i onda rekao da je hteo još neko vreme da
sačeka – godinu dana je ništa u velikom poretku stvari – ali
njegova ljubav prosto je previše jaka. I da sam ja ceo njegov
svet. Mislim da je upotrebio i reč opsednut. Počeo je da vrca u
ushićenju. Malo me je bilo sramota, u stvari.“ Zgazila me je
nogom ispod stola, čikajući me da poreknem njenu priču.
„Stvarno se zaneo. Do te mere da je počeo da plače...“
„Čejs je zaplakao?“ Amber je nabrala nos, vidno zgrožena.
To je otišlo predaleko i jedva sam čekao da odvučem Medison u
sobu da je ispljeskam po guzi za svaku laž koju je izgovorila za
večerom.
„Ne bih baš išla toliko daleko da kažem da je zajecao, ali..
Medison se okrenula ka meni, ponovo me rođački potapšavši po
ramenu uz „tri-nula za goste“ pogled. Nisam mogao da
protivrečim njenoj verziji priče. Barem ne javno, pošto je trebalo
da predstavljamo ljubavni par. Ali planirao sam da joj se
osvetim za taj mali štos.
„Bilo je veoma emotivno“, zaključio sam, otpivši viski.
„Mada, istine radi, oči su mi zasuzile zbog tvoje zelene haljine s
plavim tufnama, dušo. Nije se mogla ravnodušno gledati.“
„Ali sigurno je bilo zadovoljstvo skinuti je.“ Džulijan me je
provocirao, hladan osmeh igrao mu je na usnama.
Moj otac je spustio viljušku i nož na tanjir, nakašljao se
glasno. Džulijan je digao pogled i odagnao nelagodu za stolom.
Ponekad me je najviše izluđivalo što se u društvu ponaša kao
normalno ljudsko biće. To je bio deo skorašnjeg razvoja i
nimalo mi se nije sviđalo. „Veoma neprikladno od mene. Izvini,
Medison. Bratsko podbadanje otišlo je predaleko.“
Bratsko moje dupe. Ne bih mu dao da mi čuva ni plastičnu
kašičicu.
„Slobodno me zovi Medi, molim te.“ Oborila je glavu.
„Medi“, ponovio je moj otac, zavalivši se u naslon. Obećao
sam sebi da ću skrenuti pažnju Džulijanu da mi neće biti teško
da ga izbacim kroz zatvoren prozor ako i dalje bude seksualno
uznemiravao moju lažnu verenicu.
„Moram priznati da smo gajili određene sumnje pošto te
nismo videli od Božića. Pomislili smo da se Čejs ohladio“, rekao
je tata, probovši me pogledom.
„Kod ovog muškarca nema zime.“ Medison se nasmešila
mom tati, štipnuvši me za obraz. Bože, drago mi je što ćemo s
ovim završiti za nekoliko dana! Ova žena bi me odvela u
alkoholizam. „Najvreliji kojeg sam upoznala.“
Izbrbljala je to pre nego što je shvatila šta govori. Okrenuo
sam se i zurio u nju sa samozadovoljnim osmehom. Obrazi su
joj porumeneli. Vrat i uši brzo su sledili taj primer.
„Hvala ti što se udaješ za ovog divljaka.“ Tata se nasmešio.
„Dugujete mi veliku uslugu“, našalila se. Svi su se nasmejali.
Ponovo.
Ušli smo u prijatan razgovor dok su pristizala nova jela. Pola
sata kasnije, Kejti je ispravila leđa i namrštila se.
„Gde je Klementina?“ Nabola je čačkalicom borovnicu koja
je plivala u čaši s vodom i ubacila je u usta. Nadao sam se da je
izostanak alkohola znak da se vratila lekovima. Što bi bilo
dobro. Kejtini nemirni nervi bi sve ostalo u njenom životu
izbacili iz fokusa, a iako je bila sjajna u onome čime se bavila,
to jest u marketingu, znao sam da želi da upozna finog momka i
da se skrasi. Nije mogla to da uradi dok god je duševno lelujava.
„Spava gore“, Amber je zabacila platinastoplavu kosu,
pogledavši me oštro. „Nije stigla ni da vidi omiljenog strica.“
„Videće ga sutra“, rekao sam kratko.
„Hvala ti što si za to našao vremena. Znam koliko si zauzet.“
Još sarkazma.
Podigao sam čašu, u tobožnjoj zdravici. „Sve za moju
bratanicu.“
I ništa za njene roditelje.
„Medi, ne verujem da si raspoložena za partiju monopola
posle večere. Mora da si mrtva umorna.“ Mama se okrenula ka
mojoj lažnoj verenici, zalepršavši trepavicama. „To je ženska
tradicija Blekovih. Oživljavamo je svaki put kad dođemo u
Hempton.“
Med je živnula. „Stvarno? Ne sećam se da smo to radile za
Božić.“
Zato jer je mama upravo izmislila tu tradiciju, uzdržao sam
se da kažem. Moji su poludeli za ovom ženom, a nisam znao
zašto.
„Pustili smo tebe i Čejsa da budete malo sami.“
Uzbunilo me je što je mama više ulagala u odnos s Medison
nego ja na berzi. Možda joj se prosto sviđala ideja da ne umrem
kao staro, usamljeno džangrizalo. Medison je bila jedina žena
koju sam doveo kući nakon One Kojoj Ime Nećemo Pominjati.
„Baš bih to volela“, uskliknula je Medi ozareno. Nisam
sumnjao u njen entuzijazam. Znao sam da bi se radije kupala u
vrelom ulju nego što bi i minut duže provela sa mnom.
Kejti i mama razmenile su poglede. One rezervisane za
Kolina Firta iz Gordosti i predrasude.
Nabo sam biftek kao da je on mene prvi napao i gledao kako
sočno krvari na tanjiru, osećajući da mi propast visi nad glavom.
Med je ukopavala svoje nepodnošljivo živopisne korene u
porodicu Blek, a moji roditelji i moja sestra zaljubljivali su se u
nju brzo i žestoko.
Za razliku od mene. Ja sam bio jedini Blek imun na njen
šarm. Na njen osmeh. Na njeno srce.
Uverio sam sebe u to.
 PETO POGLAVLJE
Medi

1. mart 2001.

Draga Medi,
Ružan dan. Znam da te je pogodilo što nemamo para za
tvoju školsku ekskurziju do Kipa slobode. Tvoj otac i ja smo
u finansijskim problemima, što nije tajna, ali volela bih da
jeste. Voleli bismo da te činjenice ne budeš svesna, da ti
pružimo sve što želiš.
Toliko toga bih želela da ti dam, ali ne mogu. Moje
lečenje je sve skuplje, a otkad je tvoj otac zaposlio
pomoćnicu da vodi radnju dok sam na bolovanju, stvari
koje smo nekad uzimali zdravo za gotovo sad su luksuz.
Srce mi se slomilo ne zato što si se rastužila već zato što
si se trudila da to sakriješ od nas. Oči i nos bili su ti crveni
od plača kad si se vratila iz svoje sobe, a smešila si se kao
da se ništa nije desilo.
Zanimljivost dana: u Indiji za jasmin kažu da je kralj
noći jer jače miriše nakon sutona. Ostavila sam ti nekoliko
cvetova u sobi. Moja verzija izvinjenja. Staraj se o njima.
Mnogo se može naučiti o osećanju odgovornosti i
predanosti čoveka iz načina na koji vodi računa o cveću.
Hvala ti što vodiš računa o nama čak i kad mi ne
možemo da se staramo o tebi u svim aspektima života.
Voli te,
Mama
 ♦♦♦
„Iskreno govoreći, mislila sam da nas ne voliš“, Kejti je povukla
figuricu preko table za monopol, namrštena od koncentracije.
Soba se kupala u zlatnom svetlu. Debeli tepisi preko parketa,
kamin dostojan fotografija na Pinterestu, ručno rađeni krem i
plavi pokrivači – kao da sam ušuškana u jedan od onih filmova
sa Dženifer Aniston u kojima je sve savršeno od početka do
kraja.
Za poslednjih sat-dva, Kejti je sakupila sve četiri železničke
stanice i bila je blizu kupovine tri kuće. Ukoliko ne budem
pazila, svešće Lori i mene na šupe u lošem delu grada, skinuće
nam i košulju s leđa. Srećom, Lori i ja smo odlučile da podelimo
flašu vina i nešto malo tračeva o kraljevskoj porodici, kojom
smo, tako se ispostavilo, obe bile nezdravo fascinirane, da ne
kažem opsednute. Poslednjih sat vremena provele smo
raspravljajući o venčanici Kejt Midlton pre nego što smo prešle
na gorku temu Meganine svadbene tijare.
„Zezaš me?“ Pritisla sam s uživanjem čašu s hladnim vinom
na zažarene obraze. Verovatno sam malo zaplitala jezikom.
Četiri čaše šampanjca i jedna čaša vina na relativno prazan
stomak, to nije dobra ideja, ali morala sam da otupim Čejsovo
prisustvo svuda oko sebe. A to nije mali zadatak. „Volim vas,
ljudi. Ronan je kao legendarna ikona mode, Lori je mama kakvu
bih volela da i dalje imam, a ti... Kejti, ti si...“ Zastala sam i
zatreptala na tablu monopola. Bilo mi je krivo što su mislile da
nisam dolazila jer ih ne volim. Što je krio istinu od njih i od
mene napravio negativca. „S tobom bih, ozbiljno, mogla da
budem dobra prijateljica. Prvi put kad smo se videle, onomad za
Božić, haljina mi se pocepala na dupetu. Ni ne trepnuvši, povela
si me u svoju sobu i dala mi nešto da obučem.“ Nešto od Prade,
da budem preciznija. Trebala mi je sva snaga volje da joj to
vratim uz poruku zahvalnosti. „Divna si, Kejti. Istinski si divna
duša.“ Nagnula sam se ka njoj, stavivši joj ruku na rame. Nisam
jasno mogla da odredim u izmaglici intoksikacije da li je to
nežan ili nelagodan trenutak.
Pogledom je uronila u moje oči. „Stvarno? Pomislila sam da
zbog mene ne dolaziš.“
„Zašto?“ Zinula sam.
„Ne znam“, Kejti, inače starija od mene, rekla je to s
detinjom stidljivošću. Glas joj je bio kao razbijeno staklo.
„Ne, sjajna si“, štucnula sam. „Volim te.“
Jesam li upravo izjavila ljubav ženi koju sam videla svega
nekoliko puta u životu? To je bio znak da se povučem pre nego
što se Sveta Medi pretvori u Strašnu Medi i onesvesti se na tabli
za monopol.
„Mislim da je bolje da odem na spavanje. Ko je pobedio?“,
zaškiljila sam na tablu. Nisam je jasno videla, figurice su plivale
po njoj kao da jure jedna drugu. Opet sam štucnula. „Ja?“
„U stvari, duguješ mi deset hiljada dolara i kuću na Tenesi
aveniji“, Kejti se nasmejala i krenula da sklanja figurice s table.
Zevnula sam, oči su mi se zatvorile kad sam na tren zaspala
između treptaja. Negde u pozadini misli sinulo mi je da sam
haos, a ne briljantna, odgovorna verenica kakvu je trebalo da
predstavljam po Čejsovoj želji. Ma ko ga šljivi! Ništa mu ne
dugujem. A ionako je važno samo da njegovima bude lepo sa
mnom.
„Nadam se da prihvataš kupone i kuće kojima treba
renoviranje, Kejti, jer sam totalno bankrot“, šmrknula sam.
„U redu. To je samo igra.“ Kejti je presavila tablu i vratila je
u kutiju, zapevušivši neku melodiju onako za sebe. Bila je tako
prijatna i pitoma. Sušta suprotnost starijem bratu. Gotovo kao da
je pokupio svaku kap okrutnosti iz zajedničke DNK pre nego što
se rodio.
„Da, e, pa, bankrot sam i u stvarnom životu“, zasmejuljila
sam se.
Vreme je za spavanje, gospođice Ekspres Haos.
Osovila sam se na klimave noge. Kolena su mi bila kao žele i
javio mi se čudan pritisak iza ušiju. Znajući da ću se naći oči u
oči s Čejsom dobila sam osip. Pokušala sam da odložim naš
ponovni susret što sam više mogla, nadajući se – moleći se, u
stvari, da zaspi pre nego što se vratim u sobu.
„Ne još zadugo“, nasmejala se Lori.
I ja sam se nasmejala. Onda sam stala. I namrštila se. „Čekaj,
kako to misliš?“
„Pa“, Lori je slegla ramenima i pokupila nepostojeći končić s
pantalona dok je Kejti sklanjala kutiju s monopolom, „udaćeš se
za Čejsa, dušo. A Čejs je... bogato zbrinut i lepo obdaren.“
Kejti se zagrcnula u gutljaju soka, dok sam ja angažovala
svaki gram samokontrole da ne prsnem u smeh. „O, Lori, nemaš
pojma koliko“, rekla sam.
Sad se Kejti zacenila. Bio je to prizor za pamćenje. Crnokosa
lepotica s besprekornom punđom grohotom se smejala. Nacerila
sam se. Pitala sam se kad se poslednji put istinski dobro
zabavljala. Onda sam odolela želji da je pozovem u večernji
izlazak sa mnom i Lejlom. Sveta Medi se mora isključiti iz
struje ovog vikenda da situacija ne bi postala previše
komplikovana.
Međutim, Lori nije pogrešila. Čejs je bio milijarder. Njegovo
bogatstvo merio se ve-ce šoljama sa zlatnim sedalima i
privatnim mlaznjacima sa seks-ljuljaškama. Bilo je to bogatstvo
tipa spali pare da vidim da li ću nešto osetiti. Zastrašujuća,
prezasićena vrsta bogatstva koja je izgledala potpuno
nedohvatljivo s mesta na kome sam stajala.
 Tada sam shvatila da nikad nisam uzimala Čejsov novac kao
važan činilac dok smo se zabavljali. Njegovo bogatstvo bilo je u
drugom planu u našoj vezi, kao veliki komad nameštaja na koji
nisam obraćala pažnju. Kad me je upitao šta želim za Božić,
rekla sam da mi treba električno ćebe. Dvadeset pet dolara na
Amazonu s uračunatom poštarinom. Čejs se nasmejao i kupio mi
par minđuša od deset hiljada dolara. Nije mogao da shvati zašto
nisam oduševljena tim kraljevskim poklonom. A stvar je u tome
što sam posle Božića ostala bez prebijene pare i stvarno sam
računala da ću dobiti to električno ćebe.
Nisam želela nešto skupo i beskorisno. Htela sam nešto što
nije skupo a jeste korisno.
Lorin komentar odmah me je otreznio. Klimnula sam
glavom, vrativši se u ulogu oduševljene verenice. „O, da.
Naravno. Ali biću veoma odgovorna s njegovim novcem. Hoću
reći, s našim novcem. Novcem u globalu.“ Ućuti, zaveži. „Ne
trošim mnogo.“
„Pa, svi znamo da ja imam sasvim drugačiji problem.“ Kejti
je oborila pogled.
Očajnički nestrpljiva da promenim temu, pljesnula sam
rukama i upitala iz sredine sobe: „Gde je Amber? Stvarno sam
htela da je upoznam.“
A pod stvarno nisam mislila istinski, ali to je izgledalo kao
nešto što bi trebalo da kažem.
Kejti i Lori su se pogledale. Bila sam pijana a ne glupa i bilo
mi je jasno da se dogovaraju pogledom kao što su to radili moji
tata i mama kad bi donosili odluku za koju nije trebalo da znam.
„Bila je umorna“, rekla je Kejti, a Lori je istovremeno
promrmljala: „Mislim da je hvata neka prehladica.“
Uh.
Znači, Amber me ne voli. I to bez nekog posebnog razloga,
koliko znam.
„Šteta“, rekla sam.
„Da“, promrmljala je Lori tonom koji je govorio da i nije
šteta. Onda sam se setila da Lori i Amber nisu komunicirale
tokom večere. A onda, opet, Amber je bila zauzeta zurenjem u
telefon i dobacivanjem pogleda istovremeno Čejsu i meni kao da
čeka da spontano eksplodiramo.
Poljubila sam Lori i Kejti u obraz u znak pozdrava i krenula
sam ka vratima. Obećala sam sebi da neću ni pokušavati da
odgonetnem zašto me Amber ne voli. Ništa loše nisam uradila.
Osim što obmanjuješ celu porodicu Blek, javio se tihi glas u
meni. Ali Amber to nije znala, zar ne? Onda sam se setila da je s
nevericom slušala bruklinsku priču. A isto važi i za Džulijana.
Možda sam uprskala stvar. Ako bi Ronan saznao da Čejs i ja
lažemo, to bi ga razorilo. Ne, ne bih mogla to sebi da oprostim.
Popela sam se stepenicama bosa. Prsti su mi uranjali u bujan
somotski tepih. Sve je bilo krem i morski plavo. Nautički
rustično s velikim komadima nameštaja i u belo ofarbanog
drveta. Osećala sam da je gotovo nestvarno što sam u toj kući.
Kao da sam se prevarom tu našla. Što je na neki način bilo
tačno.
Stigla sam do drugog sprata, i dalje pripita, držeći se za
gelender kao da se borim za život. Krivudala sam pored vrata u
hodniku. Jedna od njih bila su odškrinuta.
Duboko, promuklo režanje dolazilo je odatle. „Samo preko
mene mrtvog.“
Zaledila sam se, prepoznavši Čejsov dijabolični glas. Kao da
je spreman da ubije tog s kim je bio u sobi, a ja nisam htela da
budem tu kad se to desi.
Skloni se, prošaputalo je nešto u meni. Nema tu šta da se vidi.
Ne tiče te se, nema to veze s tobom.
 Pogledala sam na telefonu koliko je sati. Jedan posle ponoći.
Zašto je, kog đavola, još uvek budan i s kim se to svađa?!
Radoznalost je nadvladala. Naslonila sam se na zid, zadržavajući
dah, da me ne primete.
„Pa, ako je to neophodno“, Džulijan je sarkastično razvukao
reči. Prepoznala sam i njegov glas. Imao je tragove škotskog
akcenta, koji se pojavljivao tu i tamo, u pojedinim rečima.
Porodica Blek bila je rodom iz Edinburga. Džulijan, sin pokojne
Ronanove sestre, došao je iz Škotske da živi kod ujaka kada je
imao šest godina nakon što su mu roditelji poginuli u
saobraćajnoj nesreći za Božić. Lori i Ronan rekli su u jednom
intervjuu da im je Džulijan najbolji božićni poklon. To sam
pročitala na Vikipedijinoj stranici o porodici Blek dok sam bila
opsednuta Čejsom u prvim nedeljama našeg zabavljanja.
Džulijan i Čejs su odrasli zajedno kao rođena braća i, prema
navodima Vikipedije, bili su bliski. Ko god da je napisao tu
stranicu mora da je bio pijan, jer je Čejs u tih naših šest meseci,
koliko smo bili zajedno, vrlo retko pominjao rođaka i nije me ni
upoznao s njim. A sad se Čejs ponašao prema Džulijanu kao da
mu je zakleti neprijatelj.
„Nemoj pogrešno da protumačiš moju odanost ocu kao
slabost. Usredsređen sam na njegovo zdravlje. Ako mu se nešto
desi...“ Čejs nije završio rečenicu.
Zabola sam nos u odškrinuta vrata i provirila. Stajali su jedan
naspram drugog pod prigušenim svetlima u biblioteci. Bila je to
veličanstvena prostorija s belim policama od poda do plafona i
hiljadama knjiga naizgled razvrstanih po bojama korica. Čejs,
nagnut iza teškog hrastovog stola, pritiskao je golo drvo.
Džulijan je stajao pred njim, visok, ali ne viši od Čejsa. Senka
mog lažnog verenika nadnosila se nad Džulijanom kao mračni
zamak.
 Džulijan je ogorčeno zamahao rukama. „Nešto će se desiti, to
je sigurno. On umire, a ti nisi dovoljno dobar da ga zameniš.
Imaš samo trideset dve godine i tek si izašao iz korporacijskih
pelena. Uznemirićeš deoničare i rasteraćeš investitore.“
„Ja sam izvršni direktor!“, grmnuo je Čejs. Prvi put sam čula
da je podigao glas. Uvek je bio smrtonosno tih i potpuno je
vladao sobom i situacijom.
„Ti si lopuža, jebote, eto šta si ti!“, uzvratio je Džulijan.
„Dokazao si to pre tri godine i još to nisam zaboravio.“
Pre tri godine? Šta se desilo pre tri godine? Naravno, nisam
mogla da uđem i da ih pitam. To je jedna od mana
prisluškivanja.
„Odabrao me je za svog naslednika. Tebe je izabrao za
direktora sektora za informisanje. Prihvati to već jednom“,
zalajao je Čejs.
„Pa, pogrešio je“, rekao je Džulijan hladnokrvno.
„Imaš drskosti da mi spominješ to sranje na proslavi
veridbe.“ Čejs je otvorio fioku i izvadio iz nje cigaru. Umesto da
je zapali, prelomio ju je na pola i rolao prstom.
Trudi se da ne prasne, shvatila sam.
„A kad je reč o tome“, Džulijan je seo na stolicu iza sebe i
prekrstio noge. „Čim sam video malu gospođicu Luizu Klark,
shvatio sam da tu nešto nije kako treba.“
„Luizu Klark?“, Čejs se namrštio.
„Iz filma Ja pre tebe. Gledao sam ga s Amber. Mnogo je
plakala.“
„I ja bih da moram s tobom redovno da se jebem“,
promrmljao je Čejs. „Ima li poentu ta tvoja mala priča?“
„Tvoja verenica. Ona je Luiza Klark. Ne očekuješ valjda da
poverujemo da ćeš se oženiti tom... tom...“
„Tom?“, Čejs je prestao da gnječi duvan i izvio je obrvu,
čikajući ga da završi rečenicu. Progutala sam knedlu. Srce mi je
bespomoćno udaralo o rebra. Nisam htela da čujem ono što će
sledeće izaći iz Džulijanovih usta, ali nisam mogla da se
odlepim od mesta na kojem sam stajala.
„Ma, hajde“, frknuo je Džulijan. „Pre nego što smo postali
neprijatelji bili smo braća. Poznajem te. Ta ekscentrična,
kvaziumetnički nastrojena, uvrnuta piletina nije tvoj tip. Ti voliš
žestoko neuhranjene i bezlične. Tvoj tip žene nosi firmiranu
garderobu i ne omakne joj se da se napije na porodičnom
okupljanju. Prozreo sam te. Hoćeš da pokažeš Ronanu da si
spreman da se skrasiš, da zasnuješ porodicu, da imaš decu, da si
spreman za celu tu enčiladu. I to sa normalnom, prosečnom
devojkom, ni manje ni više. Da li si sad takav, brate? S obe noge
na zemlji? Pouzdan? Momak za primer?“ Džulijan je zabacio
glavu i nasmejao se. Ustao je, odmahujući glavom. „Nisam
poverovao u tu iznenadnu veridbu i ne verujem u tu vašu vezu.
Samo se otimaš za to direktorsko mesto da bi mi se osvetio,
nadmeno glumeći plemenitost i uzvišenost. Možeš da se igraš do
mile volje s devojkom koja je šestica, ali ni na tren neću
poverovati da ćeš se oženiti nekom koja nije desetka.“
Šestica. Pripala mi je muka, nagon za povraćanjem me je
umalo savladao. Došlo mi je da ošamarim Džulijana. Kako se
usuđuje da me tako etiketira? I zašto mu Čejs to dozvoljava? Ja
sam njegova lažna verenica. U stvari, zajebi to! Ja sam mu bivša
devojka. Ljudsko biće. Nije smeo da dopusti Džulijanu da tako
govori o meni.
„Misliš da želim mesto izvršnog direktora da bih se tebi
osvetio?“, nadmeno se nasmešio Čejs.
„Ne vidim drugi razlog. Nije ti ni bilo stalo do tog posla kad
si diplomirao.“
„Ma jebi se, Džulijane!“
 „Nadam se da ću biti u prilici da prvo pojebem tebe.“
„Pa“, Čejs mu je podario tako leden osmeh da mi se stomak
bolno uvrnuo, „to direktorsko mesto još nije slobodno, zato ćeš
morati da budeš strpljiv i da gledaš u šta se moja navodno lažna
veridba razvija?“
Razvija?
Šta tu ima da se razvija?
Rekla sam Čejsu da je ovo jednokratan nastup. Neću da
glumim odanu verenicu kao da je ovo neka romantična komedija
s Kejt Hadson. Dobro je znao da već ovim smućivanjem u
Hemptonu prelazi sve granice, ostavljajući ih u plamenu.
A takođe zna da si Sveta Medi i da ćeš sve uraditi da drugima
udovoljiš, bez obzira na to ko su i šta osećaš prema njima.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je Čejs krenuo
ka vratima. Odskočila sam od zida i pojurila ka našoj sobi,
saplićući se o svoje noge. Utrčala sam u sobu i oborila vazu u
žurbi da što pre zatvorim vrata. Da me ne bi uhvatio, ostavila
sam razbijeno staklo na podu i uletela u kupatilo. Zadihana,
zalepila sam se leđima za vrata.
Nekoliko sekundi kasnije čula sam kako se vrata sobe
otvaraju, a onda i kako krčka staklo kad je Čejs nagazio komade
razbijene vaze. U njoj su bili jasmini. Miris je ispunio vazduh
gustom slatkoćom. Bilo mi je žao cveća, zgnječenog pod
Čejsovom cipelom. Moje srce jednom je prošlo kroz slično
iskustvo.
„Medison!“, zaurlao je, lomeći tišinu. Glas mu je sekao
vazduh.
Žacnula sam se. Nije me bilo mnogo briga šta on misli, ali
mrsko mi je bilo što je opštepoznato da sam se večeras napila i
što mu je Džulijan to sasuo u lice.
„Znam da si tu.“ Reci su mi se približavale, sve mračnije.
Večera mi je zapušila grlo, preklinjući da se oslobodi. Digla sam
dasku i zateturala se nad šoljom. Celo telo mi se grčilo dok je
stomak izbacivao ono malo što sam te večeri pojela.
„Da li je trebalo da za ovo angažujem neku članicu
razularenog sestrinstva s koledža?“, promrmljao je iza
zatvorenih vrata, drmajući kvaku. „Zabavna pijandura je uvek
bolja od tužne.“
Zabavno pijanstvo nije opcija kad je kreten poput tebe u
blizini.
Nastavila sam da povraćam. Suze su mi klizile lepljivim
obrazima, vijugale ka ustima, slanoća mi je eksplodirala na
jeziku. Nikad se nisam napila. Mora da sam bila nervoznija nego
što sam mislila.
Trebalo je da budemo budni i spremni za porodičnu šetnju u
deset ujutru. Sumnjala sam da ću biti u stanju da ustanem iz
kreveta ako uopšte stignem do njega i ne završim u hitnoj
pomoći.
„Medison!“
„Ostavi me na miru.“ Uspravila sam se da operem zube.
Stigla sam čak do lavaboa i ponovo se sroljala. Pritisak u glavi
nije mi dao da otvorim oči. Džulijanove reči vrtele su se u glavi,
prevrćući se kao veš u veš-mašini. Šestica. Bila sam tako bolno
prosečna i kraljevski van svog domena.
U drugom pokušaju da se uspravim kod lavaboa i da operem
zube, Čejs je razvalio vrata. Pala su na pod uz tresak. Srećom,
kupatilo je bilo veće od moje garsonjere i vrata su sletela na
metar od mene. Digla sam pogled i zatreptala ka njemu,
razlabavljenih usta.
Kreten je razvalio vrata.
„Ti... glupi...“, zaškiljila sam tražeći adekvatnu reč. I nisam u
tome uspela. Prišao mi je, podigao me s poda i uspravio ispred
lavaboa. Pustio je vodu i počeo da mi umiva lice, prelazeći mi
svojim velikim dlanom preko nosa i usta. Držao me je oko
struka da ne padnem.
„Završi misao, Med. Imam osećaj da će biti zabavno”, rekao
je ravnodušno, vadeći moju četkicu za zube iz srebrne kutijice
pored lavaboa i nanoseći velikodušnu količinu paste za zube na
nju.
„Nadmeni... arogantni... egoistični...”
„Ne, ne, nema sinonima. To je varanje.”
„Kučkin sine!”, zaurlala sam.
„To je već bolje.” Zavukao mi je četkicu u usta i, nežno
pritiskajući, prao mi zube. Bio je temeljan. Naravno da je bio
temeljan. „Šta još?”
„Glupi...”
„To si već rekla.”
„Okej, tupavi...”
„Kako bi bilo da s tim nastavimo sutra?” Presekao je bujicu
uvreda. „Obećavam da ću biti više nego uverljivo uvređen i
zaplakaću u jastuk čim završiš.” Završio je s pranjem zuba,
oprao četkicu, napunio čašu vodom i dao mi da isperem usta.
Bila sam previše dezorijentisana da bih se pretvarala da se
stidim što mi pomaže. Za šest meseci zabavljanja pazila sam da
nijednom ne vidi moju manje glamuroznu stranu. Prala sam
zube pre nego što bi se probudio da ga mimoiđe jutarnji zadah,
nuždu broj dva obavljala sam s puštenom vodom iz tuša da me
ne bi čuo (što me je teralo da se često tuširam kod njega) i
kategorički sam poricala da menstruacija postoji, poštedevši ga
bilo kakvog pominjanja poseta majke prirode mome telu. A evo,
sad, s njegovim prstenom na svom prstu, pustila sam ga da mi
opere tragove povraćanja iz usta. Ironija stvarno ima bolestan
smisao za humor.
 Grgoljila sam pre nego što sam pljunula u lavabo, gledajući
ga postrance. „Nisi mi ti šef.“
„Hvala kurcu na tome, tebe ukrotiti, to bi bila noćna mora.“
Nije me ni pogledao. Uzeo je moju ružičastu torbicu s
kozmetikom i izvukao dve maramice za brisanje šminke. Počeo
je da mi trlja oči, verovatno da mu ne bi moja vodonepropusna
maskara od pet dolara umrljala posteljinu od pet hiljada dolara.
„A ti bi bio tiranin“, zaplitala sam jezikom. Nasmejao se,
bacio prljave maramice u kantu za đubre, podigao me kao da
smo na medenom mesecu i odneo u spavaću sobu. I dalje sam
pokušavala da smislim maštovite uvrede, odbijajući da
podlegnem iskušenju i da mu obavijem ruke oko vrata. Tragovi
ukusa povraćanja i dalje su mi lebdeli u dahu, ali, začudo, to me
uopšte nije sprečavalo da mu govorim direktno u nos i oči.
„Čak nisi ni privlačan“, promrmljala sam svađalački kad me
je spustio na krevet. Izuo mi je cipele, onda posegao za
skrivenim rajsferšlusom pozadi na suknji i otkopčao ga. Skidao
me je do gola. Previše mi je prijalo što se oslobađam odeće koju
sam nosila ceo dan da bih marila. U svakom slučaju, nije tu bilo
ničega što ranije nije video. A nije to ni bio neki zavodnički
trenutak. Bila sam napola mrtva, a on je zapravo priznao
Džulijanu moju osrednjost time što me nije branio.
O, da – i mrzela sam ga iz dna duše.
„Hladan si, podrugljiv i bezosećajan.“ Nastavila sam da
navodim njegove nedostatke. „I to što mi sad pomažeš ne znači
da sam zaboravila ko si. Inkarnacija đavola. Daleko si od lepog
princa. Kao prvo, nepristojan si. Nisi od onih koji spašavaju
princeze. Verovatno bi poslao nekog da to završi za tebe. Osim
toga, izgledao bi mnogo smešno na konju.“
Bilo mi je žao što još ne povraćam. Povraćanje bi mi bila
omiljena uvreda Čejsa. Sve ostalo je bilo nekako drugorazredno.
 „Imam li dozvolu da ti skinem grudnjak“, rekao je promuklo.
„Dopušteno ti je“, otpuhnula sam.
Otkopčao mi je brushalter jednom rukom, onda izvukao iz
fioke gornji deo trenerke s natpisom Jejl. Navukao mi je
trenerku preko glave, a onda stao i zurio u moje grudi nekoliko
sekundi.
„Uzmi, slikaj. Duže će ti trajati.“
Spustio je trenerku jednim pokretom, grlom mu je putovala
knedla. Tkanina je bila topla, meka, komotna. Mirisala je na
Čejsa.
„I kakvo je to ime Čejs Blek?“, rekla sam neprivlačno.
„Zvuči kao da je izmišljeno.“
„Žao mi je što to moram da ti saopštim, ali stvarno je koliko
će biti i tvoj mamurluk sutra ujutru. Predlažem ti da gucneš
ovo.“ Otvorio je flašu mineralne vode evijan koja je stajala na
noćnom stočiću i dodao mi je. Zavrnuo je rukave crne košulje do
lakata, otkrivajući podlaktice tako mišićave i žilave da sam se
iznenadila što ih nisam zajahala pre nekoliko meseci kad sam za
to još imala priliku. „Doneću ti aspirin.“
„Čekaj!“, doviknula sam mu kad je već bio kod vrata. Stao je,
ali se nije okrenuo ka meni. Leđa su mu bila tako slasno
istaknuta u košulji da sam napola bila ljuta na sebe što nismo
razmenili aktove dok smo bili zajedno.
„Podigni cveće i stavi ga u vazu sa svežom vodom. Ne
zaslužuje da umre“, graknula sam. „Molim te.“
Progunđao je nešto, odmahujući glavom kao da sam
izgubljen slučaj.
Poslednje čega se sećam jeste to kako sam progutala dva
aspirina koje mi je Čejs stavio u usta i tada sam se onesvestila.
Probudila sam se sutradan s pulsirajućom glavoboljom. Sat
na noćnom stočiću pokazivao je jedanaest. I zvanično, vikend je
počeo time što sam bila spektakularan promašaj što se tiče
dužnosti šarmantne verenice. Prvo, napila sam se; onda sam
propustila prepodnevni porodični izlet. Soba je bila prazna, ne
računajući poslužavnik sa slaninom, jajima, svežim tostom s
puterom i kafom koja se pušila. Na komodi pored vrata stajala je
nova vaza s pomalo tužnim jasminima. Uredno složeno ćebe i
jastuk ležali su na podu.
A poruka na noćnom stočiću.

M,
Otišli smo u šetnju. Jasmini su živi. Pretpostavljam da
isto važi i za tebe, natopi ostatke alkohola doručkom koji
sam ti ostavio.
P.S.: Izgledao bih fantastično na konju. #Činjenica.
Č.

♦♦♦
Ostatak vikenda provela sam marljivo se iskupljujući u očima
Blekovih.
Za ručkom sam se prilepila za Kejti i Lori, prijatno ćaskajući
i pomažući Lori da zašije omiljenu haljinu koju je pocepala.
Potom sam zavrnula rukave i napravila peciva, šegačila se s
porodičnim poslastičarom (jer koja to porodica nema
poslastičara na svom platnom spisku) i smejala se s Kejti, koja
nije učestvovala u spremanju već se zadovoljila time da sedi na
pultu u kuhinji i da mi priča o polumaratonu za koji se
pripremala.
„To je jedina stvar zbog koje se osećam ostvareno. Tata mi je
dao posao i uložio mnogo para u moje obrazovanje, ali trčanje?
To niko ne radi za mene. Tu sam samo ja.“
Kad je porodica krenula na degustaciju vina, odlučila sam da
izostanem, znajući da sam prethodne noći popila vina koliko
sam teška i plašila sam se da će mi se od mirisa alkohola stomak
izvrnuti naopačke. Crtala sam i gledala zalazak sunca na Foster
Memorijal plaži, okean je zapljuskivao obalu, golicao mi prstiće
penom. Vazduh je bio slan i čist. Srce mi se bolno steglo. Mami
bi se svidela ova plaža.
Telefon je javio da mi je stigla poruka.
Lejla: I?
Medi: I?
Lejla: Kako ide? Šta se dešava? Takođe, mislim da te je
Sven provalio. Zna da su Blekovi u Hemptonu ovog vikenda.
Igrom slučaja svratio je do tebe i morala sam da mu kažem
da si izašla. Treba li da budem zabrinuta za Itanovo meko
srce?
Medi: Nema potrebe. Čejs je uobičajeno grozan.
Lejla: Totalno, kao hoću da rodim dete tom sociopati?
Medi: Kao prvo, ne mogu da verujem da te puštaju da
radiš s decom. Drugo, rekla sam ti. On je prevarantski
prevarant i mi se nećemo ponovo zagrejati za njega (mi = ja
i moje telo).
Lejla: To mi zvuči kao samoubeđivanje.
Lejla: Takođe želim da istaknem da sam proglašena
vaspitačicom meseca prošlog jula. Eto ti.
Medi: Hoćeš da kažeš tokom letnjeg raspusta kad deca
nisu u obdaništu?
Lejla: Ćao, smaračice. Pozdravi paučinu na svojoj va-gi-
ani-nani.
Mora da sam se zanela crtanjem jer kad sam se vratila u vilu
Blekovih, vrata kupatila u našoj sobi vraćena su na svoje mesto.
Čejs se već istuširao i obukao, izgledao je kao milijardu dolara
koje je imao, spreman za večeru. Uspevala sam da ga izbegnem
čitavog dana, provodeći vreme s njegovima. Odbila sam da mu
zahvalim što mi je sinoć pomogao jer me je prevario, a i dalje je
bio drkadžija, i odlučila sam da nastavim s ignorisanjem
njegovog dobrog dela. Čejs je pitao može li računati na to da
neću spontano povraćati za stolom. Digla sam mu prst i uputila
se u kupatilo još uvek okupano parom. On je sišao u prizemlje
da bude s ocem i bratanicom, a ja sam ubacila tri kugle za
kupanje u vrelu kadu i ležala u njoj dok mi koža nije zaličila na
suve šljive. Posle sam odabrala toaletu za to veče (crnu haljinu s
mačjim ušima na ramenima u paru s narandžastim džemperom
na kopčanje i plavim cipelama s visokom štiklom).
Nisam popila ni kap alkohola za večerom i ljubazno sam
izbegavala Amberino smrtonosno zurenje. Njena nerđajuća
lepota u paru s činjenicom da je njen muž mislio da sam ispod
proseka... začegrtalo je nešto što nisam znala da postoji u meni.
Srećom, njena devetogodišnja ćerka Klementina predstavljala je
neočekivano zadovoljstvo. Odmah smo se sprijateljile mala
crvenokosa i ja. Proanalizirale smo koja princeza ima najlepšu
haljinu (Pepeljuga i Bel), a onda smo malo popričale i o
omiljenim superheroinama. (Tu smo se složile da se ne slažemo.
Klementina je izabrala Čudesnu Ženu a ja Hermionu Grejndžer.
Što je dovelo do rasprave o tome da li je Hermiona
superheroina.)
(Sigurno jeste.)
Klementina je bila fantastična. Otvorena i bistra sa sjajnim
smislom za humor. Pomoglo je što nimalo nije ličila na
natmurenog oca i zanosnu majku. Potpuno nov entitet druge
boje i rasporeda pega na nosu s neravnim zubima.
Rano sam otišla na spavanje, izbegavajući svaku
komunikaciju s lažnim verenikom, i bila sam oduševljena kad
sam se ujutru probudila kao nova i potpuno oporavljena, a videla
sam i da Čejs ponovo spava na podu. Nekoliko trenutaka gledala
sam kako namršteno spava, guste obrve gotovo spojene. Ubod
nečeg toplog i neodobrenog javio mi se u grudima.
Vraški zgodan.
Okrenula sam mu leđa i nastavila da spavam, ali ne pre nego
što sam mu napisala poruku i ostavila je tačno tamo gde je on
ostavio svoju, na noćnom stočiću.

Č,
Hvala ti što si mi oprao zube u petak uveče.
I sledeći put nemoj da potrošiš svu toplu vodu.
P.S.: Izgledao bi smešno na konju.
M
 ŠESTO POGLAVLJE
Čejs

Dok se Medison tuširala, zgužvao sam njenu poslednju poruku i

zavrljačio je u kantu za đubre. Naškrabao sam još jednu pre
nego što je izašla iz kupatila.

M,
Ne mogu a da ne primetim izostanak komentara o cveću.
Nije ni čudo što smo raskinuli. Uvek si bila nezahvalna (u
sećanje mi dolaze božićne dijamantske minđuše).
P.S.:
Odg: Ja na konju. Da li govorimo o opkladi?
Č.

Imao sam problema da shvatim kako se moja stidljiva,

poslušna bivša devojka pretvorila u besnog ratnika koji ne trpi
proseravanja.
Neko je pokucao na vrata.
„Napred.“ Spustio sam olovku. Očekivao sam da ću videti
oca. Nismo imali vremena da porazgovaramo nasamo tokom
celog vikenda i zapitao sam se da nije kojim slučajem nanjušio
napetost između Džulsa i mene. Nije bilo mnogo vikend
okupljanja porodice sa Džulijanom u poslednje tri godine,
otkako je tata najavio da ću biti izvršni direktor Blek &Co, drugi
po rangu posle njega. Džulijanu je dao mesto direktora sektora
za informisanje i poruka je bila jasna: ja ću naslediti oca kad
dođe vreme da se povuče.
 I otad je Džulijan ogorčen. Mislio je da će on biti glavni
naslednik, uzevši u obzir da je stariji „sin“. Samo što se više nije
ponašao kao sin i nije ga bilo na većini porodičnih okupljanja
ovih dana. U stvari, iznenadio sam se što je došao u Hempton.
Ali naravno da je ovoga puta došao – hteo je da vidi Medison,
da vidi kakva je to devojka s kojom ću se oženiti.
Pogledao sam ka vratima. Nije bio tata. Već Amber.
Amber, jebote!
Obukla je kožne pantalone tesnije od kondoma i bluzu koju je
prikladno zaboravila da zakopča oko bujnog, hirurški uvećanog
poprsja. U plavo ofarbana kosa bila je sveže osušena, a lice
besprekorno sređeno, uključujući nacrtane obrve koje su joj
davale izgled Berta iz Ulice Sezam. Isturio sam bradu u znak
pozdrava, ali nisam prestao da trpam Medine stvari u kofer.
Izluđivala me je neuračunljivost moje lažne verenice. Imala je
nula organizacionih sposobnosti. Nije čovek mogao računati da
će se spremiti na vreme, a hteo sam da izbegnem saobraćajne
gužve. Dobar primer naše neharmoničnosti.
A bio je tu i još jedan, za slučaj da dođem u iskušenje da
ponovo umočim prste u njenu teglu – bila je grozna kad se
napije. Na skali od jedan do Čarli Šin, zauzela bi stabilno mesto
Mela Gibsona. Da se čovek postidi kad ga vide s njom. Ipak,
čestitao sam sebi što sam joj pomogao kad se obeznanila.
Naravno, morao sam to da uradim. Bila je moja lažna verenica, a
da je bacim u drugu sobu i da je pustim da se sama snađe
izgledalo bi bezosećajno čak i za moje arktičke standarde.
„Jesi li sam?“, Amber je napućila usne, prekrstivši ruke na
grudima da bi izbacila sise. Vrlo otmeno.
„Medison se tušira“, odgovorio sam, ne dižući glavu.
Shvatila je to kao poziv da upleše i parkira dupe na ivicu
kreveta na kome je bio otvoren kofer. Nastavio sam da trpam
zapaljive tkanine u otvorene ralje prtljaga, pitajući se ko li pravi
tu uvrnutu garderobu koju Medison sa uživanjem kupuje.
Pokušao sam da nađem etikete, ali nigde nijedne nije bilo.
„Klementina želi da se pozdravi s tobom“, Amber se nagla ka
meni još više stisnuvši grudi. Stvarno nisam želeo da prsnu. To
bi mi odložilo povratak u Njujork najmanje nekoliko sati.
„Otići ću do nje pre nego što krenemo“, pokušao sam da to
kažem odsečno, ali nisam uspeo. Kad je reč o Slinavčici, glas mi
je uvek bio nežniji nego što sam želeo.
„Moramo da porazgovaramo o njoj.“ Stavila mi je ruku na
rame. Ako je pomislila da će me to sprečiti da nastavim s onim
što sam radio, silno se prevarila.
„O Slinavčici ili o Medison?“
„Volela bih da je ne zoveš tako“, otpuhnula je Amber.
„A ja bih voleo da ste joj dali neko lepše ime“, uzvratio sam.
Bilo mi je krivo što su Džulijan i Amber dali detetu ime s
nula potencijala za nadimak. Klemi je zvučalo kao deminutiv od
klamidija, a Tini je ostavljalo utisak da je reč o mini konzervi.
Zbog toga sam je zvao Slinavčica iako su odavno prošli dani kad
se mogla videti sa slinama. Kad se Klementina rodila, Amber
me je pitala šta mislim o tom imenu. Rekao sam da mi se ne
sviđa. Siguran sam da su ga baš zato izabrali.
„U redu. Počnimo od tvoje verenice? Je li stvarna?“, Amber
me je smrknuto pogledala.
Zatvorio sam Medin prepuni kofer bez reči. Kakvo je to
pitanje?
„Malo je čudna“, njen dlan je kliznuo s moje ruke, odsutno je
crtala krugove noktom po butini.
„Meni odgovara.“
Ali nije bilo tako, i oboje smo to znali. Dok sam se zabavljao
s Medison, nisam uzimao u razmatranje činjenicu da nije od
onih devojaka koje obično biram jer nisam mislio da tu treba
nešto razmatrati. Naša veza je trebalo da bude kratak provod.
Ništa više. Pošto su sad Džulijan i Amber to istakli, morao sam
priznati da ne greše. Voleo sam žene s kvalitetima meni
omiljenog dizajna enterijera: nepraktične, nepristojno skupe za
održavanje, s nula ličnosti i uz česta ažuriranja.
„A što se tiče Klementine...“, Amber je prestala da kruži
noktom po butini, zabovši ga u tkaninu. Bila je nervozna.
„Ne“, odsekao sam, podigavši pogled. Zabacila je glavu kao
da sam je ošamario. „Razgovarali smo o tome i moji zahtevi su
jasni. Ili ih prihvati ili zaveži.“
„Jesu li to jedine opcije?“
„Ovo ti je jedini ultimatum.“ Pogledao sam u zatvorena vrata
kupatila. Nije se čula voda iz tuša, a staklena vrata su cijuknula.
Iz razloga koji me je mrzelo da istražujem, nisam želeo da
Medison čuje ovaj razgovor.
„Misliš da bih lagala?“, Amberine smaragdne oči su se
užarile. Imala je drskosti da stavi ruke na vrat i da delikatno
uzdahne.
„Mislim da si spremna da uradiš sve osim da prodaš
Slinavčicu cirkusu da bi dobila ono što želiš“, potvrdio sam
nonšalantno.
Ustala je, stisnutih pesnica, bez sumnje spremna da nešto
ispljune. Još jednu laž, verovatno. Vrata kupatila su zacvilela.
Oboje smo podigli pogled ka njima, Amber i dalje otvorenih
usta.
„Napolje“, zarežao sam.
„Ali...“
„Odmah!“
Amber je koraknula ka meni. Lice joj je bilo tako blizu da
sam mogao da vidim pege ispod tri kile osnove za šminku.
Njene sise očešale su mi grudi. Bile su tvrde i velike,
neprirodne. Ni nalik mekim, malim koje je imala Med.
Nemoj da se prisećaš njenih sisa od petka uveče kad si joj
navukao trenerku.
Ups, prekasno!
„Ovo još nije gotovo, Čejse. Nikad i neće biti.“
Otac mi je jednom rekao: „Ako zaista želiš nekoga da
upoznaš, razljuti ga. Način na koji će odreagovati, pokazaće ti
kakav je.“ Amber se veoma trudila da me razbesni. Ali nije
znala da je broj onih za koje marim bio u stalnoj silaznoj
putanju, i sveo se samo na užu porodicu i prave prijatelje.
„Bilo je gotovo i pre nego što je počelo“, prosiktao sam,
nacerivši se podrugljivo. „Pre nego što sam i prst spustio na
tebe, Amb.“
Izašla je iz sobe i tresnula vratima, praveći scenu. Htela je da
Medison to čuje, da pita šta se desilo, da poseje seme
nesigurnosti. Moja lažna verenica u bademantilu otvorila je
vrata kupatila sekund kasnije, brišući peškirom kratke uvojke.
Pogledao sam je sumnjičavo.
„Da li je to neko tresnuo vratima?“ Iskosila je glavu, pustivši
da peškir padne na pod. Došla je do kreveta, otvorila kofer i –
pazite sad – prosejavajući komade odeće počela da raspakuje
sve što sam spakovao. Podizala je haljinu po haljinu, kratko bi je
pogledala i bacala preko ramena u potrazi za onim što će obući.
„Šta to radiš?“, pitanje je izletelo više u čuđenju nego u
ljutnji. Njeno ekscentrično ponašanje uvek bi me iznenadilo.
„Gledam šta ću da obučem“, zacvrkutala je. „Šta bih drugo
radila umotana u bademantil odmah posle tuširanja?“
Hm.
„I?“, upitala je ponovo. „Ko je to bio? Čula sam da
razgovaraš sa nekim.“
 „Amber“, progunđao sam, pogledom sam gladno pratio liniju
njenog tela ispod bademantila. Nerviralo me je što sam hteo
odmah da skočim na nju. (Na Medison, ne na Amber. Ne bih
pipnuo Amber ni da time donosim mir svetu.)
„Pretpostavljam da ste vas dvoje bliski“, rekla je i nastavila
da prebira po garderobi. Ton je bio neutralan, činjeničan.
„Pogrešno pretpostavljaš“, ispljunuo sam.
„Ali toliko toga vam je zajedničko.“
„Da, oboje dišemo.“
„I oboje ste nepodnošljivo ogorčeni.”
Otkucaj tišine u kome sam se brzo podsetio da kasnije
objasnim Medison kako uopšte nije bitno koliko smo Amber i ja
različiti.
„Nema ne čemu, usput da kažem”, prostenjao sam.
„Što si mi preturao po stvarima bez pitanja?” Okrenula se
pogledavši me i dalje sva slatka i nasmešena. „To je bilo veoma
ljubazno od tebe.”
„Znaš, ne sećam da si bila tako svađalački raspoložena dok si
redovno dobijala izdašne količine vitamina C.“ Zaškiljio sam,
nadajući se da moja poluerekcija neće ponovo prerasti u pun
obim dok ukrštamo rogove. No, moja konstatacija bila je tačna.
Medison je napravila zaokret od sto osamdeset stepeni otkako
sam se pojavio na njenom pragu i tražio da pođe sa mnom u
Hempton. Ta nova verzija bila je njeno pravo lice, njena prava
ličnost, i nerviralo me je što ranije nisam stigao da je zaista
upoznam.
Nerviralo me je što je stvarno bila duhovita.
I sarkastična.
I teška, na bizarno privlačan način.
Ali više od svega, nerviralo me je što mi se lažno predstavila.
„Htela sam da ostavim dobar utisak. Taj brod je odavno
otplovio.”
„Pre će biti da je potonuo nasred okeana!”
„Pa.“ Slegnula je ramenima, prislonivši crveno-ljubičastu
haljinu na grudi. „Ti si ga usmerio na ledeni breg od šest tona.
Nemoj to da zaboraviš, Čejse.”
Nasmešio sam se kiselo i sišao u prizemlje da razbijem nešto
vredno u kuhinji. Više nije bila na meniju opcija da slomim nju.
Bila je drugačija. Jača.
Još nekoliko sati i neću više morati da je gledam ni da je
vidim ponovo.

♦♦♦
Bili smo u predsoblju, posluga je nosila kofere do mog tesle, kad
je Džulijan povukao prvi potez. Očekivao sam to celog vikenda,
pokušavajući da odgonetnem zašto je došao u Hempton. Nije mi
smetalo što je došao: Džulijan i Amber su bili katastrofa, ali
voleo sam da budem sa Slinavčicom.
Džulijanov komentar da je Medison šestica bio je čisto
foliranje. Medison je bila solidna dvanaestica i to kad joj nije
dan. Ne samo da je bila zdravo lepa već i seksi, kao one žene
koje se ne trude da budu seksi. Smetalo mu je što je ravnodušna
prema brojevima na njegovom tekućem računu i njegovom
Armani odelu. Bila je ono što bi se moglo nazvati
postfeministkinjom. Devojka sa „mi to možemo da ostvarimo“
mentalitetom koja je sama krčila svoj put u ovom svetu. A on je,
za razliku od nje, imao „neka batler to uradi“ pristup. Naravno,
bili su kao ulje i voda. Ali ako je mislio da ću se uzbuditi zato
što je rekao za nju da je šestica, čekalo ga je veliko iznenađenje.
Nije dolazilo u obzir da mu dozvolim da me iščegrta.
Kad sam bio klinac, igrali smo šah kad god bi se Džulijan
vratio iz internata i kasnije s koledža. Ni on ni ja nismo bili
veliki zaljubljenici u tu igru, ali nadoknađivali smo to
takmičarskim duhom. U svemu smo se nadmetali. Od sporta –
obojica smo veslali za srednjoškolske i fakultetske timove – do
toga ko može da pojede više ćuretine za Dan zahvalnosti.
Uprkos tome, Džulijan i ja bili smo bliski. Dovoljno bliski da se
redovno čujemo telefonom kad on ne bi bio kod kuće i da se
družimo više nego što je to uobičajeno za braću s tolikom
razlikom u godinama. Igrali smo šah na najuvrnutiji način.
Ostavili bismo tablu u dnevnoj sobi i povlačili poteze tokom
celog dana. Imalo je to sjaj ekstraizazova jer smo morali da
pamtimo raspored figura. Ni kralj, ni kraljica, lovac, ni pion ne
bi slučajno zalutali. Pazili smo kao jastrebovi šta je odigrano.
Bila je to vežba izdržljivosti, planiranja i strpljivosti. Kad god
bismo se našli u roditeljskom domu, odigrali bismo partiju.
Uglavnom sam ja pobeđivao.
U osamdeset posto slučajeva, da budem precizniji (i da,
beležio sam rezultat).
Ipak, Džulijan je bio dostojan protivnik.
Ali sad više nismo bili bliski, i slutio sam da se ni on ni ja
nećemo pridržavati nepisanih pravila naše nove igre.
„Medi, Čejse, sačekajte.“ Džulijan je dvaput pljesnuo rukama
kao da smo njegove sluge. Medison je prva stala, a ja sam morao
da ispratim njenu budalastu odluku.
Moji roditelji i Kejti sjatili su se oko nas. Tata je držao
Klementinu u naručju. Voleo ju je više od svega na svetu. S
devet godina Klementina je bila maltene pred pubertetom, a ipak
ju je i dalje nosio kao da je beba.
Moj otac je umeo da bude najbolji tata i najbolji deda na
svetu – najbolji muž, barem s moje tačke gledišta – a i dalje
opak kučkin sin kad je reč o poslu. Svake nedelje sastajali smo
se uz pivo i fudbal da porazgovaramo o našim takmacima. Onda
bi odveo mamu u večernji izlazak i čitao joj kad bi se vratili
kući. Poveo bi ujutru Slinavčicu u zoološki vrt, a uveče uništio
konkurenciju. Stvarno je bio kompletno pakovanje. Neko vreme
sam mislio da ću krenuti njegovim stopama.
Savršen poslovni čovek.
Savršen muž.
Savršeno sve.
Ali onde se desilo ono što je promenilo sve u šta sam verovao
kad je reč o mojoj porodici. O ženama.
Shvatio sam da idem bizarno predaleko da bih zadovoljio
oca. Nisam idiot. Ljudi ne serviraju roditeljima lažne veridbe
van filmova Rajana Renoldsa. Da biste razumeli moju žrtvu,
morate se setiti onih tragova havarija u porodicama, iznošenosti
i istrošenosti zajedničkih okupljanja tokom letnjih odmora,
božićnih praznika i zimskih raspusta. Napetosti, prikrivene
ogorčenosti, osetljivih mesta. Porodica Blek to nije imala. Moja
uža porodica uglavnom je ostala blistava, netaknuta, bez pravih
ožiljaka. Nije bilo gadnih svađa. Neprijateljskog prtljaga među
decom. Nevernosti, problema s novcem, mračne prošlosti.
Shvatio sam da skoro svaka porodica trpi mnoštvo
nepodnošljivih osobina svojih članova. Ali ne moja. Ja nisam
tolerisao članove svoje porodice. Obožavao sam ih.
To jest, obožavao sam troje od četvoro.
Med se okrenula, gledajući Džulijana sa strpljivim, svetačkim
osmehom. Nije mu verovala, ali nije htela ni da bude
nepristojna. „Da, Džulijane?“
„Nešto sam razmišljao.“ Zakoračio je ka nama, mućkajući
viski u čaši.
„Početak koji ne obećava“, rekao sam hladno. Svi oko nas su
se nelagodno zasmejuljili. Nisam se šalio, ali nema veze.
„Nismo stigli da te stvarno upoznamo. U petak... nije ti bilo
dobro.“ Rekao je to kao da je povraćala u kofama za večerom a
ne da je pomalo pripito zaplitala jezikom u dnevnoj sobi s
mojom majkom i sestrom. „A u subotu nam se nisi pridružila u
šetnji ni na degustaciji vina. Tebe je teško nabosti, zar ne?“
Iscerio se.
Zinula je da mu odgovori, ali on je nastavio monolog, nimalo
ne mareći za ono što Medison ima da kaže.
„Bilo je nemoguće doći do tebe, upoznati te, a bićeš uskoro u
Blekovom klanu. Ti si mi praktično snaja.“
„Ne praktično.“ Zagrlio sam Med jednom rukom. „Nismo
braća. Tu činjenicu izgleda zaboravljaš samo kad ti odgovara.“
„Čejse!“, majka me je prekorila. Istovremeno se moj otac
namrštio, gledajući čas jednog čas drugog. Džulijan je odstupio
za korak.
„Nema potrebe da se zbog mene skandalizujete, narode. To
se samo Čejs ponaša kao nevaspitani mlađi brat. Svakako,
Amber i ja bismo voleli da nam dođete u goste – zajedno s
Ronanon, Lori i Kejti, naravno – na slavljenički ručak. Recimo –
u petak? Ukoliko, naravno, Medi nije opet zauzeta narednih šest
meseci.“
Damin gambit. Našu igru započeo je klasičnim otvaranjem,
nudeći žrtvu piona. U ovom slučaju, Medison. Bila mi je
potrošna roba do pre dve sekunde, ali sad, pošto je Džulijan
želeo da dokaže da je u pravu, postala je dama. Najvažnija
figura u igri.
Nasmešio sam se, potapšavši ga dobrodušno po ramenu
slobodnom rukom. „Divna ponuda. Prihvatamo je.“ Osetio sam
pod rukom kako su se Medi ramena ukrutila. Pogled joj je
iznenađeno poleteo ka meni. Ignorisao sam je i dalje gledajući
Džulijana. „Šta da donesemo?“
„Medin banana-hleb“, predložila je Kejti. Moja sestra nije
pojela ništa slatko već pet godina, tako da mi nije bilo jasno
zašto je izabrala desert. „Rekla nam je juče da pravi opasan
banana-hleb.“
„Šokantno.“ Amber je zakolutala očima.
Medin pogled leteo je od jednog do drugog člana moje
porodice. Ništa nije rekla, verovatno je usmerila većinu energije
na samokontrolu da me ne bi osakatila.
Čim smo vezali pojaseve u kolima, otvorila je usta. Spremna
da zada glavobolju. Bio sam siguran da mi se Prava Medi sviđa
još manje od Medi koja se trudila da me zadovolji dok smo se
zabavljali. Nažalost, imao sam posla s Pravom Medi, jer su moji
bili ludi za njom i jer je Džulijanova najnovija misija u životu
bila da raskrinka našu lažnu veridbu.
„Ne idem.“
„Ideš, i te kako!“
Ponosio sam time što sam vešt pregovarač. Takođe sam znao
da me započinjanje pregovora agresivnim, dogmatskim stavom
nikud neće odvesti. Međutim, kad je reč o Medison Goldblum,
tu nisam mogao da odolim. Probudila je u meni četvorogodišnje
dete kretena. I doletela je spremna da započne svađu.
Prekrstila je ruke na grudima. „Rekla sam ti da je ovo bio
ekskluzivan jednokratni nastup. Ne i ne.“
„Platiću ti najam stana. Godinu dana unapred.“ Prsti su mi se
čvrsto obavili oko volana.
„Jesi li gluv?“
A ti? Oslobađam te plaćanja stanarine na godinu dana u
zamenu za ono za šta bi druge žene žrtvovale bubreg.
Imao sam dovoljno pameti da to ne kažem naglas.
„Hoćeš veći stan?“, upitao sam, spreman da se naguzim da
bih ostvario ono što želim. I nije tu više bila reč samo o mom
ocu. Ne u potpunosti. Moj otac je bio u dovoljnoj meri uveren da
smo Medison i ja ozbiljan ljubavni par. Ubio bih Džulijana
ukoliko otkrije istinu. I to doslovno. „U mojoj zgradi je slobodan
stan. Tri sobe, dva kupatila, bolesno lep pogled. Zar ne stanuje
tu onaj tvoj mali prijatelj iz Krokija? Stiv?“
„Sven“, zarežala je. „On mi je šef.“
Znao sam vrlo dobro ko je Sven. Bili smo poslovni partneri.
Samo sam hteo da je podsetim da ne bi bilo loše da stanuje
preko puta prijatelja.
„Mogli biste da budete komšije. Osim toga, Dejzi slobodno
može da kompromituje svaki komad nameštaja u tom stanu.“ A
ja sam očigledno bio spreman da se oprostim od depozita i da se
približim cifri od 750.000 dolara da bih imao zadovoljstvo još
jednog sastanka s njom.
„Dejzi je zadovoljna i zaskakanjem saksije za dolar“,
odgovorila je Medison veselo, otvarajući ogledalce i nanoseći
sjaj na usne. Sviđalo mi se što se ne šminka tako da ne liči na
sebe. Obično bi stavila samo ruž i maskaru i to bi bilo sve.
„Novac? Prestiž? Deonice Blek&Co.?“
Sad sam se i zvanično svrstao među najgore pregovarače u
istoriji. Da me čuju profesori s Jejla, uzeli bi mi diplomu,
smotali je kao novine i isprašili mi tur. Vozio sam sporo da
produžim pregovore. Nisam se sasvim odrekao ni kidnapovanja
ako pregovori ne daju rezultata.
Odmahnula je glavom i dalje zureći kroz prozor. Izluđivala
me je. Ta njena zaslepljujuća jednostavnost – to što neće nešto
uraditi ako nije ispravno – bila je i osvežavajuća i frustrirajuća.
Iz iskustva sam znao da svi imaju cenu i bili su spremni da je
brzo navedu. Ali ne i ova cura.
„Šta treba da uradim?“, progunđao sam, promenivši taktiku.
Lopta je sad bila u njenom dvorištu. Mrzeo sam to njeno
dvorište. Hteo sam da ga kupim, polijem benzinom i spalim.
Prvi put u životu neko je imao jače karte od mene. I to neko za
koga je to bilo najmanje verovatno. Zato što se idiotu od mog
brata (kako mu ono beše ime?) dizao kad vidi da padam. Svi
drugi u porodici progutali su našu romansu i tražili još. Kejti me
je čak pitala može li da se kandiduje za organizaciju Medine
devojačke večeri. Htela je da odvede buduću lažnu snaju na Sent
Barts, pobogu.
Najgore od svega, Džulijan je lajao pod pogrešnim drvetom.
Bilo me je baš briga za direktorski tron. Hoću reći, i to mi je bilo
važno, ali znao sam da mi je mesto tatinog naslednika
obezbeđeno. Prvi put u životu, uradio sam nešto iz apsolutno
nesebičnih razloga. Ko god je rekao da je davanje bolje od
dobijanja, mora da je bio pijan jer se ja zaista nisam dobro
provodio u tom dobrotvornom radu.
Ipak, ukoliko moj otac sazna da sam lagao, srce će mu se
slomiti, a nikako nisam hteo da se to desi.
„Mogu da biram?“, Medison je tapkala usne zamišljeno.
„Uradićeš šta god zatražim?“
Pa, sad, gledajte. Konačno sam video da uživa u još nečemu
pored onoga da bude pojedena raširenih nogu na mom stolu u
kuhinji. Uživala je u mlevenju mojih jaja.
Kratko sam klimnuo glavom.
„I ne zaboravi, dobijaš od mene odlazak samo na jednu
večeru“, upozorila me je.
„Skrhan sam“, razvukao sam reči sarkastično – opet vam
kažem, nula samokontrole. „Reci već jednom, Med.“
Grizla je donju usnu usredsređeno, ozbiljno razmišljajući.
Pomislio sam da smišlja kako da nanese što više štete. Reč je o
osobi kojoj je draže električno ćebe od skupocenih minđuša
Blek&Co. Veoma nepredvidiv primerak žene. Kastrirala bi me
da može.
 Na kraju je Medison pucnula prstima. „Znam! Već neko
vreme želim da se naspavam. Ali otkako si mi dao Dejzi – srce
slatko – moram da je vodim u šetnju u šest ujutru. Inače počinje
da grebe na vrata, cvili i piša mi u cipele. Za odlazak na tu
večeru, moraćeš da je vodiš u šetnju nedelju dana. Uključujući i
subotu i nedelju.“
„Ja stanujem na Park aveniji, a ti si u Griniču“, rekao sam,
okrenuvši glavu ka njoj da bi mogla da vidi koliko sam zgrožen
tim predlogom.
„I?“ Zatvorila je ogledalce i vratila ga u torbu. Gledali smo
crveno svetlo na semaforu. Osećao sam kako stežem vilicu tako
jako da sam mrvio zube u prah. Trubljenje otpozadi prenulo me
je iz zurenja.
„I ništa“, promrmljao sam, trudeći se da mi pulsirajuće vene
na čelu ne prsnu svud po kožnim sedištima. „Dogovorili smo
se.“
Nasmejala se s uživanjem, njen grleni, seksi glas ispunio je
kola i podario mi neudobnu poluerekciju. „Bože, ne mogu da
verujem da sam se zabavljala s tobom!“
Ne mogu da verujem da si izabrala to, a ne nov stan na Park
aveniji.
„Da, ne znam šta nam je bilo“, složio sam se iskreno.
Nismo se mi zabavljali. Ti si se zabavljala sa mnom bez mog
znanja. Da se nisam na vreme probudio, sad bismo verovatno
već bili u braku s detetom na putu.
Sad sam još počeo da razmišljam o trudničkom seksu sa
Medison i poluerekcija je prešla u punu erekciju.
„Bio je to samo seks, zar ne? I odlasci u bioskop. I večere.
Nije bilo pravih razgovora“, promrmljala je, naslonivši glavu na
naslon sedišta. Oči boje lešnika su se zamaglile.
To je bilo tačno. Veoma malo smo razgovarali. Medison se
našla u podređenom položaju, nije se usuđivala da pokaže kakva
je zaista, budio sam kod nje strahopoštovanje i nisam se trudio
da to ispravim jer mi je taj naš jebačko-prehrambeni aranžman
savršeno odgovarao.
„Ako će ti biti lakše, pravilo o nezbližavanju odnosi se na sve
ljude a ne samo na moje devojke“, rekao sam.
„Od toga mi nije bolje. Verovala sam da misliš da sam
glupa“, optužila me je.
„Ne glupa“, odmahnuo sam glavom. „Ne ni preterano
briljantna, ali nesumnjivo kompetentna.“
Zar ne kažu da istina oslobađa? Zašto sam se onda osećao
kao da sam lancima vezan za taj nelagodni trenutak?
„Ti jesi zli blizanac gospodina Darsija, ali bez šarma.“
„Znači, kreten?“, prostenjao sam.
„Manje-više.“
Nepropisno sam stao ispred njenog ulaza. Pedijatar je venuo
na stepenicama. Kolena, uši i Adamova jabučica izgledali su mu
kao da ih treba staviti na duplo većeg čoveka. Bio je visok i
mršav kao nedozreo tinejdžer, grudi ulegnute, povijene ka
unutra. Imao je naočare i inteligentan nos za koji sam sumnjao
da je privlačan ženama poput Medison. Obraz je naslonio na
pesnicu i čitao izgužvano džepno izdanje kao neki neandertalac.
I to pravu knjigu s listovima. Kladim se da je odlazio u
supermarket u nabavku i da je sam uzimao hranu za poneti
umesto da je naruči preko Uber Eatsa. To je dakle tetreb s kojim
se družila ovih dana.
Kladim se da joj je pisao ljubavna pisma a da nije ni
pominjao njeno poprsje i dupe. Đokica.
Pogledala je njega, pa mene, pa opet njega. Kako se beše
zove? Sećam se da je u pitanju nešto prosečno u skladu s njim.
Brajan? Džastin? Izgledao je kao Konrad. Neki sinonim za
vaginu.
„Itan me čeka“, najavila je.
Itan. Bio sam blizu.
„Moram da mu kažem za glupu večeru. I dalje imaš moj
imejl? Pošalji mi detalje.“ Iskočila je iz kola, ne pogledavši me.
Istovario sam njen kofer kao da sam potrčko. Da bih sačuvao
ono malo dostojanstva, ostavio sam ga ispred zgrade ne
pogledavši ni nju ni njenog dečkonju, ne ponudivši se da ga
ponesem uz stepenice. Neka se doktor Vagina malo pomuči.
Obišao sam oko kola i seo za volan, gledajući joj dupe u onoj
smešnoj haljini dok je prilazila Itanu. Prebacila mu je ruke preko
ramena i poljubila ga u obraz. U obraz. Nešto grozno mi se
desilo u grudima kad sam shvatio da to verovatno znači da nisu
konzumirali svoju vezu. Zasad.
Disao sam kroz nos, slao male molitve univerzumu da Itan ne
pojebe večeras moju lažnu verenicu i krenuo u potragu za
telefonom.
Našao sam poruku na suvozačevom sedištu. Istu onu belu
samolepivu ceduljicu iz Hemptona s imenom moje porodice na
vrhu. Ostavila ju je kad nisam gledao. Krišom.

Č,
Spasao si cveće jer je bilo živo, a ne zato što sam te ja
zamolila da to uradiš.
Takođe: Raskinuli smo jer si ti prevarantski prevarant.
Takođe 2: Šta je Džulijanu?
P.S.:
Odg: Čudno mi mirišeš. Možda je dobar trenutak za
redovnu posetu lekaru i test na seksualno prenosive bolesti.
M
 SEDMO POGLAVLJE
Medi

3. jun 1999.

Draga Medi,
Zanimljivost dana: Mak je za divno čudo cvetao na
bojnim poljima, gažen čizmama, tenkovima i prvim
industrijskim ratom koji je svet video. Znak je sećanja na
žrtve rata u Velikoj Britaniji.
Mak je jak, tvrdoglav, nemoguće ga je slomiti. Budi
mak. Uvek.
Voli te,
Mama

♦♦♦
Kako je jutro počelo, dan će biti veličanstven. Jedan od onih o
kome je Ket Stivens pisao pesme. Probudila sam se u pola devet
i to bez budilnika. Lejla je pustila Čejsa da uđe u zoru dok sam
ja spavala a ona se opraštala s jednom od mnogobrojnih
prolaznih simpatija. Uspela sam da najbolju prijateljicu na
brzinu upoznam s novim malim aranžmanom s Čejsom preko
SMS poruka. Čejs je izveo Dejzi u dugu šetnju. I dalje sam bila
mrtva za svet kad ju je vratio. Probudila sam se kad je otvorio
vrata, psujući sebi u bradu i žaleći se što mu Dejzi nije izvela
nogu na večeru pre nego što ju je zaskočila. Sipao joj je hranu u
posudu i izgrdio je što halapljivo pije iz ve-ce šolje. („Tako ne
dobijaš poene za šarm, Dejzi.“) Nasmešila sam se i lenjo
protegla u krevetu, razmišljajući koliko mu je neprijatnosti
priredilo putovanje do mog komšiluka. Kad sam otvorila frižider
da izvadim sok, našla sam poruku zalepljenu za vrata.

M,
Nije sve živo vredno spašavanja. Moj rođak-brat
Džulijanje odličan primer za to (ne pitaj me šta mi je, to se
menja iz dana u dan).
Takođe: Uzmimo i da sam varao. Ni ti nisi bila
najiskrenija. Dala si mi svoju razvodnjenu verziju,
navodeći me da pomislim da si normalna. ŠTO TI NISI.
Takođe 2: Velika slova bila su neophodna.
Takođe 3: Obrati se Džulijanu povodom tvog pitanja iz
prethodne poruke.
P.S. (tehnički gledano Takođe 4 – previše brojki za
tebe?): pridodao sam poruci svoju sliku na konju, šest
godina, zanosan do moga.
P.P.S.: Primetio sam da Nejtan nije spavao kod tebe.
Pretpostavljam da mu je čednost još uvek netaknuta.
Č

Nešto je ispalo iz zalepljene poruke. Fotografija. Podigla sam

je i okrenula. Bila je to detinja verzija Čejsa koji se smeši u
fotoaparat – dva prednja zuba nigde se nisu mogla naći – i sedi
na poniju. Imao je pažljivo skraćene crne šiške i tako širok i živ
osmeh da je to prosto iskakalo sa slike. Nevoljno sam morala
priznati da je bio u pravu. Dobro je izgledao na konju. Ne baš
kao momak s reklame za old spajs, ali dovoljno dobro.
I šta mu je značilo ono: Uzmimo da sam varao? Varao je.
Videla sam to svojim očima. Donekle. Malo je tu mesta bilo za
drugačiju interpretaciju. Ali tu konzervu s crvima nisam htela da
otvaram. Sad sam bila s Itanom. Slatkim, divnim, pouzdanim
Itanom.
Osetila sam nešto hladno i tečno na prstima na nozi i to me je
prenulo iz misli. Spustila sam pogled i videla da sipam sok u
prepunu čašu. Odskočila sam. I potom, jednom rukom brisala
baricu kod nogu a drugom pisala Čejsu poruku.

Č,
Cveće je simbol života. Nikad neću imati poverenja u
ljude koji se ne brinu o svom cveću.
Takođe, prihvatom da si bio sladak na konju. Jednom
davno.
P.S.: Molim te, nemoj više da diraš moje stvari (papir,
olovke, KOFER itd.).
P.P.S.: Ime mu je Itan, ne Nejtan. I u stvari, besno smo
vodili ljubav celu noć. Morao je da ode zbog hitnog
slučaja.
M

Pa, malo sam slagala. Ništa strašno. Samo se na Menhetnu

očekivalo da svako stariji od dvadeset dve godine treba da ima
seks nakon tri izlaska. U tom smislu, nedostajala mi je
Pensilvanija.
Učiniću Čejsu uslugu, otići ću na onu večeru, vratiću mu
prsten i reći ću mu Zbogom.
Ovoga puta zauvek.
Nema više pregovora.
Nema više pogodbi.
Nema više tuge i slomljenog srca.

♦♦♦
Našla sam se s Itanom u novom italijanskom restoranu iste
večeri. Kasnio je dvadeset minuta. Uz sve Čejsove mane (a bilo
ih je toliko da sam o tome mogla da napišem Rat i mir) moram
priznati da je poštovao tuđe vreme i nikad me nije ostavio da
čekam. Nije kasnio, a u retkim prilikama kad bi se to desilo,
uvek bi mi poslao poruku s razumnim objašnjenjem.
Čejs ne zarađuje za život spašavajući život deci, prekorila
sam se. Ne budi tako stroga.
Da mi brže prođe vreme, pročitala sam članak o ženi koja je
venčanicu napravila od toalet-papira i recikliranih materijala jer
nije imala novca da svečanu haljinu kupi ili iznajmi. Pronašla
sam njenu Fejsbuk stranicu, napisala joj poruku i zatražila da mi
pošalje adresu i konfekcijski broj. Imala sam nekoliko venčanica
u svom stanu još sa studija dizajna i nagoni Svete Medi su se
uključili. Poslala sam i Lejli kratku poruku da joj zahvalim što je
jutros otvorila vrata Čejsu. Poslala sam joj sliku italijanskog
restorana u kojem sam čekala Itana, s porukom Možda je
večeras taj savršen trenutak? i smajlijem koji namiguje. Nije to
bila mogućnost zbog koje sam bila posebno uzbuđena, ali trudila
sam se da se samostimulišem po tom pitanju. Lejla je odmah
odgovorila.
Lejla: Nema ništa romantičnije od hleba s belim lukom i
muškarca koji kasni dvadeset minuta.
Medi: Bolje mi reci nešto lepo. Raduj se zbog mene.
Lejla: Iskrena sam. To je važna osobina dobrog
prijatelja.
Medi: On bi mogao biti onaj pravi.
Lejla. Držim ti palčeve. Ali, dušo, nemoj da izlaziš s njim
samo zato što se plašiš svih Čejsova ovog sveta.
Zažuljalo me je što Čejs i Lejla pevaju istu pesmu, ali gurnula
sam brige u donju fioku mozga.
 Itan je došao neuredan i oznojen, kosa mu je štrcala na sve
strane. Bio je u svakodnevnoj odevnoj kombinaciji –
farmerkama i izbledeloj majici. Poljubio me je u obraz, dah mu
je bio nekarakteristično sladak. Seo je ispred mene i tapkao se
po džepovima kao da je nešto zaboravio.
„Pa, kako je bilo?“ Prešao je pravo na Čejsa. Doslovno.
Došao je prethodne večeri da me dočeka, ali samo da bi mi
doneo knjigu jer sam se pretvarala da bih htela da saznam više o
infektivnim bolestima kod predškolske dece. Shvatila sam da
ponavljam grešku koju sam napravila s Čejsom. Pravila sam se
da sam ono što nisam da bih bila privlačnija osobi s kojom
izlazim. Nije da sam bila baš potpuno drugačija, ali dobro sam
omekšala ivice i otupila uglove.
Ono što mi je Čejs rekao nakon povratka iz Hemptona stiglo
mi je do mozga jutros kad sam shvatila da mi ne pada na pamet
da pročitam medicinski udžbenik samo da bih usrećila Itana.
Čejs se osećao prevareno, i mada nisam bila #TimČejs, bilo mi
je jasno šta je hteo da kaže. Odlučila sam da budem potpuno
iskrena s Itanom. Da mu pokažem apsolutno pravu sebe.
„U Hemptonu?“, uzela sam čašu s vodom i iskapila je da
dobijem na vremenu. „Bilo je očekivano uvrnuto. Napila sam se
za porodičnom večerom. Čejs je spavao na podu. Svađali smo se
svakog trena kad njegovi ne gledaju. Više smo ličili na par pred
razvodom nego na srećne verenike.“
Itan je uzeo veliku pereca-grisinu iz korpice pored bokala s
vodom i zagrizao je, gugućući: „Sirota draga dušo.“
„A onda nas je brat od ne znam čega – ne znam tačno šta su
jedno drugom, ali odrastali su kao rođena braća – pozvao... ne,
pre će biti izazvao da dođemo na večeru kod njega da
proslavimo veridbu. On i Čejs ... to je uvrnuto rivalstvo. I
nekako sam pristala na to.“
 Zatreptala sam ka Itanu preko stola, nestrpljivo čekajući
reakciju. Spustio je perecu, namrštio se i onda me pogledao s
neokrnjenim dobrodušnim osmehom.
„Nema problema. Hoću reći, mi se još uvek viđamo
neobavezno, je l’ da?“
„Tako je.“ Klimnula sam glavom. „Naravno. Neobavezno.
Da li tako vidiš našu vezu?“
„Zasad. Da.“
Počela sam strasno da mrzim tu reč. Onda mi je nešto palo na
pamet.
„Ne dolaziš s posla, zar ne?“
Itan je odmahnuo glavom i uzeo još jednu perecu. Sad je
došao red na njega da odugovlači. Nisam skretala pogled,
čekajući da doda reči neentuzijastičnom objašnjenju. „Bio sam
kod prijatelja.“ Izgledao je nesigurno, trljao se po vratu.
„Tuširaš se kod prijatelja?“, izvila sam obrvu.
„Kod posebnog prijatelja?“, ponudio je odgovor, oborio
bradu i pocrveneo.
Mozak mi je na sekund bio u kurcšlusu. Itan spava s nekom
drugom?
„Shvatam.“ Iskreno govoreći, ništa nisam shvatala. Bila sam
slepa kod očiju, ali sam na svoje iznenađenje bez emocija
dočekala to otkriće.
„Ništa ozbiljno. Samo sam želeo da budem direktan i iskren
prema tebi jer tvoj bivši momak nije bio takav. Ta stvar s Natali
prestaje čim se ti i ja više utemeljimo. Ali mislio sam pošto još
nismo intimni a ti si posvećena toj lažnoj veridbi...“
Itan nije završio rečenicu, vrhovi ušiju bili su mu tako crveni
da su se praktično užarili.
Odlučila sam da tome pristupim mirno i pribrano. Itan nije
Čejs. Nije me naveo da pomislim da smo u ekskluzivnom
odnosu, a onda otišao da spava s drugom. Nije mi dao ključ svog
stana, niti me je pozivao na zabave, niti mi je poklanjao živa
stvorenja. Bili smo tek na početku. Poljubili smo se svega
nekoliko puta. Osim toga, odakle mi pravo da se zbog toga
ljutim? Ceo vikend sam nosila prsten i trenerku bivšeg momka.
Istina, ništa nismo radili, ali to ponašanje bilo je daleko od
nominacije za nagradu devojka godine.
Takođe, činjenica da je Itan spavao s nekim te večeri nije mi
zasmetala dovoljno da mu zbog toga prigovaram ma koliko
mislila da to treba uraditi.
Došla je kelnerica i kad smo naručili, zavalila sam se u
naslon stolice gledajući Itana u čudnoj mešavini poštovanja i
začuđenosti.
„Gde bi voleo da živiš kad porasteš?“, istrtljala sam. Bilo je
čudno postaviti takvo pitanje momku koga sam poznavala svega
tri nedelje. Ali pomislila sam da je Čejs možda u pravu. Možda
je Itan samo ono što mislim da mi treba, a ne ono što stvarno
želim. Nisam htela da povredim Itana niti da nas uvučeni u vezu
osuđenu na propast od samog početka.
„Ja već jesam odrasla osoba.“ Itan je izgledao zbunjeno.
„Znaš šta hoću da kažem. Kad budeš imao svoju porodicu.“
„O“, rekao je, gledajući oko sebe uzrujano kao da sam mu
upravo zatražila da mi promeni pelene za odrasle.
Kaži Bruklin. Kaži Hempsted. Dođavola, kaži barem Long
Ajlend!
„Vestčester, pretpostavljam. Dobre škole, čiste ulice,
bezbedan...“
Dosadan. Pa šta? Mnogi mladi profesionalci iz Njujorka
završavaju u Vestčesteru kad počnu s razmnožavanjem. Na
primer, Monika i Čendler iz Prijatelja.
Da, ali ti si Rejčel, a ne Monika. Čula sam Lejlin glas u glavi.
 Osim toga, to je TV serija, a ne stvaran život. Sad me je
Čejsov glas provocirao.
„Mogu li još nešto da te pitam?“ Razmotala sam salvetu. Itan
je otpio vino, klimajući glavom. Nije shvatao ovu igru. A nisam
ni ja. Samo sam pokušavala da odredim da li je Čejs zaista tako
dobro pročitao Itana.
„Šta god, moja damo.“
„Šta si doručkovao?“
„Jaja s tostom“, rekao je bez oklevanja. Uzdahnula sam s
olakšanjem kao da je to dokaz da je Čejs pogrešio. Nije bilo
zobenih pahuljica. Itan ih je verovatno mrzeo.
„Sad je na mene red“, rekao je Itan. „Koji je najbolji način da
počneš dan?“
Kafa, krofne i razgovor s ocem preko telefona. Uglavnom s
najnovijim tračevima iz ponude malog grada. Htela sam da
odgovorim: Trčanje, granola štanglice uz potkast o klimatskim
promenama, pre nego što sam se setila da ću ovoga puta biti
iskrena. Pa sam mu dala iskren odgovor. Itan je nabrao nos.
„Šta je sad?“, žacnula sam se, pripremajući se na razočaranje.
„Ništa, samo... ne volim da ogovaram. A i ne pijem kafu.
Dobijem drhtavicu.“
„Dobro“, rekla sam, iako je kofein iz dijet koka-kole, kafe i
energetskih napitaka već bio sastavni deo moje krvne grupe. Ali
ni to nije bilo važno. Ne moramo da budemo kompatibilni u
svemu.
„Omiljena televizija?“ Nasmešila sam se sva ozarena. „Kad
izbrojim do tri.“
„Tri...
„Dva...“
„Jedan...“
„HBO“, rekla sam kad je on kazao: „Nacionalna geografija.“
Nasmejali smo se, odmahujući glavom.
„Omiljeni miris?“
Oči su mu zasjale baš kad su stigle njegova pasta i moja pica.
Njegovo jelo bilo je natovareno povrćem, morskim plodovima i
egzotičnim pečurkama. Moje se sastojalo od feferona, slanine i
mnogo sira. Ponovo smo izbrojali do tri. Ja sam rekla štenad. On
je rekao vanila.
Ponovila sam – vanila. U skladu s Čejsovim opisom mog i
Itanovog eventualnog seksualnog odnosa.
Itan i ja smo nastavili s tim tangom ostatak večeri, zabavljeni
time koliko smo morbidno različiti. Bio je to, u stvari, odličan
način da se probije led. Da nisam znala da je pre svega nekoliko
sati spavao s drugom, i da ja ne idem na drugi sastanak s bivšim
momkom u petak, stvarno bih rekla da smo se te večeri zbližili.
Itan me je otpratio kući. Imao je dovoljno pameti da me ne
poljubi u usta na rastanku. Ponovo me je poljubio u obraz,
nasmešio se stidljivo i oborio pogled.
„Pozvala bih te gore, ali...“, počela sam da objašnjavam u isto
vreme kad je on zinuo da nešto kaže.
„Ta stvar s Natali...“
Oboje smo stali.
„Da, nastavi“, osetila sam kako mi se obrazi zagrevaju.
„Nedavno je okončala dugu vezu, a ona i ja imamo sad to
pošto smo oboje sami. Stvarno sam zainteresovan za tebe.
Nisam od onih koji spavaju sa svima odreda. Hteo sam da
pokažem sebi da mi ne smeta što izlaziš s bivšim momkom.“
Protrljao je slepoočnicu. „I većim delom sam...“
„Razumem“, rekla sam tiho. Iako deo mene nije. Volela bih
da mi je Itan sve lepo rekao pre nego što smo oboje sjebali
početak našeg odnosa. Ali nije bilo povratka. Nasumično
gađanje u mraku ćoravog, pijanog Kupidona.
 „Možda je najbolje da ne ulazimo u dublje odnose dok se ne
završi to s Čejsom. Očigledno se zbog toga osećaš čudno. U
smislu da nisam potpuno posvećena ovome“, predložila sam.
Itan je klimnuo glavom. „Pošteno, a ja obećavam da ću
završiti s Natali nakon tvog sastanka s njim. Treba da se vidite u
petak, je l’ tako?
„Po drugi i poslednji put“, potvrdila sam.
Otvorila sam vrata zgrade i zatvorila ih, zalepivši leđa o njih
s teškim uzdahom. Telefon mi se oglasio u torbi. Izvukla sam
ga, pomislivši da možda Itan želi da ublaži udarac večerašnjeg
rastanka slatkim, vedrim rečima.
Nepoznati: Nemoj da zaboraviš banana-hleb za petak. To
sam ja, Čejs, usput da pomenem.
Medi: Otkud znaš da sam obrisala tvoj broj?
Nepoznati: Kad noći zahladne, uspomene na bivšeg bolje
gore. Čini mi se da si od vrste sklone opstanku.
Medi: A ti si od vrste uobraženih idiota.
Nepoznati: To je možda istina, ali upravo si priznala da si
obrisala moj broj.
Medi: Mogu li nešto da te pitam?
Nepoznati: Osamnaest centimetara.
Medi: Ha-ha.
Medi: Gde bi voleo da živiš kad se skrasiš?
Nepoznati: Nikad se neću skrasiti.
Medi: Udovolji mi, drndošu!
Nepoznati: U redu, ostao bih na Menhetnu. A ti?
Otvorila sam vrata stana. Dejzi mi je radosno skočila na
noge, gurnuvši mi vlažnu tenisku lopticu u ruku. Bacila sam
pogled na zidni sat iznad frižidera. Bilo je skoro jedanaest. Čejs
će doći da je izvede za sedam sati. Od pomisli da će biti u mom
stanu glava mi je zaplivala. Dodala sam njegov broj adresaru, iz
praktičnih razloga. Obrisaću ga ponovo u subotu ujutru, nakon
večere u čast lažnih verenika.
Medi: Ne znam, možda u Bruklinu. Šta si doručkovao?
Čejs: Mislim da se zove Tifani.
Medi: Bože, ne znaš kad da staneš.
Čejs: Nemoj da gubiš živce. Proteinsko pakovanje.
Čejs: Izostavi šale i spermatozoidna poređenja.
Medi: Omiljena TV-stanica.
Čejs: Ti to ozbiljno? Postoji li išta vredno pomena pored
HBO-a?
Medi: Najbolji način da se započne dan?
Čejs: S tobom na usnama.
Medi: Hvala.
Čejs: Zato što sam neodoljiv?
Medi: Što si me podsetio zašto smo raskinuli.
Čejs: Molim, i drugi put, jebote!
Medi: (dignut srednji prst)
Nije trebalo da odem u krevet s osmehom na licu, a ipak
jesam.
Čejs Blek je bio đavo. Zlokobno, hladno stvorenje koje je
nekako uspelo da sprži svoj put do mojih vena. Ali šta god da je
bio... pored njega sam se osećala živo.

♦♦♦
U utorak sam se probudila bez poruka od Čejsa. Budući da sam
izričito tražila da ne dira moje stvari, trebalo je da budem mnogo
radosnija kad sam bacila pogled na frižider uvređena njegovom
prazninom.
Mada to i nije bilo bitno. Izostanak Čejsove poruke značio je
da ne moram da raščišćavam njegov haos kad se vratim u stan.
Dalo mi je šansu da nešto umesim, ispečem i odnesem Itanu.
(To nije bila osveta Čejsu što nije ostavio poruku. Nikako. Samo
sam se trudila da budem fina prema dobrom doktoru.)
U sredu je, međutim, došlo do velike promene. Dva dana pre
slavljeničke večere, pronašla sam gomilu poruka na vratima
frižidera. Ne tirkiznih s leopardovom šarom spremnih da ponesu
spisak onoga što treba kupiti u supermarketu. Dasa je doneo
svoje papiriće. Zato ništa nije napisao u utorak. Verovatno je
zatražio od sekretarice da mu donese papir i olovke za nastavak
naše dopisne svađe. Nije bilo šanse da je njegovo veličanstvo
sišlo s Olimpa i otišlo do odgovarajuće prodavnice. Upotrebio je
pero sa zlatnim mastilom. Imao je mnogo toga da kaže, pa se
raspisao na nekoliko ceduljica i zalepio ih jednu na drugu.

M,
Šta ćeš obući u petak uveče? Moramo da se uskladimo,
iako sumnjam da imam bilo koji odevni predmet u
ljubičastoj i zelenoj s printovima nasmešenih prasića. Ni
šljokičaste šešire s perima, pompomima i leptir-mašnama.
Niti bilo šta potpuno groteskno, što se toga tiče.
P.S.: Dejzi je izgleda opsednuta onom vevericom.
Plašim se da će stvoriti podvrstu. Vevpsa. Veveričasto
kuče.
P.P.S.: Proseravanje. Koji je to bio hitan poziv za
pedijatar-momka? Presađivanje testosterona?
Č.

Mahnito sam počela da kopam po kanti za đubre u potrazi za

poslednjom porukom koju sam mu napisala da vidim na šta se
odnosi drugi P.S. Kanta je bila puna do vrha. Pogledala sam je s
gađenjem pre nego što sam je izvrnula. Stisnula sam zube i
disala na usta.
Đubre se prosulo na pod. Prebirala sam po njemu a Dejzi je
njuškala kore od banane i kesu od sira, mašući repom dok nisam
našla poslednju poruku. Izravnala sam je na podu i ponovo
pročitala. Čejs se narugao, navodeći da je Itan još uvek devica.
Rekla sam mu da smo imali besan seks one večeri kad me je
dovezao iz Hemptona. Očigledno nije u to poverovao. Izgrdila
sam Dejzi što liže konzervu pileće salate i podriguje. „Niko ne
sme da sazna za ovo, Dejzi. Niko.“
Odgovorila je polulavežom. Uzela sam olovku i počela da
pišem, pritiskajući papir tako jako da su reči udubile papir.

Č,
Nisam još razmišljala o toaleti za to veče. Ali pošto si to
već pomenuo, obući ću ljubičastu haljinu sa šljokicama,
zeleni sako (somotski) i braon cipele s visokom štiklom. Bez
nasmešenih prasića, ali mislim da imam nešto s
odštampanim Majklom Skotom.
P.S.: Itan je pravi muškarac. A ti to nikad nećeš biti.
Iskren je i odan i DOBAR.
P.P.S.: Da, veverici je ime Frenk. Neka ih, nek uživaju.
Disfunkcionalni su, ali im je dobro kad su zajedno.
P.P.P.S.: Ostalo mi je sumnjivo malo soka. Molim te,
nemoj da se samoinicijativno poslužuješ dok ispunjavaš
deo pogodbe u vezi s Dejzi.
M

U četvrtak je nastupila tišina. Nisam analizirala izostanak

poruka na putu kući. Nisam marila. Stvarno nisam. Ali da jesam
(a opet kažem, nisam), logična pretpostavka bila bi da je Čejs
zaboravio da ponese papiriće za poruke ili zlatno pero ili oboje.
Što znači da nije u kontinuitetu razmišljao o našoj prepisci. Što
je, opet kažem, bilo sasvim u redu što se mene tiče. Dan se cedio
bolno sporo. Dopisivala sam se s Itanom. Nismo mogli da se
vidimo do kraja nedelje jer je trenirao za polumaraton – isti onaj
za koji se i Kejti spremala – i morao je da ustaje baš rano. Sven
mi je rekao da sam danas iznenađujuće beskorisna. Želela sam
da verujem da sam takva jer se neću videti s Itanom, ali iskreno
govoreći, bila sam zamišljena i nisam mogla da se usredsredim
na posao zbog Čejsa. Kad se Sven izgubio iz vidokruga, Nina je
dodala da se pretvaram u jednu od svojih biljaka. „Prasak boja i
neefikasnosti“, zaškljocala je, pogleda prilepljenog za epl
monitor. Ponela sam skicu da je dovršim kod kuće jer sam
morala do sutra da je predam. A onda me je u petak čekala još
jedna poruka na frižideru:

M,
Dejzi se ne sviđa njena hrana. Doneo sam joj nešto
novo. Momak u radnji kaže da je to pseći kavijar. Ostavio
sam kesu u kuhinji.
Takođe, pokušala je jutros da zaskoči Frenka. Da li ti to
projektuješ svoja stanja na siroto kuče?
P.S.
Odg: Sok. Priznajem, poslužio sam se, ali samo zato što
sam bio žedan, a ti piješ samo vodu iz slavine. Moram da
istaknem veoma nizak nivo gostoljubivosti. To ne priliči
devojci s juga.

Uzela sam telefon i otposlala mu poruku. Normalno, bila sam

protiv komunikacije s njim, ali ključala sam od suzdržanog besa.
Kako se usuđuje?
Medi: Ja sam iz Pensilvanije, ne s Juga, Satano!
Čejs: Pensilvanija = Jug. Jug Njujorka. Nauči geografiju,
Goldblumova. Znanje je moć.
Medi: ZAŠTO SI TAKO NEPODNOŠLJIV???
Čejs: Sve velikim slovima? Nagomilana seksualna
frustracija doći će ti glave jednog dana.
Medi: Odlično! Sve je bolje od vremena provedenog s
tobom.
Čejs: Ako želiš da me povrediš, uspeva ti.
Medi: Stvarno?
Čejs: Ne.
Medi: Znaš, kad sam te videla kod mene na stepenicama,
pomislila sam da si došao da se izviniš u okviru oporavka od
seksualne zavisnosti.
Čejs: Da bolujem od seksualne zavisnosti, ne bih se lečio.
Medi: Podseti me zašto sam ono pristala da ti pomognem?
Čejs: Jer si dobar čovek.
Medi: A zašto ti prihvataš moju pomoć?
Čejs: Jer ja nisam.
Čejs: Nemoj da zaboraviš banana-hleb.
Čejs: Jesi li spavala s njim?
Čejs: Znači, nisi. To sam i mislio. Vidimo se sutra uveče.
Odolela sam želji da zavrljačim telefon u zid. Imala sam
osećaj da ukoliko steknem naviku da razbijam prvo što mi padne
pod ruku svaki put kad me Čejs iznervira, ništa u ovom stanu
neće ostati celo, uključujući i zidove. Umesto toga, otišla sam do
kuhinje, uzela kesu s novom Dejzinom hranom i sipala je u
činiju. Smazala ju je tako brzo da sam jedva izvukla ruku.
Rekla sam sebi da će sve biti gotovo za manje od dvadeset
četiri sata.
Rekla sam sebi da me je baš briga.
A što je najgore, pomislila sam da je Čejs možda pomalo u
pravu. Možda mi treba seks da me malo smiri. Ipak je prošlo
šest meseci. Poslala sam poruku Itanu.
Medi: Hajde da se nađemo kod mene u nedelju posle
maratona. Ukoliko naravno ne misliš da ćeš biti previše
iscrpljen.
Itan: „Polu“ maratona.
Stvarno? To je izdvojio kao važno iz moje poruke? Telefon
mi je zasvetleo nekoliko sekundi kasnije.
Itan: Dogovoreno.
 OSMO POGLAVLJE
Čejs

„Pa, reci mi. Kako se drži moj stari?“ Zaobišao sam s Grantom
klinca na trotinetu na putu do Medisoninog stana. Grant Gervig
bio mi je najbolji prijatelj još od četvrte godine. Liči na Kolina
Firta i vodi svoju privatnu onkološku kliniku na Aper 1st Sajdu.
Jedan je od onih dasa o kojima čitate da su pronašli lek za
neizlečivu bolest dok su za šankom grickali užegli kikiriki i
čekali damu koju su upoznali preko Tindera. Od one vrste tako
pametnih da se zapitate postoji li tajni smisao života koji kriju
od vas. Trčali smo svako jutro zajedno i držali se dogovora da
vikendom, ukoliko smo obojica u gradu, idemo na piće, bez
obzira na poslovne obaveze. Nakon što smo saznali da je tata
bolestan, odvukao sam ga do Grantove klinike da čujemo i
drugo mišljenje, uprkos tome što je mrmljao da se jasno seća
kako je pomogao Grantu „da obavi posao“ pošto se mom
najboljem prijatelju desila nezgodacija dok smo zajedno gledali
horor-film kad nam je bilo pet godina. „Samo ne volim da mi
medicinsku presudu izriču ljudi koje sam poznavao pre nego što
su naučili da koriste nošu.“
I mladi Grant i stari očev lekar došli su do istog zaključka.
Rak je previše uznapredovao, bio je neizlečiv. Ipak, osećao sam
se manje bespomoćno jer mi se o ocu brinuo najbolji prijatelj.
„Znaš, ne smem o tome da pričam.“ Grant je zavukao ruku u
svoje kaki pantalone, slobodnom rukom preusmerivši dete na
trotinetu da se ne sudari s drvetom. Detetova majka mu je
zahvalila, trčeći za sinom.
 Medina živopisna, boemska ulica patila je od najvećeg
problema naše države, najvećeg neprijatelja Njujorka: „stani i
slikaj se nasred ulice“ turista. Svuda je bilo ljudi. Slikali su
selfije ispred starih prodavnica bombona, čekali u redu pred gej-
barom, prelistavali polovne knjige na tezgama ispred malih
knjižara. Vitkost života nije dokačila ovu ulicu. Bila je živa,
živopisna i prštala je od boja.
Javila mi se ogorčenost što će klinac obešenih obraza s
najlonskim rancem i kapuljačom Antidruštven društvenog kluba,
sredovečna žena u letnoj haljini što šeta pse, pa čak i četiri
prokleta kučeta kojima se trudila da bude pastir, nadživeti mog
oca. Čoveka koji je stvorio Blek&Co. Koji je hiljadama ljudi
obezbedio posao i angažovao trećinu tekstilne industrije
Njujorka. Koji je davao značajan doprinos ekonomiji
Sjedinjenih Država, dolazio savesno na sva moja veslačka
takmičenja i pomogao Džulu da letnjikovac u Nantaketu pretvori
u ekološko, samoodrživo čudovište, koji je gledao sve Kejtine
srednjoškolske predstave, ali život nije fer.
„Čejse?“ Grant se zagledao u mene. Krenuo je na romantični
sastanak. Mislili smo da ćemo stići da pre toga popijemo pivo.
„Da li si uopšte čuo šta sam rekao? O poverljivosti odnosa lekar-
pacijent, i tako dalje.“
Šutnuo sam mokru kesu s đubretom s trotoara. Već me je
nerviralo što ću morati večeras da delim oca sa Džulijanom,
Amber i Medison. Odlazio sam mu u posetu svakog dana prošle
nedelje, iako smo radili u istim kancelarijama. Izgledalo je da
mu se stanje naglo pogoršava i neki od zaposlenih počeli su to
da primećuju.
„Ima jake bolove.“ Reči su izašle kao da ja imam jake
bolove.
„Neka me nazove. Tu mnogo toga možemo da uradimo.“
 „Tvrdoglav je“, rekao sam.
„Da, to je retkost u vašoj porodici“, Grant se nasmešio
ironično.
Obojica smo stali ispred iste zgrade. Podigao je obrvu. Ja
takođe.
„Pa, vidimo se onda sutra na golfu?“, upitao je.
„To je bio plan.“ Krenuo sam stepenicama. Grant takođe.
Opet smo stali. Zurili jedan u drugoga.
„Da?“, upitao sam nestrpljivo. „Jesi li još nešto hteo da mi
kažeš?“
Da li je Medison odlučila da izlazi sa svim doktorima u
Njujorku?
Ulazna vrata su se otvorila i Lejla, Medina luda prijateljica sa
zelenom kosom, iskočila je napolje kao striptizeta iz torte.
„Grante, stigao si!“ Obavila mu je ruku oko vrata. Bio je to
veoma neuobičajen način da se pozdravi muškarac s kojim ne
planiraš da uskočiš u krevet u narednih nekoliko sati ukoliko
nije...
Ukoliko nije počeo da se viđa s njom još pre nekoliko
nedelja, a nije mi rekao jer sam jadnik koji pokušava da se
pomiri s očevim teškim zdravstvenim stanjem.
„Lejla“, pozdravio sam je šturo.
„Princ tame“, odgovorila je u istom maniru. „Za dobro moje
najbolje prijateljice molim se da večeras budeš fin.“
„Čak se ni Bog ne meša u moje opako ponašanje, ali hvala ti
na kraljevskoj tituli. Vidim da se zabavljaš s mojim najboljim
prijateljem“, razvlačio sam reči.
„Spavam s njim“, ispravila me je.
Grant mi je dobacio osmeh izvinjenja. „Nisi baš bio u
odgovarajućem stanju za razgovor o tome, i kao što je Lejla
rekla, uvela je stroga pravila. Ovo je neobavezno i ne bi trebalo
da utiče na tvoj i Medin život.“
Pošto nisam bio raspoložen da se bakćem s tim sranjem,
zakolutao sam očima, krenuvši lagano ka vratima. Kad smo
Medison i ja raskinuli, Grant je bio od onih koji su za sunovrat
krivili mene. I mada sam mu zabranio da bude u kontaktu s
njom, ne bi me iznenadilo da je Medison htela da bude
provodadžija njemu i Lejli. Još jedna osobina koju sam prezirao
kod Svete Medi – svima se mešala u posao i uvek se trudila da
ljude snabde potencijalnim partnerima, nameštajem i društvenim
aktivnostima.
A naročito mi je bilo mrsko što je spojila to dvoje jer je
Grant, u stvari, želeo da ostvari san o kućici u cveću s
normalnom ženom, a kad sam upoznao Lejlu održala mi je
četrdesetominutni govor o neprirodnom karakteru monogamije.
Dejzi i Frenk bili bi skladniji par od njih dvoje.
Pokucao sam na Medisonina vrata i čuo kako Dejzi laje. Med
je otvorila, kolena su mi omlitavila, a sve ostalo se ukrutilo.
Medison je obukla malu, crnu haljinu, koja ju je grlila na
svim pravim mestima – potpuno bez ukrasa i šara – u paru s
crnim somotskim cipelama s visokom štiklom i tirkiznom
ogrlicom. U stvari, bilo je to nešto između ogrlice i okovratnika
sa šiljcima. Kratka smeđa kosa bila je ekstra razbarušena u stilu
„upravo sam se dobro pojebala“, usne skerletne, a maslinaste oči
naglašene dramatičnim crnim femme fatale ajlajnerom. Moj
kurac se uspravio, aplaudirao i bacao joj latice izmaštane ruže
pred noge. Ostatak mene zapitao se šta me je nadahnulo da
radim s njom bilo šta drugo osim da se krešemo dok ništa ne
ostane od nje.
„Izgledaš sjajno.“ Kompliment sam uputio kao optužbu.
Dohvatila je torbicu i ključeve, namrštivši se na mene. „Zar
nisi rekao da se usklađeno obučemo? Koliko se sećam, voliš
crno. Crna vrata, crn nameštaj, crni satenski čaršavi…“ Počela je
da nabraja sve crne stvari u mom stanu.
„Zaboravila si crne zavese. Da li bi volela ponovo da posetiš
moju spavaću sobu?“, ponudio sam uz kurjački kez.
„Samo mrtva i kruta.“
Još nešto je sad kruto, dušo.
Javila mi se žestoka potreba da je dodirnem. Da joj sklonim
odbegli pramen kose, da je poljubim u obraz u znak pozdrava ili
da joj raširim guzove i pojedem je otpozadi. Pre nego što mi se
ukazala šansa da to uradim (krenuo sam da joj sklonim končić s
rukava), neko me je potapšao po ramenu.
Dan je bio pun neprijatnih iznenađenja, ali pedijatar dečkonja
u košulji s glupom kravatom i helankama za trčanje bio je šlag
na torti. Nacerio se Medison podigavši oba palca u znak
odobravanja njenom izboru garderobe.
„Medi! Svratio sam po poljubac za sreću pre polumaratona.“
Trčao je u mestu na njenom pragu pored mene. Nije me bilo
briga koliko je dobar taj momak. Zračio je kretenizmom u
radioaktivnim razmerama.
„Zdravo.“ Okrenuo se da me obasja osmehom, pruživši mi
ruku. Prihvatio sam je, ali sam se potrudio da mu skroz ne
skrckam koščice. Nisam krenuo u puno razaranje samo zato što
su mu pacijenti deca, a imao sam i dovoljno razloga da verujem
da sam prvo ime na sranja spisku karme. Da je plastični hirurg
koji opslužuje dokone domaćice i sujetne muškarce, ruka bi mu
tog trena bila zgnječena.
„Čejs Blek.“
„Itan Gudman.“
„Itan je...“, Med nije završila rečenicu, dozvolivši sebi da na
trenutak razmisli šta joj je on. Obojica smo je gledali s
iščekivanjem. Spor osmeh raširio mi se licem. Još nisu vodili
onaj razgovor. Nisu bili ni blizu ozbiljne veze koju je
pokušavala da mi proda.
Med se nakašljala: „Mi se viđamo.“
Itan je potvrdno klimnuo glavom, zadovoljan njenim
objašnjenjem. Da je mene predstavila kao bilo šta drugo osim
kao svog momka...
Završi tu misao, idiote! Mozak mi je iznutra uperio pištolj u
slepoočnicu. Ako smeš!
„Lepa kravata. Je l’ to iz poslednje ’Brioni’ kolekcije?“
Digao sam bradu ka njemu, mrtav ozbiljan. Nosio je dečju
kravatu s odštampanim Dogi Čejsom, slatkom kućom s
vatrogasnim šlemom iz crtaća Patrolne šape. Znao sam to ime
jer me je Slinavčica zvala Dogi Čejs neko vreme, a ja sam se
zabrinuo što zna moju omiljenu seks pozu.
Takođe, zašto nismo razgovarali o činjenici da nosi helanke?
„’Brioni’?“, javio se kao eho, i dalje trčeći u mestu. „Je l’ to
neki dizajnerski brend?“
„Blizu si. Italijansko jelo“, odgovorio sam nonšalantno.
Osećao sam se kao kreten. Nema sumnje da sam tako i
izgledao. I prvi put posle dugo vremena osećao sam kako
prelazim nevidljivu liniju. Uvek sam bio sarkastičan i drzak, ali
nikad potpuno nepristojan. U Itanovom slučaju, nisam mogao da
se zaustavim. Zamislio sam kako pritiska svoje u helanke
upakovane prepone (ozbiljno pitam, da li ćemo ignorisati
helanke) o Medine meke obline i kako je ljubi i, iskreno vam
kažem, došlo mi je da se besno napijem, razbijem flašu o ciglu i
da ga izbodem.
„Čejse!“ Medison je udarila o pod cipelom s visokom
štiklom. Neka uđe u zapisnik da ne bih imao ništa protiv da je
kasnije te večeri skinem zubima. Ponos bi mi se promeškoljio
svaki put kad bih uhvatio dašak njenog parfema. Pita od
bundeve, kokos i Dejzin miris. Mirisala je na dom. Dom u koji
ja nisam pozvan, ali svejedno dom. Itan je isturio bradu ka meni
s divljim odsjajem u očima. Bila je to iskra koja mi je kazala da
zna da je Medison sočan ulov i da neće odstupiti.
Tvoj sam, momče.
„Priznajem, ne razumem se u modu. Nadao sam se da mi
Medi tu može pomoći.“ Sevnuo je osmehom i namignuo joj.
Odmerio sam ga pogledom.
„Loš izbor. Slep vodi ćoravog u šoping. Nijedno oko
posmatrača neće biti bezbedno.“
Sada sam ih oboje uvredio. Vrlo nepristojan potez, uzevši u
obzir da sam se tu našao samo zato što je Med na moju molbu
pristala da mi pomogne. Ali izgledali su pogrešno zajedno, a ona
je bila toliko nesvesna toga da nisam mogao da se suzdržim.
Medi je zakolutala očima. „Vidiš šta sam htela da kažem?
Uopšte ne moraš da brineš zbog njega. Nepodnošljiv je. Vidimo
se sutra, Itane.“ Nagnula se, dodirnula mu grudi i poljubila ga u
obraz. Usne su joj ostale na njegovoj koži trenutak predugo.
Smotao sam šake u pesnice. Došlo mi je da je uhvatim oko
struka i fizički odvojim od njega. „Srećno na maratonu.“
„Polumaratonu“, ispravio me je, čvrsto je zagrlivši.
Ne gledaj u njegove helanke. Ako ima erekciju, možda ćeš
morati da ga ubiješ a advokat ti je na letovanju na Maldivima.
Kad smo Med i ja izašli iz zgrade, puls mi se vratio u
normalan ritam.
„Osećaš li to?“ Pomirisala je vazduh teatralno.
„Šta to?“
„Urin iz takmičenja u zapišavanju koje ste održali na mom
pragu.“
Nasmejao sam se. Njena 2.0 verzija bila je mnogo zabavnija
za druženje, uprkos tome što mi je konstantno zadavala
glavobolje. Odlučio sam da kažem ono što će je najviše
razdražiti jer mi je omiljena razonoda bila da je vidim kako
crveni.
„Nisam znao da te privlače te perverzije sa zlatnim
tuširanjem. Rado ću ti tu izaći u susret.“
„Čejse!“, vrisnula je.
„Šta je? Tako čuvamo vodene resurse. Samo se ponašam
ekološki.“ Mislim da Greta Tunberg to sigurno ne bi pozdravila.
„To je to – sad znam. Đavo je crn.“
Mislila je i na moju omiljenu boju i na moje prezime.
„Bolje đavo koga znaš nego anđeo koga ne znaš.“
„Jedva čekam da bolje upoznam anđela“, uzvratila je.
„Kladim se da anđeo ne zna da uradi ono s jezikom što toliko
voliš.“
„S anđelom sam srećna“, odsekla je, pocrvenevši ispod
oskudne šminke. Med je uvek bila dobra u tome. Da se
našminka a da ne izgleda kao član grupe Kis.
„Pro. Se. Ravanje. S njim ti je samo udobno.“
„Šta fali udobnom?“
„Nikad te neće rasplamsati.“
„Možda ne želim da gorim.“
„Svi to želimo, Med. Opasno je, dakle, želimo to.“
Nastavili smo ka stanici podzemne železnice. Zaključio sam
da bi prekori zbog spajanja Granta i Lejle samo izazvali još više
neprijateljstava. A kako stvari stoje, ako se mržnja prenese u
naelektrisanost, Medison će mi detonirati guzicu. Krenuli smo
metroom ka Aper Vest Sajdu. Vožnja kolima petkom uveče
Menhetnom bila je jednaka trljanju kurca o rende: tehnički
gledano moguće, ali zašto bi čovek to probao?
Kad smo izašli iz voza, Med se ukopala u mestu s užasnutim
izrazom lica. Okrenuo sam se ka njoj. „Šta je sad?“
 „Zaboravila sam banana-hleb.“ Zalepila je dlan preko usta.
„Što me nisi podsetio? Toliko me je uznemirilo tvoje i Itanovo
takmičenje u plesu na mom pragu da sam zaboravila da ga
ponesem.“
Kao da bilo ko za to mari? Kejti i mama samo su htele da
pokažu kako se raduju još nečemu pored njene kraljevske
prisutnosti. Njena sposobnost da me podnosi ih je zbunjivala.
Banana-hleb ih nije toliko zanimao. U stvari, nije ih zanimalo da
konzumiraju išta drugo sem vina i loših rijaliti TV-programa.“
„Nije to bilo plesno takmičenje“, istakao sam.
„Bilo je“, insistirala je. „A ti si izgubio. Metaforički govoreći,
igraš kao pijani ujak na svadbi.“
„Ja ne igram kao pijani...“, zažmurio sam i počeo da masiram
slepoočnice. Neću da se spuštam na nivo intelekta žene koja zna
sve članove porodice Kardašijan po imenu. „Snaći ćemo se i bez
banana-hleba.“
„Ali to je desert.“
„Žao mi je što ti rušim iluzije, ali niko nije ni računao na tvoj
banana-hleb. Za Džulijana i Amber verovatno još od sinoć rade
tri ketering firme i Gordon Remzi.“
„Ali obećala sam.“
Da li je uopšte zakonski dozvoljeno zamišljati šta bih joj sve
uradio? Zamislio sam se. Ona u psihološkom razvoju ima samo
petnaest godina.
„Verovatno su to zaboravili.“
„Dopisivala sam se s Kejti i Lori cele nedelje. Sigurno nisu
zaboravile.“
Dopisivale su se cele nedelje? Možda je zato mama ustala iz
kreveta a Kejti otišla na posao. Neko apsurdno i neodobreno
žiganje steglo mi je grudi. Ignorisao sam ga, pažljivo se trudeći
da se ne odam izrazom lica.
 „Pekara je tu iza ćoška.“ Udahnuo sam kroz nozdrve. „Hoćeš
da uzmemo zamenu ili je Sveta Medi iznad laži i prevara?“
„Sad je malo kasno da se pravimo da sam iznad toga.“
Mahnula je rukom, pokazujući na mene i sebe. Tačno. Naterao
sam je da učestvuje u mnogo većoj laži.
Shvatio sam da je Medison sve u jednom. Treba mi odati
priznanje za glupost. Odbacio sam vrhunski primerak samo zato
što sam se plašio da će me... šta konkretno? Prevarom navesti na
brak? To se nikad neće desiti.
Kaži to vereničkom prstenu koji upravo nosi i koji si joj ti
dao.
Iznenada sam se setio zašto sam ostao s Medison duže od
nedelju dana, iako nijednom s njom nisam ozbiljno
porazgovarao za sve to vreme.

1. Seks je bio vanzemaljski.

2. Sve što bi umesila i ispekla bilo je grešno slasno.
3. Ponašala se prema mojoj porodici, pa, kao prema... porodici.

A zauzvrat sam je prevario – barem je to ona mislila – i

nisam upoznao njenog oca kad je došao u grad. U bliskoj
budućnosti nije bilo šanse da joj se ponovo uvučem u gaćice.
Najbolje bi bilo da sa svim ovim završim što je pre moguće.
Kupio sam dve vekne banana-hleba u pekari Levijan, a Med
je otišla u supermarket da uzme tepsiju. Našli smo se na
raskrsnici kod Džulijanove zgrade. Uzela mi je iz ruke banana-
hleb u smeđoj papirnoj kesi, uhvatila kesu za vrh i počela da
žestoko udara hlebom po fasadi. Buljili smo u nju i ja i ostatak
ulice.
„Smem li da pitam šta to za ime sveta radiš?“ Glas mi je bio
mnogo uznemireniji nego šta sam mislio da je neophodno.
Zlostavljala je pekarski proizvod na kraju krajeva. I to javno,
ako mi dozvolite da dodam.
„Domaći banana-hleb nije savršen kao onaj iz pekare. Samo
mu dajem autentičan izgled“, došao je njen brz odgovor dok je
stavljala ojađene vekne u tepsiju. Dahtala je, a sise su joj se
zadihano dizale i spuštale u tesnoj haljini.
Odvratio sam pogled ne razmišljajući o tome koliko savršeno
pristaju mojim dlanovima.
„Trebalo bi slične napore da uložiš u to da ih uveriš da možeš
da me podneseš“, primetio sam neveselo.
„To nadilazi ono za šta sam plaćena.“
„Nisam ti ništa platio.“
„Tačno tako.“
Prešli smo ulicu, gledajući jedno drugo. Još jedno nadmetanje
u zurenju.
„Znaš“, počeo sam, „mogao bih...“
„Nemoj da pokušavaš da me podmitiš stanovima, kolima i
zlatnim helikopterima. Bože, koliko si predvidljiv! Tako mi je
drago što sam upoznala Itana.“
Nadmašuje me muškarac koji nosi helanke i kravatu
Patrolnih šapa. Bio je dobar trenutak da svršim sa sobom.
U liftu sam nagnuo glavu ka njoj. Ne znam zašto. Prosto,
ličila je... Na sebe. Seksi na sladak, retrošik način. Na to
tinejdžeri vole da masturbiraju. I tridesetdvogodišnji tajkuni.
„Da li si me ti to omirisao?“ Okrenula se, razrogačenih očiju.
„Nisam.“ Jesam, dođavola!
„Ti si kao podivljala životinja.“
„Bolje i to od čivave Patrolnih šapica.“
Zakolutala je očima kao da sam konjić koji zna samo jedan
trik, uzela mi ruku i stavila je na svoju golu ključnu kost.
Uzdržavao sam se da progutam knedlu. Koža joj je bila vrela,
svilenkasta i savršena: ničeg seksualnog nije bilo u tome što je
protrljala svoj delikatni vrat mojim velikim dlanom, ali bio sam
prilično siguran da su biserčići preejakulata ukrasili moj glavić.
„Eto.“ Odgurnula mi je ruku. „To će ti dati dovoljnu porciju
mog mirisa do sutra ujutru, i mirisaćeš na mene kad uđemo. Jesi
li sad zadovoljan?“
„S tobom? Nikad“, ispljunuo sam.
Nasmešila se.
Ja sam se namrštio.
Vrata lifta su se otvorila.
Biće to duga noć.

♦♦♦
Džulijan je stanovao na Aper Vest Sajdu, u četvorosobnom
penthausu koji je gledao na grad i neodoljivo podsećao na bordel
s crvenim presvlakama na nameštaju, lusterima i šankom. Čim
smo ušli, poveo sam oca u Klementininu sobu da bismo mogli
nasamo da popričamo. Obrazi su mu usahli. Život je curio iz
njega kao u usporenom snimku. Nisam bio siguran šta sam, u
stvari, očekivao. Znao sam da nema leka u njegovom stadijumu.
Grant je kazao da bi hemoterapija bila samo gubljenje vremena
– ukoliko uopšte bude mogao da je primi – i da bi ga samo
dodatno oslabila. U ovom trenutku, smisao je bio u tome da mu
bude što udobnije.
Samo što meni nimalo nije izgledao kao da je blizu
udobnosti.
„Čejse“, tata se namrštio. „Zašto si me dovukao ovamo?“
Pogledao je po Slinavčicinoj sobi. Bilo je to jedino mesto u
stanu koje nije izgledalo kao da se može zaraditi seksualno
prenosiva bolest ako se sedne na neki komad nameštaja. Zidovi i
plafon ružičasti, sve ostalo belo.
„Zato što ne vodiš računa o sebi“, ispljunuo sam. „Moraš da
piješ lekove.“
„Ne bih da budem omamljen“, uzvratio je. „Volim da budem
prisutan.“
„Ne želim da patiš“, rekao sam.
„Nije na tebi da o tome odlučuješ.“
Nakon desetominutne rasprave u kojoj nisam uspeo da ga
nagovorim da pozove Granta, krenuo sam u kuhinju da se
pridružim ostatku porodice. Ostavio sam oca u Klementininoj
sobi previše ljut da bih mogao da ga pogledam u oči. Kad sam
ušao u kuhinju (još lustera, krem-zlatnih površina s cvetnim
dezenima posvuda, a ni traga od hrane), stao sam u mestu.
Slinavčica je sedela na radnoj ploči u kuhinji, mahala
ljubičastim patikicama i smejala se od uživanja. Med je uvrtala
Klementininu neposlušnu narandžastu kosu u francusku
pletenicu i brbljala nešto o princezi ratnici. Amber ih je gledala
ispod oka s čašom šampanjca, ni ne glumeći da sluša litaniju
moje majke o prodavnici u gradu koja je ostala bez sandala koje
je tražila. Džulijan je stajao pored svoje žene. Podario mi je
ubistven pogled, zglobovi su mu pobeleli koliko je stezao čašu
sa šampanjcem spreman da je smrvi u prah. Iskrica zadovoljstva
zagolicala mi je grudi.
Medison im nije dala razloga da posumnjaju da smo bilo šta
drugo osim dve ljubavne ptičice. Dobro. U stvari, toliko dobro
da sam morao da se podsetim zašto stalna veza čak i sa seksi,
sposobnom Medison nije dobra ideja:

1. Devojke u nekom trenutku požele da se udaju. Barem većina

njih.
2. Nije bilo trenutka u kome bih ja to poželeo.
3. Ako bih ušao u stalnu vezu s Medison – što se, opet, nikad
neće desiti – bio bih sumnjičav i ogorčen. Unesrećio bih je
 preko svake mere. A da je izgubim po drugi put bilo bi toliko
ponižavajuće da ne bih imao izbora nego da tresnem sebe po
nosu.
4. Da sebi svesno i namerno dam po nosu bilo je veoma nisko
na mojoj listi onoga što treba uraditi.

Ušetao sam u kuhinju, spustio poljubac na krunu

Klementinine lude narandžaste kose i omotao ruke oko
Medison. „Šta je dobro?“
„Sve!“ Mama se okrenula ka meni i rekla piskavim glasom:
„Sve je sjajno. Banana-hleb izgleda slasno. Hvala ti, Medi.“
„Liči na onaj koji prodaju kod Levijana“, Amber je
promrmljala u čašu. Kratka haljina bila je savršena za pregled
karlice ili za amatersku pornografiju na koledžu.
„Često svraćaš u pekaru, Am?“ Namerno sam prvokativno
pogledom prešao preko njene preplanule, vitke figure.
Dobila je boju haljine i zaškiljila ka meni. „Smršala sam kilo
i po. Idem na časove nove skulpt-joge pet puta nedeljno.“
„Tvoji dometi nemaju granica.“
„A ti, Medi, da li vežbaš?“ Okrenula se prema mojoj lažnoj
verenici, smešeći se slatko.
Medison je vezala Slinavčici pletenicu tankom ružičastom
gumicom, praveći se da nije svesna domaćičinog pasivno-
agresivnog ponašanja. „Ne, ukoliko ne računamo šetnje od
dnevne sobe do kuhinje da se uzme sladoled u pauzi za reklame
TV serije Okružen mrtvima. Stvarno bi trebalo da se prebacim
na AMC premijere, ali potrebna mi je fizička aktivnost. A
reklama ima mnogo.“
Sakrio sam osmejak, zadovoljan Medinim odgovorom
pobledeloj, potpuno iznerviranoj Amber.
„Ne mogu da zamislim život bez vežbi“, Amber se igrala
dijamantskom ogrlicom.
„Da, to je grozan način života“, Medi se odmah složila, „ali
neko mora i to da radi.“
Došlo mi je da je poljubim.
Činjenica da sam tehnički gledano to mogao da uradim, jer je
bila moja takozvana verenica, nije popravila situaciju. Znao sam
da me Sveta Medi ne bi ošamarila ako pokušam da je poljubim
pred svima, ali nisam mogao da ovladam dovoljnim
kretenizmom da s nepristojnog i nabusitog mamlaza pređem na
pravog kučkinog sina.
Večera u bife stilu, s jelima i dalje u ketering pakovanjima,
poslužena je u trpezariji, koja je, kao i sve drugo kod Džulijana i
njegove žene, bila lepo bezlična.
Našlo se tu medom glaziranih kolača i artičoka punjenih
mesom krabe, misoom mariniranih havajskih crnih bakalara i
zalogajčića s krastavcem. Ovog puta, Medi je probala većinu
jela. Klementina je sedela užasnuta ispred tanjira, njene krupne
zelene oči zurile su u gomilicu mrtvih morskih stvorenja.
„Ali, mama...“, ponavljala je. „Mama. Mama. Marna.“
„Bože, Džulijane, daj joj čirios pahuljice“, konačno je
odsekla Amber, kad je bilo jasno da ne može nastaviti da
pripoveda kako su je u Saksu na Petoj aveniji zamenili s Kejt
Hadson.
„Ali neću čirios“, nadurila se Klementina, oborenih obrva.
„Dosadile su mi. Stalno ih jedem. Hoću bakine palačinke.“
„Baka nije ponela svoj specijalni miks za palačinke.“ Moja
majka je spustila viljušku na tanjir. Pogled joj se smekšao.
Klementina je provodila mnogo vremena kod mojih roditelja, a
mama je ovladala kuhinjom dovoljno da počasti unuku jedinim
jelom koje je pravila sama i bez pomoći kuvara – instant
palačinkama.
 Koliko sam znao, Amberin i Džulijanov bračni odnos bio je
beskonačni niz svađa, Džulijanovog izbacivanja iz kuće dok se
Amber uspavljivala u suzama najmanje jednom nedeljno. Moji
roditelji trudili su se da zaštite Slinavčicu od te stvarnosti koliko
god su mogli.
Medison je pratila razgovor za stolom s jedva prikrivenom
uzbunjenošću. Mogao sam da vidim kako joj rade vijuge. Nije
htela da se umeša, ali nije joj se svidelo kako se Amber ponaša
prema Slinavčici. Mislim da se to nikome nije dopadalo. To dete
je živelo na pahuljicama, pop-tarts keksu i vazduhu.
„Koji miks obično koristiš?“, Medison se okrenula ka mojoj
majci. „Za palačinke?“
„Kvik vit.“
„U redu, znači, brašno, šećer, jaja, voda, mleko i so. I heršis
kisis čokoladice ako ih imaš. Gde ti je ostava?“ Okrenula se ka
Amber, pogledom je čikala domaćicu da je odbije. I opet mi se
ukrutio. Da li je bilo ičega što Medi može da uradi a da mi ne
probudi besnu erekciju? Pokušao sam da se setim nekog takvog
slučaja. Nije mi se digao kad je javno zlostavljala hleb. Mada, da
budem iskren, i dalje je izgledala jebozovno. I spremna za vezu,
takođe.
Amber se učtivo nasmešila. „Može da jede ono što svi
jedemo. U našem domaćinstvu jedemo svi isto ili ništa. To je
deo vaspitavanja deteta. Ne razumeš ti to.“
Nizak udarac. Pogledao sam Medison koja je zadržala svež i
sladak osmeh.
Slagao sam se s Amberinim stavom, ali u Klementininom
slučaju to je bila gomila proseravanja. Slinavčica nikad nije jela
ono što i drugi. Amber je prosto htela da kazni Klementinu što
se sprijateljila s Medison. Samo što to Klementina nije znala.
„Zar nije alergična na školjke?“ Moj otac se namrštio na
Džulijana. Džulijan je bespomoćno pogledao svoju ženu. Bože!
Kejti je sklonila Klementinin tanjir. „Blago alergična. Dobije
osip.“
„Lekar kaže da će joj se razviti imunitet ako ih bude jela
redovno.“ Amber je pocrvenela pod šminkom. Gotovo da mi ju
je bilo žao. Nije bila od onih majki koje zapostavljaju decu, ali
imala je majčinske instinkte kao kesica čitosa. Slinavčica je
imala privatne učitelje, Amber ju je vodila na časove baleta i
učila je da pliva, vozi bicikl i da pravi stoj na rukama i zvezdu.
Čak ju je vodila i na časove francuskog. Džulijanova uključenost
u ćerkin život bila je, međutim, minimalna i kao da je labrador,
ograničena na tapšanje po glavi svako veče kad se vrati kući s
posla. Mislim da je Amber izgubila dušu onog dana kad se udala
za Džulijana Bleka. Naravno, pošto sam poslednje tri godine
predsednik kluba Mrzim Džulijana, bio sam pomalo pristrasan.
Imao sam osećaj da mogu regrutovati Medi za najnovijeg člana,
sudeći po njenim interakcijama sa Džulsom i njegovom ženom.
„Zar ne bi trebalo da počne s malim količinama?“, Kejti se
okrenula ka Amber.
„Glaaa-dna sam“, zacvilela je Klementina, zabacivši glavu.
„Stvarno, nije nikakav problem. Trebaće mi samo deset
minuta“, počela je da objašnjava Medison u kakofoniji glasova
koji su se javljali jedan preko drugog.
„Dajte detetu palačinke“, prasnuo je moj otac iznenada,
tresnuvši pesnicom o sto. Prostorija je utihnula. Medison se dala
u akciju. Pojurila je u kuhinju.
Ponovo sam posvetio pažnju onome što sam imao na tanjiru.
„Zar nećeš praviti društvo verenici?“, Džulijan se zavalio u
naslon stolice, započinjući novu oluju sranja.
Slegnuo sam ramenima. „Snaći će se i sama.“
„A kako se ti snalaziš u dvadeset prvom, nešovinističkom
veku?“
Uspeo sam da ne zakolutam očima. „Otkad je šovinistička
pretpostavka da moja devojka može sama sebi da spremi jelo?
Zar to nije nezavisnost? Osim toga, kad si ti stavio u tanjir ono
što nije kupljeno u Holfudsu?“
„Devojka?“ Džulijan je izvio obrvu kao da kaže: Sad sam te
uhvatio. „Mislio sam da ti je verenica.“
„Čejse, Džulijane, prestanite“, odsekla je moja majka.
„Uznemirujete oca.“
On je prvi počeo, hteo sam da se pobunim. A iz očiglednih
razloga nisam.
Video sam kako se Medison raskomotila u kuhinji. Čuo sam
kako je zacvrčao puter u tiganju. Doplovio je miris šećera i
mislim da za stolom nije bilo nikoga ko bi radije jeo krabom
punjeno organsko povrće umesto onoga što je moja lažna
verenica spremala.
„Stvarno mi se sviđa Medi.“ Slinavčica je s uzdahom otpila
organski sok iz tetrapaka.
„Baš lepo od tebe, dušo.“ Amber je digla pogled s tanjira,
brzo trepćući.
„Stvarno, stvarno mi se sviđa“, nastavila je Klementina, ne
zarađujući te večeri poene za osećanje mere. „Lepo od nje što mi
sprema palačinke. Nadam se da ću je opet videti na klinici.“
Amber je naglo okrenula glavu ka njoj kao pas čuvar koji je
upravo čuo kako je grančica krenula pod čizmom. „Na klinici?“
„Da, kad sam išla da primim injekciju. Htela sam da joj
kažem Ćao, a ti si pričala preko telefona i rekla si da nemamo
vremena, sećaš se?“ Klementina je bacila pogled ka njoj
zbunjeno, a nešto mračno i veoma hladno razmotalo mi se u
grudima. Kladim se da Amber u pomenutoj situaciji nije
obraćala pažnju na ono što je Klementina rekla. „Videla sam je
kad sam ušla kod doktora da dobijem injekciju. Medije grlila
doktora. Baš ga je jako grlila. I dugo. Kao što to rade na filmu.
Bilo je odvratno.“ Slinavčica se stresla, odmahujući glavom s
gađenjem.
U prostoriji je zavladala takva tišina da sam mogao da čujem
otkucaje srca. Sve oči bile su uprte u mene. Ništa nisam imao da
kažem. Ništa osim: ZAŠTO JE MEDISON GRLILA
KRETENA S KRAVATOM I HELANKAMA DUGO I JAKO
KAO NA FILMU?
Grljenje vodi ka drugim stvarima, a te stvari zasule su mi
mozak slikama Medi i doktora Helanki koji to rade kao zečevi
na pedijatrijskoj klinici. On je grubo grabi za vrat otpozadi, gura
joj jezik u usta. Popio sam malo vode, usredsređujući se da ne
bacim sto i sve što je na njemu kroz prozor od poda do plafona.
Hteo sam da uradim nešto radikalno i nasilno, ali znao sam da to
neće pomoći u ovom slučaju.
Nisam imao poverenja u svoj glas. Nisam smeo dalje da
sledim misli.
„Stvarno, dušo?“, Džulijan mi je dosuo vode. Glas mu je bio
kao zmijsko siktanje. „Kako se beše zove tvoj pedijatar?“
„Doktor Gudman“, prela je Klementina, glupavo oduševljena
što joj otac posvećuje pažnju. „Ima najbolje kravate na svetu. Iz
crtaća i Diznijevih filmova. I dopušta mi da ga uštinem kad mi
daje injekciju. Sviđa mi se iako je tako stisnuo Medi da nimalo
mesta nije ostalo između njih. A posle ju je poljubio u obraz.
Bljak!“
Spremao sam se da počinim zločin, da nekoga ubijem. U to
sam bio siguran.
Amber je zalepila pogled za mene a Kejti je slomljenim
glasom upitala: „Čejse, da li je to... istina?“
Imao sam dve opcije. Da Slinavčicu proglasim lažljivicom –
što nije bila – ili da sve to pripišem bujnoj dečjoj mašti.
Postojala je i treća opcija: da sve priznam. Ali time bih pustio
Džulijana da pobedi. Pre tri godine, elegantno bih se povukao.
Sad smo, međutim, bili u ratu.
„Možda si videla nekog ko liči na nju, Slinavčice.“ Prešao
sam rukom preko Klementinine pletenice.
Zurila je u mene ozbiljno kao srčani udar. Namrštila se: „Ne,
nisam. Imala je istu onu haljinu s malim avokadima koju je
nosila u Hemptonu. Rekla sam mami da bih volela da mi kupi
takvu haljinu, a ona je kazala da bi se pre spalila nego što bi mi
dala to da nosim.“
Jebote. Izabrao sam najprepoznatljiviju ženu u Njujorku da
mi glumi lažnu verenicu. Svi su me napeto gledali. Posebno moj
otac, bled i ekstraslab. Upleo je prste i zamišljeno tapkao
kažiprstom usne.
Zurio sam strogo u Džulijana.
Prezrivo je zamahao prstom. Nije ga bilo briga.
Med je odabrala pravi trenutak da se vrati s velikim
osmehom, rukavicama za rernu i tanjirom s planinom palačinki.
Natopila je nekoliko palačinki s dovoljno javorovog sirupa da
se udavi hrčak i dala ih Klementini: „Izvoli, dušo.“
„Medi“, Džulijan se maltene opružio u stolici, toliko je bio
samozadovoljan. „Klementina nam je upravo rekla nešto veoma
interesantno. Kaže da si grlila pedijatra, doktora Gudmana, pre
neki dan i da te je on poljubio u obraz. Da li je to tačno?“
Podigao je obrvu, glumeći iznenađenost.
„Čejs misli da te je pobrkala s nekim drugim“, Amber je
skočila na kola sa sranjem, brzo se oporavivši od neuspelog
pokušaja da nahrani dete. „Ali znam svoju ćerku, ona ima sjajan
dar zapažanja.“
Medin pogled je poleteo ka meni. Izdržao sam njeno zurenje.
Nisam sasvim tačno znao šta tražim od nje, ali znao sam da ću,
ako to odbije, zapaliti svet.
Tik.
Tak.
Tik.
Tak.
Otkad su satovi tako glasni? Čekao sam da kaže nešto. Bilo
šta. Kako su se samo stvari promenile! Pre šest meseci Medison
Goldblum bi se naguzila da me usreći. Sad sam bio izložen njoj
na milost i nemilost.
Usne su joj se razdvojile a prostorija je zajednički uzdahnula.
„O, doktor Gudman!“, uskliknula je s velikim Medi
osmehom koji sam istog trena prozreo. Samoprezir oivičen
panikom zaplivao je u njenim krupnim smeđim očima. „Klemi,
tačno je, mene si videla. Doktor Gudman i ja smo stari prijatelji.
Trenira za polumaraton. Svratila sam da mu ostavim domaće
kiflice. Bila sam u komšiluku u poseti prijateljici.“
Naravno. Prijatelj. Zašto se ja toga nisam setio?
Zato što u tvom krevetu završe sve žene s kojima
porazgovaraš ukoliko nisu u krvnom srodstvu s tobom. Ne bi
prepoznao prijateljstvo s lepšim polom ni da te kolenom udari u
jaja.
Klementinu je taj odgovor zadovoljio. Smešila se Medison
kao da je ova skinula zvezde i mesec za nju.
Džulijan, međutim, nije bio impresioniran tim proseravanjem.
Gledao je čas Med čas mene, podižući obrvu. Spremao se da
kaže nešto što stoprocentno nisam hteo da čujem, zinuo je i tada
je nešto jako tresnulo i sve prenulo iz drame. Pogled mi je
poleteo ka čelu stola.
Tata.
 DEVETO POGLAVLJE
Čejs

Uhvatio sam oca pod desnu ruku, uspravio ga i naslonio na svoje

rame. Džulijan ga je uhvatio s leve strane. Krivudali smo preko
trpezarije. Od razlike u visini između mene i Džulsa tata se
njihao kao krpa na konopcu za veš.
„Odnesimo ga u moju sobu“, prostenjao je Džulijan. Kolena
su mu klecala pod težinom mog oca. Odvukli smo ga kroz
hodnik. Mama i Kejti bile su nam za petama. Čuo sam kako
Amber otvara flašu pića, a Medison traži od Klementine da joj
pokaže kolekciju knjiga.
Hodniku nije bilo kraja, kao da je kilometrima dug.
Potiskivao sam misao da će mi otac umreti na rukama te večeri.
Slike na zidovima su se zamaglile. Kad smo stigli do spavaće
sobe, spustili smo tatu na krevet. Okrenuo sam Grantov broj
telefona. Jebeš njegov sastanak s Lejlom! Špartao sam levo-
desno dok se Kejti trudila da ulije malo vode između očevih
suvih, bezbojnih usana. Osvestio se, ali to ništa nije značilo
nakon što mu je glava obeznanjeno sletela u tanjir pre nekoliko
minuta.
Kao da se nečeg setila, mama je pojurila u dnevnu sobu da
uzme doktorsku torbu koju je ponela za tatu (sada nikud nisu išli
bez nje). Unutra su bile maske s kiseonikom i niz narandžastih
bočica s pilulama.
„Javi se, javi se, javi se“, mrmljao sam, s telefonom
zalepljenim za uvo. Marširao sam po sobi u koju nikad nisam
poželeo da uđem. Grant se javio posle drugog zvona. Tiho sam
mu prepričao šta se desilo.
„Daj mi Ronana, molim te“, rekao je Grant, ipak sabran.
Moje četvorogodišnje ja od pre dvadeset osam godina htelo je da
mu baci pesak u oči. Zašto si tako smiren? Tata mi umire.
Mama mi je dodala lekarsku torbu. Otvorio sam je. Kejti je
pokušavala da uspravi tatu na uzglavlje kreveta, tanki veo znoja
orosio joj je čelo. Požurio sam da joj pomognem, držeći telefon
između uveta i ramena.
„Samo mi reci šta da uradim.“
„Čejse, ne mogu.“
„Ja sam ti najbolji prijatelj“, prosiktao sam kroz stisnute
zube, svestan koliko to detinjasto zvuči.
„Sve i da si papa, daj mi tvog oca na telefon. On je jedini s
kojim mogu da razgovaram o lečenju dok mi ne da druga
uputstva i usmeno odobrenje da o tome i druge upoznam.“
Oboje smo znali da otac neće odobriti da se razgovara o
njegovom zdravlju dok god može samostalno da donosi odluke.
Bio je tvrdoglav i ponosan. Dao sam preko volje ocu telefon.
Prsti su mu se drhtavo omotali oko aparata. Počeo je da pretura
po torbi u svom krilu uz potvrdno mrmljanje. Ranitidin,
spororastvarajući morfijum, diklofenak, metilprednizolin.
Lekovi za one osuđene na smrt, smišljeni da im se olakšaju
muke, a ne da se oporave.
Kejti je otrčala u kupatilo. Čuo sam kako povraća. Bilo je to
previše za nju. Suočavanje sa stvarnošću, s realnom mogućnošću
da ćemo ga izgubiti.
Tata je uzeo pilule, popio još malo vode i odgovorio na
nekoliko Grantovih pitanja. Mislim da nije standardna procedura
da doktor van dužnosti sluša pacijentovo sporo disanje dvadeset
minuta, ali on je to uradio. Tata je prebacio Granta na zvučnik, a
Kejti se vratila u sobu.
 „Hej, gospodine Blek, sećate li kako sam se ušorao kad smo
Čejs i ja gledali Isijavanje? Vi ste mi pomogli da operem
pantalonice i da se presvučeni. Kladim se da nikad niste
pomislili da ću vam se jednog dana ovako odužiti?“ Grant se
nasmejao. Tata takođe.
Zahvalio sam univerzumu što mi je za najboljeg prijatelja dao
lekara, a ne nekog od onih brokera s Volstrita s kojima sam išao
u školu.
„Ko bi to zaboravio?“ Nasmejao se. „Prešao si dug put.“
„Pa, trebalo mi je nekoliko godina“, čuo sam Granta kako se
ceri.
Tata je prekinuo vezu i vratio mi telefon: „Grant će kasnije
svratiti do mene da vidi da li mi je sve u redu s glavom. Dobar je
prijatelj. Pazi da ne izgubiš ni njega ni Medison. Sviđaju mi se.“
„Stvarno?“ Izvio sam obrvu. „Upravo si se onesvestio, a
hoćeš da pričamo o mom prijatelju i o mojoj devojci?“
„Verenici“, ispravio me je Džulijan s izblajhanim osmehom.
Tačno. Moram to da istoteviram na dlan da ne zaboravim.
Džulijan je bio vešt, ali i predvidiv igrač. Omiljena metoda bila
mu je opkoljavanje piona pre nego što ih pojede.
U ovom slučaju Medison je bila pion, ali neću dozvoliti
Džulijanu da je obori.
„I da, ključno za sreću jeste da se okružiš dobrim ljudima. To
sam naučio na teži način. Ne znam o čemu je Klemi pričala
tamo“, tata je pokazao na vrata, „ali ne smeš da izgubiš tu ženu.
Previše je dobra. Ne smeš da ostaneš bez nje.“
„Zašto ti se to sad vrti po glavi?“ Prešao sam rukom preko
brade. Slagao sam se s njim. Ali teško je poverovati da smo
cenili iste stvari kod Medi. Njeno sjajno dupe, jebozovne usne,
drska zapažanja i ekscentričnosti.
„Pametna je, ljupka, puna duha, melem za oči.“
 U redu, možda i jesmo videli iste kvalitete kod nje. Samo,
zvučalo je mnogo manje vulgarno kad on to kaže.
„Poštuje tvoju porodicu. Vredno radi da ostvari ono što želi.
Ima osmeh za sve, iako sam siguran da joj nije uvek lako“,
elaborirao je.
„Tata“, Džulijan je seo na ivicu kreveta i uzeo očevu bledu
ruku u svoju. Ponekad zaboravim da mi Džulijan nije rođeni
brat. Doživljavao sam ga kao najrođenijeg. Dok tata nije objavio
da sam mu ja naslednik. Od tog trenutka Džulijan je isticao da
smo „samo“ rođaci. U stvari, mog oca je zvao „ujka Ronan“ u
devedeset posto slučajeva ovih dana, iako je znao da to
„Ronanu“ kida srce. Džulijan je potapšao mog oca po ruci
nekako čudno kao da je sluzav. Ne bi mogao da odglumi iskrena
osećanja sve da ima i Kako biti čovek za početnike ispred sebe.
„Mislim da je vreme da počneš da vodiš računa o sebi. Da
više vremena provodiš kod kuće s Lori.“ Naravno, mama je sad
bila Lori. Sve one besane noći koje je provela s njim kad je imao
noćne more nakon što su mu roditelji poginuli. Sve rođendanske
proslave koje mu je priredila. Sve suze koje je isplakala kad bi
se povredio. „Možda je vreme da se... povučeš“, rekao je
Džulijan, čela nabranog od brige.
„Da se povučem?“ Moj otac je okusio tu reč prvi put, probao
je na jeziku. Nije propustio dan na poslu pedeset pet godina.
Nikad na tako nešto nije ni pomislio. Bio je srećan kad radi. Nije
poznavao sebe van posla. „Hoćeš da se povučem, da se
penzionišem?“
„Niko to ne želi“, prosiktao sam, probovši Džulijana
ubistvenim pogledom. „Mora da si pogrešno čuo. To se dešava
kad ljudi pričaju ustima punim govana.“
„Čejse!“, prostenjala je mama.
„Muči se.“ Džulijan je ispravio leđa i isturio bradu. „A šta
ako nestane struje u zgradi dok je u liftu? Šta ako negde padne?
Šta ako mu budu potrebni lekovi a nikog nema da mu ih donese?
Mnogo toga može poći naopako.“
Istina. Mogu slučajno da te gurnem s prozora, na primer.
„Džulijane, zaveži!“, odsekao sam.
„Deoničari će početi da postavljaju pitanja. Reč je o
kompaniji vrednoj više od dve milijarde dolara, a vodice je
čovek kojem nije dobro. Žao mi je – prosto kažem ono za šta
niko drugi nema hrabrosti.“ Džulijan je podigao ruke kao da se
predaje. „Da li je etički ispravno sakrivati tvoje zdravstveno
stanje od upravnog odbora? Šta ako...“
„Ućuti, Džuls!“, viknula je Kejti i briznula u plač. Nije bilo
neobično što moja sestra plače. Bilo je neobično što se
konfrontirala. A onda, s druge strane, otac se razboleo i
odjednom se ova porodica pretvorila u Gospodara muva. A
Džulijan, tipičan rukovodilac srednjeg ranga – dobar ni u čemu
osim u ispoljavanju zapanjujuće količine samouverenosti –
odlučio je da ga zameni, ne obazirući se na činjenicu da je ta
uloga obećana meni. Kejti se sabrala i pogledala me: „Odvešću
mamu i tatu kući.“
„Ne, ja ću.“ Uzeo sam tatinu torbu s lekovima i prebacio je
preko ramena.
„Nema potrebe, mogu da ostanu ovde...“, Džulijan je spustio
ruku na tatino rame. Obojica smo ga ućutkali pogledom.
„Ja ću to srediti“, uverio sam mlađu sestru.
„Ma, hajde, Čejse! Došao si metroom. Imam kola, a ionako
sam htela da prespavam kod njih. Bliži su startu polumaratona.“
Klimnuo sam glavom, razapet između potrebe da im se
pridružim i da otpratim Medison kući. Ali znao sam da tata ne
želi da se sad svi sjate oko njega – osećao bi se ranjivije – a
osim toga, hteo sam da okončam stvari s Med. Verovatno je ovo
naše poslednje viđanje.
Previše je dobra. Ne smeš da ostaneš bez nje, rekao je moj
otac.
Šteta što ne mogu da mu udovoljim.

♦♦♦
U povratku do Medinog stana nabrajao sam u glavi razloge zašto
ne bi trebalo da bude s Itanom Gudmanom. Stao sam kod
tridesetog kad sam shvatio da ih ima najmanje još sto i da sam
previše gord da bih joj kazao bilo šta na tu temu.
Medison je grizla usnu i gledala me zabrinuto.
Bilo je nepodnošljivo toplo i prepuno ljudi u podzemnoj
železnici. Svaki seronja unutra se ili znojio ili držao masnu kesu
s hranom ili i jedno i drugo. Beba je plakala. Tinejdžerski par se
mazio na sedištima ispred nas, delimično zaklonjen leđima
dvojice muškaraca u odelima koji su stajali i čitali nešto sa
svojih telefona. Došlo mi je da izađem, odvučem Medison i da
zaustavim taksi – Uber helikopter po mogućstvu – i da se vratim
u svoj stan na Park aveniji, da odvrnem na najjače Eliota Smita i
da se zakopam u svoju bivšu devojku.
Kad smo konačno izašli iz voza i krenuli ka njenoj zgradi,
shvatio sam da je to verovatno moja poslednja poseta njenoj
ulici. Zbogom je visilo u vazduhu, masno i preteće i nepravedno.
Ali šta sam mogao da uradim? Htela je brak. Bila je opsednuta
venčanjima – zarađivala je za život dizajniranjem venčanica – a
ja sam mislio da je brak najgluplja ideja čovečanstva. Nikad
nisam video da se nešto toliko primenjuje uprkos stalno lošim
rezultatima. Pedeset procenata razvoda.
Ne, brak nije za mene. A ipak...
Jutarnje šetnje s uspaljenom Dejzi.
Naša pogodba.
 Šale.
Poruke.
Naučio sam da ne mrzim sve to. A to ne mogu da kažem za
većinu interakcija s drugim ljudima.
„Jesi li dobro?“ Med se konačno trgnula kad smo se našli na
stepeništu ispred njene zgrade. Sve vreme je bila nema. Naravno
da sam dobro, jebote. Sve je u redu. Jedino mi smeta što će Itan
trčati uz te stepenice posle polumaratona. Zaroniće u njeno
slatko, toplo telo koje je uvek mirisalo na cveće i peciva tek
izvađena iz rerne. Počeo sam da zamišljam kako rade sve one
stvari koje je radila sa mnom. Vena na čelu bila je spremna da
prsne.
Med me je iznenadila uzevši me za ruku. Stisnula ju je s oba
svoja mala dlana.
„Htela bih da ti kažem da će ti biti bolje, ali neće. Kad ti je
neko blizak na samrti, izoštre ti se čula.“
„Izoštre mi se čula?“, upitao sam sarkastično, osećajući kako
su mi se nozdrve raširile. Jednom sam jeo jarebicu pokrivši
glavu salvetom da pojačam čulo ukusa. Moja čula bila su oštrija
od laserski naoštrenog žileta. Nije im bilo potrebno dodatno
brušenje.
Medison je prešla palcem preko mog dlana, poslavši mi trnce
niz kičmu. „Smrt tada nije daleka, mračna pomisao. Stvarna je i
čeka, i onda čovek uhvati život za jaja. Kad prođeš kroz užas
smrti bliske osobe a i dalje uspeš da sutradan ustaneš, da vežeš
pertle, da progutaš bezukusan doručak, da dišeš, shvatiš da je
opstanak jači od tragedije. Uvek. To je primarni nagon.“
Gledao sam naše upletene prste s radoznalošću, shvativši da
se nismo držali za ruke dok smo bili zajedno. Medison je to
pokušala. Jednom, nekoliko nedelja nakon što smo se smuvali.
Brzo sam ih raspetljao čim mi se ukazala prilika. Otad to više
nije pokušavala da uradi.
Prsti su joj bili tanki i preplanuli. A moji dugi i beli i
komično veliki u odnosu na njene. Jin i jang.
„Kako si uspela da se na bilo šta drugo usredsrediš kad ti je
majka umirala?“, upitao sam grubo.
Nasmešila mi se, oči su joj se caklile od krupnih suza.
„Nisam uspevala. Glumila sam.“
Sagao sam glavu, zalepio čelo na njeno, udisao je. Zažmurio
sam. Oboje smo znali da tu nema ni grama romanse. Bio je to
čist „ova planeta je luda a ljudsko postojanje je smeće“ trenutak.
Bio je to trenutak kraja sveta, a ja nigde drugde ne bih radije bio.
Pramenovi kose su nam se dodirnuli. Nisam hteo da je
pustim, ali znao sam svakim delićem svog tela da moram.
Zbog nje.
Zbog sebe.
Ne znam kad se to tačno pretvorilo u zagrljaj, ali pre nego što
sam bio svestan šta se dešava, naslanjala se na mene i ja sam se
naslanjao na nju, njihali smo se u mestu kao dva pijanca u moru
letnjeg svetla.
Digla je pogled, osmeh joj je bio tako tužan da sam hteo da
ga obrišem poljupcem.
„Hrabar si“, prošaputala je. „Znam da jesi.“
Znala je? Ne znam zašto, ali to me je razljutilo.
„Samo sam hteo...“, reči su umirale u mom grlu.
Da te pojebem poslednji put? Da vidim da li se stvarno
krešeš s onim idiotom? Da spalim pedijatrijsku kliniku?
Na kraju ništa nisam rekao. Samo sam se zapitao zašto ne
može da bude nalik meni. Zašto ne može da bude poput Lejle?
Zašto ne želi ono što je zabavno i opušteno i nekomplikovano?
„Zbogom, Čejse!“ Stisnula mi je ruku poslednji put.
Zaboravila je da mi vrati verenički prsten. Nisam ga ni tražio jer,
prvo, nisam mario za prokleti prten, i drugo, znao sam da će
morati ponovo da me pozove da bi ga vratila. Uz sve njene
mane, Medison je od svih devojaka koje sam upoznao bila
najdalje od onih koje su bile u lovu na pare.
Nagnuo sam se i poljubio je iznad uveta, pustivši usnama da
tu lebde. Zakoračila je unazad.
Gledao sam kako nestaje iza ulaznih vrata.
Osvrtala se.
Mislio sam da će se vratiti kao u glupim filmovima koje me
je bezuspešno terala da gledamo. Vrati se, skoči mi u zagrljaj.
Poljubili bismo se. Padala bi kiša (iako je leto). Podigao bih je,
ona bi obavila noge oko mog struka, otišli bismo gore i vodili
ljubav, kamera se udaljava, kadar se polako zatamnjuje.
Ali nakon što je nekoliko sekundi zurila u mene kroz staklo
ulaza, odmahnula je glavom i krenula stepenicama.
Okrenuo sam se i odvukao kući pešice, pritiskajući dlan na
nos, pokušavajući da udahnem ostatke onoga što je u liftu
utrljala u moje prste sa svojih nedara.
Njenog mirisa više nije bilo.
 DESETO POGLAVLJE
Medi

1. septembar 2002.

Draga Medi,
Zanimljivost dana: cvetovi maslačka otvaraju se ujutru
da pozdrave sunce i zatvaraju se uveče kad odu na
spavanje. To je jedini cvet koji „ostari“. Kad si bila mala,
vodila sam te u parkić svakog dana. Sećaš li se toga, Medi?
Gledale smo maslačke i pokušavale da odredimo koji te
prvi posedeti. A kad se to na kraju desi, ubrale bismo ga i
jako dunule. Paperjaste semenčice zaplesale bi na vetru
kao pahuljice. Smejala si se i jurila ih.
Rekla sam ti da možemo to da radimo jer ih tako
rasejavamo. Svaki maslačak koji umre rodi tuce njemu
sličnih!
Ima neke bolne lepote u kraju života. Gorko-slatkog
podsećanja da je postojao.
Iskoristi pametno svaki trenutak.
Do našeg ponovnog susreta.
Voli te,
Mama

♦♦♦
Prošla su tri dana bez Čejsa.
Tri dana bez poruka.
 Tri dana u kojima bi Čejs ulazio, vodio Dejzi u šetnju i
sklanjao mi se s očiju kao što sam i tražila otkako se vratio u
moj život.
Tri dana u kojima smo Itan i ja bili previše zauzeti – on
svojim post(polu!)maratonskim ritualima, a ja završavanjem
skica koje sam morala da predam do kraja nedelje. Zvaničan
datum konzumacije naše veze je odložen pošto je Itan morao da
sedi u kadi s ledom i da piše prilog od pet hiljada reči za svoj
blog o medicinskim prednostima ledenih kupki (koji mi je
poslao i koji sam na brzinu pročitala). Pokušala sam da ubedim
sebe da je dobro što nismo imali seks uz njegovu upalu mišića i
moje analiziranje svakog minuta večere s Čejsom. Posebno me
je zaokupljao razgovor o onom zagrljaju. Uveravala sam sebe da
nema ničeg čudnog u tome što se dvoje odraslih grle u
pedijatrijskoj ordinaciji. Zvučalo je to potpuno platonski, ali
činjenica da je Čejs izgledao kao da će nekoga za stolom zaklati
nožem za puter u paru sa Džulijanovim ludo oštrim instinktima
uvećavala je moju zabrinutost da ćemo biti razotkriveni. Ako se
zbog toga Ronan onesvestio, sam bog zna šta bi se moglo desiti
ukoliko sazna za prevaru.
Itan i ja isplanirali smo da se vidimo u utorak. Itan je
predložio da on dođe s kineskom hranom, a ja s „odgovarajućim
raspoloženjem“. Trudila sam se da na poslu probudim radost za
predstojeće veče.
Pronašla sam listu romantičnih pesama na ajtjunsu, stavila
slušalice i klatila glavom u ritmu Pitera Gebrijela i benda Snou
patrol. Planirala sam da pustim nešto nežno i romantično na
svom starom gramofonu, možda da rasejem neko cveće po kući.
Radila sam za tablom za crtanje, izvlačila konture
jednostavne haljine za jesenju kolekciju Nevestina majka
(mrzela sam tu kolekciju; podsećala me je da sam rano ostala
bez majke) kad me je neko potapšao po ramenu.
Okrenula sam se očekujući da vidim momka iz Dordeša s
papirnom kesom s mojim ručkom. Ili namrštenu Ninu koja traži
da utišam muziku na slušalicama. Ali gotovo sam pala sa stolice
kad sam videla Kejti Blek kako stoji ispred mene s
izvinjavajućim osmehom.
„Zdravo!“, rekla sam preglasno, klimavo se uspravivši na
noge. Zbunjenost i zaprepašćenje ni izbliza ne mogu opisati
kako sam se osećala. Tehnički gledano, bilo mi je jasno otkud
joj ideja da se tu stvori. Mislila je da ide u posetu snaji. Znala
sam da će kolege imati bezbroj pitanja ako nas vide. Posebno
Nina, koja je već bacala poglede preko ramena pokušavajući da
odgonetne zašto Kejti Blek razgovara sa mnom.
Šestomesečna veza s Čejsom ostala je tajna. Znala sam da će
ljudima biti praznik na poslu ako saznaju da spavam s
milijarderom s poslednjeg sprata. Vlasnikom robne kuće koji
naše poslove drži u životu. Nije mi promaklo da bi bila prava
ironije sudbine da me uhvate kako se zabavljam s momkom s
kojim sam raskinula pre šest meseci.
„Hej, zdravo. Ola.“ Kejti je mahnula, još više porumenevši.
„Nadam se da te ne prekidam u nečemu važnom. Pomislila
sam... pa, obično ručam na poslu, ali jedan od sastanaka je
otkazan i pomislila sam da bismo mogle da se malo družimo...“
Gledala je u plafon i smešila se za sebe, prestravljena.
„Da!“, rekla sam previše vedro, nestrpljiva da je brzo sklonim
iz studija. Tapkala sam rukom po stolici u potrazi za jaknom pre
nego što sam se setila da je napolju hiljadu stepeni i da jaknu
nisam ni ponela tog jutra. Odvukla sam Kejti do liftova. Fizički
sam je odgurala u tom pravcu. „Sjajna ideja! Umirem od gladi.
Kuda idemo?“
„U La Table?“ Zurila je u mene s mešavinom iznenađenja i
zabrinutosti, prebacivši svoju Balmen torbicu preko ramena. U
La Tableu, strogo francuskom restoranu pored naše zgrade, jela
su koštala trista dolara po tanjiru. I to samo uz rezervaciju
(ukoliko se ne prezivate Blek ili Mardok), što je značilo da nema
šanse da naletim na kolege s posla. Takođe je značilo da ću zbog
Čejsove glupe laži ispljunuti para koliko mi treba za nedeljni
najam stana, ali kao u slučaju Dejzinog veterinara, bila sam
potpuno spremna da mu za to pošaljem račun.
Vrata lifta su se otvorila i pojavio se Sven. Pogledao me je
upitno.
„Ćao, ništa me ne pitaj, molim te.“ Maltene sam gurnula
Kejti u kabinu lifta kad je on izašao. Kejti je zinula da upita šta
se dešava, ali sam je pretekla.
„Pa, kako je bilo na maratonu?“, upitala sam veselo.
„Polumaratonu“, ispravila me je (ona i Itan dobro bi se
slagali; nasmešila sam se u sebi). „Bilo je stvarno dobro. Lepo
sam se provela. Sakupili smo mnogo novca u dobrotvorne svrhe.
Sigurna sam da ti je Čejs rekao da je donirao trista hiljada
dolara.“
Zagrcnula sam se. To je uradio? Nisam imala pojma. Uvek
sam mislila da je Čejs od onih koji podržavaju spaljivanje
amazonskih prašuma i nošenje pravog krzna. Ostavljao je utisak
razarajuće bezdušnosti. Čak i dok smo bili zajedno, bilo je u
njemu nečeg mračnog, napravljenog od hladnog čelika i
mizantropije. Klimnula sam poslušno glavom i dalje glumeći
verenicu.
„Da, naravno. Jeste.“
Jedan potvrdan odgovor je sasvim dovoljan, Medi.
Izašle smo iz lifta. Pitala sam kako je Ronan (nije dobro),
potom sam je pohvalila što je istrčala polumaraton. Rekla mi je
da planira dogodine da pređe celu stazu. Onda me je upitala
zašto ne nosim verenički prsten.
„Ne volim da od toga pravim spektakl.“ Osećala sam kako
crvenim. I zbog toga što nisam ponela prsten i zbog toga što
nisam bila verena za njenog brata. Sami izaberite. Panika mi je
odzvonila telom. Osećala sam se potpuno i neverovatno grozno
što je lažem.
„Zašto? Pa, on ti tehnički gledano nije šef. Znaš to, zar ne?“
„Znam, znam“, nisam se brinula da će me Čejs otpustiti ili
postaviti na niže radno mesto. Plašila sam se da će mi detonirati
srce i razneti ga u hiljadu komadića. „Ipak, mislim da bi to
ljudima moglo zasmetati, znaš? Jer mi smo pridružena
kompanija i to što ne odgovaram direktno Čejsu ne znači da je
naš odnos i dalje košer.“
„Hm“, odgovorila je Kejti. Bio je pravi trenutak da
promenimo temu pre nego što mi glava eksplodira od preteranog
crvenila.
„Stvarno mi se sviđa tvoja haljina“, zacvrkutala sam. Braon,
do kolena. Svedena, stroga, ali elegantna.
Kejti se nasmejala iznenađeno. „Grozno se oblačim. Ne želim
da privlačim pažnju.“
„Zašto?“, začudila sam se. Očigledno, ja sam imala sasvim
drugačiji problem.
„Ne volim da me primete. Nemam samouverenost s kojom su
Džulijan i Čejs izgleda rođeni. Uvek pomislim da ljudi prvo
primete da dolazim iz bogate porodice i da mi je tata dao sjajan
posao zato što je morao.“
„Ne bi te zadržao da si loša, toliko znam o Ronanu.“
Odmahnula sam glavom dok smo izlazile iz zgrade. „A
samopouzdanje je kao kuća. Gradi se malo-pomalo, ciglu po
ciglu. Sama za sebe jedna cigla je beznačajna, ali kad se malo
odmakneš, posle nekog vremena shvatiš da si mnogo
napredovala.“ Mama mi je to rekla. „Samopouzdanje u odevanju
je prvi korak.“
„Trebalo bi da zajedno odemo u šoping. Mogla bi da mi
pomogneš“, predložila je Kejti, ugrizavši se za usnu kad smo
ušle u restoran. Htela sam da odgovorim, ali tada nas je maitre
de pozdravila i potom smestila za najbolji sto pored prozora.
Pogrešno razumevši moje ćutanje kao odbijanje, Kejti je oborila
pogled na jelovnik, drhtavi prsti zalepršali su joj oko vrata.
„Baš bih volela, Kejti“, rekla sam. „Mada nisam sigurna da
će se tvoj brat s tim složiti. Uvek se ruga onome što obučem.“
„To je samo njegova verzija povlačenja devojčica za kiku“,
nasmejala se i otpila vode. „Znaš da te obožava. Misli da si
predivna.“
Stvarno? Nije me začudilo što Čejs misli da sam privlačna –
zabavljao se sa mnom neko vreme – ali retko kad je
komentarisao moj izgled ako izuzmemo primedbe mom
užasnom modnom ukusu.
„Ponekad mislim da bi više voleo da izgledam doteranije“,
razmišljala sam naglas o lažnoj vezi sa svojim lažnim verenikom
pred lažnom zaovom. Ne znam šta me je navelo da to kažem.
Ionako to više nije bilo važno.
Kejti je frknula i digla pogled s jelovnika. „Uopšte ne delim
to mišljenje?“
„Stvarno? Mislim da bi mu više odgovarao neko poput
Amber.“
Iako time nisam nesvesno pokušavala da izvučem informacije
od Kejti, znala sam da to nije konstruktivan pristup. Kad je
došao kelner, pustila sam Kejti da naruči za nas obe, uglavnom
jer nisam umela da izgovorim većinu onoga što je bilo ne
meniju, a takođe i zato što sam bila previše nervozna da pažljivo
pogledam šta se nudi. Kad se kelner udaljio, Kejti je raširila
salvetu u krilu. „Pa, svi znamo kako se to završilo.“
„Kako se šta završilo?“
Prestani, Medi, prestani.
„Čejs i Amber.“
Čejs i Amber? I svi znamo kako se to završilo? Stvarno?
Osećajući kako mi puls neprijatno bije u vratu, klimnula sam
glavom, potvrđujući da znam za Čejsa i Amber. Panika mi se
uspuzala grlom.
„Da, ne slažu se“, konačno sam rekla škripavim glasom.
Sevnula su mi sećanja iz Hemptona. Razgovor Amber i Čejsa u
našoj sobi dok sam se tuširala. Prigušeni glasovi, potom napeta
tišina. Nešto su krili. Bila sam sigurna u to.
„To je eufemizam“, frknula je Kejti, a onda otpila san
pelegrino. „Čudi me što su naši roditelji dopustili da postane deo
porodice nakon onoga što mu je uradila. Ali nisu imali izbora,
zar ne?“
„Da“, složila sam se. Telo mi je oživelo od toliko emocija da
nisam mogla tačno da odredim šta sve osećam u tom trenutku.
Uznemirenost? Uzbuđenje? Gnev? „Slažem se. To nije bilo...
lepo od Amber.“
Šta li mu je uradila?
„Bilo kako bilo, drago mi je što je našao tebe. Biću iskrena:
mislila sam da se od onoga neće povratiti. Pogotovo kad se sve
sunovratilo. Posle Amber nije imao ozbiljnu vezu sve dok se ti
nisi pojavila.“
Čejs i Amber su se zabavljali? Kako je to moguće? Ona je s
njegovim bratom?
„Takva sam ti ja.“ S osmehom sam kucnula čašom preskupe
vode s mehurićima po njenoj čaši. „Puna sam iznenađenja.“
I laži. I krivice. I verovatno sindroma nervoznih creva,
zahvaljujući nagomilanoj agresivnosti i kajanju.
 Spremala sam se da dublje zakopam u #čejmber (Čejs i
Amber) kad je Kejti skočila na noge i radosno zamahala rukom.
Izvila sam vrat da vidim kome to maše.
Čejs.
Ide ka nama.
S nadmenim „čik reci nešto ako smeš“ osmehom.
Izgledao je nemilosrdno privlačno. Dozvolila sam sebi da se
na dve sekunde divim njegovom Kris Hemsvort fazonu u
besprekornom crnom odelu – visok, širokih ramena i veći od
života – pre nego što sam se vratila uobičajenom antičejsovskom
programu ljutnje.
Šta, dođavola, radi ovde?
„Tako mi je drago što si uspeo da dođeš! Bože, vidi nju.
Iznenadila se.“ Kejti se nasmejala, pogrešno shvativši moj šok
kao oduševljenje. „Upravo smo naručile. Jesi li gladan?“
„Ne, ručao sam s deoničarima“, rekao je Čejs opušteno,
nagnuo se ka meni, dohvatio me za vrat(!) i dao mi strastan
poljubac (!@#A%$o!) u usta. Usne su mu bile na mojim. Tople i
čvrste i pune uverenja. Bio je to poljubac koji kaže: Ovo se
stvarno dešava; a ne: Hvala ti za sve što si učinila. Zbogom i
srećno. Bio je to nastavak onoga što smo započeli kad sam ga
zatekla na stepeništu ispred moje zgrade. Razaranje upakovano
u trenutak uvijanja prstiju na nogama koji sam htela da izbrišem
iz sećanja.
Bio. Je. Savršenstvo.
Odmakao se smešeći mi se i seo pored mene, poravnavajući
košulju i pantalone kako to rade bogati muškarci koji znaju da se
obuku. Bacila sam pogled ka njemu i dalje posvuda osećajući
onaj poljubac. Na usnama. Obrazima. U grudima. Onom mestu
ispod pupka koje je umeo da ustalasa.
„Kako je prošao sastanak?“, zacvrkutala je Kejti. Čejs je
krenuo da objašnjava nešto što je Džulijan propustio da uradi a
on morao da počisti. Iskoristila sam tu priliku da izvadim telefon
iz torbe i da mu napišem kratku poruku. Da, trebalo je da
obrišem njegov broj kad sam se vratila kući s večere u petak, ali
izgleda da sam zaboravila to da uradim. Svejedno, nije mi Čejs
bio centar univerzuma.
Medi: Da. Li. Si. Me. Ti. To. Upravo. Poljubio?!
Znala sam da će moja poruka neko vreme ostati bez
odgovora, pa sam stavila telefon u krilo i prionula na predjelo.
Čejs je završio priču o poslovnom sastanku i sad je bio red na
Kejti da mu ispriča kako je neko iz marketinga toliko gadno
zabrljao da su morali ponovo da spreme ceo katalog za jesen-
zimu. Čejsov pogled je odlutao naniže, osmejak mu je razvukao
usne kad je prstom preleteo preko ekrana telefona.
Kejti je završila svoju storiju. Čejs se nadovezao pričom o
tome kako su se jednom Džulijan i Ronan otrovali hranom na
poslovnom ručku i ispovraćali se investitoru u krilo. I dalje nije
bilo odgovora na moju poruku. Svakih nekoliko minuta
zbunjeno sam bacala pogled ka telefonu.
„Da li se nekad i tebi nešto tako neprijatno dogodilo, Medi,
nešto od čega ti je došlo da propadneš u zemlju od stida i
sramote?“, upitala je Kejti.
Digla sam glavu. Osećala sam se kao da mi je prigovorila što
sam bila odsutna. Nakašljala sam se u pokušaju da se brzo
saberem. „Naravno.“ Pogledala sam ispod oka njenog brata. Krv
mi je ključala od besa, ali Kejti to nije znala. Poduprla je bradu
rukama, ignorisala glavno jelo koje su nam poslužili i čekala
moju očaravajuće zabavnu priču.
„Hoćeš da čuješ šta se meni desilo? U redu. Zabavljala sam
se s jednim momkom... pravim mamlazom“, dodala sam, uz
leden osmeh. Kejti me je pratila, namigujući Čejsu u očekivanju
sočnih detalja. „Moram reći, nismo bili rajski par, ali htela sam
da vidim u kom pravcu to ide. Plus, imala sam utisak da je reč o
ozbiljnoj vezi. Dao mi je ključ svog stana, ubrzo nakon što smo
počeli da se zabavljamo.“
„Možda je to uradio iz praktičnih razloga“, rekao je Čejs
nonšalantno, otpivši svoje piće. Bacio je pogled ka Kejti kao da
njih dvoje znaju nešto što je ne znam.
Podarila sam mu učtiv osmeh. „Izvini, dušo, je l’ ovo tvoja ili
moja priča?“
Vilica mu se stegla. Oči su mu upozoravajuće potamnele.
Nemoj da mi ovo sjebeš, govorile su. Ali prošla su vremena
kad sam radila ono što je dobro za njega – i mene. Bila sam
opijena osvetom. Gorčina koja je provrela u meni, isplivala je na
površinu i izlivala se iz mojih usta nakon meseci suza.
Okrenula sam se ka Kejti. „I tako, zabavljala sam se s tim
momkom koji mi je dao ključ od svog stana. Bio je njegov
rođendan. I htela sam da ga iznenadim na najromantičniji
način...“
Kejti se nasmejala. „Čejs, možda bi trebalo da zapušiš uši za
deo koji sledi.“
„Ne brini. On zna tu priču“, probola sam ga pogledom,
spremajući se da finiširam. „Znala sam da je izašao na piće s
prijateljima. Čekala sam ga u Lobuten cipelama s visokom
štiklom, crvenim tangama i crnom čipkanom brushalteru
opružena na krevetu pored torte od bele čokolade koju sam
spremila za njega...“
„To mora da je napravilo haos u krevetu“, ubacio se Čejs, a
onda brzo zaveslao unazad kad je Kejti okrenula glavu ka njemu
i strogo ga pogledala. „Nagađam samo. Ko još ide s tortom u
krevet?“
„Da skratim priču“, odsekla sam, ponovo privukavši Kejti
pažnju, „ispostavilo se da mu moje društvo nije ni bilo potrebno,
jer je ušao u spavaću sobu sa ženom, a ta žena nisam bila ja. O,
da, i imao je tragove karmina na košulji. Kakav kliše, zar ne?“
Gorko sam se osmehnula, posegla za Čejsovim viskijem – on je
jedini naručio žestoko piće – progutala ga u jednom gutljaju i
tresnula čašom o sto. „Šta kažete na to?“
Po izrazu Kejtinog lica, užasu pomešanom sa sažaljenjem i
još nečim što nisam uspela da odredim, bilo mi je jasno da nije
očekivala takvu priču. Kejti je stavila ruku preko moje,
pokušavajući da dođe do daha. Shvatila sam, nažalost prekasno,
da mi se oči cakle. Zadržavala sam suze. Ali to uopšte nije imalo
smisla. Potpuno sam prebolela Čejsa. Jesam.
„Tako mi je žao što ti se to desilo, Medi. Za tako nešto nema
opravdanja.“
„Nema“, složila sam se odsečno, gutajući dah, uzdah za
uzdahom. „Nikako.“
„To je da čoveku... srce prepukne“, rekla je Kejti tiho.
„Pretpostavljam da posle toga nisi ostala s njim.“
Frknula sam. „Tačno si pretpostavila. Znaš kako kažu – onaj
koji te jednom prevari uvek će te varati.“
„To je najgluplje sranje koje sam u životu čuo“, ubacio se
Čejs, dajući znak kelneru da mu donese piće. „To je kao da
kažeš da je svako uključen u nesrećan slučaj sa smrtnim
ishodom serijski ubica.“
„U prevari ništa nije slučajno“, istakla sam. „To je čista
sebičnost.“
„Svaka priča ima dve strane“, rekao je Čejs. Na isklesanim
jagodicama pojavile su se mrlje boje. „Da si kojim slučajem
porazgovarala s tim momkom...“
„Činilo se da je prezauzet nekim drugim u datom trenutku.“
Otkinula sam parče hleba i stavila ga u usta. Još uvek nije
odgovorio na moju poruku. Kejti je gledala čas mene, čas njega,
stegnute vilice, iznenađujuće krutog držanja. Videla sam joj u
izrazu lica onaj sekund kad je odlučila da se okane te teme i da
se pravi da nismo ušli u minsko polje osećanja i tajni.
„Dakle…“, nakašljala se, pogledavši oko sebe. „Pošto si sve
to ostavila iza sebe, a sad si sa Čejsom... kad planirate venčanje?
Jeste li odredili datum?“
„Ne, nismo“, razvukla sam reči, i dalje gledajući Čejsa
najtužnije što sam mogla. „Ne žurimo. Daćemo sebi vremena.
Znaš, za planiranje i te stvari.“
„Godinu dana?“, upitala je Kejti.
„Pa, pre će biti deceniju“, izvalila sam.
Znala sam da mi se omaklo i bilo mi je žao što se nisam
suzdržala. Stvarno sam želela da se sprijateljim s Kejti. Da je
vodim u šoping, da se družim s njom, bez obzira na to kako će
se dalje odvijati moja lažna veridba s Čejsom. Iznenadno
Čejsovo pojavljivanje zateklo me je spuštenog garda. Sjebao mi
je izlazak s Kejti i onda me je poljubio bez dopuštenja, što me je
potpuno izbacilo iz takta.
Počela sam da masiram slepoočnice. Zažmurila sam i
zarežala: „Čini mi se da me hvata neki virus. Kako bi bilo da ti
se odužim za ovo krajem nedelje, Kejti?“
„Nema problema.“ Gledala je čas mene, čas njega.
Kad sam otvorila oči, videla sam kako Čejs plaća račun.
Pokušala sam da platim svoj deo, gurnula sam kreditnu karticu,
ali on je samo stavio ruku preko moje s osmehom.
„Nikad, dušo.“
„Kakav džentlmen.“
„Nemaš pojma.“
„To je“, zavalila sam se u naslon stolice, odupirući se porivu
da ga udavim, „tačno.“
 Eto šta se dešava kad pokažeš saosećanje prema đavolu,
pomislila sam ogorčeno. Odvuče te u pakao i opečeš se.

♦♦♦
Majke nevesti širom Amerike kupovaće ove jeseni venčanice
oštrih, gnevnih linija. Dizajn nije bio u skladu s mojim obično
čistim, romantičnim stilom.
Bila sam toliko besna nakon ručka sa Čejsom i Kej ti da sam
pocepala tri skice. Sedela sam ispred zamagljene konture
ženskog tela – još uvek bez ijednog komada odeće na njoj – kad
mi je telefon javio da je stigla poruka.
Čejs: Kladim se da i dalje misliš o onom poljupcu.
Medi: Popila sam izbeljivač čim sam se vratila na posao.
Pomoglo je, malo.
Medi: Šta ti bi da to uradiš?
Čejs: Glumio sam zaljubljenog verenika.
Medi: Završili smo s predstavom. Ja sam svoj deo
nagodbe odradila.
Medi: Sačekao si me u zasedi. Znao si da ću doći tamo.
Zašto si to uradio?
Čejs: Zaključio sam da je našoj vereničkoj priči potrebno
pojačanje pošto si javno grlila Momka u Helankama.
Čejs: Ekstradugo.
Čejs: Kao u filmovima.
Medi: Rekla sam da mi je prijatelj!
Čejs: A svejedno se ono desilo.
Čejs: (Zar ne?)
Medi: Da, od stresa sam ispekla kiflice prošle nedelje i
odlučila da mu ih odnesem.
Čejs: Koja se to devojka vaćari s momkom na dečjoj
klinici?
 Medi: BIO. JE. TO. SAMO. ZAGRLJAJ.
Osećala sam se kao Ros kad se dere na Rejčel: „BILI SMO
NA PAUZI “
Medi: Čekaj, što ti se ja uopšte pravdam?
Čejs: Jer si mi verenica.
Medi: Lažna verenica.
Čejs: Kaži to fotografu kod koga je moja majka zakazala
zvanično vereničko slikanje sledeće nedelje. Poslaću ti
detalje imejlom.
„Pobogu!“, Nina se pobunila iza mene. „Ti čak i poruke pišeš
bučno. Da li si svesna da šapućeš sve što pišeš? Tako si
prizemna.“
Ispustila sam olovku pre nego što sam se stuštila ka liftovima.
Uskočila sam u jedan kad su se vrata već zatvarala i onda
pritisnula dugme koje je vodilo na poslednji sprat – u upravu
Blek&Co. Nikad tamo nisam nogom kročila, a izgledi da tamo
uletim i donesem oluju bili su prilično skromni. Ali nisam više
mogla to da podnesem. Bilo je očigledno da Čejs krši sva pravila
našeg dogovora. Tapkala sam nogom sve vreme vožnje liftom,
zamišljajući na koje ću sve načine ubiti Čejsa kad ga konačno
dohvatim. Nož. Pištolj. Arsenik. Beskraj mogućnosti.
Vrata lifta su se otvorila. Počistila sam se iz kabine i krenula
instinktivno pravo ka najvećoj kancelariji.
„Gospođice!“
„Molim!“
„Imate li propusnicu?“
Mucave recepcionerke i uzbunjene sekretarice bile su mi za
petama. Saplitale su se iza mene na delikatnim štiklama.
Pospano stado muškaraca u odelima gledalo je iz svojih
kancelarija s naramcima papira i izveštaja. Ošamarila sam
staklena vrata Čejsove kancelarije.
 „Slušaj ti!“
Kučkin sin nije ni digao pogled s izveštaja. Samo je polako
okrenuo stranicu veoma sporo mršteći se na ono što je čitao.
Shvatila sam to kao poziv da uđem. Dve recepcionerke su se
propele preko mog ramena.
„Izvinite, gospodine Blek, prosto je uletela unutra...“
„... nismo stigle da joj vidimo ni pločicu s imenom! Pozvale
smo obezbeđenje.“
„Sve je u redu.“ Presekao ih je na način koji je govorio da
nije sve u redu. „Izađite.“
Njih dve su se zbunjeno pogledale, onda povile glavu i brzo
izašle iz njegove kancelarije. Čejs je konačno digao pogled s
dokumenta. Izgledao je zapanjujuće pribrano za čoveka na koga
su se upravo izdrali.
„Gospođice Goldblum, šta mogu da učinim za vas?“
S treskom sam zatvorila vrata, odbijajući da upijem
uzbudljivo bogatstvo njegovog radnog okruženja. Hromirani sto,
veliki Eplov ekran, prozore od poda do plafona koji su gledali na
Menhetn i sivo-beli nameštaj.
„Ja...“, počela sam, ali zaustavio me je podigavši dlan. Onda
je otvorio fioku i izvadio daljinski upravljač kojim su se
automatski spuštale crne roletne u kancelariji. Trepnula sam.
Sad smo bili sami i potpuno skriveni od sveta. Njegove kolege
ništa nisu mogle da vide, a ja sam samo mogla da nagađam šta
su pomislili.
Seks u kancelariji. Gospode, mrzela sam i njega i njegove
igre.
„Nešto si htela da kažeš?“ Zavalio se u naslon, oči su mu
svetlucale, bilo je zabavno. To je dobro pitanje. Šta sam ono
htela da kažem? Odmahnula sam glavom.
„Iskorišćavaš moju dobrotu. Rekla sam ti da je s glumom
gotovo. Nisi smeo da me poljubiš niti da pristaneš na vereničko
slikanje sa mnom.“
„Šetaću Dejzi svakog dana.“
„Do kada?“
„Dok mi otac ne umre“, odgovorio je ravnim glasom.
Pokušala sam da ne dozvolim da ta teška rečenica potone u
mene, ali svejedno sam osetila kako mi se ramena povijaju.
„Čejse“, rekla sam nežno. „Oboje želimo da živi što duže. To
nije pošteno ni za mene ni za tebe.“
„Dovraga s onim što mi želimo – ostalo mu je u najboljem
slučaju još nekoliko meseci“, zarežao je, skrenuvši pogled.
„Verovatno i manje.“
„Ovo je neodrživo“, glas mi je bio tako tih da je zvučao kao
uzdah.
„I ne treba nam nešto održivo. Nismo plastične kese.“
„Radije bih jednu stavila na glavu nego da se igram doma s
tobom“, promrmljala sam, odmah se pokajavši zbog svojih reči.
Patio je. Čitavo njegovo biće odavalo je tu činjenicu. Način na
koji je govorio o svom ocu, način na koji ga je gledao za
večerom.
Čejs je ustao sa stolice, mračno mi se osmehujući. „Ne umeš
da lažeš.“
„Ne lažem.“
„Kad si ispričala Kejti priču o raskidu, oči su ti bile pune
suza. Nisi me prebolela.“ Nagnuo se preko stola, na dah od
spuštanja svojih usana na moje. „Međutim, suprotno tvojim
predviđanjima, naći ćeš se poda mnom.“
Osetila sam kako mi donja usna podrhtava. Prekrstila sam
ruke. Htela sam da odem odatle. Nisam mogla sa sigurnošću da
kažem šta me je nateralo da dođem u njegovu kancelariju. Čejs
je obišao oko stola, svakim svojim centimetrom bio je hladan,
poslovan čovek koga sam volela da mrzim.
„Medison.“ Moje ime bilo je naredba.
Prkosno sam isturila bradu kad se naslonio na sto, nogu
prekrštenih u člancima, ruku zavučenih u džepove. „Voleo bih
da restartujem naš lažni odnos“, rekao je.
„Šteta što to nije Vindouz operativni sistem.“
„A da jeste, potpuno bih ga reformatirao i vratio na stanje od
pre sedam meseci“, iznenadio me je tom rečenicom. Dašak
njegovog mirisa stigao je do mene. Četinari i šuma i muškost i
bujnost koji se ne mogu kupiti. Bio je sunce. Lep i zaslepljujući i
u stanju da me živu sprži. A ja sam samo bila zvezdica u
njegovoj konstelaciji. Mala i beznačajna, potpuno nevidljiva
golom oku.
„Sjebao si sve mnogo pre nego što sam te uhvatila s njom.“
Ali čak i dok sam izgovarala te reči, znala sam da to nije
istina. Barem ne sasvim.
Bila sam razvodnjena verzija sebe da bih mu udovoljila,
zauvek Sveta Medi.
A on je bio egomanijak, samoživi plejboj koji se nemarno
odnosio prema meni, ne potrudivši se da me upozna. Ali stvar je
bila u tome... da je stara Medi dozvoljava da se tako ponaša
prema njoj. A ova nova Medi to nije trpela. Nimalo.
Pogled mi se spustio s njegovih očiju na usne. Čvrsto sam
odlučila da mu ne pokažem šta mi je iza ženica. Zapitala sam se
zašto ne može da pokaže makar delić onog saosećanja koje sam
ja imala za njega. Zašto neće da me ostavi na miru? Samo
njegovo postojanje kidalo me je na komade.
„Medison“, zaškripao je.
„Čejse.“
Prsti su mu zamahali ka meni, njegov pogled nije se odvajao
od mog, prodirući kroz tanak zid odlučnosti koji sam podigla
između nas. Došlo mi je da umrem. Jer je dodir Čejsovih prstiju
na mom vratu bio izluđujuće uzbudljiviji od Itanovog punog
zagrljaja i poljupca.
„Džulijan će razotkriti našu šaradu za manje od nedelju dana
ako prestanemo da se viđamo.“
„I šta predlažeš?“
„Da zasad nastavimo s tim.“
„Ne.“ Stomak mi je bio prazan, glas je odskakivao po njemu.
„Zašto?“
„Zato što te mrzim.“
„Tvoje telo reklo mi je nešto drugo kad sam te poljubio.“
Krenuo je ka meni predatorski, pokreti su mu bili glatki i meki.
Ruka mu se zarila u meko meso mog vrata, a moj stomak se
zgrčio slasno, odobravajući njegov dodir. Bio je u pravu. Bio je
sve ono mračno i grešno. Čemu je nemoguće ne prepustiti se.
„Moje telo laže.“ Reči su mi bile teške na jeziku.
„Tvoja usta lažu, i nek sam proklet ako ne bih voleo da
jebanjem iscedim istinu iz njih.“
Skrenula sam pogled, gledajući krajičkom oka kako se sve
više naginje ka meni. Uzmakla sam. Progutao je taj razmak
jednim dugim korakom. Išla sam unazad. Pratio me je. Na kraju
su mi leđa udarila u crne roletne. Čejs me je zarobio, stavivši
ruke iznad moje glave s pretećim kezom na usnama.
Nije više bilo prepreka. Samo nas dvoje i gusta, gotovo
opipljiva napetost koja je lebdela u vazduhu kao sladak dim.
„Ako se praviš da me mrziš...“ Glas mu je bio svila i somot,
dah mu je sletao na moj vrat. „Onda barem to radi kako treba.“
Koleno mu se zavuklo između mojih butina dok su mu se
usne usporeno spuštale ka mojima. Njegovo telo pritislo se uz
moje. Stajala sam tamo, otvorenih očiju, gledajući u užasu od
kojeg mi se prevrtao stomak, kako mu se usta sreću s mojima.
Ipak, privukla sam ga bliže, moji nokti zaronili su u njegova
ramena. Usne su mu bile tople i meke. Mekše od onih kojih sam
se sećala. Drugačije. Kao da mu je duša dodirivala moju kroz taj
kratak susret naših usana. Iznenadilo me je i uplašilo s kolikim
nabojem sam osećala njegov zagrljaj, pila iz izvora njegovog
mirisa, topline i osećanja.
Imao je ukus daška viskija i peperminta, istraživao je,
ispitivao, čekao dopuštenje da zaroni jezikom. Uzdahnula sam u
naš poljubac, osećajući kako mi se mišići opuštaju bez moje
dozvole. Bila sam more želje kad je Čejs stavio dlanove na moje
obraze, uokvirivši me svojim snažnim prstima.
„Ovo nije dobra ideja“, čula sam sebe kako šapućem, ali i
dalje ga nisam puštala.
Prostenjao je. Njegov vrh jezika dodirnuo je moj. Tok je
prostrujao kroz nas oboje i zadrhtali smo jedno u drugo.
„Voleo bih da si neka druga.“ Usne su mu progovorile u
moje. „Bezdušna, kao ja.“
Vrata su se širom otvorila pre nego što sam progutala njegove
reči gladnim poljupcem.
„Ronan čeka na taj izveštaj o rastu iz trećeg kvartala...“
Džulijan je stao na pragu s fasciklom u rukama, zagledan u nas.
Čejsova usta brzo su napustila moja, oborila sam pogled. Bila
sam prestravljena, a nisam znala zašto. Što se Džulijana tiče, mi
smo verenici koji su malo podlegli strastima u Čejsovoj
kancelariji. Pa, kad je to već bilo od koristi, zašto sam se osećala
kao varalica?
Džulijan je omotao prste oko kvake, iskosivši glavu. Njegov
osmeh nije govorio da je uhvatio dve ljubavne ptičice u intimi.
Izgledao je kao da secira miša skalpelom. „Molim vas, nemojte
zbog mene da stajete.“
Čejs me je obujmio svojom rukom. Bilo je to prvi put da sam
osećala da me štiti i nisam znala šta da mislim o tome.
„Nažalost, ovo nije erotski šou za voajere, zato su roletne
spuštene. I vrata zatvorena. Zar si rođen u čamcu? Kucaj,
dođavola!“
Džulijan se naslonio ramenom na dovratak, cereći se. „Da li
si ti to pocrveneo, brate? Treba li nešto da znam?“
„Da, ako mi se ikad pruži prilika da ti se ispišam u piće, budi
uveren da ću to i uraditi. Ni sekund se neću premišljati.“
„Čini mi se da si baš... nadrndan.“ Džulijan se počešao po
bradi, gledajući čas mene, čas njega. „Ako smem da primetim,
čak vam je malo neprijatno što ste zajedno.“
„Bilo nam je savršeno prijatno juče, kad smo slomili krevet,
zar ne, dušo?“ Čejs me je hladno poljubio u teme. Klimnula sam
glavom kruto, spremnija da Džulijanu prodam laž nego da
prekorim Čejsa.
„Ne brini, poslaću ti novi po podne.“ Čejs me je s ljubavlju
kucnuo po bradi. Bio je odvratno dobar u ulozi odanog verenika.
„Neka bude beo. Preuređujem sobu“, prihvatila sam igru.
„Sranje na sranje. Nisam rođen juče.“ Džulijanove očice
zaplesale su u dupljama. „Lažete. Niste zajedno. Čejs pokušava
da te umilostivi, a ti kao fina naivna devojčica padaš na to.“
Progutala sam ponos – i bes – i zadržala osmeh. Deo mene je
isto to mislio. Da li je Čejs počeo da pokazuje zainteresovanost
za mene zato što sam mu bila potrebna za ulogu lažne verenice?
Vrlo dobro sam znala da želi da nastavimo s lažnim viđanjem.
Sa svim osobinama zaljubljenog para, ali bez obaveza i
osećanja.
„Stvarno mi se ne sviđaju tvoje insinuacije“, čula sam kako
kažem penušavim, „zar ne bismo svi mogli lepo da se slažemo“
glasom. „Čejs i ja smo zajedno skoro godinu dana. Razumem da
si sumnjičav nakon onoga što je Klementina rekla, ali
nepotrebno si nepristojan i grub.“
„O, Medi“, uzdahnuo je Džulijan melodramatično kao da
kaže: O, ti mala idiotkinjo. „Oboje znamo da niste bili zajedno
sve to vreme.“
„Stvarno?“, zacvrkutala sam, odlučivši se za sarkazam.
Čejsovo telo zatreslo se od nesuzdržanog smeha.
„Ako je tačno da ste sve vreme zajedno, onda te je prevario s
najmanje tri žene. Čejs ne ume da svoje privatne stvari... drži u
privatnosti. A ja volim da nenajavljen dolazim kod njega, samo
da vidim kako mi je mlađi brat.“ Namignuo je Čejsu.
Fizički mi je pripalo muka, iako me Džulijanove informacije
nisu iznenadile. Znala sam da je Čejs bio s nekoliko žena nakon
što smo raskinuli. Sven mi je to rekao. Došlo mi je da se smotam
u klupko jada i samoprezira.
„Sve je oprošteno i zaboravljeno“, rekla sam lahorasto,
progutavši knedlu. Toliko sam u tom trenutku mrzela Čejsa da
sam htela da ga izbodem olovkom za crtanje. Osećala sam se
kao Eliza Hamilton. Smešim se svetu da sačuvam obraz dok se
neverni muž posvećuje svojim razonodama.
„Stvarno?“, Džulijan je cinično izvio obrvu.
„Ljudi nisu bezgrešni“, zaškrgutala sam zubima.
„Da, tvoj budući muž je živi dokaz. A sad ti je veran,
pretpostavljam?“
„Više nego što će tvoja žena ikad biti“, Čejs je slegnuo
ramenima.
„Pazi šta pričaš“, Džulijan je podigao prst u znak upozorenja.
„Jesi li dovoljno video?“ Čejs je usisao vazduh kroz zube,
provokativni osmeh titrao mu je na licu. „I prestani s bratskim
proseravanjima. Naš odnos je umro kad je tata mene najavio kao
budućeg izvršnog direktora. Ne zaboravi, Džulijane, u svakom
ratu ima pobednika i poraženih. Istorijski gledano, pobednici
nemaju milosti prema onima koji su hteli da ih svrgnu.“
Pogled mi je kao pingpong loptica skakao od jednog do
drugog. Bila sam zarobljena u vrtlogu porodične propasti. Na
kraju sam stala između njih kao neki sportski sudija.
„U redu, dosta je bilo. Čejse, daj mu kvartalni... rast... šta
god.“ Nestrpljivo sam mahnula rukom ka fascikli na njegovom
stolu. Čejs je uzeo izveštaj koji je ranije čitao i dao ga Džulijanu.
„Džulijane, molim te, ostavi nas nasamo i kucaj sledeći put.
Hvala ti.“
Fizički sam zatvorila vrata Džulijanu ispred nosa da ubrzam
proces. Iscrpljujuće je natezati se s njim. Okrenula sam se ka
Čejsu. „Što se tiče onoga o čemu smo razgovarali, o nastavku
ovoga dok...”
Tvoj otac ne umre. Nisam mogla da završim rečenicu. Oboje
smo skrenuli pogled. Setila sam se majke, zapravo jednog od
njenih pisama u kome kaže da se lepota može naći u svemu. Čak
i u gubitku voljenih. Bila sam tako ljuta kad sam to pročitala da
sam uzela upaljač da spalim pismo pre no što sam kukavički od
toga odustala. Do dana današnjeg to je jedino njeno pismo koje
nije u besprekornom stanju. Crno je po ivicama kao zagoreli
kolači od sleza. „Žao mi je, Čejse, ali ne mogu to da uradim.
Uradila bih da mogu, ali ne želim da budem povređena. A ovo
me“, pokazala sam rukom na nas, „već ubija, a čak i nije
stvarno.“
Odmahnula sam glavom i pobegla iz njegove kancelarije pre
no što je stigao da me razuveri. Da me namami u svoju đavolju
jazbinu, punu mraka i divnih stvari koje sam htela da istražim.
Saplitala sam se na putu do liftova, noge su mi se kretale po
svojoj volji. Bacila sam pogled ka Čejsovoj kancelariji,
ignorišući mrlje lica koja su radoznalo zurila u mene iz svih
uglova prostorije. Roletne su i dalje bile spuštene.
 Kad sam se vratila u studio, čekao me je imejl od Nine.
Poslat je na moj Gmail nalog, a ne na kompanijski mejl gde bi
ga mogao videti neko iz kadrovskog odeljenja.

Medi,
Dobila si cveće od neke jadnice koja ti zahvaljuje što si
joj poslala venčanicu nakon što si pročitala članak o tome
kako pravi svadbenu haljinu od toalet-papira.
Cveće je kod tvoje table za crtanje, odmah pored njene
slike u tvojoj venčanici. Venčanica je grozna. Mlada
takođe. Molim te, prestani da zgrćeš cveće u kancelariju.
Neki od nas imaju alergije.
Nina

Bila sam u iskušenju da joj odgovorim. Nečim opakim i

uvredljivim. Ali zaključila sam da ne želim da Sven sazna kako
ima problema između mene i lepe pripravnice. Umesto toga,
pokupila sam svoje stvari, zalila cveće, dohvatila polaroid
fotografiju mlade kojoj sam poslala venčanicu i onda se
odšunjala kući da ližem rane.
 JEDANAESTO POGLAVLJE
Medi

Dvojica momaka čekala su kod vrata moje zgrade. Držali su

ogromnu kartonsku kutiju, dovikivali uputstva jedan drugom,
svaki s cigaretom u uglu usana. Pogledala sam ih sumnjičavo i
požurila ka njima. „Mogu li da vam pomognem?“
„Svakako se tome nadamo, gospojice“, progunđao je
znojaviji od dvojice.
„Ram za krevet za Goldblum?“ Drugi momak, bubuljičavi
klinac od dvadesetak godina, otpuhnuo je pramen kose s čela i
pritom mu je ispala cigareta. Osetila sam kako mi se razrogačuju
oči.
Ne, nije valjda ipak to uradio.
„Da, ja sam. Ram za krevet?“
Klimnuli su glavom. „Što se toliko čudite? Platili ste ekstra
za hitnu isporuku.“
Opirala sam se osmehu. „Je l’ beo?“
Tinejdžer se ljutnuo. „Belji od mojih zglobova. Možemo li da
uđemo?“
Otvorila sam im vrata i odolela porivu da pošaljem poruku
Čejsu da mu kažem hvala, ne verujući da neću pokleknuti pred
njegovim napadom. Nisam više mogla priuštiti sebi da mu
pomažem. Počinjala sam da ga ne mrzim, a to je bio luksuz koji
nisam smela sebi da dozvolim jer Čejs je i dalje bio Čejs.
Muškarac koji me je prevario.
Muškarac koji je doveo u svoj krevet nebrojeno žena nakon
što smo raskinuli.
 Đavo u elegantnom odelu, koji se osmehom služi kao
oružjem.
Nakon što su momci otišli – s brzo datom napojnicom i
limenkama dijet koka-kole – stigao je Itan. Došao je ranije nego
što smo se dogovorili s meksičkom hranom za poneti. („Da ne
poveruješ! Čajna plejs danas radi skraćeno. Ništa ne ide po
planu!“) Seli smo za stočić u dnevnoj sobi koji mi je služio i kao
trpezarijski sto pošto je moj stan bio tek nešto malo veći od
kutije za cipele. Dejzi nam je dosađivala, tražeći da joj damo
ostatke, gurajući njušku u kartonska pakovanja i cvileći.
Usredsredila sam se na lomljeni čips (iz solidarnosti), a i dalje
sam u glavi premotavala ona dva poljupca s Čejsom. Znala sam
šta moram da uradim, i to u najnezgodnijem trenutku, baš ovog
dana kad smo Itan i ja planirali da produbimo našu vezu seksom.
Spustila sam takos i okrenula se ka Itanu na kauču. Gledali smo
lokalne vesti pošto se gramofon pokvario, potpuno upropastivši
već narušeno dobro raspoloženje. Itan je jeo sa uživanjem,
udubljen u prilog o novoj kapiji na pešačkoj stazi u Bruklinu
koja je bila toliko bučna da su se žalili okolni stanari.
„Moram nešto da ti kažem“, nakašljala sam se. Digao je
pogled, komad sira i salate virio mu je iz usta. Bože, stvarno
nisam želela to da uradim!
„Videla sam Čejsa danas. Ne svojom voljom. Njegova sestra
pozvala me je na ručak i on se pojavio. Jedna stvar vodila je
drugoj i poljubili smo se. Stvarno mi je žao, Itane. Osećam se
grozno zbog toga ceo dan.“
Govorila sam o drugom poljupcu. Onom s mojim punim
pristankom. Onom u kojem su nam duše zaplesale zajedno, što
je moglo dovesti do nečeg većeg od poljupca.
Itan je spustio takos, nerado preusmeravajući pažnju s
postarije gospođe na televiziji koja se žalila na bučnu kapiju
ispod njenih prozora. „Poljubila si ga pred sestrom?“, upitao je
zbunjeno.
Šta?
„Da, mislim, ne. Hoću reći, da, u usta. Kratak poljubac. Čini
mi se. On je to uradio. Onda sam otišla u njegovu kancelariju da
mu zbog toga prigovorim, i opet smo se poljubili.“ Pauza. „Bio
je to pravi poljubac.“
„Daj da to razjasnimo.“ Namrštio se. „Otišla si da ga izgrdiš
što te je poljubio i onda si dopustila da te opet poljubi?“
Priznajem, nisam to dobro objasnila. Mada nije ni bilo načina
da se opiše ludilo s Čejsom.
„Znam da je to čudno. Čak ne umem ni da objasnim kako se
to desilo. Jednog trenutka vikala sam na njega iz sveg glasa, a
sledećeg...“
Ućutkao me je poljupcem od kojeg sam se rastopila.
„Šta još hoće od tebe?“, Itan se namrštio i stavio takos na
kartonski tanjir. Nije više s vedrinom gledao na moju lažnu
veridbu. Možda zato što je delom počinjala da bude stvarna.
„Izgleda da ne može da ti kaže zbogom, a vraški se dobro
potrudio da te otera dok je bio s tobom.“
Izvini, a kako je Natali? Bila sam u iskušenju da pitam. Nije
bio u poziciji da pridikuje.
„Hoće da nastavimo s lažnom veridbom dok mu otac ne
umre.“ Trepnula sam, bacivši pogled na pohabani cvetni tepih
ispod stočića. Bio je pun mrvica od prhkih takosa. Dejzi nije
bilo nigde na vidiku da ih počisti, tako da sam pomislila da je
otišla da se ispiški u Itanove cipele kao što je uradila svakome
ko je ovde ušao a da to nisam bila ja. Pametno sam stavila
njegove cipele u plastičnu kesu pored vrata.
„I da staviš život na pauzu?“, Itan se namrštio. „Veoma
obzirno s njegove strane.“
 „Odbila sam ga.“
„Naravno da si ga odbila!“, Itan je zamahao rukama i onda
stao. „Čekaj, zašto si ga odbila?“
Stvarno, zašto sam to uradila? Ko bi ga znao? Jer sam se
prepala. Zato što je to izgledalo kao ispravno. Pozdrav ljudima
koji razumeju motive svojih odluka. Ja nisam jedna od njih.
Uglavnom sam naglavačke skakala u život, trudila se da pratim
svoju logiku i ono što doktor Fil kaže o datoj situaciji.
„Zbog tebe.“
Mislim, bilo je to napola istina. Dobro... možda četvrtina
istine. Znala sam da je Čejs i te kako u stanju da mi ponovo
slomi srce. To je bio glavni razlog.
Itan se počešao po glatkoj bradi. „On mi se ne sviđa.“
„Ni meni.“ Još jedna laž.
„Onda nema problema.“ Podigao je takos. „Lažna veridba je
gotova, zvanično si ponovo na tržištu. Pa šta ako si ga poljubila?
I ja sam...“ Zaustavio se u poslednjem trenutku. „Uradio sam
neke stvari dok smo se oboje viđali s drugim ljudima. Zato smo
odlučili da čekamo sve do sada da pređemo na viši nivo.“ Izvio
je obrve značajno. „Dobro došla na viši nivo, Medi.“
„Još uvek nisam spremna za taj nivo.“ Pažljivo sam pokidala
prstima već isečen list zelene salate, ne gledajući ga u oči.
„Ne mora to da bude danas.“
Odmahnula sam glavom, zažmurivši.
„Čak ni sutra“, počeo je da se pogađa.
„Ne znam da li je to dobra ideja, i tačka. Onaj poljubac se
desio s razlogom. Možda nisam sasvim završila s Čejsom.
Pogrešno sam to pomislila kad sam se prijavila na veb-sajt
OzbiljniKandidatiZaVezu. A sad nisam više sigurna u to.“
„Pa, upravo si rekla da si ga odbila zbog mene“, istakao je
Itan.
 „Da, zato što želim nekog poput tebe“, složila sam se. „Samo
ne znam da li sam spremna da krenem dalje.“
Tišina je bila naglašena robotskim glasom spikera s televizije,
koji je prešao na sledeću temu: devetnaestogodišnji kriminalac
istetovirao je svoje ime devojci na čelo. Zvao se Konstantin
Luis. Da je kojim slučajem Čejs to gledao, sigurno bi rekao da je
valjda Konstantin bio toliko galantan da ureže samo skraćeno
Sten.
Počela sam da predviđam šta bi Čejs rekao. Kako bi
reagovao. Mislila sam na njega svakog svog budnog trena. Šta
radi, o čemu razmišlja, šta jede. S kim se viđa. Definitivno ga
nisam prebolela.
„Stvarno mi je žao, Itane. Užasno mi je što si morao da
prođeš kroz sve ovo. Ako je to za neku utehu, apsolutno si
savršen.“
„Serviraš mi ’nisi ti kriv’ kliše?“ Stegao je levu stranu
košulje, ali njegovom glasu nedostajalo je otrova. „Jao!“
„Mene to više boli nego tebe“, nasmešila sam se umorno.
„Ali želela si da završiš s njim, da kreneš dalje. Na pola si
puta.“
Ništa nisam rekla jer je to bilo tačno.
„Imam li barem neko pravo glasa u ovome? Ja sam oštećena
strana, navodno.“
Osmehnula sam se. „To bi bilo pošteno.“
„Voleo bih da razmislim o tome. Želim li da ti oprostim što si
uradila ono neoprostivo i poljubila svog ’ne tako ružnog bivšeg
momka’ milijardera.“
Sad sam se već smejala. „Da li zadržavaš pravo da me
otkačiš?“
„Pristojno“, dopunio me je Itan. „Nisam siguran da sam
spreman da se odreknem ovoga, šta god da je. Cenim to što si
me pošteno upozorila da bih mogao da budem povređen, ali
možda i dalje želim da tome dam šansu. Dogovoreno?“ Pružio
mi je ruku. Prihvatila sam je s glupim osmehom i rukovali smo
se. Bilo je to najlepše što mi se tog dana desilo.
„Dogovoreno.“
Utonuli smo u prijatnu tišinu, jeli smo na miru sve dok nismo
čuli zvuk zalivanja kod vrata, praćen režanjem šteneta.
„Dejzi!“, skočila sam s kauča, ali bilo je kasno. Moj ozidudl
boje čokolade stajao je kraj vrata s pocepanom plastičnom
kesom u zubima i pišao pravo u Itanove cipele.

♦♦♦
Sledeća tri dana provela sam premišljajući se da li da odgovorim
na Čejsove pozive. Itan je zadržao pravo da promeni mišljenje i
nije se javljao od meksičke večere. Malo mi je laknulo zbog
takvog razvoja događaja. Jedna stvar manje za brigu. Poslala
sam Itanu dugu poruku s izvinjenjem pre no što mi je Lejla rekla
da prestanem da budem veći katolik od pape. „Dasa je kresnuo
drugu onog dana kad te je pojio i hranio. Očigledno niste bili
mnogo posvećeni jedno drugom.“
Tri dana posle nuklearnog poljupca i neke vrste raskida s
nemomkom Itanom, počela sam ponovo da dišem. Plitko i
oprezno kao čovek koji zna da nije sve gotovo.
Ronan je i dalje bio bolestan.
Čejs je muškarac koji uvek dobije ono što želi.
A ja? Polako sam učila da se zauzmem za sebe.
Okrenula sam se poslu i završila tri skice za kolekciju
„Nevestina majka“. Jednu skicu napravila sam mami u čast.
Modelu koji je imao mamine nasmešene oči boje lešnika, pune
usne i pegice, docrtala sam narandžasti turban koji je nosila dok
je išla na hemoterapiju i široku cvetnu čipkastu haljinu. Takvu
ona nikad ne bi nosila na mom venčanju. Kad je Sven video
završni dizajn, jasno sam mu pročitala zbunjenost u pogledu.
Nije bilo uobičajeno da se dodaju detalji modelu na skici. Onda
je shvatio o čemu se radi. Stegao mi je rame i s uzdahom rekao:
„Svidela bi joj se.“
„Misliš?“, upitala sam tiho.
„Znam to.“
Molila sam se da moj sledeći zadatak ni na koji način ne bude
povezan s majkama i majčinstvom. Nedostajala mi je mama više
nego ikad. Poželela sam da je tu da mi nekako pomogne da
raščistim Čejs/Itan haos. I tako, kad se Sven pojavio nakon što
sam završila kolekciju „Nevestina majka“, već sam zadržavala
dah.
„Medi, obrati pažnju“, Sven je pucnuo prstima, gegajući se
ka mom ćošku studija. Razgrnula sam bele i ružičaste ljiljane,
gledajući ga radoznalo. Stao je na korak od mene i stavio mi
fasciklu u ruke. „Tvoje sledeće zaduženje.“
Okrenula sam se u stolici, prekrstila ruke, držeći olovku u
zubima kao da je cigara i otvorila sam fasciklu. Nije sadržala sve
ono što obično dobijamo uz zadatak: generalne predloške modne
linije, naznake onoga što treba uraditi itd.
„Dugo je trebalo da se do ovoga stigne. Godinama si vredno
radila i mislim da si zaslužila ovu šansu“, rekao je Sven dok sam
čitala ponovo i ponovo ono što je pisalo na fascikli.
Venčanica nad venčanicama: Krokijeva vodeća svečana
svadbena haljina.
Prsti su mi drhtali na papiru, puls mi je kucao u vratu.
„Lansiramo jesenju kolekciju na Njujorškoj nedelji mode za
koji mesec. Po tradiciji reviju otvara Venčanica iz snova. Kao
što znaš, to je najprestižniji trenutak na modnoj pisti. Obično je
rezervisan za naše najbolje dizajnere. To je haljina koju će
gledati svi iz Valentina, Vere Vong i Oskara de la Rente. Neke
od slavnih ličnosti iz prvog reda naručiće je za svoje venčanje.
Šlag na torti. Ti ćeš je dizajnirati.“
Znala sam sve to. To je bilo od ogromne važnosti. Kreatorka
koja je venčanicu dizajnirala prošle godine sad je radila za
Karolinu Hereru. Umesto da mu odgovorim, odlučila sam da se
negraciozno raspadnem. Doslovno sam pala na dupe sa stolice,
toliko sam bila u šoku. Trudila sam se da ne pustim suze
radosnice, ali to nije bilo lako jer nisam ni sanjala da ću uspeti
da stignem do nečeg tako prestižnog tako rano u karijeri.
„Saberi se, Medi“, promrmljao je Sven, dao mi ruku i
podigao me na noge. „Kad mi je Lejla rekla da ćeš pasti na
dupe, nisam znao da je doslovno to mislila.“
„Lejla zna da sam dobila taj zadatak?“, prostenjala sam,
pokrivši usta s obe ruke. Naravno da je znala. Bože, njih dvoje
su me stvarno nervirali. „Sven, nećeš se pokajati, obećavam ti.“
„Prestani. Izabrao sam tebe da budeš moja dizajnerska zvezda
ove godine. Odnosno, da budem konkretniji, tvoje kreacije nisu
mi bile nasmrt dosadne. Želim da se razmašeš i pređeš sve
granice mašte. Pokazala si da umeš da pratiš uputstva i
instrukcije, sad hoću da vidim nesputanog umetnika.“
„Razumem.“ Dala sam sve od sebe da ne počnem da skačem
od sreće. Smejala sam se kroz suze koje obično čuvam za dobre
vesti i Diznijeve filmove.
„Kad treba da bude gotova?“
„Za mesec-dva, tako da je bolje da prioneš na posao. A da, i
pre nego što stigneš da pitaš, nema bonusa“, istakao je suvo.
„Izgladnela umetnica za pobedu.“ Digla sam pesnicu. „Kako
je Francisko, usput da pitam?“
„I dalje želi dete.“
„A ti?“
 „I dalje želim da pobegnem s ekvinoks trenerom.“
„Lažove“, rekla sam nežno, trljajući mu podlakticu. Nisam
dalje navaljivala. Ako Sven bude hteo da mi kaže više o
usvajanju, reći će mi.
Bacila sam se na fasciklu sa zadatkom, trudila sam se da
upamtim detalje, kad se javio glas negde iza mene. „Medi
Goldblum?“
„Ovde sam“, otpevušila sam i dalje na sedmom nebu.
Okrenula sam se i našla se oči u oči s mladim momkom u žutoj
rolci i ljubičastoj jakni. Držao je buket ljiljana.
„Isporuka za vas.“ Pružio mi je digitalni ekran da se
potpišem. To sam i uradila, ubadajući ekrančić sivom,
plastičnom olovkom.
„Uh, te stvarčice nikad ne rade. Moj potpis na kraju uvek
bude isprekidana siva linija“, promrmljala sam, jače žvrljajući.
„Ne brini. To je reda radi. Niko ga neće prodati na Ibeju.“
Momak je sklonio kosu s čela. Uzela sam svoje bele ljiljane,
stavila ih pored drugog cveća i krenula da tražim poruku. Znala
sam da će se Nina oduševiti što je stiglo još cveća u moj ćošak
studija.
Konačno sam pronašla malu poruku i otvorila sam je
drhtavim prstima. Nisam dozvolila sebi da mi nade polete. Što je
bilo dobro.

Medi,
Nakon dugog i pažljivog razmatranja, zaključio sam da
sam spreman da primim šta god si spremna da ponudiš.
Računaj na mene.
Itan

Slikala sam poruku i poslala je Lejli. Njeno ime zasvetlelo je

na ekranu u roku od pet sekundi.
 „O, bože...“
„Zar nisi na poslu?“, odmah sam je presekla.
„Jesam, veoma je važno da deca nauče ponešto o
nezavisnosti i samostalnosti. Da znaš.“ Zacerekala se. Čula sam
kako joj glas odzvanja praznim hodnikom. „Biću iskrena –
mislila sam da Itan nema šanse nakon što se Čejs probio u prvi
plan, ali ovo sve menja. Praktično pristaje da ti bude na
raspolaganju bez uslova i bez obaveza s tvoje strane. Vrlo
sočno.“
„Ne, nije tako“, usprotivila sam se.
„Znaš šta treba da uradiš?“
„Ne znam, ali imam osećaj da ćeš mi ti reći.“
„Trebalo bi da kresneš obojicu i da vidiš koji je bolji.“
Već sam znala ko bi u toj igri došao do pobede (i orgazama).
Zurila sam u poruku i potom je ušuškala među cveće, osećajući
samo strepnju i razočaranje.
„To ne bi bilo fer prema jednom od njih“, žvakala sam donju
usnu.
„Hm, da. To bi zacementiralo Čejsovu nadmoć, morala bi da
obućeš gaćice za odrasle i da pustiš Itana na slobodu. Prva ću
priznati da Čejs nije materijal za dugu vezu – momak je muška
verzija mene. Ali Itan...“, Lejla je zacoktala. „Ne.“
„Je li to sve?“, prostenjala sam.
„Ne, nije, takođe želim da prijavim da je Grant odličan u
krevetu i čestitam ti na novom zaduženju na poslu. Volim te.“
„Da, i je tebe“, prekinula sam vezu.
Poslala sam Itanu kratku poruku, zahvalila sam mu i pitala ga
da li je za kafu. To je najmanje što sam mogla da uradim posle
njegovog slatkog gesta. Odmah je odgovorio.
Itan: Mnogo bih to voleo.
Poravnala sam prazan papir preko table za crtanje, trepćući
ka njoj s osmehom nakon što sam se setila da sam dobila
zadatak da dizajniram venčanicu iz snova. Ništa me nije toliko
radovalo kao prazan list papira. Mogućnosti su beskrajne. Mogla
bi da bude zadivljujuća ili osrednja ili loša ili remek-delo.
Sudbina haljine koja će ukrasiti papir tek treba da bude
napisana. A moj posao je da napišem njenu priču.
„Šta da radim s tobom?“, prošaputala sam, tapkajući olovkom
po usnama i smešeći se papiru.
„Razmišljam o dobrom ručku, praćenom maženjem u taksiju,
posle čega dolazi obedovanje tebe u liftu – izvini, neću tome
odoleti – i nakon toga festival seksa od kojeg bi i Džena
Džejmison pocrvenela.“
Prostenjala sam, okrenuvši se da vidim odakle dolazi taj glas.
Prepoznala sam ravnodušan, ironičan ton. Kolena su mi
zaklecala, ali ovoga puta nisam pala sa stolice.
„Ne možeš tako...“
„Nisam ti šef”, istakao je pre nego što sam završila rečenicu.
„To što ne radim za tebe ne znači da ovo nije seksualno
uznemiravanje.“
„I ja te seksualno uznemiravam?“ Iskosio je glavu i izvio
obrvu.
Ne.
Mora da mi se na licu video odgovor jer se nasmejao
dubokim, razornim glasom.
„Šta radiš ovde?“, namrštila sam se na Čejsa. Crno odelo
dopunio je bordo kravatom. Ruke je zavukao u džepove
pantalona, ispod rukava provirivao je roleks. Čejs je bio nešto
najbliže korporativnoj pornografiji što sam u životu videla.
„Tražim tebe“, rekao je, ne izvinjavajući se i zagledajući tri
vaze s cvećem pored mog stola. „Jedan buket tu držiš zbog
mame“, rekao je. Srce mi je poskočilo od iznenađenja. Nije
zaboravio. „Ko je poslao druga dva?“
„Devojka kojoj sam dala venčanicu.“
„I?“
„Itan.“
„Njegovi su ljiljani, je l’ da?“ Prišao je cveću i povukao
laticu. Lecnula sam se. „Dobar izbor. Da li oplakuje prerani kraj
vaše veze?“
„Veza s Itanom nije mrtva.“
Zabacio je glavu, bezbrižno se smejući. „Skrati mu muke,
Med. Za doktora Suša ovo je kraj igre. Buket cveća to neće
promeniti.“
„Buket cveća sve menja“, pljesnula sam ga po ruci, braneći
cveće, „za cvećarkinu ćerku.“
Nakrivio je glavu, gledajući me čudno. Nije mi se svideo taj
njegov pogled. Bio je to pogled muškarca koji ima plan, a moji i
Čejsovi planovi nisu se dopunjavali.
„Je l’ tako?“ Odsjaj nestašluka zaiskrio mu je u očima.
Skrenula sam pogled kao da sam pogođena njegovom
lepotom. Mrzela sam uzbuđenje koje bi mi se uspuzalo u stomak
svaki put kad bi me pogledao.
„Pođi sa mnom.“ Pružio je ruku. Nisam je uzela.
„Ne bih rekla.“
„To nije zahtev.“
„A nije ni sedamnaesti vek. Ne možeš mi naređivati.“
„To je tačno, ali mogu da napravim takvu scenu da ćeš
poželeti da me nikad nisi upoznala.“
„To sam već poželela“, našalila sam se, lažući.
„Svima traćiš vreme. Posebno Itanu. Sveta Medi bi da ima
decu s Itanom. Ali prava Medi želi da zaroni sa mnom. Hajde.“
Bilo je besmisleno raspravljati se s njim. Štaviše, nisam
mogla da se usredsredim na venčanicu iz snova (skraćeno VIS)
dok mi tajna onoga što Čejs želi da mi pokaže visi nad glavom.
Bila je uznemirujuća pomisao da ima šesto čulo i da je
predosetio kada će Itan povući potez i baš tada se pojavio.
Pratila sam Čejsa do liftova, izbegavajući radoznale poglede
ljudi oko nas. Sven nam je bio okrenut leđima. Ušuškan u
staklenoj kancelariji, živo je razgovarao telefonom s
dobavljačem koji je zeznuo porudžbinu. Ali Nina je bila tu,
elegantno posađena na svom mestu, gledala nas je i lakirala
nokte. Barem desetak kolega – dizajnera, krojačica, pripravnica
– gledalo nas je radoznalo dok smo izlazili iz studija. Srećom, ne
računajući Ninu, većina njih bili su mi prijatelji i znala sam da
me vole dovoljno da ne pomisle ono najgore. Ali, ipak...
„Ogovaraće me“, požalila sam se tiho.
„Dok god si predmet ogovaranja a ne ona koja ogovara, ne
vidim problem.“
Ušli smo u lift. „Nisam poput tebe. Nisam nedodirljiva.“
„Medison Goldblum, voleo bih da za mene nisi nedodirljiva“,
rekao je iskreno dok su se vrata lifta sporo zatvarala. „To bih
mnogo, mnogo voleo.“
 DVANAESTO POGLAVLJE
Čejs

Odveo sam je u najveću cvećaru u Njujorku. Midtaun florist kod

Empajer stejt bildinga.
Med se vukla i mrštila sve vreme kao nadurena tinejdžerka i
gledala preko ramena kako bi bila sigurna da nas nisu videli.
Većina žena koje znam dobro bi platile da ih vide sa mnom, ali
ova ne! Pored nje sam se osećao oslobođeno. Kao da sam na
odmoru od haosa u glavi. Istina, nikad joj neću ponuditi brak, ali
i dalje mogu da joj ponudim dobar provod. Ovog puta ozbiljno
sam se posvetio tome da bude moja.
Privremeno moja.
Dođavola, može i da povrati titulu moje devojke!
Bonus poeni: skinuću Džulijana s grbače.
Plan je bio besprekoran.
Prošli smo pred izloga cvećare. Buketi šarenog cveća i natpis
Važna je ljubav zurio je u nas. Nije ni čudo što je bila
opsednuta brakom i ljubavlju – roditelji su je time kljukali od
rođenja. Otvorio sam vrata i sačekao. Medison je ušla, okrenula
se ka meni s prekrštenim rukama na grudima. Imala je žutu
haljinu, darling ogrlicu, crnu somotsku kravatu i mladalačko
crvenilo. Zbog kojeg sam ja, nažalost, izgledao ka perverzni
stari ujak.
„I šta sad? Kupićeš mi sve ruže u radnji i izjavićeš mi
ljubav?“ Zakolutala je očima.
„Ne baš. Kupujem Itanu cveće.“
„Kupuješ Itanu cveće?“ Medison se javila kao odjek, donja
vilica joj je pala oblikujući savršeno O.
„Da, i sebi.“
„I sebi?“
„Dokle ćeš da ponavljaš sve što ja kažem?“, ljubazno sam
upitao.
„Dok ne počne da ima smisla.“
„Dobro.“ Uzeo sam je za ruku (drugi put za nedelju dana
držali smo se za ruke) i povukao je dublje u cvećaru. Miris
polena bio je toliko teško sladak da mi se stomak prevrnuo. Nije
mi bilo jasno kako to može da joj se sviđa. Ali naravno, to je bio
miris njenog detinjstva, nostalgije i majke. Čudo jedno kako se
nisam ranije toga setio. Čestitke Itanu što je to shvatio pre mene.
Prosto genijalno, jebote.
„Vidim da si uzdržana u pogledu naše veze i voleo bih da
dopunimo dogovor. Sećaš li se kako sam rekao da želim da
nastavimo s ovim dok moj otac ne umre?“, upitao sam,
ignorišući gorčinu koju su te reči ostavile u ustima.
Mom ocu je bilo sve gore, ali nastavio je da dolazi na posao
svakog dana. Džulijan je trčkarao naokolo i sejao aluzije o
očevom zdravstvenom stanju deoničarima i investitorima,
anonimno dojavljivao medijima o velikim promenama koje se
spremaju u upravnom odboru. Grant ga je uhvatio na delu nakon
što se Džulijan prijavio u hotel dvadeset minuta pre nego što je
novinar Volstrita upućen u istu sobu. Moj najbolji prijatelj bio je
u restoranu u lobiju hotela na ručku s majkom.
Moj rođak je krenuo s onim što u šahu zovemo dvostruki
napad.
„A pod ovim podrazumevaš seks sa mnom, je l’ tako?“,
Medison se namrštila. Pogled joj je leteo po radnji kao da je u
poslastičarnici. Nije mogla da odoli. Dodirnula je narandžasto-
ljubičasti cvet, pipnula somotne latice, uzdrhtavši od
zadovoljstva. To je bilo sasvim dovoljno da mi se kurac trgne u
pantalonama.
„Da“, rekao sam. „Odlučio sam da ti dam celo vereničko
pakovanje po sniženoj ceni.“
„Šta to vereničko pakovanje uključuje?“, zevnula je. Loš
znak za početak.
„Izlaske, filmske večeri, posete restoranima, kresanje,
upoznavanje s tvojim ocem.“ Pustio sam da ono poslednje dopre
do nje i gledao sam je pažljivo. Ali ostala je stoički ravnodušna,
fokusirana na cveće ispred sebe.
„Ozbiljan sam“, dodao sam.
„Prevario si me“, istakla je po milioniti put.
Dosta mi je bilo te stare pesme. Vreme je da sazna istinu.
Dodirnuo sam joj ruku, što ju je navelo da me prostreli
pogledom. „Nisam te prevario.“
Prostenjala je, praveći se da ne mari. „Videla sam te.“
„Ne, videla si da ulazim u stan s nekom ženom. Ali nju nisi
najbolje videla. I nisi videla kako je ljubim jer to nisam ni
radio.“
„Imao si tragove karmina na košulji.“ Okrenula se sasvim ka
meni. I nije više šaputala. Par koji je očigledno tražio cveće za
svoje venčanje odmerio nas je radoznalo.
Samo vi gledajte, kreteni!
„To nije bila moja košulja.“
„Naravno da nije.“ Med je zabacila glavu i nasmejala se.
Gorak smeh, koji nisam ponovo želeo da čujem iz njenih usta.
Zvučao je strano. Nimalo nalik Medi. Žena pored nas munula je
laktom svog momka, pokazujući glavom ka nama. Neverovatno,
jebote. Podario sam budućem mužu strog, upitan pogled.
Slegnuo je bespomoćno ramenima. „Izvini, brate. Zvuči kao
da si sam sebi to natovario na vrat.“ Nacerio se.
 Ponovo sam posvetio pažnju Medi. „Košulja nije bila moja
već Grantova. Smuvao se s nekom sojkom. Ne, mala ispravka –
bio je usred muvanja s nekom sojkom, a pozvali su ga da hitno
dođe na kliniku. Razumljivo, nije mogao da izađe pred pacijenta
kao da se upravo vratio s letovanja na Ostrvu kurvi.“
„Pa si mu ti nesebično ponudio svoju košulju.“ Još sarkazma.
„Tačno“, rekao sam promuklo. „Sećaš se te košulje? Bila je
bela. Ja ne nosim belo, nosim samo...“
„Crno“, završila je rečenicu umesto mene. Upalila joj se
sijalica. Nosio sam crno tog dana. Dođavola, uvek nosim crno!
Usledio je otkucaj tišine. Par pored pažljivo je pratio naš
razgovor. Rekao bih im šta mislim o tome da nisam bio potpuno
usredsređen da objasnim Medison šta je zaista videla one noći.
„Nije ni važno. Pa šta ako je to bila Grantova košulja? Doveo
si ženu u svoj stan. Videla sam je. Još ćeš mi reći da te je protiv
tvoje volje pratila. Ne...“, podigla je ruku, smešeći se, ali ničeg
vedrog nije bilo u tom osmehu, „bežala je od ubice sa satarom a
ti si je zaštitio, je l’ da?“
Žena pored nas se zakikotala. Njen verenik je oborio bradu,
krijući osmeh. Došlo mi je da ubijem nekoga. Najverovatnije
sebe što sam uopšte smislio taj glupi plan.
„Doveo sam je kući jer sam znao da ćeš ti biti tamo“, rekao
sam suvo.
„Nemoguće.“ Med je odmahnula glavom. „Nikom nisam
rekla da ću biti kod tebe, osim.
„Kejti“, završio sam rečenicu umesto nje. „Kejti mi je rekla.
Pomenuo sam joj da bih možda mogao da proslavim rođendan
na Floridi s Grantom. Rekla mi je da ne bi trebalo to da uradim i
otkrila je da mi spremaš iznenađenje.“
Po izrazu Medinog lica, znao sam da je konačno shvatila. U
emocionalnom tornadu, u restoranu pre neki dan, Med je
zaboravila da se poverila Kejti tako da je izrecitovala priču o
kretenu kojeg je uhvatila na delu, ali nije bila svesna činjenice
da mi je Kejti kazala da će me Medison čekati u seksi donjem
vešu u mom krevetu.
A Kejti nije glupa. Sabrala je dva i dva posle Medine priče u
restoranu, ali ništa nije rekla. Najmanje jedan član moje
porodice sad je znao ono što je Džulijan žarko želeo da otkrije –
da sam zajebao stvar.
„I doveo si je kući da bih vas ja videla“, Medi su se nozdrve
raširile.
„Da.“
„Zašto?“
„Zato što sam želeo da to vidiš.“
„Zašto?“
„Zato što su stvari postajale previše ozbiljne i previše brzo, a
ja ne ulazim u ozbiljne veze, Medison. A mislim i da oboje
znamo da se ne bavim ni onim što je prebrzo.“ Dobacio sam
paru pored nas značajan pogled. Momak je pocrveneo. Stvarno?
Sad me je bilo baš briga što me njegova devojka osuđuje. Njoj je
već izrečena kazna života s prerano ejakulirajućim mužem.
„Moj život neće remetiti besmislene, haotične emocije.“ Sad
sam sipao muške mudrosti. Treba da zavežem.
„Primljeno k znanju, Robokape“, promrmljala je žena pokraj
nas.
„Mogao si da razgovaraš sa mnom o tome“, rekla je Med.
„Iz iskustva znam da žene ne shvate tu poruku. Kažu da
nećemo žuriti, ali to samo znači da čekaju svoj trenutak. A bez
uvrede, ti si žena koja je najviše opsednuta venčanjima od svih
koje sam upoznao. Dizajniraš venčanice, a u stanu i na poslu
imaš dovoljno cveća da Holandija ostane bez posla.“
„Mogao si lepo da raskineš sa mnom“, Medin glas je napukao
u pola rečenice. Bila je u pravu, a mrzeo sam kad je u pravu.
Kukavički sam se izvukao.
„Mislio sam da ćeš se u prvom trenutku razbesneti a potom
vratiti u vidu pajtaša za seks.“
„Za pametnog čoveka, stvarno si glup.“ Uzdahnula je. U
njenu odbranu moram reći da joj se u izrazu lica videla
zadivljenost mojom glupošću, a ne prezir.
„Podržavam i pridružujem se.“ Žena pored nas podigla je
ruku. „Superglup potez.“
„Hvala na uključenju. Baš me je zanimalo šta potpuno
nepoznata osoba misli o mom karakteru.“ Dobacio sam joj učtiv
osmeh pre nego što sam je ponovo okrenuo ka Medison i uzeo
joj dlanove u svoju ruku. „Ne mogu da ti obećam zauvek, ali
mogu da ti obećam sada, a to je više no što sam ponudio bilo
kojoj ženi.“
„Pa, cenim tvoju uvrnutu, bizarnu iskrenost i naopaku
logiku“, rekla je Medison, izvukavši ruke i poravnavši haljinu na
butinama. „Ali čak i da me nisi prevario, činjenica je da si me
povredio. Odgovor je ne.“
„I mislio sam da ćeš to reći. Zato sam došao da kupim Itanu i
sebi cveće.“ Pokazao sam rukom na unutrašnjost cvećare kao da
nije znala gde smo. Nije mi to bio najbistriji potez, ali uspeh
mog plana bio je doveden u pitanje. „Razumeš se u cveće, zar
ne? Uzeću isto i za Itana i za sebe. Ono koje je najteže održati u
životu u stanu – ti izaberi. Ako je Itan zaista gospodin Savršeni i
ako sam ja puna pelena, sigurno može da pokaže posvećenost
tako što će biljčicu održati u životu.“
Trepnula je. „Ne razumem.“
Silno sam se trudio da ne pokažem zube kao neka životinja.
„Rekla si da ti je žao kad cveće umre. Održala si mi govor, ako
se ne varam. Opsednuta si cvećem i po svaku cenu se trudiš da
ga sačuvaš.“ Uzeo sam vazduh, svestan da cveće na poslu
povezuje s pokojnom majkom i da joj je zato ono toliko važno.
„Ti si fanatik po tom pitanju.“
„Ti mi stvarno prodaješ taj veliki gest.“ Medison je nabrala
čelo. „Možeš li da smanjiš malo kretenizam u objašnjavanju
kako bi mi se pred očima digla magla želje da te tresnem u nos?
Hvala.“
Potisnuo sam osmeh. Prava Medi je stvarno bila mnogo bolja
od lake, posne, bezglutenske verzije koja je ušla u moj život pre
nekoliko meseci. Da, bila je i dalje sklona dobrim delima, ali
nije se s njom mogao brisati pod.
„Rekla si da voliš biljke. I da se po onome kako se ljudi
staraju o biljkama vidi kakav im je karakter. E, pa, mislim da
Itana nije briga, da mu nije stalo. Dovoljno. I da mu nije stalo do
tebe. Barem ne koliko meni.“
Nastupila je tišina. Kad sam digao pogled, video sam da nas
gleda cela radnja, a ne samo onaj par. Vodili smo glasnu
raspravu koja se sastojala od moje (ne baš) preljubničke
prošlosti i deklaracije o namerama, a sad su saznali da je još
jedan muškarac u igri.
„Azaleje“, prošaputala je, duboko zamišljena. Noge su je
ponele ka daljem kraju cvećare. Pratio sam je opčinjeno. Par koji
je birao cveće za svadbu krenuo je za nama. Okrenuo sam se da
ih zaustavim, podigavši ruku.
„Ovo nije za vas, gospodine i gospođo Voajeri.“
„Ali htela bih da vidim kako će se završiti“, zacvilela je žena.
„Ukratko, izabraće mene. Sklonite se sad.“
Stigao sam Medison ispred gomile rascvetalih ružičastih,
crvenih i ljubičastih azaleja. Oči su joj sijale.
„Vole senovita, vlažna mesta i smatra se da je gotovo
nemoguće navesti ih da procvetaju. Prava je glavobolja održati
ih u životu u Njujorku u avgustu. To je gotovo neizvodivo.
Samo jedna od jedanaest azaleja preživi. Sećam se da je moj tata
mrzeo da drži azaleje u radnji. Navodio bi spisak razloga
mušterijama da izaberu drugo cveće.“ Pauza. „Ali mami...“
Utihnula je. „Bile su omiljene. Svakog petka, bez obzira na to
pada li kiša ili sija sunce, donosio joj je azaleje.“
„Ja ću svoje azaleje održati u životu“, odsekao sam.
Digla je pogled s cveća, namrštivši se na mene. „Kako da
znam da nećeš dati kućnoj pomoćnici da se stara o njima? Ili da
nećeš unajmiti baštovana?“
„Nisam nemoralni skot“, rekao sam prosto. Nepoverljivo me
je pogledala. Verovatno s dobrim razlogom.
„Neću biti nemoralan skot kad je ovo u pitanju“, dodao sam i
pustio je da izabere azaleje za Itana i mene. Otišli smo do kase.
Med je zatražila flomaster, rekla da se okrenem i onda obeležila
biljčice kako bi mogla da ih prepozna ukoliko bude pokušaja da
se zamene. Upitao bih gde joj je poverenje, ali uzevši u obzir
kroz šta smo sve prošli, pretpostavio sam da je odgovor na to
pitanje na dnu kante za smeće. Nije bilo nimalo poverenja među
nama.
Platio sam oveće, onda rekao kasirki da ono što je radoznali
par naručio stavi na moj račun. Medison je zurila u mene kao da
sam sišao s uma. Slegnuo sam ramenima. „Pratim tvoju Svetu
Medi i podižem ulog za Čestitog Čejsa uz Blaženog Bleka.“
Nasmejala se. Meni nije bilo do smeha. Njen je bio grlen i
iskren. Ovog puta nije moj kurac prvi odreagovao već jedan
drugi organ. Onaj koji je bio uspavan godinama. I koji nije
trebalo da se budi.
„Plašiš se da ću pobediti tvog malog momka u cvetnoj igri?“
Digao sam obrvu, nonšalantno.
„Nije mi on mo...“, zaustila je i onda ućutala. Sevnuo sam
trijumfalnim osmehom.
Počelo je.
 TRINAESTO POGLAVLJE
Medi

15. novembar 2004.

Draga Medi,
Želim da ti zahvalim što si najbolja ćerka na svetu, juče
mi je bilo muka ceo dan i nisam otišla na posao. Ti si
pomagala ocu u cvećari iako si sutradan imala važan
pismeni zadatak. Donela si mi buket azaleja. Mog
omiljenog cveća (nisi to zaboravila).
Rekla si mi da si krišom pojela nekoliko latica. Ukus im
je kao slatki nektar, tako si rekla. Druge smo stavile u
knjigu na mom krevetu, gledale smo Čelične magnolije i
pile čaj. Osećam se voljeno zbog cveća. Nadam se da ćeš i
ti to jednog dana osećati.
Voli te,
do Meseca i nazad,
Mama

♦♦♦
Dala sam azaleje Itanu kad smo otišli da popijemo kafu. (Čaj,
zahtevao je u poruci. Kafa je štetna po zdravlje. Poslaću ti
članak.) Umesto da mu kažem za drsku i arogantnu opkladu s
Čejsom, prosto sam mu rekla da mi to cveće strašno mnogo
znači i da mu ga poklanjam. Azaleje su bile omiljeno cveće
moje majke, objasnila sam, potrebna im je posebna nega i
pažnja, a zauzvrat će nas nagraditi cvetovima koji su toliko lepi
da oduzimaju dah.
„Zahtevaju mnogo trudna, ali vredne su toga.“
„Podsećaju me ne nekoga.“ Otpio je čaj, osmeh mu se
razvukao preko lica kao rana. Izgledao je drugačije. Umorno.
Nisam mogla a da ne pomislim da to ima neke veze sa mnom.
Pošto Itan nije znao za opkladu i time je jasno bio u
nepovoljnijem položaju, uravnotežila sam situaciju tako što sam
odštampala konkretna uputstva za staranje o azalejama. Itan je
sklonio biljčicu i instrukcije pod sto, potom naručio pecivo bez
glutena i dao se u priču o pozivu da održi predavanje na
konferenciji o deci koja pate od anksioznosti. Odmah sam
pomislila na Kejti. Njoj bi to bilo zanimljivo.
Onda sam se setila moronske greške koju sam napravila pre
neki dan. Zaboravila sam da Kejti zna da sam čekala Čejsa za
njegov rođendan i praktično sam razotkrila našu prevaru.
A što se tiče Itana, bilo je prijatno družiti se s njim, ali falilo
je onog osećanja koje sam imala s Čejsom. S kojim je svaka
interakcija božanska, a ja sam opsednuta svakom stvari koju
kažemo jedno drugom.
Došao je vikend i naterao me da se odlepim od svog VIS
projekta. Imala sam planove s Lejlom, Svenom i Franciskom.
Njih dvojica spremali su već tradicionalnu podnevnu žurku na
krovu kod komšija s niskokaloričnim mohitosima i Džordžom
Majklom na do koske odvrnutim zvučnicima. Sven je religiozno
posvećeno priređivao tu zabavu jednom godišnje uz objašnjenje
da mu je potrebno da kanališe svog unutrašnjeg Krisa Dženera a
da ne prekorači limit na kreditnoj kartici. Prodavao je karte za
sto dolara po komadu. A za to biste dobili plastičnu ležaljku za
sunčanje, razvodnjene koktele, kostko sendviče i Svenovo
društvo na nekoliko sati. Sav prikupljen novac bio je namenjen
dobrotvornoj ustanovi po Svenovom izboru. Ove godine ta čast
pripala je Društvu za zaštitu životinja.
Krov je bio dupke pun Franciskovih i Svenovih kolega i
prijatelja. Od pesme „Born This Way“ Lejdi Gage tresao se pod.
Lejla i ja obezbedile smo ležaljke na daljem kraju krova, podalje
od škole vrištavih pripravnica s Franciskovog posla. Nisam
mogla a da ne primetim da je Čejsov penthaus paralelan s
krovom na kome je Sven napravio žurku. Što je značilo da mi je
Čejsova dnevna soba pred nosom. Kao i kod svih drugih
nebodera, prozori su imali tanak zatamnjen sloj da niko spolja
ne može videti unutrašnjost tuđeg stana. Naravno, nisam ni
nameravala da tamo gledam. Niti sam to probala kad me niko
nije gledao.
Zažmurila sam i pustila da mi koža upija sunčeve zrake. Moja
ležaljka bila je neravna i verovatno ću se vratiti kući s crvenim
prugama svud po sebi, ali nije bilo mesta gde bih radije bila u
tom trenutku.
„Kad već pomenusmo muškarce, kako je Grant?“, upitala
sam najbolju prijateljicu. Nedugo nakon što smo Čejslja
raskinuli, Lejla je objavila da je zainteresovana za seks s
Grantom i upitala me da li bih imala nešto protiv toga. Naravno
da nisam imala. Grant je izgledao kao čovek od poverenja. Ali
to je bilo pre nego što mi je Čejs rekao da su zamenili košulje.
Iako, da budem iskrena, kad je reč o Grantu i Lejli, osoba koja bi
morala da pričuva svoje srce nije moja najbolja prijateljica. Bila
je ozloglašeno poznata kao protivnik svake vrste duge veze.
„Super polizljiv kao i uvek. Otišao je kod prijatelja na
momačko veče u Majami.“
„A tebe ne brine da li će pored kubanskih jela i voćnih
koktela probati još nešto?“, upitala sam.
Lejla je odmahnula glavom. „Svakako se nadam da hoće.
Rekla sam mu da je naš odnos samo kratka uživancija. Čak sam
to i zacementirala izlaskom s totalnim jebačem s Tindera da bi
shvatio da nismo zvanično u vezi. Avaj, Grant je sklon braku!“
„A ti nisi zato što...?“, prišao nam je Francisko i stavio
poslužavnik s hamburgerima na stočić. Seo je na ivicu moje
ležaljke.
„Ne želim da imam decu“, Lejla je slegla ramenima. „I mada
brak i deca ne moraju obavezno da idu zajedno, budimo iskreni
– jedno insinuira drugo. Prosto ne verujem u brak.“
„I Itan je takav“, razmišljala sam naglas. „Sklon braku.“
„Da“, Lejla je nakrivila glavu, „ali Grant je, znaš,
interesantan.“
„I Itan je interesantan“, pobunila sam se. „Nisi fer. Još ga nisi
upoznala.“
„Zato mu nisi dala da ti ga stavi barem malo, Medi?“ Lejla
nije izgledala ubeđeno.
Francisko se nagnuo i potapšao Lejlu po ramenu. „Pokaži mi
Granta.“
„Hoću, ali nemoj da se vežeš. Jer, opet kažem – sklon je
porodici i suđeno nam je da raskinemo kad shvati da sam
ozbiljna po pitanju dugih veza“, upozorila ga je Lejla, okrenuvši
se u struku da izvuče sliku iz torbe. Izvadila ju je zajedno s
mojim telefonom u cvetnoj masci. „Stigla ti je poruka od
momka s fobijom prema romantičnim odnosima.“
Uhvatila sam telefon u letu, iznenađena što mi je telo
sinhronizovano s mozgom. Srce mi je skakalo kao momak iz
bratstva s koledža koji vreba lak plen na zabavi. Čejs mi je
poslao sliku živahne azaleje koja je stajala na njegovom stočiću.
Prepoznala sam dnevnu sobu u pozadini. Minimalistički,
bezličan prostor uvek me je podsećao na tužnu hotelsku sobu u
koju je došla da umre neka rok zvezda.
 Medi: Impresivna boja. Ljudi iz komiteta za dodelu
Nobelove nagrade već su na putu.
Čejs: Da li je to šifra za „obuci pantalone“?
Medi: Zašto bi bio bez pantalona usred dana?
Čejs: Daću ti do znanja da se neke od meni omiljenih
stvari rade bez pantalona. A šta ti radiš?
Medi: Sunčam se na krovu tačno preko puta tvoje zgrade.
Čejs: Da li mi se ti to nabacuješ? Moram reći da to nije
nimalo suptilno.
Čejs: Takođe, to znači da ni ti nemaš pantalone.
Čejs: Takođe 2: Sećaš li se šta se desilo prošli put kad smo
bili u istoj sobi bez pantalona?
Medi: U stvari, uopšte se ne sećam da se to ikad desilo,
(smajli)
Čejs: Biće mi zadovoljstvo da ti osvežim pamćenje,
(smajli)
Medi: Nećemo se sekstovati, to jest nećemo razmenjivati
seks-poruke.
Čejs: Sjajno, svratiću za sat-dva i održaću ti intimnu
demonstraciju. Izgledaš kao da ti treba vitamin K.
Medi: Dobićeš ti vitamin P ako samo pokušaš.
Čejs: Nije mi poznat taj dodatak ishrani.
Medi: Po nosu.
Čejs: Znaš, mislio sam da ćeš manje da žariš nakon što
shvatiš da te nisam prevario.
Medi: Zašto? Jer je želja da me oteraš tako što si me
prepao za ceo život samo za marginu gora od toga da budeš
uhvaćen sa spuštenim pantalonama?
Medi: I da, znam da si bez pantalona. Nema potrebe to
ponavljati.
Poslao mi je sliku donje polovine svog tela u sedećoj pozi na
crnom kožnom kauču u tamnosivim pantalonama. Nikad nisam
videla da nosi išta drugo do crnih odela, i sasvim budalasto to
sam dočekala spuštenog garda. Noge su mu bile raširene, otisak
ogromne erekcije dizao se duž unutrašnje strane butine.
Progutala sam knedlu i zadržala dah. Milion mrava zaplesalo je
s uzbuđenjem po mom mesu. U potpisu slike stajalo je: Lep
bikini. Spustila sam glavu i pažljivo pogledala svoje grudi u
kupačem kostimu. Da li me je stvarno gledao s prozora? Prozori
su mu bili zatamnjeni, ali ipak sam shvatila da mi je teško da to
ne proverim.
„Zašto Medi izgleda kao da će se onesvestiti?“, upitala je
Lejla. „Šta to gleda na svom telefonu?“
„Odavde izgleda kao superburito“, rekao je Francisko.
„Baš bi mi prijala meksička klopa uz mohito“, naglas je
razmišljala Lejla. „Koliko bi vremena trebalo Dordašu da nam
isporuči jela s onog mesta na ćošku ulice?“
Ignorisala sam prijatelje i pisala reči zbog kojih ću se
pokajati. Bila sam previše uznemirena – previše uzbuđena – da
ne zinem na Čejsov mamac. Osim toga, bilo je to bezopasno
flertovanje. Nisam bila ni sa kim u vezi. Itan je stalno isticao
koliko su nam odnosi neformalni.
Medi: Je l’ to pištolj ili se samo raduješ što me vidiš?
Napravila sam pauzu. Htela sam da ga šokiram. Da taj tok
elektriciteta nastavi da cvrči. Zato sam uradila ono neverovatno.
Nezamislivo. Podigla sam telefon i slikala selfi u bikiniju.
Nemam telo dostojno Sports ilustrejtida. Nisam ni blizu pažljivo
definisanim Amberinim mišićima i njenim hirurški unapređenim
oblinama. Mala sam sa širokim kukovima i ravnim, ali avaj,
mekim stomakom. Poslala sam mu sliku, lecnuvši se kad sam to
uradila. Čula sam u pozadini Lejlu kao se žali što nisam u stanju
ništa da odbijem. „Verovatno je tražio da se sekstuju, da
razmenjuju poruke eksplicitnog sadržaja, a ona ne može da ga
odbije jer nema ne u svom rečniku.“
„Da li se upravo slikala u bikiniju? Čak ni na Instagramu ne
postavlja stvari koje nisu u vezi s cvećem i haljinama“,
promumlao je Francisko, gubeći interesovanje.
Medi: Misliš ovaj bikini?
Čejs: Da, taj. I da, radostan sam što te vidim, i da, voleo
bih da skočim na tebe tako jako da bi ostavila ulegnuće na
dušeku, novom ramu za krevet i tepihu.
Medi: Veoma romantično. Je l’ to čuveni Atikus?2
Čejs: Anonimus.
Medi: Drži se svog stalnog posla. Poezija ti nije jača
strana.
Čejs: O maloverni! Umem ja da budem romantičan.
Medi: Stvarno! Daj da vidimo. To će biti zabavno.
Čejs: Voleo bih da skočim na tebe tako jako da bi ostavila
ulegnuće na dušeku, novom ramu za krevet i tepihu. Molim
lepo. <3<3<3
Čejs: Kako ti se čini?
Medi: Izuzetno. Pablo Neruda nije ti ni do kolena.
Čejs: Da li to znači da mogu da svratim večeras?
Medi: Ne, i ako mi opet budeš slao poruke seksualne
prirode, blokiraću tvoj broj.
Čejs: Samo ti laži sebe.
Medi: Misliš da neću? Ni ranije nisam oklevala da te
odstranim iz svog života.
Čejs: Sad je drugačije, Med. Sad je stvarno i oboje to
znamo.
Medi: I to te ne brine?
Čejs: Mene ništa ne brine.
Ali to nije bilo istina i oboje smo to znali.
 Mnogo ga je brinulo što će izgubiti Ronana Bleka. U stvari,
pomislila sam da je upravo to razlog što Čejs nije želeo da voli
nekog novog.
Čejs Blek je odbijao ljubav jer se plašio da će je izgubiti.
A ja? Ja sam bila u poteri za njom jer sam izgubila najveću
ljubav na svetu.
Bili smo loši jedno za drugo u svim važnim aspektima. Želela
sam sve čega se plašio, a on je prezirao sve ono do čega je meni
stalo. Pametna devojka bi otkazala glupu opkladu s azalejama i
pobegla.
Nagnula sam se napred, pokušavajući bezuspešno da
provirim kroz Čejsov prozor. Veći deo težine prenela sam na
ivicu ležaljke. Prevrnula sam se sve s njom i pala na pod,
povukavši Franciska sa sobom.

♦♦♦
Na povratku kući u podzemnoj železnici upoznala sam Lejlu s
najnovijim razvojem situacije s Čejsom i Itanom. Rekla sam joj
da imam dve opcije: vezu s ograničenim rokom trajanja s
Čejsom, koji će moje srce ostaviti u komadima, ili bezbednu,
stabilnu vezu sa slatkim, pouzdanim Itanom.
Razmotrila je obe opcije namršteno i onda rekla: „U jednu
ruku, ne želiš Itana. O njemu ne pričaš onako kao što pričaš o
Čejsu. Nema onog sjaja u oku kad te nazove i kad ti pošalje
poruku. S druge strane, Čejs je nepredvidiv i ako budeš ponovo
spavala s njim, pokajaćeš se pre ili kasnije. Direktno ti je rekao
da ne želi brak. Venčanje. Deca. Te stvari su ti važne, Medi. Ne
bih volela da ih se odrekneš zbog lepotana u tamnom odelu. Ali
takođe ne bih volela da se probudiš za dvadeset godina i da
mrziš sebe što si izabrala Itana.“
Oblizala je usne, spremajući se za finiš. „Ne zovemo te bez
razloga Sveta Medi. Voliš da opraštaš čak i onima koji ne traže
oproštaj. Uzmimo na primer onu Ninu s tvog posla. Nisi rekla
Svenu da te maltretira niti si joj se suprotstavila. Dopustila si
Čejsu da ti pokloni kuče, Medi, a stanodavac ne dozvoljava
držanje kućnih ljubimaca. A još si i alergična.“
„Malkice“, promrmljala sam, svesna da je u pravu. „Mislim
da te je gubitak majke naveo da tražiš prihvatanje od doslovno
svakoga. Zato još uvek razvlačiš taj odnos s Itanom. Moraš da
očvrsneš... i da kažeš ne svemu što ti ne odgovara. Čak i ako je
reč o njima obojici.“
Grickala sam donju usnu, razmišljajući o njenim rečima.
„Međutim“, Lejla je nakrivila glavu, namrštivši se. Nosila je
zelenu haljinu za plažu koja se savršeno slagala s njenom
neonskom kosom. „Mislim da nije neizostavno loše da izbaciš
Čejsa iz sistema. Jedno poslednje ura s njim je recept da ga
počistiš iz glave. Letnji provod. To bi moglo dati rezultata, ali
samo ukoliko se ne vežeš. Misliš li da možeš to da izvedeš?“
„Ne znam“, priznala sam. „Ne bih rekla. Ali delom to želim.
Bila bi to emancipacija Svete Medi.“ Nasmejala sam se.
„Odricanje od slomljenog, divnog muškarca kome sam
potrebna.“
Nešto mi je zašumelo pod kožom. Fizička potreba da
donesem odluku. Poslala sam poruku Itanu i zamolila ga da se
nađemo u utorak uveče. Kad smo Lejla i ja stigle do našeg
sprata, svaka je otključala vrata svog stana. Bacila sam pogled
da vidim jučerašnju reč dana koju je Lejla zaboravila da skine.
Hirajet: čežnja za domom kojem se ne možete vratiti ili koji
nikad niste imali.
Ta reč ostala je sa mnom celo popodne. Kosti su je upijale
kao letnje sunce. Puštala je korenje u meni, naseljavala se u
mom biću. Razumela sam je sa zastrašujućom jasnoćom.
 Hirajet.
Dom koji nije bio moj, ali za kojim nisam mogla prestati da
žudim, sve da mi i život od toga zavisi. Mesto koje mi je
nedostajalo iako ga nikad nisam posetila.
Mesto koje bih mogla nazvati domom.

♦♦♦
Medi: S koliko žena si spavao otkako smo raskinuli?
Čejs: Stvarno?
Medi: Stvarno.
Čejs: Dame imaju prednost.
Medi: Ne, prvo ti.
Čejs: Imam osećaj da je ovo veoma neproduktivno za ono
što pokušavam da postignem.
Medi: A to je?
Čejs: Tvoje usne oko mog kurca dok ti odozgo tražim
sede u kosi.
Medi: Imam ih nekoliko. Mama mi je rekla da nam je to
nasledno.
Čejs: Mogu da spremim pincetu ako si raspoložena za to.
Čejs: (romantika mi danas ide od ruke.)
Medi: Hvala, ali ne bih ti dala ni da mi čuvaš lopticu za
stres.
Medi: Osim toga, sasvim je prirodno imati sede.
Čejs: Prihvatiću tvoje sede. I svih pedeset nijansi sive.
(smajli)
Medi: Prestani da se izvlačiš i reci mi.
Čejs: Četiri.
Medi: Uh!
Čejs: Pretpostavljam da to nije dobro uh.
Medi: Tačno, dragi moj Holmse.
 Čejs: A ti?
Medi: Nula.
Čejs: Uh!
Medi: Pretpostavljam da je to dobro uh.
Čejs: Da, mada ne razumem kako podnosiš šarm
kombinacije helanke i kravata.
Medi: Itan je tačno tip muškarca u kojeg želim da se
zaljubim.
Čejs: Ljubav ne radi za tvoje dupe, Med. Ne možeš da
biraš u koga ćeš se zaljubiti.
Medi: A ti stvarno misliš da si imun na ljubav?
Čejs: Da.
Medi: Objasni.
Čejs: Da, stvarno sam imun na ljubav. Ne mogu se
zaljubiti. Nemam problem.
Medi: Zašto?
Čejs: Video sam ružnu stranu ljubavi i sad trezveno
gledam na drugi pol.
Medi: Reci mi šta ti se desilo s Amber.
Čejs: Samo ako pođeš sa mnom na vereničko slikanje u
ponedeljak.
Medi: Da li će mi tamo dati da pucam na lažnog
verenika?
Čejs: Ha-ha. Da ili ne?
Medi: To je ucena.
Čejs: Pre bih to nazvao pregovorima.
Medi: Mrzim te.
Čejs: Volela bi to.
Medi: Šta radiš večeras?
Čejs: Nešto s tobom, nadam se.
Medi: Probaj opet.
 Čejs: Vrebaću napolju, pošto moja buduća privremena
devojka odbija da se vidi sa mnom.
Medi: Znači, vraćaš se preljubničkoj praksi, koliko vidim.
Čejs: Nismo zvanično u vezi. Ti se sve vreme ljubiš s
Itanom. Kladim se da Itan to radi i s drugim ženama.
Medi: Zaboravi. Lepo se provedi. Nadam se da ćeš dobiti
hispes.
Čejs: Hispes?
Medi: Herpes pour homme.
Čejs: Jebote, nedostaješ mi.
Medi: Ukrala sam to od Reja Donovana.
Čejs: Možeš da raskovrdžaš gaće (s čim god da su). Kod
mojih sam, igram šah s ocem. I gubim. Zahvaljujući tebi.
Medi: S jagodama (odg: gaćice). Kako je Ronan?
Čejs: Dobro (odg: gaćice). I ne baš dobro (odg: otac).
Medi: Stvarno mi je žao. Znam da ništa od onoga što bih
rekla ne bi popravilo situaciju, ali mislim na tebe i tvoju
porodicu sve vreme. Sledeće nedelje idem na ručak s Kejti.
Želim da znaš da na mene može da se osloni.
Čejs: Kraj je nedokučiv. Danas je još tu, a sutra, ko zna?
Medi: Moja majka je počela da mi piše pisma kad je
saznala da ima rak dojke. Male anegdote iz mog detinjstva, o
meni i njoj. Zajednička nam je bila ljubav prema cveću.
Uvek sam se radovala kad bi me povela sa sobom na posao i
kad bi nas čekala velika porudžbina za neko venčanje.
Nakon što je pobedila rak u prvoj bici, nije prestala da mi
piše pisma. Na moje pitanje zašto nastavlja da piše, rekla je
da to što nema rak ne znači da neće umreti. Htela je da mi
ostavi ono što će mi govoriti da će me uvek voleti. Možda bi
bilo dobro da sad kažeš ocu šta osećaš prema njemu.
Čejs: A kako si se ti osećala? Mislim, posle.
 Medi: Kao da me je izdala. Pitala sam se kako je mogla to
da mi uradi, iako to nije imalo nikakvog smisla. Znala sam
da nije izabrala da bude bolesna. Osećala sam se pokradeno.
Prevareno. Ukleto. Ali, onda, polako sam se digla na noge. I
ti ćeš.
Čejs: A šta ako se ne oporavim?
Medi: Postaraću se da se to desi.
Čejs: Neću ti dozvoliti da ostaneš i da mi pomogneš.
Medi: Neću ni tražiti tvoje dopuštenje.
Čejs: Znači, spasićeš me, ali nećeš da se karaš sa mnom?
Medi: Tačno tako.
Čejs: Ponedeljak. Doći ću po tebe u šest.
Medi: Ponedeljak.
Čejs: Med?
Medi: Da?
Čejs: Hvala.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE
Čejs

Bio je to isti fotografski studio.

Naravno da je to bio isti studio, jebote.
Magacinsko potkrovlje na Brodveju.
Nisam se iznenadio, moja majka je imala asistentkinju na
platnom spisku – Bertu – koja ima otprilike osamdeset godina
(ne preterujem da bih naglasio poentu). Trebalo je da se
penzioniše pre tri decenije, ali Berta je udovica bez dece i tako
ima čime da se bavi, prema maminim rečima. Berta je u svađi s
novim tehnologijama i konsultuje se sa žutim stranama iz
telefonskog imenika kad god je potrebno da zakaže nešto van
uobičajenog kruga davalaca usluga našoj porodici. Što je značilo
da je studio – Ivents4U – bio isti onaj koji je angažovala za
svaku priliku u prošlom veku, uključujući verenička snimanja,
božićne čestitke, izjave saučešća, doslovno sve zvanične
fotografije Slinavčice, moje diplomske slike i slike sa sahrane
Kejtine himalajske mačke (više o tome nikad: još joj nisam
oprostio što je svima protraćila vreme mačjom sahranom).
Otvorio sam vrata Med, opasno blizu da iskočim iz kože i da
se katapultiram na drugi kraj planete, setivši se poslednje posete
tom studiju. I s kim sam u njemu bio. Naravno, moji su i kasnije
dolazili ovamo, ali ja sam odbijao da tu kročim nogom na
osnovu toga što NISAM MAZOHISTA, JEBOTE!
Sve do danas.
Medison je kao povetarac uplesala unutra, njeni pokreti bili
su brzi, živi, vedri. Naslonila se celim telom na pult, pozdravila
osobu na recepciji kao da je poznaje celog života. Kratka kosa
malo je porasla i bila je duža nego obično. Izvirivala je
razigrano. Zapitao sam se da li pušta kosu i da li to znači da mi
je u kartama zapisano da ću je vući tokom seksa.
Medison se nasmejala na ono što je recepcionerka rekla, onda
je izvukla telefon iz torbe i pokazala joj nešto. Recepcionerka je
bila ista ona žena koja me je slikala pre mnogo godina. Sećanja
su me udarila kao kamion na neobeleženoj raskrsnici. Ovo je bio
posao koji je vodila samo jedna osoba. Upravo ona je mojoj
(pravoj) bivšoj verenici i meni – nervoznim postdiplomcima koji
su doneli fatalnu odluku da se uzmu pre nego što su saznali ko
su zaista – gugutala da se smešimo u fotoaparat.
Neće te prepoznati. Dolaze joj stotine ljudi nedeljno, neki od
njih upadljivo ružni, drugi nezaboravno lepi. Tvoja fizionomija
se ne izdvaja.
„O, bože!“ Žena koja se predstavila kao Beki gurnula je
naočare uz nos, trepćući ka meni. Imala je pedeset i nešto
godina, sportskog izgleda, u sivoj, konzervativnoj haljini, kosa
iste boje kao haljina i s dovoljno nakita da potopi Titanik. „To
ste vi, gospodine Blek. Opet ste tu.“
Zaboga!
„Opet?“, Medi se pristojno nasmešila, pogled joj skakao s
Beki na mene i nazad. „Da li je ovo tvoje drugo vereničko
slikanje?“, ispitivala je dok su njene sumnje dobijale potvrdu.
Došlo mi je da Beki, Berti i mami povadim creva na dupe i
da im napravim trendi šalove. Umesto da fizički napadnem ženu
triput stariju od mene, uzeo sam Med za ruku (treći put, počelo
je da mi se sviđa – donekle) i pustio da mi se komentar otkotrlja
s ramena.
„Ova veridba se neće raskinuti“, odsekao sam.
„Ne budi tako siguran“, promrljala je Medi.
 „U pravu je. Ona devojka ranije“, Beki je odmahnula glavom,
obišavši oko pulta da nas povede u studio, „nije bila dobra za
njega. Znala sam da im nije suđeno. Imam predosećaj u vezi s
tim stvarima. Zaista.“ Zaustavila se ispred belog paravana koji je
bio jako osvetljen reflektorima. Stolica i fotografska oprema
stajale su preko puta u zatamnjenom uglu prostorije. Beki je
stavila fotoaparat na tronožac, škiljeći dok je to radila. „Nimalo
me nije iznenadilo što sam je videla s drugim. Vas dvoje prosto
mi se niste uklapali. Kad par uđe, ne moram ništa da pitam.
Vidim im po govoru tela da li će ostati zajedno. Nikad ne
omanem.“ Kucnula se manikiranim noktom po slepoočnici.
Sevnuo sam učtivim „jedva čekam da odem odavde“ kezom.
Zaobišao bih celu tu predstavu da nije toliko radovala mog oca.
Kad mi je majka rekla da je zakazala za nas vereničko
snimanje kao poklon, u prvi mah sam odbio, ali moj otac je
izgledao toliko razočarano da sam morao da pristanem.
„A šta mislite o našoj vezi?“, upitala je Medi, namestivši se
ispred bele pozadine. Imala je na sebi sivu bluzu s dekolteom od
perlica i ružičastu suknju s breskvama koju sam želeo da
strgnem s nje.
„Vi ste sigurno tu na duže staze. Ovo je vaše živeli su srećno
do kraja života.“ Žena se nasmešila iza fotoaparata. Medison mi
je dobacila Eto ti pogled. Zabavljala se. Meni to nije bilo nimalo
zabavno.
Beki nas je, preterano mašući rukama, uputila da stanemo
jedno pored drugog. Tražila je da prebacim ruku Medi preko
ramena dok stojim iza nje („Vidi samo tu razliku u visini!“) i
potom zatražila da joj obe ruke spustim na ramena i da je
gledam u oči. Bilo je to otrcanije od kokica i svaka sarkastična
koščica u mom telu htela je da pukne od besa, ali uradio sam
ono što je tražila, svestan da će mojim roditeljima finalni
proizvod pružiti veliko zadovoljstvo.
Uradili smo kako nam je rečeno, smešili smo se bolno široko
u fotoaparat dok je Beki slikala. Blic je sevao, a mi smo držali
pogled upravljen u crno oko objektiva. Shvativši da bi to moglo
potrajati, Medison je započela konverzaciju.
„Dakle, ponovo si ovde?“, upitala je kroz osmeh stisnutih
zuba.
„Nagnite se i poljubite je u obraz, gospodine Blek!“,
doviknula je Beki iza fotoaparata. Uradio sam kako mi je
rečeno. Pritisnuo sam usne na Medin jedri obraz. Naboj nečeg
toplog i nepoznatog projurio je između nas kad smo se
dodirnuli. Kao da je njeno telo u mojim rukama postalo oblije i
uzbudljivije i više živo.
„Pusti sad to“, promrmljao sam u njenu kožu.
„Obećao si da ćeš mi ispričati šta se desilo s Amber ako
pođem s tobom na ovo snimanje“, prosiktala je s još vedrijim
osmehom.
„Medison, okreni se! Zagrli ga! Unesi se u to. Ne, ne, to je
pogrešno. Tako izgleda kao da pokušavaš da ga oboriš u ragbi
meču.“ Beki je nastavila da komentariše. Med se okrenula i
obavila ruku oko mene, stavivši obraz na moje srce. Zurio sam
joj u teme i našao sam dve sede. Sijale su u kontrastu njene
inače smeđe kose.
„Jesi li nervozan?“, prošaputala je.
„Nisam.“
„Srce ti tako jako bije da će probiti krov.“
„Od kafe.“
„Kad si popio kafu?“
U podne, verovatno. I dalje mi je valjda bilo dozvoljeno da
imam ubrzan puls, posebno kad se zanosna žena pritisne uz
mene. „Baš pre nego što sam došao po tebe. Dve šoljice.“
 „Lažove.“ Mogao sam preko košulje da osetim kako se ceri.
„Znači, Amber.“
Došlo mi je da je spakujem u džep i da ga zakopčam.
Nervirala me je.
„Gospodine Blek! Zagrlite i vi nju. Ranije niste bili toliko
ukočeni.“
„Što biste možda želeli da ne pominjete za dobro moje
aktuelne veze“, odvratio sam glasno.
Odmahnula je rukom. „Previše sam matora da ne budem
iskrena.“
„A meni je glava previše usijana da bih vodio takav razgovor
bez žestokog pića“, zarežao sam. Medison se nasmejala. Zagrlio
sam je, usnama sam joj očešao kosu. Mirisala je na cveće, kokos
i na moju propast. Moram da preispitam tu ideju o lažno-pravoj
vezi.
„Znači, zabavljao si se s Amber“, počela je, a njen topli dah
golicao mi je grudi.
„Bio sam veren s Amber“, ispravio sam je.
„Ma, idi.“ Pljesnula me je po grudima, gledajući me
zapanjeno.
„Medison, nema udaranja u studiju. Zato ne dozvoljavam
parovima da piju pre foto-sesije. Stvari se otmu kontroli“,
zakreštala je Beki, skinula fotoaparat s tronošca i krenula da
kruži oko nas. „Šapnite joj nešto lepo, gospodine Blek.“
Stavio sam usne na Medino uvo, osetivši kako je zadrhtala u
mom naručju. „Tek što smo diplomirali. Amber je tada bila
drugačija. Prirodna, normalna. Verovala ili ne, nije bila skroz
površna. Išli smo na neka predavanja zajedno i imali slična
mišljenja. Mada moram reći ovako u retrospektivi, smatrala je
da bi davljenje beba bio prihvatljiv oblik kontracepcije ako bih
ga ja promovisao. Imala je punu stipendiju i želela je da se uda.
To je i uradila“, gorko sam se nasmešio.
„Da li te je prevarila?“ Vazduh oko Medison zapucketao je
od besa i iznenađenja i uživanja, i jebote zašto je sve kod nje
bilo tako izražajno? Došlo mi je da se nagnem i da joj grizem
donju usnu dok ne prostenje, ali mislim da moji roditelji nisu to
imali na umu kad su zatražili zvanične vereničke fotografije.
„Ne, koliko ja znam.“ Prešao sam palcem preko njenog
obraza, svestan da je previše unesena u naš razgovor da bi me
odgurnula.
„Pa, šta se onda desilo?“
„Napravio sam malu pauzu da vidim šta želim da uradim sa
svojim životom. Džulijan je već bio potpuno formirana osoba.
Hvalio se kako će postati sledeći izvršni direktor Blek&Co. Da
je pripreman za to zvanje. On i Amber su se zbližili. A ja sam se
udaljio od njih.“
Očešao sam palcem njenu donju usnu. Pustila me je da to
uradim. Nastavio sam da pričam, ali um mi je bio daleko od
Džulijana i Amber.
„Nisam porekao Džulijanove tvrdnje. Amber je želela da
bude na vrhu lanca ishrane. Pitala me je mogu li da joj obećam
da ću dospeti na tu visoku poziciju. Da ću joj obezbediti
luksuzan život za kojim je žudela. Rekao sam da ne mogu to da
joj obećam. Takođe sam pomenuo da bih možda voleo da
postanem nastavnik. Džulijan ju je naveo da poveruje da je on
glavni, da on vuče poteze i donosi odluke.“
„Da li je bilo tako? Da li je sad tako?“ Njene oči su
preklinjale.
Odmahnuo sam glavom.
„Da li si zaista želeo da postaneš nastavnik?“ Zvučala je
iznenađeno i oduševljeno.
Slegnuo sam ramenima. „Razmišljao sam o tome, pola
minuta. Bio sam pomalo idealista u tim danima. Bilo kako bilo,
Amber je raskinula veridbu. Ja sam uzeo nekoliko meseci
slobodno. Putovao sam po svetu. Kad sam se vratio, znao sam
da želim da se priključim Blek&Co. Shvatio sam da poziv
nastavnika nije za mene. Amber je već bila verena za Džulijana i
u kasnoj trudnoći s Klementinom. Moje roditelje bi ubilo da im
sin donese vanbračno dete na svet, pa su se Džulijan i Amber
venčali čim sam sleteo u SAD.“
Mogao sam da vidim kako izračunava u glavi, izvijajući
obrvu. „Trudnoća. Bilo je tu neizvesnosti između tebe i
Džulijana.“
Klimnuo sam glavom. „Zato sam i rekao da ne znam da li me
je varala.“
„Nisi je pitao?“
„Nisam hteo da čujem odgovor. Džulijan mi je brat. Bili smo
bliski. Prešao sam preko toga, ali prestao sam da verujem u
koncept bračne ljubavi.“
„Da li si išao na venčanje?“, tiho je upitala. Izgledala je
potreseno zbog mene i došlo mi je da sam sebi udarim šamar.
Jer meni to nije bilo važno. Davno prošlo vreme. Taj Amber-
Džulijan udarac je sada samo izbledeli ožiljak.
„Bio sam kum“, nacerio sam se. „Pokazao sam im da nimalo
ne marim.“
„Gospodine Blek! Gospođice Goldblum! Molim vas!“ Beki
je dovikivala iz pozadine i shvatio sam sa zakašnjenjem da
tokom poslednjih deset sekundi razgovora moje usne lebde nad
njenim. Odmakao sam se, osećajući da crvenim kao
srednjoškolac koji je uhvaćen u odgonetanju mehanizma
masturbacije. Medison je pogledala u cipele, žestoko se
zajapurivši.
„Slatke stvari“, ponovila je Beki strogo, mašući
fotoaparatom. „Sačuvajte javno iskazivanje naklonosti za
medeni mesec. Usput da pitam, a gde planirate da ga
provedete?“
„Na Malti“, rekla je Medison.
„Na Fidžiju“, kazao sam istovremeno.
Namrštili smo se. Potiskivao sam osmeh. „Malta?“
„Hoću da obiđem mesta iz Igre prestola. Znaš da su tamo
mnogo toga snimili. Osim toga, Fidži?“
„Da, hoću da se sunčam, da se napijem i zakopam u tebe na
pesku.“
„O, bože“, Beki je izgledala kao da će se onesvestiti.
„Usredsredite se! Slatka a ne nepristojna šaputanja.“
Vratio sam usne na Medino uvo. Izgleda da su naša tela bila u
potpunom skladu. Ponovo se okrenula i pritisla uz mene, oblina
njenog dupeta dodirivala mi je erekciju, progutao sam psovku,
disao kroz nos i pokušavao da mislim na stvari koje će me
sprečiti da se trljam o nju.
Deca koja žive ispod granice siromaštva.
Klimatske promene.
Izgladneli beli medvedi.
Otac.
To poslednje je dalo rezultata. Beki se vratila na svoje mesto
iza jakog svetla uperenog na beli paravan i pritiskala okidač
fotoaparata iz senke.
„Dakle, Amber te je razvalila“, šapnula je Med.
„Mislim da sam već bio razvaljen, ali da, bila je čekić koji je
slomio moje romantične koščice.“
„Mrzim je“, rekla je Med.
Ja ne. Nisam osećao ništa prema bivšoj verenici s kojom sam
proveo većinu vremena na fakultetu.
Morao sam da preduzmem nešto da skinem Amber s dnevnog
reda. Nisam želeo da pričam ni o njoj ni o Džulijanu. Nije me
čak ni slomljeno srce navelo da se odreknem ljubavi. Već ono
što se posle desilo. Ogovaranja. Poniženja.
Siroti Čejs! Ostavila ga je verenica.
Nikad nije bio marljiv i ambiciozan kao Džulijan.
Kažu da je Amber morala da se uda za njegovog brata jer joj
je napravio dete dok je još bila verena za Čejsa.
Možda se Čejs nije pokazao znate već gde.
Možda ju je Čejs prvi prevario. Ona je samo uradila ono što
je dobro za nju.
Oprostio sam Džulijanu kad je zatražio oproštaj. Bio je stariji
brat, moj uzor i čvrsto sam odlučio da ne dozvolim da nam se i
dalje pogoršavaju odnosi. Amber je bila ta s kojom sam imao
problema. Ljutila me je kapricioznost ljubavi, onoga što sam
mislio da je ljubav. Bio sam zaluđen kao trinaestogodišnji klinac
zaljubljen u pop-zvezdu. Bila je lepa, žedna života, a ja sam
imao novca, mogao sam da je izvučem iz malog grada i bacim u
glamurozni svet o kojem je maštala. Nakon što sam, s dve kratke
reči, stavio tačku na odnos s Amber, zaključio sam da nisam od
onih koji obožavaju da tek tako puste nekog u svoj život,
pogotovo kad postoji mogućnost da ih gledam kako odlaze. Za
Amber je bio dovoljan i najmanji nagoveštaj da konj na koga se
kladila neće pobediti, da će Džulijan pre mene stići do vrha.
Izbacila me je na prvoj krivini.
Očeva bolest predstavljala je gorko podsećanje da ljubav nije
na meniju za mene.
Ljubav = bol.
Bol = patnja.
Patnja = ne, hvala. Možda drugi put.
Pritisnuo sam usne na Medino uvo. Zurila je u fotoaparat i
dalje se smešeći, ali s moje tačke gledišta sto pedeset metara
iznad nje (stvarno je bila tako mala) mogao sam da vidim užas u
njenim očima što je tu zaglavljena već celu večnost.
„Voleo bih da ti uradim stvarno nevaljale stvari.“
Zadrhtala je, a ja sam se nasmešio, zubi su mi pratili njenu
ušnu školjku.
„Pod tušem“, nastavio sam. „Mogla bi da sedneš na klupu
tuša dok te jedem.“
„Bože“, zažmurila je i tiho prostenjala, „to je tako...
higijenski prihvatljivo.“
Oboje smo prsnuli u smeh, a Beki nas je namrgođeno
pogledala. „Previše zuba. Molim vas, neka bude kraljevski
otmeno.“
Pogledao sam Medison. Zanimao me je njen sledeći korak.
„I dakle, pošto ćeš postati prvi čovek Blek&Co., Amber
pokušava da te povrati, da te ponovo osvoji?“, upitala je Med.
„Ne znam.“
„Da li ti je stalo?“
„Ne posebno.“
„Zna li Džulijan da Amber opet pokazuje interesovanje za
tebe?“
Još jedno sleganje ramenima. „Ako zna, onda ne mari.“
„Zašto?“
„Nije mu Amber glavni cilj. Ona je kolateralna šteta mnogo
delikatnije šahovske partije koju je igrao sa mnom. Ono što je
zaista želeo bila je potvrda da je bolji od mene. Da je više sin
Ronanu od mene. Želi da bude glavni. Da bude Blek broj jedan
u klanu.“
„Pa zašto je onda Amber to uradila? Zašto je otišla sa
Džulijanom? Ti si mnogo…“, nije završila misao.
„Privlačniji, jebozovniji?“, pomogao sam joj.
„Htela sam da kažem podnošljiviji. Ali čak i to zvuči
ponekad previše velikodušno. On mi liči na lasicu, znaš.“
Ništa nisam rekao. Beki je doviknula da smo završili, a ja
sam pustio Medison, zakoračivši unazad kao da se sklanjam od
plamena. Ali Med je i dalje bila zarobljena u prethodnom
trenutku, zurila je u mene s ranjivošću koju nisam mogao da
podnesem.
„Nepravedno je da ne želiš da se zaljubiš, da se oženiš, da
imaš decu... jer ti je brat oteo verenicu. Ne jure sve žene za
novcem i statusom.“
„Ali nikad ne možeš biti sasvim siguran u to“, nasmešio sam
se tmurno. Htela je da nastavi razgovor, ali ja sam krenuo s Beki
ka recepciji, odlučivši da završim s tim. Više od svega želeo sam
da izbegnem ispitivačke poglede onih očiju boje lešnika,
oivičenih zelenim. Med je išla za mnom, ne odustajući od date
teme.
„Zar je bilo potrebno tako malo da se predaš? Zar je dovoljno
jedno loše iskustvo da se odrekneš ljubavi?“
„Da.“
„To je tako kukavički. Kao da mrziš ugljene hidrate jer si
pojeo parče pice koja ti se ne sviđa.“
„Ne volim picu“, rekao sam bezbrižno. To je zapravo bilo
tačno. Nije mi se sviđalo šta pica radi mom teško mukom
stečenom vitkom, mišićavom stomaku i nisam planirao da je
jedem u skorije vreme.
„Kakva blasfemija!“, povikala je Medison iza mene,
pokušavajući – i ne uspevajući – da prati moje korake. „Dakle,
to je to? Osudio si se na usamljenički život?“
Da li je uopšte slušala šta sam pričao? Da li je poznavala još
ljudi kojima je brat oteo verenicu?
„Nije to usamljenički život“, ispravio sam je. „Stalno
upoznajem osobe suprotnog pola, a imam i divnu porodicu koju
volim, ako izuzmemo brata i njegovu ženu.“
„Ako se ne zaljubiš, negativac će pobediti“, insistirala je
Medison.
„Stvarno?“, okrenuo sam se i dobacio joj sarkastičan pogled.
„Jer meni nikako ne izgleda da oni pobeđuju. Izgledaju jadno na
moje veliko zadovoljstvo.“
Usledila je pauza. Da je nisam poznavao, rekao bih da je Med
na ivici suza. Ali to nikako nije moglo da bude tačno. Zašto bi
uopšte marila za mene?
„Puštaš kosu?“, upitao sam odsečno, odjednom menjajući
temu.
„Ne znam.“ Zatreptala je iznenađeno. „Možda.“
„Sviđa mi se kad je kratka.“
„Imaću to na umu.“
„Stvarno?“, upitao sam.
„Ne“, rekla je nonšalantno.
Stao sam kod recepcije da s Beki pogledam slike samo da bih
se malo odmakao od Medison. Kad mi puls više nije dobovao u
očnim kapcima, krenuo sam da se pridružim Medison koja me je
čekala na ulici. Bila mi je okrenuta leđima. Izgledala je
nervozno, skakutala je na prstima, grleći se oko stomaka. Zurio
sam u nju, ne pokazujući da sam tu. Izvadila je telefon iz torbe i
počela da piše poruku. Pedijatru? Na pomisao da će se videti s
njim, da će flertovati, nakon snimanja naših vereničkih slika,
probudili su mi se ubilački instinkti. Prišao sam i stavio joj ruku
na rame. „Kako bi bilo da nešto pojedemo?“, upitao sam.
Okrenula se, zaustavivši dah od iznenađenja kao da je
uhvaćena u nečemu što nije trebalo da radi. A većim delom to je
i bilo tačno. Iako mi ništa nije dugovala. Otkako je počela cela ta
priča s lažnom veridbom, nisam se viđao s drugim ženama. Što
nije imalo smisla. No, prosto mi nije bilo do toga da se trudim s
nekom drugom kad je Medi tu. Svu energiju kanalisao sam u to
da je vratim u svoj krevet.
A jedva da sam je i poljubio.
Bilo je potrebno da popravim situaciju. Brzo.
„Imam ostatke ručka kod kuće.“ Nasmešila sa ljubazno. „Žao
mi je da se bace.“
Namrštio sam se. „To mi zvuči kao odbijanje.“
Uzdahnula je, umorno trljajući oči. „Vidi, Čejse, ti si fin
momak...“
„Ne, nisam“, rekao sam, prekinuvši je. Oborila je ramena.
„To je tačno. Ali dobra si prilika, dobar ulov. Ne zbog novca
i položaja već zato što si zabavan, bistar, brz, pametan, duhovit i
– da – izgledaš kao proizvod orgije grčkih bogova, Krisa
Hemsvorta i Džejmsa Dina.“
„Hvala ti na toj slici koju neću moću da izbrišem iz glave.
Usput mi samo reci, koji od njih je zatrudneo?“
Trepnula je.
„Koji bog?“
„Ah... Kris. Mislim da bi mu sjajno stajao trudnički stomak.“
Tišina. Ljudi su prolazili pored nas prometnom ulicom.
Zvanično sam bio kreten koji je pešacima blokirao put.
„Bilo kako bilo“, protrljala je slepoočnice, „nije pametno da
provodim vreme s tobom jer ne želim da se ponovo razbolim od
osećanja. Žao mi je, ali ne želim da budem tvoja lažno-prava
devojka. Ili verenica. Ili bilo šta drugo. Zbogom, Čejse.“
Okrenula se i pošla ka metrou. Naletela je na nekog čoveka.
Opsovao je. Sveta Medi se izvinila.
„Čekaj“, pojurio sam za njom i uhvatio je za lakat. Sinulo mi
je da ni za kim nisam trčao. Uvek je bilo obratno. Sve do sada.
Sve do Medi.
Stala je, okrenula se na peti i oprezno zurila u mene. Pogled
joj je bio tako intenzivan da sam pomislio da će je preplaviti
emocije. Nisam mogao tačno da odredim o čemu je reč.
Napetosti? Bolu? Šta god da je bilo u pitanju, zbog toga sam
se osećao kao govno.
„Ako ti je stalo do mene“, rekla je sporo, isprekidanog daha,
„prestaćeš da me progoniš. Pusti me da živim svoj život. Da te
prebolim. Zbunjuješ me, razljućuješ me i raznežuješ. Budiš u
meni emocije koje ne treba da budu tu, a očajnički želim da
krenem dalje. Želim da žudim za Itanom. Pusti barem da jedno
od nas nađe sreću. Jer je jasno da ti svoju ne želiš.“
Sad su joj suze bile u očima. Progutao sam knedlu. Uz sav
svoj labav moral i još labavija načela, nisam sebe smatrao
vrhunskim kretenom. Uvek bih se postarao da žene znaju na
čemu su sa mnom (s izuzetkom Medison). Nisam davao
obećanja koja ne mogu da ispunim. Što je značilo da je sad
stvarno bilo vreme da je pustim.
Odmakao sam se za korak. Onda za još jedan, i dalje je
gledajući u oči. Svet se smanjio oko mene, ivice su mu se
zamutile kao na izbledeloj slici.
Okreni se i idi dalje svojim putem, mamlaze!
Ipak, i dalje sam stajao, čekajući da ona prva krene. Pitao
sam se da li će se predomisliti u poslednjem trenutku.
„Možda u drugom životu.“ Med se tužno nasmešila. Oči su
joj se caklile.
„Sigurno“, rekao sam osorno.
Okrenula se i nestala na stepenicama podzemne železnice.
Ostao sam tamo još desetak minuta, potom sam se okrenuo i
prešao tri ulice dok nisam našao usamljenu slepu ulicu s
kantama za đubre. Klonuo sam na zid, s čelom na crvenim
ciglama. Stajao sam tako pola sata, čekajući da srce prestane da
galopira.
 PETNAESTO POGLAVLJE
Medi

Naredna nedelja vukla se minut po minut. Na grad su se svalile

egzotične vrućine. Sve se topilo. Beton, zgrade, ljudi. Kao ona
slika Salvadora Dalija sa satovima koji cure s postolja i grana.
Tik, tak.
Tik, tak.
Da li je život uvek bio tako prazan?
Naterala sam se da zaboravim azaleje. Opkladu s Čejsom.
Sebe.
Bacila sam se na posao, skicirala gde god bih stigla. U
metrou na putu na posao i na povratku s posla. Na stanici. U
restoranu. Na pauzi za ručak. Pre spavanja. Posao me je
progutao.
Crtala sam i brisala i počinjala iz početka, smejala se i
plakala nad VIS dizajnom jer to nije bio dizajn obične haljine
već moje venčanice. I naravno, kreirala sam mnoge svadbene
haljine ranije, ali uvek uz jasno zacrtana pravila i ograničenja.
Za prolećnu kolekciju naša linija će se fokusirati na haljine
pripijene uz telo.
Ove zime sve se vrti oko balskih odora.
Kolekcija s čipkom biće u stilu sirene.
Ovog puta nije bilo pravila. Sve je prepušteno meni i haosu u
mojoj glavi. Završnica igre. Kejt Midlton na dan svog venčanja
sreće Grejs Keli u kočiji s Odri Hepbern u Balmanovoj haljini.
Trudila sam se da ne mislim na Čejsa. Vodila sam Dejzi u
duge šetnje, gledala kako juri Frenka. Čitala sam odgovorno
Lejline reči dana, tražila znake koji će mi reći da se bez osnova
javlja osećanje da strašno grešim. Htela sam da budem uz Čejsa
u tim teškim danima. Uz Kejti, Lori i Klementinu.
Čak sam napravila spisak Lejlinih reči u pokušaju da im dam
smisao.
U ponedeljak je bilo kajanje.
U utorak olakšanje.
U sredu čokolada (koja je čitave nedelje, priznajmo to, igrala
važnu ulogu u naporima da zaboravim Čejsa).
Četvrtak kukavica.
Odlučila sam da ne pogledam šta je Lejla danas odabrala.
Bila sam sedamdeset posto sigurna da je pasivno-agresivna
otkako sam joj rekla da sam pobegla od Čejsa posle vereničkog
slikanja. Da sam ga ostavila zbunjenog na ulici.
Da bih se oslobodila čejsovnosti koja mi je punila mozak,
dvaput sam izašla s Itanom. Bila sam zahvalna što mi odvlači
pažnju. Bio je beskrajno strpljiv, brižan, prepun priča s posla i
dogodovština s dobrovoljnog rada u Africi. U utorak smo otišli
da gledamo ratni film. Veče pre toga odveo me je da upoznam
njegove prijatelje. Konačno, za večeras smo se dogovorili da
odemo u tajvanski restoran i da posle svratimo do mene na vino.
Vino je značilo seks, a za seks s Itanom nisam bila spremna
jer je Čejs zaposeo svaki kutak mog uma. Želela sam da idem
minut po minut, da vidim kako će se stvari odvijati. Možda se
oraspoložim. Možda će me vino opustiti, spavaću s njim i
shvatiću da mi je to zaista bilo potrebno.
Zašto onda strepim od povratka kući s Itanom? Zašto se
osećam kao da idem na streljanje?
Itan i ja ušli smo u moju zgradu. Pričala sam mu detaljno o
VIS projektu.
„Imaće srednje dugačak šlep i razmišljam o plisiranom
gornjem delu u stilu viktorijanskih korseta. O, Itane, biće tako
lepa...“, rekla sam s preteranim entuzijazmom i primetila da se
ukočio. Stala sam pored njega, trepćući ka stepeništu.
Nemoguće.
Ali upravo to sam pomislila i one večeri kad me je Čejs
namamio u svoj plan s lažnom veridbom.
„Mislio sam…“, počeo je Itan.
Odmahnula sam mahnito glavom. Kao da je u njoj nešto čega
želim da se otarasim. I bilo je. „Rekla sam mu da me ostavi na
miru. Srediću to.“
Krenula sam prema ulaznim vratima, osećajući kako mi bes
ključa u stomaku, kako raste i diže se u grlo. Celo moje telo
šištalo je od gneva. Kako je mogao? Kako može to ponovo da
mi uradi? Zar mu nisam jasno rekla? Ne želim više da ga vidim.
Otišla sam toliko daleko da sam priznala šta osećam prema
njemu samo da bi odstupio. Ima li većeg poniženja od priznanja
neuzvraćenih osećanja? To je temelj bezbrojnih poema,
ljubavnih pesama, frustriranih umetničkih dela.
Kako može da bude tako sebičan?
„Šta ti radiš ovde?“ Glas mi je bio tako visok da je plesao na
ivici histerije. Čejs je i dalje sedeo na stepeništu kad sam stala
iznad njega. „Rekla sam ti da se skloniš. Šta ti je?“ Shvatila sam
da pokazujem zube kad je Čejs digao pogled s telefona, zatečen
mojim verbalnim napadom. Zaledila sam se.
Izgledao je drugačije. Neuredno i umorno i... slomljeno.
To poslednje me je razmagnetisalo. Vrlo dobro sam znala šta
to znači. Moj otac je tako izgledao cele godine dok je moja
majka umirala. Stvarno umirala. Trajno mi je to bilo istetovirano
na mestu ispod rebara. Beznadežnost čoveka koga je sudbina
oborila na kolena.
Gard mi je pao. Oklop je uz zveket sleteo pred moje noge.
 „Šta se desilo?“, čučnula sam i stavila lakat Čejsu na kolena
da bi mi bio u liniji oka. Prsti su mi drhtali kad sam mu podigla
glavu. „Gde je Ronan?“
„U bolnici.“
„Čejse.“ Nisam tačno znala da li dišem. „Zašto nisi s njim?“
Odmahnuo je glavom. „Ne znam.“
„Hoćeš da idem s tobom?“
Videla sam Itana kako stoji kao usamljena sveća, visok, prav
i neosvetljen. Upijao je scenu. Uplašilo me je koliko me je baš
briga šta misli, šta oseća u tom trenutku. Samo je Čejs bio na
mojoj mapi.
Tada sam prvi put shvatila da je Sveta Medi neodrživa. No,
možda bi mi pošlo za rukom da budem dobar prijatelj onima do
kojih mi je stalo. Nisam mogla svima da budem zaklon. Nisam
mogla da zaštitim sve ljude.
Ali kasapiću zmajeve za one koji nađu put do mog srca.
„Moramo da odemo da ga vidimo.“ Prešla sam palcem preko
Čejsovog obraza. Učinilo mi se da je klimnuo glavom. Izvadila
sam telefon, zakazala Uber vožnju do bolnice. Nakon toga
okrenula sam se Itanu. „Izvini.“
Oborio je glavu. „Nadam se da će se brzo oporaviti.“
„Hvala ti“, prošaputala sam. Čejs je bio previše u autu da bi
primetio Itana. Morala sam da ga spakujem u Uber. Vozač s
bejzbol kapom, kapuljačom i od dosade umornim izrazom lica
pokušao je da proćaska o politici i saobraćajnim gužvama.
„Momak ti izgleda razvaljeno“, rekao je na kraju. „Previše
pića?“ Dobacio mi je pogled preko retrovizora. „Ne bih voleo da
mi se ispovraća po zadnjem sedištu.“
„Neće. Dobro je“, odsekla sam.
„I ti si dobra.“ Iskezio se.
„Spaliću ti te oči ko sušenu govedinu ako je još jednom tako
pogledaš!“, zarežao je Čejs. Prvi put je progovorio otkako smo
seli u kola.
„Čoveče, imaš težak oblik ljubomore.“
„Imali smo težak dan“, odsekla sam. Nisam se više trudila da
budem fina, poslušna Sveta Medi koja se sa svima slaže. „Prijala
bi nam tišina.“
„Naravno, naravno.“
„Prestani da je gledaš“, ponovo je upozorio Čejs kao ranjena
životinja. „Nemoj čak ni da dišeš u njenom pravcu.“
„Čuo si ga“, rekla sam vozaču, oslobađajući se čaure
ljubaznosti.
Vozač je odmahnuo glavom. „Bože!“

♦♦♦
Kejti i Lori su već bile u Ronanovoj bolničkoj sobi, posađene na
pastelnoplavu sofu koja je videla i bolje dane. Od mirisa
antiseptika, blještavog, nemilosrdnog fluorescentnog svetla i
morbidne vremešnosti koja je bila zalepljena za zidove, pripalo
mi je muka. Nisam bila u bolnici otkako mi je mama umrla.
Zagrlila sam Lori i Kejti. Čejs se svalio u stolicu pored
postelje usnulog oca. Zažmurio je i disao kroz nos.
„Imao je srčani udar.“ Lori je prošla prstima kroz Ronanovu
gustu, sedu kosu i namrštila se. Doktori kažu da je reč o slabijem
srčanom udaru, ali organi otkazuju jedan po jedan. Stanje mu je
sad stabilno, ali još se nije izvukao. Grant će uskoro doći.“
Čejs nije reagovao. Nije bio sasvim prisutan. Iskrala sam se
iz sobe da donesem kafu i nešto za jelo. Pomislila sam da je Čejs
čekao da ih ostavim da nasamo porazgovaraju.
Pritiskala sam dugmad aparata s grickalicama i čokoladicama
kad se Kejti pojavila pored mene i rukama obgrlila grudi. Nosila
je flanelsku pidžamu i kaput preko nje. Tek tad sam shvatila da
je u bolnici hladno.
„Nije ni oka sklopio“, rekla je. „Mislim na Čejsa.“
Tobože sam se usredsredila na aparat. Kesica s perecama nije
htela da izađe. Bila je zarobljena između stakla metalnog
točkića. Prodrmala sam kućište aparata, ali kesica se nije
pomerila.
„Jebote“, promrmljala sam. Inače ne psujem. Nikad. Kejti se
žacnula.
„Mislim da je prošlo nedelju dana otkako se poslednji put
pošteno naspavao“, nastavila je. „Ne znam da li je to samo zbog
tate.“
Da li je to ona govorila ono što mislim da govori? Nemoguće.
Nakon one priče o bivšem momku koji me je prevario,
pretpostavljala sam da Kejti zna da Čejs i ja nismo više zajedno.
Ali zašto bi mi onda rekla da Čejs ne može da spava otkako
nismo u kontaktu? Zato što je to istina. Taj očigledan razlog nije
mi pao na pamet.
„Krivo mi je što mu se ovo dešava. Iskreno mi je žao.“
Šutnula sam mašinu i prigušila još jednu psovku kad sam
shvatila da mi je palac na nozi prošao mnogo gore od
bezosećajnog lima.
„Da“, Kejti se zamislila, gledajući me pažljivo. „Mislila sam
da to znaš. Pošto ste vereni. Vereni ste, zar ne?“
Okrenula sam glavu ka njoj, shvativši šta je to. Konfrontacija.
A pošto je Kejti mrzela sukobe, znala sam da je ulog veliki.
„O“, odglumila sam osmeh. „Nisam se još preselila kod
Čejsa. Bila sam kod kuće cele nedelje. Radila sam na novom
projektu.“
„Onda, ona priča o prevari...”
„Treba da zaboraviš tu priču“, rekla sam. Kidala me je na
komade pomisao da će Kejti otkriti Čejsovu tajnu. „Zaboravi to,
Kejti. Volim tvog brata. Zajedno smo.“
To više nisam osećala kao laž. Nijedan deo tih rečenica. I to
me je uplašilo.
Osećala sam se nespokojno. Gotovo agresivno. Stavila sam
ruke s obe strane aparata i počela da ga tresem iz sve snage.
Pustila sam krik koji mi se ulogorio u grlu još onog dana kada
sam prvi put videla Čejsa pre dvanaest meseci. Zidovi hodnika
su se zatresli. Pod se pomerio pod mojim nogama. A ipak nisam
mogla da se zaustavim. Nisam htela ni da pokušam. Bilo je tako
oslobađajuće izbaciti sve to.
Laži.
Bol.
Žudnju za onim što je loše za mene. Što je uvek preda mnom
i klatara se kao zabranjeno voće.
Vrištala sam i tresla aparat dok nisam ostala bez glasa. Resica
s perecama konačno se odglavila i sletela uz mek zvuk. Nagnula
sam se da je dohvatim i stavim na poslužavnik odložen na
stolicu pored aparata. Imala sam tri šoljice mlake kafe sipane
direktno iz juče napunjenog bokala i sendviče koji su izgledali
potpuno nejestivo. Krenula sam ka Ronanovoj sobi kao da se
ništa nije desilo. Kao da nisam vrištala. Kao da dve medicinske
sestre nisu provirile iz sobe da vide šta se dešava.
Kejti me je pratila. „Nikom neću reći“, prošaputala je.
„Nemam pojma o čemu pričaš.“ Hrana i kafa plesale su na
poslužavniku, toliko su mi se ruke tresle.
„Stvar je u tome... bože, čak ne znam ni u čemu je stvar. Čini
se da je srećan kada je s tobom, i mislim da je to stvarno.“ Kejti
je progutala knedlu: „Mislim da je to jedino stvarno u vezi s
njim još otkako su on i Amber raskinuli... i nakon što je,
nekoliko godina kasnije, izgubio i Džulijana.“
Konačno sam shvatila šta to Kejti govori. Zašto je Čejs
odbijao da se veže. Nije samo izgubio verenicu zbog brata.
Izgubio je i brata zbog rukovodećeg položaja koji je Ronan
namenio Čejsu. Svi koje je voleo želeli su nešto, a kad im Čejs
nije udovoljio, brzo su mu okrenuli leđa.
Čak i ljudi s kojima je odrastao.
Čak i čovek na koga se ugledao, u kojem je video starijeg
brata.
„Šta misliš, koliko je ozbiljna situacija s Ronanom?“
Promenila sam temu, pokazavši bradom ka vratima sobe kojoj
smo se približavale. „Šta kaže Grant? Da li je ovo...?“
Kraj.
Kejti je odmahnula glavom, smotavši donju usnu u usta.
„Znaš kakvi su doktori. Nikad ne kažu ništa konkretno.“
Stvarno sam znala doktore. I bila je apsolutno u pravu.
Nakon što sam podelila kafe, sendviče i perece, za šta su mi
Kejti i Lori bile zahvalne, povukla sam za rukav Čejsa koji jedva
da je bio pri svesti. „Malo ćeš odspavati. I to odmah.“
„Čekam Granta“, rekao je ledenim glasom, ali nedostajalo je
onog ugriza što je obično pratio taj njegov ton.
„Ne, kad Grant dođe, ja ću porazgovarati s njim. Ako se desi
nešto važno, probudiću te. Moraš da se odmoriš.“
Otresao se mog dodira, ali uhvatila sam ga za lakat i jako
cimnula. Pogled mu je kliznuo ka meni. Ne znam šta je to video
u mojim očima, ali shvatio je da neću odstupiti. Nevoljno je
ustao. Odvela sam ga do susedne sobe. Primetila sam da je
prazna kad smo se Kejti i ja vraćale s kafom i sendvičima.
Rastresla sam jastuk. Stajao je iza mene i gledao me. Kad je
legao, oklevala sam tren, a onda sam ga, svesna da je pijan od
iscrpljenosti, pokrila grubim ćebetom. I on je meni pomogao kad
sam se napila u Hemptonu. Brinuo je o meni i nije prigovarao.
Silom sam se naterala da pođem iz sobe, ali Čejs me je
uhvatio za zglob. Od naboja koji mi je preneo njegov dodir
naježile su mi se dlačice na temenu. Stomak mi je potonuo. Bilo
je gotovo monumentalno. Presudno, čak. Kako se pogled
njegovih srebrnastih očiju nalik listu leda sreo s mojim običnim
smeđim očima. Usne su mu se pomerile. Pogled mi je pao da ih
ispratim, previše uznemirena da bih dešifrovala njegove reči. U
stvari, samo jednu reč. Onu koju sam sanjala da ću čuti u
mesecima pre našeg raskida.
„Ostani.“
„U sobi, ili.,.?“ U tvom životu? Nisam mogla da dišem.
Morala sam, ali bilo je to teško uraditi kad sam sve svoje nade
trenutno polagala u njegov odgovor.
„U bolnici. Da mogu da te nađem.“
Izgledao je delirijumski iscrpljeno s crnim kolutovima oko
očiju. Koža mu je visila s jagodica kao da je smršao preko noći.
Uvek sam se pitala kako znaš da nekoga voliš. Dobila sam
odgovor kad me je pogledao. Znala sam u tom trenutku bez
tračka sumnje da volim Čejsa.
„Ostaću.“ Stavila sam ruku preko njegove.
Oči su mu bile napola zatvorene, jabučica mu je poskakivala
kao da se muči s gutanjem. Usne su mu bile suve i želela sam da
ih pritisnem svojima. Lude, lude misli.
„Pitala si me da li sam preboleo Amber“, graknuo je, kapci su
mu kliznuli. Zatvorio je oči. „Mislim da je nikad nisam voleo.
Barem ne stvarno. Ne onako kako bih mogao da volim tebe.“
Dum. Dum. Dum. Srce mi je predvodilo pobunu u grudima.
„Nisam te prevario, ali želeo sam. Voleo bih da sam mogao
to da uradim, Med. Jer bila si tu i bila si stvarna, i ako foliranje s
Amber, koju čak nisam ni voleo, boli kao hiljadu furija, ti bi
imala potencijala da mi razneseš život u paramparčad. Bila si
moja slabost. Bio sam tako...“
 Tako? Zadržala sam dah, čekajući da nastavi. Ali nije to
uradio. Disanje mu je postalo dublje, dok se nije zavilo u tiho,
meko, suvo hrkanje. Stavila sam ruku preko srca da ne bi
eksplodiralo.
Zažmurila sam, nateravši se da prekinem ono što sam radila.
Da romantizujem ono što smo bili. Da zaboravljam kako sam ga
prezirala. Čula sam Lejlu kako mi se ruga što se vraćam
obrascima stare Svete Medi. Što druge stavljam ispred sebe.
Blesak Mog Momka Čejsa sevnuo mi je na ekranu zatvorenih
očnih kapaka kao neki stari film.
Naginje kukove ka mojima, njegov dah s mirisom viskija
miluje mi vrat na zabavi. „Hajde da odemo odavde. Oko nas su
sve neki luzeri, ti si jedina osoba koju mogu da podnesem, što je
čudno.“
„Zašto je to čudno?“, prošaputala sam stisnutog glasa.
„Jer ono što želim da ti uradim nema nikakve veze s
podnošenjem. “
Otvorila sam oči. I ponovo ih zatvorila.
Čejs mi je okrenut leđima, gleda Menhetn s visokog prozora.
„Ti si kurjak“, prostenjala sam. Leđa su mu široka, tako
isprepletena mišićima da moram da se podsetim da je smrtnik
poput mene.
„Ti si Mesec.“ Nasmešio se, zabacivši glavu da pogleda belu
kuglu nalik kristalu. „Izluđuješ me.“
Otvorila sam oči, osećajući kako me suze peku u nosu, guše u
grlu. Ponovo sam zatvorila oči.
Čejs i ja ležimo u travi, zurimo u njujorško nebo bez zvezda.
„Želim da odem negde. Negde gde se vide zvezde noću.
Negde gde je čisto“, rekla sam.
Čula sam kako se Čejs smeši u odgovoru. „Čudno da si to
pomenula. Kupio sam teleskop pre neki dan upravo zbog toga.
Ne vide se zvezde i to me nervira. Ali ne želim da se odreknem
gradskog života. “
Bilo je tipično za Čejsa da aspekt života koji mu se ne sviđa
prilagodi svojoj volji. A tipično za Medi bilo je da odustane i da
počne sve iz početka.
Još jedna suza kliznula je niz obraz. Nisam mogla da je
sprečim.
Čejs i ja smo u krevetu, Dejzi je kraj naših nogu.
„Da li si nekad imala osećaj da se menjaš?“, upitao je.
„Stalno to osećam “, odgovorila sam. „Neprestano se
menjamo. Samo to ne primećujemo jer smo u pokretu.“
„Ne želim da se menjam. “
„Mislim da nemaš izbora“, rekla sam nežno. „Ako se ne
menjaš, ne živiš. “
„Možda ne želim da živim. “
„I te kako želiš, znaš to. “
Ustao je iz kreveta i počeo da se oblači.
Oči su mi se opet otvorile. Govorio je o nama. Ja sam ga
menjala.
Čejs i ja na rolerkosteru. Koni Ajland. Nije to bio romantični
izlet. Nagovorila sam ga da pođe sa mnom jer su mi se jele
ušećerene jabuke.
„Ne plašiš se valjda?“ Nacerio se. Mi smo skroz napred, u
prvim kolima. Dižu se bolno sporo, centimetar po centimetar.
„Još malo. Blizu smo. “ Kola se tresu. Moje srce takođe.
Spustila sam pogled da ga uhvatim za ruku, ali stegao je prste u
krilu. Zatvorio ih za mene kao da ne zna da želim da ih otvori. „I
ništa. “
Otvorila sam oči po četvrti put, mahnito. Setila sam se šta je
usledilo.
Oboje smo pali.
 ♦♦♦
Sledećih nekoliko sati provela sam pokušavajući da izvučem iz
Granta što više informacija. Svitalo je kad je Grant rekao da bi
trebalo da odemo kući da se odmorimo i pregrupišemo. Poslala
sam Svenu poruku da ću raditi od kuće i otišla da vidim kako je
Čejs. Sedeo je na bolničkom krevetu i mrštio se na telefon.
Spavao je skoro sedam sati.
Izgledao je slasno. Kosa mu je razbarušena, oči zdravo
svetlucaju. Kao da je povratio ono što je sinoć izgubio. Boja mu
se vratila u lice.
„Rekla si da ćeš me probuditi.“ Glas mu je pukao, što je i
njega iznenadilo.
Ušla sam u sobu i sela na ivicu kreveta pored njega. „Ukoliko
bude važnih vesti“, složila sam se. „Održala sam obećanje.“
„Kako je tata?“
„Bolje mu je. Stabilizovalo mu se stanje.“
„Šta je Grant rekao?“
„Rekao je da će se Ronan najverovatnije izvući iz ovoga.“
„Jebote. U redu. Znači, ništa novo.“
Nakrivila sam glavu, pogledavši ga kao da pitam: Stvarno?
Uhvatio me je za ruku i stavio je u svoje krilo. Još jedan talas
struje prošao je mnome. Kao kola kad se sunovrate na
rolerkosteru. „Častim doručak.“
„Hvala, nisam gladna.“ Nisam htela da i dalje budemo
nasamo. Znala sam da naginjem ka onom sunovratu na toboganu
posle koga ne bih mogla ponovo da mu okrenem leđa. Ne smem
da se zaljubim u muškarca koji je obećao da mi nikad neće dati
sve što želim od života: bračnog druga, venčanje, decu. Ljubav.
„Retko kad je tu reč samo o hrani“, rekao je. „Već o utehi.
Seksu. O osveti, požudi, besu. Ali gotovo nikad o gladi.“
Umorno sam se nasmešila na njegovo zapažanje. Čuli smo
škripav zvuk iz Ronanove sobe. Oboma nam je pogled poleteo
ka Kejtinom poviku. Ona nije od onih koji prave scenu bez
razloga. Čejs je skočio s kreveta. Pratila sam ga. Amber i
Džulijan su stajali u hodniku. Kejti je bila zadihana, grudi su joj
se uzbuđeno dizale i spuštale. Obraz išaran crvenim tragom
kandži, kao da je u jadu pokušala da zguli sebi kožu.
„Odakle ti samo toliko drskosti?! Ne mogu da verujem,
Džulijane. To je prevršilo svaku meru, čak i kad si ti u pitanju.“
„Uradio sam ono čega se svi ovde plaše.“ Džulijan je zvučao
očajnički, stiskao je prejako Amberinu ruku. Ova se otresla
njegovog dodira onog trena kad je videla Čejsa i mene. Lice joj
se izdužilo pošto je shvatila da se držimo za ruke. Nisam čak ni
bila svesna toga.
„Šta se dešava?“ Čejs je pustio moju ruku i stao između Kejti
i Džulijana. Kejti se nagnula, otrgla dokumenta koja je Džulijan
držao i zamahala njima Čejsu pod nosom.
„Hteo je da tata potpiše pravno obavezujući ugovor kojim
njega imenuje za direktora Blek&Co. zbog hitnosti situacije.
Pokušao je da se uvuče u sobu kad je mama otišla da uzme
tatine stvari. Ja sam izašla da obavim nekoliko telefonskih
poziva.“
„Pre nego što ti se gaćice uvrnu...“, Džulijan se okrenuo
prema Čejsu. Loša ideja. Čejs ga je bez oklevanja tresnuo.
Džulijan se zateturao i udario u zid. Držao se za nos obema
rukama, hvatajući dah. „Kretenu!“
Čejs je uzeo papire iz Kejtine ruke i pocepao ih na komadiće.
Padali su pred njegove noge kao konfete. Amber je zurila u
njega raširenih očiju pažljivo oivičenih šminkom i suzama.
Džulijan se sroljao niz zid i dalje držeći nos. Krv mu je
kapala između prstiju na košulju i pod. „Osećaš se ugroženo,
rođače?“, prosiktao je.
 Prvi put sam čula da se Džulijan Čejsu obraća sa „rođače“ a
ne sa „brate“. Imala sam osećaj da se to odavno spremalo. Zurila
sam u Džulijana, po mom mišljenju savršenog,
jednodimenzionalnog šekspirovskog negativca, ali morala sam
da se podsetim da i on ima tešku životnu priču. Da nije lako
živeti u senci rođaka koji je deceniju mlađi, uspešan, zgodan i
rođen u porodici američkog plemstva.
Čejsa su videli kao talentovanijeg, sposobnijeg, kao čoveka s
većim autoritetom. I što je možda najgore od svega, Čejs je,
barem spolja, bio neuznemiren činjenicom da mu je Džulijan
oteo verenicu.
Čejs je krenuo ka njemu s ledenim osmehom. „Probaj još
jednom da petljaš s upravnim odborom Blek&Co., Džulijane.
Izazivam te, samo probaj, jebote. A ti...“, okrenuo se ka Amber,
koja se povukla za korak, stiskajući dijamantsku ogrlicu noktima
od sedam centimetara, „drži ga podalje od mene ako ne želiš da
postaneš udovica.“
Rekavši to, uzeo me je za ruku i stuštio se hodnikom.
Zamlatarala sam rukama, pokušavajući da držim korak s njim.
„Kuda idemo?“
„U moj stan.“
„Tvoj stan... Čejse, ne.“
„Da.“
„Zašto?“
Stao je i oštro se okrenuo ka meni. „Zato“, zaškrgutao je
zubima.
„Zato?“, podigla sam obrvu.
„Što ne mogu da spavam.“ Izgovorio je te reči ljutito.
„A mogu kad si ti tu.“ Ostale reči skotrljale su se nevoljno iz
njegovih usta. „Ne znam kako to da objasnim, niti želim. Možeš
li me počastvovati svojim prisustvom kako bih mogao malo da
nadoknadim to što danima nisam spavao.“
Oblizala sam usne, zureći u njega.
„Neću pokušavati da spavam s tobom.“ Podigao je ruku.
„Časna izviđačka reč.“
„Poslednji put ti kažem... Nisi valjda bio izviđač?“
„Bio sam“, odsekao je. „Godinu dana. Užasan period. I do
dana današnjeg zloupotrebljavam tamo stečena znanja o
vezivanju čvorova.“
Prigušila sam nešto između stenjanja i kikota. „U redu.“
Ponovo me je uzeo za ruku i nastavio da traži taksi napolju.
Nisam mogla da se setim kad smo se ovoliko dugo držali za
ruke. Đavo nije morao da me odvuče u pakao.
Pošla sam s njim drage volje.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE
Čejs

Još četiri sata spavanja i jedno tuširanje kasnije i osećao sam se

kao čovek, a ne kao vreća kostiju, besa i neiskorišćenih
mogućnosti.
Kad sam pogledao ima li propuštenih poziva od Granta, Kejti
i mame i nakon što sam dobio poruku da je tata i dalje u
stabilnom stanju, obukao sam crno odelo (zašto postoje druge
boje nije mi bilo jasno; crno odgovara svakoj prilici; jedini
izuzetak predstavljala je siva trenerka jer se praktično smatrala
donjim vešom za muškarce). Izašao sam iz glavne spavaće sobe
i sišao niz tri mermerna stepenika u dnevnu sobu. Crni, elegantni
luster spuštao se s plafona i obasjavao crni kožni kauč i fotelje u
sobi. Tri zida na kojima nije bilo prozora od tavanice do poda
bili su goli i od sirovog betona. Sve u mom stanu bilo je mračno
i opasno. Stan pažljivo dizajniran u estetici modernog kretena.
U mraku i tami sedela je žena koja je nosila žutu haljinu od
sinoć s printom kornetića sladoleda, namrštena od
usredsređenosti pred blokom za crtanje. Jezik joj je virio
postrance iz usta – znak da je u dubokoj koncentraciji.
Zakopčavao sam košulju i gledao je, ne odajući svoje prisustvo.
Bilo je nečeg perverzno predatorskog u tome što sam je gledao a
da me ona ne vidi. Um mi je lutao mestima na koja nije trebalo
da ide. Ka zadovoljstvima kojih sam se odrekao otkako mi se
otac razboleo.
Njen telefon je počeo da zvoni. U melodiji „Greek Tragedy“
Vombatsa. Te male uvrnutosti činile su Med tako vrhunski
jebozovnom. Nije bila hipster iako se tako oblačila. Nije bila ni
elitista, ali umela je na ravnoj nozi da razgovara sa svakim na
svetu, od prosjaka do kralja. Nije pripadala višoj klasi. Nije
pripadala nižoj klasi. Bila je klasa za sebe. Potpuno jedinstvena,
seksi vrsta. Moram da je izbacim iz sistema. Moram ponovo da
je kresnem.
Poskočila je od iznenađenja pre nego što je prevukla prstom
preko ekrana i stavila bežične slušalice u uši. Očigledno nisu
bile napunjene jer se Itanov kastrirani glas proneo mojom
dnevnom sobom.
„Samo sam hteo da vidim kako si. Jesi li se vratila kući?“,
upitao je. Pogledala je oko sebe. Možda jesam, a možda i nisam
stajao iza dva metra visoke statue. Uplakani anđeo s cigarom
među prstima, glave izdignute nad šankom. Impulsivna
kupovina nakon povratka iz Južne Amerike kad sam zatekao
trudnu bivšu verenicu u ljubavnoj vezi s mojim bratom od tetke.
Potreba da ispljunem mnogo novca na nešto besmisleno bila je
nesavladiva. Kao da sam hteo da kažem: „Pa šta? I dalje mogu
da spiskam petsto hiljada na sranje kojim većina ljudi ne bi
obrisala dupe.“
„Provela sam noć u bolnici, a jutros smo se vratili u Čejsov
stan“, rekla je, izvinjavajući se. „Htela sam da se uverim da je
dobro.“
Još jedna osobina koju sam poštovao kod Medison Goldblum
– nije svaljivala krivicu na druge. Ja sam je naterao da dođe
ovamo. Ali nije to pomenula Itanu.
„O“, rekao je. Vrlo elokventno. Ozbiljno, kako je mogla da se
viđa s tim momkom?
„Ronan je dobro, usput da kažem.“ Stisnula je usne.
„Naravno, baš sam to hteo da te pitam“, rekao je. Potom
pauza. Ne, nije. Nije bio zabrinut za mog oca. „Da li se dogodilo
nešto između tebe i Čejsa?“
„Ne, nije, naravno.“ Uzdahnula je.
Tišina se razvukla sobom. Njih dvoje imali su seksualnu
napetost tampona i fleke od kečapa. Nije mi bilo jasno kako ona
to ne vidi. Medison je bila vatra, a Itan... šta je on bio, koji
đavo?! Nije bio voda. Ni zemlja. Bio je senka. Nusproizvod
nečeg drugog.
„Hoćeš da se vidimo večeras? Baš smo se spremali...“
Dođavola i prokleto ne! Izašao sam iz zaklona statue i
nakašljao se. „Žao mi je, Itane. Večeras nam ne odgovara.“
Zavrnuo sam rukave, nonšalantno prilazeći Med. Obećao sam da
je neću kresnuti; ali nisam rekao da neću sprečiti druge da to
urade. Spustio sam čedan poljubac na njeno čelo. Obrisala ga je
namršteno. U očima su joj titrali užas i ljutnja. Izdržao sam taj
pogled. „Vidiš, Medison će biti sa mnom večeras.“
„Čejse!“, odsekla je. „Izvini zbog ovoga, Itane. Volela bih…“
„Da imam vezu s muškarcem koji mi se zaista sviđa i za
kojeg sam iskreno zainteresovana“, dovršio sam s osmehom.
„Znam, Med. Tada bi sve bilo mnogo lakše.“
„Od tebe nema goreg.“ Zamahnula je rukom da me otera, ali
čuo joj se osmeh u glasu. Sijala je. Misija obavljena.
„Htela si da kažeš ’tvrđeg’“, ubacio sam se. „I hvala na
komplimentu.“
„Ti si noćna mora.“ Nasmejala se.
„Ali od one seksi vrste, zar ne? U kojoj se budiš s očvrslim
bradavicama i uništenim gaćicama?“ Ohrabrivao sam je.
Pocrvenela je.
„Ostaviću te da se izboriš s tim, Medi“, rekao je Itan hladno,
prekinuvši vezu pre nego što je stigla da spase razgovor.
Med je ustala i zamlatarala telefonom. „Prestani da me
sabotiraš!“ Pravila se da će me pljusnuti po grudima.
 Uhvatio sam je za ruku i ugrizao je razigrano za vrh prsta.
„Ako te ja ne dobijam, onda niko drugi neće u ovoj lažnoj
veridbi.“
„Mi nismo u vezi!“ Zabacila je glavu i zarežala. „Ne mogu da
verujem da sam se toliko trudila da te zadržim dok smo bili
zajedno, samo da bih sad otkrila da me ne ostavljaš na miru!“
„Svega još nekoliko nedelja“, našalio sam se.
„Prestani to da govoriš! Imaj poštovanja prema svom ocu.
Mogao bi da živi mesecima. Čak godinama.“
„Ne, neće.“
„Čejse.“
„Med.“
Stala je i počešala se po čelu. „Zašto me zoveš Med? A ne
Meds? Medi? Medison? Ili bilo kojim drugim nadimkom?“
Znao sam odgovor. Znao sam ga već neko vreme. Ali kad bih
to podelio s njom, bilo bi kao da prelazim granicu, posebno u
ovoj situaciji u kojoj sam podozrevao da sam sinoć razvezao
jezik pre nego što sam se obeznanio na bolničkom krevetu.
Oborio sam pogled, ali sam video venčanicu koju je crtala i
potom podigao pogled. „Talentovana si“, rekao sam, menjajući
temu.
„I to je za tebe iznenađenje?“
„Ne.“ Da. „Linije su ti čiste. Elegantne. Nisam to očekivao.“
„Umem da budem elegantna. Svesno sam odabrala
ekscentrično modno izražavanje, taj uvrnuti, osobenjački,
naizgled neskladni stil odevanja.“
„Zašto?“
„Jer je to moja ličnost u tekstilnoj formi.“
„Imaš bipolarni poremećaj?“, upitao sam ravnim glasom.
„To je uvredljivo.“ Odglumila je gađenje. Bili smo dobri
zajedno i ona je to znala. I ja sam to znao, i zato je bilo izuzetno
glupo od mene što sam je i dalje proganjao. Pogledala je skicu i
namrštila se. „Mislim da se neće svideti ljudima. To jest Svenu,
da budem konkretnija.“
„Zašto?“
„Previše detalja.“ Pokazala je rukave, kragnu i til na crtežu.
„Obično je venčanica iz snova jednostavnija. Čiste linije,
minimum detalja, bez isticanja karaktera. Naglasak je na kroju i
perfektnom uklapanju. Plus, sve Krokijeve svadbene haljine su
labud-bele. Ova nije.“
„A kakva je?“
„Krem.“ Ugrizla je donju usnu. Digao sam pogled sa skice i
video da zamišljeno zuri. Odmahnula je rukom. „Ma, sve je u
redu. U najgorem slučaju, izbaciću neke detalje.“
„Ne“, rekao sam. „Nećeš. Savršena je. To si ti. Ništa ne
menjaj.“
Progutala je knedlu. Pogled mi je pao na nežne linije njenog
vrata. Hteo sam da ga poljubim.
„U redu“, prošaputala je. „Hvala.“
„Jesi li stigla malo da odspavaš?“
„Da, malo.“
„Hoćeš da se istuširaš? Mogu da te odbacim kući?“
„Dobro sam.“
„U redu, hajde da se bacimo na posao. Možemo da
iskoristimo barem deo dana.“
Uzeo sam ključeve. Znao sam da će me pratiti. Nikad nije
propuštala priliku da prekine komunikaciju sa mnom. Ali po
prvi put nije mi bilo svejedno.
Mislim, naravno da mi nije bilo svejedno.
Kad je reč o mom ocu.
Blek&Co.
Ali nikad kad je reč o ženi. Neujednačen klepet u grudima
bio je upozoravajući znak. Moje srce je testiralo sebe. Tap, tap,
tap. Da li uopšte radi?
Zaškrgutao sam zubima i pozvao lift, ne gledajući iza sebe da
vidim da li je tu.

♦♦♦
Tri dana kasnije, tata je bio dovoljno dobro da napusti bolnicu.
Otišao sam po njega dok je mama spremala kuću. Vozio sam
ukrug, davao joj vremena, a njemu to nije smetalo, iako mu je
vreme bilo dragoceno. Palo mi je na pamet da otkako se
razboleo nismo pošteno popričali ni o čemu drugom osim o
poslu. Posao je bezbedna tema. Verovatno nije ni znao da je
Džulijan dolazio u bolnicu s ugovorom. Tata nije bio budan kad
se to dogodilo. Grant me je posavetovao da ga ne opterećujem
stvarima koje bi mu mogle dići pritisak. Nije mi bilo u agendi da
ga zamaram Džulijanovim sranjima.
Kružili smo istom ulicom, prošli pored istog kafea i grozda
studenata koji su ćaskali, čekali na istom semaforu. Kad ste u
jadu i bedi, depresivna je tuđa radost. Čini se kao da vam je
naturaju.
„Voleo bih da mogu da odem iz grada“, promrljao je tata,
gledajući kroz prozor. „Prljav je leti kad nema kiše i snega da ga
operu. Je l’ se i tebi čini da je prljav?“
Baš kad je to rekao, dim je pokuljao iz tri različita šahta, a
neki pijani momak iz bratstva s koledža zavrljačio je limenku
piva preko ulice na drugara, smejući se.
„Možemo da odemo, ako bi ti to prijalo“, rekao sam, jače
stegnuvši volan. Nisam želeo da ostavim bez nadzora posao sa
Džulijanom koji njuška po kancelarijama uprave. Nisam želeo
da ostavim Medison da udobno padne u ruke onom mediokritetu
Itanu. I glupo bi bilo da se zove Medison Gudman. Nisam
mogao dopustiti da joj se to desi. Ali očeve želje imale su
prednost.
„Džulijan je predložio da odemo u kuću na Lejk Džordžu za
vikend. Čak ju je i spremio za nas“, dodao je tata.
Džulijan bi te udavio u jezeru ako bi time nasledio poslove,
bio sam u iskušenju da odgovorim. Nasmešio sam se. „Stvarno?
Odlična ideja.“
„Naravno, možeš da povedeš Medison. Mislim da bi joj se
tamo svidelo. Mnogo toga može da se radi. Idealno za boravak u
prirodi. Šta si ono rekao, odakle je ona?“
„Iz Pensilvanije“, odgovorio sam. „Iz okoline Filadelfije.“
„Ima li braće i sestara?“
„Ne, majka joj je imala...“ Zaustavio sam se.
Tata je završio umesto mene. „Rak dojke?“
„Da.“ Koji sam ja idiot. Moram da promenim temu
razgovora. „Njeni su imali cvećaru. U stvari, njen otac se i dalje
bavi time.“
„Jesu li bliski?“, upitao je tata.
„Da, odlazi da ga vidi svaka dva meseca. Idu zajedno na
odmor svake godine.“
„Mnogo toga znaš o njoj, zar ne?“ Pogledao me je, smešeći
se. I to je bilo tačno. Ne sećam se da sam slušao ono što je
pričala – barem ne svesno – ali zapamtio sam sve što mi je rekla
o sebi. Što nije bilo mnogo, jer nisam ohrabrivao razgovore u
našoj vezi. Ali sad je goruće pitanje bilo da li će Med poći na još
jedan vikend sa mnom van grada. Ne bih rekao.
Ocu je telefon zazujao u džepu. Javio se i prebacio
sagovornika na zvučnik. „Džuls“, rekao je razneženim glasom.
Sigurno nije znao za ugovor. „Kako je Klemi?“
„Ha? O, da. Dobro je.“ Tata mu je verovatno sabotirao pravi
razlog poziva. Pitao sam se da li je Slinavčica uopšte pala na
pamet Džulijanu. „Hej, vidi, Amb je popričala s momcima iz
firme za održavanje. Kuća na Lejk Džordžu je spremna i
sređena. Da dođem po tebe i Lori, recimo, u petak ujutru?“
Odvešće roditelje na vikend bez Kejti i mene, a tata je na
korak od smrti i treba mu zdravstvena nega. Dođavola, ne.
Namirisao sam njegov plan na kilometar. Džulijan je hteo da
odobrovolji oca pre nego što mu servira pitanje rukovođenja
kompanijom. Tamo gde u tome sestra i ja ne možemo da ga
sprečimo.
„Dobro zvuči“, rekao je tata. „Da li si razgovarao s Kejti?“
„Ne, mislim da za vikend volontira u Sent Džudu“, rekao je
Džulijan. U pozadini se čulo kako prelistava papire. Verovatno
još sranja koje je hteo da moj otac potpiše. „Znaš kakva je Kejti.
Uvek spremna na dobra dela.“
„Probaj s nekim drugim izgovorom. Kejti obično ide na
dobrotvorni rad na kraju meseca“, ubacio sam se u razgovor.
Nastupila je pauza s druge strane veze. Onda se pribrao.
„Čejse, nisam znao da si tu.“
„Pa, otac mi je.“
„Biološki“, Džulijan se dobroćudno nasmejao. „Mada se vas
dvojica mnogo razlikujete.“
„Šta si ono rekao?“, upitao sam, poslednji put zaokrenuvši na
drugu stranu ulice pre no što se uputim ka zgradi u kojoj su
stanovali moji roditelji. „Da li bih voleo da pođem s vama na
ranč? Naravno da bih voleo. Lepo od tebe što si to ponudio,
Džulijane.“
Usledila je pauza, pa zatim: „Povedi Medi. Amber umire od
želje da vidi vaše vereničke fotografije.“
„Hoću.“ Da li ću? Poslednji put kad sam proverio, Medison
je bila spremna sve da uradi da me izbegne. Nije odgovarala na
moje pozive i poruke. U tom trenutku, jedino što ju je
sprečavalo da mi izdejstvuje zabranu prilaska bila je činjenica da
radimo u istoj zgradi. Ipak, nisam mogao da ne odem tamo.
Medi mora za to da ima razumevanja.
„Sjajno, radujem se tome“, Džulijanov glas bio je previše
opušten. Previše ravnodušan.
A ja sam bio previše besan da bih shvatio da je to klopka.
Previše pomaman da bih znao u šta se svojevoljno upuštam.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Medi

25. septembar 2008.

Draga Medi,
Pronašla sam danas cigarete u tvom rancu. Opet.
Posvađale smo se. To nije lepo. Rekla si da je greška. Biće
greška ako nastaviš to da radiš. Sigurno imaš dobar razlog
što grešku ponavljaš.
Bez obzira na to da li to radiš iz revolta, pobune,
nemara ili si prosto postala zavisnih.
To je kao „leš cvet“ koji smrdi na trulo meso, ne pukom
slučajnošću, već zato što je redak i ranjiv.
Za svaku odluku postoji razlog. Razmisli o tome.
Voli te,
Mama

♦♦♦
Ovog puta nisam lagala sebe.
Nisam se opirala niti sam poricala. Imalo je ime. Mama je to
lepo rekla u onom pismu od pre mnogo godina kad sam s
petnaest godina počela da pušim. Bila je to zavisnost.
Kad sam videla Čejsovo ime na ekranu telefona, javila sam se
posle prvog zvona. Krenuo je da me ubeđuje da pođem s njim na
imanje, prekinula sam arsenal argumenata i odmah prihvatila
njegov poziv. Fizička potreba da budem uz njega, da mu
pomognem, gotovo me je paralizovala. Znala sam sa sigurnošću
koja mi je penila u venama da to nije bilo zbog Svete Medi.
Već zbog toga što mi je stalo do Čejsa i što nisam želela da
vidim kako pada.
Lejla će se oduševiti kad sazna da se i dalje igram s đavolom.
Ali pošto sam upoznala Džulijana i Amber, osećala sam obavezu
da pomognem Čejsu. Osim toga, laž koju smo servirali
njegovima bila je tako velika da se preteći nadnosila nad svime,
uključujući i moju savest. Bila je to ogromna grudva snega koja
se kotrljala nizbrdo i postajala sve veća. Gutala je sve pred
sobom, predmete i osećanja, i odnosila žrtve – Itana, Kejti,
Klementinu – dok se spuštala niz beskrajnu planinu neiskrenosti,
nepoštenja i lažljivosti. Iako sam znala da će naleteti na neku
prepreku i raspasti se, nisam mogla da je zaustavim. Priznanje
više nije bilo opcija. S tim će Čejs morati da se pozabavi kad
ostane bez Ronana.
Stigli smo na imanje na Lejk Džordžu u petak predveče.
Kameno zdanje iz devetnaestog veka zauzelo je dobar komad
zemlje na velikom imanju Blekovih. Čitav drugi sprat prštao je
od zelenih balkona s dvostrukim vratima. Bršljan i puzavice
uvijali su se oko zgrade, jezero u pozadini davalo je imanju
čaroban izgled. Sunce je lenjo tonulo na horizontu, nebo je bilo
uzburkano mnogobrojnim nijansama zlatne i ružičaste.
Mora da sam glasno uzdahnula kad mi je Čejs pomogao s
koferima jer mi je s osmehom dobacio pogled preko ramena:
„Tatino omiljeno mesto. Hempton je mamino igralište.“
„A koje je tvoje?“, upitala sam, ne shvatajući moguće aluzije
i insinuacije.
Stao je i prostrelio me mrkim, naelektrisanim pogledom.
„Ti.“
Spustio je moje torbe. Na trenutak sam pomislila da će me
zgrabiti i poljubiti. Želela sam da to uradi. Mnogo. Ali samo je
odmahnuo glavom, odbacujući ono što je pomislio.
„Ne daj da te zavedem“, zarežao je.
„Dobro.“ Nastavili smo da hodamo. „A zašto?“
„Jer kad te jednom budem ponovo imao, biće mi nemoguće
da te pustim da odeš. Da te ostavim na miru. Da poštujem tvoje
odluke.“
Stavio je moju torbe preko kofera i uzeo me za ruku. Šarada
se vratila u punom sjaju.
Stigli smo do predvorja. Glasovi su dolazili iz trpezarije.
Smeh, razgovor, šaputanje. Zveckanje pribora za jelo, vinskih
čaša. Namrštili smo se jedno na drugo.
„Džulijan“, odsekao je Čejs, vilica mu se stegla. „Mora da je
svima rekao da ćemo zakasniti i da počnu s večerom bez nas.
Kreten.“
„Vreme je da mu pokažeš gde mu je mesto.“
Smrknuto me je pogledao:
„Popuštam mu zbog roditelja i sestre, a Klementina ne treba
da prođe kroz ono što bih mu rado spremio.“
Ostavili smo prtljag u predsoblju i krenuli u trpezariju.
Dugačak sto bio je potpuno prekriven poslužavnicima i jelima.
Sveže kiflice, oznojeni bokali domaćeg ledenog čaja, boce vina,
sve je bilo raštrkano po besprekorno belom stolnjaku. Miris
dimljenog mesa i povrća doplovio je do nas. Pošla mi je voda na
usta.
„Bože, ispričaj nam to još jednom. Ne mogu da verujem da je
Klemi to rekla!“, zacvrkutala je Lori.
„Poeni od onog trenutka kad je ušla“, Amberin ton bio je
mek, puterast, drugačiji. „Kad je videla prazan akvarijum.“
„U redu, u redu. Ispričaću vam to još jednom.“ Čula sam
kako se Itan smeje.
 Hej, hej! Čekaj malo. Itan?
Nisam imala tu privilegiju da se okrenem i pobegnem glavom
bez obzira. Već sam ušla u trpezariju kad sam ga registrovala.
Čejs je bio korak ispred mene, štitio me je svojim širokim
telom, moja ruka i dalje u njegovoj. Osećala sam kako se pod
razmekšava ispod mojih sandala, kao da će otvoriti svoje čeljusti
i progutati me celu. Moj pogled se sreo s Itanovim s druge strane
stola. Zmije su plesale u dnu mog stomaka, zaranjale otrovne
očnjake u moju unutrašnjost.
Bio je tu, u sendviču između Klementine i Amber, prinosio
čašu vina usnama. Imao je papi dogpals kravatu.
Uzvratio mi je pogledom.
Izgledao je ljutito.
Pročešljala sam memoriju, pokušavajući da se setim naše
poslednje razgovore. Pričali smo telefonom ove nedelje, ali
nismo planirali da se vidimo. Stvari su dosegle tačku sunovrata i
mislila sam da smo se oboje pomirili s tim. Itan je rekao da je
negde pozvan za vikend. Ja sam rekla da takođe imam planove.
Oboje smo bili šturi na rečima. Sad znam i zašto.
Itan je sve vreme bio na marginama moje priče. Sporedni lik
kojem bih pobegla kad god bih odgurnula Čejsa. Trudila sam se
da mu udovoljim, da mu budem na usluzi, da ga volim. Davala
sam mu lažnu nadu. U pokušaju da mu ne povredim osećanja.
Uradila sam mu nešto okrutno. Sveta Medi, sad sam shvatila,
imala je mračnu stranu.
Polagan osmeh koji se raširio Itanovim licem rekao mi je da
nije uhvaćen spuštenog garda poput mene. Znao je. Bila je to
nameštaljka. Moje pokajanje prešlo je u bes. Ispravila sam
kičmu, nokti su mi se zaboli u kožu.
„E pa, ovo je baš čudno. Zar nisi rekla da se poznajete?“,
zviznuo je Džulijan i otpio ledeni čaj. Glas mu je bio promukao
od uzbuđenja. Zaparao mi je kožu. „Doktor Gudman je
Klementinin pedijatar. Mislili smo da bi bilo lepo da ga
pozovemo ovamo za vikend“, istakao je kad mu je Čejs dobacio
„šta se kog đavola dešava“ pogled.
„Nimalo nije čudno. Kao što sam rekla ranije, poznajem Itana
i uživam u njegovom društvu. Mi smo prijatelji.“ Nasmešila sam
se, nagnuvši se da poljubim Ronana u bledi obraz. Lori i Kejti su
ustale i zagrlile me. Zaobišla sam Amber i Džulijana koji su
sedeli, zadovoljivši se time da ih potapšem po ramenu. Poljubila
sam Klementinu i onda pritisla poljubac na Itanov obraz.
„Kakvo prijatno iznenađenje“, prošaputao je kad su mu moje
usne očešale izbrijanu kožu. Glas mu je bio suv kao papir.
„Itane...“, prošaputala sam. „Zašto?“
„Sedi, Medison.“ Čejs je stao preko puta Itana, od njegovog
smrtonosnog pogleda Itan se lecnuo. Prišla sam mu, osećajući
kako su mi ramena pala. Izvukao je stolicu za mene. Počesmo da
punimo tanjire hranom. Itan je ponovo ispričao kako je
Klementina ispustila sašimi u prazan akvarijum u njegovoj
ordinaciji prilikom poslednje posete, što je pokrenulo potoke
smeha za stolom.
Ukočeno sam ubacivala u usta jednu za drugom punu
viljušku hrane. Ništa nije imalo ukus. Nisam znala da li više
strepim od razgovora s Itanom ili što će se otkriti da Čejs i ja
nismo zajedno. Čejs je spustio ruku između nas i stegao moju
ruku ispod stola. Atomske struje proletele su mi kičmom.
„Mogu li nakratko da se vratim na ono što ste rekli?“,
Džulijan se počešao po bradi, smeškajući se dobroćudno. „Nešto
mi nije jasno. Medi je rekla da ste prijatelji, doktore Gudmane.
A Klemi vas je videla na klinici pre par nedelja kao se grlite
dugo i jako – kao na filmu – mislim da je baš tako rekla. Je l’
tako, Klemi?“ Okrenuo se prvo ka ćerki, a onda ka meni. „Pa,
šta je onda istina? Jeste li prijatelji ili nešto više?“
Klementina je oborila pogled, pocrvenevši.
„Kao što sam rekla“, zaškrgutala sam zubima, ne dajući
priliku Itanu da odgovori. „Ja sam sa Čejsom.“
„Moja greška, Medi.“ Džulijan je podigao ruke u znak
predaje, sačekavši trenutak da bi bio siguran da su se svi setili
kako im je Klementina ispričala da sam poljubila Itana. „Samo
sam pomislio... e, pa, to je stvarno blesavo, ali pomislio sam da
se možda nešto desilo. Video sam te na poslu pre neki dan. Nisi
nosila verenički prsten“, rekao je Džulijan dok je sekao pečenu
piletinu u tanke šnite. „A ipak, evo sad nosiš verenički prsten.“
Postajao je sve drskiji i nabusitiji u izlaganju našeg slučaja
auditorijumu. Znala sam da moram sama da se izvučem iz toga.
Ako Čejs bude intervenisao, izgledaće to kao još jedna prepirka
sa Džulijanom kojoj sam ja samo izgovor. Slegnula sam
ramenima. „Prsten je veoma skup. Ne bih da ga izgubim niti da
mi neko odseče prst u mračnoj uličici zbog vrednog komada
nakita.“
„Pametno“, reče Kejti, ubacivši borovnicu u usta. „Seku prste
zbog zlata. Čula sam za to na potkastu o pravom kriminalu.“
„Da li se tvoji prijatelji raduju veridbi?“, ubacila se Amber s
lažnim osmehom koji joj je izobličio usne namazane sjajem.
„Pretpostavljam da ti spremaju paklenu devojačku žurku.“
„Da, moji bliski prijatelji tome se veoma raduju.
Proslavićemo to nepretenciozno. Kolegama još ništa nisam
rekla. Ne vrti se život oko skupog prstenja i udaje za višu klasu
poreskih obveznika.“
Bilo je zabavno odbaciti Svetu Medi na neko vreme.
Amber se trgnula. „Shvatam kako bi to moglo da bude čudno.
Mislim, Blek&Co., i Kroki su povezane kompanije. Pitam se da
li ljudi misle da se preko kreveta probijaš do vrha.“
 „Dobila sam taj posao mnogo pre nego što sam upoznala
Čejsa. Udaja za bogataša nije olimpijski sport za mene.“
Uzvratila sam osmehom. Čejs se nakašljao kako bi prigušio
smeh. Lori je glancala čašu s vinom.
„Klementina, vreme je da završiš s večerom“, zalajala je
Amber i dalje zureći u mene. Ronan je pucnuo prstima,
poslužitelj se pojavio i otpratio Klementinu u kuhinju da proba
desert. Trpezarija je sada bila ratna zona u punom obimu.
Rukavice su skinute.
„Zanimljivo“, Džulijan se tapkao po bradi.
„Zadivljuje me šta je tebi zanimljivo. Da li se to dešava kad
čovek vodi život bez seksa i ljubavi?“, upitao je Čejs. Lori je
prostenjala. Itan i Kejti su nas gledali kao da smo poludeli.
„Preusmerite razgovor“, progunđa Ronan. Izgledao je
umorno i odjednom sam shvatila zašto Čejs ne odgovara istom
merom Džulijanu. Svakako ne zato što ne ume. Znao je da to
iscrpljuje njegovog oca. Čejs se trudio da ne uznemirava
Ronana. Pravio se da smireno prihvata Džulijanovo sabotersko
ponašanje i sitničave komentare. Ali zapravo nije bilo tako.
Džulijan mu se uvukao pod kožu, i Čejs je konačno pukao.
„U pravu si, Ronane. Trebalo bi da pričamo o drugim
stvarima. Itane, ti si ulov i po.“ Amber se nagnula i protrljala mu
rame. Suptilna kao tenk. „Mlad, zgodan, pedijatar. Imam mnogo
drugarica koje bi volele da te upoznaju. Viđaš li se s nekim?“
Itan se počešao po temenu, pogled mu je poleteo ka meni. „U
stvari...“
Šta to radi?
Mora da se jasno video užas u izrazu mog lica, jer je Itan
odustao od onoga što je prvo hteo da kaže. „Ne, ni sa kim nisam
u pravoj vezi.“
Sveta Medi uvek uradi pravu stvar. Čak i ako izlazi s
momkom samo da bi se on osećao bolje, otpevušio mi je Lejlin
glas u glavi. Ali nije bilo u pitanju samo to. Očajnički sam želela
da se zaljubim u Itana da ne bih bila povređena, ali na kraju sam
njega povredila.
Nastupila je tišina, koju je prekinula dobra stara Lori. „Hej,
Kejti, Itan mi je rekao da i on trči polumaraton.“
Kejti je digla glavu, pogled joj se fokusirao na Itana.
„Stvarno? Ko ti je sponzor?“
„Lekari za Afriku. Koji si broj bila?“ Itan se razvedrio.
Mnogo svetla slilo se u njegov izraz lica. Mislim da ga nikad
nisam videla tako... prisutnog.
„Devet dva dva tri. Žuta majica. A ti?“
„Tri pet dva sedam. Ružičasti.“
„Dobro je da nismo trčali zajedno. Izgledali bismo kao
sladoled.“ Kejti je obrisala tobože znoj s čela. Gledali su se u
oči, nit flerta obavila ih je u tom trenutku. Itan je prvi vratio
pogled na svoj tanjir i zabo viljušku u krompirić.
„Možda sledeći put nećemo biti te sreće“, rekao je Itan.
Ili možda hoćete, pomislila sam. Itan i Kejti su lako
uspostavili kontakt.
„Dakle, samo da vidim da li svi mislimo isto. Itan i Medi su
samo prijatelji?“, Džulijan mi je do vrha napunio čašu vinom.
Da li to pokušava da me napije? Verovatno se setio moje
katastrofalne posete Hemptonu.
„Da li ti je stran taj koncept?“ Čejs se zavalio u naslon
stolice, mrko pogledavši rođaka. Ruka mi je i dalje bila u
njegovoj ispod stola. „Ili si prosto opsednut mojom verenicom
onako generalno?“
„Verenicom. To je smela izjava“, promrmljala je Amber u
čašu s vinom.
„Da li ćemo da započinjemo temu smelosti ovde za stolom,
Ledi Makbet?“, upitao je Čejs suvim glasom. Amber umalo nije
ispljunula vino. Stavila sam ruku na Čejsovo rame. Mišići su mu
se napeli pod mojim prstima. Bio je uzdržana zver.
„Mogu i sama da se branim“, prošaputala sam.
„Kao da ja to ne znam. I dalje se nadam da ćeš mi vratiti
muda do Božića“, uzdahnuo je Čejs i poljubio me visoko u
obraz. „Izvini.“
Bila je to laž, naravno, zbog koje sam bila zahvalna, iako je
predstavljala deo Čejsovog razrađenog nastupa.
„Samo bih volela da se vas dvojica lepo slažete“, uzdahnula
je Lori, gledajući čas Čejsa, čas Džulijana. „Znam da su vam
emocije uzburkane, ali ništa nije važnije od vašeg prijateljstva.
Krv je gušća od vode.“
„Ne teče nam ista krv venama“, rekao je Džulijan s
gorčinom. „Možda je to moj problem.“
„Džulijane“, prekorio ga je Ronan. „Prestani s tim.“
„Čejs vam je očigledno miljenik“, ustrajao je Džulijan.
Ponašao se kao dete od pet godina.
„Očigledno je da si ti još derište“, uzvratio je Čejs.
„Razapinješ mi verenicu i pokušavaš da mi pripišeš nepostojeće
nepodopštine. Naša veza je jaka i ništa ne možeš uraditi da je
raskineš ma koliko se trudio. Šta god uradio, oženiću se njom.“
Čejs je stao, pogled mu je preleteo sa Džulijana na Itana, i onda
je završio. „Džulijane.“
Ali nije izgledalo da su te reči upućene Džulijanu. Uopšte
nije tako izgledalo.
„Izvinite me.“
Stolica je zaškripala i skrenula sam pogled s Čejsovog
olujnog lica. Itan je izjurio napolje, bacivši salvetu na svoj tanjir.
Pošla sam za njim. Ne znam zašto. Možda zato što za
Čejsovo ponašanje nije bilo potrebe. Zato što je usmerio bes na
Itana umesto na Džulijana.
„Itane, čekaj!“
Ušao je u kupatilo, spreman da mi zalupi vrata pred nosem.
Ubacila sam nogu baš kad su se vrata zatvarala i jauknula sam.
„Sranje“, Itan je otvorio vrata, lecnuvši se kad je spustio
pogled na moju nogu u sandali. „Jesi li dobro?“
„Molim te.“ Stajala sam s druge strane vrata, nogom sam i
dalje sprečavala da ih zatvori. „Pusti me da uđem.“
„To sam nedeljama pokušavao da uradim“, rekao je tiho.
„Povredila si me.“
„Znam“, prošaputala sam, osećajući mučninu u stomaku od
krivice. Sveta Medi ponovo je počela da se rita. Istina, oboje
smo se složili da je to neobavezan odnos, ali u stvari on je
udovoljavao meni. Prilagođavao se mojoj situaciji. U mnogo
čemu bili smo veoma slični. Izbegavali smo sukob po svaku
cenu. „Žao mi je“, graknula sam. „Nisam htela da te povredim.“
„Tebi je žao?“, Itan je zabacio glavu, bol u njegovom izrazu
lica me je razdirao.
„Da, naravno da mi je žao“, rekla sam očajnički. Bio je dobar
trenutak da se kaže istina. Da ne mogu da budem s njim, i to nije
imalo nikakve veze s Čejsom. Itan je princ na belom konju, ali
ne u mojoj bajci. Nisam tonula u san misleći na njega.
A nije bio ni onaj zbog kojeg nisam imala sna.
„Da li se kaješ?“, Itan se prebacio s noge na nogu. Klimnula
sam glavom. Stvarno mi je bilo žao što sam ga povredila.
Kajala sam se što to nisam ranije okončala, a znala sam da
nema budućnosti za nas.
Nisam se kajala što sam poljubila Čejsa. I u tome je bio
problem.
Zinula sam da još nešto kažem, ali me je Itan pretekao,
pritisnuvši usne na moje. Ruke su mi zamlatarale iza tela, kao da
su mi veštački prikačene za ramena. Nije me Itan tad prvi put
poljubio, ali ovog puta bilo je to posebno pogrešno. Morala sam
to da zaustavim. Počela sam da se odmičem, prekidajući
poljubac, suvih, anemičnih usta.
„Mora da imate slobodnu vezu ili ste baš dobri prijatelji.“
Čula sam Džulijanov vedar glas s desne strane. Otrgla sam se,
okrenula i videla Džulijana i Čejsa.
Džulijan se pakosno nasmejao s prekrštenim rukama. Čejs...
Nije me ni pogledao. Zurio je u Itana kao da će ga zgromiti, kao
da će ga prikucati u zemlju i onda skakati po njemu dok se ne
pretvori u prah i pepeo. Vilica mu se stezala. Oči su mu bile dve
nijanse tamnije od uobičajenog ledeno sivog plavetnila.
„Kakav haos“, Džulijan je odmahnuo glavom, smejući se.
„Odmakni se od nje“, rekao je Čejs Itanu. Džulijan nije ni
postojao u njegovom univerzumu. Nisam bila sigurna da ga je
uopšte čuo. Itan je uradio kako mu je rečeno, ali je gledao mene,
čekajući da prekorim Čejsa. Što bih obično i uradila. Čejs je bio
jedini čovek s kojim sam se uvek svađala.
Čejs je koraknuo ka Itanu. Stao je tik ispred njega. Nadnosio
se nad njim sa svom svojom visinom i širinom i čejsnovošću.
Steglo mi se u grudima. Shvatila sam da je uplašen.
„Šta god se spremaš da uradiš“, rekao je Itan, glas mu je bio
čvrst ali dovoljno tih da ga Džulijan ne čuje, „ja to ne bih uradio
da sam na tvom mestu. Obojica znamo da ova priča nije
završena. Poslednje poglavlje još nije napisano.“
To me je pogodilo. Istinitost njegovih reci. Kako su naterale
Čejsa da se povuče za korak kao da je primio udarac. Nikada ga
nisam videla takvog. Tako... emocionalno izloženog i ogoljenog.
„U redu, mislim da mnogo toga treba da raspravimo,
bratiću“, potapšao je Džulijan Čejsa po leđima. „Reč-dve u
biblioteci? To je tvoje omiljeno mesto.“
 Gledala sam im leđa dok su se udaljavali. Kako se Čejs
skupio dok se Džulijan raširio i ispunio više prostora u hodniku.
Gledala sam, shvativši prvi put da sam dobrotom nešto ubila.
Svoje srce, da budem konkretnija.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE
Čejs

„Preskočimo uvod, pređimo odmah na stvar, Čejse“, Džulijan je

zapalio cigaru i usmrdeo celu biblioteku, otpuhujući dimove. I
sam bih bio dobro raspoložen da je razotkriven paravan mog
arhineprijatelja, a ja imam mesto u prvom redu.
Seo sam, prekrstio noge, ispružio ih na sto da bi znao koliko
malo marim za taj njegov Don Korleone nastup. Međutim, bilo
je teško sedeti u biblioteci i slušati Džulijanova sranja kad me je
čekala krupnija riba. Itan Prokleti Gudman, najgora stvar koja
mi se desila. Samo njegovo postojanje lično me je vređalo.
Zvanično sam shvatio da s Itanom imam problem kome moram
odmah da se posvetim.
Puls mi je bubnjao posvuda. U vratu. S unutrašnje strane
zglobova. U očnim kapcima. Nisam nasilan momak, ali kad sam
video kako Med ljubi tog mamlaza, došlo mi je da uradim stvari
za koje sam bio siguran da ne postoji ograničenje zatvorske
kazne.
„Poštedi me proseravanja i reci šta imaš.“ Upleo sam prste
iza glave, zevnuvši. „I molim te, potrudi se da ne svršiš. Tvoja
faca šalje mi predorgazmičke vibracije koje nikad nisam poželeo
da vidim na licu svog brata.“
Taj deo najviše sam mrzeo. To što mi je i dalje brat. Ne bratić
već brat. Sjeban, zasigurno, ali svejedno brat.
„Sumnjam da si navikao da gledaš ljude da redovno
svršavaju. Previše si samoživ da bi drugima pružio
zadovoljstvo“, istakao je Džulijan, pućkajući cigaru.
 „Video sam orgazme dovoljno puta na licu tvoje žene.“
Prešao sam jezikom preko gornjih zuba.
Osmeh mu je nestao. Sad sam barem znao da nije trajno tu
zašiven. „Ti si guzica.“
„Učio sam od najboljih.“
„Učio sam te da budeš nemilosrdan, a ne da budeš kučkin
sin“, usprotivio se Džulijan.
„Nisam mogao da biram pojedinosti. Oponašao sam celinu.“
Slegnuo sam ramenima. Bila je to istina. Svaki svoj kretenski
potez naučio sam od Džulsa. On me je kad se vratio s koledža
učio da se ne vezujem samo za jednu ženu, da probam droge, da
se ponašam drsko i grubijanski. „Sad pređi na stvar“, požurivao
sam ga.
„Mislim da obojica znamo da ćeš sunovratiti kompaniju ako
zauzmeš rukovodeće mesto. Razumem da se Ronan oseća
obavezanim prema tebi. Ti si njegov biološki sin. Ali ja sam
platio svoj dug...“
„Pusti to proseravanje s biološkim sinom, Džul! Ti si šef
sektora za informisanje. Devojka za odnose s javnošću samo bez
tesne suknje. Zašto misliš da bi bolje od mene vodio
kompaniju?“
„Zbog činjenice da imam neka za tebe nepovoljna saznanja.“
Džulijan se namrštio kao da je ono što je rekao toliko očigledno
da ne treba dodatno objašnjavati. „Izmislio si celu tu stvar s
Medi Goldblum. Niste vereni. Čak se i ne zabavljate. Tvoj mali
paravan zabavlja se s pedijatrom moje ćerke i ne može očima da
te vidi. Zašto to ne bih kazao Ronanu?“
„Zato što ne želiš da mu slomiš srce“, rekao sam promuklo.
„Zato što te je on podigao, othranio, odgajio, čoveče!“
„Zaslužuje da mu se kaže istina“, Džulijan je odmahnuo
glavom. „Učiniću mu uslugu, daću mu da vidi kompletnu sliku.
Zašto da ne sazna ko mu je zaista sin? Lažljivac, prevarantski
kučkin sin. Predaj mi mesto izvršnog direktora, javno, i niko
neće biti povređen. Šah-mat.“
Zatreptao sam ka njemu kao da je poludeo.
„Postavljaš mi ultimatum?“, hteo sam da budem u to potpuno
siguran pre nego što se nasmejem.
„Da.“
Ustao sam, smejući se. Nagnuo sam se i snishodljivo ga
potapšao po ramenu. A bio sam na nekoliko otkucaja od srčanog
udara. Ako bi moj otac i moja majka saznali da je veridba lažna,
to bi bila najgora stvar koja bi mogla da im se desi. Kejti je
doduše to već znala, ali držače jezik za zubima da bi svi bili
srećni. Uvek smo jedno drugom čuvali leđa i pomagali da se
počiste brljotine.
Ako bih ustupio Džulijanu rukovodeću ulogu u kompaniji,
dopustio bih da negativac pobedi. A gledao sam dovoljno
filmova Majkla Beja da znam da Blek&Co. neće imati srećan
kraj pod Džulijanovim vodstvom. Osim toga, zaslužio sam da
budem izvršni direktor. Odrao sam dupe od posla za poslednjih
deset godina dok je Džulijan bio zauzet svađama i mirenjima s
mojom bivšom verenicom, sada njegovom ženom.
Nagnuo sam se i prošaputao mu na uvo: „Namamio si nas
ovamo, znajući da će se Itan pojaviti. Namestio si nam igru.“
Zavalio se u naslon, isprepleo prste. Nije mi trebala dodatna
potvrda. Njegov izraz lica rekao mi je sve što sam hteo da
saznam.
„Prljavo igraš, Džulijane. Rukavice su skinute.“
„E, to je reakcija koju sam očekivao nakon što sam ti onomad
oteo devojku.“
„Ne otimaju se ostaci. Iskopao si ih iz đubreta.“ Nasmešio
sam se srdačno. „Ali sad igra počinje, a ta strana moje ličnosti
koju si probudio neće ti se svideti.“

♦♦♦

Medi

Te noći, prevrtala sam se po krevetu, ali san mi nije dolazio na

oči.
Moja soba bila je tačno preko puta Itanove. Čejs je bio skroz
na drugom kraju hodnika. Imala sam smelosti da pitam Kejti gde
će ko spavati. Pogledala me je i upitala: „Da li se stvarno viđaš s
Itanom?“
„Komplikovana je to situacija“, prošaputala sam. Izgledala je
povređeno, a znala sam i zašto. Kejti je čvrsto verovala da ono
što je videla između mene i Čejsa ima budućnost. Da ne
pominjem da sam primetila za stolom da bi moglo da bude
nečega između nje i Itana.
„Na koji način komplikovana?“, podigla je obrvu.
„Pokušavam da kažem da Itan slobodno može da bude tvoj“,
rekla sam, a to sam i iskreno mislila. „To jest, ako si
zainteresovana.“
„Bože, zar je to bilo tako očigledno?“, stavila je ruku na
obraz.
Nasmejala sam se. „Ma, ne, samo... otvoreno na način na koji
bih ja volela da budem otvorena.“
Sad je bilo potrebno da ojačam svoju tvrdnju da se ne viđam
s Itanom i da jednom zauvek završim s tim.
Bilo je pola četiri. Još malo pa će svanuti. Znala sam da Itan
spava. Ali sam takođe znala da će, kad dođe jutro, stvari biti
deset puta čudnije ako ne raščistimo ovo. Nakon što su Čejs i
Džulijan ostavili Itana i mene, Kejti i Lori došle su iz trpezarije i
zahtevale da im se kaže šta se dešava. Posle toga nisam imala
priliku da porazgovaram s njim.
Polako sam sklonila ćebe i skliznula u papuče. Bilo je toplo i
vlažno. Imala sam na sebi samo belu satensku spavaćicu.
Iskrala sam se u hodnik i pokucala na Itanova vrata. Osoran
glas javio se iza njih: „Uđi.“
Ušla sam u sobu koja se kupala u tami. Kontura njegovog tela
pokrenula se ispod pokrivača kad se uspravio.
„Ne spavaš?“, prošaputala sam.
„Ne. Ni ti?“
Klimnula sam glavom. „Možemo li da popričamo?“
„Dugo smo na to čekali, zar ne?“
Sela sam na ivicu kreveta i umrsila prste u krilu. Glava mu je
bila na uzglavlju. Osećala sam kako zuri u moju siluetu. Hvala
bogu da je bio mrak.
„Itane...“
„Znam.“ Presekao me je, protrljavši čelo. „Samo... nemoj.
Nemoj da završiš tu rečenicu. Mislim da sam sve vreme znao.
Nikad nisi zaista bila moja. Naučio sam da to prihvatam do
određene mere. Nastavio sam da se viđam s Natali. Mislio sam
da će ti moje srce biti blizu ako ostanem u trci. Mislio sam da je
samo pitanje vremena kad će Čejs ponovo sve zeznuti i ti ćeš
dotrčati u moj zagrljaj. Čekao sam da izađeš iz crne magle, ali
on te je sve više usisavao. Istina je, Medi, ne samo da je s nama
svršeno nego da nikad nije ni počelo.“
„Želela sam da budemo zajedno“, rekla sam. Tople suze slile
su mi se niz obraze i pale na golu kožu butina. Ne znam zašto
sam bila toliko uznemirena. „Ti si savršen, Itane.“
„To su mi govorile sve devojke u srednjoj školi.“ Umorno je
uzdahnuo. „Savršeno je dosadno.“
 Odmahnula sam glavom, pritisnula zglavcima oči, brišući
suze. „Ne, nije. Ali savršeno i slomljeno nisu jedno za drugo.
Slomljenom treba drugo slomljeno da postanu celo. Imam više
problema od Voga. Nikad nisam prebolela majčinu smrt i...
imam opsesivnu potrebu da svima udovoljim. Zato i vodimo
ovaj razgovor.“ Pokazala sam rukom na prostor oko nas.
Nasmejao se, potpuno se uspravivši da bi bio tik uz mene.
Butinu o butinu. „Imam osećaj da je Čejs potpuno slomljen.“
Itan je uzdahnuo. „Dobar ste par.“
Tužno sam se nasmešila. „Prava sam srećnica, zar ne?“
„Pravi sam nesrećnik“, kontrirao je Itan. Pljesnula sam ga po
ruci. Smešio se u mraku. Atmosfera je sada bila vedrija. Htela
sam da tako i ostane.
„Mogu li nešto da te pitam? Pomalo je lično, ali sve vreme
me je zanimalo a nikako nisam uspevala da otkrijem.“ Ćušnula
sam mu koleno svojim kolenom.
„Samo izvoli.“
„Koja ti je omiljena poza?“ Nabrala sam nos. „Mislim... u
seksu.“
„Misionarska“, rekao je. „Definitivno misionarska.“
Nasmešila sam se. Dođavola. Nadmeni Čejs nije pogrešio.
Itan je zavukao ruke među noge. „Misliš li da bi stvari bile
drugačije da njega nema?“
Razmišljala sam nekoliko sekundi. Dugovala sam Itanu
iskren odgovor nakon svega kroz šta smo prošli u našoj kratkoj,
nekonzumiranoj vezi.
„Ne“, rekla sam na kraju. „Ti si potpuno formirana ličnost, a
ja... mislim da to nikad neću biti. Mislim da deo mene i dalje
leluja univerzumom u potrazi za majkom.“ Namrštila sam se kad
mi se javila sledeća misao. „Možda sam zato toliko opsednuta
venčanjima. Podsvesno sam se nadala da ću naći ono nešto
suštinski važno u nekom drugom. Ali moraću to da pronađem u
sebi.“
„Ako je za utehu“, usne su mu pronašle moju slepoočnicu,
lebdele su iznad nje, „ti si najbolja nepotpuna osoba koju sam
upoznao, Medi Goldblum. Sa svim svojim nesavršenostima.“

♦♦♦
Kad sam se vratila iz Itanove sobe, već je svitalo. Tama se od
somota pretvorila u puder-plavu kroz visoke prozore.
Zaglavinjala sam hodnikom ka kuhinji da uzmem čašu vode.
Um mi je brujao od spoznaje da deo koji mi nedostaje moram
pronaći u sebi.
Stigla sam skoro do kraja hodnika kad je Čejs izašao iz sobe.
U donjem delu sive trenerke i patikama koje su izgledale kao
skupi svemirski brod. Bio je go do pojasa i spreman za džoging.
Kosa neuredna, oči krvave, ali već sam se polako navikavala na
Umornog Čejsa. Koji je nekako bio još seksepilniji od
Uobičajenog Čejsa.
Pogledi su nam se sreli u neosvetljenom hodniku.
Skrenuo je pogled ka vratima Itanove sobe i ponovo ga vratio
na mene. Izvio je obrvu upitno. Odmahnula sam glavom. Jedva
primetnom gestikulacijom rekla sam mu: Ništa se nije desilo.
Video je to. Jabučica mu je poskočila. Mehur uzbuđenja
podigao mi se u grudima.
Otkucaj srca.
Nadimanje.
Otkucaj srca.
Nadimanje.
Otkucaj srca.
Mehur je prsao kad je Čejs skočio na mene, usne su mu se
razbile o moje s glađu koja me je ostavila u šoku. U tom
poljupcu nije bilo ničeg proračunatog ni kontrolisanog. Leđima
sam udarila u zid s glasnim treskom, ali nisam osetila ništa sem
njegovog jezika koji mi osvaja usta, njegovih ruku koje se penju
uz moje butine ispod spavaćice i izazovno prate liniju gaćica.
Kad je pronašao vlažno mesto na tkanini u njihovom centru,
prostenjao je u naš poljubac, jako zažmurio kao da doživljava
oštar bol.
Zavukla sam ruku između nas i uradila ono što sam
nedeljama želela. Prešla sam prstima do njegovih kao kamen
tvrdih mišića stomaka, prateći srećnu stazicu dlačica ispod
pupka sve dok nisam naišla na konture onog dela koji mi je uvek
nedostajao i koji nikad nisam mrzela.
Čejs me je zgrabio za zadnjicu i podigao tako da sam,
naslonjena na zid, omotala noge oko njegovog struka. Podigao
mi je glavu, izložio vrat dubokim poljupcima. Ne! Ne! Šta to
radimo? Jebao mi je usta jezikom nemilosrdno, stegla sam
mišiće u prazno, osećajući kako mi butine okivaju njegov uzak
struk.
„Krevet“, prostenjala sam u njegova usta.
„Ne bih ni pokušao od toga da te odgovorim“, rekao je na
odvajajući usne od mojih kad me je poneo ka svojoj sobi.
Zatvorio je vrata i zbacio patike i dalje me ljubeći. Onda je
povukao usne niz moj vrat i spustio me na krevet, bujan od
Čejsovog mirisa – na borove, kišu, mračnu šumu u kojoj se
dešavaju magične stvari. Osetila sam tako iznenadno
zadovoljstvo da su mi se suze radosnice zakačile za trepavice.
„Čejse“, promrmljala sam.
Ruka mu je pošla uz moju butinu, podižući spavaćicu. Prsti
su mu s jedva suzdržavanom žurbom plesali na mojoj koži. Da li
on to drhti?
„Čejse“, zakreštala sam očajnički.
 Usta su mu se preko volje odvojila od mojih. Gledao me je
pažljivo. Mislio je da ću ga zaustaviti. Da ću se predomisliti.
Srca su nam udarala jedno uz drugo.
„Raskrstila sam s Itanom. Zauvek.“
Trepnuo je. Pomislila sam da me nije čuo. Možda mu je sva
krv pojurila u prepone. Na osnovu mamutske stvari koja se
ugnezdila među mojim nogama, to nije bila nemoguća
pretpostavka.
„Zašto?“, zahtevao je da mu se kaže. Zvučao je... ljutito.
Zato što si vredan rizika, a ja sam idiotkinja koja čega
upravo preuzeti.
„Zbog tvoje ponude.“
„Budi konkretnija.“
Zbog privremenog zauvek.
Pulsirao je o moju unutrašnju butinu. Pomislila sam da ću
umreti ako ne uđe u mene.
„Da budem tvoja lažna devojka... dok...“, zastenjala sam kad
su njegovi zubi pronašli bradavicu preko spavaćice i stegli je.
„Da li ta ponuda i dalje važi?“ Zubi su mu zacvokotali.
„Da“, promrmljao je u moje meso.
„Onda je prihvatam.“
Potpuno se ukočio. Pomislila sam da me je pogrešno čuo.
Zašto bi inače prekinuo slast koja je tekla u nama? Onda je
upleo prste kroz moje, smotao ih oko mog vereničkog prstena
jednom rukom, a drugom strgnuo spavaćicu s mene. S lakoćom,
kao da to redovno radi. Od bola kidanja tkanine preko mog
mesa, ostala sam bez daha. Tanak saten sleteo je pored mene na
njegov krevet. Sklonio mi je gaćice u stranu – verovatno jedini
odevni predmet koji je trebalo da pokida, pomislila sam
zabavljeno – očešao se kažiprstom o moj prorez i zaronio u
mene. Pogodio mi je osetljivu tačku dok trepneš, nasmešivši se
grešno kad sam usisala dah, zgrčenih mišića. Zaboravila sam
koliko je dobar u tome.
U stvari, nisam. Sećala sam se veoma jasno koliko je vešt pod
čaršavima. Zato sam se i držala dalje od njega.
Čejs se poljupcima spuštao niz moje telo, posvećujući se
svakoj bradavici ponaosob s dužnim poštovanjem i predanošću.
Hladnoća njegovog daha na mojim vlažnim bradavicama poslala
je slatke drhtaje mojim telom.
Nastavio je da ide naniže, ljubeći, povlačeći zubima,
grickajući. Zastao je kod pupka, zaronio jezik u njega i
zavrtložio. Prošla sam prstima kroz crnu krunu kose dok mi je
jezikom ljubio unutrašnju stranu butina.
Čejs Blek je bio veličanstven prizor iz svakog ugla, ali
posebno kad je digao pogled svojih svetlih očiju jezikom klizeći
u mene, s netaknutim poluosmehom. Jezik je počeo da palaca u
meni, a obrušavajuća težina nadolazećeg orgazma – i srčanog
udara – spustila se na moje telo kao cigla od deset tona.
Dohvatila sam jedan od jastuka i zajecala u njega, u želji da
naše dugo čekano spajanje ostane tajna. Osetila sam kako mi
butine drhte, svaki mišić u telu se steže, i znala sam da sam
blizu. Prsti na nogama počeli su da me peckaju, a disanje je
postalo otežano dok je nastavljao da me jezikom raspomamljuje,
posegavši rukom da mi razigrano uvrne bradavicu.
„Pitam se da li će moj tata moći da naplati premiju životnog
osiguranja ako spontano buknem i sagorim“, zacvilela sam
napola zamišljeno.
„Samo si ti u stanju da kažeš tako nešto u ovakvom
trenutku.“ Nasmejao se u mene i navalio jače, dublje, brže,
gurnuvši dva prsta u mene dok me je proždirao. Svaki mišić u
mom telu se stegao. Zadovoljstvo me je prelivalo u talasima.
Dah mi je zadrhtao kad sam se spustila s vrhunca. Čejsova
usta i dalje su pritiskala moj ulaz. Lizao je naviše uz stomak i
potom zaronio jezikom u moja usta u prljavom poljupcu.
Okusila sam sebe i nisam poželela da se zavučem pod kamen i
da ostanem tamo do kraja života. To je bilo čudesno kod Čejsa.
Ma koliko se raspravljali, uvek sam se s njim u krevetu osećala
kao boginja.
Gurnula sam ruku između nas i uhvatila njegovu dužinu,
svukla mu gaćice nogom. Pokušala sam da se spustim na
njegove prepone da mu uzvratim uslugu, ali prikovao me je za
krevet. „Plašim se da ti predigra ne stoji u kartama. Čekao sam
da se ovo desi od onog trenutka kad si raskinula sa mnom.“
Posegao je rukom ka noćnom stočiću, otvorio novčanik, izvukao
kondom, pocepao omot zubima i ispljunuo ga na pod.
Utonuo je u mene, obložen i pulsirajući. Ušao je polako,
duboko, tako usredsređenog i napetog izraza lica da sam morala
da ga gledam.
Izvila sam leđa, shvativši koliko mi je sve to nedostajalo.
Koliko mi je on nedostajao. Onda je stao. Zurio je u mene dok je
bio u meni. Kao da se težina čitavog sveta ulogorila na tih
nekoliko centimetara prostora između naših grudi.
„Hej“, glas mu je bio malo promukao.
„Hej!“
„U tebi sam. Opet.“ Zavukao mi je odbegli pramen iza uveta.
„Svi dokazi ukazuju na to.“ Pogledala sam između nas ka
mestu gde su nam se tela srela.
Nasmejao se, ljubeći mi vrat, i onda hvatajući moja usta kad
je ponovo počeo da se zabija u mene. Progutao je moje stenjanje
poljupcima, očni kapci su mi se konačno zatvorili kad sam se
predala trenutku.
Čejs me je uhvatio za zadnju stranu butina, udarajući u mene
silovitije. Ugrizla sam donju usnu da potisnem vrisak
zadovoljstva. Osetila sam kako mi sise poskakuju kad je ubrzao
tempo. Gledao ih je osenčenim, nevaljalim pogledom zbog
kojeg sam se stegla oko njega kao mengele. Opruge na krevetu
zacvilele bi svaki put kad bi se zabio u mene. Kretali smo se
zajedno u savršenoj sinhronizaciji.
„Med“, prostenjao je, skrenuvši pogled kao da se stidi što je
toliko prisutan u tom trenutku. Dočekala sam njegova zabijanja
na isti način, kružeći kukovima dok je ulazio u mene. Osetila
sam kako se trza u meni nekontrolisano.
„Jebote!“, prosiktao je, stavivši mi dlan na donji deo
stomaka. I dalje se zabijao u mene kao da pokušava da se
oslobodi demona koji ga je zaposeo. „Ne, ne, ne!“
Ne?
Drugi vrhunac odmotao se ispod mog pupka i raširio nogama,
grudima, vrhovima prstiju kad me je Čejs okrenuo na stomak,
povukao i podigao držeći me za kukove i ulazeći otpozadi u
mene. Prostenjala sam, nameštajući se za novu pozu.
„Jebote“, rekao je ponovo. „Ni ovo mi ne pomaže.“
Ali i dalje smo vodili ljubav, a glas mu je bio tako napet da
nisam mogla da pomislim da ne uživa. Osim ako...
Zadovoljstvo koje sam osećala bilo je preveliko. Razlilo mi
se grudima kao topao med.
Trudio se da ne svrši. I nije u tome uspevao.
„Koliko si blizu?“, prosiktao je, glas mu je dolazio u kratkim
udisajima. Zvuk mesa koje udara u meso i pljeskanje moje
vlažnosti ispunilo je sobu. Pitala sam se da li je uzbuđen time
koliko smo nesimetrični u krevetu. Koliko sam ja mala a on
veliki, mišićav i visok.
„Čejse“, prostenjala sam.
Počeo je da mi masira klitoris, nastavljajući da se zabija u
mene. Celo telo mi je drhtalo.
 „Svršavam.“
„Hvala kurcu, pusti me da te gledam.“ Zgrabio me je za
kratku kosu, izvio vrat i zurio odozgo u moje oči. Bilo je to tako
uvrnuto i intimno. A ipak sam se srela s njegovim pogledom,
pospanih očiju dok je orgazam strujao kroz mene. Usta su mi se
opustila, pustio mi je kosu, zabovši se još nekoliko puta i
stropoštavši se preko mene.
Osetila sam toplu, gustu tečnost njegovog svršavanja u sebi
preko kondoma. Njegove oznojene grudi zalepile su mi se za
leđa. Glava mi je bila ušuškana pod njegovom bradom.
Prostenjao je još nekoliko puta, gurajući se lenjo u mene. Tiho
sam zacvilila. Bio je sto kila mišića i ega veličine Stejten
Ajlanda. Težak.
„Da li sam te spljeskao ko pita-hleb?“, upitao je pospano.
„Ne mogu da odolim ugljenim hidratima.“
Nasmejao se. „Zašto se“, rekao je u moje teme, dižući mi
dlačice toplim dahom, „s tobom uvek osećam kao
šesnaestogodišnji klinac koji je tek otkrio seks? Šta je to u tebi,
Medison Goldblum, što me tera da podivljam?“
„Mora da su u pitanju haljine s printovima“, rekla sam u
jastuk.
Poljubio me je u vrat, smejući se. „Mislim, pomeneš oca dok
sam jezikom u tebi. Moj kurac je trebalo da pobegne vrišteći.
Zašto si za mene drugačija od svih?“
Činjenica da je naglas postavio to pitanje bila je
poluuvredljiva, ali i polulaskava.
„To sam ja“, slegnula sam ramenima, zažmurivši. „Takva
kakva sam, svi drugi se trude da budu neko drugi kad si ti u
pitanju. Da se lepo uklope u tvoj Blek univerzum. Ja živim u
bojama. Pretpostavljam da je to izazovno za tebe.“
Odjednom sam želela samo da zaspim.
 Pa sam to i uradila.
Pali anđeo, zaronjen u đavolovu tamu, opasan njegovim
snažnim, smrtonosnim rukama.
 DEVETNESTO POGLAVLJE
Čejs

Ostatak vikenda na imanju nije bio loš. Medison me je podsetila

da su njena usta osmo čudo sveta. Mesecima mi nije bilo toliko
lepo. U redu, godinama. Vikend se sastojao od dobrog jela,
prijatnih razgovora i seksa od koga pamet staje. Pomislio bih da
sam umro i otišao u raj da nije bilo imejla od mog računovođe
koji me je podsetio da je vreme za kvartalno plaćanje poreza.
Ako sam pomislio da mitologizujem seks s Medison nakon
što smo raskinuli da bih se utešio zbog loših karanja s kojima
sam imao posla, pogrešio sam. Prava stvar je bila čak i bolja od
one iz uspomena.
Duža, strasnija, vlažnija.
Itan Gudman je i dalje bio tu, išao je s nama na jahanje, sedeo
za stolom, flertovao s Kejti (koja je bila manje zgrožena
mogućnošću da se zbliži s bivšim momkom moje devojke nego
što sam očekivao) i to je bila jedina negativna strana vikenda. I
istine radi, nije mi smetalo da izlazi s mojom sestrom. Nije bio,
shvatio sam bolje ga upoznavši, jebač kakav sam mislio da jeste.
Izgledao je bezbedno, kao čovek koji redovno ide u crkvu s
kojim bi moja sestra mogla biti srećna. Samo nisam mislio da je
odgovarujuća partija za moju Medison. Hoću reći, Medison. Ne
za moju Medison. Ona nije moja. Znam to.
Veće pre zajedničkog povratka u grad, Itana su pozvali da se
hitno vrati na Menhetn. Ponudio se da poveze Kejti, bacivši
pogled ka Medison, koja je digla palčeve sa širokim osmehom.
Tako smo sutradan ostali bez Itana i Kejti za doručkom. Što
je značilo da sam mogao da uradim ono o čemu sam maštao još
otkako sam skovao plan s lažnom veridbom. Tokom doručka,
veoma opušteno i usput, nagnuo sam se i spustio poljubac
Medison na usne. Bio je to običan poljupčić. (Smatrao sam da
ljude koji javno iskazuju naklonosti treba pogubiti na glavnom
gradskom trgu.) Ali sasvim dovoljan da svi vide da je veza
stvarna.
Izraz Amberinog lica – kao da je progutala muvu – u paru sa
Džulijanovim zgroženim mrštenjem gotovo me je nasmejao.
Pošto smo krenuli kući, nervirala me je pomisao da se moram
oprostiti s njom. Moja „bivša-aktuelna-privremena“ devojka bila
je slasna i skretala mi je misli s tatine bolesti, što je sigurno bio
bonus.
„Gde bi volela da spavaš večeras?“, upitao sam, vozeći
brzinom u odnosu na koju bi se vožnja starijih građana
okarakterisala kao bahatost maloletnih delinkvenata. Seoski
pejzaži promicali su kao slajd-projekcija, postepeno prelazeći u
sve više betona, visokih zgrada i uskih trotoara kako smo se
bližili Njujorku.
„U svom krevetu“, nasmejala se. „Gde drugo?“
„Kod mene“, rekao sam ravnodušno.
„Dejzi“, istakla je. „Verovatno me se mnogo uželela.“
„Možeš da je dovedeš kod mene.“ Šta ja to pričam? Kad bih
video neku ženinu odbeglu dlaku na svom jastuku, došlo bi mi
da renoviram ceo stan. Klupko krzna na podu verovatno bi me
navelo da spalim zgradu.
„Mislim da bi poludela.“ Med je zastala. „U stvari, mislim da
to važi i za mene. Ne, hvala.“
Čekao sam na poziv s njene strane dok je prelistavala časopis
o venčanjima koji je ponela. Radi istraživanja, podesetio sam
sebe. Znala je rezultat. Kad smo stigli na Menhetn, konačno sam
rekao: „Ili bih ja mogao da spavam kod tebe.“
Časopis je stavila preko prekrštenih nogu. „Zar ti ne treba
malo prostora? Upravo smo proveli vikend zajedno.“
„Redovan seks je bolji od lične udobnosti“, odgovorio sam
oprezno. „Svakog dana u nedelji. To je naučna činjenica.“
„Da li to znači da pružaš šansu monogamiji dok smo
privremeno zajedno?“ Bilo je to više podrugljiva primedba nego
pitanje.
„Da li bi to želela?“, uzvratio sam. Zvučao sam kao moja
majka i sestra kad pasivno-agresivno pokušavaju da ubede jedna
drugu da uzmu poslednje parče pite za Dan zahvalnosti.
„Da li bi ti to želeo?“, odgovorila je. Tastatura mog mozga je
precrtala grub odgovor. Koliko godina imaš? Pet?
„Naravno“, odsekao sam. „Prihvatiću privremenu
monogamiju ako i ti na to pristaneš.“
„Ako ja pristanem?“ Video sam kako se nasmešila. „Zar sam
poznata po tome što skačem iz kreveta u krevet?“
Dobar argument. Otkako smo se ponovo našli u krevetu,
osećao sam se kao da mi opada IQ svaki put kad svršim u nju.
Bilo je to kao da je isisavala logiku i racionalnost iz mene. Bila
je Dilajla mom Samsonu, ako bi on kojim slučajem bio genije a
ona... pa, hipsterka čudakinja. Otpio sam kafu.
„Misliš da će video-snimak našeg seksa, ako ga ikad
napravimo, izgledati čudno? Ti si tako velik?“, Med je naglas
razmišljala.
Umalo nisam ispljunuo kafu na vetrobran. „Pre svega, nikad
ne bih snimio naš seks – niti na bilo koji drugi način
dokumentovao naklonost prema drugoj osobi.“ Stavio sam
plastičnu šolju u držač. „Ali uveravam te, ne izgledamo čudno u
krevetu.“
„Otkud znaš?“
 „Gledao sam nas u ogledalu u spavaćoj sobi.“ Pauza.
„Izgledali smo epski, jebote, hvala lepo.“
Med se igrala vereničkim prstenom i pućila usne,
razmišljajući. Bili smo na deset minuta vožnje od njene zgrade.
Još mi nije rekla da li ću spavati kod nje. Ponovo je počela da
me nervira. Možda je ipak dobra ideja da se malo razdvojimo.
„Mislim da bih ipak volela da večeras spavam sama“, rekla je
konačno. „Znaš, da bismo bili sigurni da veza nije previše
intenzivna. Ne bi bilo dobro da zakačimo neka osećanja.“
„U redu“, rekao sam. Nisam imao srca da je ispravim i da
istaknem... da nemam srce, tako da javljanje osećanja nije na
meniju za mene.
„Sjajno.“
Parkirao sam kola ispred njene zgrade i pomogao joj s
koferima. Nakon što smo ih deponovali u dnevnu sobu, poljubili
smo se, okrenuo sam se i krenuo napolje.
Stao sam kod vrata zgrade.
Napravio sam polukrug i vratio se gore, pesnica mi je već
bila stegnuta i spremna da zalupa na vrata. Podigao sam ruku, ali
vrata su se otvorila. Medison se pojavila zadihana.
Trepnuo sam, čekajući uputstva. Treba li da je poljubim? Da
joj ostavim prostora? Da je prekorim što je neodlučna?
„Osnovna pravila“, podigla je dlan upozoravajuće, „znam da
ti nemaš osećanja, ali ja ih imam i moram da se zaštitim.“
Cimnuo sam bradu uvis, pokazavši da je slušam. Stajao sam
ispred njenog stana. Ona je stajala unutra. Hteo sam da mi
dozvoli da uđem. Verovatno bih se tog trenutka složio s celim
paragrafom Blek&Co. o oralnom seksu.
„Pod jedan, ne više od tri noćenja u oba stana. To je mera.“
„Dogovoreno“, odsekao sam.
„Dva, ti se staraš o Dejzi kad sam ja van grada. Nije fer da je
Lejla stalno čuva. Ti si mi je poklonio, na kraju krajeva.“
„Rekla si da si oduvek želela da imaš kuče kad smo videli
onog ozidudla na ulici“, kazao sam. „Mislio sam da ti činim
uslugu.“
Zurila je u mene kao da sam lud. „Svašta sam govorila,
Čejse. Rekla sam takođe da želim da se udam u italijanskom
zamku. “ belo sam blenuo u nju.
„I naravno, udaću se u tatinom dvorištu!“ Zamlatarala je
rukama kao da je bilo očigledno to što je rekla.
„Dobro, vodiču računa o Dejzi kad nisi u gradu i neću ti
poklanjati ono čemu je za preživljavanje potrebno nešto više od
vode ili baterija.“ Zarekao sam se tog trena da ću joj poklanjati
samo grozne stvari. Električnu ćebad i cvetne rokovnike i kreme
za ruke koje mirišu na kolače. Jeftina sranja koja Medison mame
osmeh na lice. „Ima li toga još?“, raširio sam ruke teatralno.
„Hm“, tapkala se po donjoj usni. „O, da! Niko na poslu ne
sme da sazna za nas. Ova naša veza ima rok trajanja i ne želim
da izgleda kao da si me ostavio. Dvaput.“
Med nikom nije rekla da se zabavljamo, ni onda ni sada.
Mene je, međutim, bilo baš briga ko će nas videti da se ljubimo
ujutru kad dođemo zajedno na posao.
„Nisam te ostavio kad smo prvi put raskinuli.“
Odmahnula je rukom. „To će pretpostaviti.“
Nije grešila. Ljudi uvek pretpostave da onaj s novcem inicira
raskid.
„I još jedna stvar.“ Podigla je prst u vazduh. Iskreno sam se
nadao da je reč samo o jednoj stvari jer sam ozbiljno pomišljao
da pozovem kompanijskog advokata. Med je imala mnogo
pravila za ono što će možda biti dvonedeljno zabavljanje.
Stomak mi se prevrnuo kad sam pomislio šta bi to značilo za
mog oca.
 „Reci već jednom“, zakolutao sam očima.
„Kad se sve ovo završi, obećaj mi da me nećeš tražiti niti ćeš
pokušavati da prolongiraš našu vezu. Rekao si da sam opsednuta
venčanjima i brakom, i nisi bio daleko od istine. Do tih stvari
istinski mi je stalo iako nisu ni feminističke ni hipsterske ni
tipične za Menhetn u godinama dve hiljade dvadesetim. Obećaj
mi da ćeš me pustiti da odem. Uradi ono što je pošteno i
pristojno i nemoj da me proganjaš nakon što kažemo zbogom.“
„Obećavam“, rekao sam, zakoračivši da izbrišem prostor
između nas. Sad smo bili usta uz usta. Grudi uz grudi. Kurac uz
picu. „Obećavam da ću ti poštedeti srce. Mogu li sad, molim te,
da dobijem ono ostalo.“
Zarobio sam njena usta, ljubeći je strasno. Zbacio sam cipele
i poveo je u stan. Nivo zadovoljstva i olakšanja koje sam osetio
što ću spavati kod nje trebalo je da me zabrine. Srećom,
devedeset posto mog krvotoka odvijalo se ispod pojasa, tako da
mozak nije imao s čim da radi.
„Kismet“, promrmljala je u moja usta.
„Molim? Šta si rekla?“, upitao sam.
„Lejlina reč dana za petak. Kismet. Malopre sam je videla na
njenim vratima.“
Napravio sam neodređen, ravnodušan zvuk da pokažem kako
sam čuo za to, poveo je unazad pod tuš, pustio vodu dok smo još
bili obučeni i sljuštio joj haljinu zubima.
I s lakoćom smo oborili rekord najdužeg, najnevaljalijeg
tuširanja u mom životu.

♦♦♦
Dva dana kasnije, Grant i ja smo otišli na trčanje u Central park.
Navika iz tinejdžerskih dana, pošto smo tada stanovali u istom
kraju i sami sebe dijagnostikovali kao hiperaktivne s
poremećajem pažnje, bilo nam je potrebno da izbacimo višak
energije. Ponekad bismo trčali u tišini ili razgovarali o školi i
devojkama, o poslu i tim sranjima (ne doslovno sranjima, izuzev
onda kad je Grant imao teško trovanje hranom na zimovanju).
Obično bismo prešli pun krug, deset kilometara, posle čega bi
usledio kratki trening snage u teretani u mojoj zgradi pre
početka radnog dana. Pošto sam prethodni dan proveo kod
Medi, samo sam svratio do svog stana da se presvučeni i obavim
veliku nuždu (rečeno mi je da nije džentlmenski zauzeti damin
toalet u garsonjeri samo da bi se prelistao ceo Njujork tajms).
„Znači, stvari postaju ozbiljne,“ Grant je bio slika i prilika
pedantno uniformisanog trkača, sa skupim patikama, šortsem,
kačketom, epl satom i specijalnim čarapama s gelom. Samo mu
je falio takmičarski broj na leđima u stilu Juseina Bolta. Ja sam
se manje isticao sa svojim crnim šortsem, crnom majicom i
crnim patikama koje mi je Kejti poklanjala svaka tri meseca da
mi tabani ne bi bili prekriveni plikovima. Međutim, nisam se
spremao za polumaraton kao Kejti i Itan. Bavio sam se fizičkim
aktivnostima jer nisam hteo da umrem mlad niti da sa trideset
godina dobijem stomačić.
„Au contraire, Gervig. Imamo zacrtan rok trajanja, trudim da
to do maksimuma iskoristim. Sve sam lepo isplanirao.“
Kad moj otac bude umro, umreće i veza s Medison.
„Voleo bih da čujem taj plan“, rekao je Grant, praveći se da
je naslonio bradu na pesnicu, ne usporavajući korak.
„Dane ću provoditi s ocem. Odlaziću kod njega svakog dana
nakon posla, igraćemo šah, večeraćemo, gledaćemo TV,
razgovaraćemo, a noći ću provoditi kod Med. Tako ću imati ono
najbolje od oba sveta i neću biti nadigran.“
„Nadigran“, ponovio je Grant, čekajući objašnjenje.
„Prošli put sam bio uvučen u crnu rupu drske jebačine i
prijatnih razgovora. Nikad više.“
„To se zove zaljubljivanje, idiote! Zaljubio si se i dupe ti je
stradalo. Ali nisu te o tome obavestili memorandumom, pa si
uradio nešto zapanjujuće glupavo, zažalio zbog toga i dobio
drugu šansu, i sad, koliko sam shvatio, planiraš ponovo to da
sjebeš.“
Zaljubio si se. Te reči je upotrebio. Poludeo je. U to sam bio
siguran. Zabrinula me je činjenica da sam mu poverio staranje o
očevom zdravlju.
„Ne želim ljubavnu vezu“, odsekao sam.
„E, pa, hteo – ne hteo, u njoj si.“
„Medison zna da to nije prava veza“, rekao sam, iako mi je
bilo jasno da ćemo se posrati na pravilo o tri noćenja nedeljno.
„Ne brinem ja za nju, Čejse.“
Prošli smo krivinu i krenuli uzbrdo. Otac mi je rekao da staze
u Central parku imaju krivine da bi se sprečile trke konja i
kočija. Zapitao sam se koliko drugih grumenčića znanja nije
stigao da mi prenese. Grant je zaostao korak-dva, iskoristio sam
priliku da promenim temu i da povedemo razgovor o njemu.
„A šta je s tobom i Lejlom?“, upitao sam.
„Gotovo je.“
„Zanimljivo“, rekao sam, iako tu ništa nije bilo zanimljivo.
Grant i Lejla su bili kompatibilni koliko Dejzi i Frenk. Grant je
želeo ozbiljnu vezu, a Lejla da pojebe što je više ljudi moguće
pre nego što ode Bogu na istinu.
„Da“, uzdahnuo je Grant. „Rekla mi je da ne želi decu.“
„To si znao i ranije.“ To je bilo prvo što je rekla kad su se
upoznali. Zdravo, ja sam Lejla. Ne želim decu, a vaspitačica
sam. Molim te, poštedi me svog mišljenja o tome. O, hej, lepa
košulja.
„Mislio sam da je fleksibilna po tom pitanju. Znaš, kao ljudi
koji kažu da neće preterivati s jelom za Dan zahvalnosti, ali se
ipak usvinje kad sednu za prazničnu trpezu.“
„Deca i pita od bundeve zaista imaju mnogo toga
zajedničkog“, razvukao sam reči sarkastično, ubrzavajući korak.
Grant me je stigao. „I dalje ne razumem zašto nisi pustio da veza
ide svojim tokom.“
„Zato što nisam potpuni idiot“, objasnio je, škrgućući
zubima. „Neću da se probudim za dve godine pored žene koja
želi apsolutno suprotne stvari od onoga što ja radim.“
„Kako je to primila?“, upitao sam jer mi je izgledalo da treba
to da pitam.
„Prilično dobro, uzevši u obzir da je ona raskinula sa mnom.“
„Sranje“, tešio sam ga. „Žao mi je.“
Očigledno, bio sam dobar prijatelj sa sjajnim, vrednim
uvidima.
„Zar to nije ironija sudbine? Lejla me je ostavila jer sam
želeo ozbiljnu vezu. A ti si zbog toga pokušao da oteraš Medi.
Stvari bi savršeno funkcionisale da smo se Medison i ja sreli
pre vas dvoje. Onda bi mogla da te upozna s Lejlom.“
„Ti i Med?“, ispljunuo sam. „Nema šanse. Ona je previše
uvrnuta, a ti si... ti.“
„Je l’ tako?“, upitao je Grant zabavljeno. Podbadao me je.
„Možda grešim. Možda biste bili dobar par. Nije bitno.
Kodeks muškog prijateljstva zabranjuje ti da je pipneš i s tri
metra dugom motkom.“ Zastao sam. „A ja sam je ispipao
svuda.“
„Mislim da to ne ide tako“, Grant se nasmejao, a ja sam
osetio kako mi se telo ukrutilo. Došlo mi je da se trkam s njim
do vrha brda samo da bih ga gurnuo nizbrdo nadajući se da će
slomiti kuk. „Nismo više u srednjoj školi. Osim toga, i ne sviđa
ti se baš mnogo. Barem si tako rekao.“
 „Šta insinuiraš, Grante?“, prestao sam da trčim i mrko sam
pogledao prijatelja. Grant je nastavio da trči u mestu. Uvek sam
mislio da je trčanje u mestu međunarodni znak za nadmenog
đokicu. Zar nije i Itan to radio pre neki dan? Odjednom nisam
mogao očima da vidim svog najboljeg prijatelja.
„Nemoj da se uzbuđuješ. Medi nikad ne bi pristala da se
zabavlja sa mnom. Kodeks muškog prijateljstva možda i nije
jaka stvar, ali kodeks ženskog jeste, a Medi nije trula jabuka.
Nikad to ne bi uradila Lejli.“
Znao sam da je u pravu. Nastavio sam da džogiram,
ignorišući njegovo cerenje. Nije tu ništa bilo smešno. Pa, šta ako
nisam želeo da moj najbolji prijatelj spava s mojom bivšom
devojkom? To ne znači da sam zaljubljen u nju.
„A što se tiče onoga što sam insinuirao“, rekao je sa širokim
osmehom, „verujem da tačan opis tvoje situacije, dragi moj
prijatelju, glasi da si kraljevski i zvanično najebao.“
 DVADESETO POGLAVLJE
Medi

Prošla je gotovo čitava nedelja bez Itana od prijateljskog raskida

dve odrasle osobe.
Odvijala se kao praznični kolaž. U Fotošopu obrađeni prizori
porodičnih večera kod Blekovih, razmena mišljenja s Lori o
najboljim stilistima kraljevske porodice, srednjoškolsko
došaptavanje s Kejti i pravljenje pletenica Klemi dok pečemo
kolače. Razgovarala sam s Ronanom često i dugo, ali pazila sam
i da ne monopolizujem njegovo vreme. Imala sam iskustvo iz
prve ruke kad je reč o staranju o voljenima. Ljudi obično
izbegavaju bolesne. Više vole da pričaju s drugim članovima
porodice. Onima koje je lakše gledati, pretpostavljam.
Naučila sam da ignorišem Amber i Džulijana, da mi ne prsnu
kapilari kad god mi se obrate kao da sam sluškinja. Nije to, u
stvari, ni bilo tako teško. Amber je obično pila dok se ne
obeznani i bilo ju je lako nadmašiti u verbalnom mačevanju.
Džulijan je i dalje bio zmija, no većinu vremena provodio je u
pokušajima da krišom razgovara s Ronanom ili bi se zaključao u
biblioteku s Čejsom, u kojoj bi oktave dostizale brodvejske
visine čak i uz zatvorena vrata.
Nisam propitivala Čejsa o sastancima s Džulijanom. Znala
sam da je Džulijan bio svedok mog poljupca s Itanom, ali
pretpostavila sam da se Čejs nekako postarao da od toga ne bude
ništa. Nisam htela da se mešam. Što sam više znala, to sam se
više vezivala, a očajnički sam se trudila da se držim zdravog
razuma i da svoje srce izuzmem iz našeg dogovora.
 Moje telo je, međutim, bilo oduševljeni učesnik. Čejs i ja smo
se bacili na seks kao da je reč o takmičarskom sportu. I
pobeđivali smo. U mom i njegovom krevetu, pod tušem, u kadi,
na pultu u kuhinji (njegovoj) s prozorima od poda do plafona, na
mojoj mašini za pranje veša (moja lična fantazija).
Svakog jutra sam se budila govoreći sebi da je Čejs Blek
privremeno rešenje. Kao flaster ili preparat za mršavljenje.
Nešto čime ću se baviti dok čekam pravu stvar. Odbijala sam da
idem s njim na društvene događaje, a kad je Čejs pomenuo
zajednički izlazak s Grantom i njegovom koleginicom (Stvarno?
Tako brzo?), rekla sam mu da nema šanse da me vide s njim u
javnosti. To su bile mere opreza kojih sam se i dalje držala iako
je pravilo o tri noćenja nedeljno odletelo kroz prozor.
Onda je stigla poruka od Itana. I to onog jutra koje sam
provela bez Čejsa. Juče sam ga u nekom trenutku izgurala iz
stana da bih provela nekoliko sati u miru i nasamo sa sobom.
Itan mi je vratio azaleje. Odnosno, ono što je ostalo od njih.
Cveće je uvenulo, listići su se ukovrdžali u sivo i crno. Saksija u
kojoj ih je držao bila je obložena slepljenim peskom nalik
katranu. Držala sam je u rukama i pogledala ka svojoj
prozorskoj dasci gde su cvetale moje biljčice i onda vratila
pogled na azaleje, nešto crveno i vrelo zacvrčalo mi je pod
rebrima. Bila je tu i poruka. Izvukla sam je.
Mnogo mi je žao. Bio sam zauzet spašavanjem života,
zaboravio sam biljku. Možda ti možeš da je spaseš?
Svejedno, hvala na poklonu.
I

♦♦♦
Mislila sam na uvele azaleje čitavo prepodne dok sam radila na
venčanici iz snova. Ubadala sam po blokčiću za crtanje olovkom
i nezadovoljno cepala nacrtano.
„Šta se desilo? Da ti nije jedno od dečice umrlo?“, izazivala
me je Nina iz svog ćoška studija kad Sven nije mogao da je čuje.
„Medi nije bila dobra mamica.“
Pognula sam glavu i nastavila da radim.
„Medi“, Sven se pojavio iza mog ramena. Skočila sam,
prepadnuto.
„Kako si?“
Zinula sam da odgovorim, ali zaustavio me je, mahnuvši
rukom. „Nije bitno, nisam došao da ćaskamo. Da li je skica
spremna?“
„Nije skroz.“ Stisla sam je zaštitnički na grudi. Prirasla mi je
srcu. Mnogo mi je značila. Dizajnirala sam je zamišljajući sebe
u toj venčanici.
„Daj da je vidimo.“ Privukao je stolicu s drugog stola i seo
ispred mene.
„Sada?“, pogledala sam oko sebe, kupujući vreme.
„Nema boljeg trenutka od sadašnjeg.“ Uzeo mi je skicu iz
ruke. Zadržala sam dah, osećajući kako se zidovi studija
primiču. Pluća su mi šištala, bila sam tako nervozna.
„Oh“, Sven je samo to rekao nakon minuta tišine. Oh ne
može da bude dobro. Nije čak ni razvukao h. Ohhhhh. Ne. Samo
oh. Pripala mi je muka.
Sven je nabrao obrve. „Ovde ima mnogo detalja.“
„Da“, rekla sam. „Tražio si da bude umetnički.“
„Ali očekivao sam da ćeš zadržati i zdrav razum.“ Nabrao je
nos i dalje gledajući skicu.
„Rekao si da prekoračim granice“, usprotivila sam se, ne
verujući svojim ušima. Da li se ja to raspravljam sa Svenom? To
je bilo ono najgore. Nikad se nisam suprotstavila šefu.
Pretpostavljala sam da zato tako brzo napredujem. Bila sam
njegova da-žena. Ali ne više. Pošto sam znala da je ta haljina
moje dotad najbolje delo.
Sven je digao skicu ka meni. Pogledi su nam se sreli. „Vidi,
ne kažem da nije dobro, ali treba da zaradi pare, a ove sezone
sve je u jednostavnosti.“
„Naglasio si mi da nema pravila.“ Uzela sam mu skicu iz
ruke. „I tačno to sam uradila. Na Nedelji mode svi će se pojaviti
s jednostavnim haljinama svedenih linija, a ja ću im dati nešto
novo. Nešto veliko. Van ovoga sveta. Dao si mi zadatak za koji
si rekao da sam spremna, e, pa, spremna sam, Svene. I sviđa mi
se ovaj rad. Volim ga svim srcem.“
Setila sam se Čejsovog ohrabrenja. Izgledalo je da se i njemu
dopalo moje rešenje. I više od toga. Bio je opčinjen. Pomogao
mi je da ostanem pri svojoj zamisli. Venčanica ne mora da bude
proizvod pravila visoke mode. Ponekad je dovoljno samo da je
vidi muškarac, poput Čejsa, i da ima osećaj kao da ga je neko
udario u stomak.
Sven je dugo zurio u mene. Nisam skretala pogled. Iako to
nije priličilo mom karakteru, znala sam da ispravno postupam.
Ne samo za sebe već i za kompaniju.
Cimnuo je vilicom ka crtežu. „Istrpeću zbog ovoga gomilu
sranja od glavonja, znaš.“
Izdržala sam njegov pogled. „Osim toga, nije bela.“
Razrogačio je oči. „Ali belo je...“
Odmahnula sam glavom, dignuvši dlan. „Prodavače se,
Svene. Veruj mi.“
Ustao je, počešao se po obrazu. Pomislila sam da je u šoku.
Mene je moja tvrdoglavost svakako zapanjila.
„Kad si postala tako“, tražio je pravu reč, „opasna?“
Nasmešila sam se. „Otkako sam otkrila da ne treba
izjednačavati dobrotu i popustljivost. Čvrstina je dobra ne samo
za mene – već i za druge.“

♦♦♦
U pola jedan, dok su svi bili na pauzi, neko me je potapšao po
ramenu. I dalje sam crtala pogrbljena za stolom, jezik mi je virio
iz usta. Okrenula sam se.
Čejs je stajao tu s belom kesom punom kartonskih i plastičnih
pakovanja. Namirisala sam po supu i videla kao papir tanke
knedlice od belog pirinča u maloj plastičnoj činiji. Voda mi je
pošla na usta pet sekundi pre nego što sam postala svesna šta
radi.
Malo sam ga odgurnula, provirivši da vidim da li je Nina na
svom mestu. Nije bila tu.
„Jesi li poludeo?“ Prošaputala sam srdito, osećajući kako mi
se oči razrogačuju. „Mogao je neko da nas vidi.“
„I?“ Zaškiljio je ka meni. „Nudim ti supu, a ne patku. Mlin
ogovaranja neće pregoreti ako ručamo zajedno.“
Shvatila sam da sam nezahvalna. Došao je s namerom da me
nahrani. Duboko sam udahnula da se smirim i zalepila sam
osmeh na lice. „Iako sam veoma dirnuta tvojim gestom, ne želim
da se sazna za našu vezu. Privremena je, i kao što sam rekla...“
„Da, da“, odmahnuo je rukom kao da je čuo tu govoranciju
hiljadu puta. „Ne daj bože da neko pomisli da te je šef ostavio.“
„Nije samo to“, zaškrgutala sam zubima. Parkirao je kuk na
moj sto za crtanje, čekajući objašnjenje. Pogledala sam oko sebe
po praznom studiju. Bio je to jedan od onih letnjih dana kad se
ostajanje u zatvorenom prostoru graničilo s mazohizmom.
Bacila sam pogled na telefon. Imali smo najmanje trideset
minuta pre nego što ljudi počnu da se vraćaju. Pritom, bio je u
pravu. Delili smo hranu, ne orgazme. Odmahnula sam glavom.
„Dobro, i to samo zato što insistiraš.“
 „Insistiraću na još koječemu kad završimo s glavnim jelom.“
Namignuo je.
Čejs je brzo postavio sto u kuhinjici, a ja sam donela dve
limenke dijet koka-kole. Rekla sam mu da je Itan vratio azaleje,
i pažljivo sam pratila njegove reakcije. Bila sam u Čejsovom
stanu nekoliko puta otkako sam mu dala azaleje i znala sam da
će ih se otarasiti u nekom trenutku. Nije ih više bilo u dnevnoj
sobi niti drugde u stanu. Pao je na ispitu koji je sam smislio.
Iako to nije ni bilo važno – pošto smo se dogovorili da je naš
odnos privremen.
„Ubica cveća.“ Čejs je zacoktao, upecao štapićima škampa iz
supe i ubacio ga u usta. „Sramota, uzevši u obzir da se Kejti loži
na njega.“
„Stvarno?“ Usisala sam rezanac. Kejti i Itan su se slagali kao
keks i mleko. Neinspirativni, ali legendarno skladni. Klasika.
Čejs se namrštio i shvatila sam da je pogrešno shvatio moju
zamišljenost.
„Da li je to problem?“ Spustio je štapiće u supu. Gricnula
sam kolač od krabe i pustila ga da čeka. Nije mi se svideo
njegov ton.
„Nije“, konačno sam rekla. Čejs se i dalje mrštio. Tačno sam
videla kad je odlučio da pređe preko toga. Da promeni temu.
Tapkao je uglove usana salvetom.
„Da li biste pošli sa mnom do kupatila, gospođice
Goldblum?“
„Hm.“ Pogledala sam po prostoriji. Kancelarija je i dalje bila
prazna. „Možeš i sam tamo da odeš. Verujem da znaš da koristiš
nošu.“
„Ne znam tačno gde je toalet na ovom spratu“, rekao je
suvim glasom.
„Ništa gluplje u životu nisam čula.“ Zurila sam u njega, blago
zabavljena time koliko žudi da me namami u svoje kandže.
Slegnuo je ramenima. „Moždane ćelije kanališem na
upravljanje kompanijom koja vredi milijarde dolara. To je
pitanje prioriteta, dušo.“
„Skromno hvalisanje“, podsmehnula sam se.
„U pravu si. Ne priliči mi da ti govorim koliko sam dobar.
Dopusti mi da ti to demonstriram.“ Čejs je namignuo i ponudio
mi ruku preko stola. Prihvatila sam je, gledajući kako nam se
prsti prepliću. Povukao me je k sebi. Ustala sam, zaobišla sto da
mu sednem u krilo. Imala sam dobar pogled na liftove i mogla
sam da vidim vrata. Kad se budu otvorila, imaću tri sekunde da
ustanem. Bilo je bezbedno.
„To je već bolje.“ Oči su mu bile rastopljeno srebro,
zatamnjeno požudom. Prešao je palcem preko moje donje usne.
„Mnogo, mnogo bolje.“
Usne su nam se srele, nakon što su prethodno lebdele jedna
iznad druge. Zažmurili smo istovremeno. Delili smo dah. Puls.
Isti otkucaj srca na sekund. Usta su mu se pomerila na mojima.
Strpljivo. Zavodljivo. Gotovo slatko. Dobri poljupci su kao
dobro vino. Opiju te pre nego što to shvatiš. Kao čarolija.
„Da li je ovo u skladu s priručnikom o odnosima prema
zaposlenima Blek & Co.?“, promrmljala sam u naše usne. „Jer
ovde u Krokiju to nikako nije dozvoljeno.“
„Nisam ga pročitao, ali ako nije, spreman sam da kupim
Kroki samo da bih to ispravio.“ Ponovo me je poljubio, tračak
sarkazma bio mu je u glasu. Nasmejala sam se u naš poljubac,
ugrizavši mu nežno donju usnu.
„Treba češće da te hranim“, rekao je.
„Možeš da mi spremiš večeru.“ Ponovo sam ga poljubila.
Znala sam da smo opasno blizu da budemo uhvaćeni, ali nisam
mogla da stanem sve da mi i život od toga zavisi.
 „Dogovoreno, idemo u restoran na večeru.“
„To ne radimo“, podsetila sam ga. „Zar si zaboravio pravila?“
Kolutao je očima, a onda me zgrabio za zadnjicu i protrljao je
o svoju erekciju. „Ali i dalje radimo ovo, pa mi dozvoli da pitam
ponovo – gde je toalet?“
„Neko bi mogao da naiđe.“
„Neće.“
„Otkud znaš?“, prela sam. Ličila sam na neiskusnu
tinejdžerku koja sluša zgodnu zvezdu srednjoškolskog sportskog
tima kako joj objašnjava da će ga izvući na vreme i da neće
zatrudneti na zadnjem sedištu njegovog kamioneta.
„Prosto, ja znam sve“, odgovorio je Čejs nepromenjenog
izraza lica.
„Ne...“, počela sam.
Prekinuo me je. „Pokaži malo vere, Med. Samo jednom se
živi.“
Tačno. Čejs je sigurno video kako je na mene delovala
poslednja rečenica pošto se nasmešio. „Hajde, nemamo mnogo
vremena.“
Nisam znala da li se to odnosi na pauzu za ručak ili na celu
našu vezu. Najverovatnije i na jedno i na drugo.
Požurili smo do toaleta držeći se za ruke. Čejs je gurnuo vrata
kabine i uvukao me unutra, ljubeći me svuda. Promrmljala sam
nešto o ponašanju prema zaposlenima i o zabrinutosti za
higijenske aspekte onoga što ćemo uraditi. Požuda je pobedila, i
pre nego što sam bila svesna šta se događa, bila sam pritisnuta
na vrata s Čejsom između butina. Otkopčao je kaiš, pantalone i
pritisnuo se uz mene, sklanjajući u stranu moje gaćice ispod
haljine.
„Sviđa mi se što nosiš haljine.“ Poljubio me je u nos.
Uhvatila sam njegove usne pre no što su stigle da se udalje,
proždirući ih strastveno. „To te čini jebozovnom ne samo
teorijski već i logistički. Međutim, nemam kondom“, prošaputao
je u moja usta. „Ali čist sam.“
„Ja sam na pilulama i takođe sam čista“, rekla sam.
„E, pa, spremam se da te uprljam.“
Kad je ušao u mene, shvatila sam da kršim jedno od svojih
osnovnih pravila. Seks bez kondoma zalazio je na teritoriju
prave ljubavne veze. A s druge strane, ako ne budem odmah
imala seks s njim, verovatno ću tu, na licu mesta, umreti.
Ušao je u mene duboko, uhvativši me za butinu i podižući je
na svoje telo.
Zabacila sam glavu, udarila o vrata i zacvilela. „Umreću.“
„Budi dobra, sačekaj minut-dva. Stvarno bih ti bio veoma
zahvalan da svršim pre nego što izađem odavde.“ Jače se zabo.
Nasmejala sam se. I on se nasmejao. Da li je bilo uvrnuto što
smo se smejali dok smo imali seks? Da, verovatno. Ali bila je to
sama suština Čejsa i mene. Sve što smo radili uvek je bilo
umočeno u malo ludila.
Pokazalo se da je seks u toaletu manje seksi nego što
reklamiraju na televiziji. Kao prvo, oboje smo se znojili. Klima-
uređaji nisu dosezali do toaleta. Haljina mi se lepila za telo kao
tanka plastična folija. Pogledala sam Čejsa, iznenađena
dečačkom ranjivošću koju sam videla u izrazu njegovog lica.
Orgazam je rastao u meni. Svaki put kad bi ušao u mene, vrh
opasača pogodio bi mi klitoris. Sva sam drhtala, nisam tačno
znala šta me je držalo u vazduhu i sprečavalo da ne padnem
pravo na dupe. Kad izuzmemo fiziku, nisam želela da se to
završi. Nikada. I to me je uplašilo.
„Hajde, Med“, prostenjao je.
„Ne“, poljubila sam ivicu njegove vilice. „Ne, ne, ne. Hoću
da nastavimo. Možeš li još malo da produžiš ovo?“
 „Mogu“, rekao je bolno, ali gubio je kontrolu. Oči su mu bile
zamagljene, od drhtaja su mu zaplesali napeti mišići. „Ali
nemamo vremena...“
Baš kad je to rekao, svršila sam, glasno prostenjavši, stegla
sam mu ramena. Držao me je u mestu, ali umesto da se zabada u
mene i potraži svoje zadovoljstvo, stavio mi je dlan preko usta.
Čula sam kako se vrata toaleta otvaraju i potom zatvaraju.
Kao da je neko sasuo kofu ledene vode preko mog orgazma. Oči
su mi bile užagrene, a usta se pućila ispod njegove ruke.
Ne, ne, ne, ne!
Spustio me je na noge, pomogao mi da poravnam haljinu, i
dalje tvrd i nezadovoljen. Šljapnula sam ga i sklonila mu ruku,
osećajući kako me suze bodu u očima. Naravno, rekao je da će
sve biti u redu. I naravno, nije bilo. Verovala sam mu kao neki
idiot. Ali nisam mogla da poreknem svoju odgovornost.
Praznoglava navijačica pristala je da ode na zadnje sedište
nepostojećeg kamioneta. Dođavola, dopustila bih zvezdi
sportskog tima da se posere na mene!
„Med“, rekao je upasujući se. Bilo je nečeg iznenađujuće
sažaljivog u tom prizoru. I dalje dignut i željan, Čejs pokušava
da me uteši. Znala sam da nije želeo da se to desi. Da je pokušao
da me upozori kad je čuo da se vrata otvaraju. „Ko god da je bio,
ne zna da si ovde. Noge su ti bile obavijene oko mene, tako da ti
se nisu videle cipele. Čulo se samo stenjanje. Možda nekog s
ozbiljnim zatvorom.”
„Jedna noga bila je dignuta“, usprotivila sam se. I dalje smo
stajali u kabini koja je odjednom bila mnogo manja nego kad
smo u nju ušli. Htela sam da izađem, ali me je istovremeno
prestravljivala pomisao da odem odatle. „Samo jedna osoba.
Drugi su i dalje na spratu.“
„Tvoje cipele nisu tako prepoznatljive“, pokušavao je da me
uveri. Oboje smo spustili pogled. Nosila sam cvetne cipele s
visokom štiklom i žutom mašnom napred. Veoma prepoznatljivo
ukoliko ne živite na sceni takmičenja za pesmu Evrovizije.
„Možda nije gledao dole“, kazao je Čejs.
„Nakon što je čuo da neko vodi ljubav u toaletu?“, gorko sam
se nasmejala. „Male su šanse za to, Čejse.“
„Med.“ Obujmio mi je obraze i naslonio slepoočnicu na
moju.
Odmahnula sam glavom, pokušavajući da se oslobodim
njegovog dodira. „Kako god. Ispalo je po tvome. Zar to nije bio
za danas zacrtani minimum? Da bude po tvome?“ Nisam ličila
na sebe, zvučala sam ogorčeno.
„Med.“
„Šta je”, odsekla sam.
„Ne brini. Šta god da se desi, zajedno ćemo se boriti s tim.“
Kolena su mi klecala celim putem do kancelarije. Pokušavala
sam da se ohrabrim. Govorila sam sebi da je Čejs u pravu.
Niko ne može sa sigurnošću da zna šta smo to radili i da sam
bila u kabini toaleta.
Vratila sam se u kuhinjicu da pokupim i bacim pakovanja od
jela. Tamo je čekala poruka na frižideru, napisana u Word
dokumentu i odštampana kako ne bi mogao da se prepozna
rukopis.

Odgonetni mi ovo: Slatka je, mala i pomalo luda, ali

zbog njenog milkšejka svi dečaci dolaze u dvorište.
Da sve bude konkretnije, upravo je uhvaćena sa
spuštenim pantalonama kako vodi ljubav s velikim gazdom
Blek&Co.
Onim što nosi crno i obično se zabavlja s curama koje
liče na Kejt Mos.
 S tom vrstom usluga nije ni čudo što brzo napreduje.
Toliko o tome da je Sveta Medi puna dobrote i
posvećenosti.

Strgla sam poruku s frižidera i bacila je u kantu za đubre.

Stuštila sam se do svog mesta i bacila pogled preko ramena.
Nina je lakirala nokte i s osmehom pevušila neku melodiju
Arijane Grande. Videla je da je gledam, podigla milkšejk sa
stola i glasno srknula.
Zbog njenog milkšejka svi dečaci dolaze u dvorište. Aha. Nije
mi trebao privatni detektiv da to protumačim kao priznanje
krivice. Toliko me je bilo sramota da mi je došlo da zaplačem.
Iskopala sam telefon.
Medi: Otkriveni smo.
Čejs: Otkud znaš?
Medi: Našla sam poruku na frižideru.
Čejs. Sranje! Znaš li ko nas je video?
Nas. Rekao je nas. To mi je ulilo nadu da ovo vidi kao
zajednički problem.
Medi: Nina Na, mislim. I naravno, morao je to da bude
baš moj zakleti neprijatelj.
Čejs: Zove se Nina Na, a meni se rugaš što mi ime zvuči
izmišljeno?
Medi: Jednom četvrtinom je korejskog porekla. Čini mi
se. Koncentriši se, Blek.
Čejs: Ja ću se postarati za to.
Medi: To zvuči zagonetno i vrlo mračno. Šta ćeš uraditi?
Čejs: Prepusti to meni. Vidimo se večeras.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE
Čejs

Ako bih morao da ocenim jučerašnji dan, dao bih mu nula

zvezdica i ocenu „nećemo doći ponovo vratite nam pare“.
Jedino nisam stradao u nesreći podzemne železnice, sve
ostalo je bilo loše. Med i ja smo uhvaćeni u toaletu na delu
(moja grška). Kejti je insistirala da pitam Med da li će joj
smetati ako izađe s Itanom (taj momak je baš navalio da prokara
svoj put u krug meni bliskih ljudi), i – krem na torti – tata je
pozvao Džulijana, našeg finansijskog direktora Gavina i mene i
najavio da će od sledeće nedelje raditi od kuće. U stvari je hteo
da kaže da ne može da hoda bez štapa. I dalje nije obznanio
svoju zdravstvenu situaciju upravnom odboru i mislim da sam
tada shvatio Džulijanov stav, ali radije bih umro nego što bih
stao na stranu te guzice.
Tata je izgubio deset kila za manje od dva meseca, izgledao
je kao smrt. To što je od drugih krio svoje zdravstveno stanje
bilo je veoma glupo. Ipak, nisam ga osuđivao. Ima nečeg
posramljujućeg – gotovo ponižavajućeg – u umiranju. A on je
bio moćan čovek.
Džulijan je prvi reagovao na tatine novosti. Zagrlio ga je,
rekao da razume njegov potez i upitao da li razmišlja o
potpunom povlačenju i penzionisanju. Ovog puta, tata se tome
nije usprotivio. Rekao nam je da će nas pozvati da o tome
porazgovaramo.
Džulijan je vredno radio iza scene, širio glasine o meni,
govorio kako sam nepodoban za izvršnog direktora, planirao da
mi se izglasa nepoverenje kad preuzmem funkciju. Bio je tu i
onaj glupi Itan-Medison-Čejs trougao o kojem je i dalje trubio,
ali pošto svoje pretpostavke nije mogao da dokaže – Kejti je bila
na korak od zabavljanja s Itanom, a Med i ja smo stvarno bili
zajedno – usredsredio sam se na posao i držao se svoje staze.
Znao sam da ću morati da se obračunam sa Džulijanom kad-tad,
ali nadao sam se da ću uspeti to da odložim dok je tata živ, da ne
bi morao da gleda kako kidam Džulijana na komade i bacam
ostatke na korporacijske ulice da započne od dna u nekoj usranoj
kompaniji jer niko u gradu neće da posluje s njim.
Shvatio sam. Stvarno jesam. Džulijan je bio zaslepljen mojim
postojanjem. Kejti i ja bili smo prijatno iznenađenje za Lori i
Ronana Bleka. Verovali su da neće imati dece. Dozvolite da
tome dodam – ja sam bio čudo. Kejti, prijatno iznenađenje.
Moja majka je imala sindrom policističnih jajnika, lekari su rekli
da ne postoje šanse da zatrudni. Džulijan je proveo dobar deo
detinjstva verujući da je isključivi naslednik Blekovog carstva.
Moje iznenadno pojavljivanje kad je on imao deset godina nije
mu mnogo značilo u ono vreme, ali kako je postajao stariji,
gledao je na mene sa sve većim ogorčenjem pošto je shvatio da
se kolač moći i bogatstva mora deliti.
A najmanje mu je prijala činjenica da sam bio bolji u svemu
čega smo se dohvatili.
Nakon katastrofalnog dana na poslu, odvezao sam oca kući i
proveo neko vreme s njim iako jedva da je bio pri svesti.
Bio sam previše iscrpljen da bih otišao do Med i gasio požar
koji se rasplamsao nakon što su nas uhvatili na delu u toaletu.
Vratio sam se u svoj stan, ostavio poluizvinjavajuću poruku
potpuno izludeloj Medison i obeznanio se od alkohola.
Sutradan sam se probudio u nadi da ću srediti nešto od haosa
poznatog kao moj život. Poslao sam Medison cveće na posao.
Veliko i skupo. Cveće koje nije govorilo hvala ti za neobaveznu
jebačinu već ono koje je jasno stavljalo do znanja da su mi
namere ozbiljne. Tako će barem ona Nina i druge Medine
kolege i koleginice znati da Med nije samo cvet nedelje.
Bacanje para na Medin problem bila je prva i poslednja dobra
stvar tog jutra. Čim sam došao na posao, shvatio sam da nešto
nije kako treba. A pod tim mislim na bratićevo mentalno
zdravlje.
Stajao je nasred kancelarije raširenih ruku u izgužvanom
odelu s mrljom od kafe veličine Minesote i izdavao mahnita
naređenja sekretaricama i asistentima. Ljudi su izgledali
preplašeno, posivelo i opustošeno. Nekoliko sekretarica i
pripravnica je plakalo. Šta je to uradio pa su se suma uvrnule
gaće? Pored toga što je disao i bio živ.
Izašao sam iz lifta, dvoumeći se da li da pozovem
obezbeđenje ili da ga sam tresnem po nosu. To drugo značilo bi
mnogo papirologije, ali svejedno je iskušenje bilo veliko.
Njegove crne sitne oči besciljno su letele levo-desno, kao da i
one žele da pobegnu od čoveka u kojem su. Jedan asistent doneo
mu je čisto odelo i Džuls je pojurio u toalet da se presvuče.
Bacio sam pogled ka tatinoj kancelariji. Bila je prazna, Ronan
još nije stigao. Izvadio sam telefon i poslao mami poruku s
pitanjem da li je sve u redu.
„Gospodine Blek! Tako mi je žao zbog tragičnih vesti.“
„Gospodine Blek, samo želim da znate da sam tu za vas ako
vam je potrebno da s nekim popričate.“
„Čejse – dozvolite mi da izostavim persiranje – vaša porodica
biće u mojim molitvama...“
Prošao sam pored gomile razbrbljanih asistenata na putu ka
svojoj kancelariji. Nisam imao pojma o čemu pričaju, ali
nestrpljivo sam želeo to da saznam nakon što popijem prvu kafu
i vratim se iz stanja zombija u polusvesnost. Nečija ruka spustila
mi se na rame. Digao sam pogled s telefona. Bio je to Džulijan.
Presvukao se. I to brzo. Da li ima najbeskorisniju supermoć
brzog presvlačenja?
„Reč-dve“, zarežao je.
Ušao sam u svoju kancelariju i seo za sto. Pratio me je u
stopu. Ponosio sam se time što ostajem pribran i smiren kad je
reč o Džulijanu, ali i ja imam granice. Nešto mi je govorilo da
ću danas saznati dokle sežu.
„Dakle?“, uključio sam laptop, ne udostojivši ga pogleda.
Otpio sam kafu koja me je čekala na stolu. „Treba li ti svečana
pozivnica ili možeš pre ručka da ispljuneš to što imaš?“ Da bih
naglasio te reči, bacio sam pogled na svoj roleks. Usput sam
primetio da Džulijan drži u ruci svežanj papira.
„Svima sam kazao za Ronana. Za tumor u poslednjoj fazi. Da
mu je ostalo svega nekoliko nedelja“, rekao je. Prostrelio sam ga
pogledom. Donja usna mu je drhtala, ali držao je glavu
uspravno. „Ovo nema veze s nama. Volim Ronana kao oca, ali
ne može i dalje da se pretvara da je sve u redu. Ova kompanija
hrani hiljade porodica i one zaslužuju da znaju šta se dešava.“
Nisam mogao da poreknem da ima logike u onome što je
rekao, ali došlo mi je da ga razapnem što je ljudima to rastrubio.
„Nemaš prava da o tome odlučuješ“, zaškrgutao sam zubima,
osećajući kako mi nestaje smirenost. Nisam mogao samo da
sedim i da ga pustim da i dalje to radi. Bio sam sit svega.
„Sad, to baš nije tačno. Dužnost nam je da o tome obavestimo
kompaniju, ali niko nije hteo to da uradi jer smo mu bili lojalni.
Zato što ga volimo.“
Pre nego što sam stigao da mu kažem da je svojim
ponašanjem pokazao kako nikad nije voleo mog oca, gurnuo mi
je papire preko stola.
 „Ronan nije spreman da promeni stav o tvom naimenovanju.
Zato ću ja to uraditi. Odreci se nasledstva.“
„Jesi li ti na psihoaktivnim drogama?“ Namestio sam kravatu.
„Zašto bih, za ime boga, to uradio?“
„Zato…“, počeo je. Digao sam ruku i prekinuo ga.
„Daj da pogađam. Pokrenućeš glasanje o nepoverenju. Budi
uveren da sam daleko ispred tebe. Oni koje si pokušao da
preobratiš obavestili su me o tvojim namerama i rekli su da je
neophodno da ponovo počneš da uzimaš lekove. Sve ih držim u
džepu i u potpunosti će sarađivati sa mnom.“
„Ne.“ Pocrveneo je i besno stegao pesnice. „Zato...“
„Medison i Itan? Ta gomila sranja?“ Zavalio sam se u naslon,
na silu se nasmejavši. Razgovor o Itanu i dalje sam doživljavao
kao dugu šetnju paklom u koju sam krenuo bosonog. „Medison i
ja smo vereni. Svaku noć provodim kod nje. Odela mi izgledaju
kao da su od smeđeg krzna zbog njenog kučeta. Druži se s
mamom i Kejti. Provela je više vremena s njima nego Amber za
sve godine braka s tobom. Dovraga, uhvatili su nas juče u
karanju u toaletu na njenom spratu!“ Nasmejao sam se, ali to
priznanje je imalo kiseo ukus u ustima. Nije bilo na meni da to
pominjem. Ali hteo sam da zna da smo Med i ja u pravoj vezi.
Džulijan je tresnuo pesnicom o sto, tastatura je odskočila tri
centimetra. „Ne! Ne mislim na to, guzice jedna! Ako bi mi
dozvolio da dođem do reči.
„Samo jedne, molim te.“
„Klementina je tvoja ćerka!“, rekao je i podigao jedan od
papira, bacivši ga ka meni. Lebdeo je između nas i sleteo kao
pero na moj sto. „Ona je, jebote, tvoja! Ne moja! To je sada
sigurno.“
Sedeo sam nepokretno, ne podižući papir. Nije bio potreban
IQ genija da bi se shvatilo da je to test očinstva. Džulijan je
isprekidano uzdahnuo, prešavši prstima preko ćelave glave.
„Otišao sam na testiranje. Konačno. Amber me u vezi s tim
već neko vreme provocira. Svaki put kad se posvađamo, saspe
mi to u lice. Siguran sam da te ne bi iznenadilo ako kažem da
naš odnos nije dobar već neko vreme.“ Zaškiljio je ka meni, kao
da sam ja kriv što su oboje kreteni koji se mrze i što se on uz to
oženio njom iz pogrešnih razloga. „Tri godine, da budem
precizniji“, dodao je.
„Zanimljivo“, rekao sam ledenim glasom.
„Ne baš.“ Otpuhnuo je, a telo mu se smanjilo. „Još otkako je
saznala da ćeš ti biti na čelu Blek&Co., zajahala me je kao da
sutra ne postoji.“
Znači zato se tako ponašao? Prokleta Amber!
Džulijan je protrljao čelo i pogledao po kancelariji. „Juče sam
konačno uradio test. Čaša se prelila posle vikenda na imanju.
Amber je bila zle volje, a ja sam hteo da vidim da li me folira. I
nije lagala. Nisam Klementinin otac. Što znači“, njegovo crveno
lice prešlo je u osmeh tako opak da sam pomislio da će mu
izrasti roščići, „ti si detetov tata, bratiću. Sad mi reci, zar tvoje
roditelje ne bi ubilo saznanje da si ti otac njihovoj unuci?“
Nakrivio je glavu. „Ovo je veoma nesvakidašnja stvar. Materijal
za dramu Džerija Springera.“
Uzeo sam papir i preleteo ga pogledom. Džulijan nije lagao.
Prema rezultatima testa, on nije bio Klementinin biološki otac.
Pogledao sam ga, zgužvao papir i bacio ga, s opuštenom
preciznošću, u kantu za smeće na drugoj strani kancelarije.
„Amber mi je rekla da je pokušala bezbroj puta to da ti kaže“,
Džulijanove usne su se iskrivile od besnog gađenja.
Zapitao sam se da li je normalan. Izgledalo je da mu je
mnogo više stalo da ucenjivanjem dođe do rukovodećeg
položaja nego što je bio pogođen saznanjem da ćerka koju je
odgajao devet godina nije njegova. Veoma dobro sam poznavao
Džulijana i znao sam da ga je život napustio iznutra. To je bio
njegov način da se bori s mukom i jadom.
I još nešto sam podozrevao – on je sve vreme znao. Nije bilo
šanse da ne zna. Klementina nije ličila ni na njega ni na Amber.
A nije imala ni moje crte lice.
„Pretpostavljam da je zaboravila da pomene kako sam više
puta zahtevao da se uradi test očinstva“, rekao sam.
„E, pa, sad ga imaš“, Džulijan je mahnuo rukom ka kanti za
smeće iza nas. „Naravno, napravio sam nekoliko kopija.“
„Test ništa ne znači, idiote! Jedino dokazuje da ti nisi otac.
Ostatak muške populacije na svetu zvanično bi se mogao svrstati
u potencijalne kandidate.“
„Hvataš se za slamku“, Džulijanove oči su se caklile. Samo
što nije zaplakao. Nagnuo sam se napred i rekao bez trunke
zlobe u glasu: „Ne, nego ti gubiš sve što si imao jer si pokušao
to da ukradeš umesto da zaradiš. Sad se gubi iz moje kancelarije,
Džulijane. Vrati se s izvinjenjem ako želiš da imaš brata. Neću
da te vidim ni u jednom drugom svojstvu.“
Znao sam šta moram da uradim, ali sačekaću minut-dva.
Umesto da se pokupi iz moje kancelarije, ostavljajući za
sobom trag dima i kiselog smrada očaja, Džulijan se raskomotio
na stolici ispred mene.
„A što se tiče Medi...“ Nije završio rečenicu. Kad sam čuo
kako njeno ime silazi s njegovog jezika, došlo mi je da sve
staklene zidove kancelarije razbijem njegovom glavom. „Možda
ste sada zajedno, ali znam da niste bili sve vreme u vezi.
Neposredno pre vašeg dolaska na imanje, Itan mi je sve ispričao
o tebi. Kako si je varao. Kako te je ostavila. Tvoja mala devojka
čak mu je rekla da si bio i s nekoliko žena posle nje. Ispričala
mu je za kurvice koje je njen šef video u tvom penthausu. Da
vidimo sad. Šta to imamo ovde? Lagao si celu porodicu da si
veren. Otac si deteta žene s kojom se tvoj brat oženio i skrivao si
to od njih – i od mene – i pustio si me da to dete odgajam kao da
je moje. Mogu da kažem Lori i Ronanu da se verovatno nećeš
viđati s Medison nakon Ronanove smrti. Takav je vaš dogovor.
Koliko joj plaćaš da te drži za ruku i da te zaljubljeno gleda? Šta
dobija? Pare? Deonice? Status? Da li si uopšte svestan koliko to
patetično izgleda spolja? Ili možda...“ Ustao je, smejući se i
odmahujući glavom, kao da je to samo dobar vic. Gubio je
razum. Plač. Smeh. Drhtavica. „Možda bi trebalo da odem pravo
kod Medison i da joj kažem s kakvim se to čovekom zabavlja. S
muškarcem koji je napravio dete Amber, a nije čak ni...”
Nije stigao da završi rečenicu.
Tresnuo sam ga toliko snažno da smo tren kasnije obojica
zaplovili po podu i udarili u staklena vrata. Džulijan je udario
glavom. Opkoračio sam ga. Više nisam mario za publiku i što
sve to ide njemu naruku. Iskreno govoreći, znao sam da
izgledam kao kreten. Ali stigao sam do kraja puta. Džulijan je
prešao sve granice i sad je zvanično otišao toliko daleko da nije
mogao ni da ih vidi. Na pomisao da bih, nakon svega kroz šta
smo prošli, mogao izgubiti Medison zbog nečega tako glupog,
tako pakosnog, krv mi je proključala.
„Da se nikad više nisi usudio da izgovoriš njeno ime.“
Uhvatio sam ga za revere sakoa i divljački ih uvrnuo.
Džulijan se nasmejao, prevrćući glavom po tepihu kao ludak.
„Budalo! Prokleta budalo! Zbog kurca si izgubio kraljevstvo.
Klementina je tvoja, a kompanija je moja.“
Pokušao je da me udari, ali bio sam brži. Ljudi su se okupili
ispred moje kancelarije, gledali su nas kroz stakleni zid
otvorenih usta. Udario sam Džulijana pravo u oko. Kriknuo je i
nastavio bezuspešno da zamahuje rukom. „Uzeću tvoje
kraljevstvo kad matori odapne.“
„Zaveži“, zarežao sam.
„A za slučaj da se pitaš, da, jebao sam Amber dok ste vas
dvoje bili zajedno. Čak i pre nego što si joj dao verenički prsten.
Dok si još bio na fakultetu...“
Ponovo sam ga udario.
I još jednom.
I opet, jebote!
Ništa nisam video u crvenoj magli gneva i srdžbe.
Dvojica krupajlila iz obezbeđenja uleteli su u moju
kancelariju u pratnji mog oca, koji je verovatno došao baš kad
smo se dohvatili. Oslanjao se na štap. Plesao mu je u rukama
dok se mučio da stoji uspravno. Njegove oči sve su mi rekle.
Čuo nas je. Čuo je sve do poslednje reči.
Džulijan i ja digli smo se s poda, ispravili leđa kao dve
bitange uhvaćene u krađi. Džulijan je imao masnicu preko oka i
rasečenu usnu. Zapanjilo me je koliko smo obojica u suštini ista
ona deca koja se bore za očevo dragoceno odobravanje.
„Nazad na posao“, zagrmeo je moj otac, okrenuvši se da
pogleda ljude koji su stajali iza njega i gledali čas Džulijana, čas
Ronana, za koga su sad znali da je smrtno bolestan. Ljudi su
otrčali do svojih mesta brzo kao da im guzice gore. Tata se
okrenuo ka nama dvojici.
„Za sedamdeset dve godine života nisam bio ovako
razočaran. Mislio sam da sam podigao dvojicu muškaraca. Znao
sam da se niste baš uvek slagali. Nisam slep. Video sam kako
razgovarate proteklih nekoliko godina. Bio sam tužan kad je
Amber odlučila da okonča veridbu s Čejsom i kad je otišla sa
Džulijanom tako brzo posle toga, ali držao sam jezik za zubima,
znajući da ste u suštini dobri i da imate pravo da grešite i učite iz
svojih grešaka. Džulijane.“ Okrenuo se ka mom bratiću.
Džulijan je zurio u pod i brzo treptao. „Od trenutka kad smo te
primili bio si ženica mog oka. Sin si mi ništa manje od Čejsa.“
Džulijan je digao glavu. „Zašto si mu onda dao...“
„Jer je prikladniji za taj posao“, odsekao je moj otac, udarivši
štapom po tepihu. „Bio je marljiviji i, iskreno govoreći, manje je
grešio. Pristup mu je analitičan i ne poteže odmah za najlakšim
rešenjima u kriznim situacijama. Vodiće kompaniju jer, po mom
mišljenju, poseduje skup veština neophodnih za to. Ti reaguješ
emocionalno, Džulijane, refleksno. Ako ti je potrebno dodatno
objašnjenje zašto nisam mogao da ti poverim najviši položaj,
treba samo da se osvrneš na svoje ponašanje u poslednjih
nekoliko godina ili nekoliko poslednjih nedelja. Provociraš
Čejsa, okrećeš akcionare protiv njega, pokušao si da me navedeš
da potpišem ugovor dok sam bio polusvestan – da, sećam se
toga – i širio si vesti o mojoj bolesti pre nego što sam ja bio
spreman da to podelim s ljudima.“
Džulijan je prostenjao i pokrio lice rukama. Prvi put posle
mnogo godina izgledao je ljudski. Moj otac je okrenuo
namršteno lice ka meni.
„A što se tebe tiče, Čejse, stvarno ne znam šta da kažem.
Izlažirao si veridbu s Medi. Manipulisao si porodicom da bi
obezbedio položaj...“
„Nije tu reč o položaju“, odgovorio sam. „Već o tebi.“
Priznanje je imalo opor ukus u ustima. „Hteo sam da misliš da
sam se doveo u red pre nego što se oprostimo. Hteo sam da
budeš ponosan na mene.“
To je zvučalo patetično. Toliko da mi je došlo da se
nasmejem. A tata se jeste nasmejao. Međutim, gorko i neveselo.
„Očigledno nisi u tome uspeo. Nisi se doveo u red. Tvoja sranja
su svuda i svi sad smrdimo.“
Sad je na Džulijana bio red da se naceri. Kučkin sin je imao
drskosti da u tome uživa.
„Popričajmo o Klementini.“ Tata je ponovo udario štapom,
preusmeravajući razgovor na deo koji je bio istinski važan. Bilo
je nadrealno stajati tako pred ocem i gledati ga kako razmotava
svaku ponižavajuću stvar koju su njegovi sinovi uradili u
poslednjih deset godina. „Moraćete obojica da preuzmete
odgovornost.“
„Ja svakako hoću“, rekao sam bez oklevanja.
Nije bilo važno. Staraću se o Slinavčici do kraja vremena bez
obzira čija je.
„Ja takođe.“ Džulijan je otrežnjeno klimnuo glavom. „Bože,
nisam čudovište. Osim toga, delom sam uvek znao da joj nisam
otac. Ali Klemi je moja. I uvek će biti.“
Tata je poslednji atom snage uložio u to da digne štap i da
prodžara Džulijanu rame. „Ne smete se prema tom detetu
ponašati nimalo drugačije. Nije ona kriva što je rođena u
nezgodnoj situaciji. Jeste li me razumeli?“ Spustio je štap
između nas dvojice.
„Da, gospodine“, rekli smo uglas.
Moj otac je odmahnuo glavom, uzdahnuvši. „Sad moram da
se izvinim Lori što sam je ostavio u haosu.“
Okrenuo se i izašao iz kancelarije. Tek kad je ušao u lift
primetio sam Medison s druge strane stakla.
Sve je čula.
O Klementini. Ili, u najmanju ruku, da mi se stavlja na teret
očinstvo.
O razotkrivenoj šaradi.
O svemu, jebote!
„Med, čekaj.“
Ali bilo je prekasno. Okrenula se i ušla u lift s mojim ocem.
 ♦♦♦
Čejs: Nisi na poslu.
Medi: Hvala na zapažanju, kapetane. Očigledno je.
Čejs: Dolazim kod tebe.
Medi: Ne bih to uradila da sam na tvom mestu.
Čejs: Objasniću ti.
(U tom trenutku to je bilo nemoguće, ali to je ono što ljudi u
takvim situacijama često govore.)
Medi: Koji deo, onaj u kome nas je tvoj otac razotkrio?
Ili onaj gde si me tucao na poslu i to sasuo Džulijanu u oči
kad ti je malo razbarušio perje? Da, Čejse. Tanka staklena
vrata. SVI su to čuli.
Medi: Ili ćeš mi možda objasniti da si KLEMENTININ
OTAC A DA SI TO ZABORAVIO DA POMENEŠ?
Medi: Mislila sam da sam te mrzela nakon raskida.
Pogrešila sam. Ovo sad, to je prava mržnja.
Medi: Nema ništa više da se kaže. Ovo je ionako bilo
privremeno, zar ne? Sam si to rekao. Misija obavljena.
Kresnuo si me. I na sva usta se hvalio. Svi to znaju. Sad me
ostavi na miru.
Medi: I samo još jedno imam da ti kažem. Budi dobar
prema Klemi. To je najmanje što možeš da uradiš.

♦♦♦
Počela je da pada kiša kad je taksi stao ispred Medine zgrade.
Stavio sam papire pod sako da se ne pokvase, pognuvši glavu
kad sam iskočio iz taksija. Triput sam pritisnuo dugme
interfona, špartajući levo-desno. Nije bilo odgovora. Pozvao sam
je telefonom. Nije se javljala. Lepo se videlo svetlo na njenom
prozoru. Biljke udobno ušuškane iza prozora dok kiša udara o
staklo. Zvao sam je i slao poruke punih dvadeset minuta pre
nego što su se otvorila ulazna vrata zgrade.
„Bože, Med. Konačno...“ Stao sam, videvši da je to Lejla.
„O, Satano, izgledaš kao govno! Što je, iskreno govoreći,
pravo dostignuće uzevši u obzir tvoju genetiku.“ Odgrizla je vrh
čokoladice, uživajući što me vidi mokrog do gole kože. I dalje je
bila unutra. A ja sam i dalje bio napolju. Odjednom, nisam tačno
znao šta uopšte radim tu. Medison je sve jasno rekla u porukama
– ovo je trebalo da bude privremen aranžman, a sada smo još i
razotkriveni. Gotova stvar. Šta me briga da li će ona znati šta je
prava i cela istina? Posebno sada, kad mi je život u ogromnom
požaru koji treba gasiti.
„Pusti me da uđem.“ Namrštio sam se, primetivši da mi kiša
kaplje s kose i vrha nosa. Kako to nisam odmah primetio?
„Pokušaj ponovo. Ovog puta ljubaznije“, otpevušila je,
prekrstivši ruke na grudima. Neonski zelena jakna slagala joj se
s kosom.
„Nisam upoznat s tim pojmom“, odlomio sam.
„Šteta.“ Sklonila se s vrata, napola ih zatvorivši meni pred
nosom.
„Da li bi me, molim te, pustila da uđem?“, upitao sam glasno.
„Jebote!“ Ponovo je otvorila vrata.
„Kakve su ti namere s mojom prijateljicom?“ Pravila se da
razmišlja o mojoj molbi, odgrizavši još parče čokoladice.
Pa, voleo bih da se opravdam, da je pojebem šest puta do
nedelje i onda da je prekorim što je tako nemoguća i da je
pojebem ponovo.
„Da razgovaram s njom“, rekao sam, odlučivši se za kraći,
delotvorniji odgovor. „Samo želim da razgovaram s njom.“
Kiša mi je dobovala po glavi. Lejla nije žurila s donošenjem
odluke. Spisak ljudi koje sam želeo da ubijem proširivao se
svake sekunde.
„Vraški si je iznervirao. Možda ćeš proći kroz ova vrata, ali
ne i kroz njena.“ Konačno je širom otvorila ulazna vrata.
„Srećno, nečastivi.“
Potrčao sam stepenicama, preskačući tri stepenika odjednom.
Kad sam stigao do Medinih vrata, čudan nalet prostrujao je kroz
mene. Gotovo sam mogao da namirišem Dejzi i cveće i Medin
šampon. Došlo mi je da uđem, da se raskomotim kod nje kao da
sam kod svoje kuće, da se istuširam, da dremnem, onda da
pojedem dva kapkejka uz oralni seks. Hteo sam njenu udobnost,
a ne još jednu od tri hiljade rasprava koje smo vodili svakog
dana.
„Medison“, pokucao sam na vrata. Voda se cedila s mene
svuda po hodniku. Mokra odeća je otežala. Nisam osećao donju
polovinu tela. Dupe je verovatno moralo da mi se amputira jer se
smrzlo. „Otvori vrata.“
„Radije ne bih.“
Zapitao sam se kako sam se tu našao. Ne samo danas nego
uopšte. Video sam ovu stranu vrata toliko puta, uvek s napola
skovanim planom, uvek s objašnjenjima, opravdanjima,
ubeđivanjima, stalno nepozvan.
Molio sam i krao, pogađao se, cenjkao i manipulisao toliko
puta da je želja da budem pored nje postala posao s punim
radnim vremenom. A kad god bismo bili sami, kad bi konačno
bila samo moja, podsećao bih je da to nije ozbiljna veza. Da je
privremena. Da mi nije stalo.
A bilo mi je stalo. I to mnogo. To je zaplet koji nisam
predvideo, i od te spoznaje sam se zateturao unazad i leđima
udario u Lejlina vrata (hvala bogu pa je izašla napolje). Ojađeno
sam zarežao.
Sranje! Zaljubio sam se u Med.
 U Medison Medi Goldblum od svih žena na svetu. Devojku s
kratkom frizurom koja je izašla iz mode devedesetih, devojku
koja je nosila printove i užasno se odevala, opsednutu cvećem i
venčanjima. Sviđalo mi se što je slatka, dobra i pažljiva, a i
drska, visprena i što sama zarađuje za život.
Bio sam bolno zaljubljen u Med a nisam to ni znao dok nije
bilo prekasno.
„Med.“ Vratio sam se pred njena vrata, zalepio čelo na njih i
zažmurio. Bože! Da izgubim oca i ženu koju volim u tako
kratkom razmaku bilo bi previše. Šta sam to skrivio karmi da
zaslužim ovo jebanje u dupe bez lubrikanta?
Nema veze. Dug je spisak razloga.
„Molim te.“
„Čejse“, čuo sam je iza vrata. Glas joj je bio nežan, molećiv.
„Nije ostalo mnogo toga da se kaže. Ponižena sam. Nina me je
ceo dan maltretirala na poslu, a tvoji roditelji me verovatno
mrze. A s tim stvarno ne želim da se borim. A ono s Klemi je
kao članak iz tabloida. Kao epizoda šoua Riki Lejk.“
Barem nije pomenula Džerija Springera. I to je neki
napredak, zar ne?
„Samo mi otvori. Molim te. Objasniću ti i otići.“
„Ne padam na taj štos.“ Čuo sam kako se gorko nasmejala iza
vrata. „Tako si se uvukao u moj život i prethodni put.“
Znajući da ne mogu da je ubedim, okrenuo sam se i skliznuo
leđima niz vrata. Sedeo sam. Čekao. Znala je da sam tu. Usledila
je pauza.
„Je l’ ti to sediš ispred mojih vrata?“
„Da.“
„Zašto?“
„Hoću nešto da ti pokažem. Čekaću.“
I to sam i uradio. Čekao sam sat i po. Čuo sam kako se
Medison kreće po stanu. Kuvala je (pasta, bosiljak, maslinovo
ulje – arome previše jake da prođu neprimećeno), nahranila je
Dejzi, odgledala epizodu Netfliksove TV-serije You koju nisam
gledao (prokletstvo). I onda... i tek onda se vratila do vrata.
„U redu, spremna sam da čujem šta imaš da kažeš, samo budi
brz.“
Vrata su i dalje bila zatvorena. Okrenuo sam se mrzovoljno.
U redu. Uradićemo to onako kako ona želi.
„Nisam Slinavčicin otac. Evo. Obavio sam testiranje danas
po podne. Odmah nakon što mi je Džulijan pokazao rezultate
svog testa.“ Gurnuo sam papir ispod vrata. Znao sam da je
nemoguće da sam ja Klementinin otac. Datumi se nisu
poklapali. Nisam mogao s Malte da oplodim Amber, ako sam
dobro izračunao (a uvek sam bio dobar u matematici).
Pogled mi je bio fiksiran na ivicu papira ispod vrata. Med ga
je uzela s druge strane. Uzdahnuo sam, zažmurivši od olakšanja.
„Znao sam da nisam Slinavčicin otac. Zato sam tražio od
Amber da se uradi test očinstva kad god bi pokrenula tu temu.
Misliš li da bih okrenuo leđa svom detetu?“ Zarežao sam.
„Jebote, volim je kao da je moje dete, a čak i nije moja! Štaviše,
navodno je trebalo da bude proizvod onoga što su ružno radili
moja verenica i moj brat meni iza leđa.“
Tišina. Jao. Da budem iskren, to sam i očekivao. Napravio
sam mnogo sranja i bez navodnog očinstva.
„A ko joj je biološki otac?“, upitala je Med kroz zatvorena
vrata.
„Neki momak iz Viskonsina. Otišao sam da pokažem Amber
rezultate testa.“ Prošao sam prstima kroz kosu. „Nakon što smo
Amber i ja raskinuli, pogodilo ju je koliko je to konačno i
pokušala je da me pozove, izbegavajući Džulijana. Ali tada sam
već bio na putovanju i nisam joj se javljao. Vratila se kući da
vida slomljeno srce ili šta god da već ima u grudima. Klemin
tata je stara srednjoškolska ljubav. Amber je rekla da će
razgovarati s njim. Naći ćemo neko rešenje kako bi Slinavčica
imala najbolje detinjstvo.“
„Kakav haos“, uzdahnula je Med.
„Da.“
„Sirota Klemi.“
Uzdahnuo sam. „Da.“
Mnogo sam voleo nećaku, ali nisam tu došao da pričam o
njoj.
„U svakom slučaju“, nakašljao sam se, „moji roditelji te ne
mrze. Tek da znaš. Mama misli da sam prvoklasni kreten, a tata
će me se verovatno odreći preko novina. Ali i dalje te vole. Ako
je za utehu, kad sam im objasnio da to nisi uradila zbog novca
niti bilo čega drugog već zbog Ronana. Postala si u njihovim
očima još savršenija.“
Oslovio bih je sa Sveta Medi, ali u poslednje vreme nije bila
ona ista krotka, nesigurna devojka koju sam upoznao pre desetak
meseci. Zauzimala se za sebe i radila samo ono u šta iskreno
veruje.
Nažalost, to ju je učinilo neodoljivom.
Tišina s druge strane vrata tanjila mi je nerve. Prevukao sam
čelom preko drveta, zažmurivši.
„Ne želim da se ovo završi.“ To priznanje sišlo mi je s usana
kao šapat.
Nisam bio spreman da joj sve kažem. Shvatio sam da izgleda
kao da je veoma zgodan trenutak da shvatim da je volim. Ali
kad sam pomislio kako ću se osećati ako se sutra probudim bez
izgleda da mi Med bude na dnevnom redu, jasno mi je bilo da se
vredi tako ofirati.
„Molim te.“ Glas joj je drhtao. „Idi, odlazi, ostavi me na
miru.“
Pritisnuo sam prste na njena vrata i onda otišao, poštujući
njene želje i njenu volju prvi put otkako smo se upoznali. Kažu
da se čovek oseća dobro kad uradi pravu stvar.
Greše.
Osećao sam se usrano. Glupo. Kad sam se vratio na ulicu,
pogledao sam u njen prozor, ignorišući kišu. Video sam je iza
stakla. Plakala je.
I dok sam ulazio u Uber a kišne kapi mi se slivale niz lice,
pomislio sam da možda i ja plačem.
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE
Medi

Uradila sam to.

Izborila sam se za sebe.
Nikad više Sveta Medi. Suprotstavila sam se Čejsu Bleku.
Odbila sam ga bez uvijanja. Raščistila sam situaciju s Itanom.
Čak sam Kejti poslala poruku i rekla joj da mi nimalo ne smeta
njeno zanimanje za mog bivšeg zamalo momka. Zauzela sam
aktivan stav u životu.
Zašto se onda nisam osećala osnaženo i ohrabreno?
Uvek sam mislila da ću se osećati božanski kad se budem
zauzela za sebe. Kao potpuno odrastao leptir koji izlazi iz čaure,
zamahujući šarenim krilima. U praksi, zgadila sam se sebi zbog
načina na koji sam odbila i oterala Čejsa onog dana kada je
došao s testom očinstva. Osećala sam se toliko prazno da sam
imala utisak kako mi kosti klepetaju u telu kad sam kročila u
studio narednog jutra. Do Njujorške nedelja mode ostalo je
svega petnaestak dana. Avgust je prešao u septembar, moja
skica je spremna i predata Svenu. Trebalo je danas da počnemo s
probama haljine. Model je već pozvan da dođe. Sven mi je rekao
da je našu raspravu shvatio ozbiljno. Ne samo da nije ništa
promenio na mom radu već je predložio i da model za haljinu
bude svakodnevna žena. A pod „svakodnevnom ženom“
podrazumevao je apsurdno lepu devetnaestogodišnju
manekenku sa savršenim tenom i svilenkastom kosom. Ali za
razliku od svojih koleginica, nosila je konfekcijski broj šest.
Supervitka za ostatak sveta, ali sa previše oblina po modnim
standardima.
Moj zadatak bio je da nadgledam izradu haljine, etapu po
etapu.
„Stigao nam je kancelarijski dušek. Gospodo, uzmite broj.
Svi mogu da prilegnu“, objavila je Nina kad sam se ušunjala u
studio. Samo nas dve bile smo tu. Svi ostali iz Krokija su
kasnili. Juče je Nina dosegla rekordni nivo kučkinstva. Od one
vrste koji je rezervisan za korejske srednjoškolske drame i
najjeftinije sapunice. Kad sam izvadila novčanik da platim
salatu, kondomi su mi se rasuli iz torbe. Natrpala ih je kad nisam
gledala.
„Zaveži, Nina“, rekla sam umorno, svalivši se u stolicu i
uključivši laptop.
Shvatila sam da sam joj stvarno odgovorila. Nina je okrenula
glavu ka meni i iskrivila usta u gađenju. Nosila je crnu haljinu
Stele Makartni i Lobuten cipele. „Dakle, sad imaš jezik? Mislim,
i za nešto više od lizanja glavonja? To se i očekivalo.“
To se i očekivalo. Šta li je to trebalo da znači?
„Ozbiljno ti kažem“, zakolutala sam očima, sita njene
nepristojnosti i bezosećajnosti. „To je kliše zloće iz ranih dve-
hiljaditih. A sada je dve hiljade dvadeseta. Stavi me na svoj
lažni Instagram nalog. Završi već jednom s tim uvredljivim
dobacivanjama! Postaju stvarno zamorna.“
„Sreća tvoja što nemaš nimalo principa“, nastavila je
neometena. „Kladim se da bih te brzo stigla ako bih pravim
ljudima u našoj branši dala deo sebe.“
Zatvorila sam laptop. „Nina“, upozorila sam, konačno je
dobro pogledavši. Stavljala je sliku s momkom u kartonsku
kutiju. Oči su joj bile crvene. Bože... pakovala je svoje stvari.
„Poštedi me pobedničkog govora. Juče sam dobila otkaz, kao
što dobro znaš. Sven mi ga je lično uručio. Navodno mu je Čejs
Blek skrenuo pažnju na pravilnik Krokija o ponašanju
zaposlenih i međuljudskim odnosima. Izgleda da je gospodin
Blek pročitao ceo pravilnik juče dok je na klinici čekao rezultate
– rezultate čega, to nije rekao. Nadam se neke seksualno
prenosive bolesti. I nadam se da će biti pozitivni. Elem, Čejs je
bio supersrećan što može da izvesti Svena da te ja maltretiram.“
Šmrknula je. „Ionako me nije briga. Moj prvi izbor bila je
Prada, druga Valentino. Kroki je bio peti na listi.“ Brzo je
obrisala suzu koja joj je skliznula na vrh nosa.
Ustala sam i krenula ka njoj. Dohvatila je jednu od kutija i
okrenula mi leđa. Povukla sam je za rukav. „Pogledaj me“, rekla
sam grubo. Ni traga ni glasa od Svete Medi. Bila sam
iznervirana.
Oborila je pogled, odmahujući glavom.
„Nina“, glas mi je postao oštriji. „Maltretirala si me. Znaš
to.“
„To su bila samo zadirkivanja, šale!“, viknula je.
„Zašto me toliko mrziš?“
Pogledala me je kao da je pitam nešto banalno i glupo. „Zašto
da te ne mrzim? Pogledaj se. Imaš užasan ukus kad je odevanje
u pitanju, a to ti nimalo ne smeta. Ti si najneinteresantnija osoba
na svetu, a omiljeni si Svenov dizajner. Muškarci poput Čejsa
Bleka bacaju ti se pred noge i otpuštaju ljude zbog tebe. Daleko
si ispred onih koji su tvojih godina. Ti prosto... imaš sve. Ne
znam. Nije mi to prirodno za nekog ko ima samo dvadeset šest
godina. Čini mi se da si išla prečicama.“
„Da li ti je ikad palo na pamet da u mom životu ne jezde
jednorozi, da nije sve u srculencima i kolačićima?“ Iznenadilo
me je što sam vikala, a ipak je tako bilo – doslovno sam se drala
na nju. „Ja sam supernesigurna... u većini stvari. Živim u
malecnom stanu s kučetom, a na kučiće sam uglavnom
alergična. Moj ljubavni život je katastrofa, majka mi je umrla
kad sam bila u pubertetu i nikad se nisam oporavila od tog
gubitka. Da bih napredovala na poslu, odrekla sam se
društvenog života u poslednjih pet godina. Nisam sebi mogla da
priuštim luksuz da ostanem pripravnica jer bi to značilo da ću
postati beskućnica. Sven me je brzo unapredio jer sam radila
pedeset sati nedeljno. Trava je uvek zelenija na tuđem Instagram
filteru. Niko nema sve. Samo se pravimo da znamo šta radimo.
Oni od nas koji to rade s osmehom samo izgledaju kao da više
uživaju.“
Nina je šmrknula. „Da, pa, dobro...“
„Ponašala si se prema meni kao sitničava, zavidna kučka koja
je izgubila kontrolu nad sobom. A ne mogu i neću nikom
dozvoliti da se tako ponaša prema meni. Što je mnogo, mnogo
je. Iskreno govoreći, verovatno si i zaslužila da dobiješ otkaz.
Napunila si mi torbu kondomima, zaboga! Ali znaš šta? Ne
želim da mi tvoja nezaposlenost bude na savesti, zato ću ti dati
još jednu šansu. Razgovaraću sa Svenom. Zamoliću ga da te ne
otpusti. Verovatno će me poslušati, pošto si, na kraju krajeva,
mene maltretirala. Ali moraš mi obećati da ćeš zauzdati
čudovište zavisti i da mi više nećeš govoriti onako užasne stvari.
Zavist je kao prdež. Smrdi. Svi imamo gasove, ali držimo ih u
sebi i puštamo ih tek kad nas niko ne vidi i ne čuje. Jesmo li se
razumele?“
Zurila je u mene u šoku, treptanjem sklanjajući suze koje su
joj zamaglile vidik.
„Odgovori mi, Nina.“
„Razumele smo se“, prošaputala je, i dalje opčinjena mojim
zaokretom u ponašanju od sto osamdeset stepeni. „Obećavam.
I... izvini. Žao mi je.“
„I treba da ti bude žao.“
 „Stvarno mi je žao.“
Nastala je pauza.
„Zašto radiš to?“ Protrljala je nos, lecnuvši se. „Nisi na to
primorana. A ipak si dobra prema meni.“
„O“, rekla sam lahorasto. „Ne radim to zbog tebe. Već zbog
sebe. Bolje spavam noću kad sam dobra. Nije da ne patim od tih
tvojih simptoma – zavisti, nesigurnosti, tuge. To su nusproizvodi
života, manje-više. Ali nedavno sam shvatila nešto. Jaz između
stvarnosti i snova? Tu je život ušuškan.“

♦♦♦
Na kraju, nisam mogla to da uradim.
Nisam mogla da odem a da ne razjasnim stvari s Čejsom.
Iako sam znala da će me mnogo zaboleti što ću ga ponovo
videti. Plus, ostala je ona sitnica da mu vratim verenički prsten
od trilion dolara.
A što je najgore, to čak nije bila ni svesno donesena odluka.
Nisam uzela telefon da ga nazovem i da odredimo vreme i mesto
kao što bi to uradila neka normalna osoba. Prosto sam krenula
do njegovog stana nenajavljeno.
Nadala sam se – u redu, molila sam se – da ću biti nekoliko
minuta sama u stanu kako bih mogla da se priberem (u prevodu:
da dobijem nervni slom i da se umijem). I zaista, postojala je
velika mogućnost za to. Znala sam Čejsov raspored obaveza, što
je uključivalo posetu ocu nakon posla.
Vratar u njegovoj zgradi, postariji gospodin Brus, prepoznao
me je i pustio da uđem. Pretpostavljam da je to prednost
nekonvencionalnog stila odevanja. Nisam izgledala kao devojka
koja bi iz milijarderovog stana odnela sav novac i nakit.
„Nisam vas viđao u poslednje vreme. Gospodin Blek je
pomalo neveseo otkako ste prestali da dolazite.“ Brus me je
poveo do lifta. Imala sam ključ stana još od prvog rodea. Čejs
nije tražio da mu ga vratim, a ja nisam bila raspoložena da
započnem razgovor s njim. Otvorila sam Čejsova vrata baš kad
mi je stigla poruka.
Sven: Loše vesti. Model za venčanicu iz snova nije se
pojavio. Na snimanju je.
Medi: Sranje! Možemo li da promenimo termin.
Sven: Nemamo vremena. Sutra moramo da počnemo s
probama ako želimo da sve uradimo u roku. Zar ti ne nosiš
konfekcijski broj šest?
Medi: Da, ali sam duplo niža od nje.
Sven. Pošalji mi svoje mere. Prilagodićemo ih kad
primadona konačno bude mogla da dođe.
Poslala sam mu svoje mere. Sledećih sat vremena provela
sam u obilasku Čejsovog stana. Trudila sam se da sve dobro
zapamtim, svesna da je to poslednja poseta. Ovog puta,
izistinski. Azaleje se, kao što sam i pretpostavljala, nisu nigde
mogle naći. Ni u spavaćim sobama, kupatilima, dnevnoj sobi,
kuhinji. Na kraju sam se srušila na kauč, zurila u plafon i
uzdisala. Ne sećam se tačno kad sam zaspala. Ali kad sam se
probudila moj telefon je pokazivao da je blizu jedan posle
ponoći. Čula sam kako Čejs petlja s bravom na vratima i
uspravila sam se, sklanjajući kosu koja mi se zalepila s
osušenom pljuvačkom na obrazu.
Čula sam kako ključevi padaju na pod, stenjanje i onda kako
neka žena otpuhuje i podiže ih. Žena.
Dejd vu onog dana kad je Čejs došao ovamo s drugom
devojkom. Skočila sam spremna za borbu. Iako za to nije bilo
potrebe. Nismo više bili zajedno. Niti ćemo ikad biti. A ipak, i
dalje sam mislila o njemu kao da je moj.
„Ne mrdaj“, čuo se ženski glas. Štucnuo je. Bio je pijan.
Vrata su se otvorila. Čejs je ušao posrćući, crna košulja bila mu
je skroz raskopčana, a pridržavala ga je vitka žena koja ga je
podupirala ramenom da bi ostao uspravan.
„Brzo si me preboleo“, rekla sam, stegnuvši pesnicu. Svaki
mišić napeo mi se od gneva. „Ponovo.“
Podigao je glavu u istom trenutku kad i žena. Oboje su zurili
u mene.
Kejti.
Bila je to Kejti.
Bože, kakav sam ja idiot! Sad je pravi trenutak da stavim
verenički prsten na sto i da brzo pobegnem. A ipak, stajala sam
kao ukopana.
„Ti si tu“, rekao je bezizražajno.
„A ti si... pijan“, uzvratila sam, gledajući Kejti, nadala sam
se, s izvinjavajućim izrazom lica.
Nasmešila se, ostavila Čejsa naslonjenog na vrata da bi
mogla da mi priđe i da me zagrli. „Hej, ne brini. Nije se ništa
strašno desilo. Brat mi je bio malo umoran nakon posla i otišao
je na piće s prijateljima. I ja sam svratila tamo pre povratka kući
i zatekla ga ovakvog. Pomislila sam da bi trebalo dobro da se
naspava, da spreman dočeka mamurluk, i dovela sam ga kući.“
„Dobra potez“, klimnula sam glavom.
„Sad ću vas ostaviti.“
Kejti je otišla i ostali smo sami ja i Čejs. Odnosno njegova
veoma pijana verzija. Bila sam ljuta na univerzum što mi ga je
doveo ovakvog, jedva svesnog, a toliko stvari htela sam da mu
kažem u ovom poslednjem razgovoru.
Skinula sam prsten. Bilo je to čudno. Nedeljama smo se lažno
zabavljali, pazila sam da taj prsten ne nosim na posao, ali
uživala sam da se razmećem njime praktično u svim drugim
prilikama. U metrou, u izlasku s prijateljima ili šetnjama s Dejzi.
Videla sam kako ga ljudi gledaju dok bih se držala za šipku u
vozu ili mahala da dozovem taksi, ili kad bih prešla prstom
preko ekrana Kindla dok čekam da dođem na red kod frizerke.
Videla bih kako im rade vijuge. Priče koje su im u mašti pratile
spektakularan prsten. Taj deo sam najviše volela. Igru
nagađanja. Moja opsesija venčanjima takođe je imala
neizostavan romantični susret protagonista. Priču o
zaljubljivanju. Došlo bi mi da sednem pored tih nepoznatih ljudi
i da im ispričam kako sam upoznala Čejsa. Koliko je duhovit i
lep. Koliko voli svoju porodicu, koliko vodi računa o svojoj
nećaki.
„Pomislila sam da je vreme da ti vratim ovo.“ Dala sam mu
prsten.
Ignorisao je moju ispruženu ruku. Trepćući je pokušavao da
usredsredi pogled na mene. „Zadrži ga.“
„Čejse...“
„Prodaj ga. Pokloni ga. Zaslužila si ga.“
Odmahnula sam glavom, srce mi se bolno steglo. „To je
previše.“
„Neću da mi ga vratiš.“ Zateturao se ka dnevnoj sobi,
strovalio se na kauč i uključio televizor. Sportski kanal. „Ne
mogu čak ni da ga vidim očima.“
Izgledao je tako umorno da sam pomislila da bi raspravljanje
bilo najgore što u tom trenutku može da se desi.
„Slušaj“, sela sam pored njega, osećajući kako se udaljava i
želeći da ga usidrim. „Što se tiče Nine, zahvalna sam ti za ono
što si uradio. Stvarno, ali molim te, reci Svenu da je vrati.
Potreban joj je taj posao.“
„Njoj treba lekcija iz pristojnog ponašanja“, zapleo je
jezikom, dečački se namrštivši. „I možda neki slatki tatica da joj
plaća Prade s kojima paradira. Video sam joj slike na
Instagramu. Jesi li ti to opet Sveta Medi? Jer neću trpeti ta
sranja od tebe.“
„Sve smo se dogovorili“, vratila sam prsten na prst i pre nego
što sam shvatila šta radim. Ignorisala sam toplinu koja je
prostrujala mnome kad sam to uradila.
„Da li bi te to usrećilo?“ Mahnuo je rukom ka meni.
Ranjivost u njegovom izrazu lica gotovo me je slomila.
Klimnula sam glavom. „Dobro, može da se vrati na posao.
Razgovaraću sa Svenom.“
„Hvala ti.“
„Ali daću mu i prijateljski savet da tebe postavi za njenog
šefa. To mi izgleda pošteno kad se sve uzme u obzir.“
Nisam se usprotivila.
„Kako ti je tata?“, upitala sam. Bilo je nemoguće da ga
ostavim takvog, pijanog, ogorčenog i povređenog.
Napola je slegnuo ramenima. Tako je. Glupo pitanje.
„Samo želim da znaš da ću biti uz tebe i tvoju porodicu šta
god da se desi. Kao prijatelj.“
„Ne želim da ti budem prijatelj.“ Čejs me je gledao u oči,
otreznivši se na delić sekunde. „Želim da ti budem sve. A čak ni
to nije dovoljno. Zato hvala, i ne, hvala.“
Pijan je, um mi je vrištao dok mi je srce teturalo za njim.
Trešten. Pijan. Ne misli to stvarno.
Privukla sam ga u nezgrapan zagrljaj na kauču, poljubila ga u
vrat, udahnuvši njegov čejsovski miris, razređen popijenim
alkoholom. „Mnogo tražiš.“ Nasmešila sam se tužno, pritisnuvši
mu poljubac ispod uveta. Osetila sam njegove reči u telu kad je
odgovorio.
„To je svakako više nego što zaslužujem.“
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE
Medi

2. novembar 2009.

Draga Medi,
Ovo je zbogom. Osećam to u kostima. Tako mi je žao što
neću videti kako ideš ka oltaru na venčanju. Da ti
pomognem s malenima ako odlučiš da imaš decu. Tako mi
je užasno žao, neću biti tu kad budeš raskidala s momcima,
da ti pomognem u mladalačkim dramama i da slavim s
tobom u malim pobedama, da učestvujem u svim malim
spoznajama koje će se odmotavati u tvom životu kao srebro
s čokoladica. Svako to iskustvo ima drugačiji ukus, draga
moja Medi. Svaka životna lekcija je dar, bez obzira koliko
je teška.
Volim te, Medison. I ne samo zato što si moja već zato
što si divno dobra, bistra, slatka, pažljiva prema drugima.
Jer si maštovita, kreativna, a tvoj smeh me podseća na
božićna zvona. Jer si ono najbolje od svog oca i sve ono
sjajno u meni. Zbog tebe sam sebično ponosna.
Pre nego što ti kažem poslednje zbogom, imam za tebe
još jednu činjenicu o cveću. Ljupke, ružičaste, pufnaste
glavice stidljive mimoze veličanstveno su lepe i
razbarušene a veoma su osetljive. Sramežljivo će se skupiti
kad ih dodirneš. Žive su i racvetale, ali samo izdaleka. One
su u suštini nedodirljive.
Ne sklanjaj se od sveta. I ovako i onako bićeš
 povređena. Povredićeš i ti druge, čak i kad to ne želiš. Bol
je neizostavan deo života. Ali tu su i radosti i zadovoljstva.
Zato iskoristi svaki dan.
Voli jako.
Uvek se dobro naspavaj.
Zdravo se hrani.
I ne zaboravi naše cvetno pravilo: ako uz njega ne
rasteš i ne cvetaš – ostavi ga.
Voli te,
Mama

♦♦♦
Tri dana kasnije krenula sam vozom do Filadelfije da vidim tatu.
Nisam pričala s njim o Čejsu otkako smo od pre nekoliko
nedelja ponovo bili zajedno. Činilo se da je to izlišno jer našoj
vezi nije bilo suđeno da potraje. Tata i ja smo uobičajili da se
sastanemo u cvećari gde sam mu dvaput mesečno pomagala u
knjigovodstvu, a zauzvrat bih dobila lep kineski ručak u
restoranu blizu naše kuće i kostko sladoled ispred televizora dok
mi prepričava najnovija ogovaranja malog grada. Tata ima
devojku. Slatku gospođu Megi, kojoj sam bila superzahvalna, jer
je uz nju bio srećan i angažovan. I dobijao je pažnju koju ja
nisam mogla da mu pružim. Razumela nas je i nijednom nije
prigovorila što cvećarnica i dalje nosi ime njegove pokojne žene.
Danas nije bilo ništa drugačije. Prošla sam kroz sve etape:
računovodstvo, kineska hrana, sladoled iz kutije dovoljno velike
da se u nju sakrije odrastao čovek. Tata je upitao da li ću
prespavati kod njih. I na njegovo oduševljenje, pristala sam.
Njujork me je previše podsećao na Čejsa. Svaki ćošak i svaka
visoka zgrada bili su natopljeni podsećanjem na njega.
Sutradan ujutru otišla sam na groblje. Nisam volela groblja.
Previše su me podsećala da ću jednog dana postati stalni
korisnik njihovih usluga. Ali zbog mame, odlazila sam tamo
jednom godišnje, na njen rođendan.
A to je bilo danas.
Uvek bih ponela peciva, balon i – molim, tuš na bubnjevima
– cveće. Mnogo oveća. Ovog puta došla sam s ljiljanima, lalama
i nevenima. Položila sam ih na nadgrobnu ploču nakon što sam
je izribala tako da blista. Onda sam sela pored papirnog tanjira
punog malina koje sam ispekla u zoru, milovala sam hladni
kamen i pripovedala o poslednjim Lejlinim ludorijama.
„Zaboravila sam da ti kažem. Odabrali su me da dizajniram
venčanicu iz snova. Nakon što sam obukla za venčanje pola
klinki iz mog kraja, konačno ću napraviti svoju ličnu haljinu iz
snova. Znaš šta je tu najbolje, mama? Čak i kad se šefu moj rad
nije dopao, zauzela sam čvrst stav i odbranila sam ga. Ali
shvatila sam da možda savršena svečana svadbena haljina kojom
sam bila opsednuta nije ono što me najviše brine. Ostavila sam
muškarca iz snova. I to me... istinski plaši.“
Tišina se prostrla svežim, prohladnim jutrom. Ptice su
cvrkutale, sve je bilo pokriveno rosom. Duboko sam uzdahnula i
zažmurila. „Znaš, mama, konačno sam shvatila da to nije moja
krivica. Znam da zvuči čudno i možda pomalo detinjasto, ali
jedan mali deo mene uvek se pitao da li si mi uskraćena zato što
nisam bila dobra. Više to ne mislim. Gledam Kejti i Čejsa i Lori.
I oni će izgubiti najvoljenijeg. Život je ruski rulet. Ne znaš kako
će se odvijati. Tragedija je kao izokrenut dobitak na lutriji. Ali
više se ne smem plašiti života. Ne smem se plašiti da ću
izneveriti ljude. Nema više Svete Medi za mene. Mislila sam da
ću sprečiti katastrofu ako budem dobra i fina prema svima. Ali
ne možeš očekivati da ćeš sigurno dobiti premiju na lutriji, pa
zašto bismo onda živeli u strepnji da će nam neizostavno
pokucati tragedija na vrata? Dosta mi je više igranja na sigurno.“
Poljubila sam nadgrobnu ploču, još jednom pomilovala
mamino ime.
„Usput da kažem, svidela bi ti se Dejzi. Mnogo je smešna.
Doneću ti sliku sledeći put. Znaš li da samo Čejsu nije piškila u
cipele? Misliš li da je to neki znak?“
Pogledala sam oko sebe, stvarno čekajući znak. Kao u
filmovima. Dramatičan sev munje koja para nebo. Cvet koji se
neočekivano otvorio u punom cvatu. Čak bi i telefonski poziv od
Čejsa bio dovoljan. Zato sam se nasmešila miru oko sebe. Nema
kismeta u stvarnom životu.
Baš kad sam ustala, pojavio se jedan od čuvara iza drveta s
velikim aparatom za oduvavanje lišća i umornim osmehom.
Nosio je crnu uniformu. Na majici raširenoj preko grudi pisalo
je belim slovima: Blek rešenja.
„Hvala ti, mama.“ Nasmešila sam se. To je za mene bilo
dovoljno.

♦♦♦
Čejs: Da li ponuda da budemo prijatelji i dalje važi?
Medi: Ona koju si odbio?
Čejs: Veoma pijan u procesu nege slomljenog ega. Da.
Medi: Da, volela bih da budem uz tebe u teškoj situaciji.
Čejs: Kakvi su ti planovi za večeras?
Medi: Da gledam kako Dejzi juri Frenka u nadi da će
voditi ljubav.
Čejs: Mogu li da vam se pridružim?
Medi: Moraš njih da pitaš, ali Dejzini kriterijumi nisi
visoki s obzirom na to da je odabrala da joj Frenk bude
ljubavnik.
Čejs: Plus, bilo bi u skladu s mojom reputacijom da joj
kresnem cimerku.
Medi: O, čoveče! Dobro bih platila da ti vidim izraz lica
kad se Dejzi i Frenk bace na posao.
Čejs: Potreban ti je zanimljiviji hobi.
Medi: Ne možemo svi da priuštimo razbibrigu na
egzotičnim jezerskim imanjima i vilama u Hemptonu. Mi
smrtnici moramo da se zadovoljimo manje raskošnim
rasipanjem vremena.
Čejs: Vi smrtnici imate i Netfliks.
Medi: Povlačim poziv da gledaš Dejzino i Frenkovo
izvođenje Prohujalo s vihorom.
Čejs: A ako donesem nešto za jelo?
Medi: Suši?
Čejs: Normalno.
Medi: Dogovoreno. Ali ni reči o mom filmskom ukusu. Ne
sviđaju mi se tvoje drskosti.
Čejs: Iskreno govoreći, draga moja, baš me briga.

♦♦♦
Čejs: Lepo od tebe što si povela Kejti i Lori na ručak.
Zahvaljuju se.
Medi: Tehnički gledano, povele su one mene.
Čejs: Ti si platila.
Medi: Krišom.
Čejs: Vešta si u tim ušunjavanjima.
Medi: Na primer?
Čejs: U moje srce.
<Čejsje uklonio poruku iz niti>
Medi: Išla sam u kupovinu seks-igračaka s Lejlom. Šta si
to izbrisao? Gde sam se to još uvukla?
Čejs: Nigde.
 Medi: ČEJSE.
Čejs: Šta kažeš na platonsku picu za večeras?
Medi: Nije mi poznata ta vrsta pice.
Čejs: I meni je najmanje omiljena, a uključuje punu
odevenost. Posle ću da odem kući da ga izmasiram dok se ti
budeš radovala novoj nabavci iz industrije seksualnih
igračaka.
Medi: Platonska pica zvuči dobro.
Čejs: Na mene je red da izaberem film.

♦♦♦
Medi: Samo da znaš, nikad ti neću zaboraviti ono što si mi
uradio sa Skarfejsom.
Čejs: Prvi izbor mi je bio U stvari, ljubav, ali nisam hteo
da upropastim maskaru.
Medi: Ne bi ti zaplakao ni na Šindlerovu listu. Nemaš srce,
zar si to zaboravio?
Čejs: Da, jer si ga ti ukrala.
<Čejs je uklonio poruku iz niti>
Medi: Šta si to obrisao? Izvela sam Dejzi u šetnju, a stvari
su postale napete s Frenkom. Umalo ga nije uhvatila ovoga
puta.
Čejs: Rekao sam da imam srce.
Čejs: Čuvam ga u tegli na stolu.
Čejs: U redu, u redu, to sam citirao Stivena Kinga. Ali
stav je jasan.
Medi: Zahtevam revanš.
Čejs: Revanš?
Medi: Film po mom izboru koji ćeš morati da odgledaš.
Razmišljam kako da ti uvećam muke. Možda bi Klemi
mogla nešto da izabere? Da li se vratila iz Viskonsina?
 Čejs: Sinoć. Nazvaću Amber da to dogovorim.
Medi: Kako stoje stvari između tebe i Amber?
Čejs: Mislim da je počela da shvata da se ona i ja nećemo
desiti.
Medi: A kako je sa Džulijanom?
Čejs: Džulijan i ja, to se takođe neće desiti.
Medi: (smajli)
Čejs: Zauzet je razvodom. Nismo stigli da popričamo o
našem odnosu (voleo bih da znam zašto me inspirišeš da
ćaskam kao curica).
Medi: Moram nešto da ti priznam.
Čejs: Da sam bio najbolji? Znam to.
Medi: Nedostaje mi ono što smo imali, ali plašim se da ćeš
mi ponovo slomiti srce ili da ćeš me ostaviti kad se sve ovo
završi.
<Medije uklonila poruku iz niti>
Čejs: ?
Medi: Izvini, ne znam šta me je spopalo. Zaboravi.
Čejs: (dignut palac)
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE
Čejs

„Idem danas da se vidim s Klementinom.“ Džulijan je stajao na

vratima moje kancelarije i dalje s tragovima masnice na oku,
rasečenom usnom i mrzovoljnim izrazom lica sredovečnog
mamlaza kome je dupe razvaljeno u tuči.
Digao sam pogled s laptopa jer je pomenuo Slinavčicu.
Pritisnuo sam kažiprstom usne.
„Prvi put odonda?“, upitao sam, zavalivši se u naslon stolice.
Parada sranja trajala je otkako je Džulijan saznao za momka iz
Viskonsina. Pitanje direktorskog položaja konačno je prešlo na
zadnje sedište, a činjenica da je njegov brak propast našla je
svoje mesto u realnosti. Izgledao je slomljeno. Kao da je
stvarnost uspela na kraju da ga dozove pameti. Posebno jer
Amber nije gubila vreme. Odvukla je Klementinu u Viskonsin
da je poštedi teških udaraca i iskoristila priliku da joj predstavi
dasu kao „dobrog porodičnog prijatelja“.
Džulijan je klimnuo glavom, trljajući bradu. „Ne znam šta da
joj kažem.“
„Kako bi bilo da kažeš da ti je žao, jebote?“
„Možda bez onog ’jebote’. Amber bi me ubila, a čini mi se da
treba da staviš i sto dolara u kasicu-prasicu jer si opsovao.“
Protrljao se po vratu. „Čekaj, a zbog čega mi je žao?“
„Što se našla u takvoj situaciji, pre svega“, rekao sam. „Zbog
okolnosti. Gde ćeš je voditi?“
„Ne znam. Amber je samo rekla da dođem po nju u pet. Gde
da idem s Klementinom? Šta ona voli? Bože, čak ne znam ni šta
to dete voli!“
Džulijan se s uzdahom svalio u stolicu ispred mene, ne
trudeći se da zatraži formalno odobrenje da uđe. Zurio sam u
njega kao da mi se posrao na sto. Nismo baš bili u prijateljskim
odnosima otkako je svima razglasio da je Ronan bolestan i
otkako sam mu prearanžirao elemente lica. Nismo čak ni
razgovarali otkako sam Amber i Džulijanu natrljao nos
negativnim rezultatima testa očinstva. (Doslovno sam Džulijanu
nabio u nos papire i protrljao ih levo-desno. Bio bi to najlepši
događaj godine da nije istovremeno doneo loše vesti Klemi.)
„Kako bi bilo da odete negde na hamburger, a Med i ja ćemo
je posle odvesti u bioskop?“, predložio sam. „To će malo
ublažiti udarac.“
Džulijan je trznuo glavom ka meni. „I dalje se viđaš s njom?“
„Platonski.“ Izgovorio sam tu reč kao opscenost. Nepošteno
je da budem bačen u zonu prijatelja kao par prljavih čarapa
nakon što sam joj pružio toliko orgazama da se njima može
osvetliti rafinerija. Slegnuo sam ramenima kao da mi je
svejedno. A nije mi bilo svejedno. „Na njenu žalost.“
„Kad već pomenusmo žalost“, Džulijan je uzdahnuo i
izbegavajući moj pogled uzeo sa stola crne samolepive
ceduljice. Nervozno je po njima prebirao palcem. „To što sam
svima rekao za Ronana... to je bilo strašno. Izvinio sam mu se.
Uverio sam ga da neću više umakati prste u rukovodeće šeme.
Samo sam hteo to da ti kažem.“
Ništa nisam rekao. Razumljivo, bio sam podozriv. Zabacio je
glavu i sa uzdahom se zabuljio u plafon.
„Samo sam želeo da imam nešto svoje.“
„Imao si nešto svoje. Ženu. Ćerku. Dobar posao. Karijeru.“
„Ženu koja me je mrzela uprkos tome što sam pokušavao da
joj udovoljim na sve načine. Ženu kojoj sam obećao da će
postati gospođa izvršnog direktora i koja je, kad se pokazalo da
se moja obećanja neće ispuniti, stalno pretila da će me ostaviti.
Želeo sam rukovodeće mesto jer sam mislio da ću tako zadržati
Amber. Ona i Klementina bile su jedino što ja imam a ti nemaš.
U pokušaju da ih zadržim, zapostavio sam ih, provodio sam
previše vremena na poslu. A sada sam pred razvodom.“
Zamlatarao je rukama, smejući se gorko. „Sudbina je prava
kučka.“
„I dalje imaš Klemi. Za nju si i dalje njen otac. A što se tiče
Amber, iskreno mogu reći da će ti više zadovoljstva pružiti
zabijanje kurca u papirne slamke nego zajedništvo sa ženom
koja je samo želela tvoj novčanik i društveni položaj. Čak i ti
možeš da nađeš nešto bolje od toga.“ Nisam bio spreman da
tešim bratića nakon što me je hranio govnima tri godine
zaredom, ali nije bio moj stil da šutiram oborenog protivnika.
„Bilo kako bilo“, izvio sam obrvu kad je postalo jasno da se
Džulijan neće mrdnuti dok ga ne izbacim napolje. „Imam posla.
Pošalji mi poruku gde da dođem po Slinavčicu.“
Ustao je, pogledao oko sebe kao da je nešto zaboravio.
Možda lepe manire. Trebalo je da pokuca na vrata. Trebalo je i
da se izvini za sve ono što je uradio u protekle tri godine.
Kajanje ništa ne znači bez konkretnog izvinjenja.
„Znaš, Čejse, nisi ti tako loš.“ Stao je na vratima.
Zurio sam belo u njega. „Hvala na mlakom priznanju. Zar
nije nisi ti tako loš sinonim za znam i veće govnoglavce?“
Nasmejao se neprijatno. „Vidiš? To sam hteo da kažem.
Uvek sam mislio da nemaš srca i zato je bilo lakše od tebe
napraviti negativca. Izgledaš kao da si odvojen od svega što te
okružuje. Ideš naokolo s tom crnom aurom. Gotovo kao đavo.“
Namrštio se. Drhtaj mi je prošao kičmom. I Medison je imala
slična poređenja. Mislio sam da se šali. Ne više. „Ali shvatio
sam da si to prosto ti. I da si u stanju da voliš druge. Stalo ti je
do Lori i Ronana, Kejti i Klemi.“
I Medison. Stalo mi je i do Medison.
U stvari, deo mene nije bio siguran da se mnogo razlikujem
od svoje bivše devojke. Na neki način i ja sam odstupao od sebe
da bih udovoljio ljudima do kojih mi je stalo. Zato sam bio
spreman da svašta uradim zbog oca. Ali za razliku od Medison,
ta sklonost udovoljavanju drugima navodila me je da potpišem
čekove koje moja guzica nije mogla da isplati. Obećao sam
Amber brak. I dobio sam šamar njenog neverstva.
Ali i dalje sam bio lud za onima koje volim.
Uvek ću svojima čuvati leđa.
Džulijan mi je uputio bespomoćan pogled. O, do kurca! Baš
kad sam pomislio da se pažljivo udaljavamo s teritorije Džerija
Springera, nastavio je sa sitkomom u stilu Brejdi Banča. Nije mi
dao da predahnem. Duboko sam uzdahnuo.
Reci to.
Biće kao da si pojeo govno, ali moraš to da kažeš.
On ti je član porodice.
„I do tebe mi je stalo.“ Trudio sam se da ne škrgućem zubima
previše. Džulijanove oči su sinule. Skapirao sam. Po njegovom
mišljenju, drndali smo ga sve vreme, dali smo mu ime Blekovih
bez pratećih prinadležnosti, pa se pobunio. To nije opravdanje
za seratorsko ponašanje, ali predstavljalo je motiv.
„Je l’ tako?“, upitao je.
„Tako izgleda.“
„Da li to znači da mogu da zadržim rukovodeći položaj u
sektoru za informisanje i odnosima s javnošću?“
Ili možda samo želi da sačuva svoje dupe i svoj položaj.
„Prerano je da o tome pričamo“, upozorio sam ga.
„Hvala, brate.“ Namignuo mi je.
 Sačekao sam da ode iz kancelarije, i onda mi se zgadilo.

♦♦♦
Svratio sam do Krokija po Medison. Svena sam zatekao pored
lifta kako trudnoj asistentkinji trlja stomak kao da je kristalna
kugla i guguće o bebama. Klimnuo sam mu glavom u prolazu.
Neko meni polupoznato žensko lice s plavom kosom u stilu
Kalezi iz Igre prestola presrelo me je dojurivši s druge strane
studija.
„Gospodine Blek, sačekajte! Samo sam htela da vam
zahvalim što ste nagovorili Svena da mi pruži još jednu šansu.
Ne znam da li ste videli moja dva imejla... i cveće. Želim da
znate da ne shvatam to olako. Neću vas razočarati.“
Zamišljeno sam klimnuo glavom. Nisam imao pojma ko je
ona i šta hoće od mene. Pogled mi se fokusirao na glavnu metu –
Medison Goldblum je sedela na svom mestu u puder-plavoj
haljini s printom belih labudova.
„Medi i ja smo se baš dobro povezale. Išle smo juče na ručak.
Ne znam da li vam je to rekla. Sad smo u dobrim odnosima.“
Fizički mi je preprečila put pa sam morao da joj se obratim.
„Nada, je l’ tako?“, upitao sam.
„Nina.“ Vedro se nasmešila. „Medi kaže da niste više
zajedno. Žao mi je zbog toga.“ Stavila je ruku na srce. Da. Bilo
joj je žao kao i Dejzi nakon pokušaja da zaskoči sirotog Frenka.
„Ako vam zatreba neko za razgovor...“
Potražiću profesionalnu pomoć od nekog ko ne žudi za mojim
kurcem u ustima, bio sam u iskušenju da joj kažem, ali znao sam
da bi mi Medi rekla da sam kreten, a stvarno, stvarno nisam
želeo da me vidi kao inkarnaciju đavola.
„Hvala vam“, prošao sam pored nje i uputio se prema
Medison koja se mrštila na telefon. Digla je pogled, primetila
me i uzela jaknu. Poljubila me je odsutno u obraz i od toga mi
srce umalo nije eksplodiralo.
„Hvala ti“, nasmešila mi se, „mislila sam da bismo mogli da
odemo do Ronana posle filma. Napravila sam mu neojađen
banana-hleb.“
„Neojađen?“ Sagnuo sam se da je pogledam u oči. Izbegla je
moj pogled. Sve u tom platonskom sranju bilo je razvodnjeno i
bezlično.
„Nisam ga izudarala. Spolja nije bogzna šta, ali stvarno je
ukusan.“
„To tvoje spolja izgleda bolje nego što misliš“, promrmljao
sam, svestan da je kucnuo „potoni ili zaplivaj“ čas – konačno.
Odlučio sam da dignem glavu iz vode.

♦♦♦
Na kraju je ispalo prijatno veče kad se sve uzme u obzir (a taj
obzir je podrazumevao: a) morao sam ponovo da vidim
Džulijanov kiseo izraz lica; i b) Medison je ostala obučena sve
vreme).
Posle bioskopa odveli smo Slinavčicu da vidi Ronana i ostali
smo na čaju. Kad je došlo vreme da krenemo, Medison me je
zaustavila kod vrata i stavila mi ruku na grudi. Mišići su mi se
napeli pod vrhovima njenih prstiju kao da su od plamena.
„Ne izgleda dobro“, prošaputala je, trljajući mi grudi u
krugovima. „Ostani s njim. Vratiću se metroom kući.“
U normalnim okolnostima, pokušao bih da kupim još
vremena s njom. Ali znao sam da je u pravu. Poljubio sam je u
obraz. „Hvala što si mi ubila libido, a verovatno i vid onim
filmom. Nikad više neću na isti način gledati balske haljine i
tijare.“
„Hvala što si to bez gunđanja prihvatio.“
 Oklevala je. Mama i Klemi bile su u dnevnoj sobi. Sklapale
su slagalicu. Tata je bio u spavaćoj sobi. Mogao sam da se
nagnem i da je poljubim i pustila bi me to da uradim. Oči su joj
plamtele onim nečim što sam naučio da prepoznam. Telesnom
glađu.
Ali sad nije bilo vreme za to.
A sigurno ni mesto.
Odmakao sam se, kvrcnuvši je po nosu s osmehom. „Ćao.“
„Ćao“, reč joj je zaškripala u glasu.
Čim je ušla u lift, izvadio sam telefon i poslao joj poruku.
Čejs: Volim te, Medison Petal Goldblum. Toliko da me
ponekad sve zaboli kad te pogledam.
<Čejs je uklonio poruku iz niti>
Prošao je minut, stigao je odgovor.
Medi: Šta si to poslao i obrisao? Ubiću te zbog toga
jednog dana, Čejse.
Čejs: Tata kaže da banana-hleb nije ništa posebno. Nije
hteo da te uvredi.
Medi: Ti si kreten.
Čejs: Neko mora i to da bude.

♦♦♦
„Uđi.“
Tatin glas bio je promukao jer su mu pluća radila samo s
deset posto kapaciteta. Otvorio sam vrata njegove sobe.
Naslonio sam se leđima na njih, zavukavši palčeve u džepove
pantalona. Ležao je u senci. Grant mi je objasnio da mora sve
vreme da bude pod sedativima, ali i dalje su bolovi bili veoma
jaki. Disanje mu je bilo otežano. Zvučao je kao stari automobil
koji se trudi da pređe poslednjih nekoliko kilometara pre nego
što ostane bez benzina. A to je dolazilo istovremeno i sporo i
brzo.
„Nemoj samo da stojiš tu, dečko. Dođi. Ne grizem.“
Zakašljao se. Zakoračio sam unutra, osećajući prvi put u životu
da sam nedorastao situaciji. Ostalo mu je možda još nekoliko
dana. A ipak, život je išao dalje svojim tokom. Vodili smo
Slinavčicu u bioskop. Išli na posao. Živeli smo. Svaki trenutak
koji sam proživeo bez njega, osećao sam kao izdaju.
Podigao se na uzglavlje kreveta, posegao ka noćnom stočiću i
uzeo ručno uvijenu cigaretu. Izvio sam obrvu kad je uzeo
upaljač.
„Drogiraš se?“, upitao sam sarkastično.
„Koliko god mi pluća dozvoljavaju. Medicinski kanabis. Radi
čuda kad je bol u pitanju.“ Zapalio je cigaretu, duboko uvukao i
iskašljao dim. Seo sam pored njega. „Medi je dobro
raspoložena“, primetio je.
„Zar ćemo stvarno da pričamo o Medi?“ Uzeo sam teglicu s
marihuanom s noćnog stočića i pažljivo je zagledao.
„Ne, izvini. Hajde da pričamo o mojoj omiljenoj temi – o
umiranju.“
„Touche.“ Počešao se po bradi. „Da, dobro je. Ali brine se
zbog tebe.“
„Da li nadoknađuješ izgubljeno sirotoj devojci?“ Nakrivio je
glavu i povukao još jedan dim. Bilo je nadrealno sedeti tu pored
njega dok puši travu. Samo mu je falila bejzbol kapa, pretplata
na Pornhab premijum i ličio bi na većinu momaka s koledžu.
Nasmejao sam se. „Nije još toliko nesrećna, ali radim na
tome.“
„Samo budi strpljiv.“ Otresao je pepeo u pepeljaru.
„Pusti mene da brinem o tome. Ti gledaj da ti bude što lakše
u narednih nekoliko nedelja. Vidi, hoću da izgladim ona
Džulijanova sranja u kancelariji. Nismo stigli o tome pošteno da
popričamo.“
Tata je odmahnuo rukom. „Nema potrebe. Znao sam,
podsvesno, da će se to dogoditi u nekom trenutku. Vas dvojica
ste to morali da raspravite i to ste i uradili. Ravnoteža moći.
Džulijan je okušao sreću kao vođa čopora i nije uspeo. Sad liže
rane, a ti budi mudar i nemoj da ih džaraš dok su još sveže. Kao
što sam rekao ranije, gledam na njega kao na sina. Klementina je
moja unuka. Tu se ništa neće promeniti. Biologija ne može da
parira porodičnim vezama. Ali reći ću ti i ovo, Čejse. Najviše
sebe vidim u tebi.“
Uzdahnuo je pohlepno i gladno, kao da ne može da izdrži
napetost u plućima koja je bila neophodna da bi se sastavilo
nekoliko rečenica.
„Hvala ti“, pognuo sam glavu.
„To nije kompliment“, rekao je ravnim glasom, iznenadivši
me. Digao sam pogled namršteno. Uzdahnuo je, povukao dim i
progovorio s dopingovanom cigaretom među prstima:
„Tvrdoglav sam i svojeglav i ponekad ekstremno nerazuman.
Volim tvoju majku, ali prvi ću priznati da je trpela moja
najradikalnija raspoloženja. Nemam lepe manire, sarkastičan
sam čak i kad za to nema povoda – drugim rečima, uvek. Želim
da mi obećaš nešto.“
Nadao sam se da me neće naterati da se odreknem sarkazma.
Morao bih da odsečem pola mozga i jezik.
„Samo kaži“, rekao sam oprezno.
„Daj joj priliku. Takve žene su retke i mogu ti potpuno
promeniti život. Devojke poput Medison ne padaju čoveku u
krilo svakog dana. Ako propustiš šansu s njom, nema garancija
da će se druga kao stvorena za tebe prosto pojaviti iza ćoška.
Znam da te je Amber povredila. Ali nisi je voleo. Hteo si da se
skrasiš i da ljubav skineš sa spiska. Video sam kako te je
gledala. Video sam kako si ti gledao nju.“
Znao sam šta je hteo da kaže. Gledao sam Amber kao nova
kola. Digla mi je akcije i činilo se da je dobar dodatak mom
tadašnjem životu. A Medison sam gledao kao da je pinjata puna
iznenađenja i orgazama. Držala me je na vrhovima prstiju i
terala da dobro razmislim o onome šta će sledeće uraditi i reći. I
na kraju me je naterala da gledam Dok nisam srela tebe. Znate
šta? Luiza Klark je opasno zgodna!
„Otvori srce. Život je kraći nego što misliš. A kad budeš kao
ja vezan za krevet, na korak od smrti, nećeš misliti na novac koji
si zaradio, na uspešne i unosne poslove, na profit, ljude koji su
te zajebali i ljude koje si ti zavrnuo u poslu. Mislićeš o tome
koliko si srećan što jedeš domaći banana-hleb i slušaš kako se
unuka smeje u drugoj sobi, a ljubav tvog života je ona koja ju je
nasmejala.“
Zažmurio sam, klimnuvši glavom. „Obećavam...“ Zaustio
sam i otvorio oči. Video sam da tata nije budan. Brzo je zaspao,
ostaci cigarete s marihuanom dogorevali su mu u ruci. Ugasio
sam je u pepeljari na noćnom stočiću. Poljubio sam oca za laku
noć i otišao.
 DVADESET PETO POGLAVLJE
Medi

„Jesi li dobro?“, upitao je Sven kad je povukao i ispravio nabore

haljine na meni.
Nisam bila dobro.
Bila sam apsolutno ne dobro.
Manekenka za venčanicu iz snova je ponovo nestala i morala
sam da je zamenim. Bila sam besna. Jedno je poslati mere, a
sasvim drugo biti model za prokletinju, pogotovo što je
manekenka za koju je haljina predviđena bila najmanje pola
metra viša od mene. Veoma neprofesionalno s njene strane.
„Dobro sam“, odsekla sam. „Treba da razgovaraš s njenom
agencijom. Ovo je već drugi put zaredom kako se nije pojavila.
Možda bi trebalo da nađeš zamenu veličine nula.“
Fuj, sad sam stvarno bila daleko od Svete Medi! Ona nikad
ne bi rekla nešto negativno o drugima. Nova Medi, međutim,
htela je da ljudi budu odgovorni za svoje postupke. Život s
novom Medi, shvatila sam, bio je mnogo zgodniji od deljenja
tela s mojom prethodnom verzijom.
„Ne, prekasno je za to.“ Sven je čučnuo i krenuo da ređa
pribadače po tkanini oko mog struka. Imao je još čitav red istih
u ustima dok mi se obraćao. „Osim toga, čak i kad bih mogao da
angažujem drugu, ne bih to uradio jer želim ovu koja izgleda
kao prava žena. To vredi pokušati. Veruj mi.“
„I supermodeli su prave žene. U stvari, žena ima u svim
oblicima, veličinama i bojama i nijedna od njihovih fizičkih
karakteristika ne čini ih manje ženama.“ Nina je podigla ruku
dok su me njih dvoje pažljivo gledali u mom umetničkom delu.
„Amin.“ Pljesnula sam Ninu po dignutom, otvorenom dlanu
pre nego što sam se okrenula oko sebe ispred ogledala koje smo
držali u studiju uglavnom zbog Svenovih svakodnevnih proba
haljina. Dizajnerke, pripravnice i asistentkinje okupile su se oko
mene da vide venčanicu. Rumenilo mi je prelilo vrat i obraze, a
na koži su mi se pojavile fleke od treme. Nisam navikla da sve
oči budu uprte u mene.
„Lepo. Moram reći. Vredna si poverenja jer si kao stvorena
za tu haljinu i baš me briga što si zauzeta. Sad, Medi, da li bi mi
učinila uslugu i ispravila leđa? Izgledaš kao da hoćeš da se
sakriješ.“
Uradila sam kako mi je rečeno, prešla sam rukom preko
bogate tkanine mesečevog cveta. Haljinu sam nazvala prema
tom belom, noćnom cvetu, koji izgleda kao haljina u okretu kad
se otvori. Zbog još jedne stvari insistirala sam na tom imenu –
taj cvet otvara se samo noću. Cveta u tami. Sven je rekao da
haljini dam ime koje podseća na mene.
A ništa toliko ne asocira na mene kao cvetanje u naručju
mraka.
Izgubila sam majku u pubertetu, na pola puta ka odrasloj
osobi. Kroz to doba vodio me je samo otac udovac, previše
zauzet spašavanjem drugog nasleđa moje majke – njene cvećare.
Zaljubila sam se u Čejsa Bleka kad je njemu umirao otac.
A zaljubila sam se i u sebe kad sam shvatila da sam dostojna
muškarca kakav je Čejs Blek. Iskreno govoreći, nije bilo tog
muškaraca kojeg nisam dostojna.
Ugrizla sam donju usnu i zurila u ogledalo. Pomislila sam na
sve one žene koje će ići ka oltaru u toj haljini. I na njihov bračni
život nakon toga. Pomislila sam na decu koju će imati. Pozitivne
testove trudnoće. Božićna jutra. Porodične odmore. Čitav život
biće im umotan oko mesečevog cveta. Hiljade žena gledaće tu
haljinu godinama kasnije i svakoj će simbolizovati nešto važno.
Ljubav. Nadu. Radost. Srce mi se ispunilo uzbuđenjem.
„Medi“, Nina je istupila, dodajući mi telefon koji joj je plesao
na dlanu.
Namrštila sam se na identifikaciju poziva. Kejti. Da li to želi
da otkaže dogovor za ručak? Pritisnula sam telefon na uvo. „Hej,
Kej! Šta ima novo?“
„Medi“, glas joj se gušio. Srce mi je odmah potonulo.
„Kejti“, upitala sam drhtavo, „šta se desilo?“
Bilo je to užasno. Postaviti pitanje na koje znaš odgovor. Da
bismo mogle da se uhvatimo u koštac s tim, Lejlina reč dana bila
je katastrofa. Trebalo je da znam.
„Tata“, glas joj je zvučao nežno i promuklo kao da joj se
rastapa u grlu. „Umro je.“

♦♦♦
Sledećih sat vremena prošlo je kao u magnovenju. Nisam mogla
da dišem. Nisam mogla da mislim. Nisam mogla jasno da vidim.
Možda sam zato izjurila napolje u venčanici koja je izgledala
kao trospratna torta pre nego što su me Sven i Nina vratili
unutra. Ritala sam se i vikala da moram videti Blekove. Nina me
je odvukla u toalet i sljuštila mi haljinu. Potom sam se presvukla
u ono u čemu sam došla na posao. Tresla sam se nekontrolisano,
pokušavajući da nazovem Čejsa i zatekavši hladan, bezličan glas
govorne pošte. Hvala bogu, Nina se trudila da bude najbolja
verzija sebe. Postarala se da me taksi čeka ispred zgrade.
Vožnja do bolnice prošla je začas. Nisam mogla da
dešifrujem lica i reči osoblja koje me je uputilo u sobu Ronana
Bleka. Nije više bio tamo kad sam stigla. Čejs je zurio kroz
prozor leđima okrenut praznom izgužvanom krevetu. Lori se
sklupčala na bolnički zelenoj stolici, glava joj je počivala na
Kejtinom ramenu. Džulijan je sedeo na ivici kreveta, zurio u
ruke u svom krilu. Amber i Klementina nisu bile tu. Požurila
sam prvo do Kejti i Lori, nisam bila sasvim spremna da izbliza
svedočim Čejsovom bolu.
„Kako je umro? Da li je neko bio s njim?“, upitala sam,
znajući vrlo dobro da to nije pitanje na koje žele da odgovore.
Onog dana kada sam saznala za mamu, tata nije hteo ni o čemu
da priča, a kamoli o tome kako je preminula. A ipak, prijatelji i
članovi porodice su došli i preplavili nas pitanjima. Kako je
umrla, ko ju je pronašao i kako mi je tata to saopštio.
„Mama je ušla da ga pita da li bi voleo da ona ruča s njim“,
šmrcnula je Kejti, držeći glavu Lori. „Nije joj odgovorio.
Pozvala je hitnu pomoć.“ Blekovi su instalirali dugme za poziv
pored Ronanovog kreveta. „Kad su došli, imao je slab puls, pa
su ga doveli ovamo. Umro je posle nekoliko minuta.“
Obgrlila sam ih obe, kao da ih držim da se ne raspadnu.
Udahnula sam njihovu tugu i poljubila ih. Silno sam želela da ih
utešim.
Ustala sam kad im se isprekidano disanje malo umirilo.
Džulijan i Čejs bili su mi okrenuti leđima, svaki u svom uglu
sobe. Prvo sam otišla do Džulijana. Bio je bled kao kuvano jaje.
Bilo je aure dodatne usamljenosti oko njega jer je pored oca
nedavno još mnogo toga izgubio. Znala sam da prolazi kroz
razvod i da prilagođavanje novoj stvarnosti s Klementinom nije
piknik za njega. Pažljivo i zadržavajući dah, stavila sam mu ruku
na rame i čvrsto ga stegla. Polako je okretao pogled ka meni,
toliko sporo da je bilo očigledno da očekuje neku vrstu sukoba.
„Žao mi je zbog tvog gubitka“, rekla sam jednostavno.
„Ne bi trebalo da prema meni osećaš ništa drugo osim
prezira.“ Sagnuo je glavu. „Hvala ti.“
 „Znam da to ništa ne znači, sad, dok je rana sveža, ali veruj
mi, proći će, čekaju te bolji dani. Samo izdrži.“ Ignorisala sam
njegovu konstataciju.
„Zašto to radiš?“ Grlo mu je poskočilo kad je progutao
knedlu. „Zašto si tako pažljiva prema meni? Užasno sam se
ponašao.“
„Da“, priznala sam. Nisam mogla da sklonim ruku s
njegovog ramena. „Razotkrio si moje laži i rekao si mi da sam
šestica. Bio si neljubazan, neprijatan prema meni, ali to ne znači
da je treba isto tako da se ponašam prema tebi. Sviđa mi se
kakva sam. Šestica, ali imam srce za desetku.“
„Čula si kad sam to rekao?“ Obrve su mu se izvile maltene
komično.
Slegnula sam ramenima. „Lepota je subjektivna.“ Nije bilo ni
vreme ni mesto da se raspravlja o tome, ali imala sam osećaj da
mu time odvraćam pažnju, a to je suština suočavanja s tugom.
Da se ide dalje, da se razgovara, da se nešto radi.
„Hteo sam da iznerviram Čejsa.“ Džulijan je šmrknuo.
„Nisam to stvarno mislio. I neka uđe u zapisnik – uspeo sam.
Razljutio sam ga. Tako da...“ Pogled mu je odlutao ka prozoru
gde je Čejs stajao. Izgubljen duboko u mislima i dalje nesvestan
mog prisustva. „Možeš da misliš o tome šta hoćeš.“
To je značilo samo da su Čejs i Džulijan voleli da se mrze.
Nisam mogla sebi da dopustim da verujem ni u šta drugo.
Pogledala sam Čejsa. Pritisnuo je čelo na prozor, dah mu se širio
staklom kao sivi oblak. Protresla me je potreba da zagrlim tu
mračnu, divlju zver.
„Idi“, potapšao me je Džulijan po ruci. „Zbog njega si došla.“
Prišla sam Čejsu. Stavila mu ruku na izvajana leđa. Srce mi
se uvrtalo u grudima. Skakalo. Preklinjalo. Pusti me da izađem.
Nikad u životu nisam se toliko plašila da se obratim nekome.
Nisam znala mogu li da preživim njegov bol.
„Čejse.“
Okrenuo se i pao u moj zagrljaj. Zateturala sam se i stegla ga
kao mengele. Svaki centimetar nas bio je povezan. Kao da smo
priključeni jedno na drugo, kao da dobija energiju od mene.
Izraz lica pokazivao je nalet emocija, što nikad ranije nisam
videla. Bilo je toliko ranjivosti, kao da je rasporen oštrim
nožem. Uhvatila sam ga za obraze i malo sam se odmakla da ga
pogledam u oči. Suze su mi lile, strahovala sam da ću skrenuti s
uma. Volela sam Ronana, ali nisam ga poznavala dovoljno da bi
njegova smrt pokrenula takvu reakciju. Znala sam samo da je
ostavio porodicu koja ga je istinski obožavala. To je značilo da
je vredan mojih suza.
„Odvešću te sada kući“, prošaputala sam.
Odmahnuo je glavom. „Mnogo toga treba da se uradi.“
„Ne“, rekle su Kejti i Lori uglas, ustajući.
„Ostalo je samo da se obave birokratske formalnosti. Naći
ćemo se kasnije“, insistirala je Lori. „Hoću da se istuširam.
Hoću da se saberem. Moram da javim svojim sestrama.“
Vožnja taksijem do Čejsovog stana protekla je u tišini. Držali
smo se za ruke na zadnjem sedištu i gledali kako Njujork klizi
pored prozora. Kad smo ušli u njegov stan, sipala sam mu
izdašnu količinu viskija i omotala mu prste oko čaše. Posela sam
ga za sto u kuhinji i onda otišla u kupatilo i pustila tuš. Para je
prekrila staklena vrata tuš-kabine. Bacila sam peškir na grejač i
vratila se u kuhinju, prinela mu čašu s ostatkom viskija usnama i
naterala ga da sve popije u jednom gutljaju. Onda sam ga
odvukla do tuša. „Zovi ako ti budem trebala.“
„Nisam bogalj“, rekao je zlovoljno a onda teško uzdahnuo.
„Izvini i hvala ti.“
Spremila sam mu nešto da pojede. Nisam bogzna kakva
kuvarica, ali bilo mu je potrebno neko utešno domaće jelo, a ne
otmenost s jelovnika luksuznog restorana. Videlo se da mu je
frižider napunio neko ko zna da je neženja i da retko zalazi u
kuhinju. Odlučila sam da mu spremim goveđi čili s pečurkama,
patlidžanom i bundevom koje sam našla u nenačetoj korpi s
organskim povrćem, verovatno poklon od nekog poslovnog
saradnika.
Čitala sam pažljivo recept s telefona i mešala čili drvenom
varjačom. Od sastojaka falila mi je samo paprika. Otvorila sam
ostavu da vidim da Čejs ne drži kojim slučajem tu začine. I stala
kao ukopana. Stavila sam ruku na srce, telefon mi je skliznuo iz
prstiju i pao na pod.
Azaleje su bile tu, ušuškane u tami ostave u kojoj nije bilo
ničega sem tri ovlaživača vazduha s uključenim grejanjem. U
punom cvatu, prštale su od boja u mraku. Belo oivičene latice s
ružičastom unutrašnjošću zurile su u mene. Zakoračila sam
unutra i pažljivo podigla saksiju s biljčicom i videla tajni znak
koji sam ostavila kad sam mu predavala cveće.
Tamna, vlažna, topla mesta. Tu azaleje najbolje uspevaju,
rekla sam mu onog dana.
Nije zaboravio.
Nije ih bacio niti je pustio da umru. Negovao ih je.
Zatvorila sam vrata, boreći se da dođem do daha. Pluća su mi
bila deset puta manja od ostatka tela. Uradio je nemoguće.
Održao je cveće u životu, sklonio sve drugo iz ostave i
svakodnevno vodio računa o njemu.
Čejs je bio spreman za ozbiljnu posvećenost. Znala sam to
svim svojim srcem. Ali takođe sam znala da je u žalosti, da je
zbunjen i da trenutno nije u odgovarajućem stanju uma.
„Hej“, čula sam njegov glas iza sebe. Skočila sam i okrenula
se.
 „O, zdravo.“
„Spremaš nešto?“ Izgledao je umorno, trljao je peškirom
razbarušenu, mokru kosu.
„Da, čili. Jesi li gladan?“
„Naravno, ako jelo nije zagorelo.“
Tada sam shvatila da čiliju verovatno nema spasa. Kad sam
ga izvadila iz rerne, crna korica zagorelog pasulja pokrivala je
šerpu.
Čejs je žabo glavu iza mog ramena i virio u upropašćeno jelo.
„Pica?“, uzdahnula sam.
Klimnuo je glavom, brada mu je dodirivala moje rame. „S
feferonima i artičokama. Takvu je tata najviše voleo.“

♦♦♦

Čejs

Pet dana kasnije sahranili smo tatu.

Mama je očekivala da će tri dana biti dovoljna da se okupi
sva rodbina, ali dolazili su iz Škotske, Virdžinije i Kalifornije, s
različitim rasporedima letenja. Medison je sve vreme bila uz
mene kao što je obećala. Išla je s mamom da se kupi kovčeg,
lično se postarala za izbor venaca i drugog cveća za sahranu i
pomagala je u prijemu gostiju u maminom domu i potpisivanju
preporučenih pisama i pošiljki s izrazima saučešća.
Kovčeg Ronana Bleka spušten je u zjapeća usta zemlje sivog
jesenjeg dana. Sahrana je bila veliki događaj s više od hiljadu
ljudi, ali tražili smo da za samo polaganje kovčega tu bude samo
najuža porodica. Med je držala svoju malu, toplu ruku u mojoj
sve vreme. Bilo je ludo što ne mogu da je poljubim kad god
poželim. Što ne mogu da zaronim u nju kad život postane
nepodnošljiv. Dani nakon sahrane slepili su se kao listovi
nepročitane knjige.
Donosili su nam hranu, kao da smo mogli da jedemo, a kad je
sranje postalo previše stvarno, kad nisam mogao da iscedim još
jedan ljubazan osmeh, Med je preuzela na sebe staranje o
gostima. Sumnjam da je uopšte spavala tih dana. Nastavila je da
radi – pola vremena od kuće, pola u studiju – i bila je uz nas
dokasno svake noći.
Nedelju dana nakon sahrane, svi smo se okupili da pročitamo
testament. Medison je insistirala da ne učestvuje u tome.
Nazvala je to „kliničkim aspektom smrti u kome se ne snalazi
najbolje”. Svi smo to poštovali, iako smo već smatrali da je
neodvojiv deo porodice. Što je – prvi ću to priznati – bio novi
nivo moje sjebanosti. Sastali smo se kod mame. Kuvarica je
spremila parfe, omiljeni tatin desert. Jeli smo ga i pijuckali
nepodnošljivu votku od krompira, onako kako je on to voleo da
radi.
Kejti je čitala oporuku. Bila je jedina od njegove dece koja ne
bi nikoga ubila ako ne dobije ono što želi.
„Mama dobija imanje, dvadeset pet procenata deonica
Blek&Co. i sav porodični nakit.“ Kejti je digla pogled s papira i
stisnula mami ruku.
„Sranje, došao sam ovamo samo zbog one ogrlice iz Tifanija.
E, pa, to je bilo brzo“, rekao je Džulijan, praveći se da ustaje s
mesta. Mama ga je pljesnula po butini i pokazala mu da ponovo
sedne. Umorno su se nasmejali. Cenio sam Džulijanov
oporavljeni sarkazam koji se vratio u našu svakodnevicu, ali nije
mi bilo do smeha. Kejti je vratila pogled na papir. Drhtao je u
njenoj ruci kao list na vetru. Stavila je ruku a usta, oči su joj se
zacaklile od suza.
 „Nasledila sam sve vintidž haljine Blek&Co. koje su nosile
ikone stila. Petnaest procenata akcija kompanije. I stan!“ Ali
znam šta ju je rasplakalo. Haljine. To joj je najviše značilo. U
muzeju Blek&Co. nalazile su se sve slavne haljine koje je toliko
volela. Kao klinka bi odlazila da ih vidi najmanje jednom
mesečno. Zapitao sam se da li je Med ikad bila u tom muzeju i
da li će pristati da je tamo povedem.
„Džulijane, ti si sledeći.“ Nagnula se i stegla mu koleno. Ako
se može naći išta pozitivno u danima posle očeve smrti onda je
to činjenica da je Džulijanu data druga šansa a da mene niko
ništa nije pitao. Jednoglasno i bez reči smatralo se da je
prvoklasni idiot koji se ponašao kao kreten poslednjih nekoliko
godina, ali karma ga je žestoko pojebala – na suvo, bez
lubrikanta – tako da niko od nas nije želeo da mu dodatno
zagorčava život. Dozvolite da tome dodam: nikad ne bih
propustio priliku da mučim Džulijana, ali više nisam želeo da
mu upropastim život.
„Džulijan dobija dvadeset procenata deonica i obe nekretnine
u kojima je živeo s Amber, zamak u Edinburgu i porodični dom
iz detinjstva. Tu je i lično njemu upućena poruka.“ Nakašljala se
i pogledala ga zabrinuto. Džulijan je oborio glavu i zaronio u
dlanove, leđa su mu podrhtavala. Jecao je. Dom iz detinjstva bio
je fin dodatak. Niko od nas nije ni znao da ga je tata sačuvao.
Pretpostavljali smo da će prodati tu kuću pošto će se ionako
postarati za Džulijanovo nasledstvo. Činilo se da je tako
praktičnije. Džulijan je, osim toga, dobio više deonica od Kejti,
što je bio dokaz da ga tata nije lagao. Stvarno je smatrao da mu
je Džulijan sin.
Kad je Džulijan podigao glavu, oči su mu bile crvene i
vlažne. „Lična poruka?“, javio se kao eho. „Kako to da ti i Lori
niste dobili lične poruke?“
 „Dobili smo ih u četiri oka“, objasnila je mama sa svog mesta
na kauču. „Imam osećaj da je hteo da svi čujemo ono što ima da
ti kaže.“
„U redu“, rekao je Džulijan oklevajući. „Da čujemo.“
Kejti je prešla pogledom po redovima na papiru, namrštivši
se. „U redu, čitam od reči do reči, zato nemojte da ubijete
glasnika: ’Dragi Džulijane, jesi li poludeo? Imaš sve o čemu
čovek može da sanja, a ti sve to odbacuješ zbog više posla, više
glavobolje, više odgovornosti? Fokusiraj se na važnije stvari.
Novac, status i Amber nikad nisu bili deo toga. Volim te, sine,
ali pravi si čir na guzici. Ako ne budeš postavio prioritete kako
treba, bićeš izgnan iz raja. Ja ću se postarati za to. Veruj mi,
alternativa ti se neće dopasti. Mudro donosi odluke, pažljivo
biraj i voli svim srcem. Tata.“
Svi smo prsnuli u smeh. Prvi put smo se smejali otkako je
tata umro gotovo pre dve nedelje. Kejti me je pogledala
postrance, podigla prst s manikiranim noktom u znak
upozorenja. „Ne bih bila tako vesela da sam na tvom mestu. Ti
si sledeći, brate.“
„Samo napred, ne štedi me.“ Našalio sam se i zavalio u
naslon damastom presvučene klupice.
„Dvadeset pet procenata akcija“, rekla je Kejti jednostavno.
„To je sve?“ Mama je podigla obrvu. Isto pitanje se i meni
motalo po glavi, ali nisam bio toliko derište da ga naglas
postavim. Još petnaest posto akcija nalazilo se kod deoničara
van naše porodice.
„Ne, tu je poruka i za tebe.“ Kejti se nacerila, uživajući.
Dobio sam najmanje materijalnih dobara. Što mi je sasvim
odgovaralo jer nikad nisam ni mario za njih.
Džulijan mi je dodao nevidljivi predmet preko kauča. „Vaša
krema za guzu, gospodine.“
 Pravio sam se da sam je uzeo. Bilo je kao u stara vremena,
kad smo bili klinci. „Dobar brat bi ponudio i da je namaže“,
istakao sam.
„Pošteno, pošto ti razvaljujem dupe u šahu.“
Zurili smo na tren jedan u drugoga, a onda prsli u smeh. Kejti
je odmahnula glavom, naviknuta na budalaštine starije braće.
„Tatina poruka tebi ovako glasi: ’Dragi Čejse, ako sediš tu i
ne držiš Medi podruku, izneverio si me, i ne samo mene već i
ceo muški rod. Odmah se postaraj da to ispraviš. Žena te je
vratila u život nakon što si godinama bio u ljušturi svog bivšeg
sebe. Ne znam šta je to uradila, niti zašto si uopšte bio takav, ali
ne možeš sebi priuštiti da ostaneš bez nje. Voli te tata.“
Reći su utonule u sobu, zidovi su ih upili. Kejti je kratko
klimnula glavom kao da se slaže s iskazanim stavom i nastavila.
„Ostavio sam nešto i Medi. U sefu je. Molim te, daj joj to prvom
prilikom. P.S. Ako daš otkaz bratu, i ti si prognan iz rajske
palate koju trenutno gradim.“
Okrenuo sam se ka Džulijanu i vratio mu nevidljivi lubrikant.
„Izgleda da ću ti biti šef još veoma dugo. Mislim da će ti za to
biti potrebna lubrikacija.“
„Momci“, mama je stegla bisernu ogrlicu kao da smo se
vratili u pretpubertetski uzrast. „Budite pristojni.“
„Dobro“, rekao je Džulijan nadureno.
„On je prvi počeo“, promrmljao sam. Džulijan se nasmejao i
munuo me laktom.
Kejti nas je pogledala, a onda i sama počela istovremeno da
se smeje i da plače. Bio sam u iskušenju da joj se pridružim u
tim pomešanim emocijama. Bio sam zahvalan što nas je tata na
takav način ostavio. S praskom duha, tako da kažem.
„I još jedna opšta poruka svima nama“, Kejti je obrisala suzu
ispod oka. „Draga moja porodice, molim vas nikad nemojte
zaboraviti da sam uvek bio domišljat u staranju o sebi. Ne
brinite. Gde god da sam, dobro sam. Nedostajete mi i volim vas,
i lepo vas molim da ne žurite da mi se pridružite. Voli vas tata.“
„Nije tačno“, promrmljala je mama. „Nikad nije znao da se
stara o sebi.“
Još jedna tura smeha.
„Ali sad će umeti“, Džulijan se protrljao po bradi. „Ako se
ispostavi da je raj neka vrsta Gospodara muva, tata će biti Ralf.“
Tata. Ponovo ga je oslovio s tata. Nasmešio sam se.
Ako se ovako smejemo samo dve nedelje nakon njegove
smrti, možda ćemo na kraju i uspeti da je preživimo.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE
Medi

Bila sam sklupčana na kauču kad se oglasilo zvono. Ustala sam

da otvorim vrata, Dejzi mi je bila za petama, lajala je uzbuđeno
kao i uvek kad bi Čejs došao. Nismo se dogovorili da svrati, ali
užasnula me je praznina koju sam osećala jer danas nisam bila s
njim, prvi put posle nekoliko nedelja. Širom sam otvorila vrata.
Nikog nije bilo u hodniku. Zapitala sam se kako je uopšte neko
ušao u zgradu. Interfon nije zazvonio. Pretpostavila sam da je to
Lejla došla. Pogledala sam namršteno po praznom hodniku.
„Lejla? Čejse?“ Glas je odjekivao od praznih zidova. Dejzi je
zacvilela, oborila glavu i zabila nos u nešto na mom pragu.
Spustila sam pogled. Da li je to... mašina za šivenje? Stara.
Teška. Od onih skupih. Stara singerica, crna i zlatna. Čučnula
sam, podigla je i unela u stan. Našla sam i prikačenu poruku.

Medi,
Detinjstvo sam proveo u Dandiju. Moja majka je radila
kao krojačka. Iz prve ruke sam se uverio da odelo menja
ljude. I ne samo vizuelno već i njihovo raspoloženje,
sposobnosti i ambicije. Kad sam se preselio u Ameriku,
odlučio sam da osnujem Blek&Co. Ceo moj poslovni plan
zasnivao se na onome što sam naučio od sirote udovice
koja deci nije mogla da priušti ni mleko.
Od moje majke.
Ovo me je naučila Gilijan Blek – posao ti nikad neće biti
težak ako voliš ono što radiš.
 Da skrojiš mnogo haljina i bezbroj radosnih uspomena s
mojim sinom.
Ronan Blek

Zatreptala sam, očajnički pokušavajući da se otarasim suza

kako bih mogla ponovo da pročitam pismo. Ronan je nešto i
meni ostavio. Ne znam zašto me je to tako dirnulo. Možda zato
što su me te okolnosti podsetile na moju majku. Osim pisama,
ništa drugo nije mogla da mi ostavi. Trebalo mi je još dvadeset
minuta i dve čaše vode da se smirim. Uzela sam telefon i poslala
poruku Čejsu. Znam da bi normalna osoba okrenula njegov broj,
ali dopisivanje je bilo bezbednije. I dalje smo pažljivo tkali,
trudeći se da ne otkrivamo previše srca. Poruka se može obrisati.
Izgovorena reč bila bi zauvek urezana u pamćenje. Medi: Hvala
za šivaću mašinu. Kako je bilo danas?
Čejs: Iznenađujuće dobro. Mislim da se Džulijanov i moj
odnos može spasti.
Medi: Tako mi je drago da to čujem.
Čejs: Da to pročitaš.
Medi: Ne odričeš se kretenizma, koliko vidim.
Čejs: Dobro je što si mi dala nogu, zar ne?
Medi: Ne bih rekla da je tako bilo.
Još mu nisam rekla da sam našla azaleje. Nije bio trenutak da
se razgovara o nama kad su se tako važne stvari dešavale u
njegovom životu. A s druge strane, imala sam osećaj da sam
zaglavljena u limbu osećanja koja nisam mogla da raspetljam.
Najgore od svega bilo je što, u stvari, nije ni imalo o čemu da se
priča. Bila sam zaljubljena u Čejsa Bleka, a on me je smestio u
zonu prijatelja jer sam ja na tome insistirala. Jer, iako je prošao
test s azalejama i umalo otpustio nekoga zbog mene i starao se o
meni na više načina nego što sam mogla da izbrojim – više nego
iko pre, da budem iskrena – odabrala sam da verujem u onu
glupu, kukavičku stvar koju mi je stalno ponavljao: da nije
spreman da se zaljubi.
Samo što to već nedeljama nije rekao.
Čejs: Večera sutra?
Medi: Naravno. Zagoreli čili?
Čejs: Meni omiljeni.

♦♦♦
Dan revije na Nedelji mode dočekala sam iskidanih živaca.
Nervozno sam šetala po spratu levo-desno.
„Lepo sam ti rekla! zarežala sam na Svena, preteći mu
prstom. „Rekla sam ti da se ne možemo osloniti na nju. Koja to
manekenka ne želi da se pojavi na Nedelji mode? Šta si ono
rekao, iz koje je agencije?“
Manekenka se nije pojavila. Ko će proći pistom u venčanici
iz snova koju sam ja dizajnirala? U koju sam utkala srce i dušu.
„Mislim, stvarno ima upalu pluća. Znam da nisi više Sveta
Medi, ali bilo bi lepo da pokažeš malo saosećanja.“ Sven se
žacnuo.
Svalila sam se u stolicu i zaronila glavu u dlanove. „Ne mogu
da verujem da se ovo zaista događa. Za mene je ovo bilo
ostvarenje sna.“
Sven, Nina i Lejla, koja je uzela slobodan dan da bi nam
pružila moralnu podršku, gledali su me s mešavinom užasnute
fascinacije i sažaljenja.
„Znaš“, počela je Lejla, „možeš ti da budeš model.“
Digla sam glavu oštro i pogledala je besno. „Molim?“
„Skrojena je prema tvojim merama“, tiho je rekla Nina,
prekrstila ruke na grudima i slegla ramenima.
„I... imamo haljinu. Samo treba neko da je obuče“, završio je
Sven, trljajući bradu.
„Ne mogu da nosim sopstvenu haljinu“, odmahnula sam
glavom agresivno. „Ne mogu.“
„Tehnički gledano, možeš“, rekla je Lejla.
„A i logično je“, istakao je Sven.
Pogledala sam sve troje, svesna da su mi oči crvene. Ruke su
mi drhtale. Mrzela sam svetla pozornice. Mrzela sam da budem
u centru pažnje. Ali takođe sam priznala da nema drugog
rešenja. Svaka od manekenki plivala bi u toj haljini. Bila je
prevelika za uobičajene modne standarde.
„Bože“, zažmurila sam. „Stvarno ću morati to da uradim, zar
ne?“
„Tako izgleda“, Lejla me je uzela za ruku i digla na noge.
„Sad ti nastupaš, curo.“

♦♦♦
Pola sata kasnije povraćala sam u kofu iza scene, umotana u
venčanicu koju sam dizajnirala. Sven je brzo porubio haljinu.
Iznenađujuće lako je to sredio. Venčanica u stilu balske haljine
imala je duge rukave od krem bele čipke, dubok V izrez i metar
dug šlep. Meke linije i gola leđa činili su je nezaboravnom, ili
mi je makar Lejla tako rekla.
Pomoglo bi mi da znam gde je Sven, moj šef, kad mi je
najpotrebniji dok povraćam sendvič s ćuretinom u kiblu koja je
bila dom ledenog šampanjca do pre nekoliko trenutaka.
„Molim te, pusti me da odem u toalet. Sve više mi je muka“,
prostenjala sam u kofu. Lejla me je tapšala po leđima dok je
Nina držala kofu.
„Nema šanse“, čula sam Ninu kako cokće od gađenja.
„Haljina bi se mogla isprljati u toaletu i Sven bi nas obe ubio.
Neću da rizikujem.“
 „To je toalet samo za manekenke. Jedino što je tamo prljavo
jesu crte kokaina, a one su već bele kao i haljina.“ Lejla je
pokušala da nagovori Ninu da mi udovolji, ali ova je samo
odmahnula glavom.
„Žao mi je, ne mogu to da dozvolim. Trudim se da za
promenu sačuvam svoj posao.“
Digla sam glavu i pogledala oko sebe. Bekstejdž modne
revije vrveo je od koordinatorici, manekenki i stilista. Sve druge
devojke bile su duplo više od mene i tako mršave da sam mogla
da im izbrojim rebra u toplesu. Šetale su u visokim štiklama,
tangama boje kože i ćaskale.
„Gde je Sven?“, zacvilela sam baš kad nam je jedna
asistentkinja žustro prišla i namignula mi, obraćajući se nekom
preko bežične veze mikrofona sa slušalicama u stilu Madone.
„Deset minuta do vašeg izlaska. Upravo završavamo s
Valentinom“
Lejla mi je privukla stolicu. Svalila sam se u nju i zažmurila.
Nisam bila stidljiva, ali nisam volela ni da se pokazujem. Osim
toga, pored revije još nešto me je brinulo. Čejs se čudno ponašao
poslednjih nekoliko dana. A kad kažem čudno, mislim ljubazno.
Bio je previše fin. Pažljiv, sladak, obziran... nije ličio na sebe.
Plašila sam da prolazi kroz nervni slom ili nešto tome slično.
Što je po mom mišljenju bilo... užasno. Nisam mogla da se
oduprem pomisli da nešto ozbiljno nije u redu, ali kad bih ga
suočila sa svojim zapažanjima, pravio se nevešt. Volela sam kad
se svađamo, izazivamo, zadirkujemo. Brinula me je ta nova,
slatka verzija.
„Prolaz, molim. Prolaz. Napravite mesta. Bože, šta je ovo,
Američka horor priča?! Šalim se, gospođice Vestvud. Sviđaju
mi se vaše kreacije. Uz dužno poštovanje. Seks pistols su mi bili
omiljeni bend u srednjoj školi. Uz njihov imidž izgledao sam
interesantnije – doduše muzika nije bila po mom ukusu – ali
svejedno, mnogo mi je sve to značilo. Da li ste videli moju
dizajnerku? Medi? Medi Goldblum? Niska, kratka kosa, s
izrazom čiste prestravljenosti na licu... nema veze. Eno je.“ Sven
se kikotao, plešući sa šoljom kafe pored modnih kreatora,
asistentkinja i manekenki. Uhvatio me je za rame i podigao sa
stolice.
Došlo mi je ponovo da povraćam.
„Ozbiljno ti kažem, Medi, haljina nije toliko loša. Ići ću čak
toliko daleko da kažem kako je slatka.“
Pogledala sam ga sumnjičavo – ojađeno – i klimnula glavom.
„Hm, hvala.“
„Moram da porazgovaram s tobom.“ Odvukao me je u
hodnik. Uzak beli prolaz s mnoštvom vrata koja su vodila u
zasebne prostorije.
Pomišljala sam da mu kažem da treba da izađem na pistu za
manje od deset minuta, ali sigurno niko neće zaplakati što ću
propustiti ono što će se po svemu sudeći pretvoriti u
ponižavajuću farsu.
Saplitala sam se dok me je Sven pregrubo vukao hodnikom.
Ne samo da sam bila po prirodi nespretna već sam i zbog svoje
visine morala da nosim štikle od petnaest centimetara u kojima
je bilo nemoguće hodati, a kamoli trčati.
„Pa, čestitam – venčanica iz snova zvanično je naručena“,
rekao je Sven vazdušasto.
„Naručena?“, dahtala sam, trudeći se da održim korak s njim.
„Hoćeš da kažeš da ju je uzeo Blek&Co.? Oni uvek uzmu našu
kolekciju. Mislila sam da imamo trogodišnji ugovor s njima.“
„Ne, nije reč o Blek&Co. već o privatnom kupcu.“
„Kako je mogao da je naruči? Još nije na prodaju. A čak i da
jeste, niko je nije video. Zato smo i došli ovamo. Da je
pokažemo.“
„Da, pa, kupac je siguran da će mu se haljina dopasti.“
„A naše obaveze prema Blek & Co.?“
„Našli smo rupu u ugovoru. Ponuda je bila previše dobra da
bismo je odbili.“
„Ali…“, zaustila sam.
„Haljina je prodata. Nije u tome problem.“ Presekao me je
lahorastim pokretom. Sve više smo se udaljavali od bekstejdža.
Ulazili smo u zonu s kancelarijama.
„A u čemu je problem?“, trudila sam se da dišem
ravnomerno. Sinulo mi je. A šta ako ju je uzela neka slavna
ličnost? I šta ako insistira da niko drugi ne vidi haljinu kako bi
se ekskluzivno u njoj šepurila? Šta ako je cela naša revija
otkazana i ja nemam više obaveza i mogu da se preselim u
publiku? Već sam videla Duu Lipu u mojoj venčanici na
naslovnoj strani OK! magazina. Zavrtelo mi se u glavi.
„Kupac ima neobičan zahtev“, Sven je konačno stao. Bili
smo dovoljno daleko od scene tako da niko nije mogao da nas
vidi. Stajali smo ispred belih, drvenih vrata.
Zavukla sam odbegle lokne iza uveta. Sven mi je odgurnuo
ruku. „Ne nameštaju ti frizuru četrdeset pet minuta da bi je ti
upropastila nekoliko sekundi pre nastupa.“
Znači, idem na pistu? Šta bi s mojim Dua Lipa snom?
„Kakav zahtev?“, otpuhnula sam, umorna od toga što me drži
u neizvesnosti.
„Pa“, Sven je pogledao naokolo, pomalo gadljivo, „moraćeš
to da pitaš mladoženju.“
„Mladoženju?“
Sven je otvorio vrata, a ja sam se saplela i zabauljala unutra
na štiklama. Par velikih, sigurnih ruku uhvatio me je u
poslednjem trenu.
 Čejs.
Čejs me je držao.
I ne samo da me je držao već je zurio u moje oči s
plavosivom, srcelomnom toplinom punom nestašluka koju nikad
kod njega ranije nisam videla.
„Zdravo“, prošaputao je.
„Z-zdravo...“
Uspravila sam se, svesna da verovatno bazdim na povraćanje,
i pogledala sam oko sebe. Svi su bili tu. Ili barem svi koje sam
poznavala u Njujorku: Lori, Kejti, Džulijan, Klementina, Sven,
Itan (Itan?), Grant, Francisko i sve kolege s kojima sam bila
bliska. Nina i Lejla ušunjale su se baš kad sam počela da brojim
koliko ima ljudi u prostoriji. Očigledno, njih dve pratile su
Svena i mene sve vreme.
Pogledala sam Čejsa, pa onda Svena, trudeći se da smirim
srce u grudima. Preuranjeni zaključak mogao bi me ubiti.
„Imaš neki poseban zahtev?“ Moja usta prkosila su mozgu
kad sam izgovorila te reči, moleći se u sebi da je on taj
mladoženja. Ili... da nije mladoženja. Šta ako se ženi nekom
drugom? Konačno je odlučio da udovolji porodici. Ali gde je ta
druga devojka? Da li je zato bio sav fin i ljubazan i čudan čitave
nedelje?
Bože, a šta ako je Itan, u stvari, Kejtin mladoženja, a ja samo
trčim pred rudu? Vrtelo mi se u glavi. Morala sam da sednem.
Čejs mi je kratko klimnuo glavom. Trebalo mi je nešto više.
Trebale su mi reči.
„Molim te, reci nešto“, kazala sam. Usta su mi bila suva kao
pamuk. „Bilo šta. Poludeću.“
Čejs se počešao po obrvi. Tako običan gest, ali nikad pre
nisam videla da to radi. Kao da je nesiguran ili o nečemu
razmišlja.
 „Planirala si svoje venčanje otkako si se rodila. To mi je tvoj
otac rekao. Zamolio sam ga da se dođe iz Pensilvanije da se
upoznamo. A hteo sam da ga upoznam jer sam pokušavao da
tebe odgonetnem. I mislim da sam u tome uspeo.“
„Stvarno?“, trepnula sam.
„Ti voliš javne i zvanične iskaze ljubavi. Želiš grandioznu,
živopisnu bajku. Nisam siguran da od ovoga što ću uraditi išta
može da bude više javno.“
Sven je zapljeskao uzbuđeno iz ugla sobe, poskakujući. „On
kanališe svog Hjua Granta. Tako sam se uneo u sve ovo.“
Čejs mu je dobacio kratak pogled, a onda se ponovo okrenuo
ka meni.
„Samo sam se pitao da li bi. Pogledom je prešao po mom
dekolteu i osmeh mu je iskrivio usne. Kao da je našao oslonac. I
meni je bilo potrebno da to uradi. Da nađe svoj oslonac. Govori.
„Da li bi?“, trudila sam se da mi glas ostane neutralan.
„Da li bih ja mogao da budem taj srećnik koji će polupijan i
potpuno zaljubljen u tebe zubima uništiti tvoje remek-delo prve
bračne noći?“
„O!“, uzdahnula sam.
„O!“, ponovio je sa širim osmehom. „Takođe se pitam mogu
li da ti držim kosu dok povraćaš a da ne budem povod tvog
pijanstva?“
Dah mi je zamucao u grudima. Podsetio me je da mi je zadah
užasan. Kao da mi čita misli, Lejla mi je gurnula dve žvake u
ruku i onda se odmakla. Ubacila sam ih u usta. Menta. Čejs je
nastavio.
„Pitam se da li bismo mogli da napravimo vereničke slike
koje podsećaju na osamdesete a da ne moram da se brinem da
ćeš posle toga otići na sastanak s nekim momkom u helankama i
sa smešnom kravatom – bez uvrede, Itane?“ Okrenuo se i
namignuo mom „ne znam šta je već bio“ bivšem.
„Nije ni shvaćeno kao uvreda, pretpostavljam.“ Itan je
slegnuo ramenima pored Kejti, držeći je za ruku. Nasmejala sam
se kroz suze. To je bila najbolja najgora prosidba koju sam u
životu čula a Čejs još nije završio.
„Hoćeš da znaš šta se još pitam?“ Izvio je obrvu.
„Umirem od radoznalosti.“
„Pitam se da li možeš da me pogledaš onako kako si me
pogledala kad smo se upoznali. Kao da sam prava mogućnost.
Sa sirovim potencijalom da budem ono što želiš za sebe. Želim
da ti budem sve, dok ne donesemo na svet replike tebe i mene i
dok im ne postanemo robovi, jer ti želiš decu.“
Zasmejala sam se i zaplakala. Suze su mi tekle niz obraze
dok sam ga upijala, dečački punog nade i poletnog, s carskom
visinom, kao gar crnom grivom, očima koje su iskrile i koje
nikad nisu bile iste boje a uvek su me držale na vrhovima
prstiju. Uzeo me je za ruku. Drhtao je, i iz nekog razloga, to me
je oborilo.
„Ukratko, pitam se da li bi se udala za mene pošto već imaš
venčanicu i nešto cveća koje sam sačuvao za tebe – usput da
kažem, stvarno ga je teško održati u životu? Jer, Medison“, oči
su mi zaiskrile s nestašlukom i uzbuđenjem i obećanjem da će
mi budućnost biti vedrija, „zovem te Med jer sam lud za tobom
a to sam shvatio tek kad si otišla. I nakon toga smišljao sam
razlog da te pozovem. Mesecima sam ubeđivao sebe da je to
samo svrab koji treba počešati, a kad se tata razboleo, dobio sam
izgovor da te progonim i sve je bilo moguće. Volim te,
Goldblumova. Smekšala si me“, rekao je promuklo, gledajući
naše isprepletane prste. „Ali ne svuda.“
Soba je prasnula u smeh. Adrenalin mi je tako besno šibao
krvotokom da sam se sva tresla. Smeh je u mom grlu imao ukus
meda. Znači zato se tako čudno ponašao u poslednje vreme.
Asistentkinja s Madona mikrofonom uletela je u sobu, mašući
histerično ajpedom. „Tu ste! Vi ste sledeći. Idemo brzo.“
Svi su se okrenuli prema njoj. Lejla je gurnula vrata i zalupila
joj ih pred nosom. „Brzo ću te iseckati ako odmah ne odeš.
Prisustvujem najromantičnijoj stvari na svetu još od
Telohranitelja s Vitni Hjuston i neću ti dozvoliti da mi to
upropastiš“, rekla je, nadurivši se i pogledavši ka nama. „Ni
meni ni njima.“
„Pa, šta kažeš?“, Čejs je napeto zaškiljio ka meni. Posegao je
u zadnji džep da izvadi prsten. Stavila sam mu ruku na rame i
zaustavila ga.
„U stvari...“, ugrizla sam se za donju usnu, gledajući
postrance Lejlu, koja je razrogačila oči, signalizirajući mi da
kažem da. „Nisam prodala verenički prsten. Nisam mogla da se
nateram na to. Znam da nije bila stvarna naša veridba. Ali sam je
doživljavala kao da jeste stvarna. Pa sam... zadržala prsten.“
„Zadržala si prsten?“, upitao je zapanjeno. Klimnula sam
glavom. Postidela sam se. Ali to nije bilo ništa u poređenju s
hrabrošću koja je bila potrebna za prosidbu pred svim tim
ljudima.
„A sve vreme si brisao svoje poruke…“, nisam završila
misao.
„U kojima sam ti govorio da te volim“, završio je umesto
mene. „A one koje si ti obrisala?“ Nakrivio je glavu.
Nasmejala sam se, brišući suze. Nek ide dođavola revija! „Isti
slučaj.“
Asistentkinja je ponovo pokucala i proturila glavu kroz
odškrinuta vrata. „Kroki je trebalo da bude na pisti pre osam
minuta. Samo da znate. Neko će dobiti otkaz.“
„Da“, zagrmeo je Čejs. „I to ćeš biti ti jer ja sam vlasnik
Blek&Co., zvaničnog sponzora ovog događaja. Sad odlazi!“
I evo ga. Evo muškarca u kojeg sam se zaljubila, uprkos
zdravom razumu. I... nema potrebe da se to poriče – svakoj
logici. Morali smo da to privedemo kraju, iako sam želela da se
taj trenutak nikad ne završi.
„Ne bih htela da se osećaš kao da pristaješ na moje uslove“,
rekla sam nežno. „Možemo još da sačekamo ako to želiš.“
Namrštio se, stvarno ljut. „Ne radim to da bih udovoljio tebi,
Medison. Radim to da bih udovoljio nama. Ti me ispunjavaš
srećom, radošću i zadovoljstvom. Usrećiće me da te zaspem
poklonima, ljubavlju i orgazmima.“
Čula sam kako je Itan prostenjao, Lejla je jeknula, a Sven je
sanjivo uzdahnuo. Ugrizla sam se za donju usnu da zaustavim
kikot.
„Onda je odgovor da“, rekla sam. „Da, udaću se za tebe.“
Spremala sam se da mu se bacim oko vrata kako sam uvek
zamišljala da ću uraditi. Kao u filmovima. Ali podigao me je
kao da smo na medenom mesecu i šutnuo vrata. Asistentkinja
umalo nije pala od udarca. Trčao je hodnikom dok sam se
kikotala, zaronivši glavu u njegove grudi, udišući njegov
jedinstveni miris. Minut kasnije iskočili smo na pistu. Mahala
sam razigrano nogama u njegovom naručju. Krokijev znak iza
nas sijao je u neonu.
Reflektor nas je pratio. Gledali su nas redovi zapanjenih
novinara, slavnih ličnosti, ljudi iz medija i modnih kreatora.
Fotoaparati su škljocali, blicevi su sevali, ljudi su zviždali,
smejali se i aplaudirali.
A Čejs? Uzvraćao je svima i svemu bezbrižnim osmehom
koji me je mogao istopiti u baricu sreće.
„Zovem se Čejs Blek, ja sam izvršni direktor Blek&Co. Želite
li da vidite moju omiljenu venčanicu za ovu sezonu?“, upitao je,
nežno me spustivši. Haljina se raširila. Osećala sam kako su sve
oči uprte u mene. „Evo je.“
 EPILOG
Čejs

Šest meseci kasnije

Dragi Čejse,
Dok si ti onomad u Hemptonu bio zauzet svađom sa
Džulijanom, a tvoja majka, sestra, Amber i Klementina
šopingom u gradu, Medi mi je prišla u biblioteci. Bio je to
hrabar potez, pošto smo bili manje-više potpuni neznanci, a
uz to sam ja u suštini bio i njen šef.
Rekla mi je da joj je majka pisala pisma tokom borbe s
rakom, da ovekoveči osećanja prema ćerki. Naravno, to me
je zainteresovalo. Zamolio sam Medi da mi pošalje imejlom
kopije tih pisama. Izašla mi je u susret. Mnoge večeri
proveo sam s tim pismima. Gospođa Goldblum bila je
dobra žena.
Pokušao sam i ja da napišem pisma tebi, Džulijanu,
Kejti i Klementini. Ali da budem iskren, literarno
izražavanje nikad mi nije bilo jača strana. Pretpostavljam
da sam više čovek od dela. Ipak, danas sam konačno
pronašao nešto vredno beleženja. Ono što se ne sreće svaki
dan.
Danas sam otkrio da je tvoja veza s Medison prevara. I
da si tome pribegao da bi mene uspokojio. Dirnula me je
činjenica da si spreman da odeš tako daleko da bi mene
umirio.
Volim te, sine.
 Ponosan sam na tebe.
A tvoja veridba s Medi? Verujem da si mislio da je
važna za mene a da nema nikakve veze s tobom. Međutim,
znao sam da je Medison prava žena za tebe kad sam video
kako ti oči sijaju u Hemptonu dok si je gledao kako silazi
na večeru.
Budi dobar prema njoj. Vodi računa o majci. Čuvaj
sestru. Staraj se o bratanici.
O, da, i nemoj da ubiješ brata.
Voli te,
Tata

♦♦♦
Stavio sam tatino pismo u džep na grudima pre nego što sam
zategao leptir-mašnu ispred ogledala u maloj sobi sa starim,
požutelim tapetama. Izgledao sam elegantno u crnom odelu
Blek&Co.
„Znaš šta me zaprepašćuje?“, upitao je Grant pored mene,
provukavši prste kroz kosu. Naravno, moj kum je hteo da se
pokaže u najboljem svetlu pred deverušom, to jest Lejlom. Još
uvek nije preboleo što je bio odbijen. Sumnjam da je ta reč
uopšte postojala u njegovom rečniku.
„Što sam opako zgodan?“, upitao sam ironično. Video sam
kako Džulijan odmahuje glavom. Nagnuo se i namestio
Klementininu cvetnu krunu. Ona će na venčanju nositi cveće.
Med joj je dizajnirala haljinu posebno za tu priliku nakon mnogo
konsultacija i rasprava. „Budale“, promrmljao je Džulijan s
osmehom na licu. „Nikad nemoj da se udaš, Klemi.“
„Ali ja bih baš volela da se udam, tata.“ Oči su joj se raširile.
„Za Čejsa.“
Grant se nasmejao, okrenuvši se ka meni. „Zapanjuje me što
je Med ipak pristala da se uda za tebe, iako zna koliko si
nadmen, arogantan k...“, Grant se spremao da sočno završi
rečenicu, ali Slinavčica je digla glavu i zurila u njega s
očekivanjem. Umirala je od želje da se neko oklizne i ubaci pet
dolara u njenu kasicu za ružne reči. Nadala se da će do Božića
skupiti dovoljno za novi Barbikin bicikl.
„Ni reč više, dobri gospodine“, upozorio je Džulijan.
Klementina se snuždila.
„Klavirista“, završio je Grant. „Jesi li znala da tvoj stric svira
klavir, Klem?“ Okrenuo se ka krevetu gde je ona stajala i sevnuo
zaslepljujućim osmehom.
„Nisam.“ Zaškiljila je sumnjičavo. „Stvarno ume da svira?“
„Sve mi miriše na izazov.“ Nacerio sam se.
„Namirisaćeš moj đon u guzici jer kasniš.“ Lejla je provirila
u odaje mladoženje. A kad kažem odaje mladoženje, mislim na
spavaću sobu gospodina Goldbluma.
Da, oženiću se u maloj kući u Pensilvaniji.
Ne, nisam poludeo. Barem ne klinički.
„Dobro izgledaš, Lejla.“ Grant je pozdravio svoju bivšu,
zelenokosu devojku.
Podarila mu je opušten osmeh. „Ti takođe, Grante. Kako
živiš u poslednje vreme?“
„Bolje nego ti“, prmrmljao sam u svoj viski, iskapivši ga u
jednom gutljaju. Lejla je uzela Slinavčicu za ruku i povela je do
mladine odaje (čitaj: Medine devojačke sobe). Grant i Džulijan
su me ispratili do oltara u dvorištu. Njih dvojica bili su u prvom
redu iza mene. Pozadi su stajali svi oni momci iz komšiluka s
kojima se Medi venčavala u detinjstvu. Lejla je pomislila da će
biti urnebesno zabavno da ih pozove. Mislim da Lejla nije imala
smisla za humor, ali sportski sam na to pristao jer sam znao da
će prijati Med. Iza Granta su bili Džejkob Keli, Tejlor Kiršner,
Milo Lopez, Aston Đudis, Džoš Pejn i Luis Hju.
Za razliku od Medison, od mojih bivših bila je prisutna samo
Amber, koja je sad sedela na beloj stolici na rasklapanje ispred
svadbenog luka, s naočarima za sunce, otpuhivala u čašu s
vinom i žalila se što nema francuskog šampanjca. Med je
odlučila da svadba bude skromna. Moja svetica mlada donirala
je veći deo svadbenog budžeta za istraživanje raka. Moja majka
i Kejti sedele su pored Amber, koja se udostojila da dođe jer ne
bi bilo fer da Slinavčica pati što stvari nisu ispale kako treba
između nje i Džulijana. Itan je uhvatio Kejti za ruku i digao
palac u znak ohrabrenja. Kratko sam mu klimnuo glavom. I
dalje nisam imao razumevanja za muškarce koji nose helanke i
smešne kravate, ali više nisam toliko mario šta će on obući.
Kejti i Itan su već mesecima bili u ozbiljnoj vezi. Dva meseca
posle Ronanove smrti Itan ju je zvanično pozvao da izađu. Do
tada joj je bio samo emotivna podrška, ali strepeo je da će opet
završiti u zoni prijatelja, to se jasno videlo. U stvari, ja sam mu
rekao da zapečati dogovor pre nego što se Kejti odrekne njegove
guzice.
Sad su se zajedno spremali za prvi (ceo a ne polu) maraton.
Mama je takođe bila dobro kad se sve uzme u obzir. Pomoglo
je što su Med i Klementina često bile uz nju, a i Džulijan je
nakon razvoda više vremena provodio s njom prilagođavajući se
novim okolnostima i deljenju starateljstva nad Slinavčicom.
Amber je polako uvodila Klementininog biološkog oca u
ćerkin život. No, Slinavčica je uvek imala nas kad bi stvari
postale previše uvrnute.
Sven, Francisko i Zoi, devojčica koju su usvojili, sedeli su
takođe u prvom redu. Nosili su ista crna odela i mahali Zoinom
bucmastom rukicom. Usvajanje je završeno pre tri meseca i nije
moglo da dođe u boljem trenutku. Med i ja smo ukrštali rogove
oko toga ko će se kod koga preseliti. Sven je istakao da će mu
trebati pomoć u staranju o detetu, a Med je popustila i preselila
se kod mene. Njih dvoje još više su se zbližili poslednjih meseci
otkako se Med zauzela za svoj rad na venčanici iz snova i
postala mu jednaka.
Platio sam opremanje Zoine sobe za tu malu uslugu.
Sveštenik pored mene se uzvrpoljio i povratio me iz
sanjarenja. Uzdahnuo je tiho, a video sam je kad sam digao
pogled. Ženu svojih snova u haljini njenih snova. Reci su bile
nedovoljne da se opiše taj trenutak. Podario sam joj osmeh dok
je išla ka oltaru u pratnji oca. Klementina je razbacivala
mesečeve cvetiće iz ukrasne korpice iza njih. Lejla je držala rub
šlepa.
Med je stala pored mene i nagradila me veličanstvenim
osmehom.
Osmehom od koga je svet stao.
Pogledao sam je, spreman da izgovorim bilo šta od petsto
hiljada stvari koje su mi prošle kroz glavu. Da izgleda slasno u
toj haljini, koja je postigla veliki uspeh na Njujorškoj nedelji
mode i koja se već prodala u trista hiljada primeraka i time
postala druga najpopularnija venčanica Krokija. Hteo sam da joj
kažem da je volim. Mnogo. I mnogo. Ali pre nego što sam
stigao da kažem bilo šta, Med se okrenula, ispružila ruku i
sačekala da joj Lejla stavi telefon na dlan.
Sve zvanice u dvorištu njenog oca uzdahnule su
skandalizovano. Pisala je poruku. Sada.
Medini prsti su preletali preko ekrana, osmejak joj je igrao na
licu. Svi smo je gledali. Sveštenik se nakašljao, pokušavajući – i
ne uspevajući – da joj privuče pažnju. Telefon mi se oglasio u
džepu sekund kasnije.
Izvadio sam ga. I pogledao poruku.
 <Medije uklonila poruku iz niti>
Čejs: O, ne.
Medi: Trema. Ohladile su mi se noge.
Čejs: Možeš da ih ugreješ na mojim leđima kad odemo na
Ibicu na medeni mesec. Uvek si imala problem s
cirkulacijom. To je nevolja ljudi niskih rastom.
Medi: Sa svakim sekundom sve si dalje od ženidbe.
Čejs: Šta si obrisala?
Medi: Obećaj mi da nećeš poludeti.
Pogledao sam je i izvio obrvu kao da kažem: Da li se
poznajemo? Spustila je pogled i nešto napisala.
Medi: Trudna sam.
Čejs: Da li je dete moje?
Medi: Je l’ ti to ozbiljno pitaš?
Digla je pogled, propela se na prste i čvrknula me po temenu.
Nasmejao sam se i digao je u naručje tu pred šokiranim
sveštenikom. I gostima. I haremom momaka za koje se „udala“
kad je bila mlađa.
„Pa zašto bi se inače očekivalo da poludim?“ Promrmljao
sam u njene usne. Zagrlila me je. Okupljeni su se nasmejali.
„Vide ti se rogovi, gospodine Blek.“
„To je“, prošaputao sam u njena usta, uhvatio joj donju usnu
zubima, povukao je nežno i dodao tihim glasom da nas niko ne
čuje, „zato što sam tebe uvek željan.“

♦♦♦

1. januar 2002.

Draga Medi.
Možeš U svojoj majci da učiniš jednu pomalo uvrnutu
 uslugu? Kad dođe vreme, udaj se za muškarca s kojim ćeš
se smejati. Nećeš znati koliko je to važno dok ne dođu oni
tužni dani kad ćeš se osećati bolje samo ako ti neko vrati
osmeh na lice.
Na dan venčanja, pusti ga da se malo preznojava.
Postaraj se da mu srce preskoči otkucaj-dva. Ako to
prihvati s osmehom i humorom – vređanje i treba ga
zadržati (ali dotad bi to već trebalo da znaš).
Voli te,
Mama

♦♦♦

Medi

Osam meseci kasnije

„Mrzim te“, uhvatila sam muža za revere sakoa i tresla ga u

nezgodnom položaju na bolničkom krevetu. Prošla sam obično
znojenje i zašla na teritoriju oblivanja. Kao da sam bez peškira
upravo došla s tuširanja. Da ne pominjem kako sam se upravo
spremala da izbacim ljudsko biće iz svog tela. Svesna sam da
žene širom sveta svaki dan to rade, mnoge od njih bez pristupa
blagodetima zapadne medicine. Ali u svoju odbranu moram reći
da nijedna od tih žena nije bila udata za Čejsa Bleka.
„Da li to znači da je odgovor odrečan?“ Čejs se namrštio,
uspravio i odmakao se korak pre nego što mu iskopam oči
najbližim oštrim predmetom.
„Ne, ne želim da ubrzam proces seksom s tobom. To ne
funkcioniše tako. Već sam se otvorila četiri centimetra!“
„Imam još najmanje dvadeset centimetara koje mogu da
uglavim.
„Nemoj da završiš rečenicu.“ Pripretila sam mu prstom.
Digao je ruke u predaji i odmakao se još za korak.
Lejla je uletela u sobu, izgledala je malo gore nego pre. „U
redu, samo sam htela da ti kažem da je Dejzi sa svojom
kučesiterkom, a ja sam ti...“ Zastala je načas, gledajući i Čejsa i
mene. „Izvini, i dalje mi je teško da to kažem s ozbiljnim
izrazom lica. Dakle, zalila sam ti cveće. Što znači da je živo i
zdravo.“
Dejzi je bila divna u poslednje vreme. Nikom više nije pišala
u cipele otkako smo Čejs i ja ponovo bili zajedno. Očigledno, da
bi se oslobodila te ružne navike bilo je dovoljno da otvorim
vrata pravom muškarcu. Zinula sam da nešto kažem, ali Lejla je
odmahnula rukom. „Da, uključujući azaleje u ostavi. Bože, kad
samo pomislim za šta bi se sve ona džinovska ostava mogla
iskoristiti! Kako je mali Ronan?“
„I dalje je u meni.“ Pokazala sam na svoj veliki stomak.
„Srećnik“, promumlao je Čejs. Lejla ga je munula laktom.
Nasmejala sam se. Poslednjih osam meseci bili su san. Ko bi
rekao da će vraški zgodan muškarac čija usta sam htela da
ošajdarim i poljubim u istom dahu biti tako dobar muž? Ušli
smo u udoban, vedar zajednički život ispunjen porodicom i
prijateljima. Mnogo vremena smo provodili sa Zoi, Svenom,
Franciskom, kao i s Klemi, koja je bila opsednuta onom svojom
haljinom s našeg venčanju. Išla je mojim stopama. Nedavno je
naterala druga iz razreda da se oženi njome na velikom odmoru.
Ronan će biti savršen dodatak već velikoj, srećnoj porodici
punoj ljubavi.
Još jedna kontrakcija me je protresla. Osećala sam se kao da
je neko uzeo šibicu i zapalio mi ceo donji deo leđa. Trznula sam
se i stegla bele čaršave tako da su mi zglobovi pobeleli. Jedna od
sestara – Tifani, crvenokosa žena od pedesetak godina – ušla je
u sobu. Shvativši da postaje gužva, Lejla mi je mahnula i izašla.
Sestra je provirila ispod ćebeta, pokrivajući mi noge.
„Da, spreman je za dolazak na svet. U redu. Nastavi da
dišeš.“ Potapšala me je po kolenu. Nikad nisam shvatala tu
frazu. Da li je iko ikad svojevoljno prestao da diše? Posebno dok
se porađa?
Tifani je izašla iz sobe, pozvala doktora i onda ponovo
promolila glavu u sobu. „Šta ste odlučili? Da li tata ostaje da
gleda porođaj?“
Čejs i ja razmenili smo poglede. Isplanirali smo sve do
detalja – zajedno smo spakovali stvari koje će mi trebati još dok
sam bila u sedmom mesecu, išli smo na pripremne kurseve,
isplanirali dojenje – ali nismo razgovarali o pitanju koje je
medicinska sestra postavila.
„Kako god ti kažeš“, nakašljao se. Gledali smo se u oči. Na
sekund sam pomislila da ćemo izvaditi telefone i izvesti stari
trik. A onda me je muž iznenadio, uhvativši me za ruku. „Molim
te.“
I znala sam.
„Da“, nasmešila sam se. „Ostaje.“
Četrdeset pet minuta kasnije, Ronan je došao na svet, vrišteći
kao oluja. Imao je Čejsove svetloplavo-srebrne oči, moju med-
smeđu kosu i dve stisnute pesnice s iznenađujuće dugim
noktima. Kao neka beba zmaja. Nasmejala sam se i zaplakala
kad mi ga je Tifani stavila na gole grudi. Jer znala sam da je
poklon od moje mame i Ronana.
U stvari, to sam napisala malenom Ronanu u prvom pismu
koje sam sastavila kad sam saznala da sam trudna. Jednom od
mnogih koje sam nameravala da mu napišem. Rekla sam mu da
je sjajan, dragocen, neočekivan poklon. Da smo njegov tata i ja
bili pažljivi – ja sam redovno uzimala pilule. One nedelje kad su
se proizvođači mojih kontraceptivnih pilula oglasili s
izvinjenjem zbog neispravne serije, shvatila sam da mi ciklus
kasni deset dana. Nije mi ni palo na pamet da bih mogla da
zatrudnim, pa nisam vodila računa o danima i datumima.
Uradila sam test na trudnoću. I bio je pozitivan.
Čejs i ja bili smo vereni. Ali i dalje nismo pominjali onu reč
na d – decu. Setila sam se trenutka kad sam otkrila da sam
trudna. Sela sam na spuštenu dasku ve-ce šolje u toaletu Krokija
i zurila u dve bele linije u onoj istoj kabini koju smo Čejs i ja
skandalizovali mnogo meseci ranije. Onda sam digla pogled ka
plafonu i nasmešila se nebu.
„Touche, Ronane i mama.“ Zavrtela sam glavom. „Touche.“
Sad sam imala sina. Kojeg ću voleti. Kojem ću pisati pisma.
Kojeg ću gledati kako raste.
Gledala sam kako ga Čejs uzima u ruke zamotanog kao da je
burito s prugastom kapicom. Moj muž mu se nasmešio a moje
srce je poraslo.
„Kako sam je nagovorio da kaže da? Vidiš, Ronane, to je
zanimljiva priča...“
 IZRAZI ZAHVALNOSTI

Kažu da je pisanje usamljenički posao, i mada se slažem s tom

konstatacijom, moram dodati da je velika nagrada kad vidite na
koricama knjige svoje ime i kad vas ispuni ponos što ste dobili
priznanje za naporan rad.
Ova knjiga je, međutim, plod rada mnogih divnih žena i
volela bih da iskoristim ovu priliku da im valjano zahvalim.
Pre svega, veliko hvala mom agentu Kimberli Brauer. Htela
sam da uradim nešto drugačije ove godine i ti si mi u tome
pomogla. Nisam mogla da poželim bolju saputnicu na putovanju
kroz svet izdavaštva.
Mojim urednicama u Montlejk pablišingu, Lindzi Faber i Anh
Šluep. Hvala vam mnogo na vašem radu, zadivljujućoj
stručnosti i izvanrednom osećanju za detalje. Proces rada na
knjizi tekao je glatko vođen tako sposobnim damama.
Posebnu zahvalnost dugujem svojoj asistentkinji Tihuani
Tarner i probnoj čitalačkoj grupi, Grim Senc, Vanesi Viljegas i
Lani Kart. Dame, vi ste moje pleme!
Mojim najboljim prijateljicama, takođe autorkama, Čarli
Rouz, Parker S. Hantington, Avi Haris i Heleni Hanting.
Nadahnjujete me. Hvala vam što ste me držale za ruku u
najtežim trenucima.
Mom opasnom timu ulice i Fejsbuk grupi Sesi Sparous –
najbolji ste! Rekla sam to ranije i reći ću opet: naterali ste me da
postanem bolja u onome čime se bavim.
Mom mužu i sinu koji su beskrajno strpljivi. Hvala vam što
imate razumevanja kad povremeno skliznem u paralelni
univerzum i vreme provodim sa svojim likovima.
 Blogerima i knjigoljupcima koji konstantno daju sve od sebe.
Ne mogu opisati koliko sam vam zahvalna na vremenu koje
izdvajate za ono što strasno volite. Vi ste istinski umetnici.
Još mnogo ljudi omogućilo je da se ova knjiga pojavi. Jamina
Kirki, Marta Bor, Ejmi Halter, Ratula Roj i drugi. Nažalost, već
sam ozloglašena po tome što ne mogu da se setim svih kojima
treba da zahvalim kad pišem ove reči zahvalnosti. Molim vas, ne
zamerite ako vas nisam pomenula.
Na kraju, volela bih da zahvalim vama, dragi moji čitaoci.
Zahvaljujem i svojoj srećnoj zvezdi svakog dana. Pisanje je
privilegija. A to što sam u stanju da živim od pisanja? E, pa, to
je jednako čudu.
Hvala vam.
Voli vas,
L. Dž. Šen
 O autorki

L. Dž. Šen je autorka bestseler savremenih ljubavnih romana.

Voli da piše o alfa-mužjacima koji se nikome ne izvinjavaju i
ženama koje ih bacaju na kolena. Njene knjige prevedene su na
dvadesetak jezika i pojavile su se na mnogim listama
najprodavanijih naslova. Živi u Kaliforniji s mužem i sinom.
Ima ekscentričan modni ukus, a uživa u dobrom vinu, lošim
rijaliti TV programima i sunčanju s lenjom mačkom.
 Napomene
[←1] Ozidudl – engl. Aussiedoodle, mešanac australijskog
ovčara i pudlice. (Prim. prev.)

[←2] Engl.: Atticus – anonimni kanadski pesnik poznat po

instapoeziji, stilu koji se javio s napretkom društvenih mreža.
(Prim. prev.)