Дипломски рад

Постоје три основне поделе речи у нашем језику :

семантичка
функционална
морфолошка
Семантичка подела реченички састав разврстава на основу следећих критеријума:
способност номинације, односно способност речи да именује, назива
поједине појмове;
способност означавања појединих појмова, и
способност речи да самостално врши функцију члана реченице.
Функционална подела се заснива на разматрању свих функција које једна категорија
речи може имати у реченици (субјекатска, објекатска, предикатска , прилошка ,
атрибутска и апозицијска).
Морфолошка подела полази од облика речи као оформљеног израза устаљеног
одређеног значења и устаљене функције у језику. Ова основа за поделу , као резултат,
даје класификацију тих речи у врсте .
Морфологија је наука о језику која се бави облицима, структуром и саставом речи. Она
се обично дели на морфологију у ужем смислу и творбу речи.
Морфологија у ужем смислу бави се врстама и облицима речи, начин на који се добија
други облик исте речи ( променама као што су деклинација, коњугација, компарација).
Она је део науке о језику који проучава врсте речи и различите облике променљивих
речи.
Творба речи бави се начинима на које се добијају нове речи ( извођењем, слагањем,
комбинованом творбом, творбом претварањем).
Речи у српском језику подељене су на основу:
значења – да ли означавају биће или предмет, особину предмета,
радњу,
граматичког понашања - да ли се мењају по падежима, временима,
да ли разликују род, број.
На основу горе наведених критеријума издвојено је десет врста речи у српском језику:

Видљива је подела на променљиве и непроменљиве врсте речи, настала на основу тога

да ли речи могу мењати свој облик или остају увек у истом облику.
Именске речи су оне врсте речи које се мењају по падежима, односно имају
деклинацију. То су : именице, придеви, заменице и бројеви.
Граматичка основа свих именских речи добија се одбијањем наставка за генитив
једнине: човек-а, књижар-е, леп-ог, овакв-ог, мој-ег, прв-ог.

Глаголи имају две граматичке основе:

•инфинитивну ( аористну) основу која се добија на два начина:
код глагола који се завршавају на -ти испред којег је самогласник
инфинитивна основа се добија одбијањем тог граматичког наставка ( пева-ти,
игра-ти, брину-ти, седе-ти).
код глагола који се завршавају на –ћи или –сти инфинитивна основа се
добија тако што се од 1. лица једнине аориста одбије наставак –ох ( сед-ох,
срет-ох, пођ-ох, рек-ох).
•презентску основу која се код свих глагола добија на исти начин: одбијањем наставка
за 1. лице множине презента ( пева-мо, мисли-мо, пође-мо).
Инфинитивна и презентска основа неког глагола се могу гласовно поклапати, а могу
бити и различите.

Граматичка категорија је систем граматичких облика променљивих врста речи којим

се изражава неки граматички однос. Свака граматичка категорија има различит број
вредности . Тако категорија падежа има седам вредности ( номинативм, генитив,
датив, акузатив, вокатив, инструментал, локатив) , категорија лица три ( прво, друго,
треће), категорија броја две ( једнину и множину).
У табели су приказане граматичке категорије које могу имати поједине променљиве
врсте речи:

Врсте речи Граматичке категорије

Именице Род, број, падеж
Придеви Род, број, падеж, вид, степен поређења
Заменице Род, број, падеж, лице
Неки бројеви Род, број, падеж
Глаголи Вид, глаголски облик, потврдност/одричност, лице, род, број, стање
Неки прилози Степен поређења
 Именице су самосталне речи које означавају бића (човек, девојчица, леопард),
предмете (књига, кутија, резач), материју (брашно, песак, вода), као и неке невидљиве
и неопипљиве појмове (читање, машта, ветар).
Граматичке категорије именице су род, број и падеж.
Подела именица према значењу
 Конкретне именице - означавају стварне и опипљиве појмове:
 властите
 заједничке
 збирне
 градивне
 Апстрактне именице означавају нешто неопипљиво , као што су осећања,
особине, природне и друштвене појаве, радње ( глаголске именице се често
издвајају као подврста апстрактних именице – шетање, певање, спавање)
Граматичке категорије именица
Граматичке категорије именица су род, број и падеж. Род именице је класификациона
категорија, док се по роду и падежу именице мењају.
Род именица је непроменљив. Према њему именице се деле на:
именице мушког рода ( Петар, професор, мачак)
именице женског рода ( реч, слика, мисао)
именице средњег рода ( небо, море, дете)
За именице којима се указује на пол бића које означавају каже се да имају природан род.
Природан род може бити мушки и женски.
Број именица је граматичка категорија која има две вредности :
једнину – када указује на један појам ( дете, песма, школа)
множину – када указује на више појмова(деца, песме, школе)
паукал – облик који се употребљава уз бројеве два, три, четири и оба ( два/три/четири
човека, али пет људи).
Мада већина именица има оба броја, постоје именице које се јављају само у једном броју:
сингуларија тантум – именице које се јављају само у једнини ( властите, збирне, градивне и неке
апстрактне именице)
плуралија тантум – именице које се јављају само у множини ( неке властите именице и
заједничке именице које означавају предмете састављене од два дела – наочаре, панталоне,
богиње).
Падеж је граматичка категорија по којој се именица деклинира и у једнини и у
множини. У табели су дати називи падежа и питања на која се добијају:

падеж питање на која се добија

Номинатив Ко? Шта?
Генитив (од) кога? (од) чега?
Датив Коме? Чему?
Акузатив Кога (видим)? Шта ( видим) ?
Вокатив Служи за обраћање и дозивање Хеј!
Инструментал С ким? Чиме?
Локатив О коме? О чему?
Промена именица по падежима ( деклинационе врсте)
Промена именица по падежима још се назива деклинација. Именице се у реченици
остварују у облицима промене, који се утврђују према наведеним граматичким категоријама
броја, рода и падежа, којих име више.
Све именице српског књижевног језика могу се поређати у четири врсте промене узимајући у
обзир њихов основни облик (номинатив једнине) и завршетак основе.
Промена именица прве врсте
По првој именичкој врсти мењају се именице мушког рода чији се основни облик
(номинатив једнине) завршава на -∅, -о и -е, као и именице средњег рода чији се основни облик
завршава на -о и -е и чија основа у свим падежима остаје неизмењена.
Промена именица друге врсте
По другој именичкој врсти мењају се именице средњег рода чији се основни облик
завршава самогласником е, а чија се основа у зависним падежима, сем у номинативу и вокативу
једнине, проширује сугласницима н, т.
Промена именица треће врсте
По трећој именичкој врсти мењају се именице које се у свом основном облику
(номинативу једнине) завршавају на -а.
Образац промене исти је и за именице (природног) мушког и за именице женског рода.
Промена именица четврте врсте
Именице женског рода које се у номинативу једнине завршавају наставком ∅  (имају
видљив сугласнички завршетак) мењају се по четвртој именичкој врсти уколико се конгруентни
придев који стоји уз њих изражава у женском роду (дубока ноћ).
 Придеви су несамосталне одредбене речи које се стављају уз именице да означе особине
бића,предмета и појава.
Подела придева према значењу
 Описне (квалитативне) придеве - који означавају особине појмова уз чија имена
стоје,односно “каквоћу”:плав,црвен,висок,добар,храбар,поносан
Присвојне (посесивне) придеве – који означавају припадање:
очев,мајчин,сестрин,братовљев,Иванин,школски,Азрин
Градивне придеве - који означавају састав,од чега је појам уз чије име стоје:
златан,пешчани,дрвен,земљан,оловни,свилен
Придеви којима се исказују односи између појмова, а обухватају:
Придеве временског односа-који означавају време на које се односи појам означен
именицом уз коју придев стоји:
данашњи,ноћашњи,летошњи,јучерашњи,прошлогодишњи,ондашњи
Придеве просторног односа-који означавају на које се место односи појам означен
именицом уз коју придев стоји: доњи,горњи,тамошњи,десни,овдашњи
Придеве других односа (намене): сточна (пијаца),житни (трг),здравствени (картон)
Граматичке категорије придева
Придеви се мењају по роду, броју, падежу, степену поређења и виду.
Род, број и падеж придева зависи од именице на коју се односе, па се може рећи да се придеви у
овим категоријама слажу са именицом. За разлику од именице, придеви се могу јавити у сва три
рода , док именица има само један род.
Компарација ( поређење) придева је промена придева према степену особине коју означавају.
Наиме, бића, предмете и појаве можемо поредити према томе у ком је степену нека њихова
заједничка особина изражена.
Систем поређења придева има три облика:
позитив – облик којим се особина именичког појма само именује ( леп, висок, вредан)
компаратив – облик којим се означава да је особина изражена придевом заступљена
у већој мери у односу на исту особину другог појма са којим се пореди ( лепши, виши,
вреднији)
суперлатив – облик којим се означава да је особина изражена придевом заступљена у
највећој мери у односу на исту особину свих појмова са којима се пореди (најлепши,
највиши, највреднији)
Придевски вид
Придеви могу бити :
неодређеног вида
одговара на питање какав?
указује се на неодређеност појма исказаног именицом (нпр. Сваки град има неки леп
парк.)
одређеног вида
одговара на питање који?
указује на одређеност појма исказаног именицом
у мушком роду имају наставак – и, а у женском и средњем роду имају само дуг
последњи вокал или различит акценат или место акцента (нпр. Тај лепи парк се налази у
близини школе) .
Већина описних и градивних придева могу се јавити у оба вида, а остале врсте придева стоје у
облику одређеног или неодређеног вида.
 Заменице су променљива врста речи које замењују именице и придеве или упућују на нешто што
је њима означено.
Мењају се по роду, броју и падежу, а неке од њих имају и обележје лица. У реченици могу да врше
именичке функције ( субјекат и објекат) , али и придевске функције ( атрибут и именски део
предиката).
 Бројеви су променљиве врсте речи којима се исказује тачна количина, збир или ред лица,
предмета или појмова.
Неки бројеви се могу мењати по роду броју и падежу, а неки су потпуно непроменљиви ( десет,
петоро ).
На основу тога шта означавају, бројеве можемо поделити у две веће групе:
главне ( кардиналне ) бројеве који означавају колико има нечега на броју
редне ( ординарне ) , који означавају које је нешто по реду.
У главне бројеве спадају:
основни бројеви - означавају број предмета, појава или појмова, као и број бића
- бројеви до четири су променљиви, а од пет па надаље немају
промену
збирни бројеви - означавају број особа мушког и женског пола или број младих бића
означених збирном именицом. Они су непроменљиви, изузев у ретким случајевима
бројеви двоје и троје ( Рекао је нама двома. Од тог двога изабраћу боље. Причамо о
њима трома. )
бројне именице које се завршавају на – ица-означавају само број особа мушког пола
( двојица, тројица...)
бројни придеви- означавају број предмета означених именицама плуралија тантум
( двоје кола, троје панталона, четворо врата ).
Редни бројеви означавају на ком месту је нешто у реду, односно у ком се реду налази појам
означен именицом уз коју стоје
Подела бројева према саставу
Према саставу бројеви могу бити:
једночлани ( основни – један, пет и изведени – једанаест, петнаест )

вишечлани – граде се слагањем једночланих бројева који се пишу одвојено : сто

 Глаголи су несамосталне речи које означавају радњу коју неко врши (читати, копати, пећи,
сећи), стање у којем се неко или нешто налази (размишљати, поцрвенети, волети, желети) и
збивање у природи (дувати, росити, севати, свитати).
Глагол у личном облику је предикат у реченици. Сви глаголи у српском језику завршавају се на -ти
или -ћи. Промена глагола назива се коњугација.
Граматичке категорије глагола су:
глаголски вид (трајање глаголске радње: свршени, несвршени, двовидовски),
глаголски род (прелазност глаголске радње: прелазни, непрелазни, повратни)
глаголски облик ( време и начин )
лице (говорно лице, саговорник и одсутно лице – 1, 2 и 3. лице),
граматички род (мушки, женски и средњи),
граматички број (једнина и множина),
стање ( актив, пасив)
глаголска категорија потврдности/одричности
Глаголски вид
Глаголски род

Глаголски облици
Глаголски облици су облици у којима се глаголи остварују у реченици.
У српском језику постоји четрнаест глаголских облика, који се у зависности од тога да ли се мењају
по лицима деле на:
личне – мењају се по лицима.
и имају вршиоца радње.
неличне – не мењају се по лицима и немају вршиоца радње.
лични глаголски облици нелични глаголски облици
времена начини
презент императив инфинитив
перфекат потенцијал радни глаголски придев
аорист футур II трпни глаголски придев
имперфекат глаголски прилог садашњи
плусквамперфекат глаголски прилог прошли
футур I
Прилози
Прилози су непроменљиве врсте речи којима се означавају време, место, начин, количина и
узрок.
По значењу, прилози се могу поделити на прилоге за:
место: близу, тамо, овде, горе, доле, увис, местимично. У ову групу спадају и упитни прилози:
где, куда, одакле.
време: сад(а), некад(а), одмах, повремено, често, давно, ноћу. У исту групу спадају и упитни
прилози: када(а), откуд(а), докле
начин: тако, некако, лако, пажљиво, успешно, а одговарајући упитни прилог је како.
количину: мало, много, сасвим, довољно, недовољно, неколико и упитни прилог колико. 
узрок: зато, отуда, стога и упитни прилог зашто.
Иако су прилози непроменљиве речи, могуће је поредити све прилоге који су настали од описних
придева. Најчешће се пореде прилози за начин и количину, али и неки прилози за место и време.
Речце
Речце су разнородна врста речи којима се исказује лични став говорника према
садржају реченице или се њима обележава потврдност, одрицање, упитност, супротност.
Велики број група у које се оне могу сврстати:
модалне, речце за исказивање личног става: можда, вероватно, ваљда, наравно, заиста,
наиме, заправо, уосталом, несумљиво, такорећи, збиља, очито, додуше.
речце за потврђивање и одрицање: да, не.
речце за истицање супротности: међутим, пак.
упитне речце: ли, зар.
показне речце: ево, ето, ено.
речце за посебно истицање: баш, бар, чак, и .
заповедне речце: нека, хајде.
узвична речца: ала
повратна речца: се.
Везници
Везници су непроменљиве и несамосталне  речи које служе за повезивање речи, група речи или
реченица, исказујући њихове међусобне односе или да истакну неку реч у реченици.
Према врсти реченица које повезују, везници могу бити:
напоредни, односно независни везници повезују речи, синтагме или реченице које имају
исту функцију и стоје у независном односу.  Према значењу, независни везници се могу
поделити на:
 саставне или копулативне : и. па, те, ни ( нити) ;
раставне или дисјунктивне : или, било ;
супротне или адверзативне : а, али, него, већ;
закључне или конклузивне : дакле, стога, зато.
зависни везници повезују зависне реченице и деле се према врсти зависних реченица које
повезују на:
изричне : да, како
временске: кад, док, чим, пошто
узрочне: јер, пошто, што
условне: ако, кад, да уколико
допусне: иако, мада, премда.
Узвици
Узвици су речи или скупови гласова којима се изражавају осећања, скреће се нечија пажња
или се подражавају разни звукови. Не могу се мењати. Могу се сврстати у неколико група:
узвици који изражавају осећања: уф, ух, ах, ох, ију, пих, јао, јој, јухуу, ура, авај, куку, ију, пих,
хм.
узвици којима говорник скреће нечију пажњу: хало, гле, хеј, ој, хоп, пст, хо-рук, но-но, ш-ш,
пец-пец.
узвици за дозивање и терање животиња: пи-пи, мац-мац, ко-ко-ко, иш, пис, шиц, шибе, куш
узвици који подражавају разне звукове ( ономатопејски ): ав-ав, м(и)јау, крц, кап, фију,
шкљоц, апћиха, куц-куц, бум, бла-бла, зззз.
Предлози
Предлози су несамосталне и непроменљиве речи , које стоје испред именских речи, са
којом чине предлошко-падежну синтагму и при томе изражавају различите односе тих речи према
другим речима у реченици. Предлози обично чине акценатску целину са следећом речју
(проклитике), а ређе могу стајати и иза речи.
Предлози у реченици не могу да стоје сами. Када се користе уз именске речи, предлози могу да
имају различита значења:
просторно : испред , на,  у, са, из
временско: у , на, после, пре, за, од, до
узрочно:  из, због, од 
циљно или наменски : ради, упркос, за, осим 
поредбено : од 
начински: од среће, раме уз раме.
друштво или заједницу: са 
Предлозима се означавају односи, али се њима истовремно остварују и ближе одређују ти односи.
Предлози се јављају уз зависне падеже.
Различити предлози с истим падежом прецизно одвајају општа значења тог падежа:

генитив: из, с(а), од, до поред, крај, код, близу, изнад, испод, испред, иза, између, пре, после,
након, уочи, усред, око, ван, изван, приликом, због, услед, ради, попут, упркос, против, сем,
осим, место, у
датив: к(а), према, упркос
акузатив означава циљ кретања: на, у, о, по, уз, низ, кроз, за, над, под, пред, међу
инструментал одговара на питање с ким, с чим: с(а), над, под, пред, за, међу
локатив означава место: на, у, о, по, према, при.