Taložne titracije

Kompleksometrijske titracije
• Taložne titracije se ubrajaju u volumetrijske metode. Zasnivaju se na stvaranju teško
rastvornih taloga u toku titracije. Iako postoji veliki broj reakcija pri kojima dolazi do nastanka
taloga, broj primjenjenih taložnih reakcija u ovoj metodi relativno je ograničen. Taložne titracije
se ubrajaju u najstarije volumetrijske metode. Prvu taložnu titraciju uradio je Gej-Lisak 1832.
godine, kako bi odredio količinu srebra prisutnog u novcu.

• Da bi neka hemijska reakcija mogla da se primjeni u taložnim metodama volumetrijske analize,

potrebno je da ispuni sljedeće uslove:
• Kvantitativnost reakcije (proizvod rastvorljivosti jedinjenja koje se taloži treba da ima što manju
vrijednost, odnosno rastvorljivost taloga treba da je dovoljno mala, jer u suprotnom taloženje
nije kvantitativno);
• Reakcija mora biti brza, bez sporednih reakcija;
• Nastali talog mora imati tačan stehiometrijski sastav;
• Mora postojati pogodan indikator za određivanje završne tačke titracije.
• Taložne titracije se koriste za određivanje halogenid-jona, karbonata,
hromata, cijanida, fosfata i drugih, pri čemu se kao standardni
rastvor uglavnom koristi rastvor srebro-nitrata. Sa drugim taložnim reagensima
i uz upotrebu adsorpcionih indikatora mogu se određivati joni nekih metala
kao što su cink, kobalt, nikl, srebro i indijum. Ne mogu se upotrijebiti one
taložne reakcije pri kojima se stvaraju amorfni, voluminozni talozi. Takvi talozi
imaju veliku moć adsorpcije. Zbog adsorpcije jona koji se određuje, taloženje
ne može biti kvantitativno. Zahtjev da nastali talog mora imati tačan
stehiometrijski sastav predstavlja najveće ograničenje široj primjeni taložnih
reakcija u volumetriji.
• Naime, mnogi talozi nemaju tačan stehiometrijski sastav, a znatne smetnje
može da predstavlja i koprecipitacija titrovane supstance ili reagensa na talogu.
Pored toga, i vizuelno određivanje završne tačke titracije može biti otežano,
naročito ako je on obojen. Iz ovih razloga metode zasnovane na taloženju u
poređenju sa ostalim metodama volumetrije imaju ograničenu primjenu.
Kod taložnih volumetrijskih metoda mogu se primijeniti četiri vrste
indikatora:
• Indikatori koji stvaraju obojeni talog (kalijum-hromat);
• Indikatori koji stvaraju obojeni kompleks (gvožđe(III)-amonijum-
sulfat);
• Adsorpcioni indikatori (fluorescein, dihlorfluorescein, metil violet);
• Redoks-indikatori (difenilamin).
Na osnovu primjene titracionog sredstva:
• Argentometrija (titrant AgNO3);
• Merkurometrija (titrant Hg(I));
• Merkurimetrija (titrant Hg(II)).

Na osnovi načina određivanja završne tačke titracije:

• Metode bez upotrebe indikatora
• Gej-Lisakova (J.L.Gay-Lussac) metoda - metoda bistre tačke;
• Metoda po Libigu (Liebeg).
• Metode sa upotrebom indikatora
• Morova (K.F.Mohr) metoda - metoda građenja drugog taloga (direktna titracija);
• Folhardova (Volhard) metoda (indirektna titracija);
• Fajansova (K.Fajans) metoda (direktna titracija).
Kompleksometrijske titracije
• Kompleksometrijske titracije se mnogo koriste za određivanje kationa.
Reagensi su većinom organski spojevi koji sadrže nekoliko elektron donoskih
skupina koje stvaraju višestruke kovalentne veze s metalnim ionima.
• Većina metalnih iona reagira s donorima elektronskih parova, pri čemu nastaju
koordinacijski spojevi ili kompleksni ioni. Donorske jedinke, koje se nazivju
ligandi, moraju imati najmanje jedan slobodni elektronski par za stvaranje
veze. Najčešći anorganski ligandi su voda, amonijak i halogenidni ioni.
• Broj kovalentnih veza koje kation može stvoriti s elektron donorskim
skupinama naziva se koordinacijskim brojem kationa. Najčešći koordinacijski
brojevi su dva, četiri i šest. Jedinke koje nastaju koordinacijom mogu biti
električki pozitivne, neutralne ili negativne.
• Titrimetrijske metode koje se temelje na
reakaciji nastajanja kompleksa koriste se već
najmanje 100 godina.
• Važan porast njihove analitičke primjene počinje
četrdesetih godina ovog stoljeća, a osniva se na
primjeni posebne vrste koordinacijskih spojeva
koji se nazivaju kelatima. Kelat nastaje kada se
metalni ion koordinira na dvije donorske skupine
jednog liganda, pri čemu nastaje peteročlani ili
šestočlani heterociklički prsten.
• Kompleks bakra sa glicinom je takav primjer.
Bakar se veže na kisikov atom karboksilne
skupine u dušik amino skupine.

•
• Ligand koji ima samo jednu donorsku skupinu, kao što je amonijak
zove se unidentatni (jednozubi) a ligand kao glicin, koji ima dvije
skupine slobodne za koordinaciju, zove se bidentatni.
• Multidentalni ligandi kao titranti, posebno oni koji imaju četiri ili šest
donorskih skupina, imaju dvije prednosti pred monodentatnima. Prvo,
oni reaguju mnogo potpunije sa kationima, što završnu tačku titracije
čini mnogo oštrijom. Drugo, oni uglavnom reaguju s metalnim ionima
u jednom stupnju, a nastajanje kompleksa s unidentatnim ligandima
dešava se preko dva međuprodukta ili više.
Titracijske krivulje taložne titracije