Pragmatika dimenzija znanja Fred Drecke1

Neko moe u veoj ili manjoj meri biti bogat ili razuman, ali ne moe u veoj ili manjoj meri znati da je neto sluaj. Dva oveka mogu oba biti bogati, a da jedan od njih ipak bude bogatiji od drugog; oba mogu biti razumni, a da jedan od njih ipak bude razumniji od drugog. Kada govorimo o ljudima, mestima i predmetima, (o stvarima, pre nego o injenicama), ima smisla rei da jedna osoba zna neto bolje od druge osobe. On zna ovaj grad bolje od nas, bolje poznaje rusku istoriju od bilo kog svog kolege, ali ne poznaje svoju enu tako dobro kao njegovi prijatelji. Meutim, injeniko znanje, znanje da je neto sluaj, ne doputa ovakva poreenja. Ako oboje znamo da je danas petak, nema smisla rei da vi to znate bolje od mene. Bogat ovek moe da postane jo bogatiji sticanjem vie novca, a uverenje neke osobe (da je danas subota, na primer) moe se uiniti jo razlonijim prikupljanjem dodatnog svedoanstva, ali, ako neka osoba ve zna da je danas petak, nema nieg dodatnog na ta ona moe da se osloni to bi joj omoguilo da to jo bolje zna. Dodatno svedoanstvo je nee uzdii do neke uzvienije forme znanja mada je moe uiniti ubeenijom u pogledu neega to ve zna. Moete dopustiti da voda kljua na temperaturi iznad take kljuanja (na primer, na 150C), ali time ona ne kljua nita bolje. Ona naprosto kljua na temperaturi koja je via od take kljuanja vode. U ovom smislu injeniko saznanje je apsolutno. Ono lii na sluajeve trudnoe: osoba je trudna ili nije trudna, treeg nema. Osoba ne moe biti trudnija ili bolje trudna od neke druge osobe. Oni koji znanje shvataju kao formu opravdanog (istinitog) verovanja, po pravilu priznaju ovu injenicu govorei ne samo o opravdanju ve o celovitom, potpunom, ili adekvatnom opravdanju. Na ovim kvalifikacijama koje se odnose na vrstu opravdanja neophodnu da bi se neto znalo zasniva se priznavanje injenice da je znanje, nasuprot opravdanju, jedan apsolutan pojam. Jer, pomenute kvalifikacije imaju za cilj da odraze injenicu da postoji odreeni prag opravdanja koji mora biti dostignut ili prevazien da bismo postigli znanje, a i dostizanje ili prevazilenje tog praga je, naravno, jedan apsolutan pojam. Ja mogu imati bolje opravdanje od vas, ali moje opravdanje ne moe biti adekvatnije (dovoljnije ili celovitije) od vaeg. Ako je moje opravdanje potpuno u smislu o kome je re, onda vae opravdanje ne moe da bude potpunije. Filozofi koji znanje shvataju kao neku formu opravdanog istinitog verovanja, uglavnom oklevaju da govore o ovom impliciranom pragu opravdanja. Ali, pitamo se, koliko je svedoanstva ili opravdanja dovoljno da bi opravdanje bilo adekvatno, celovito ili poptuno Ako se nivo ili stepen opravdanja prikae realnim brojevima od 0 do 1 (ime se oznaava verovatnoa onog za ta se ima svedoanstvo ili opravdanje), ini se da je proizvoljan svaki prag koji je nii od jedan. Zato bi, na primer, opravdanje od 0,95 bilo dovoljno dobro da bi se neto znalo kada opravdanje od 0,94 nije adekvtano. I, ako neko moe da zna P zato to mu je opravdanje za P
1

Prevod raen prema: Fred Dretske, The Pragmatic Dimension of Knowledge, Philosophical Studies, 40 (1981), str. 363-378.

Fred Drecke 0,95, i da zna Q zato to mu je opravdanje slino visoko, da li se onda za njega ne moe rei da zna P i Q zato to se opravdanje (u skladu sa pravilom izraunavanja verovatnoe konjunkcije) koje se tie njihovog zajednikog deavanja spustilo ispod 0,95 Pored svoje proizvoljnosti, bilo koji prag opravdanja nii od jedinice, ini se preniskim. Jer, mogu se lako navesti primeri u kojima su takvi pragovi premaeni, a da opravdanje nije dovoljno dobro (prema obinim intuitivnim standardima) za znanje. Na primer, ako prag postavimo na 0,95, samo je potrebno zamisliti torbu sa 96 belih i 4 crne loptice. Ako neko nasumice izvlai loptice iz ove torbe, opravdanje za verovanje da je izvuena bela loptica prevazilazi prag od 0,95. Meitim, jasno je (bar se meni tako ini) da takvo opravdanje (za uverenje da je izvuena bela loptica ) nije dovoljno dobro. Neko kome se desilo da izvue belu lopticu i ko je poverovao da se bela loptica izvlai na osnovu ovakvog opravdanja, ne bi znao da je izvuena bela loptica. Ovakvi primeri sugeriu (mada, naravno, ne dokazuju) da se apsulutni nekomparativni karakter znanja izvodi iz apsolutnosti ili konkluzivnosti opravdanja neophodnog za znanje. Ako znam da su Rusi napali Avganistan, vi ne moete ovo znati bolje od mene, jer, da bih to znao, ja ve moram da imam jedno optimalno ili konkluzivno opravdanje (opravdanje stepena 1), i vi nita bolje od toga ne moete postii. Ovu mogunost sam istraivao u drugim tekstovima, i nemam nameru da to nastavljam u ovom radu.2 U ovom radu elim da se bavim drugaijom temom, koja (nadam se) pomae u rasvetljavanju naeg pojma znanja pokazujui kako ovaj apsolutan pojam moe, i pored svoje apsolutnosti, da bude osetljiv na promenljive interese i faktore koji utiu na njegovu svakodnevnu primenu. Ukratko, elim da istraim na koji nain i u kom opsegu ovaj apsolutni pojam ispoljava stepen kontekstualne relativnosti u svojoj svakodnevnoj upotrebi. Da bih ovo izveo, bie korisno da se diskusija Pitera Angera o apsolutnim pojmovima ukratko obnovi.3 Mada na pogrean nain interpretira njihov znaaj, mislim da Anger uspeva da locira vane karakteristike ovog skupa pojmova. Smisao svoje ideje on izraava pomou termina ravan. Ovo je, tvrdi on, jedan apsolutan termin u smislu da je neka povrina ravna samo ako uopte nije ispupena ili neispravna. Postojanje makar i jednog, ma kako malog i sa praktine strane gledano beznaajnog ispupenja ili neispravnosti, znai da povrina na kojoj se ono nalazi nije zaista ravna. Takva povrina bi mogla da bude skoro ravna ili skoro sasvim ravna ali, (kao to to oba izraza impliciraju), ona nije u pravom smislu ravna. ini nam se da ponekad zaista poredimo povrine u pogledu stepena njihove ravnine (na primer, Zapadni Teksas je ravniji od Viskonsina), ali, Anger tvrdi da ovo mora biti shvaeno kao poreenje stepena do kog se ove povrine pribliavaju ravnini. One ne mogu obe biti ravne, a da je istovremeno jedna ravnija od druge. Otuda sledi da ako je A ravnije
2

Znam da ponekad kaemo stvari koje sugeriu poreenje ove vrste (na pr., Niko ne zna bolje od mene da ima mnogo komaraca u Severozapadnim oblastima), meutim, smatram da ovakve konstrukcije ne opisuju bolje znanje, ve neposrednije i ubedljivije vrste svedoanstva. 3 Conclusive Reasons, Australian Journal of Philosophy (May 1971) i: Seeing and Knowing (University of Chicago Press, 1969).

Pragmatika dimenzija znanja od B, da B (a moda i A) u stvari nije ravno. Sama ravnina ne doputa stepenovanje mada se pribliavanje ravnini moe stepenovati i upravo ova druga veliina predstavlja ono to poredimo kada govorimo o povrini koja je ravnija od neke druge povrine. Iz ove analize Anger zakljuuje da nema mnogo stvari koje su zaista ravne. Jer, pod dovoljno monim uveanjem gotovo e svaka povrina pokazati neke nepravilnosti. Otuda, suprotno onom to obino kaemo (pretpostavljam, i verujemo), ove povrine nisu zaista ravne. Kada ih opisujemo kao ravne, ono to tada izriemo je doslovno neistinito. Verovatno nema nieg stvarno ravnog. Neka tako bude. Prema Angeru, ovo je cena koju plaamo za posedovanje apsolutnih pojmova. Ako je znanje u ovom smislu apsolutno, onda mora da postoji slina primedba koja se odnosi na iroku upotrebu toga pojma u svakodnevnim situacijama. Mono uveanje (t.j., kritiko preispitivanje) treba da otkrije, a uz pomo skeptika i jeste otkrilo "ispupenja" i "nepravilnosti" u naem svesoanstvu u pogledu najveeg broja stvari za koje kaemo da ih znamo. ini se da uvek postoje mogunosti koje nae svedoanstvo nije u stanju da otkloni, mogunosti koje, dok se ne otklone, blokiraju put ka znanju. Jer, ako znanje, kao jedan apsolutan pojam, zahteva otklanjanje svih suparnikih mogunosti (mogunosti koje su protivstavljene onome to se zna), onda je jasno da retko, ako uopte ikada, zadovoljavamo uslove za primenu toga pojma. Za veinu filozofa ovaj skeptiki zakljuak je neprijatna stvar. Anger ga prihvata. Prema njegovom shvatanju, znanje je apsolutan pojam koji poput ravnine ima veoma malu primenu u naem "dombastom" i nesavrenom svetu. U jednom vidu sam ve nagovestio moje slaganje sa Angerom. Znanje jeste apsolutan pojam (meutim, ne slaem se sa njim u pogledu izvora ove apsolutnosti; Anger je nalazi u izvesnoti koja je neophodna za znanje; ja je nalazim u opravdanju koje je neophodno za znanje). Za razliku od Angera, iz ove injenice ipak ne izvodim skeptiki zakljuak. Sa zadovoljstvom u dopustiti da je ravno jedan apsolutan pojam i to apsolutan u otprilike onom istom smislu u kojem Anger o njemu govori, ali, ne mislim da to pokazuje da nema nieg stvarno ravnog. Jer, mada nita ne moe biti ravno ako ima bilo kakva ispupenja i nepravilnosti, ono to se ubraja u ispupenje ili nepravilnost zavisi od tipa povrine koja se opisuje. Neto je prazno (pre ma Angeru, ovo je jo jedan apsolutan pojam) ako u njemu nema nieg, ali iz toga ne sledi da jedno naputeno skladite nije stvarno prazno zato to u njemu ima sijalica i molekula. Sijalice i molekule ne ubrajamo u stvari kada procenjujemo prazninu skladita. Za svrhu odreivanja praznine nekog skladita, molekuli (praina, sijalice, itd.) su irelevantni. Ovo ne znai da ako bismo promenili namenu skladita (na primer, ako bismo zapoeli da upotrebljavamo ili pokuali da upotrebljavamo skladita kao ogromne vakuumske sobe) da se pomenute stvari (molekuli, praina, itd.) i dalje ne bi uzimali u obzir. To samo znai da imajui u vidu uobiajenu upotrebu skladita, molekuli vazduha se (estice praine, itd.) ne uzimaju u obzir. Na slian nain, put moe biti savreno ravan mada se mogu osetiti i videti nepravilnosti na njegovoj povrini; ako bismo takve nepravilnosti nali, recimo, na povrini ogledala, to bi znailo da ogledalo nije stvarno ravno. Veliki mievi nisu
3

Fred Drecke velike ivotinje, a ravni putevi nisu nuno ravne povrine. Drutvo koje veruje da je zemlja ravna ploa u svakom sluaju predstavlja jedan anahronizam, ali njegovi lanovi ne poriu postojanje brda mravljih kolonija i rupa na zemlji koje prave glodari. Apsolutni pojmovi opisuju neku situaciju kao potpuno ispranjenu od odreene vrste stvari: ispupenja u sluaju ravnine, odnosno predmeta u sluaju praznine. Zahtev da ne moe biti nikakvih predmeta ovakve vrste da bi pojam bio zadovoljen jeste ono to takav pojam ini apsolutnim. Iz ovog proizlazi da ako je X prazno, Y ne moe da bude praznije. Ipak, kada doe do procenjivanja da li se neto ubraja u stvar ove vrste (ispupenje ili predmet), odnosno, da li se uzima u obzir kao neto to se protivi ispravnoj primeni pojma, nalazimo da su kriterijumi odnosno standardi na jedan specifian nain neuhvatljivi i relativni. Ono to se ubraja u stvar na osnovu koje procenjujemo prazninu moga depa ne mora da se ubraja u stvar za procenjivanje praznine nekog parka, skladita ili fudbalskog stadiona. Mogli bism o da kaemo da su takvi pojmovi relacionalno apsolutni; oni jesu apsolutni, ali samo u odnosu na izvestan standard. Ovaj uvid moemo izraziti na sledei nain: biti prazan znai biti ispranjen od svih relevantnih stvari, izraavajui na taj nain istovremeno apsolutni (pomou rei 'svih') i relativni (pomou rei 'relevantnih') karakter ovog pojma. Ako je, kao to sam sugerisao, znanje apsolutan pojam, treba da oekujemo da ono ispoljava ovu vrstu relacionalnog apsolutnog karaktera. Ovo je u stvari ona mogunost koju nameravam da istraim u ovom radu. Moj predlog je da se ono to nazivam relacionalno apsolutnim pojmovima upotrebi kao model za razumevanje znanja. U skladu sa ovim pristupom (i u skladu sa ranijom sugestijom) predlaem da se znanje shvati kao jedno evidenciono stanje u kojem su sve relevantne alternative (u odnosu na ono to se zna) otklonjene. Ovo ini znanje apsolutnim pojmom, ali ga ogranienje na relevantne alternative ini, kao kod pojmova praznine i ravninve, primenjljivim na ovaj epistimiki "dombasti" svet u kome ivimo. Zato inimo ovo Kakve su prednosti Navedimo neke prednosti: 1) Raste broj filozofa koji su u stanju da nau, ili bar tako oni misle, pragmatiku, socijalnu dimenziju znanja, odnosno dimenziju znanja koje je vezano za zajednicu kojoj individue pripadaju.4 Raznovrsni primeri pokazuju, odnosno, ovim filozofima se ini da to oni pokazuju, da znanje zavisi ne samo od evidencionog statusa saznajnog subjekta vis a vis onog to se zna, ve od takvih faktora kao to su opta raspoloivost i blizina (pogrenih) kontra-svedoanstava za onu vrstu stvari koje se opte uzev uzimaju kao prihvatljive od strane drugih u relevantnoj zajednici, od interesa i namera subjekta (kada tvrdi da neto zna) i slualaca (kojima je reeno da neko neto zna), i od znaaja ili smisla onoga to se zna ili nekoga ko to zna. Ja lino mislim da najvei broj ovih primera ne pokazuje nita od toga. Ovi faktori se ne odnose na pitanje da li je neto saznato, ve da li ima smisla rei da vi neto znate ili da mislite da znate. Ali, u ovom trenutku ne elim da raspravljam o ovom problemu. Samo elim da ukaem na to da ukoliko je znanje u funkciji ovakvih pragmatikih,
4

Piter Anger, A Defence of Scepticism, Philosophical Review 80 (1971).

Pragmatika dimenzija znanja socijalnih faktora ili faktora zajednice, ovaj pristup u analizi znanja moe da apsorbuje ovu relativnost, a da pritom ne dovede u pitanje apsolutnost samog znanja. Ukoliko uopte postoji ova socijalna ili pragmatika dimenzija znanja, ona se tie onog to se ubraja u relevantnu alternativu, odnosno mogunosti koja mora biti iskljuena pomou svedoanstva da bismo imali znanje. Nita ne menja na stvari da neko mora biti u situaciji da iskljui sve ovakve mogunosti da bi imao znanje. Ne menja stvar ni to to u ovom smislu neko mora imati optimalno opravdanje ono koje otklanja sve (relevantne) mogunosti pogreke. (2) Drugo, ovaj pristup u analizi znanja pomae da se izbegne umnoavanje "smislova" to ponekad preti da zagui epistmoloke rasprave. Mi nemamo razliite smislove glagola "znati" jak smisao ovde, a slab na nekom drugom mestu ve jedan smisao koji ima razliite primene. Nemamo dva smisla rei 'prazan' jedan za depove a drugi za skladita. Imamo jedan smisao (ili znaenje) sa razlikom u pogledu toga ta se ubraja u stvar. (3) Tree, dobijamo bolju perspektivu iz koje moemo da shvatimo trajnu i neumanjenu privlanost skeptikih argumenata. Velika veina filozofa je iskusila uzaludnost pokuaja da se ubedi tvrdokorni skeptik, ili skoropreobraeni poetnik, da mi zaista znamo da postoje stolovi i stolice uprkos mogunosti snova, halucinacija, lukavih demona, naunika-avola koji se moda poigravaju sa naim mozgom na Alfa Kentauru (Nozikov primer). ini nam se da se nekako na kraju rasprava svodi na nae sleganje ramena i tvrdnje da postoje izvesne mogunosti koje su veoma udaljene da bismo o njima brinuli. Nae svedoanstvo nije dovoljno dobro da bi se ove najekstravagantnije hipoteze otklonile; naravno, ove ekstravagantne hipoteze su paljivo sainjene tako da neutraliu nae svedoanstvo. Ali, odbacivanje ovakvih hipoteza kao previe udaljenih da bi se o njima vodilo rauna, odnosno kao previe fantastinih da bi imale bilo kakav uticaj na nau svakodnevnu upotrebu glagola 'znati', predstavlja samo drugaiji nain da se kae da za ciljeve procenjivanja neijeg znanja da je ovo sto, odreene alternativne mogunosti naprosto nisu relevantne. inimo isto (bar ja tako tvrdim) to i neko ko odbacuje prainu krede kao irelevantnu, ili previe beznaajnu, da bi se o tome vodilo rauna kada se opisuje praznina neke uionice. Ono to je vano shvatiti, naroito u raspravi sa skeptikom, jeste da nestrpljivo odbacivanje njegovih fantastinih hipoteza nije (kao to e on smesta sugerisati) netorelancija praktine prirode i odbijanje da se suoimo sa odluujuim primedbama u odnosu na na uobiajeni nain govora. To je pre polusvesni pokuaj izlaganja relacionalno apsolutnog karaktera naih kognitivnih pojmova. (4) Konano, ovaj pristup analizi znanja prua nam jednu vrstu mehanizma koja nam je neophodna u baratanju sa inae zbunjujuim primerima koji postaju sve uestaliji u epistemolokoj literaturi. Razmotrimo ipak jo jedan primer (jo jedan primer zato to on, po mom miljenju, kombinuje elemente nekolicine poznatijih primera). Osoba kojoj je hobi posmatranje ptica uoava patku na svojoj omilj enoj bari u Viskonsinu. Brzo uoava njene poznate siluete i obeleja i reava da zapamti da kae svojim prijateljima da je videla egrtuu (Gadwall), pticu koja se retko sree u tom delu Srednjeg zapada. Poto egrtua ima svoje osobene znake (crna zadnjica, bela fleka na zadnjoj ivici krila, itd.), znake koje nema nijedna druga severnoamerika
5

Fred Drecke patka, i poto su svi ti znaci bili savreno vidljivi, ini se sasvim razumnim rei da posmatra ptica zna da je ta ptica tamo egrtua. On moe da vidi da jeste. Meutim, traei tragove sibirskog gnjurca, jedan posveeni ornitolog pretrauje okolinu nedaleko od mesta gde je na posmatra ptica zapazio egrtuu. Gnjurci su vodene ptice koje lie na patke, ali kada se sibirska vrsta gnjurca nalazi u vodi veoma ju je teo razlikovati od egrtue. Tana identifikacija iziskuje da se ptice vide u letu poto egrtua ima beli stomak, a gnjurac crvena obeleja na stomaku i ove osobine nisu vidljive kada su ptice u vodi. Ornitolog ima hipotezu da se neki sibirski gnjurci sele iz Sibira odakle potiu na Srednji zapad, i on i njegovi asistenti pretrauju Srednji zapad u potrazi za potvrdom te hipoteze. Poto nau jednostavnu priu ulepamo na ovaj nain, intuicije poinju da se razilaze u pogledu toga da li na posmatra ptica zaista zna da je ta ptica tamp patka egrtua (naravno, pretpostavljamo da ona jeste egrtua). Pretpostavljam da bi najvei broj ljudi rekao da on nije znao da je ta ptica egrtua ako je u okolini stvarno bilo sibirskih gnjuraca. U svakom sluaju, zvui udno ako se pretpostavi da je mogao da prui ubedljive argumente ornitologu da ptica koju je video nije sibirski gnjurac (poto je znao da je to egrtua). Ali ta ako su sumnje ornitologa nezasnovane. Nijedan sibirski gnjurac se nije selio. Da li posmatra jo uvek ne zna ono to misli da zna Da li je onda prosto prisustvo ornitologa sa njegovom pogrenom hipotezom dovoljno da bismo posmatrau ptica uskratili znanje da je ptica u bari patka egrtua {ta ako pretpostavmo da sibirski gnjurci ne mogu da se sele zbog nekakvih geografskih barijera. Ili, pretpostavimo da sibirskih gnjuraca u stvari nema postojanje takvih ptica je mit proizveden u kuhinji nadri-ornitologa. Moemo ak da pretpostavimo da pored toga to nema gnjuraca, nema ni ornitologa o kojima sam govorio, ali da metani u oblasti o kojoj je re veruju da ih ima. Ili, neki ljudi veruju da ih ima. Ili, ena posmatraa ptica veruje da ih ima i kao posledicu takvog uverenja izraava sumnju u pogledu njegove tvrdnje da zna da je ono to je video egrtua. Ili, konano, mada niko ne veruje u bilo ta to je navedeno, neke metane ineresuje da li posmatra ptica zna da u okolini nema gnjuraca selica koji lie na egrtue. U svakom sluaju, najvei broj filozofa bi na ovakav niz primera reagovao tako to bi se na jednom mestu ukopao i rekao da posmatra ptica zaista zna da je ptica koju vidi egrtua, i da on to zna uprkos njegovoj nemogunosti da na opravdan nain iskljui odreene alternativne mogunosti. Na primer, ako nema gnjuraca koji lie na egrtue niti ornitologa o kojima smo govorili, ali ena posmatraa ptica veruje da ih ima (tra je ula od frizerke), ne moemo a da ne pripiemo znanje posmatrau ptica da je ptica koju je video egrtua. On ne mora da bude u stanju da iskljui mogunost da negde u svetu postoje gnjurci koji lie na egrtue i koje se sele na Srednji zapad da bi znao da je ptica koju je video patka egrtua. Ove druge mogunosti (bez obzira da li ih posmatra ptica uoava ili ne) su naprosto previe udaljene. Najvei broj filozofa e se ovde ukopati, jer ukoliko to ne uine, shvataju da su na klizavom putu koji ih nezadrivo vodi u skepticizam. Ako pogrene glasine o gnjuricima koji lie na patke druge vrste mogu da uskrate znanje da je ptica koja se vidi pod dobrim osvetljenjem i idealnim uslovima egrtua, onda e sline pogrene 6

Pragmatika dimenzija znanja glasine, sumnje ili ak pretpostavke o demonima koji nas obmanjuju ili moguim trikovima, svakom uskratiti zananje o skoro bilo emu. Jedan od naina da se izbegne ovo klizanje ka skepticizmu jeste prihvatanje injenice da iako znanje zahteva evidenciono otklanjanje svih relevantnih alternativa (u odnosu na ono to znamo), postoji promenljivi skup relevantnih alternativa. Mogue je da pod normalnim okolnostima na posmatra ptica zna da je ptica egrtua (zato to gnjurci koji lie na egrtue nisu relevantna alternativa), ali da on to ne zna ukoliko postoji sumnja, ma koliko pogreno zasnovana, da u okolini postoje gnjurci koji lie na egrtue. Ovo nee biti (ili ne bi trebalo da bude) nita neobinije od prihvatanja injenice da se friider moe istinito opisati kao prazan imajui u vidu osobu koja trai neto da jede, ali da se ne moe istinito opisati kao prazan imajui u vidu osobu koja trai rezervne delove za friider. U prvom sluaju 'prazan' implicira da u friideru nema hrane, a u drugom sluaju implicira da friider nema police, pregrade i maineriju. Dakle, ovo su neke od prednosti koje se mogu izvesti iz ovakvog pristupa analizi znanja. Meutim, ovo su prednosti koje mogu doneti plodove samo ako su dati zadovoljavajui odgovori na izvesna pitanja, a posebno na sledea: a) {ta ini neku mogunost relevantnom b) Ako se moraju odbaciti sve relevantne alternative da bi se postiglo znanje, kako treba shvatiti ovu 'eliminaciju' {ta je potrebno preduzeti u evidencionom smislu da bi se "iskljuila" jedna alternativa c) Da li je mogue, kao to to ovaj tip analize sugerie, da neko neto jednom zna, a da kasnije to ne zna (zbog uvoenja druge relevantne alternative) i da pritom to ne zaboravi d) Da li se nekom olakava da neto zna ukoliko mu nisu poznate relevantne mogunosti koje su drugima inae poznate Na ova i jo mnoga druga pitanja treba odgovoriti da ovakva analiza znanja ne bi bila samo jedna sugestija. Poto ovde ne mogu (odnosno, to se toga tie, uopte ne mogu) pruiti odgovore na sva ova pitanja, pokuau u preostalom delu da popunim neke ve praznine. Nazovimo kontrastnim skupom (KS) klasu situacija koje su nuno otklonjene onim to se zna da je sluaj. To jest, ako S zna da P, onda je Q u kontrastnom skupu P-a ako, i samo ako, ukoliko P, onda nuno sledi da ne-Q. Imajui u vidu na primer sa posmatraem ptica, to da je ptica sibirski gnjurac (ili bilo kakva vrsta gnjurca uopte) jeste element kontrastnog skupa znanja naeg posmatraa ptica, ili pretpostavljenog znanja da je ptica egrtua. Ali, isto je to i slon, kolibri, holografska slika ili proizvod posmatraeve imaginacije. Pored toga, nazovimo relevantnim skupom (RS), skup moguih alternativa koje osoba (kada zna da P) mora biti u stanju da iskljui na osnovu svedoanstva. Kada kaem da osoba mora da bude u stanju da iskljui ove alternative pod tim podrazumevam da njeno svedoanstvo ili opravdanje za pretpostavku da ove alternative nisu sluaj mora da bude dovoljno dobro da bismo mogli da kaemo da ona zna da one nisu sluaj. Elemente KS-a koji nisu u RS-u nazvau irelevantnim alternativama. Za ove elemente subjekt ne mora (mada moe) da ima opravdanje da ne postoje, mada je njihovo postojanje inkompatibilno sa onim to se zna da je sluaj. Pod normalnim uslovima (ona vrsta uslova za koje pretpostavljam da preovlauju u dananjem svetu), mogunost da postoji neto to lii na gnjurca, mada je element kontrastnog skupa, nije element relevantnog skupa znanja
7

Fred Drecke posmatraa ptica da ono to vidi jeste egrtua (pod onom vrstom okolnosti koje sam opisao).5 S druge strane, orao, divlji patak i posebna vrsta gnjurca (Loon) jesu elementi relevantnog skupa, jer ako posmatra ptica ne bi mogao da eliminie ove mogunosti (imajui prethodno dovoljno informacija za znanje da to nije orao, divlji patak ili jedna posebna vrsta gnjurca) na osnovu izgleda i ponaanja ptice, onda on ne zna da je ptica koju vidi egrtua. Ovde se sugerie da je RS uvek podskup KS-a i da, tavie, kada se situacija menja, RS ne mora biti isti mada predmet znanja ostaje isti. Situacija moe da se prikae sledeim dijagramom:

Neisprekidana linija oznaava RS i odgovarajui deo svedoanstva koje je neophodno znati, a vezan je za ovaj RS. Za drugi RS (RS'), koji je oznaen isprekidanom linijom, zahtevalo bi se drugaije svedoanstvo. Ako su sibirski gnjurci u relevantnom skupu, onda je, za razliku od normalnih okolnosti, dodatno i poboljano svedoanstvo neophodno da bi se znalo da je ta ptica tamo egrtua. Poto su trbusi razliite boje, neko bi, na primer, mogao da kae da je to egrtua posmatrajui pticu u letu. Ono to se eli rei je to da je neophodno neto vie od onoga to se nudi u izvornoj, normalnoj situaciji.
5

Imam u vidu Harmanovu raspravu u Thought (Princeton, 1973) o svedoanstvu koje subjekt ne poseduje, Goldmanov primer sa ambarom u Discrimination and perceptual knowledge, The Journal of Philosophy 73.20 (1976), vrste primera koje se pojavljuju u raznim anali zama znanja pomou uslova ponitivosti (defeasibility analyses of knowledge) (videti Kit Lerer i Tomas Pakson, Jr., Knowledge: undefeated justified true belief, Journal of Philosophy 66.8 (1969) i Piter Klajn, A Proposed definition of propositionl knowledge, Journal of Philosophy, 68.16 (1971)), preporuku Ernesta Sose (u How do you know, American Philosophical Quarterly (1974), Volume 11, Number 2) da moramo da odstupimo od tradicionalnog shvatanja znanja vezujui relativnost znanja za epistemiku zajednicu (s. 117), i Dejvid Anisov tekst A Contextualist theory of epistemic justification, American Philosophical Quarterly. 15.3 (1978) u kome se osnovni model epistemikog opravdanja (i po pretpostavci znanja) vezuje za sposobnost neke osobe da se suo i sa izvesnim pimedbama. ini se da ovaj trend, ukoliko jeste trend, ide u pravcu one vrste relativnosti koja je izloena kod Tomasa Kuna u njegovoj knjizi The Structure of Scientific Revolutions (Chicago, 1962).

Pragmatika dimenzija znanja Na osnovu ovakve vrste dijagrama skeptik bi mogao biti predstavljen kao neko za koga je RS = KS u svim sluajevima. Za takvu osobu svedoanstvo mora da bude dovoljno sveobuhvatno da bi se otklonile sve kontrastne mogunosti budui da nema irelevantnih alternativa. Poto je jednom uinjena greka izjednaavanja RS sa KS, pritisak (na neskeptike) za sniavanje standarda opravdanja (koje je neophodno za znanje) postaje neodoljivo. Jer, da bi neko znao da P, njegovo odbacivanje svih lanova KS-a (ne samo svih lanova RS-a) mora biti opravdano; iz ovog sledi da se ne mogu oekivati veoma impresivni nivoi i opravdanja u pogledu onoga to ljudi znaju. Ako svedoanstvo koje na posmatra ptica poseduje za uverenje da je ptica egrtua (obeleja na krilima, itd.) takoe treba da opravda iskaz da ptica nije gnjurac koji lii na egrtuu, onda je oigledno da opravdanje nije ni priblino konkluzivno. Neki filozofi skloni da iz ovog zakljue da znanje ne iziskuje konkluzivno svedoanstvo. Rasuivanje je prosto: posmatra ptica zna da je to egrtua; on nema konkluzivne razloge (on ne moe da iskljui mogunost da je to gnjurac koji lii na egrtuu); dakle, znanje ne iziskuje konkluzivne razloge. Ali, ovo je, tvrdim, greka, nerazumevanje onoga to treba da se konkluzivno iskljui da bi se posedovalo znanje. Takvo rasuivanje analogno je argumentu da prazan objekat moe da ima u sebi nekoliko stotina stvari, a do ovakvog zakljuka se dolazi na osnovu nepobitne injenice da prazne uionice, skladita i graevine u sebi sadre uglavnom stotinak stvari. Ali, ta odreuje lanstvo u relevantnom skupu Relevantni skup, podsetiete se, jeste skup situacija od kojih je svaka u suprotnosti sa onim to se zna da je sluaj i evidenciono moraju da budu iskljuene da bi neko posedovao znanje. Da li postoje kriterijumi za lanstvo u ovom skupu Izloiu se opasnosti govorei koja su to razmatranja koja odreuju lanstvo ovih skupova. Ne oekujem neku saglasnost u pogledu ovog pitanja. (1) Prva stvar se odnosi na nain upotrebe kontrastnog fokusiranja da bismo ukazali na opseg relevantnih alternativa. O ovom fenomenu sam raspravljao na jednom drugom mestu pa mi dozvolite da vam dam samo jedan primer za ilustraciju onog to imam na umu.6 Neko ko tvrdi da zna da je Klajd prodao svoju pisau mainu Aleksu ne tvrdi (nuno) istu stvar kao neko ko tvrdi da zna da je Klajd prodao svoju pisau mainu Aleksu. Reenice koje upotrebljavamo da izrazimo ta oni znaju su naravno iste, ali one se odnose i sazdane su tako da se odnose na razliite relevantne skupove. Osoba koja zna da je Klajd prodao svoju pisau mainu Aleksu mora biti u stanju da iskljui mogunost da je pisaa maina Aleksu data, ili da mu je Klajd istu poklonio, ili (moda) da se Klajd pretvara da mu ju je prodao. Ali, za tvrdnju da je maina prodata Aleksu, toj osobi je neophodno samo nominalno opravdanje, ako joj je opravdanje uopte potrebno. Naravno, on mora da bude u pravu da je to bio Aleks ali on ne tvrdi da ima bilo kakvo posebno opravdanje da misli da je to bio Aleks, a ne, recimo, njegov brat blizanac Albert. S druge strane, osoba koja zna da je Klajd prodao
6

Mada postoje gnjurci, i neki od njih izgledaju kao patke, ne postoje (koliko ja znam) sibirski gnjurci koji izgledaju kao egrtue. Ovaj deo moje prie ista je izmiljotina. 9

Fred Drecke svoju pisau mainu Aleksu, tvrdi da zna da to nije bio Albert i za nju se oekuje da poseduje svedoanstvo koje se tie identiteta kupca. Ali, u ovom drugom sluaju, subjektu saznanja je neophodno samo nominalno opravdanje za verovanje da mu je Klajd prodao pisau mainu, a da mu nije, recimo, pozajmio. On u svakom sluaju ne mora da bude u stanju da iskljui mogunost da je itava transakcija prevara sa ciljem da se izigra IRS (Savezna poreska uprava u SAD). (2) Druga stvar, koja je u vezi sa prvom, jeste da je nain na koji se subjekat bira da bi se verbalno izrazilo ono to se zna esto u funkciji ogranienja opsega relevantnih alternativa.7 Jo jednom, primer bi trebalo da razjasni o emu se radi. Ako tvrdim da mogu da kaem da je tvojoj sestri moja smena pria bila zabavna, time ne tvrdim da znam da je ona zaista tvoja sestra, da je ona u stvari ljudsko bie (a ne veto napravljen robot), ili vrsta stvorenja kojoj neto moe biti zabavno. Ove mogunosti, mada besumnje relevantne za istinitost onog to tvrdim, u smislu da ako bi bile ostvarene onda ne bih znao ono to tvrdim da znam, nisu mogunosti za koje treba da budem u evidencionom poloaju da ih iskljuim da bih znao da je tvojoj sestri moja ala bila zabavna. Ja sam, kao to je to i bio sluaj, pretpostavio da je ona tvoja sestra (otuda i da je ljudsko bie, stvorenje koje je u stanju da se zabavi), i tvrdio sam da neto znam o stvari o kojoj se govori na taj nain. S druge strane, da sam rekao da mogu da kaem da je onom objektu u uglu (koji je sticajem okolnosti bio tvoja sestra) moja pria zabavna, mogunost da je taj objekt robot postaje relevantna alternativa, za ije iskljuenje (izborom rei) preuzimam epistemiku odgovornost. (3) Tree, govorei da neto znamo, esto otkrivamo, bilo direktno bilo indirektno, kako znamo. Mogao sam da vidim da se guma izduvala, mogao sam da kaem (na osnovu toga kako su se ponaali) da su zaljubljeni, uo sam ih kako prave planove za odlazak, saznao sam (iz novina) da su radnici automobilske industrije stupili u trajk, i upotrebio sam svoj depni raunar da bih dobio odgovor. Nain na koji dolazimo do znanja, kanal preko koga (da tako kaemo) dobijamo informacije, jeste, tvrdim, uvek lokus irelevantnih alternativa. Drugi mogu da dovedu u pitanje pouzdanost ovog kanala (na vizuelni sistem, na auditivni sistem, novine, depni kalkulator), i ako se on pokae nepouzdanim na neki nain, oni mogu da diskredituju tvrdnju da imamo saznanje. Ali, drugi ne mogu da diskredituju nau tvrdnju da neto znamo na taj nain to e samo ukazati na to da bi kanal preko koga smo primili informaciju mogao da bude nepouzdan ili da ne znamo da je pouzdan. Mogue pogreno funkcionisanje kanala preko koga primamo informacije (kombinovano sa pogrenom porukom koja iz toga proizlazi) su lanovi kontrastnog skupa, ali nisu lanovi relevantnog skupa. Rei da neko moe videti iz novina da su radnici automobilske industrije stupili u trajk znai dati podrku saznajnoj tvrdnji (da radnici stupaju u trajk) na osnovu pretpostavke da su novine pouzdano sredstvo informisanja. Ako su novine pouzdano sredstvo za takve informacije, onda subjekt koji je izrekao prethodnu tvrdnju o trajku zaista zna ono to tvrdi da zna, i on to zna na nain na koji tvrdi da to zna. Ova tvrdnja se ne moe dovesti u pitanje pozivajui se na mogunosti postojanja obmanjujuih novinskih pria ili tvrdnjom da subjekt ne
7

Vidi, Contrastive Statements, The Philosophical Review (October 1972).

10

Pragmatika dimenzija znanja zna da su novine, ili ova odreena novina pouzdane. On nikad ne kae da je on to znao. Ono to je on rekao je da zna da automobilski radnici idu u trajk istovremeno otkrivajui da ukoliko je istinito ono to je pretpostavljao, da mu to doputa da zna da radnici idu u trajk. Smatram da isto vai i za na ulni sistem kada dolazimo do saznanja pomou gledanja, sluanja, kuanja i dodirivanja. Ovo je funkcija naih uestalih indikacija (kada dajemo podrku saznajnoj tvrdnji) o nainu na koji dolazimo do saznanja. Preko ovog sredstva mi dajemo informacije naim sagovornicima pomaui im u identifikaciji irelevantnih mogunosti u odnosu na ono to tvrdimo da znamo. (4) etvrto, neki ljudi bi, siguran sam, insistirali da je bitan faktor koji utie na veliinu i lanstvo relevantnog skupa znaaj koji za govorno lice i njegove sluaoce ima ono to se zna ili znaaj koji se pridaje tome da se neto zna. Postoji razlika izmeu vonje pored niza benzinskih stanica i vonje usred pustinje. Ostajanje bez benzina u prvom sluaju moe da bude samo manja nezgoda; u drugom sluaju to moe da bude pitanje ivota i smrti. Ovo ini razliku izmeu znanja (gledanjem na pokaziva nivoa goriva) da je jo ostalo benzina u rezervoaru. Posledice greke u ova dva sluaja su veoma razliite toliko razliite (neki bi tvrdili), da se dodatne mere opreza moraju preduzeti (da bi se izvesne mogunosti otklonile) da bi neko znao u drugom sluaju da jo ima benzina. Takoe, postoje jo vee razlike izmeu ovih sluajeva i znanja da se nivo tenosti za hlaenje oko reaktora na Ostrvu od tri milje (Three Mile Island) nalazi na bezbednom nivou, a do ovog znanja se dolo gledanjem na slinu vrstu pokazivaa. Pokaziva nivoa goriva (i mehanizam koji je sa njim u vezi), koji je dovoljan da bi se znalo da jo uvek ima benzina (za vreme gradske vonje), naprosto nije dovoljno dobar za znanje da ima dovoljno tenosti za hlaenje oko reaktora. Ovu donekle paradoksalnu injenicu (injenica da je odreeni instrument dovoljno dobar da prui znanje u jednom sluaju, a nezadovoljavajui u drugom) trebalo bi objasniti, neki bi rekli, injenicom da se poveavanjem uloga poveava i veliina relevantnog skupa. Ima vie mogunosti koje moraju da budu otklonjene u sluaju nuklearne centrale od broja mogunosti u primeru sa automobilom. Posebno se mora obratiti panja na sam pogrean rad instrumenta u opasnoj situaciji. Ako se to ne uini, nema znanja. Doputam da postoji izvesna privlanost u ovom uvidu, ali mislim da je pogrean. Ne vidim nikakav razlog zato automobilski pokaziva prenet sa automobila na nuklearnu centralu koji funkcionie kao jedini indikator nivoa rashladne tenosti pod pretpostavkom da pouzdano funkcionie (onako pouzdano kako je funcionisao u automobilu) ne bi radio isto tako precizno kao i mnogo skuplji ureaji, t.j, saoptavao operatorima da je rashladna tenost na bezbednom nivou. Doputam da operatori ne bi trebalo da se oslone samo na jedan pokaziva, naroito ne na onaj koji je proizveden uz uobiajenu kontrolu kvaliteta, ali ako se zaista na njega oslone, ne vidim nikakvu osnovu za poricanje njihovog znanja nivoa rashladne tenosti. Oni treba da oseaju zabrinutost, ali ta zabrinutost ne treba da bude objanjena tvrdnjom da oni ne poseduju znanje o nivou rashladne tenosti, ve

11

Fred Drecke njihovom neizvesnou u pogledu toga kada (zbog pogrenog funkcionisanja pokazivaa) prestaju to da znaju. (5) Konano, dolazimo do tekog pitanja, kada je jedna alternativa (koja inae nije iskljuena kao irelevantna zbog nekog razmatranja o kojem smo ve raspravljali) naprosto previe udaljena da bi bila okvalifikovana kao relevantna. U sluaju naeg posmatraa ptica, neki filozofi u nameri da uzvrate skeptiku (drastino smanjujui relevantan skup) predlagali su da neka alternativa postane relevantna kada ima pozitivnih razloga da se misli da je ostvarena, ili da moe da bude ostvarena. Sumnja takoe moe da bude iracionalna, i ukoliko nema razloga za sumnju, same mogunosti su irelevantne u pogledu toga da li je ono to se veruje saznato. Ovo je oigledno jedno preterivanje. Jezera Viskonsina mogu da budu puna sibirskih gnjuraca koji su se doselili, a da posmatra ptica nema nikakvog razloga da misli da takve ptice koje lie na egrtue stvarno postoje. To to on nema nikakvog razloga za sumnju, njegovo neznanje da postoji mogunost da je to to vidi gnjurac, a ne egrtua, je irelevantno. Sama mogunost u ovom sluaju je dovoljna da bi se pokazalo da on ne poseduje znanje. Ovo pokazuje da posedovanje razloga (svedoanstva) da je X prava mogunost nije nuan uslov da X bude relevantna alternativa. Moda je to ipak dovoljan uslov. To jest, moda je razlono (opravdano) verovanje da bi ta ptica tamo mogla da bude gnjurac koji lii na egrtuu (bez obzira da li je to verovanje istinito) dovoljno da uini postojanje gnjurca relevantnom mogunou. Ali, ako osoba zaista veruje da bi ta ptica mogla da bude gnjurac, nezavisno od toga da li je ovo verovanje zasnovano na razlozima, ona besumnje nema onu vrstu verovanja neophodnu da bi znala da je to egrtua. Ona besumnje ne misli da zna da je to egrtua. Ne znam kako da tano izrazim uslov verovanja u definiciji znanja, ali mi se ini da svako ko veruje (sa razlogom ili bez razloga) da postoji mogunost da nije u pravu, ne uspeva da zadovolji taj uslov.8 I u tom smislu je ovaj predlog irelevantan za na problem. On opisuje uslove u kojima subjekat nema znanje, ali samo tako to mu oduzima verovanje neophodno za znanje. Moglo bi se pomisliti da je samo prisustvo svedoanstva da postoji mogunost da subjekt saznanja nije u pravu (pod pretpostavkom da to svedoanstvo ne utie na subjektovu elju za verovanjem) dovoljno da se nain na koji bi subjekt mogao da ne bude u pravu uzme kao relevantna alternativa. Ovo ima nezgodnu posledicu da neka osoba ili celokupna zajednica moe biti liena znanja irenjem lanih glasina. Na primer, posmatrau ptica mogu samo da kaem da sam upravo sreo ornitologa koji trai gnjurce-selice. Poto je ova poruka preneta posmatrau ptica, ak i ako je on odbaci kao smean proizvod neije mate, on vie ne zna da je ptica koju je video egrtua. I, kao posledica toga cela zajednica je liena znanja da je njihova lokalna bara poseena jednom veoma retkom vrstom ptice (egrtuom). Bez obzira da li oni ovo prihvataju kao razlog, sama injenica da sam im pruio razlog da misle da

Pokuao sam da opiem kako ovo funkcionie kod perceptivnih tvrdnji u: Seeing and Knowing (Chicago, 1969), strr. 93-112.

12

Pragmatika dimenzija znanja bi ta ptica mogla da bude gnjurac koji lii na egrtuu9, poto nema svedoanstva da to nije bio gnjurac, implicira da ne znaju da je to bila egrtua. Dopustite mi da bez daljeg dijalektiziranja prosto kaem na ta me ova razmatranja upuuju. Ona upuuju na to da razlika izmeu relevantne i nerelevantne alternative ne prebiva u onom to sticajem okolnosti smatramo stvarnom alternativom (bez obzira da li za to imamo ili nemamo razloge), ve u onoj vrsti mogunosti koja aktualno postoji u objektivnoj situaciji. Da li na posmatra ptica zna da je ptica koju vidi egrtua zavisi od toga da li bi ona u nekom objektivnom smislu mogla da bude gnjurac (ili bilo kakvo drugo stvorenje koje na nju lii). Ako de facto nema gnjuraca koji lie na egrtue, onda je problem reen. Posmatra ptica zna da je to egrtua. Ako postoje gnjurci, ali su oni zbog nekakvih geografskih barijera zatoeni u svom sibirskom stanitu, onda opet, mogunost da je viena ptica gnjurac, mada ostaje logika mogunost, nije relevantna mogunost. Gnjurci ne mogu da se sele na Srednji zapad. Ukoliko pak postoje gnjurci, i ukoliko oni mogu da se sele, ali to naprosto nisu uinili, sluaj postaje dvosmisleniji. Meutim, mislim da sada imamo pravu mogunost, relevantnu alternativu. Iz hipoteze sledi da posmatra ptica ne zna da to nije gnjurac-selica, i bez obzira koliko je ova mogunost neverovatna, nema te informacije koju posmatra ptica poseduje (bilo u pogledu izgleda ptice, bilo kao deo opteg znanja), koja iskljuuje mogunost da je ono u ta gleda gnjurac-selica. Dakle, on ne zna da je to egrtua. Nema sumnje, on e rei da on zna da je to egrtua. I svi se sa tim mogu sloiti i kao rezultat toga misliti da i oni znaju da je to egrtua (poto im je to rekao neko ko to zna). Ali istina se nalazi na drugom mestu. Smatram da je ovo, ekvivalentno tvrdnji da je boca prazna kada je u njoj ostala kapljica. Niko se nee suprotstaviti ovakvom opisu poto su sve relevantne implikacije istinite (na primer, ne moemo nasuti jo jedan martini). No, sama tvrdnja je lana. Univerzitet Viskonsin-Medison Preveo Milorad Stupar

Ne moramo pretpostaviti da S mora da veruje da ne postoji mogunost da nije u pravu, da bi S znao da P. Ali se ini razlonim pretpostaviti da ako S zna da P, da ne veruje da postoji mogunost da nije u pravu. Drugim reima, ako posmatra ptica zaista veruje da bi ptica koju vidi mogla da bude gnjurac, onda on ne zna da je ta ptica egrtua. 13