MEGATREND UNIVERZITET

SEMINARSKI RAD
PREDMET: UVOD U BIZNIS
TEMA: ATELJE 212

MENTOR: STUDENT:

Doc. Dr Snežana Berić Sara Đogani 100/19

 Beograd, Januar 2020
SADRŽAJ

1. UVOD………………………………………………………………………….3
2. LOKACIJA — gde se nalazi Atelje212 ?...........................................................4
3. ISTORIJA POZORIŠTA………………………………………………………5
4. GLUMCI – LEGENDE………………………………………………………..7
5. REPERTOAR………………………………………………………………….10
6. BLAGAJNA…………………………………………………………………...11
7. BIFE……………………………………………………………………………12
8. LITERATURA…………………………………………………………………17

2
UVOD

Sa željom da se napravi pozorište koje će na svom repertoaru imati avangardne komade u

odnosu na ostala pozorišta u Beogradu, ali i ovog dela Evrope, grupa umetnika među
kojima su bili glumci, slikari, reditelji i pisci osnovala je "Atelje 212"
U Beogradu, gradu koji je oduvek bio centar kulture, boemskog života i umetničkog duha
na Balkanu i ovom delu Evrope, započeto je mnogo revolucionarnih stvari. Tako je bilo i
tog 12. novembra 1956. godine.
U režiji legendarne Mire Trailović, sa glumačkom postavkom koju su činili Marija
Crnobori, Mata Milošević, Viktor Starčić i Ljubiša Jovanović odigran je "Faust" prva
predstava na daskama pozorišta koje je i danas jedan od temelja kulture Beograda, Srbije
ali i celog Balkanskog poluostrva.
Krajem 1964. godine, pozorište se preselilo u zgradu koju je projektovao Bojan Stupica,
u tadašnjoj Ulici Ive Lole Ribara, današnjoj Svetogorskoj gde se i dan-danas nalazi.

"Atelje 212" poznat je i po tome što je prvo pozorište u istočnoj Evropi u kojem se igrala
predstava "Čekajući Godoa" Semjuela Beketa 1956. godine.

3
 LOKACIJA — gde se nalazi Atelje212 ?

Pozorište ATELJE 212 nalazi se u centru Beograda, u Svetogorskoj 21 ( Lole Ribara ),

na pola puta izmedju zgrade TV Beograd i Radio Beograda, odnosno kuće “Politika”.

U istoj ulici, u neposrednoj blizini pozorišta, nalaze se: pekara “Aca”, “Srpska kafana” i
bife “Brioni”. Do službenog ulaza možete doći iz Vlajkovićeve ulice, izmedju broja 28 i
26, kroz dvorište sa rampom, gde se nalazi mali parking.
Na službenom ulazu nalazi se portirnica, centrala, a sa leve strane ulaz u Bife ATELJEA
212. Na nivou D (treći sprat) nalaze se kancelarije Uprave, a na nivou E kancelarije
(četvrti sprat) administracije.

ISTORIJA POZORIŠTA

4
12. novembra 1956. godine, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom
komada “Faust” u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga
je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za
pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme.

Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo “Čekajuci Godoa”,
Semjuela Beketa, 1956. godine. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu
drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, Fokner, Jonesko,
Kami, Pinter, Adamov, Ruževic, Džojs, Žari, T.S. Eliot, Vitrak, Šizgal, Kopit, Žene, prvi
put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je
otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića,
Dušana Kovačevića...

Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu
pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao
dugogodišnji upravnik. Vodjen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i
vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i
ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih
evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. godine u Ateljeu 212, i traje
preko tri decenije.

Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozirištu,
kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio

5
upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu
zgradu. 1992. godine Atelje 212 u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije
opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u
podrumu oko 120.

Peti upravnik Ateljea 212 bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo
kratko (ni celu jednu sezonu).

Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće.
Danas Atelje 212 ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji
nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni
Ateljea 212, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni Ateljea
212 igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje
svoj, vrlo prepoznatljiv pečat.

U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju novonastale geografske granice i

osvajaju svet. Trenutno se na sceni Ateljea 212, pored starih, već antologijskih, igraju i
nove predstave: “Art” Jasmine Reze, “Na čijoj strani” Ronalda Harvuda, “Porodične
priče” Biljane Srbljanović, “Tri verzije života” Jasmine Reze, “Divlji med”, Čehov/Majkl
Frejna, “Roberto Cuko”, B.M.Koltesa, “Leda” Miroslava Krleže., “Poslednja traka”
Semjuela Beketa…

6
 GLUMCI -- LEGENDE

Zoran Radmilović (1933-1985) rodjen u Zaječaru. Započeo je i napustio studije prava i

arhitekture. Dipolomirao glumu u klasi profesora Mate Miloševića. Godine 1964.
preuzima, od Ljube Tadića, ulogu Kralja Ibija. Lik Radovana Trećeg, Dušana
Kovačevića, u Radmilovićevom tumačenju predstavlja fenomen naših dana: radost
prepoznavanja, radost bezganične moći smeha, radost poistovećivanja publike i glumca.
Kao potvrda celokupnog njegovog glumačkog rada dolazi i nagrada za životno delo
"Dobričin prsten" 1983. godine. Opshrvan teškom bolešću, Zoran umire 1985. godine u
Beogradu. Ulica u kojoj je rođen u Zaječaru nosi njegovo ime.

U ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici. 21. jula 1985, umro je Zoran
Radmilović. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se i život Slobodana
Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio
načeo 53. godinu, Alija (po tom nadimku su zvali i znali Aligrudića) nije dočekao ni 51.
rođendan. Otišli su u leto kada se glumci, kažu, obično opraštaju od nas, da ne bi
poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio
glas da preterano ne drže do reda.

Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović,
Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj.
Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira
neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle

7
nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u
punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju. U pozorištu su
odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti:
"Mrzelo me je."
U opisima je karakter Aligrudićev sav od protivrečnosti: plemenit, druželjubiv, duhovit,
ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak,
setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, mekan. Mnoge od tih osobina,
ako ne i sve, pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje
onog časa kad počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove
apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu. Valja odmah napraviti
ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su
njome dobijali.
Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč
obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se
lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je
naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre
uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u
pozorišnim poslovima.
Kada je Radmilović samovoljno skinuo s vlasti Žarijevog Ibija, odbacivši njegovu
masku, ustoličio je novog kralja, provincijalca Radovana bez maske. Veliku dečju igru
rata samo je produžio u rat manjih razmera. Nije bilo na beogradskoj pozornici takvog
bojovnika. Radovan je naše gore list, ali po mnogo čemu, ne samo po kraljevskom imenu,
duhovni sabrat Žarijevog Poljaka. Radmilović im je zajednička sudbina. I to je nepravda
prolaznosti: onaj što je stigao da bude Šekspirov Malvolio, Selimovićev Ahmed Nurudin
ili Bulgakovljev Molijer stoji u pamćenju kao lakrdijaš s francuskih i naših strana. Ako je
za utehu, neuporediv lakrdijaš.

gra "skoro kao Radmilović". "Skoro" je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u
našem pozorištu ceni glumački posao. Skoro kao Radmilović, skoro kao Aligrudić, skoro
kao Perović, skoro kao Neda Spasojević, skoro kao Miloš Žutić... "Kakva podela!", rekao
bi LJuba Tadić, posle jedne setne šetnje beogradskim Novim grobljem.

8
Poslednju, 299. predstavu "Radovana III" odigrao je Radmilović krajnjim naporom,
devetog juna 1985. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U kasno
proleće 1985. Aligrudić je, već teško načet bolešću, odigrao krunu svoje glumačke
karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj "Odbrani i poslednjim danima". Smrt se, i
simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.

U Beogradu je 16. marta 2002. godine u 68. godini zivota preminuo Danilo Bata
Stojković, jedan od naših najvećih pozorišnih i filmskih glumaca. Pamtićemo njegove
filmske, televizijske i pozorišne uloge u “Profesionalcu", "Klaustofobičnoj komediji",
“Diplomcima”, filmovima “Balkanski špijunu”, "Čuvar plaže u zimskom perodu", "Pas
koji je voleo vozove", "Nacionalna klasa", "Varljivo leto", "Poseban tretman", "Ko to
tamo peva", " Maratonci trče počasni krug", "Bubašinter", "Bure baruta"...
Poslednju predstavu, "Profesionalca", igrao je 13. februara, na sceni Zvezdara teatra,
izmedju ostalih i za glumce Slovenskog narodnog gledališča, koji su u Beogradu
gostovali osam dana. Tada su imali priliku da gledaju živu legendu.

Danilo Bata Stojković rodjen je 11.avgusta 1934. godine u Beogradu, a glumom se

"zarazio" jos pre završene gimnazije. “Još kao momčić u beogradskom boemskom kraju
na Čuburi, slušao je predavanja iz književnosti, umetnosti, istorije i gradio kritičko
mišljenje o svom vremenu, uz pomoc "predavača" poput Borislava Mihajlovića Mihiza,
Mihajla Djurić, Bate Mihajlovića, Dejana Medakovića, Dobrice Ćosića. Studije glume
započeo je pre Akademije za pozorišnu umetnost, odlazeći, svako veče u Jugoslovensko
dramsko pozorište kako bi upijao svaku izgovorenu reč sa scene".
Bio je član dve pozorišne kuće, Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Ateljea 212 gde je
ostvario svoje najznačajnije uloge, a publika ga je posebno zavolela u ”Zezdara teatru”, u
ulogama koje je Dušan Kovačević pisao za njega. Prvi put na scenu JDP izašao je 1956.
godine i igrao slugu u "Magbetu", a godinu dana kasnije pojavio se kao agent u predstavi
"Troje" na sceni Ateljea 212. U istom pozorištu je pred svoju smrt po 300. put odigrao
"Korespodenciju"

REPERTOAR

9
Pozorište Atelje 212 ima dve scene. To su: Velika scena (sa 385 mesta u gledalištu) i
Teatar u podrumu (sa oko 120 mesta). Poted toga, tu se nalazi i Gornji foaje, prostor u
kome se održavaju konferencije za štampu, tribine i izložbe..

Mada se pozorišta i kulturne institucije uopšteno ne mogu pohvaliti nekom masovnom

posecenošću, Atelje 212 može biti ponosan na sasvim solidnu posećenost.

Za to je svakako zaslužan i odličan repertoar, koji po starom dobrom receptu kombinuje

stare proverene, već kultne predstave koje iz sezone u sezonu nastavljaju da privlače
publiku, ali isto tako uvodi osveženja u vidu novih predstava. U cilju boljeg
prezentovanja, ovde prilažemo (trenutno aktuelni) repertoar za decembar 2009..kao i
predstave koje se na sceni ove sezone igraju.

BLAGAJNA

10
Ono sto je za svaku pohvalu, Atelje212 u cilju sto vece popularizacije pozorista i njegove
dostupnosti sirim drustvenim slojevima (penzionerima, studentima, djacima..), napravilo
je fantasticnu akciju i snizilo cene tako da mogu biti pristupacne svima, i napravilo:

REVOLUCIONARNI PAKET!

LAST MINUTE KARTE!

Od 19.45 do pocetka predstave karte po 212 din!

HAPPY HOUR!
Svake prve subote u mesecu!

POPUST ZA NAJBOLJE STUDENTE!

Svaka vaša nova desetka-karta 212 dinara!
Odbrana magistarskog-deset karata po 212 dinara!
Odbrana doktorata-dvadeset karata po 212 dinara!

POSEBNI POPUSTI ZA PENZIONERE!

Za penzionere revolucionare, uz legitimaciju SUBNOR-a, dve karte za 212 dinara!

POPUSTI ZA SREDNJOŠKOLCE ODLIKAŠE!

Uz đačku knjižicu karte 212 din!

BIFE

U BIFEU ATELJEA 212

11
Pozorišni bife nikad i nigde nije obična kafana. Pozorišni ljudi, glumci i reditelji koriste
svaku pauzu u radu da siđu do bifea i, uz čašicu, porazgovaraju o urađenom poslu toga
dana. Tu se oni prijatno opuštaju, smirujući nervozu i napetost koje su ih pratile na probi.
Bife pozorišta Atelje 212 bio je nešto izuzetno i specifično. Bio je rasadnik duha i
duhovitosti. Tu su, pre svega, gotovo redovno svraćali znameniti književnici: Dobrica
Ćosic, Bora Pekić, Matija Bećković, Brana Crnčević, Dragoslav Mihailović, mnogi drugi.
Razgovaralo se, naravno, o pozorištu, ali i o literaturi, o jeziku, a i proveravalo
poznavanje latinskog jezika. U tim razgovorima učestvovali su, osim književnika, i
glumci i scenski radnici.

Spiritus movens takvog Ateljea i njegovog bifea bio je Borislav Mihajlović Mihiz. (Opet
on!) Bio je umetnički savetnik pozorišta i imao je malu kancelariju na drugom spratu.
Nije bilo pustijeg mesta od te kancelarije, jer je on ordinirao isključivo u bifeu. Prezirao
je administraciju i, kad je trebalo nešto da potpiše, donosili su mu u bife. Upravnica Mira
Trailović, kad god bi bio neki sastanak ili dogovor o repertoaru, svaki čas je iz svoje
kancelarije zvala telefonom: “Mihize, smesta gore!” On je, siromah, trčao gore, da bi se
posle deset minuta vratio, odmahujući rukom. Upravnica se grozila bifea i htela je dva-tri
puta da ga ukine. Bez ikakve šanse, jer bi jedan Pera Kralj, Zoran Radmilović, Milutin
Butković i još mnogi drugi bili spremni da životima brane tu kotu. U bifeu su redovno
boravili prvi glumci Beograda, stalni članovi Ateljea, ali i oni sa strane koji su redovno
učestvovali u repertoaru pozorišta.

Prvi medu njima, Zoran Radmilović, obično je sedeo zamišljen, dok bi mu čašica konjaka
šaputala u brkove. S vremena na vreme prešao bi pogledom po prisutnima i progunđao sa
nekom vrstom glumljenog prezira: “Samo vas gledam.”

Tu je zatim namrgođeni Slobodan Cica Perović. Ćutao je i ponekad progovarao: »Što

rek’o Zoran, samo vas gledam.« Mrzelo ga da smišlja neku svoju repliku, pa je javno
pokrao Zorana.

Đuza nervoznim koracima premerava bife i, ljut k’o puška, psuje: »Mamicu mu! Šta mi
bi da noćas vičem: Šta pije kafana? Izgoreo sam burazeru, ostao sam bez dinara!« Zatim

12
seda i meri puls. »Opet ne radi!«, uzvikuje panično, pa se besno lupa pesnicom u levu
stranu grudi: »Proradi, mamicu ti!« I dodaje: »Od sada ko me vidi da pijem, nek me
pljune!« Kroz tri dana, u dlaku ista slika: »Izgoreo sam burazeru!«, »Proradi, mamicu ti!«
Neko mu kaže:: »Đuzo, prekjuče si rekao da te pljune ko te vidi da piješ.« Na to ce Đuza:
»Burazeru, ja sam govno od čoveka. Ja nemam reč. Obična pačvara! Sudopera! Svi smo
mi, Srbi, takvi!«

Uleće sa probe, naizgled pobesneli, Pera Kralj i viče: »Zamisli šta mi kaže (misli na
reditelja): Pero, ovaj monolog moraš brže da govoriš, inače scena se usporava, vuče se ko
gladna godina. Pa, šta sam ja u ovom pozorištu? Ritam-sekcija?«
Primećujete da su svi gore navedeni glumci ili mračni ili neraspoloženi, ili histerični i
besni. To ima svog razloga. Jedni su ljuti na svoj mamurluk, posledicu noćašnjice, a drugi
zato što još nisu popili svoju prvu čašicu. Tako Pera Kralj (koga smo zvali i Naliv-Pera i
Šank-sonjer, jer se nalivao isključivo stojeći za šankom), kad popije svoje dve čašice, za
tren oka postane razdragan i ode na probu nasmejan, sa novom veselom energijom. Drugi
čovek!
Tu je bio i Milo, sjajni bifedžija. Ljudina, širok kao ambarska vrata, obožavao je glumce i
brinuo se o njima kao otac. Sa mnogima je bio lični prijatelj. Kad je pauza na sceni, on je
dizao sa sedišta svakog ko nije glumac, govoreći: »Ajde, nema radiš! Dolaze glumci,
treba da sednu, da se odmore.«

Jedno vreme je Mihiz delio glumcima vojne činove. Zoran Radmilović je bio general-
pukovnik, i tako redom, po zasluži. Milutin Butković i dan-danas sa ponosom ističe da je
imao čin majora.

Bio je tu i Dragan Nikolić, tada još mlad, mršav, površan, lepršav kao leptirica.
Bule, kad dode u bife, držeći se za glavu, priđe šanku i kaže bifedžiji:
- Imaš li, sine, nešto protiv glavobolje? Puče mi glava od jutros.
- Nemam ništa, Bule.
- Onda, vinjak!

13
Jednom je neko našao neku motku za koju je tvrdio da je glogova. Odmah smo je
proglasili za glogov kolac i ustanovili Red Vampira za članove bifea - matorce. Mihiz je,
naravno, bio Prvi Vampir, a pošto je medu nama bilo malo matorih, osim njega i mene, u
slaboj konkurenciji dole potpisani se lako dočepao uglednog mesta Drugog Vampira, pa
je glogov kolac svakoga dana išao iz ruke u ruku. Tako je bife Ateljea 212 trajao u
nezaboravnoj lepoti boemluka. Autor ovih redova proveo je u njemu trećinu svog
dosadašnjeg života i ne smatra da je to vreme izgubio, već, naprotiv, dobio.

U BIFEU ATELJEA 212 (II)

Kao što sve prolazi, tako i bife Ateljea 212, taj i takav, dođe do svog kraja. Pre svega,
mnogi su otišli, ne samo iz bifea, nego sa ovoga sveta, zauvek. Nema više Zorana
Radmilovića, Cice Perovića, Taška, Alije, Ljube Moljca i tolikih drugih, a oni su bili duša
tog bifea.

Kao Ahasver, još je živ Mihiz, iako stariji od svih navedenih, ali on je potpuno prekinuo
sa spoljnim svetom, gluv i nem za sve komunikacije sa ljudima. Živi sam u sebi i u svom
stanu. Šta radi u takvoj izolaciji, ne znam, ali sam uveren da piše, jer šta će drugo. Pisanje
je književniku u tim godinama, osim smrti, jedina i poslednja intima.
A Mihiz je držao stari bife na svojim ledima i hranio ga svojim duhom. Taj bife je stvorila
i dala mu dušu jedna generacija umetnika. Tih ljudi više nema.
Došli su mlađi.

Vi, što nestrpljivo dolazite za mnom,

Na čelu vam prkos, glad i nova vera,
Ne tražite znak na putu nepojamnom.
Tek na kraju puta znaće vam se mera.

Ni majčinog mleka vi još niste siti,

Ja izvrćem čašu iz koje sam pio.
Vi još niste ništa, jer ćete tek biti,
A ja tek sad jesam, zato što sam bio.

14
Voleo bih da je ovu pesmu napisao Mihiz, njemu ona savršeno pristaje. A možda ju je i
napisao kroz pero nekog svog učenika.

Mladi su došli. Naravno, njihova je budućnost, ali oni su stigli i uzeli u svoje ruke i našu
sadašnjost. Mi prisustvujemo njihovoj još naivnoj, ali silovitoj želji da menjaju ovaj i
grade novi svet. Da bi gradili, oni ruše sve što je staro. Sve? To me podseća na naš
detaljni urbanistički plan Beograda, čuveni DUP. A čuven je po tome što ruši i ono što
nikako nije za rušenje, i ono što predstavlja dragu i dragocenu uspomenu na prošle dane.
Stari bife se preselio na novu lokaciju u zgradi pozorišta.
Ispunili su ga mladi.

O, ima medu njima sjajnih momaka! Mnogi su i duhoviti, ali na neki svoj način. Puni su
poštovanja prema nama, starijima, ali uvek sa blagom dozom ironije. Ako su, recimo, sva
mesta zauzeta, dvojica-trojica će, kad neko od starijih uđe, spremno skočiti da ustupe
mesto, govoreći sa nešto preteranom i patetičnom ljubaznošću: »Izvolite, sedite!« A u
očima podtekst:: »Matori, odmori malo taj kostur!«

Tu su: Bule Goncić, Mlađa Andrejević, Svetozar Cvetković, zvani Cvele, pa Branimir
Brstina, zvani Brki, koji me uvek dočekuje sa: »Šta je, matori, još nisi bacio kašiku?«
Grube šale, ali nije nikakvo čudo kad su to čuli od svog (sada već bivšeg) upravnika
Mucija Draškića koji je, isto tako, voleo pre vremena da sahranjuje starije, pa je jedanput,
kad je ušao u garderobu pred predstavu i zatekao samo mene u kostimu, progunđao:
»Kao da sam ušao u prosekturu.« Ja sam se krivio od smeha: duhovito jeste, mada malo
jezivo.

Moram priznati da smo to mi i ranije u starom bifeu radili, ismejavajući smrt i braneći se
od straha. Tako je Mihiz u jednom vrlo ozbiljnom društvu intelektualaca, po inerciji iz
bifea, poznatom starijem gospodinu rekao u takvoj šali: »A, vi nećete još dugo, najviše
još tri, u vrh glave pet meseci.« Čovek se zgranuo, kaže: »Šta vam je, Mihize!« Mihiz
shvati šta je rekao, pa se dugo izvinjavao, objašnjavajući da se mi tako u pozorišnom
bifeu zavitlavamo.

15
Šalili se mi ili ne, hteli ili ne, smrt dolazi pre ili kasnije. Mi, stari, čekamo da joj
pogledamo u oči, poneko to možda i željno čeka, zgađen nad ovim prokletim vremenima,
punim političke manipulacije, pljačke i ubistava, istrebljanja čitavih naroda i potpunog
beznađa. Razumem Mihiza što se odvojio od sveta, zamišljam ga kako čami u svom stanu
i kao da poručuje mladima:

Noć je. Već se čuje ponoćni zov ćuka,

Donosi ga vetar sa mirisom trava.
Vi, što ste rođeni iz mošnice vuka,
Ne pratite trag moj. On se završava.

Ljubiša-Baja Bačić
(Tekstovi objavljeni u časopisu Ludus, 1996. godine)

LITERATURA

1. https://atelje212.rs/
2. www.wikipedia.org

16
3. https://kultura.rs/

17