UNIVERZITET U NIŠU

TEHNOLOŠKI FAKULTET U LESKOVCU

VIRUSI

PROFESOR: AUTORI:
DRAGIŠA SAVIĆ MIONA STANKOVIĆ 5621/16
MILOŠ DIMITRIJEVIĆ 5582/16
29.11.2017.
ALEKSANDRA PETROVIĆ 5575/16
SADRŽAJ

1. UVOD.................................................................................................................................................................3
2. OPŠTA ZAJEDNIČKA SVOJSTVA..................................................................................................................4
2.1. MORFOLOGIJA.............................................................................................................................................4
2.1.1. OSNOVNA SVOJSTVA..........................................................................................................................4
2.1.2. GRAĐA....................................................................................................................................................5
2.1.3. HEMIJSKI SASTAV................................................................................................................................7
2.1.4. OBLIK I SIMETRIJA..............................................................................................................................8
2.2. FIZIOLOGIJA..................................................................................................................................................9
2.2.1. UTICAJ FIZIČKIH I HEMIJSKIH AGENASA NA VIRUSE..................................................................9
2.2.2. UTICAJ FIZIČKIH I HEMIJSKIH FAKTORA NA VIRUSE.................................................................9
2.3. RAZMNOŽAVANJE....................................................................................................................................11
2.3.1. UVOD.....................................................................................................................................................11
2.3.2. PROCES RAZMNOŽAVANJA VIRUSA.............................................................................................11
2.3.3. ADSORPCIJA VIRUSNE ĆELIJE NA OSETLJIVU ĆELIJU..............................................................12
2.3.4. PRODIRANJE VIRIONA ILI NJEGOVE NUKLEINSKE KISELINE U ĆELIJU...............................12
2.3.5. SINTEZA RANIH PROTEINA (VIRUSNIH ENZIMA).......................................................................13
2.3.6. REPLIKACIJA I INTEGRACIJA VIRUSNE NUKLEINSKE KISELINE.............................................13
2.3.7. LIBERACIJA – OSLOBAĐANJE ZRELIH VIRUSNIH ČESTICA......................................................14
3. PODELA VIRUSA...............................................................................................................................................15
4. PRIRODNA STANIŠTA.......................................................................................................................................15
5. ZNAČAJ VIRUSA U INDUSTRIJI......................................................................................................................16
6. LITERATURA......................................................................................................................................................17

2
 1. UVOD

Zajedničko svojstvo nećelijskog živog sveta, odnosno nećelijskih organizama je isključivi

unutarćelijski parazitizam, odnosno odsustvo saprobnih oblika. Van ćelije domaćina ne pokazuju nikakve
karakteristike života, pa su otuda bile aktuelne teorije o njihovom (a)biotičkom poreklu. Zbog striktnog
parazitizma, kojim izazivaju oštećenja, a mogu biti i letalni za domaćina. Drugi naziv im je nećelijski
infektivni agensi.
Određeni nećelijski infektivni agensi se nazivaju virusi, a ta reč je latinskog porekla i znači otrov,
smrad, sluz. Luj Paster je koristio ovaj termin da bi označio skoro nepoznate mikroorganizme koji su
izazivali zarazna oboljenja. Isti termin je kasnije korišćen za one izazivače bolesti koji su prolazili kroz
filtere za bakterije. Postojanje infektivnih agenasa u takvom sterilnom rastvoru, odnosno oslobođenom od
bakterija, utvrdili su krajem XIX veka u odvojenim radovima Ivanovski i Bejerink.
Celokupan živi svet zasnovan je na ćelijskoj organizaciji, a virusi se baš po tome razlikuju od svih
drugih organizama. Oni nemaju ćelijsku organizaciju, a od prirodnih makromolekula sadrže proteine i
samo jedan tip nukleinskih kiselina (ili RNK ili DNK) i to u vidu jednostrukog ili dvostukog lanca.
Sadržaj nukleinskih kiselina je raspoređen u vidu jednog ili više segmenata linernog ili kružnog oblika. Na
osnovu zapisa u nukleinskim kiselinama se odvija njihova reporodukcija i aktivnost u ćeliji. Treba
naglasiti još jednom da su virusi obligatni unutarćelijski paraziti, jer se njihova aktivnost može ostvariti
samo u organizovanim ćelijama (eu- i prokariotskim).
Iz antropocentričnog ugla virusi se smatraju nepoželjnim, jer su izazivači raznih oboljenja. Međutim,
oni mogu izazvati određene nasledne promene koje ne mogu biti štetne, već mogu biti i korisne za živi
svet. Kakve će se promene desiti u ćeliji domaćina nakon virusne infekcije zavisi od njenog stanja i uslova
spoljašnje sredine. 1

3
 2. OPŠTA ZAJEDNIČKA SVOJSTVA

2.1. MORFOLOGIJA

2.1.1. OSNOVNA SVOJSTVA

Za viruse se može reći da se nalaze između živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i
sposobnost da se ona menja (mutira), čime se virusi prilagođavaju promenama u spoljašnjoj sredini, kao i
prisustvo proteina, su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku
građu (acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve to nedostaje, oni se mogu
razmnožavati samo unutar žive ćelije.6
Za viruse je svojstvena naizmenična promena sredine, odnosno smena vanćelijskog i unutarćelijskog
stadijuma. Kada su u vanćelijskom stanju i kada su potpuno razvijeni zovu se virioni(virusne čestice,
elementarna čestica, infektivne čestice ili nukleokapsidni materijal). Mada sadrže proteine, virioni su van
ćelije domaćina metabolički inertni što znači da u tom stadijumu nisu aktivni.1
Ulaskom u ćeliju virion postaje aktivan tj. postaje virus. Virus u ćeliji preuzima kontrolu nad
molekularnim aparatom domaćina i koristi ga za sopstveno razmnožavanje. Ćelija domaćina tada stvara
delove virusa, a ne materije koje su njoj potrebne za normalan rad. To u domaćinu dovodi do patološkog
stanja (bolesti), pa se virusi smatraju unutarćelijskim parazitima.6
Među virionima se zapaža velika raznovrsnost jer oni mogu biti veoma različiti po veličini, obliku,
hemijskom sastavu, po organizmima koje napadaju i vrsti oštećenja koja izazivaju.1
Virusi pokazuju specifičnost u prepoznavanju i vezivanju za receptore na ćeliji domaćina. To određuje
njihovu osobinu da inficiraju određene ćelije ili organizme, što se naziva tropizam. Animalni virusi
inficiraju životinje, biljni virusi – biljke, a bakteriofagi - bakterije. Virus mozaične bolesti duvana inficira
samo tu biljku. To je inače prvi otkriveni virus. Otkrio ga je krajem 19. veka naučnik Ivanovski.6
Postoji velika raznovrsnost viriona po veličini, ali se smatra da je njihov raspon između 20 nm
(veličina ribozoma) i 300 nm (granica uočavanja svetlosnim mikroskopom), mada su poznati i oni sa
dužinom oko 1000 nm – Ebola virus (Slika 1).Primena elektronskog mikroskopa u biološkim ispitivanjima
dala je snažan podsticaj proučavanju virusa.1
Za virione se kaže da su filtrabilni zbog toga što mogu da prolaze kroz bakteriološke filtre. Veličina
virusnih čestica se može meriti na nekoliko načina: elektronskim mikroskopom, ultracentrifugiranjem u
gradijentu, ultrafiltracijom i jonizujućim zracima. Elektronskim mikroskopom i rendgenskom strukturnom
analizom je moguće proučavanje unutrašnje građe i njihove simetrije.7

4
 Slika 1. Poređenje različitih virusa po veličini sa bakterijom i ljudskom ćelijom
izvor: www.ppdictionary.com (11.11.2017)

2.1.2. GRAĐA

Virusi su najčešće građeni od samo dve komponente: nukleinske kiseline i proteina (kapsida), koji
zajedno grade nukleokapsid. Samo neki virusi pored navedenih delova sadrže i dodatni omotač izgrađen
od lipida i glikoproteina - poreklom od membrane ćelije domaćina(Slike 2 i 3).

Slika 2. Virus prostije građe Slika 3. Virus složenije građe

izvor: www.bionet-skola.com (11.11.2017)

Nukleinska kiselina je ili DNK, ili RNK, pri čemu oba tipa mogu biti i jednolančane i dvolančane.
Nukleinska kiselina čini virusni genom (skup svih gena), koga čini jedna kopija gena. Zato se virusi mogu
smatrati haploidnim organizmima. Virusni genom može sadržati od nekoliko gena do nekoliko stotina
gena.
Kapsid je omotač, izgrađen od proteina, koji obavija nukleinsku kiselinu. Sastoji se od jednakih
proteinskih jedinica — kapsomera. Kapsid ima više uloga:
 štiti nukleinsku kiselinu od razarajućeg dejstva enzima ćelije domaćina;
 omogućava prenošenje nukleinske kiseline od jedne do druge ćelije domaćina;
5
 reaktivne grupe u kapsidu omogućavaju da se virus veže za receptore na ćeliji domaćina;
 proteini kapsida imaju svojstva antigena.6
Virusi nisu građeni po ćelijskom tipu. Dakle, nemaju jedro, citoplazmu i ćelijski zid.
Krupniji virusi (80-200 nm) sadrže, pored nukleinske kiseline, belančevine kapsida, lipida i
polisaharida – miksovirusi.
Najbolje je proučen virus mozaika duvana (Slika 4). To je najmanji biljni virus – cilindrični štapići
simetričnog oblika, prečnika 18nm. Svaki virus mozaika duvana sastoji se od molekula ribonukleinske
kiseline koja ima oblik dugačke žice i koja je spiralno uvijena u proteinski omotač – kapsid. Protein
okružuje nukleinsku kiselinu, pokrivajući svaki navoj, tako da zajedno čine jedan savršen molekul –
nukleokapsid. Neki virusi poseduju membranu između molekula nukleinske kiseline i kapsida. Kapsid se
sastoji iz manjih čestica – kapsomera. Kapsid virusa mozaika duvana se sastoji iz 123 kapsomere. Svaka
kapsomera je belančevina od 158 molekula aminokiselina, čiji je redosled ispitan. Kapsomere mogu da se
sastoje iz jednog polipeptidnog lanca (monomer), ili u slučaju nekog drugog virusa, iz mnogo identičnih
lanaca – polimera, koji su, najčešće, simetrične građe. Kod nekih virusa kapsomere su savijene i pokrivene
opnom.

Slika 4. Virus mozaika duvana: 1 - RNK, 2 – kapsomere, 3 – kapsid

autor: Thomas Splettstoesse, izvor: en.wikipedia.org (11.11.2017)

Virusi bakterija su veoma dobro ispitani i pokazuju složeniju strukturu. Dobili su naziv bakteriofagi ili
fagi (Slika 5).3 Poseduju složeno i diferencirano telo koje je kod najsloženijih podeljeno na šest delova. U
glavi je smešten genom virusa koji može različito izgledati. Poznati su bakteriofagi čija nukleinska
kiselina može biti jednostruka RNK, dvostruka RNK, jednostruka DNK ili dvostruka DNK. Takođe,
genom može biti u obliku cirkularnog ili linearnog molekula. Najčešće je u bakteriofagu prisutan samo
jedan molekul nukleinske kiseline, a kod nekih predstavnika može da bude i više molekula. 7 Glavica faga
sadrži nukleinsku kiselinu pokrivenu belančevinastom opnom.3 Vrat predstavlja šuplju cevastu formaciju
proteinske prirode. On se nastavlja na rep koji je slično građen, ali je nekoliko desetina puta duži od vrata.
Rep bakteriofaga je kontraktilan i završava se bazalnom pločom, koja predstavlja heksagonalnu formaciju.
Sa bazalne ploče radijalno polazi nekoliko izraštaja koji se nazivaju fibrili ili kukice. Njihova funkcija je
da specifično prepoznaju bakterijsku ćeliju (Slika 6). Mnoge vrste bakteriofaga ne poseduju sve navedene
delove.7

6
Slika 5. Građa bakteriofaga i virusa influence Slika 6. Fagi napadaju bakteriju
izvor: en.wikipedia.org (11.11.2017) izvor: www.bionet-skola.com (11.11.2017)

2.1.3. HEMIJSKI SASTAV

U odnosu na druge mikroorganizme, hemijski sastav virusa je relativno siromašan. Svi virusi imaju
nukleinsku kiselinu i proteine, a neki i lipide i polisaharide. 2 Virusi mogu, pored navedenih jedinjenja,
sadržati i enzime koji im omogućuju da napadnu ćeliju kao i enzime za razmnožavanje u toj ćeliji. 6
Nukleinska kiselina čini od 1% do 30% virusne čestice. Virusna nukleinska kiselina ima najviše nekoliko
stotina gena, što je relativno mali kodirajući kapacitet, ali sasvim dovoljan da obezbedi sve životne
funkcije. Najveći deo proteina viriona čine strukturni proteini koji grade kapsid. Virusni proteini su veoma
dobri antigeni.2
Najmanji virusi se sastoje od nukleinske kiseline i proteina. Nikakvi drugi organski sastojci se ne mogu
dokazati u njihovim česticama.
Virusi srednje veličine, kao što su razni tipovi virusa influence, sadrže, pored nukloproteina i prostih
proteina, još i polisaharide i nešto lipida.
Veliki virusi imaju složenu hemijsku građu koja podseća na građu bakterija. Oni sadrže, pored
nukloproteina, lipida i ugljenih hidrata, još i razne belančevine, izvesne vitamine, pa čak i neke enzime.
Virusi složenije građe obavijeni su materijalom (virusnom membranom koja se naziva peplops), u čiju
građu ulaze složeniji proteini sa lipidima i polisaharidima. 5 Virusi koji sadrže peplops su osetljivi na etar i
druge organske rastvarače, a gubitkom ovog omotača gube i infektivnost. Iz ove činjenice se da lako
zaključiti da je najznačajnija uloga peplopsa u lakšoj adsorpciji virusa za ćeliju domaćina. Takođe
potpomažu penetraciju virusa u ćeliju, hemaglutinaciju (vezivanje virusa za receptore smeštene na
površini eritrocita) i eluciju (odvajanje virusa od receptora eritrocita). Takođe je primećeno da peplops
ima ulogu i u uništavanju receptora.7

7
 2.1.4. OBLIK I SIMETRIJA

Oblici virusa mogu biti veoma različiti. Neki virusi imaju oblik loptaste formacije, neki su elipsoidni,
neki su u obliku dužeg ili kraćeg štapića, zatim kvadra, dok bakterijski virusi (bakteriofagi) liče na
punoglavce (Slika 7).
Kod viriona sa štapićastim oblikom nukleinska kiselina zauzima šupljinu cilindra i često je u vidu
centralne spirale. Kapsid ovih virusa obavija nukleinsku kiselinu, tako da su proteinske kapsomere
raspoređene kao ovojnica spiralne simetrije.1
Analizom morfoloških jedinica kapsomera, uočena su dva oblika simetrije kod virusa: spiralni ili
heliksni i ikozaedarni ili kubni. Neki virusi su, međutim, veoma kompleksno građeni, pa se kod njih ne
može uočiti simetrija. Kompleksna građa je karakteristična za poksviruse.
Spiralna simetrija je najizrazitija kod virusa mozaika duvana. Nukleinska kiselina je spiralno uvijena, a
oko nje su kapsomere, takođe spiralno poređane. Spiralni nukleokapsid može biti izuvijan u obliku klupka
i obavijen omotačem. Takav virion najčešće ima loptast oblik.
Ikozaedarna simetrija je uslovljena rasporedom kapsomera koje formiraju površine jednakostraničnih
trouglova. Ikozaedar je geometrijsko telo koje ima 20 površina oblika jednakostraničnih trouglova. Neki
virusi imaju mali broj kapsomera, koje su raspoređene na rogljevima ikozaedra, a drugi veliki broj koji
može formirati kapsid sa dva sloja kapsomera. Neki virusi sa ikozaedarnom ili kubnom simetrijom mogu
imati dodatni omotač koji potiče od membrana inficirane ćelije. 2 Smatra se da razlike u veličini
ikozaedričnih virusa često potiču od brojnosti kapsomera u kapsidu.1
Dejstvom fizičkih sila na omotač viriona može doći do promene njegovog oblika, ali simetrija
nukleokapsida unutar omotača ostaje neizmenjena.2

Slika 7. Oblici virusa

izvor: www.dreamstime.com (11.11.2017)

8
 2.2. FIZIOLOGIJA

Fiziologija je prirodna nauka koja se bavi proučavanjem i tumačenjem fizičkih i hemijskih faktora
odgovornih za nastanak, razvoj i tok života, sa posebnim akcentom na mehanizme koji nadziru i regulišu
životne procese, tj. održavaju homeostazu. Ime potiče od grčkih reči physis (priroda) i logos (nauka). 8

2.2.1. UTICAJ FIZIČKIH I HEMIJSKIH AGENASA NA VIRUSE

Poznavanje stepena rezistencije, odnosno labilnost pojedinih virusa i raznih virusnih aktivnosti prema
fizičkim i hemijskim agensima, važno je za virusologiju iz sledećih razloga:
a) Radi pronalaženja karakterističnih razlika između pojedinih grupa virusa u pogledu njihove
osetljivosti prema raznim fizičkim i hemijskim agensima;
b) Radi pravilnog izbora sredstava za konzervisanje virusne aktivnosti tokom dužeg vremena, i za
sprečavanje bakterijske kontaminacije virusnih preparata;
c) Radi pravilnog izbora i doziranja sredstava koja se u laboratoriji primenjuju u cilju dezinfekcije
virusom zaraženog materijala;
d) Radi odabiranja efikasne kombinacije preparativnih metoda za prečišćavanje i koncentrisanje
virusa bez oštećenja njihove aktivnosti;
e) Radi uspešnog izučavanja i primene hemioterapije virusnih infekcija.
Uticaj fizičkih i hemijskih agenasa na viruse zavisi od raznih okolnih faktora. Stepen čistoće virusnog
preparata umnogome utiče na osetljivost virusnih čestica. Prisustvo proteina, lipida, i drugih „zaštitnih“
koloida, prisustvo raznih soli i njihova povećana koncentracija mogu menjati osetljivost virusa. Količina
prisutne vode, tj. koncentracija ispitivane virusne suspenzije, može povećati ili smanjiti otpornost virusa.
Temperatura i pH sredine, kao i vreme delovanja ispitivanog agensa, utiču u znatnoj meri na osetljivost
prema raznim agensima.
Naročito je važno da se pri ispitivanju delovanja hemijskih i fizičkih sredstava na viruse tačno označi
koja je aktivnost virusa merena za vreme posmatranja. Zapaženo je da neka fizička sredstva, npr. umereno
zagrevanje ili zračenje ultraljubičastim zracima, kao i neka hemijska sredstva, npr. formalin, uništavaju
pojedine aktivnosti raznih virusa nejednako odnosno sukcesivno. Na primer, pažljivim zagrevanjem virusa
influence ili primenom raznih koncentracija formalina može se postići inaktivisanje odnosno očuvanje
pojedinih aktivnosti virusa influence, i to ovim redosledom: infektivna moć, sposobnost elucije s
eritrocita, moć hemaglutinacije, antigenska aktivnost u serološkim reakcijama i sposobnost stimulacije
stvaranja antitela in vivo.5

2.2.2. UTICAJ FIZIČKIH I HEMIJSKIH FAKTORA NA VIRUSE

 Uticaj temperature
Svi virusi mogu da prežive samo u određenim temperaturnim intervalima, za neke viruse ti intervali
mogu biti jako uski, dok za neke druge viruse oni mogu biti široki nekoliko desetina C. Zagrevanjem
virusne suspenzije na raznim temperaturama u određenom trajanju utvrđuje se temperaturna vrednost na
kojoj virus izgubi svoju infektivnost. Ona predstavlja najnižu temperaturu na kojoj prestaje infektivna
sposobnost virusa. Uticaj povišene temperature na viruse je u većini nepovoljan, a osetljivost virusa na
visoke temperature zavisi od:
9
  osetljivosti proteina;
 osetljivosti nukleinskih kiselina;
 visine temperature;
 vremena trajanja povišene temperature;
 sastava suspenzije u kojoj je virus (prisustva vode, belančevina, soli, pH, lipida...)
Osetljivost virusa na povišene temperature može se smanjiti dodavanjem bivalentnih katjona MgCl,
Na2SO4 ili MgSO4.
Većina virusa na sobnoj temperaturi preživi samo nekoliko dana (2-3).
 Uticaj sušenja
Na temperaturama iznad 0C, pri normalnom ili povišenom pritisku, mnogi virusi su osetljivi na
sušenje – dehidrataciju, dok neki virusi (virus variolae, virus vacciniae) mogu mesecima zadržati svoju
biološku funkciju u osušenom stanju. Za konzervisanje virusa koristi se i liofilizacija, sušenje na niskim
temperaturama u vakuumu.
 Uticaj jonizujućeg zračenja
Jonizujuće zračenje inaktiviše viruse, ali ne uništava njihovu antigenost, pa se ovaj postupak
primenjuje u proizvodnji virusnih vakcina. Jonizujuće zračenje koristi se i za sterilizaciju namirnica i
prostorija kontaminiranih virusima.
 Ultraljubičasti zraci – UV
Na delovanje UV zraka osetljivi su virusi od vegetativnih bakterija. Oštećenja virusnih nukleinskih
kiselina UV zracima mogu biti reverzibilna, ako se virus izložen dejstvu ovih zraka, nalazi u osetljivoj
ćeliji. Pod dejstvom dnevne svetlosti aktivira se enzim u ćeliji, koji cepa stvorene dimere.
 Ultrazvuk
Zvučni talasi preko 20.000 Hz mehaničkim delovanjem ireverzibilno inaktivišu virus, ali njegova
antigenost ostaje očuvana. Ovaj postupak se može koristiti u pripremi virusnih vakcina i antigena.
 pH
Virusi su stabilni pri pH 5-9, sa izuzetkom enterovirusa koji mogu zadržati infektivnost i u veoma
kiseloj sredini, pri pH 2.
 Hemijske supstance
Osetljivost virusa prema različitim hemijskim supstancama zavisi od hemijskog sastava, odnosno,
građe virusa, pa se osetljivost virusa na neke hemijske supstance koristi i kao kriterijum u klasifikaciji
virusa.9

10
 2.3. RAZMNOŽAVANJE

2.3.1. UVOD

Razmnožavanje virusa nema nikakve sličnosti sa razmnožavanjem ćelijskih organizama. Tako, na

primer, oni se mogu razmnožavati prostom deobom ili cepanjem virusne partikule. Zbog toga se
razmnožavanje virusa označava i kao umnožavanje.
Pošto nemaju svoj metabolizam, virusi moraju da parazitiraju u živoj ćeliji i da je prisile da stvara sve
što je potrebno za formiranje novih infektivnih čestica. Dakle, virus je sposoban da diriguje metaboličkim
procesima ćelije domaćina i da stvara prvenstveno sve ono što je potrebno za virusne čestice i da zanemari
stvaranje materijala koji je potreban ćeliji domaćina.2

2.3.2. PROCES RAZMNOŽAVANJA VIRUSA

Proces razmnožavanja virusa, može se pojednostavljeno razdeliti na sedam stadijuma (slika 8):
1. prilepljivanje (adsorpcija) virusne čestice za osetljivu ćeliju;
2. prodiranje (penetracija) viriona ili njegove nukleinske kiseline u ćeliju domaćina;
3. sinteza ranih proteina, tj. virusnih enzima;
4. replikacija virusne nukleinske kiseline;
5. sinteza kasnih proteina, odnosno proizvodnja strukturnih subjedinica, tj. proizvodnja
proteina kapsomera i drugih bitnih komponenti virusa;
6. sjedinjavanje (integracija) nukleinske kiseline i drugih bitnih komponenti virusa u novu
virusnu česticu;
7. oslobađanje (liberacija) zrelih virusnih čestica.

Slika 8. Ciklus razmnožavanja virusa

izvor: Mikrobiologija, Siniša Markov, Tehnološki fakultet u Novom Sadu, 2012.

11
 2.3.3. ADSORPCIJA VIRUSNE ĆELIJE NA OSETLJIVU ĆELIJU

Da bi se ostvarila veza između viriona i ćelije domaćina, nužna je hemijska bliskost mesta adsorpcije
na domaćinu i virusnog mesta prilepljivanja.
Tipični fagi u bakterijsku ćeliju prodiru tako što se, nakon pričvršćivanja bazalne pločice na receptor u
ćelijskom zidu, navlaka skraćuje i zatim opruža. Pored toga, iz repića se oslobađa virusni lizozim koji
raskida veze u ćelijskom zidu pospešujući prodiranje do osnovne membrane. Istovremeno se ovim
aktivnostima, nukleinska kiselina pomera kroz šuplju osovinu do ćelije i prodire u nju. Nakon unošenja
sledi stadijum eklipse ili pritajenog, maskiranog virusa. To je stadijum životnog ciklusa virusa u kojem se
u ćeliji domaćina ne može zapaziti kompletan virion (Slika 9).

Slika 9. Adsorpcija virusne čestice

izvor: http://svet-biologije.com/biologija/mikrobiologija/virusi/umnozavanje-virusa/ (14.11.2017)

2.3.4. PRODIRANJE VIRIONA ILI NJEGOVE NUKLEINSKE KISELINE U ĆELIJU

Replikacija virusne nukleinske kiseline sastavljena je od više etapa, jer se različiti tipovi nukleinske
kiseline mogu uneti u ćeliju. Kada je u ćeliju unet jednostruki lanac DNK, koji se označava kao (+), prvi
korak je da se sintetiše komplementaran lanac, označen kao (-). Za ovaj process koriste se postojeći
enzimski kompleksi domaćina i na taj način je formirana matrica za sintezu brojnih novih (+) lanaca
DNK, kao i za molekule mRNK, na osnovu kojih se sintetišu enzimi za umnožavanje komponenti novih
faga.
Odmah po unošenju virusne DNK sintetišu se enzimi čijom aktivnošću nastaju novi molekuli mRNK,
na osnovu matrice iz virusne DNK. Ovi molekuli mRNK se povezuju sa ribozomima i počinje
proizvodnja novih lanaca virusne DNK, kao i njegovih proteina. Istovremeno je blokirana sinteza mRNK
domaćina. Za ove procese umnožavanja virusnih komponenti koristi se metabolizam domaćina (Slika 10).

12
 Slika 10. Adsorpcija, prodiranje faga i otpuštanje DNK u ćeliju
izvor: https://bs.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Phage_injection.png (14.11.2017)

Slika 10.1. Otpuštanje DNK u ćeliju

izvor: https://www.youtube.com/watch?v=6G9eh9NvJcM screenshoots (14.11.2017)

Kada je u ćeliju uneta virusna RNK početni koraci su različiti od replikacije DNK virusa zbog toga što
ćelije, tj. domaćini ne sintetišu RNK na taj način da je za nju matrica RNK. Da bi se premostila ova
razlika, virusna RNK obezbeđuje informaciju za sintezu, kao i za delovanje virusnog specifičnog proteina.

2.3.5. SINTEZA RANIH PROTEINA (VIRUSNIH ENZIMA)

Za formiranje virusnih čestica potrebno je da se u ćeliji sintetišu proteini kapsomera i drugih

komponenti virusa. Kompletna informacija sadržana je u virusnoj DNK, pa se u drugoj polovini eklipse
sintetišu virusni strukturni proteini. Oni se mogu hemijski detektovati u ćeliji, jer se u tom stadijumu u
citoplazmi nalazi velika količina odvojenih proteinskih pojedinaca.

2.3.6. REPLIKACIJA I INTEGRACIJA VIRUSNE NUKLEINSKE KISELINE

Kada je ćelija sintetisala sve komponente virusa počinje proces spajanja, integracije.
Sazrevanje tipičnog bakteriofaga počinje od glavice, pa se u početku postepeno grupišu svaki od
mnogobrojnih molekula DNK, obrazujući parakristalnu česticu koja ima oblik glavice, a zatim se ti
molekuli obavijaju kapsidom (Slika 11).

13
 Slika 11. Replikacija i integracija virusne nukleinske kiseline
izvor: https://www.youtube.com/watch?time_continue=10&v=PlhZOR4HByY screenshots (14.11.2017)

2.3.7. LIBERACIJA – OSLOBAĐANJE ZRELIH VIRUSNIH ČESTICA

Ona se najčešće ostvaruje raspadanjem ćelije domaćina ili procesom pupljenja, pri čemu ćelija
domaćina ostaje funkcionalna. Da bi se mogli osloboditi iz bakterijske ćelije, nužno je da se oslabe i
raskinu veze u ćelijskom zidu. Rastakanje ćelijskog zida domaćina omogućeno je delovanjem enzima
sličnog enzimu lizozimu, čiji se gen za sintezu nalazi u nukleinskoj kiselini faga.1

14
 3. PODELA VIRUSA

Prema vrsti sadržane nukleinske kiseline, virusi se dele u dve velike grupe:
 DNK – virusi,
 RNK – virusi.
U grupu tzv. DNK – virusa, koji sadrže većinom dvospiralnu dezoksiribonukleinsku kiselinu, ulaze
pripadnici grupe variole, adenovirusa, virusi herpesa i bakteriofagi.
Virusi koji sadrže većinom jednospiralnu ribonukleinsku kiselinu sačinjavaju grupu RNK – virusa, u
koju se ubrajaju pripadnici grupe enterovirusa, rinovirusi, miksovirusi, virusi besnila, rubeole i biljni
virusi.5
Postoji nekoliko sistema za klasifikaciju virusa, a jedan od njih je:
Regnum VIRALIA – obuhvata viruse sa RNK ili DNK i belančevinastim omotačem. Sve su to paraziti
ćelija drugih živih bića, u kojima se razvijaju kao svojim staništima u prirodi, pa otuda izazivaju oboljenja
svojih domaćina. Prema prisustvu jedne ili druge nukleinske kiseline, dele se u dva kola:
a) Phylum VIRORNA – u koje spadaju virusi sa RNK, s nešto jednostavnijom građom njihovih
čestica i mogu biti štapićasti ili okruglasti, sa omotačem ili bez njega;
b) Phylum VIRODNA – u koje spadaju virusi sa DNK, pa se smatraju nešto savršenijim
predstavnicima i oni mogu biti štapićasti ili okruglasti, sa omotačem ili bez, ali pored njih ovde
nalazimo i predstavnike dvojne simetrije njihovih čestica, kao posebne klase, u koje spadaju fagi
složenije građe.4

4. PRIRODNA STANIŠTA

Virusi su do sada najrasprostranjeniji entiteti na Zemlji i svojom brojnošću premašuju sve druge vrste
zajedno. Inficiraju sve tipove ćelija – životinjske, biljne, bakterijske i ćelije gljiva. Međutim, različiti
tipovi virusa mogu da inficiraju samo određeni opseg domaćina. Neki, kao što su male boginje, mogu da
napadnu samo jednu vrstu, ljudsku vrstu i za njih se kaže da imaju uzak opseg domaćina. Drugi virusi, kao
što je besnilo, mogu da zaraze različite vrste sisara i za njih se kaže da su šireg opsega. Virusi koji
inficiraju biljke su bezopasni za životinje i većina onih koji inficiraju životinjske ćelije su bezopasni po
biljne. Opseg domaćina nekih bakteriofaga ograničen je na jedan soj bakterija i ta osobina se koristi za
praćenje izvora zaraze virusom. 10

15
 5. ZNAČAJ VIRUSA U INDUSTRIJI

Za tehnologe virusi su veoma značajni sa više aspekata. Pre svega, virusi se kao proizvodni agensi
koriste u proizvodnji vakcina za zaštitu od virusnih bolesti ljudi i životinja. Svetska proizvodnja vakcina je
voema dobro razvijena i ima stalnu tendenciju povećanja, kako po obimu, tako i po tipovima virusa. Kod
nas i u svetu, proizvode se mnoge vakcine protiv zaraznih bolesti koje izazivaju virusi. U vakcinama se
nalaze jedan ili više tipova mrtve ili žive virusne čestice umnožene specifičnim tehnološkim postupkom.
Pored toga, virusi imaju veliki potencijal da se koriste kao antimikrobni agensi, odnsono da se određenim
bakteriofagima deluje protiv fitopatogenih bakterija, što je i iskorišćeno za komercijalnu proizvodnju.
U mnogobrojnim bioprocesima, virusi su veoma značajni zbog potencijalnog oštećenja industrijskih
sojeva mikroorganizama. Tako, na primer, u proizvodnji raznih antibiotika aktinofagi vrlo često dovode
do razaranja aktinomiceta, što izaziva štetu i izuzetno teško otklonivu kontaminaciju iz proizvodnog
pogona. Sledeći poznati fagi su oni koji razaraju bakterije mlečno-kiselog vrenja, čijom primenom se
dobijaju razni mlečnokiseli proizvodi (jogurt, kiselo mleko, sirevi). Pored moguće direktne štete, prisustvo
faga je važan industrijski problem i stoga što se u mnoge proizvodne sojeve bakterija i aktinomiceta mogu
ugraditi profagi, a njih je teže detektovati, a još teže od njih očistiti proizvodnu kulturu.
Vrlo ozbiljan problem su fagi koji napadaju zemljišne mikroorganizme, kao što su Azotobacter i
Bacillus jer na taj način pogoršavaju sastav mikrobnih zajednica bitnih za plodnost zemljišta. Isti fagi se
koriste u analitičke svrhe, odnosno mogu se primeniti u svrhu identifikacije neke bakterijske vrste. Sa
sličnim ciljem se primenjuju kolifagi u ispitivanjima vode. Stalno usavršavanje metoda primene kolifaga
doprinelo je stavu da oni mogu poslužiti kao alternativni indikatori fekalnog zagađenja vode.
U nedavnoj prošlosti verovalo se da fagi ne napadaju eukariote, konkretno gljive i kvasce, međutim, u
današnje vreme su dobro dokumentovani brojni fagi tih organizama. Iz navedenih razloga sve industrijske
kulture (eukariotske i prokariotske), brižljivo se moraju čuvati i zaštititi od kontaminacije virusima, jer
gubitkom kulture, cela industrijska proizvodnja može biti dovedena u pitanje. 1

16
 6. LITERATURA

1. Markov S. : Mikrobiologija. Tehnološki fakultet, Novi Sad, 2012.

2. Radulović Š. : Mikrobiologija sa epidemiologijom. ZUNS Beograd, 1991.
3. Sarić Z. : Opšta mikrobiologija. Naučna knjiga Beograd, 1980.
4. Tešić Ž. i Todorović M. : Mikrobiologija. Poljoprivredni fakultet Beograd, 1992.
5. Grupa autora: Mikrobiologija i parazitologija. Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1980.

Korišćeni sajtovi:

6. sr.wikipedia.org/sr-el/Virus (11.11.2017)
7. www.bionet-skola.com/w/Struktura_virusa (11.11.2017)
8. https://sr.wikipedia.org/sr-el/Физиологија (14.11.2017)
9. https://www.tehnologijahrane.com/enciklopedija/uticaj-fizickih-i-hemijskih-faktora-na-viruse 
(14.11.2017)
10. https://en.wikipedia.org/wiki/Virus#Host_range, slobodan prevod sa engleskog jezika (15.11.2017)

17