Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača

SEMINARSKI RAD
TEMA: Razvoj govora i verbalne komunikacije

MENTOR: STUDENT:
Prof. Dr Lada Marinković Slađana Topić 47/19

Novi Sad, 2019

 Sadržaj

Uvod.................................................................................................................................................4
1. TEORIJE RAZVOJA GOVORA..............................................................................................4
2. KARAKTERISTIKE RAZVOJA GOVORA...........................................................................6
3.1. Jezičko-govorni razvoj.......................................................................................................7
3.2. Funkcije predškolske ustanove u razvoju dečjeg govora.................................................10
4. FAZE U RAZVOJU DEČJEG GOVORA..............................................................................11
4.1. Predškolska dob: 3 – 6 godina.........................................................................................12
5. FAKTORI RAZVOJA GOVORA..........................................................................................15
5.1. Vrtić kao socijalna sredina i razvoj govora deteta...........................................................15
ZAKLJUČAK.................................................................................................................................17
LITERATURA...............................................................................................................................18

3
Uvod

Već je poznato da su jezik i govor telesno povezani i međusobno uslovljeni i nerazdvojni

jedno od drugoga. Jezik je, kao što već znamo, sistem znakova, a govor je individualna realizacija
tog sistema. Na potrebu razlikovanja jezika i govora prvi je upozorio Ferdinand de Sosir. Po
njemu, govor ,,znači upotrebu jezika od strane određenog pojedinca u određenom slučaju“. Iz
date definicije proizilazi da se jezik i govor odnose kao nešto apstraktno i konkretno.

Posebno je važno imati na umu nerazdvojivost jezika i govora. Govor je bez jezika
nemoguć, a jezik bez govora – mrtav. U vezi sa govorom treba znati šta je to govorni
predstavnik, govorna zajednica, govorni događaj, govorni čin, govorna situacija i govorne uloge.

Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za opstankom, a snažna

kao osećanje gladi ili ljubavi; neophodna kao hrana, voda ili vazduh. Želja da se iskažu misli ili
osećanja, da se kome nešto saopšti, ili reakcija na životno okruženje i različite okolnosti, bili su
sastavni deo svakodnevice čovekovog dalekog pretka. Iskonski nagon za spoznajom sveta i napor
da se pronikne u tajne prirodnih zakona i pojava, da se o istim iskažu sopstveni stavovi, ili da se
saznaju reakcije drugih i dođe do novih saznanja, rodili su ljudski govor koji je još od
prapočetaka ljudske civilizacije, pa do danas, bio konstantna osobenost čoveka, znak njegovog
raspoznavanja i superiornosti nad svim bićima zemaljskog sveta.

4
 1. TEORIJE RAZVOJA GOVORA

Govor se pojavljuje kao sredstvo komunikacije i kao sredstvo mišljenja. U početku govor
deteta je sredstvo komunikacije. Pored, za govor neophodnog, biofiziološkog mehanizma trebalo
je dosta vremena i raznih socijalnih uslova, da se kod čoveka razvije govor. U vezi s tim javilo se
i niz teorija o razvoju govora.

Nemački lingvista Johann Gottfried Herder (1744.-1803.) dao je među prvima teoriju
ljudskog govora. Prema njemu govor je nastao imitacijom prirodnih zvukova koji čoveka
okružuju. Ta teorija poznata je kao vau-vau teorija. Zvukovi se povezuju s njihovim izvorom
(pas: vau-vau, mačka: mijau i sl.). Kao argument navodi govor primitivnih naroda i dece koja
sadržavaju mnogo onomatopejskih izraza.1

Wilhelm Wundt (1832.-1920.) je razvio teoriju govora koja se ponekad naziva

emocionalno-gestovnom teorijom. On polazi od cilja govora. Smatra da je prvi cilj govora bio da
izrazi neka emocionalna stanja, pa su i gestovni znaci bili povezani sa izražavanjem emocija (što
je našao i Darwin).2

Prema socijalno-komunikativnoj teoriji (L.Noire) govor je u početku bio gestovni, ali je

potreba da se nešto saopšti i osobama izvan trenutnog vidokruga pojačavala verbalnu
komponentu govora.3

Friedrich Engels (1820.-1895.) je imao svoju teoriju govora, koju je preciznije razradio
Nikolaj Jakovljevič Marr (1865.-1934.). Po svojim karakteristikama to je proizvodna teorija
govora. Po ovoj teoriji postoje tri faze u razvoju ljudskog govora:

Kompleksni kinetički govor – ljudi su vršeći neku proizvodnu aktivnost delovali ne samo
na predmet, nego i na okolinu koja ih želi oponašati.

Govor gesta – radna i komunikativna funkcija se odvajaju i pokret služi kao glavni organ
komunikacije.

1
Babić, M.: Razvojna psihologija 1- Psihologija predškolskog deteta, PA, Sarajevo, 1996. str. 66
2
Isto, str. 67.
3
Isto, str. 67.

5
 Glasovni govor – verovatno se javlja pre 100.000 godina, kada dolazi do prve velike
podele društvenog rada.4

Iz ovih teorija možemo zaključiti o višestrukim funkcijama govora:

- govor kao sredstvo komunikacije, omogućava međusobno sporazumevanje, prenošenje

znanja i uticaja, kao i prenošenje socijalnog nasleđa;
- govor kao sredstvo mišljenja, u uskoj je vezi s mišljenjem, on prati mentalni razvoj
pojedinca;
- govor kao sredstvo emocionalnog izražavanja i katarze (emocionalnog rasterećenja), kao
psovke, ispovedi, naricanje i sl. 5

2. KARAKTERISTIKE RAZVOJA GOVORA

Ispitivanja dečjeg govora, posebno ona koje je sproveo Piaget i Vigotsky, pokazuju da u
dečjem govoru postoje neke karakteristike kojih nema kod odraslih. Egocentični govor je jedna
od glavnih karakteristika dečjeg govora. Radi se o glasnom govoru deteta, koji nema funkciju
komunikacije.

Ovaj govor ima nekoliko podvrsta:

- eholalija, dete ponavlja više puta jednu reč (beba-beba), čak može i da ju pevuši ne
obraćajući se nikome;
- monolog, dete govori i pravi gestove kao da glasno razmišlja ne obraćajući pažnju na
okolinu;
- monolog u dvoje, govori za sebe, iako se nalazi u društvu drugog deteta, ali se ne obraća
njemu, niti od njega očekuje odgovor.6

Socijalizovani govor je viši stupanj u razvoju govora i u njemu dete razmenjuje misli sa svojom
okolinom. I ovaj govor ima svoje podvrste karakteristične za decu. To su:

4
Babić, M. : Razvojna psihologija 1- Psihologija predškolskog djeteta, PA, Sarajevo, 1996. str. 67
5
Isto, str. 67
6
Babić, M.: Razvojna psihologija 1- Psihologija predškolskog djeteta, PA, Sarajevo, 1996. str. 69

6
 - adaptirana informacija, dete daje neka objašnjenja drugima, kao kontakt za
razgovor; („To je moje!“, „Ja imam kola!“ i sl.);
- kritika i ruganje, posebno u odnosu na nešto što drugi ima, a dete nema („Pih, to ti
ništa ne valja!“);
- naredba, žalba i pretnja („Daj mi to!“, „Tužit ću te tati!“ i sl.);
- pitanja i odgovori, dete zapitkuje: „Šta je to?“, „Čije je to?“ i sl.;
- socijalne fraze, odnose se na pozdrave, zahvale, izraze učtivosti, prve komplimente
(„Teto, baš ti je to lepo!“), koji su često ulizički i sl.;
- dramska imitacija, odnosi se na oponašanje odraslih, posebno majke u određenoj
situaciji (Npr. prilikom telefoniranja, dočeka gostiju i sl.). Imitirati se može i pas,
mačka, automobil, konj i dr.

Sadržaj govora do četvrte godine, uglavnom, je vezan za neposrednu situaciju. Tek

posle govor postaje razumljiv sam po sebi i bez obzira na neposrednu situaciju.7

3.1. Jezičko-govorni razvoj

Govor je oduvek privlačio veliko zanimanje mnogih naučnika. U promatranju

napredovanja deteta razvoj govora ima izuzetno veliko značenje. Da bi se govor mogao razviti
moraju biti ispunjeni i neki osnovni biološki, sociološki i psihološki uslovi. Odmah nakon
rođenja dete se vokalno sporazumeva s okolinom.

Plač je prvo vokalno izražavanje neugodnih osećaja deteta, čije značenje najbolje razume
majka, ali i drugi okolni ljudi. Iako vokalno izražavanje deteta plačem, gukanjem i govorom
počinje tek nakon rođenja, svi organi i mehanizmi koji sudeluju u vokalnom izražavanju završe
svoj razvoj uglavnom za vreme fetalnog života. Prvom se plaču deteta pripisuju različita
značenja. Mnogi ocenjuju da je prvi plač deteta fiziološka reakcija na naglu promenu uslova
života te mu mnogi pridaju emocionalno ili čak intelektualno značenje. Već novorođenče
varijacijama u intonaciji svoga glasa izražava glad, bol ili ugodno raspoloženje te u toj dobi u
glasovnoj produkciji dominira plač.

7
Babić, M.: Razvojna psihologija 1-Psihologija predškolskog djeteta, PA, Sarajevo, 1996. str. 69.

7
 Tokom 1. meseca nakon rođenja kod deteta se mogu pojaviti prvi neartikulisani glasovni
pokušaji. U 2. mesecu dete nejasno izgovara neke samoglasnike (a, e, o), a u 3. mesecu i neke
suglasnike (m, p, b, t). To je tzv. spontana vokalizacija koja je često provocirana od blizine same
majke. Posle toga dete upotrebljava sve veći broj nejasno izgovorenih suglasnika, koje često
kombinuje s nejasno izgovorenim samoglasnicima pa tada kažemo da dete guče. Zanimljivo je da
ovi glasovi čine osnovu za određene i specifične glasove koji su kasnije potrebni u formiranju
glasova bilo kojeg jezika, jer je gukanje u prvim mesecima jednako kod sve dece sveta.

Oni glasovi koje ne upotrebljava okolina u kojoj dete živi, postupno nestaju iz gukanja što
bitno utiče na kasniji razvoj govora. U 6. mesecu nakon rođenja, gukanje postupno prelazi u
izgovaranje slogova koji imaju određenu povezanost s maternjim jezikom. Posle toga, obično u 8.
ili 9. mesecu, dete često ponavlja neke slogove. Ti slogovi odgovaraju često pojedinim rečima u
materinjem jeziku, npr. ma + ma, ta + ta, pa + pa, ba + ba i sl. Takvim prvi put izgovorenim
"rečima" roditelji i okolina često pridaju određeno značenje. U toj dobi dojenče reaguje na
zabranu "ne" i poziv po imenu.

S izgovorom prve reči završava se prefonetično i predgovorno razdoblje u razvoju deteta.

Tada počinje razdoblje razvoja pravoga govora u vokalnom sporazumevanju deteta. U razvoju
pravoga govora imitacija je važan činilac. Dete potkraj prve godine života imitira ne samo reči
koje čuje od okoline, nego imitira i naglašavanje reči i ritam govora, što je od velikog značenja u
formiranju određenog jezika. Pri kraju ovog razdoblja, kada dete počinje razumevati neke reči iz
okoline, javlja se osiromašenje u glasovnoj produkciji.

Oko 9. meseca dojenče formira dvostruke slogove koji još nemaju značenja, ono oponaša,
intonira i igra se skrivača krijući se iza manjeg predmeta. Razumevanje govora progresivno raste
od 10. meseca života. Dojenče tada brblja radi vlastite zabave. S 11. meseci razvija spone između
osoba, predmeta i situacija s određenom reči. Na pitanje gde je mama (tata), traži roditelja ako se
on nalazi u neposrednoj blizini te maše ručicom na nalog (pa - pa).

Prve reči koje dete izgovara duplicirani su slogovi. Budući da je detetovo slušanje tada još
prilično neprecizno, prve reči ne moraju podsećati na reč koju dete pokušava izgovoriti.

Ako majka pažljivo sluša neke slogove poput bo - bo, to - to ili jo - jo, vrlo brzo može
zaključiti da se oni odnose na vodu, stolicu ili balon. Tada dolazimo do igre skrivanja s tom
igračkom ili predmetom, gde se "dečja" reč može ponoviti uz pravu reč (npr. nema jo - jo, nema

8
balona, ili evo tu je bo - bo, evo tu je voda ili tu je to - to, tu je stolica). Takvim ponavljanjem u
igri, tokom svakodnevnih radnji povećava se raspon slušnog pamćenja i podstiče se razvoj
značenja reči. Tako je isto i s komunikacijskim gestovima koje su takođe vrlo važan činilac
govornog razvoja.

Mnoge svakodnevne aktivnosti dobro je popratiti i rečju i gestom, kao npr. "tiho" -
stavljamo prst na usta, "nema više" - sleganje ramenima, ili traženje i pružanje nečeg koje je
povezano uz stiskanje i zatvaranje šake, a simbolizuje "daj" i "evo".

Govorna faza počinje izgovaranjem prve reči. Prve reči koje dete izgovara obično su
imenice. Kao primer možemo navesti dvanaestomesečno dete koje izgovara dve do tri reči s
određenim značenjem, ali one nisu međusobno povezane u značenju. Iza tog razdoblja se
postupno povećava broj reči koje dete izgovara, a među njima se javljaju i glagoli (kao primer
"daj", "neću" i dr.).

Oko kraja prve godine dete počinje svesno upotrebljavati slogove sa značenjem (ma - ma,
ta - ta) pa tom razdoblju pripisujemo početak govora. Ubrzo se broj dvosložnih reči progresivno
povećava i sa sve boljom intonacijom karakterizuje govor jednogodišnjeg deteta. Progresivno
raste i razumevanje reči, gde dete reaguje na pitanja "gde je" (medo, beba, br = auto, va - va =
pas).

U dobi od 15. do 26. meseca dete u govoru počinje povezivati značenje dvu reči u
određeni smisao. Obično su to dve imenice ili još češće imenica i glagol, npr. "mama daj", "daj
vode" i sl. Tada je dete formiralo prvu rečenicu. Tada dete i pažljivo sluša ono što mu se govori, a
na poznatu imenicu reaguje radnjom (češalj stavlja u kosu, šalicu prinosi ustima). Izražava i
vlastite želje upiranjem prsta u neki željeni objekt uz glasno "u". Pojedine reči i ponavlja u "ehu".
Veseli se pesmicama i TV reklamama.

Imenuje dva dela svoga tela te izražava sve želje jednom reči. U toj dobi oslovljava sebe
po imenu. Dosta česta postavlja pitanje "šta je to".

U dobi od 2,5-3 godine veže 3-5 reči u rečenicu. Rado sluša govor odraslih, ali još ipak ne
zna na nalog ponoviti rečenicu. Pri kraju 2. godine počinje upotrebljavati glagole.

Oko 3. godine eholalija nestaje pa se koristi rečenicama od desetak reči koje su gramatički
pravilnije. U igri počinje na odgovarajući način upotrebljavati minijaturne predmete što označava

9
razumevanje simbola (lutku hrani, kupa, odeva). Upotrebljava jedninu i množinu. S 3 godine
postavlja pitanja "gde je", a s 4 godine "zašto" i stiče apstraktne pojmove. S 5 godina ima rečnik
od nekoliko stotina reči te usvaja sintaksu, ali je potreban još niz godina da se govor automatizira.

3.2. Funkcije predškolske ustanove u razvoju dečjeg govora

U maloj socijalnoj grupi koju sačinjava odgajateljica i oko dvadesetero dece postoje dobri
uslovi za međusobno komuniciranje, uz pomoć raznovrsnih materijala, sadržaja i metoda rada,
koji se primenjuju u ovim institucijama. Odgajateljica može podstaknuti napredak određenih
grupacija dece, kao što su:

- Deca koja malo govore (Odgajateljica najčešće uspeva podstaknuti razvoj govora kod
ove dece jer je zatečeno stanje posledica ponašanja koje je naučeno u prethodnim
uslovima gde su deca od strane roditelja, tj. zbog njihovih odgojnih postupaka,
obeshrabrivana da iskažu svoje potrebe, što je rezultiralo manifestiranim govornim
sposobnostima dece).
- Dete koje je teško razumeti (Neophodno je da razlikujemo zaostajanje od poremećaja
u govoru. Siromaštvo rečnika se određuje u odnosu na referentnu grupu dece. Najbolji
pokazatelj koji odgajateljici pomaže da utvrdi je li kod deteta prisutan govorni
poremećaj, jeste postignuti napredak tog deteta nakon njegovog ulaska u vrtić).
- Dete koje muca (ovde je neophodno razlikovati normalno zapinjanje pri govoru i
mucanje, jer uobičajeni način govora malog deteta često sadržava pauze i blokade što
se može pripisati afektivnim okolnostima u kojima je dete raslo).

Sposobnost kojom komunicira odgajateljica je relevantan činilac uticaja na razvoj umeća

komunikacije kod dece. Često odrasli reaguju već na geste dece, kao što su suze i sl. Nasuprot
tome, ako odgajateljica kaže: „Šta bi ti hteo, da ja uradim ili da sam uradiš?“; „Kako bi ti to
hteo?“, dete je navedeno da smo eksplicitno formuliše šta želi i komunikacija postaje uspešnija.
Uloga odgajateljica jeste da podstiču decu komunicirati u različitim situacijama (da opišu nešto,
da se obrate drugoj deci). Tako se u grupi, osim što se razvija sposobnost komuniciranja, stvaraju
i idealni uslovi za razvijanje sposobnosti aktivnog slušanja kod dece, koje su neophodne za
kavlitetnu komunikaciju.8
8
Pehar-Zvačko, L.: Oduzeto djetinjstvo, Dom štampe Zenica, Sarajevo, 2000.str. 42-43

10
 4. FAZE U RAZVOJU DEČJEG GOVORA

U razvoju govora, koji teče uporedo sa razvojem motornih i intelektualnih sposobnosti,

mogu se razlikovati dve faze: prelingvistička i lingvistička.9

Razvitak sposobnosti verbalne komunikacije sastoji se iz pet etapa:

1. Projezičko izražavanje;

2. Fonološki razvoj;

3. Morfološki razvoj;

4. Sintaksni razvoj;

5. Semantički razvoj;

Projezička ekspresija deteta naziva se još i iskazivanje, izgovaranje, govor i izražavanje.

Postoje četiri forme projezičkog izražavanja : plač, glasovi neudobnosti, glasovi udobnosti,
vokalna igra. One se javljaju u toku prve godine života, prethode pojavljivanju prve reči i traju
sve dok dete ne bude sposobno da se izražava rečima.

Projezičko izražavanje predstavlja sirov glasovni materijal čija je klasifikacija moguća tek
između 6. i 9. meseca života deteta. U ovom periodu javljaju se skoro svi glasovi, ali ne kao
foneme, već kao proizvedeni izražajni signali usred velikog broja i različitih tipova proizvedenih
zvučnih signala zbog čega je veoma teško reći kojim govornim glasovima dete ovog uzrasta
raspolaže. Međutim, to ne znači da nije moguće njihovo identifikovanje, izdvajanje i
klasifikovanje.

Pojava fonološkog podsistema jezika jedan je od osnovnih indikatora odvijanja procesa

izgradnje jezičkog sistema, odnosno razvitka sposobnosti verbalne komunikacije.

Fonološki razvitak manifestuje se povećanjem broja i tipova govornih simbola koje

proizvodi samo dete. To je i jedan od osnovnih kriterijuma kod određivanja tempa i nivoa

9
Smiljanić-Čolanović, Vera – Toličič, Ivan (1966.): „Dečja Psihologija“, Zavod za izdavanje udžbenika SRS,
Beograd, str. 89

11
fonološkog sazrevanja jer se veoma teško utvrđuje da li je određeni glas izražavanja formiran kao
govorni, tj. fonemiziran ili je još na nivou nediferenciranih prejezičkih zvučnih signala.

Ekspresivna forma jezika u suštini ima motornu karakteristiku i veoma kompleksnu

funkciju, pa proces njenog savladavanja traje najranije do osme godine života.

Faktori ubrzavanja i usporavanja su:

1. Biološki faktori;
2. Stanje i efikasnost verbalnog stimulisanja sredine;
3. Psihološki faktori;
4. Razvijenost auditivne percepcije;

U periodu od pete do osme godine dolazi do pročišćavanja i stabilizacije artikulacije

fonema u svim fonetsko - glasovnim pozicijama i u svim leksičkim položajima.

Tabelarni prikaz prosečnog broja fonda reči deteta do osme godine života:

Uzrast Broj reči

2. godina 1000
3. godina 1600
4. godina 4600
5. godina 8000
6. godina 13000
7. godina 20000
8. godina 26000

4.1. Predškolska dob: 3 – 6 godina

Tokom predškolske dobi dolazi do naglog razvoja jezika. Zvuci počinju sličiti rečima i
reči se kombinuju jedna s drugom. Međutim, važno je i to o čemu deca govore – počevši od toga
da kazano možda nije značilo ništa, pa preko onoga što konkretno postoji, do onoga što je
apstraktno rasuđivanje.

Kada se kognitivne sposobnosti razviju tokom predškolske dobi, dolazi do istinske

eksplozije jezičke sposobnosti: kako gramatika i fond reči, tako i upotreba jezika ukazuju na

12
evidentan i brz razvoj. Dete može reći „lopta“ i istovremeno napraviti neki gest prema lopti, a
odrasli će to protumačiti kao „daj mi loptu“. Ove kombinacije pojedinih reči i gesta obično se
nazivaju holofraze. Nakon toga dete počinje koristiti kombinacije, najpre dve, a zatim tri ili više
reči, što doprinosi da komunikacija više ne bude toliko zavisna od gestova.

U dobi od oko tri godine deca počinju upotrebljavati reči koje označavaju glagolska
vremena, naučili su da postoji razlika između npr. „ide“ i „išao“. Maloj deci nisu potrebna jasna
pravila o upotrebi jezika, ona slušaju druge i razaznaju što je ispravno a da toga nisu posebno
svesni.

24 – 30 meseci

 Prepoznaje radnju na slici i rečima je kratko opisuje, npr. „Mama kupa...“

 Razume jednostavne predloge: u, na

 Razume razlike u zančenju između: gore-dole, veliko-malo, unutra-vani

 Koristi se rečenicama od 2-3 reči

 Postavlja pitanja „Šta?“ i „Gde?“

 Odgovara na pitanja sa „da“ i „ne“

 Pravilno upotrebljava zamenice: „ja“ i „ti“

 Razume i koristi u govoru: više, još, drugo.

30 – 36 meseci

 Razume i sledi dve zapovedi za redom, npr. „Uzmi knjigu i stavi je na sto.“

 Prepoznaje delove predmeta

 Razume iskaze o prošlim i budućim radnjama

 Izražava se rečenicama koje sadrže 3, 4 i više reči

 Pravilno koristi imenicu kada označava pripadnost, npr. bracin auto, mamina kapa

 Počinje pravilno koristiti množinu imenica i glagola

 Često samo postavlja pitanja

13
  Ima reči za gotovo sve stvari i pojave koje ga okružuju

 Često samo traži predmete imenujući ih

3 – 4 godine

 Razume rečenice koje sadrže nekoliko pojmova

 Razume negacije unutar složenih pitanja, npr. „ko nije obukao mantil?“

 Zna reći svoje ime i prezime

 Počinje se razvijati pojam boje i broja

 Služi se rečenicama koje imaju više od 4 reči

 Postavlja pitanja koristeći upitne zamenice: „Zašto?“ „Što?“ „Ko?“ „Kada?“

 U govoru upotrebljava sve vrste reči

 Rečenice su pretežno gramatički korektne

 Upotrebljava u govoru perfekt i futur.

4 – 5 godina

 Razume gotovo sve što se govori u njegovoj okolini

 Može slediti pričanje priče

 Razume složene jezične konstrukcije (uzročne, pogodbene odnose)

 Poznaje 4 osnovne boje

 Poseduje pojam broja

 Služi se vremenskim i uzročnim rečenicama

 Sposobno je ispričati kraći sled događaja

 Služi se odnosnim zamenicama, prilozima i brojevima

 Poseduje dosta bogat rečnik

 Govori tečno s malim brojem grešaka u izgovoru i gramatici.

14
5 – 6 godina

 Razume i složeniji govor

 Sposobno je samo prepričati priču

 Služi se pojmovima van svakodnevnog kućnog govora

 Izražava se sintaktički složenim rečenicama

 Samo kod dužih i složenijih reči mogu se pojaviti neke greške izgovora

 Govor je gramatički korekt

5. FAKTORI RAZVOJA GOVORA

Govor je sredstvo komunikacije među ljudima upotrebom konvencionalnih glasovnih

simbola za označavanje predmeta, pojava i odnosa; govor ima i signifikativnu funkciju: reči su
nosioci značenja, pojmova, uopšteno odražavanje stvarnosti. Govor je samo jedan oblik jezika u
kome se upotrebljavaju artikulisani zvuci i reči da bi se saopštile misli i osećanja. Govor privlači
pažnju razvojnih psihologa i kao jedno od najvažnijih sredstava socijalizacije i podsticanja
psihičkog razvoja u celini. Pomoću govora dete identifikuje, diferencira i organizuje stvari i svet
oko sebe, proširujući ga i van opažajnog domena.

Ovakvo određenje govora proizašlo je iz nalaza sistematskih interdisciplinarnih

proučavanja (razvojnih psihologa, lingvista, psiholingvista, razvojnih psiholingvista ...) koja su
otkrila sav opseg varijacija ljudskog govora. Time je bila prevaziđena konvencionalna faza u
kojoj je govor označavan samo kao osnovna odlika koja čoveka razlikuje od životinja, a počelo je
da se sagledava koliko je dubok uticaj učenja jezika na ukupan razvoj onih koji ga usvajaju; tada
je shvaćeno da je tok razvoja govora i njegovi efekti značajno distinktivno svojstvo pri
upoređivanju ljudi međusobno.

15
 5.1. Vrtić kao socijalna sredina i razvoj govora deteta
U maloj socijalnoj grupi koju sačinjava odgajateljica i oko dvadesetero dece postoje dobri
uslovi za međusobno komuniciranje, uz pomoć raznovrsnih materijala, sadržaja i metoda rada,
koji se primenjuju u ovim institucijama. Odgajateljica može podstaknuti napredak određenih
grupacija dece, kao što su:
- Deca koja malo govore (Odgajateljica najčešće uspeva podstaknuti razvoj govora kod ove
dece jer je zatečeno stanje posledica ponašanja koje je naučeno u prethodnim uslovima
gde su deca od strane roditelja, tj. zbog njihovih odgojnih postupaka, obeshrabrivana da
iskažu svoje potrebe, što je rezultiralo manifestiranim govornim sposobnostima dece).
- Dete koje je teško razumeti (Neophodno je da razlikujemo zaostajanje od poremećaja u
govoru. Siromaštvo rečnika se određuje u odnosu na referentnu grupu dece. Najbolji
pokazatelj koji odgajateljici pomaže da utvrdi je li kod deteta prisutan govorni poremećaj,
jeste postignuti napredak tog deteta nakon njegovog ulaska u vrtić).
- Dete koje muca (ovde je neophodno razlikovati normalno zapinjanje pri govoru i
mucanje, jer uobičajeni način govora malog deteta često sadržava pauze i blokade što se
može pripisati afektivnim okolnostima u kojima je dete raslo).

Sposobnost kojom komunicira odgajateljica je relevantan činilac uticaja na razvoj umeća

komunikacije kod dece. Često odrasli reaguju već na geste dece, kao što su suze i sl. Nasuprot
tome, ako odgajateljica kaže: „Šta bi ti hteo, da ja uradim ili da sam uradiš?“; „Kako bi ti to
hteo?“, dete je navedeno da smo eksplicitno formuliše šta želi i komunikacija postaje uspešnija.
Uloga odgajateljica jeste da podstiču decu komunicirati u različitim situacijama (da opišu nešto,
da se obrate drugoj deci). Tako se u grupi, osim što se razvija sposobnost komuniciranja, stvaraju
i idealni uslovi za razvijanje sposobnosti aktivnog slušanja kod dece, koje su neophodne za
kavlitetnu komunikaciju.10

ZAKLJUČAK

10
Pehar-Zvačko, Lidija (2000.): „Oduzeto djetinjstvo“, Dom štampe Zenica, Sarajevo, str. 42-43.

16
 Kada je u pitanju uticaj socijalne sredine deteta i njen uticaj na razvoj govora kod dece,
iako se to izučava u predškolskoj pedagogiji i psihologiji, pominjemo različite uticaje spoljašnjih
faktora.

Primarni uticaj počinje PORODIČNOM SREDINOM. Ne treba isticati da je uticaj mајке

osnovni (zato se i zove maternji jezik) pa onda i ostalih članova porodice. Dosta se dosad radilo
na izučavanju uticaja porodične sredine na razvoj govora deteta a nešto manje o razvoju govora
blizanaca. I igračke koje porodica može pružiti detetu imaju značajnu ulogu u razvoju njegova
govora a, posebno, radno-igrovna sredstva u vrtiću.

Ovaj primarni ulicaj sredine na govor dece proteže se, dalje, na uticaje od vršnjaka,
drugova i grupa za igru a završava se uticajem vrtića preko vaspitača, a kasnije i škole. No, u
međuvremenu mnoga deca bivaju smeštana u jaslice pa se, mora uzeti u obzir i taj uticaj na dečji
govor i pitanja koja se povodom toga javljaju: uticaj jaslica je temelj, osposobljenost
negovateljica-vaspitača i za rad na razvoju govora deteta je presudna, jer ona zamenjuje majku, a
ako (i kad) to nije, dete se povlači u sebe pa imamo negativne pojave u jaslicama baš na govorni
razvoj deteta, umesto da bude obratno.

Razvoj govora dece predškolskog uzrasta najviše zavisi od socijalnog okruženja u kojem
ono živi. Različiti kontakti sa odraslima u porodici i drugim osobama sa kojima dete stupa u
komunikaciju jesu situacije koje određuju kakav će govor dete imati.

Deca su po rođenju u stanju da preferiraju glas odraslog koji im je važan u odnosu na glas
stranca. Pre nego što progovori i jednu reč, beba komunicira putem izraza lica, pokreta telom,
gukanjem i plačom. Kao malo, dete uči da uspešno komunicira sa svojim roditeljima i ostalim
članovima porodice, započinje da prepoznaje snagu govora kako bi učinilo da se nešto dogodi.

Dakle, poželjno je, od strane odraslih, da u svom govoru biraju reči, izgovor ili
formulaciju, za koju se procenjuje da najbolje odgovara situaciji komunikacije ili osobi sa kojom
se razgovara. To je najsigurniji put da dete ima uzoran govorni model na koga će se ugledati.

LITERATURA

17
1. Babić, M.: Razvojna psihologija 1- Psihologija predškolskog deteta, PA, Sarajevo, 1996.
2. Dikić, N.: Osnovi retorike, Beograd, 2004.
3. Grandić, R. (2007): Prilozi porodičnoj pedagogiji, KriMel, Budisava.
4. Kačapor, S. i Vilotijević, N. (2005): Školska i porodična pedagogija, Filozofski fakultet –
Kosovska Mitrovica i Učiteljski fakultet - Beograd.
5. Matić, M. : Logopedija, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1968.
6. Matić, R.: Metodika razvoja govora dece (do polaska u školu), III Izdanje, Nova prosveta,
Beograd, 1986.
7. Nešić, B. : Osnovi razvojne psihologije, Jagodina, 2000.
8. Pašalić-Kreso, A. (2004): Koordinate obiteljskog odgoja, Jež, Sarajevo.
9. Pehar-Zvačko, L.: Oduzeto djetinjstvo, Dom štampe Zenica, Sarajevo, 2000.
10. Rot, N. (2004): Opšta psihologija, Novi dani, Beograd.
11. Smiljanić-Čolanović, Vera – Toličič, Ivan (1966.): „Dečja Psihologija“, Zavod za
izdavanje udžbenika SRS, Beograd.
12. Tadić, N. (1985): Psihijatrija detinjstva i mladosti, Naučna knjiga, Beograd.
13. Hwang, Philip-Nilsson, Bjorn, (2000.): „Razvojna psihologija – Od fetusa do odraslog“,
Filozofski fakultet, Sarajevo..
14. Šipka, M. : Kultura govora, Sarajevo, 2005.

18