NAZIV UNIVERZITETA

STUDIJA SLUČAJA
ZABRANA MUČENJA

MENTOR: STUDENT:

Novembar 2020 god.

 SADRŽAJ

1. UVOD......................................................................................................................................3
2. MEĐUNARODNI SISTEM ZAŠTITE OD ZLOSTAVLjANjA............................................4
3. ZAŠTITA POD ČLANOM 3 EVROPSKE KONVENCIJE...................................................5
4. MUČENJE................................................................................................................................6
5. ZAŠTITA OD ZLOSTAVLJANJA U ZATVORIMA............................................................8
6. ZAKLJUČAK..........................................................................................................................9
7. LITERATURA.......................................................................................................................10
 1. UVOD
Pravo na ličnu slobodu je jedno od najstarijih ljudskih prava, proklamovano još odredbama
Magna Carta Libertatum iz 1215. godine. Iako se njime štiti osnovna ljudska potreba za fizičkom
slobodom, ovo nije apsolutno pravo, te može biti derogirano u zakonom predviđenim
slučajevima, prvenstveno iz razloga koji proizilaze iz krivičnog prava. Međutim, i tada, licima
lišenim slobode ne sme biti uskraćeno pravo na ljudsko dostojanstvo, jer je svrha lišenja slobode,
između ostalog, zaštita društva od kriminaliteta, a ne nehumano postupanje prema licima lišenim
slobode. Lišenje slobode ne dovodi do automatskog gubljenja ostalih ljudskih prava, ali stvara
situaciju u kojoj lako može doći do zloupotrebe moći koju pojedinci imaju nad licem lišenim
slobode. Stoga, države imaju obavezu da zaštite ljudska prava pritvorenika i zatvorenika, i spreče
svaku patnju koja prevazilazi onu inherentnu samom lišenju slobode. Iako žrtva mučenja,
nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja može biti bilo koja osoba, na izbor predmeta master
rada značajno je uticala činjenica da se upravo lica lišena slobode smatraju naročito rizičnom
kategorijom, a da su prvi sati i dani lišenja slobode, čak i najuređenijim državama- situacije kada
postoji najveća verovatnoća da će se pribeći mučenju i sličnim postupcima. Lica lišena slobode
ne samo da ne mogu pobeći, već ne mogu ni braniti i uzvratiti svom mučitelju, što čini ovakve
postupke još okrutnijim i kukavičkim. Nezaštićenost, usled položaja u kojem se nalaze, dodatno
pojačava strah lica lišenog slobode.
 2. MEĐUNARODNI SISTEM ZAŠTITE OD ZLOSTAVLjANjA
Sve do Drugog svetskog rata, pitanje zaštite od mučenja i drugih oblika zlostavljanja bilo je u
nadležnosti država i njihovih pravnih sistema. Međunarodno pravo i međunarodne organizacije
se nisu mnogo bavile ljudskim pravima, pa tako ni mučenjem i zlostavljanjem pojedinaca. Drugi
svetski rat je to promenio. Ratni zločini i zločini protiv čovečnosti počinjeni za vreme rata
prevazišli su sve užase koje je čovečanostvo ikada doživelo, i doveli do potrebe za sveopštim,
međunarodnim odbacivanjem prakse mučenja kao nedozvoljenom. Nakon završetka rata, pod
okriljem Ujedinjenih nacija, podrobno je i opširno regulisana zaštita prava na telesni integritet i
ljudsko dostojanstvo. Toj zaštiti su posvećeni, delimično ili u celosti, brojni međunarodni
ugovori, rezolucije, deklaracije i standardi. Svi oni sadrže zabranu zlostavljanja – mučenja i
svirepog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja, dok pojedini, pored normativne
zabrane, ustanovljavaju i posebne mehanizme nadzora nad poštovanjem zabrane zlostavljanja.
Bez mehanizama kojima se kontroliše primena međunarodnih ugovora na nacionalnom planu,
oni bi ostali samo puka norma koja u praksi ne pruža zaštitu. Prihvatanje ideje da se ljudska
prava moraju štititi i kroz međunarodne norme, predstavlja revolucionarni korak koji je izmenio
položaj država i ograničio njihovu suverenost u odnosu prema svojim građanima.
Uspostavljanjem nadzornih mehanizama kojima se kontroliše primena međunarodnih odredbi o
zabrani zlostavljanja stvoren je poseban režim zaštite pojedinca, na međunarodnom nivou.
Pojedincu je omogućeno da učestvuje u postupcima protiv države, kao ravnopravni učesnik u
postupku, a države snose posledice ako se utvrdi da su prekršile odredbe kojima se garantuje
dostojanstvo i fizički i mentalni integritet lica.

Kada se pogleda kolika se pažnja danas pridaje sprečavanju i kažnjavanju zlostavljanja na

međunarodnom i na nacionalnom planu, kada se prebroje međunarodni instrumenti i mehanizmi
za borbu protiv torture, kada se zna da danas postoji stalni međunarodni krivični sud koji može
da sudi svakome, pa i šefovima država i vlada, moglo bi se pomisliti da je torturi odzvonilo i da
u modernim državama zlostavljanje predstavlja retkost, izuzetak koji se uvek kažnjava, ako
kojim slučajem nije već blagovremeno sprečen.3 To bi bilo pogrešno. Mada je danas javno
osuđena, tajno se primenjuje širom sveta, i dovoljan je jedan pogled na izveštaje Specijalnog
izvestioca UN za slučajeve mučenja, ili Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja, pa i
izveštaje u štampi, koji jasno ukazuju da je mučenje prisutno i danas. Brojni međunarodni pravni
instrumenti protiv mučenja i drugih oblika okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili
kažnjavanja, najbolje oslikavaju rešenost modernog svetskog poretka da se stane na put
zlostavljanju, ali su čini se, samo prva stanica na dugom putu.

3. ZAŠTITA POD ČLANOM 3 EVROPSKE KONVENCIJE

„Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili
kažnjavanju.“

Članom 3 obuhvaćene su tri široke oblasti, koje se često opisuju kao različite, ali povezane.
Smatra se da može postojati tretman koji obuhvata sva tri opisa, budući da je svako mučenje
ujedno i nečovečno i ponižavajuće, a nečovečno postupanje podrazumeva i ponižavajuće. Sud je
izrazio shvatanje da su tvorci Konvencije ipak upotrebili izraze „mučenje“ i „nečovečno ili
ponižavajuće postupanje“ da bi napravili jasnu razliku između njih. Za razliku od drugih
međunarodnih i regionalnih dokumentata, Evropska konvencija ne sadrži definicije ovih
postupanja, niti navodi karakteristike koje čine razliku između mučenja, nečovečnog i
ponižavajućeg postupanja. Stoga su Evropski Sud za ljudska prava i Evropska Komisija za
ljudska prava,6 vremenom razvili kompleksnu i obimnu praksu koja danas služi definisanju i
razgraničavanju navedenih oblika zlostavljanja. Pritom, polazna tačka je uvek- utvrđivanje da li
određeno ponašanje uopšte predstavlja zlostavljanje. Potrebno je da ponašanje dostigne
„minimalni stepen okrutnosti“ da bi se smatralo da potpada pod opseg člana 3 (de minimis
pravilo). Stepen okrutnosti je značajan i u pogledu određivanja razlike između različitih oblika
zabranjenog ponašanja. Dakle, tek nakon ocene da određeno postupanje karakteriše dovoljan
nivo okrutnosti i da ono spada pod opseg člana 3, pristupa se karakterisanju tog postupanja kao
mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg. Stav Evropskog suda za ljudska prava jeste da se razlika
između „torture“ i pojmova „nehumani ili ponižavajući postupak“ u velikoj meri temelji na
intenzitetu patnje koja se nanosi, odnosno, pre svega, na razlici u stepenu surovosti.
 4. MUČENJE
Ni Evropska konvencija o ljudskim pravima, ni Međunarodni pakt o građanskim i političkim
pravima, ne sadrže definiciju mučenja i drugih oblika zlostavljanja. Ipak, definiciju mučenja, kao
najtežeg oblika zlostavljanja, u članu 1 sadrži Konvencija protiv torture i drugih surovih,
neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka. Po ovoj Konvenciji, izraz „mučenje” označava
svaki čin kojim se nekom licu namerno nanose velike patnje, fizičke ili duševne, sa ciljem da se
od njega ili od nekog trećeg lica dobiju obaveštenja ili priznanja, da se kazni za neko delo koje je
ono ili neko treće lice počinilo, ili se sumnja da ga je počinilo, da se uplaši ili da se na njega
izvrši pritisak, ili da se neko treće lice uplaši i na njega izvrši pritisak, ili iz bilo koje druge
pobude zasnovane na bilo kakvom oblikudiskriminacije, kad takav bol ili takve patnje nanosi
službeno lice ili neko drugo lice koje deluje po službenoj dužnosti ili na osnovu izričitog naloga
ili pristanka službenog lica. Taj izraz ne odnosi se na bol i na patnje koje proizilaze isključivo iz
zakonitih kazni, neodvojivi su od njih ili njima izazvani.

I pored oslanjanja na definiciju mučenja iz Konvencije protiv mučenja, Evropski Sud za ljudska
prava je, kroz praksu, razvio svoje tumačenje i kriterijume za određivanje da li određeno
postupanje predstavlja mučenje. Poteškoće pri definisanju torture, predstavlja i već obrazložena
činjenica da je često teško utvrditi precizne granice između “mučenja” i drugih oblika “svirepog,
nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja.“ Te granice mogu zavisiti od
specifičnih okolnosti datog slučaja i od karakteristika žrtve o kojoj je reč. Svi navedeni termini
podrazumevaju mentalno i fizičko zlostavljanje kome pribegavaju službena lica ili mu se
pribegava uz pristanak i odobravanje službenih lica. Međutim, kako su svi oblici zlostavljanja
zabranjeni međunarodnim pravim, čak i u onim situacijama kad se zlostavljanje ne smatra
dovoljno svirepim (u pravnom smislu) da bi se shvatilo kao mučenje, država ipak može biti
okrivljena da je prekršila zabranu zlostavljanja.

Saglasnost postoji oko jednog - mučenje nastoji da uništi ličnost žrtve i negira urođeno
dostojanstvo ljudskog bića. Ujedinjene nacije, i druga međunarodna tela i organizacije su osudile
torturu od samog početka kao jedno od najgorih dela počinjenog od strane ljudskih bića nad
pripadnicima iste vrste.

Član 3. ne nalaže eksplicitno da Sud pri utvrđivanju povrede navede da li se radi o mučenju,
nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, jer svaki od tih postupaka prelazi minimalni nivo
surovosti, i predstavlja kršenje člana 3. Sud se uprkos tome, u dosadašnjoj praksi trudio da jasno
odredi prirodu zlostavljanja kome je bio izložen svaki tužilac. Odrediti granicu između mučenja i
drugih vrsta zabranjenog postupanja po članu 3, značajna je zbog odštete koja se može dosuditi
po članu 41. Takođe, za mučenje se vezuje „posebna stigma“,24 i posledice saznanja da se u
državi sistematski sprovodi mučenje su znatno ozbiljnije, i ugrožavaju međunarodni ugled
države. Sa aspekta definisanja mučenja, i razlike od ostalih oblika zlostavljanja, najznačajnija su
dva slučaja iz prakse Evropskog suda za ljudska prava - Grčki slučaj 25 i Irska protiv Velike
Britanije.

U Grčkom slučaju, Sud je stao na stanovište da ključna karakteristika mučenja nije nužno priroda
i okrutnost akta, već cilj sa kojim je akt preduzet. Istovremeno, Sud je objasnio odnos mučenja,
nečovečnog i ponižavajućeg postupanja istakavši da je „svaki akt mučenja istovremeno
nečovečan i ponižavajuć, a da je nečovečno postupanje ujedno i ponižavajuće. Mučenje ima svoj
cilj, poput dobijanja informacija ili priznanja, nametanja kazne, i predstavlja intenzivniji oblik
nečovečnog postupanja”.

Dozvola za mučenje Polazeći od realne situacije u svetu, gde države i pored normativnih zabrana
torture, koriste „intenzivne istražne tehnike“ pri ispitivanju osumnjičenih, koje su najčešće ništa
drugo do pukog mučenja – autor Alan Deršovic podstakao je debatu svojim kontroverznim
predlogom: Ukoliko bi jedna demokratska nacija zaista primenjivala mučenje pod određenim
okolnostima, zar ne bi principi vladavine prava i odgovornosti nalagali da upotreba mučenja
bude podvrgnuta nekoj vrsti zakonske (ili pak izvršne) kontrole? Upuštanje u ovakvu diskusiju
dovelo je do toga da Deršovic često bude pogrešno shvaćen i citiran, kao autor koji podržava
primenu mučenja uz postojanje „naloga za mučenje“. Nasuprot, njegov stav je da – ukoliko
demokratska nacija nije spremna da takvo postupanje ( mučenje pod određenim okolnostima)
stavi pod silu zakona, ne bi smela ni da preduzima takve postupke. „Trenutna situacija je
neprihvatljiva: toleriše mučenje bez preuzimanja odgovornosti i podstiče licemerje. Voleo bih da
vidim napredak kroz smanjenje ili eliminisanje mučenja, uz istovremeno povećanje vidljivosti i
odgovornosti. Ja sam protiv primene mučenja , ali znam da se ono danas sprovodi, i verujem da
će se sigurno sprovoditi ako ikada bude pretila masovna nesreća biološkog, hemijskog ili
nuklearnog terorizma. Ako sam u pravu, onda je važno da postavimo sledeće pitanje: ako se
mučenje praktikuje, ili će se praktikovati u budućnosti, da li je treba zatvoriti oči pred njim i
tolerisati njegovu primenu, bez preuzimanja odgovornosti, ili ga umesto toga treba obelodaniti,
zahtevajući da bude izdata neka vrsta naloga, kao preduslov za preduzimanje bilo koje vrste
mučenja?

5. ZAŠTITA OD ZLOSTAVLJANJA U ZATVORIMA

Zlostavljanje u zatvorima se može pojaviti u različitim oblicima, a mnogi od tih oblika ne moraju
biti namerni, nego su pre rezultat organizacionih nedostataka ili nedovoljno finasijskih sredstava.
U ovom poglavlju razmotreni su različiti aspekti zatvorskog režima koji mogu predstavljati
kršenje zabrane zlostavljanja. Kroz analizu presuda Evropskog suda za ljudska prava i izveštaja i
preporuka međunarodnih tela, dati su primeri dobre i loše prakse, i ukazano je na mere koje treba
preduzeti radi obezbeđenja efikasanog i pouzdanog sistem izvršenja kaznenopravnih mera, koji
štiti lica na izdržavanju kazne od različitih oblika zlostavljanja. Na nehumano postupanje prema
zatvorenicima umnogome utiču i faktori koje pojedini autori navode kao unutrašnje faktore
„krize zatvora“.103 Ficdžerald i Sim navode pet kriza: 1.) kriza uslova i 2.) kriza sadržaja- čiji je
uzrok preveliki broj zatvorenika, koji dovodi do loših uslova življenja i rada u zatvorima, što
dalje vodi ka pobunama; 3.) kriza autoriteta, koja proizilazi iz nezadovoljstva osoblja, koje nije
uzrokovano isključivo materijalnim razlozima, 4.) kriza vidljivosti, koja se odnosi na svojevrsnu
„tajnovitost“ koja okružuje zatvore i sve što se u njima dešava, 5.) kriza legitimnosti, koju ovi
autori imenuju kao „poziv za ukidanje zatvaranja“.
 6. ZAKLJUČAK
Istorijski posmatrano, u normativnom pogledu je učinjen veliki napredak na polju zabrane
zlostavljanja lica lišenih slobode. Danas je zabrana mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg
postupanja proklamovana na svetskom i regionalnom nivou, kroz pravno obavezujuće
Konvencije i protokole, ali i kroz preporuke, načela i standarde. U radu su prezentovani
najznačajniji dokumenti koji su u celosti ili delimično posvećeni zabrani zlostavljanja, sa
posebnim osvrtom na član 3 Evropske Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Autor smatra da je polazna tačka u sprečavanju i iskorenjavanju zlostavljanja, razumevanje
njegovih pojavnih oblika i definisanje, te je u radu data sveobuhvatna analiza pojmova –
mučenje, nečovečno i ponižavajuće postupanje, kroz sagledavanje razlika i ukazivanje na
elemente koji konstituišu svako od ovih ponašanja ponaosob. Zaključak koji proističe iz analize
bogate prakse Evropskog suda za ljudska prava je da postoje poteškoće pri utvrđivanju precizne
granice između “mučenja” i drugih oblika “svirepog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili
kažnjavanja.“ Sud se do danas suzdržao od sastavljanje liste postupaka koji automatski
predstavljaju mučenje, i drugih koji to nisu, i zadržao je fleksibilnost pri oceni o kom obliku
zlostavljanja je reč u konkretnom slučaju, i čini se da ovakav pristup najviše odgovara realnosti.
7. LITERATURA
1. Beogradski centar za ljudska prava, Zabrana zlostavljanja i prava lica lišenih slobode u
Srbiji, Beograd, 2011.
2. Beogradski centar za ljudska prava, Ljudska prava u Srbiji 2015- Pravo, praksa i
međunarodni standardi ljudskih prava, Beograd, 2016.
3. Beogradski centar za ljudska prava, Postupanje sa licima lišenim slobodebilten, Beograd,
maj 2012
4. Ditertr Žil, Izvodi iz najznačajnijih odluka Evropskog suda za ljudska prava, JP Službeni
glasnik, Beograd, 2006.