1

Џејмс Џојс – белешке о Уликсу са Артемидиних предавања

Радња романа смештена је у 24 часа, датум је 16. јун 1904. Prva tri poglavlja Uliksa povezana
su sa romanom Portret umetnika u mladosti. Ova tri poglavlja odnose se na Telemahiju Odiseje
– odnosno na prva 4 poglavlja. Stiven je kao neki izgnanik, stanuje sa kvaziprijateljima – to se
posebno odnosi na studenta medicine, on sve svodi na telo.

Blumov dan počinje pripremom čaja i doručka za njega i suprugu. Njegova supruga Moli je
lepotica južnjačkog tipa, špansko-jevrejsko-irskog porekla. Moli vara Bluma, on zna za preljubu,
zna šta će se dogoditi. Blum ima neku vrstu epistolarne veze sa Martom. Džojs insistira na tome
da je Blum dobar čovek – daje prilog na jednoj sahrani. Važna je epizoda u novinskoj agenciji,
prizori u biblioteci. Bitno je gde se sreću Stiven i Blum? U bordelu – jalovost, neplodnost
muškarca, prostitutke sa kojima nema fizičkog, seksualnog kontakta – muška sterilnost!!! Važan
je čuveni monolog koji pripada Moli. Централна тема дела је очинство.

Некад се каже да је главни јунак романа језик – у роман су уткани различити даблински
говори – пародирање различитих стилова. Стивен чита много – чита Шекспира, Вилијама
Блејка, Тому Аквинског и многе друге. За овај роман нарочито је важана техника тока
свести – њоме се долази до асоцијација, битни су и лајтмотиви. Лајтмотиви су присутни
и код Томаса Мана – утицај Вагнерове музике. Лајтмотив је музичка фраза, али може бити
и реч и она се понавља са сугестивном учесталошћу! Пример за то би било кад Клаудија
Шоша сваки пут кад улази у просторију залупи вратима – Чаробни брег. Пример за
лајтмотив у Уликсу је реч горак – bitter! Ова реч подсећа Стивена на мајчину смрт када год
се помене. Стивен је често певао мајци – а реч горак се јавља у тој песми – мајка би
плакала кад год то чује. Стивен види мајку како се дави у горким водама и не пружа јој
руку.

Лајтмотиви су важни за комуникацију писца и читаоца. Некада је лик окупиран сојим

унутрашњим светом а некад спољашњошћу, лајтмотиви су као копче између токова
свести јунака.

Свако поглавље у роману има свој посебан облик приповедања, своје боје, свој орган,
активност, вештину. Сва поглавља заједно чине целину – спектар боја, организам итд.

Једно од најзначајнијих читања и коментарисања овог романа јесте Гилбертово!

Прво поглавље - првобитно се звало Телемах. Место дешавања је кула, боје су бела и
златна, техника је младалачко приповедање, вештина је теологија. Стивен је неплодан
уметник, Блум је неплодан муж. Митски отац Стивенов је Дедалус. Стивен плаћа стан, док
кључ од стана држи студент медицине Малиген – овде имамо узурпирање наслеђа као
код Телемаха Пенелопини просци који хоће Одисејеву имовину! Студент медицине
 2

поносито стоји изнад Стивена, он је приказан као неко ко је лишен основних људских
вредности – сцена са бријањем – пародирање верског обреда – пародирање католичке
мисе, прекрштени прибор за бријање и травестија литургијског обреда
транссупстанцијализације – када се хлеб и вино претварају симболично у тело и крв
Христову. Све је у знаку теологије. Бела и златна су боје литургије. Стивен и овај студент
Малиген су као некакве незадовољавајуће свештеничке фигуре. М. у Стивену види
језуитску црту изокренуту наопачке – дијаболично – Стивен неће никоме да служи – онај
који неће друге да служи је налик на палог анђела који се побунио – Луцифера. Стивен и
овај студент доводе се у везу са митским фигурама – они су као Хиперборејци. Овај
студент има своју паралелу у Одисеји – то је најдрскији Пенелопин просац. Како се он
зове??? То је Антиној.

Ко су Хиперборејци? То су народи са севера. Живе у земљи где сунце никад не залази,

зато је у Хипербореји зимовао Аполон. Хиперборејци су живели у мудрости и изобиљу,
поштени су, нису знали за ратове, дуговечни су. Хипербореја је нека врста претече свих
утопија.

Веза између Хамлета, Стивена и Ирске? Хамлету и Стивену је заједничко то што морају да
сазре обојица да би схватили ко су им прави а ко лажни пријатељи. Стивен је обучен у
црно као Хамлет и окружен је лажним пријатељима. Хамлет сумња и у људе и у вредности
људског рода. Хамлета походи дух оца а Стивена дух мајке. Стивена отац везује за цркву а
мајка за државу. Стивен робује својој мајци као Блум својој жени. Метафора Ирске је кула
– то је огледало које служи другим државама. Стивен је јалови бунтовник. Он предаје
историју у једној школи, ученици су му непослушни, није успешан као професор. Његов
духовни отац је митски Дедал.
 3

Можемо да бирамо између шестог и деветог поглавља!

 Шесто поглавље – важан је Хамлет и алузија на гробаре, силазак доле. Место је

Хад, орган је срце, вештина је религија, боје су бела и црна, техника је ? Блум
силазак у ништавило преживљава као и Одисеј. Блум размишља о животу и смрти у
исто време кад и Стивен у истом граду Даблину! – то је симултаност; Срце – свето и
сломљено; пут се распада – подземни свет; 4 реке из Хада имају своје паралеле у 4
даблинска канала, стари пси су симболичне фигуре. Људи који имају брачних
проблема на сахрани – Стивенова мајка је мртва, сахрана – жена једног је пијаница
а жене осталих??? Дедалус плаче на жениној сахрани. Блум се теши – Бојлан је
последњи љубавник његове жене.

Седмо поглавље* можемо да бирамо између седмог и тринаестог, али

професорка препоручује ово!
Седмо поглавље – тачно је подне, место је новинска агенција часописа Фримен,
орган су плућа, реторика је вештина, боја је црвена, техника је ентимен. Ентимен је
скривена премиса; то је посебна врста силогизма ???, има неизречену
претпоставку која омогућава да премиса води до закључка који се изриче! Ентимен
се везује за погрешна веровања и предрасуде.
Тема овог поглавља је јаз између амбиције и исхода, јаз између човекових
прегнућа и постигнућа! Еол је грчки бог ветрова – он је неповољне ветрове заробио
у врећу да би Одисеј могао да се врати кући, али док је Одисеј спавао, његови
другови су отворили врећу и Одисеј бива кажњен због хибриса, а био је надомак
повратка! Осујећена победа, надомак циља максимално уназађен! Паралела Еолу
је уредник у новинској агенцији! Он поседује Еолов каприц. Одисеј је доживео
незаслужено осујећење, фрустрацију због неоствареног циља, незадовољене
жеље. И Блумов успех у редакцији тог дана је осујећен.
Блум је композитан лик, он је спој Одисеја и Мојсија – Мојсије је старозаветна
личност, он води јеврејски народ у Обећану земљу, али сам не ступа на њено тле
јер умире. Цело седмо поглавље је у знаку ветрова, праћено је матафорама о ветру
и буци. Бука расте кад Блум долази у редакцију.
Зашто новинарство???
Новинари су први на ветрометини, новине су гласило новости, струјање вести –
разликовање истине и лажи. Часопис Фримен и Блум и Стивен су у редакцији. О
реторици и национализму говоре околни ликови.
Књижевност+опортунизам+политика+дневна реторика – новинарство! Текст овог
поглавља подељен је у маниру новинских чланака са скандалозним насловима.
Наслови су прво пристојни па постају вулгарни и ласцивни. Црвена боја – црвени
 4

фламингос??? – реторика. Сврха реторике је убедити слушаоца у нешто – ово

поглавље је као уџбеник реторике – запажају се различити реторички стилови и
обиље стилских фигура! Примери стилских фигура – носилац круне – метонимија,
бискупска палица и перо – синегдоха, епифора, хипербатон – неправилан ред речи;
немамо шансе колико грудва у паклу – катахреза! јака слабост – оксиморон.
Једна од централних тема романа је очинство!!!
Палиндроми су присутни у овом поглављу. То су речи и реченице које читане из
оба смера исто звуче. Блум је једини који није добро уклопљен међу Даблинце.
Ирска и Ирци угњетавају Блума. Ирску назива дебелом крмачом која једе свој
пород. Стивен није уклопљен у даблинско друштво, али он то не жели, он је
свестан да игра улогу интелектуалца-луде.

Девето поглавље – ово поглавље се првобитно звало Сцила и Харибда!

Сцила и Харибда су морска чудовишта. Сцила је везана за стену а Харибда за вир.
Оне су алегорија за два зла између којих се налазимо и морамо да одаберемо
једно. То је заправо двострука опасност. Одисеј је морао да прође између Сциле и
Харибде, а прошао је тако што је и једном и другом чудовишту дао као храну своје
другове.
Место дешавања радње је библиотека, време је два поподне, књижевност је
вештина, дијалектика (техника доказивања – супротстављање ставова – антитеза
да бисмо на крају добили неку синтезу) је техника, мозак је орган.
Стивен је у позицији између Сциле и Харибде јер хоће да буде модеран писац и
човек, али наилази на препреке. Он мора да кормилари између свог духовног и
физичког оца. Блум на једном месту као да пролази између две немани.
Овде је у фокусу дилема, душа која оклева – алузија на Хамлета – најпознатији
јунак у књижевности који оклева. Заједничко са Хамлетом је и дуг сина према оцу,
односно Стивенов дуг према мајци. Стивен игра улогу Сократа – мајеутички уз
иронију излаже своје теорије – никад није сасвим озбиљан.
Овде су приметне интертекстуалне везе са Шекспиром – идиоми и пастиши – то је
кад неко пише имитирајући нечији стил, то не мора нужно да буде иронично и
пародијски.
Стивен истиче да се у имену Хамлет сустиче и отац и син, он се више идентификује
са оцем – са оним који је мртав. Шекспир пише тако да је ближи Блумовој
ситуацији.
Шекспирова жена Ен Хатавеј завела је Шекспира као Моли Блума. Како?? Дедлус је
такође сустицај оца и сина.
Египатски бог библиотеке је Тот?. Стивен сматра да је за уметника најважније да
обради проживљено искуство и сирове чињенице, уметник не сме да се узвиси као
 5

Икар, али не сме ни да пузи као обичан човек. Овде постоје и алузије на
Шекспирове сонете и на његов ауторски лик. Помиње се Шекспиров син Хамнет
који је преминуо са 11 година. Морао је да умре син Шекспировог тела да би се
родио син Шекспирове душе – односно Хамлет. Овде се успоставља
итертекстуална веза са целим Шекспировим опусом, али и са Гетеовим Вилхелмом
Мајстером.
Малармеова песма о Хамлету.
Малиген, студент медицине, руга се Стивеновим теоријама – он је овде у улози
луде. Малиген као Пак – вилењак из Сна летње ноћи.
Хришћанство – мотив очинства – Свето тројство. Малиген осећа антисемитизам
према Стивену. Овде је Стивен у улози Уликса, Блум се једва појављује у овом
поглављу.

Тринаесто поглавље – оно се првобитно звало Наусикаја!

Овде је тема сексуалност, иуструје се сцена самозадовољавања. Наусикаја – она, девојка

која је привукла Блумову пажњу, Блум је овде као Одисеј. Место дешавања су стене на
обали, време је осам увече, органи су око и нос, вештина је сликање, боје су сива и плава.
Значење овог поглавља – пројектовање илузија – њих двоје пројектују своје илузије једно
на друго. Блум проналази смирај и јефтину романсу без речи. Овде сањари и Блум и
усамљена девица – она сањари о Блуму као о могућем љубавнику – даје се портрет
жељеног мушкарца – пародирају се херц романи. Она позира, савија се да он може да
осмотри њено тело. Овде имамо добар пример тока свести – Блум размишља о минулим
дневним догађајима – мисли о женама, о птицама, о Молином љубавнику, о морнарима,
његове мисли меандрирају – како Блума обузима дремеж, ток свести постаје све
хаотичнији! Даје се мушка и женска верзија сексуалности. Мушка је сирова и
натуралистичка, а женска сентиментална. Она – провери име, паралела је Наусикаје –
успоставља се иронична паралела. Наусикаја схвата ко је Одисеј, док она до краја види
јунака из новеле. Блум реагује реалистички тек кад види да је она саката или шепава и
схвата зашто је мушкарци неће, упркос њеној лепоти. Блум је не сажаљева него саосећа.
Плава и сива боја – море – Феничани као добри морепловци. Она је девица и доведена је
у везу са девицом Маријом – чује се служба или звона из оближње цркве.

15. поглавље је обавезно и важно, оно се првобитно звало Кирка!!!

 6

Кирка је чаробница која је Одисејеве другове претворила у свиње – жена која има моћ
над мушкарцима, претвара их у свиње. Вештина је овде магија, техника је халуцинација,
орган је локомоторни систем, место је бордел. Приказане су Стивове и Блумове
халуцинације у борделу – нико нема односе са проституткама, привиђа им се. Стивену се
привиђа мртва мајка, долази до туче –како? Блум му помаже. Овде је форма драмска.
Мушка импотенција у сред бордела. Овде Џојс упућује оштру критику на рачун
даблинског друштва – католички град, а поседује тако развијену четврт греха. У борделу
види се паралела Киркиној палати. Кирка је овде симбол подсвесног! Гестови ликова су
анимални, ликови су као комичне и гротескне звери – проститутке су као кротитељке,
нема трунке идеализације – Блум сам себе понижава и као да ужива у томе што га жена
вара. Приказује се патолошко у Блумовом лику, његове перверзије су сасвим огољене –
садо-мазохизам – допушта да га јашу као животињу, одазива се кад га зову рогоњом!
Уручују Блуму кључеве Даблина, он као градоначелник обећава нови Јерусалим у новој
Ирској – утопија! Блумов кукавичлук, он сам себе претвара у оно најгоре што би могао да
буде – свиња био, свиња и остао. Овде оживљавају неживи ликови – привиђења – Блуму
се привиђа Моли, ћерка и умрли син – Моли му се привиђа као поносна прељубница, а
Блум јој се правда што је заборавио лосион! Стивену се привиђа мајка! Блум је овде
некако сам против свих, али овде није невин. Врхунац је кад му се привиђа чин Молине
прељубе. На крају му се привиђа син – какав би био да је преживео, чита књигу. Важно је
да је Блум отац без сина, императив је на очинству и на мушкој стерилности,
неплодности! Свако мора да превазиђе своју стерилност – Стивен да постане плодан
уметник, а Блум добар муж.

Црна миса је као црна магија. Изокреће се црквена служба, Блум је као црни кардинал. Та
магија је моћ подсвести. Битну улогу имају предмети – дугме које отпада, сапун,
зооморфна бића и авети. Авети су посебно важне. Јавља се дух Стивенове мајке – нешто је
престравило дух Стивенове мајке – то је његова реченица – НОН СЕРВУМ! – Стивен неће
да служи никоме – онај који неће никоме да служи је Луцифер. Стивен се чак са
Луцифером пореди! Његова мајка ту види безбожништво. Главна интертекстуална веза за
ово поглавље је Фауст – односно епизода Валпургине ноћи – ово поглавље је као
Валпургина ноћ Уликса. Горка тајна љубави – мајка се моли за Стивена и на оном свету.
Зое чита Стивенов длан и он доживи реминисценцију на један догађај из детињства који
је приказан у Портрету уметника у младости – сећа се неправде из детињства. Јавља се
мотив огледала – то је самосагледавање, али Стивен и Блум у огледалу виде Шекспиров
лик без браде – празне се главе одају гласним смехом! Стивен је овде у улози луде.
Стивен и Блум имају привиђења кључних особа – мајка се привиђа Стивену а син Блуму!!!

Ен Хатавеј – тако се звала Шекспирова жена, а син му се звао Хамнет!!!

 7

18. поглавље – првобитно се звало Пенелопа – цело је исписано као Молин ток свести

Почиње и завршава се речју да. То је одговор на Блумов захтев из претходног поглавља да

сутрадан жена њему спреми доручак, на почетку је он њој. Истовремено, то је сигнал да
ће доћи до промене у односима између Моли и Блума. Ово поглавље је посебно по томе
што је у њему у фокусу лик Блумове жене Моли који се до овог поглавља појављивао као
предмет туђег размишљања. Место је кревет, време је неодређено – глуво доба ноћи,
техника је женски монолог, Земља је симбол, путеност и сирова женственсот су тема. Џојс
истиче да ово поглавље није завршно – већ поглавље под именом Итака.

Ово поглавље је лишено приповедачевог гласа – оглашава се лик који је био нем дотад –
Молин унутрашњи монолог кроз цело поглавље! Делује заокружено јер почиње речцом
да и њоме се завршава, али та два да имају другачију семантику. Пенелопа допуњава сва
отала поглавља романа. молина свест се обраћа самој себи – нема потребе за
објашњавањем. Надражаји из спољњег света су одсутни. Двострука унутрашњост овог
поглавља – нико не изговара овај монолог – он је у Молиној мисли + Молина најдубља
интима се приказује! Једини догађај је то да почиње Молин месечни циклус – поједини
критичари сматрају да то утиче на њене мисли. Пре месечнице размишља о Бојлану и
мушкарцима из прошлости, а после ње о Блуму, да га опет заведе или можда Стивена
кога јој је Блум представио. Моли покушава де заспи – немиран јој је ум и тело – враћају
јој се сећања на прошли живот – сећа се првих љубавника, сећа се оца официра, једног
младог морнара, једног шпанског племића, али се враћа на 2 верзије мушкараца – Бојлан
– он је неваспитан, сиров, али је мужеван и Блум кога она зове Полди – она је љута на
њега, слути његове прељубе, гаји мајчинска осећања према њему! Блум ради за новинску
агенцију. Још један мушкарац – Стивен, сећа се његова оца – груб и пијаница – долазио је
на њене концерте.

Моли се сећа веридбе, одлучује да Блуму да још једну шансу, можда ће постати одана
Пенелопа. Троструко да! Постоје 4 дела и сваки почиње са да – 4 стране света и 4 регије
женског тела – груди, репродуктивни органи...Моли као земља која чека да буде
оплођена! Моли је композитан лик – Антипенелопа+Геа+Калипсо. Од Гее има природност
и плодност. Глас природе је кључан код Моли. Нема срама, не стиди се кад је реч о
женском и мушком телу и сексуалности – природна је. Размишља о животу пре брака и у
њему. Моли пада у сан. Овај роман је посебан по томе што почиње буђењем једног
мушкарца и завршава се падањем у санједне жене.

Блум – цветање – треба да процвета као муж!