Analiza filma “Who framed Roger Rabbit”, u režiji Roberta Zemeckis-a

(Polu)animacija
Od samog početka filma i animiranog filma, igrani i realni svet su se prepletali na platnu. Međutim,
„Who framed Roger Rabbit“ je možda najkvalitetniji i najuspešniji primer spajanja ova dva medijuma, iz
par razloga.

1. Osa pogleda
2. Interakcije
3. Osvetljenje

Osa pogleda
U većini ranijih filmova gde se prepliću animirani i realni svet, veliki problem verodostojnosti je nastajao
kod ose pogleda. Glumci kao da gledaju „kroz“ animirane likove, a ne u njih. U filmu „Who framed Roger
Rabbit“ zato, posebna pažnja posvećena je ovom problemu. Prvi put se koristila tehnika kojom se crtalo
direktno na filmsku traku na kojoj je već bio nasnimljen igrani deo filma. Ovo je omogućavalo crtačima
da isprate sve pravce pogleda. Kada se pravci ne bi poklapali, crtači bi davali animiranim likovima radnje
koje bi ih doveli u pozicije da se pravci pogleda ipak poklope. Iz tog razloga (mada definitivno ne samo iz
tog razloga), dobijamo zeku Rodžera koji je konstantno energičan i u pokretu u svakom kadru.

Interakcije
Kako je film prvo snimljen, a tek onda su dodate animacije, sve interakcije između animiranog i realnog
sveta su morale unpred da budu osmišljene i snimljene. Ako likovi nose pištolje, puše tompuse, ili lome
tanjire, realni pištolji, tompusi i tanjiri su morali da se kreću ispred filmske kamere. Na setu su korišćene
tehnike marioneta, kao i specijalno pravljeni roboti koji bi oponašali pokret animiranog aktera u kadru.
Sve ove tehnike su zahtevale vreme i novac, ali su bile ključne u tome da film zaista odaje utisak da se ta
dva sveta prepliću, umesto da je animirani svet samo nalepljen na realni, kao što je bio slučaj sa
filmovima ranije.

1
Osvetljenje
Još jedna ključna tačka koja je dovela do toga da film odaje utisak da animirani likovi zaista obituju u
realnom prostoru jeste način na koji se koristi svetlo.

Kada Džesika izađe na binu, njena haljina zasvetluca kada je osvetli reflektor.

2
Zeka Rodžer ne samo da je osenčen, nego baca i sopstvenu senku na okolinu u kojoj se nalazi.

Film noir
Iako (polu)animirani film, „who framed Rogger Rabbit“ je zapravo jedan od poslednjih istinskih noir
filmova pravljen u Holivudu. On ispunjava maltene sve zahteve žanra:

 Ogorčeni protagonista ciničnog pogleda na svet koji je ipak duboko moralan

 Korumpirani svet
 Femme fatale u obliku Džesike Rebit, iako se ispostavlja da ona ipak nije zlikovac kako se sumnja
 Zaplet da je neko tajno kupio deo grada u kome žive drugorazredni građani (toons-i) i uništi da bi
izgradio nešto profitabilnije je gotovo identičan zapletu iz noir filma „Chinatown“
 Stilistički film potpuno podleže noir žanru, sa tamnim bojama i dugim i tamnim senkama

Možda glavna razlika u odnosu na noir film jeste srećan kraj i krajnje optimističan pogled na svet koji
zamenjuje pesimizam koji prvobitno zrači iz glavnog junaka.

Holivud
Bez obzira na film noir žanr, kao i činjenica da je u pitanju (polu)animirani film, „Who framed Roger
Rabbit“ je u osnovi holivudski blockbuster. To znači da je glavni cilj reditelja da servira priču tako da je
publika najlakše svari. Ilustrativni primer ovakvog pričanja priče jeste prvi kadar od 15 sekundi u kojoj
upoznajemo protagonistu Edija.

3
Nakon što vidi uznemirenog Rodžera kako izvodi kerefeke pred rediteljem u studiju, Edi uzdahne i
prokomentariše „Toons“. Time saznajemo da on očigledno ima neki problem sa Toons-ima, odnosno
crtanima, kao i da je ogorčen, jer su crtani simbol za vedrinu, opuštenost i zabavu.

4
Odmah posle toga vidimo kako ispija neki alkohol. Time nam potvrđuje našu sumnju da je ogorčen kao i
da ima problem sa pićem, problem koji će biti bitan tokom celog filma, kao i jedna od ključnih tačaka gde
shvatamo da Edi prolazi kroz transformaciju kada ostavi piće kasnije u filmu.

Najzad, piće vraća u futrolu za pištolj. Shvatamo da je nekada nosio pištolj, a sada umesto njega nosi
piće. Simbol koji se često vezuje za snagu, biva zamenjen simbolom koji se vezuje za propalost. Futrola
za pištolj takođe poteže pitanje zašto je on nosio pištolj? Kao i zašto je prestao? Na prvo pitanje
dobijamo odgovor odmah u sledećoj sceni, on je privatni detektiv. Na sledeće pitanje dobijamo odgovor
malo kasnije u filmu.

Poenta je, svaki kadar nam daje taman dovoljno novih informacija da bi nam zadržao pažnju i uvukao
nas u priču, ali ne previše da se zbunimo i izbaci nas iz filma. Nove informacije potežu pitanja na koja
uvek dobijamo odgovor, najčešće u sledećem kadru, ili pak kasnije u filmu u nekom ključnom trenutku.
Ovakav način pričanja priče nalaže da u filmu ne postoji momenat refleksije, gledaocu nije dopušteno da
se zapita, porazmisli ili osvrne, već je ideja da se gledalac ubaci u stanje transa koje traje tokom celog
filma, što je i najveća vrednost ovakvog načina pričanja priče, kao i, neki bi rekli, najveća mana. Kojeg
god mišljenja bili (ja sam možda čak i ovog drugog), ne može se poreći da je filmski jezik Holivuda u
ovom filmu doveden do perfekcije. Sve nam je jasno, ne postoji ništa suvišno, a veliki akcenat je stavljen

5
na zlatno pravilo „show, don’t tell“, recimo, u gore navedenoj ilustrativnoj sekvenci, mi smo sve ove
informacije saznali u 15 sekundi radnje bez i jedne izgovorene replike.