Tamara Drakulić

MELIJES DANAS

Kraj devetnaestog veka. Potvrđeno je i demonstrirano da se smenjivanjem 16

sličica u jednoj sekundi dobija iluzija pokreta. Kako neko ko se iluzijom bavi da ne bude
privučen takvom informacijom? Uz malo jake volje počeće i sam da proučava taj
fenomen. Žorž Melijes (Georges Méliès) je bio mađioničar u Pozorištu Roberta Hudinija
(Theatre Robert Houdin). Konkurencija, neutoljivi zahtevi “potrošača“, koji se brzo
naviknu na nedavno još uvek nove vidove zabave, želja za opstankom u socijalnom,
ekonomskom i umetničkom smislu... veoma jaka. U takvim uslovima percepcija ne
propušta slučajnosti. Tako Melijes nije propustio omašku pri kojoj se film zaglavio u
kameri, pa se pojavilo ono što je poznato kao dupla ekspozicija pa onda i stop frejm,
odnosno mogućnost koja ustostručava mogućnosti magije kojom se inače bavio. Filmom
“Nevidljiva žena” (Escamotage d’une dame, 1896) nastaje podstrek za razgranavanje
žanra kome je u ovoj umetnosti on otac. Moj omiljeni je “Put na mesec” (Le voyage dans
la lune, 1902)
 a za njim još pregršt draguljčića među kojima je i ”Neverovatno putovanje” (Le
voyage à travers l’impossible, 1904)...

Brojnu, ne tako bogatu produkciju, ubrzo su pojeli američki i francuski studiji.

Mnogi filmovi poslati na “reciklažu“, odnosno presnimljeni nekim drugim, mnogi
uništeni tokom rata, tako da nema puno sačuvanih Melijesovih dela. Posle toga je viđen
na Monparnasu kako prodaje igračke ispred stanice metroa. Koliko znam nedugo potom
je i umro.

A da nije, odnosno da se isti takav čovek rodio u neko sadašnje vreme, na primer
da sada ima 25 godina, koliko je imao kada je počeo da se igra filmom... S obzirom da je
većina okolnosti iskreirana rasporedom prioriteta koji imamo, pretpostavljam da bi
ekonomska i sociološka situacija u kojoj bi se Melijes danas nalazio bila veoma slična
onoj od pre 100 godina. Novca jedva dovoljno za preživeti, puno plodnih ideja i
proizvoda bez talenta za unovčavanje. Činjenica da su mogućnosti pokretne slike izučene
naizgled do granica svojih mogućnosti, ne bi imala uticaja na inventivnu i radoznalu
osobu koja se na neki svoj način zanima životom. Tako da izjava koju često čujem: da je
sve već rečeno, prikazano, iskorišćeno,... ne funkcioniše za one koji mogu iznova da se
oduševljavaju dobro poznatim stvarima, kao da ih vide prvi put u životu. Melijes, kako ja
doživljavam tog interesantnog čobeka, je definitivno jedan od njih. Njegovo delo danas
bi, po mojoj proceni, spadalo u retke primerke niskobudžetnog filma, B produkcije,
jednostavnog, nepretencioznog sadržaja, bogatog novim idejama, svetlosnim
eksperimentima i mogućnostima. Pretpostavljam da kao što nije nekad znao da prepozna
vrednost svog dela, tako ni sada to ne bi znao niti da jasno vidi niti da proda. Verovatno
ne bi bio od onih koji znaju da pronađu ključnu rečenicu koja će otvarati sefove raznih
fondacija. Niti bi kapirao kako se pakuju ideje u širim masama privlačne paketiće. Ono
što znam da bi ostalo je: svežina, dečija maštovitost, entuzijazam istraživanja novog
(koliko god se nama sad činilo starim) ljubav prema priči. Tako da slučaj u kom se
nalazio Melijes nekad, i onaj u kom bi se nalazio sad, definitivno bi po mnogo čemu bio
različit, ali nekako stvari uglavnom poprimaju oblik koji im daje onaj koji ih posmatra. U
slučaju umetnika, stvaraoca, upravo taj oblik se onda u njegovom delu odražava. Tako da
Melijes kao osoba sad, mislim da bi nam dao samo malo drugačije obojenu verziju onoga
što je davao nekad. Nekad je postojala okolnost koja ga je učinila ocem jednog žanra u
svetu filma. Ne verujem da bi ni posthumno sada dobio takvu reputaciju. Ali verujem da
ostale okolnosti prisutne nekad, sklopkom njegovog karaktera, bile bi prizvane i sad, i u
osobi koja je on probudile iste težnje, potrebe i porive koje su bile otvorene da prepoznaju
nove a vredne stvari tad, i sigurna sam da bi prepoznale neke sad. Zbog toga, a i zbog
svega što sam ranije pominjala, mnogo bih volela da vidim bar neko delo tog
savremenika.