Professional Documents
Culture Documents
ЈЕЛЕНА АКСЕНТИЈЕВИЋ - утицај културе на социјализацију детета
ЈЕЛЕНА АКСЕНТИЈЕВИЋ - утицај културе на социјализацију детета
-семинарски рад-
Ментор: Студент:
Проф. др Емилија Марковић Јелена Аксентијевић
Лепосавић, 2021.
Садржај
Увод ......................................................................................................................................... 1
1. Социјализација ..................................................................................................................... 2
1.1. Извори социјализације ........................................................................................... 6
2. Агенси социјализације који утичу на социјализацију деце ............................................... 7
2.1. Култура ................................................................................................................... 8
Закључак ................................................................................................................................ 13
Литература ............................................................................................................................. 14
Увод
Људска јединка се рађа као најнеспособнија од свих врста живих бића, без свих оних
особина које је разликују од осталих живих бића, без икаквих знања, навика, културе и
морала. Рађа се само са одређеним бројем нагона и рефлекса, као нехуманизована и
несоцијализована биолошка креатура. Међутим, људска јединка рађа се са могућностима
да се развије много више него било која друга јединка захваљујући деловању социјалних
фактора. Њен развој постиже се процесом социјализације. Социјализацијом, она стиче
велики фонд знања, вештина, навика и развија веома сложене особине и способности и
стиче све оне квалитете који је суштински разликују од других јединки.
2
1. Социјализација
3
Социјализације подразумева сложени, континуирани процес социјалне интеграције
појединца у различите контексте друштвене стварности, током кога он интернализује
социокултурне садржаје из окружења. Неки аутори уместо појма социјализације
употребљавају појам културализација или акултурација. "Социјализација јесте процес
путем којег чланови друштва усвајају оне облике понашања који су карактеристични за
културу којој припадају. Нема детета које би могло да се одупре деловању културе и
културних норми и које би могло да не усвоји за одређену културу карактеристичне облике
понашања" (Рот, 2010б:87). Појам социјализације ипак шири, јер он представља процес
настајања људског социјалног бића уопште, док појам културализације означава усвајање
одређеног садржаја неке културе. Како се ова два појма разликују по ширини, можемо рећи
да се процес културализације одвија паралелно и у оквиру процеса социјализације.
4
Социјализацијом, са једне стране, појединац постаје део друштва, бива оспособљен
за друштвени живот, а са друге, социјализација је и процес у коме се изграђује његова
личност, са многим општим, људима заједничким карактеристикама, али и специфичним –
личним. "Социјализацијом се изграђује и друштвено биће, али и субјективни интегритет
личности. Оне сa једне стране, чине процес прилагођавања и идентификације са социо-
културном средином, а са друге, процес индивидуације, односно, развијање унутрашњих
потенцијала индивидуе у мањем или већем складу са захтевима и нормама средине. Оба
аспекта садржана су у процесу формирања како персоналног тако и колективних
идентитета. У првом нагласак је на индивидуалним компонентама, а у другом на уклапању
у дати социјални контекст" (Голубовић, 1981:249). Током периода адолесценције процеси
прилагођавања, идентификације и индивидуације, имају централно место. "Током тих
неколико година млади дефинитивно престају да буду деца али још увек нису одрасли, те
је главни психосоцијални задатак адолесценције формирање чврстог личног идентитета
састављеног од афективних и когнитивних компоненти. Такав идентитет подразумева скуп
ставова, убеђења, осећања о себи и сопственом понашању, жељама и аспирацијама (Капор-
Стануловић, 1988: 107). Једна од такође битних карактеристика адолесценције јесте
интезиван развој социјалног понашања.
5
1.1. Извори социјализације
Формирање и развој личности у средини која има групна обележја и остварује се под
утицајем социјалних агенаса (фактора), назива се социјализација. Социјализацијом,
односно, путем социјалног учења (учења под дејством социјалних фактора), постепено,
живећи у друштвеној средини и учећи у њој, људска јединка стиче навике, знања, вештине,
способности, особине и начине понашања који јој омогућавају да живи и делује у друштву
и да постане особа и личност. "Дете по рођењу, није ни социјално ни несоцијално биће, оно
је само потенцијално способно за социјални развој. У раном детињству, највећи утицај има
породица. Преко родитеља, са којима се деца индентификују, који представљају узор за
децу, преносе се друштвено прихваћена схватања, пожељне особине, жељено понашање
што представља један од најважнијих чинилаца у развитку личности" (Ђорђевић, 1988:52).
Путем социјализације настоје се формирати код појединца сасвим одређене особине и
начини понашања.
Ту, пре свега. мислимо на оне који се у одређеној култури и одређеном друштву
сматрају вредним и пожељним. Из тог разлога социјализација увек има одређени садржај.
"Садржај прописују извори социјализације а преносе га агенси социјализације. Извори
социјализације су култура и друштво. Они су извор друштвених схватања. Култура и
друштво одређују циљеве, садржај и средства социјализације; они прописују норме,
стандарде, вредности и веровања које ће дете усвајати током одрастања" (Требјешанин,
Лаловић, 2011:85). Друштвени систем са својом идеологијом и култура са својим
стандардима и нормама основни су фактори који одређују садржај социјализације; главни
су извори социјализације.
6
2. Агенси социјализације који утичу на социјализацију деце
7
2.1. Култура
Културу треба разумети као моћан извор социјализације данашњег српског друштва
кроз изразито широко одређење појма. "Културу као извор социјализације треба посматрати
као појаву са огромним бројем поља деловања различитих феномена, која својим садржајем
учи пожељном обрасцу понашања појединце у друштву, тачније социјализује их преко
агенаса социјализације, али, такође, треба имати у виду следеће: 1) да је култура изразито
општи појам који се тиче одређеног друштва а не природе; 2) да културу чини огроман број
феномена апстрактне, духовне и материјалне природе; 3) да је култура као континуиран
процес склона природним или вештачки изазваним променама, 4) да врши директан и
пресудан утицај на појединца а самим тим и на друштво у целини" (Гиденс, 2003:22).
Култура се може концепцијски разликовати од друштва, али да између та два појма постоји
веома уска веза, и да је друштво систем међусобних односа који повезује појединце. Сва
друштва повезана су чињеницом да су њихови чланови организовани у јасно структуисане
друштвене односе, у зависности од јединствене културе којој припадају. "Ниједна култура
не може постојати без друштва. Исто тако, ни једно друштво не би могло постојати без
културе. Кад не би било културе, ми уопште не бисмо били људи, на овај начин на који
обично разумемо овај појам. Тај начин који нас чини људима уоквирен је извесним идејама
које одређују шта се сматра важним, вредним и пожељним" (Гиденс, 2003:24). Те вредности
и норме могу се временом мењати, у зависности од климе која влада духом времена.
8
Култура је у најопштијем смислу свеукупност човекових материјалних и духовних
творевина. Она је сложен систем који се традицијом преноси с генерације на генерацију.
Односи појединца и његове културе су сложени, он је творевина културе, али и носилац и
стваралац културе, те су ови односи динамични, променљиви и међузависни. "Дете се рађа
у одређеној култури, оно се гаји на начин који је култура развила, стиче образовање на
језику средине и садржајима које је култура одабрала. У току одрастања дете обавља
одређене улоге (послове) на начин који му култура нуди а затим се укључује у друштво
одраслих преузимајући улоге које је култура фиксирала и успоставља контакте са
члановима свога и другог друштва у складу са културним нормама. Његово опажање,
учење, памћење и мишљење, као и његови емоционални доживљаји и мотивациона
усмереност уобличени су културом друштва у коме жив" (Гиденс, 2003:30). Особине, као и
ставове, вредности и идеологију појединац развија и усклађује са одговарајућим захтевима
културе.
Како је култура веома широк и неодређен појам, у покушајима да се он одреди,
велики број аутора прихватио је разликовање експлицитне и имплицитне културе. "Под
експлицитном културом подразумевају се спољне манифестације живота неке заједнице
(оруђа, обичаји, обреди, начин живота, начин облачења, стандардни обрасци понашања,
друштвене установе итд.), док се под имплицитном подразумевају моралне норме,
вредности, потребе, идеали, веровања, поглед на свет и идеје припадника те културе" (Креч,
Крачфилд, Балаки, 1972:345-389). За процес социјализације, нарочито је важна имплицитна
култура, коју родитељи, наставници и други васпитачи у процесу социјализације преносе
на личност деце. Постоје три категорије психолошких феномена који улазе у појам
имплицитне културе: сазнања и веровања, вредности и норме. "Сазнања и веровања
карактеристична су за одређено друштво, а овој категорији припадају и сва стечена сазнања
о свету и друштву, научна сазнања али и веровања, празноверице и митови. Категорију
вредности чине схватања о томе шта се оцењује као добро или лоше. У сваком друштву
постоје одређене вредности које су више или мање доминантне, и оне представљају
друштвене идеале. Норме представљају прописе и стандарде прихваћене од чланова
друштва или групе, и у сваком друштву постоји велики број норми" (Креч, Крачфилд,
Балаки, 1972:345-389).
9
За разумевање друштва најважније норме представљају системи улога који постоје
у друштву. "Могу се поделити на: обичаје, норме понашања у ужем смислу и
институционализоване норме. Институционализовани облици понашања јесу најважнији
облици понашања за неко друштво. То су системи стандарда понашања о томе како се мора
поступити у одређеним ситуацијама. Не поступи ли се, следе нужно санкције друштва"
(Рот, 2010б:166). Норме те већи део система идеја и знакова које људи употребљавају да би
разумели своје и понашање других људи сачињавају културу једног друштва.
Културу је могуће сагледати и као својство заједничко групи, као заједничко
програмирање ума које омогућава припадницима једне групе посебну блискост у односима
која је онима који не припадају тој групи, ускраћена. "Култура се учи и дуготрајна је, има
моћан утицај на понашање, систематична је, организована и добрим делом невидљива.
Култура се, дакле, гради временом, на основу колективног искуства, филтрирана кроз
мноштво историјских догађаја, а чланови групе је као дуготрајно и консеквентно ментално
програмирање усвајају путем интеракција (са окружењем и међусобно) путем институција
и породице. Програмирање ума које подразумева култура је стога веома снажно и
неизбежно, будући да је култура као организован систем вредности, ставова, уверења и
значења, иманентно систематична" (Рот, 2010б:170). Управо због потенцијала
програмирања ума и задавања координата које може да наметне властита култура, према
културама других се често осећа аверзија или се доживљавају као стране, чудне и
недокучиве.
Координате се, када је реч о култури, задају свим расположивим средствима – од
језика и обичаја до уметности, медија и архитектуре. Међутим, чињеница која посебно
погодује инструментализовању културе од стране владајуће доктрине је она која се односи
се на специфичну невидљивост или скривеност културе. "Важан део леденог брега, у овом
случају културе, нису видљиви физички симболи који се налазе изнад површине, него су то
скривене вредности које су им у основи, и претпоставке које они изражавају. Управо су
вредности, друштвене структуре и начини размишљања као невидљиви делови културе и
најважнији, али и најподеснији за идеолошко обликовање и преосмишљавање" (Ђурић-
Боснић 2015:64–66).
10
Култура уобличава већину појединаца сходно својим традиционалним обрасцима,
користеци биолошке основе културног понашања, које су, иако махом без утицаја, ипак
присутне у том процесу. При томе су друштвени (историјски) фактори динамички. У свему
томе, друштво и појединац нису у конфликту. Култура је скуп свих материјалних и
духовних (процеса, промена и творевина), које су настале као последица материјалне и
духовне интервенције човека у природи, друштву и мишљењу. "Култура је облик
испољавања целокупних материјалних и духовних моћи човека, а по својој ширини и
обухватности, она је категорија која покрива и прожима друштвени тоталитет,
детерминишући његову природу, границе и могућности његовог развоја. Култура
подразумева укупно човеково стваралаштво, па је зато хуманост основни вредносни
принцип културе" (Пантелић-Вујанић, Чукановић-Каравидић, 2014:249). Како се код
стваралаштва уочавају две повезане, али и битно различите целине, материјално и духовно
стваралаштво и култура се дефинише у ширем и ужем смислу. "У ширем смислу, култура
је укупност материјалног и духовног стваралаштва, тј. све творевине које је човек створио
у друштвеној историји. У ужем смислу, култура је духовно стваралаштво, тј. духовне
творевине човека које се поклапају са категоријом друштвене свести" (Пантелић-Вујанић,
Чукановић-Каравидић, 2014:249). Основна одредница културе је људски рад. Култура је
последица људског рада, тј. стваралаштва као креативног аспекта рада. Смисао културе се
и огледа у продужењу, напретку и олакшању друштвене и индивидуалне егзистенције, па
је зато историјска категорија.
11
Личност је резултат прилагођавања људских потреба условима друштвеног живота
у целини. "Функција социјалног карактера је у томе да се личности чланова заједнице
формирају тако да они желе да делују управо онако како треба да делују да би друштво
функционисало. Социјални карактер ствара се интеракцијом економских, социолошких и
идеолошких фактора, али у тој интеракцији најважнији су економски фактори јер се они
најспорије и најтеже мењају. Док су објективни услови стабилни, социјални карактер има
улогу друштвеног стабилизатора" (Рот, 2010б:166-173). Променом спољних услова, када
они нису више у складу са традиционалним социјалним карактером, он постаје елемент
дезинтеграције друштва, постаје, динамит уместо социјалног малтера.
12
У процесу социјализације култура остварује своју друштвену улогу на тај начин што
помоћу ње деца и други нови чланови друштва стичу знања о начину живота у свом
друштву, оспособљавају се за самостални живот, развијају себе и своје могућности,
прилагођавају се околностима и другим људима, усвајају културне обрасце и кроз
друштвену интеракцију обликују своје, али и друштвено понашање. "У том процесу
традиција има веома значајну улогу, јер се посредством традиције преносе вредности
одређене културе са једне друштвене групе, односно једне генерације или епохе на другу.
Социјалне интеракције у овим контекстима помажу људима да науче и развију обрасце
њихове културе. У процесу социјализације људи уче друштвене улоге, односно друштвено
дефинисана очекивања која личност у датој друштвеној ситуацији треба да следи" (Пешић,
Базић, 2010:337). Појединци разумеју и преузимају на себе друштвене улоге кроз
непрестани процес друштвене интеракције.
13
Закључак
14
Литература
15