Professional Documents
Culture Documents
Содржина
1 Правци на мислење
2 Теории на криминал
4 Подтеми
6 Наводи
7 Библиографија
8 Надворешни врски
Правци на мислење
Во раниот 18 век, криминологијата започна да постои како што општествените филозофи стануваа
се позаинтересирани за криминалот и правните концепти. Со тек на времето, се развија неколку
школи на мислата.
Кјара Бреур
Класичната школа која што се појави во средината на 18 век, беше основана врз утилитаријанската
(види утилитаријанизам [1]) филозофија. Цезаре Бекарија, автор на делото „За злосторствата и
казните“ ([On Crimes and punishment]|http://en.wikipedia.org/wiki/On_Crimes_and_Punishments)
(1763-64), Џереми Бентам, пронаоѓач на паноптикумот, и други класични филозофи тврдат дека (1)
луѓето имаат слобода да избираат како ќе постапуваат. (2) Одвратувањето се заснова врз идејата
дека човекот е „хедонист“ кој бара задоволство и избегнува болка, и тоа дека „калкулатор
наречен разум“ ги мери цената на и користа од последицата на секоја акција. Така, се игнорира
можноста неразумните и несвесните возења да се сметаат за мотивациони фактори. (3) Казната
(со соодветна строгост) може да ги одврати луѓето од криминал, дека цената (казната) ја
надминува користа, и дека строгоста на казната треба да е пропорционална со криминалното
дело.[2] Што побрзо и посигурно се казнува, поефикасно е одвратувањето криминално
однесување. Класичната школа на мислата се појави во време кога се случи клучна реформа во
пенологијата, со затворите кои се развиле како форма на казнување. Исто така, овој временски
период донесе многу правни реформи, Француската револуција, и развојот на правниот систем во
САД.
Џилондриа Томас
Цезаре Ломброзо, италијански затворски доктор којшто работел во доцниот 19 век и којшто
понекогаш се сметал за „татко на криминологијата“, се вбројува во редот на оние кои најмногу
придонеле за биолошкиот позитивизам и е основач на Италијанската криминолошка школа.[3]
Ломброзо присвоил специфичен пристап, и настојувал за емпириски докази (види емпиризам)
при проучувањето криминал.[4] Како основач на криминолошката антропологија, предложил дека
физиолошките црти како мерка за нечии јаболчни коски или линија на коса, или разделена
палатална коска, потсетуваат на неандарталецот, се индикативни на „атавистичките“ (првобитни)
криминални тенденции. Овој пристап, под влијание на раната теорија на
[френологија|http://en.wikipedia.org/wiki/Frenology] и под влијание на Чарлс Дарвин и неговата
теорија на еволуција, беше напуштен. Енрико Фери, ученик на Ломброзо, верувал дека
општествените како и биолошките фактори играле улога, и имал став дека криминалците не траба
да се сметаат за одговорни кога факторите кои го предизвикуваат нивниот криминалитет се
надвор од нивна контрола. Од тогаш криминолозите ги отфрлуваат биолошките теории на
Ломброзо, со контролни групи кои не биле употребувани при неговите истражувања.[5]
Школата во Чикаго
Теории на криминал
Теоријата на општествена дезорагнизација се заснова врз делото на Хенри Мек Кеу и Клифорд Р.
Шо при Школата во Чикаго.[11] Теоријата на општествена дезорганизација предлага дека
соседствата болни од сиромаштија и од економски недостиг често се соочуваат со високи стапки
на обрт на населението.[12] Населението во овие соседства се одликува и со висока хетерогеност.
[12] Со висок обрт, неформални општествени структури често не успеваат да се развијат, при што е
нозможно да се одржи општествениот ред во општината.
Општествена екологија
Супкултурна теорија
Ричард Клоувард и Лојд Олин предложиле дека делинквентноста може да се јави како резултат на
нееднаквите можности за младината од пониската класа.[16] Ваквата младина може да биде
привлечена да се нафати на криминални активности, бирајќи го незаконскиот пат којшто им
обезбедува полукративна економска корист од конвенционалниот, преку правни опции, како
достапни работи со минимални примања.[16]
При теоријата на социјална врска или теоријата на социјална контрола е употребен друг пристап.
Наместо барањето фактори што прават луѓето да станат криминалци, овие теории се обидуваат да
објаснат зошто луѓето не стануваат криминалци. [Тревис
Хиршчи|http://en.wikipedia.org/wiki/Social_control_theory#Travis_Hirschi] идентификувал 4 клучни
карактеристики: „приврзаност за други“, „верување во моралната валидност на правилата“,
„заложба за постигнување“ и „вмешаност во конвенционални активности“.[18] Што повеќе една
личност ги поседува овие карактеристики, помали се шансите дека таа личност ќе се однесува
девијатно (или криминално). Од друга страна, ако овие фактори не се присутни кај една личност,
поверојатно е дека тој/таа може да станат криминалци. Хиршчи ја проширил оваа теорија со
идејата дека личноста со ниско ниво на самоконтрола поверојатно ќе стане криминалец.[19]
Едноставен пример: некој сака да поседува голема јахта, но нема средства да ја купи. Ако лицето
не се потруди да се самоконтролира, тој или таа може да се обиде да добие јахта (или средства за
истата) на незаконски начин; додека некој со високо ниво самоконтрола поверојатно ќе почека
или ќе потисне таа потреба. Социјалните врски, преку врсници, родители, и преку други личности,
може да има позитивен ефект кај лицата со ниско ниво на самоконтрола. За фамилиите со низок
социо-економски статус, фактор којшто прави разлика меѓу фамилиите со деца делинквенти од
оние со нормални деца, е контролата што е обезбедена од страна на родителите или старатели.
[20]
Симболичен интеракционизам
Гери Бекер, на пример, признал дека многу луѓе оперираат со високо ниво на морал и етничка
ограниченост, но сметал дека криминалците разумно го согледуваат тоа дека користа од нивното
дело ја надминува цената како што е веројатноста од апсење, осуда, казна, како и нивните
сегашни можности. Од перспектива на јавната политика, бидејќи цената да се зголеми казната е
маргинална споредено со цената да се зголеми надзорот, па секој може да заклучи дека
најдобрата политика е да се максимализира казната и да се минимизира надзорот.
Една од клучните разлики меѓу оваа теорија и теоријата на разумниот избор на Џереми Бентам,
која што била напуштена во криминологијата, е таа дека ако Бентам сметал дека е можно целосно
да се уништи криминалот (преку паноптикумот), Бекеровата теорија признава дека општеството
не би можело целосно да се ослободи од криминалот освен до одредено ниво. На пример, ако
25% од производите во еден супермаркет се украдени, би било многу лесно да се намали оваа
стапка до 15%, доста лесно да се намали до 5%, тешко да се намали до 3% и речиси невозможно
да се намали до нула (стапка која што толку би го чинела супермаркетот за надзор, итн., што би ја
надминала ползата). Ова, сепак, би предложило дека основните принципи на утилитарианизмот и
класичниот либерализам не се напуштени, туку едноставно умерени и намалени на поскромни
предлози, кои, последователно го предлагаат постоењето на една идеологија која што се обидува
да опстои и покрај очигледните неуспеси во реалниот свет.
И позитивистичките и класицистичките школи имаат заеднички став околу тоа што претставува
кримналот – дело кое ги крши основните вредности и верувања во едно општество. Овие
вредности и верувања се манифестираат како закони за кои се согласува општеството. Сепак,
постојат два типа на закони:
Подтеми
• Криминал
• Криминалистика
• Казнено право
• Етика
• Социологија
Наводи
Сигл, Лери Џ. (2003) (Siegel, Larry J.). Криминологија, 8-мо издание, (Criminology) Томсон –
Вадсворт стр. 7.
Ленан (McLennan),Грегор (Gregor), Џени Посон (Jennie Pawson), Мајк Фицџералд (1980) (Mike
Fitzgerald). Криминал и општество : историски и теориски белешки. (Crime and Society: Readings in
History and Theory.) Рутлеџ. стр. 311. ISBN 0-415-02755-1.
5. ^ Сигл, Лери Џ. (2003) (Siegel, Larry J.). Криминологија, 8-мо издание, (Criminology) Томсон –
Вадсворт стр. 139.
Беирн, Пирс (Beirne, Piers) (Март 1987). „Адолф Кветлет и зачетоците на позитивистичката
криминологија“ ("Adolphe Quetelet and the Origins of Positivist Criminology"). Американски весник
на социологија 92(5): (Аmerican Journal of Sociology) стр. 1140с–1169.
Хејворд, Кит Џ. (2004) (Hayward, Keith J.). Граници на градот : криминал, потрошувачка и урбано
искуство (City Limits: Crime, Consumerism and the Urban Experience). Рутлеџ, стр. 89. ISBN 1-904385-
03-6.
Гарланд, Дејвид (2002) (Garland, David). „За криминалот и криминалците ("Of Crimes and
Criminals") во Магир, Мајк, Род Морган, Роберт Рајнер. Прирачник за криминологија при Оксфорд,
трето издание. Печаѕ при универзитетот Окфорд. стр. 21.
„Хенри Мејхју: Лабуристикиот Лондон и Сиромашниот Лондон“ "Henry Mayhew: London Labour
and the London Poor". Центар за просторно интегрирана социјална наука
http://www.csiss.org/classics/content/25.
Шо, Клифорд Р. (Shaw, Clifford R.) и Мек Кеј, Хенри Д. (McKay, Henry D.) (1942) Малолетничката
делинквенција и урбаните области (Juvenile Delinquency and Urban Areas). Печат при
Универзитетот во Чикаго.
Бурсик Јуниор, Роберт Џ. (1988) (Bursik Jr., Robert J.). „Општествена дезорганизација и теории на
криминалот и делинквенцијата: проблеми и можности“ ("Social Disorganization and Theories of
Crime and Delinquency: Problems and Prospects") Криминологија 26 : стр. 519–539.
Мореноф, Џефри (Morenoff, Jeffrey), Роберт Сампсон (Robert Sampson), Стефан Рауденбуш
(Stephen Raudenbush), (2001). „Нееднаквост меѓу соседствата, колективна ефикасност и просторна
динамика на урбаното насилство.“ ("Neighborhood Inequality, Collective Efficacy and the Spatial
Dynamics of Urban Violence".) Криминологија 39: стр. 517–60. doi:10.1111/j.1745-
9125.2001.tb00932.x.
Мертон, Роберт (1957) (Merton, Robert). Социјална теорија и социјална структура. (Social Theory
and Social Structure.) Слободен печат.
Коен, Алберт (Cohen, Albert) (1955). Делинкветни момци. (Delinquent Boys). Слободен печат.
Родс, Ричард (Rhodes, Richard) (2000). Зошто убиваат: Откритијата на еден маверички
криминолог.Why They Kill: The Discoveries of a Maverick Criminologist. Винтаж.
Готфредсен, М., Хиршчи (Gottfredson, M., T. Hirschi) (1990). Општа теорија на криминалот (A
General Theory of Crime). Печат при Универзитетот во Станфорд.
Мед, Џорџ Херберт (Mead, George Herbert) (1934). Самиот ум и општеството. (Mind Self and
Society). Печат при универзитетот во Чикаго.
Гери Бекер (Gary Becker), „Злосторство и канза“ ("Crime and Punishment"), во Весникот на
политичка енономија, том 76(2), март-април 1968 г., стр. 196-217
Џорџ Ситглер (George Stigler), „Оптимално спроведување закони“ ("The Optimum Enforcement of
Laws"), in Весникот на политичка енономија, том 76 (3), мај-јуни 1970 г., стр. 526-536
Корниш, Дерек и Роналд В. Кларк (Cornish, Derek, and Ronald V. Clarke) (1986). Разумниот
криминалец (The Reasoning Criminal). Спрингер-Верлаг.
Кларк, Роналд В. (Clarke, Ronald V.)(1992). Ситуациско спречување криминал (Situational Crime
Prevention). Хароу и Хестон.
Фелсон, Маркус (Felson, Marcus) (1994). Криминалот и секојдневниот живот.(Crime and Everyday
Life). Пајн Форџ.
Коен, Лоренс (Cohen, Lawrence) и Маркус Фелсон (Marcus Felson) (1979). „Општествените промени
и трендовите на криминална стапка„ ("Social Change and Crime Rate Trends"). Американско
социолошко издание 44: 588. doi:10.2307/2094589.
Ек, Џон (Eck, John), и Џули Вартел (Julie Wartell) (1997). Намалување криминал и справување со
дрогата преку подобрување на управувањето на местата: Случаен експеримент (Reducing Crime
and Drug Dealing by Improving Place Management: A Randomized Experiment.) Национален институт
на правда.
Ферл, Џ. (Ferrell, J.), Хауард К. (Hayward, K.), Морисон, В. (Morrison, W.) и Презди, М.(Presdee, M.)
(2004) Ослободената културна криминологија (Cultural Criminology Unleashed), Лондон : Печат
Глесхаус
Кац, Џ. (Katz, J.) (1988), Заведувањата на криминалот (The Seductions of Crime), Њујорк: Бејзик букс
Рејнер, Р (Reiner, R.) (2007) Закон и ред (Law and Order), Кембриџ: Политу
Јанг, Џ (Young, J.) (1999), Ексклузивно општество (The Exclusive Society), Лондон: Саж
Халсворт, С. (Hallsworth, S.) (2005), Уличен криминал (Street Crime), Кулумптон: Вилан
Хауард ,К. (Hayward, K.) (2004), Границите на градот, (City Limits), Лондон: Гласхаус
Хал, С., Винлоу, С. и Анкрум,Ц (Hall, S., Winlow, S. and Ancrum, C.) (2008).Идентитети на
криминалците и културата на потрошувачите (Criminal Identities and Consumer Culture), Колумптон:
Вилан
Барак- Гланц И.Л., Е.Х. Џонсон (Barak-Glantz, I.L., E.H. Johnson) (1983).Компаративна
криминологија. (Comparative criminology). Саж
Библиографија
• Брајтингам, П.Џ и Брајтингам, П.Л (1991). (Brantingham, P. J. & Brantingham, P. L.) Криминологија
на околината (Environmental criminology). Проспект Хејтс, Вејвленд Печат.
• Петит, Филип (Pettit, Philip) и Брајтвајт, Џон (Braithwaite, John). Не само десерти. Републиканска
теорија на криминална правда (Not Just Deserts. A Republican Theory of Criminal Justice) ISBN13:
9780198240563 (видете Републиканска криминологија и поддршка на жртвите: Коментар за
статијата за книгата во Изданието за правото и општеството) (Republican Criminology and Victim
Advocacy: Comment) (Law & Society Review), том 28, бр. 4 (1995), стр. 765-776)