НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИОЛОГИЈЕ

Услови за настанак социологије стварани су током дугог периода (од 16. до 19. века) у коме су се
десиле три револуције. Најпре је научна револуција отворила простор за смањење утицаја цркве
и религије, затим је политичка револуција показала да је човек способан да управља својом
судбином и да због тога вреди проучавати људско понашање, да би, најзад, индустријска
револуција створила модерно друштво које ће постати предмет социолошког истраживања.

НАУЧНА РЕВОЛУЦИЈА је представљала корениту промену у схватању света. Њу чини низ догађаја
и нових идеја које су током 16. и 17. века потиснуле старе и обликовале нове теорије у
астрономији, физици, хемији, медицини, итд. Заједничко обележје свих наведених промена
представљао је научни метод који се базирао на систематском посматрању чињеница и
коришћењу експеримената за доказивање закључака. На темељима научне револуције развио се
током XVII и XVIII века интелектуални покрет познат под називом просветитељство. Разум је за
њих представљао моћно средство помоћу кога човек може разумети свет око себе и побољшати
своје животне услове. Просветитељи су се, такође, залагали за слободу и једнакост, сматрајући их
највишим људским вредностима. Критички су преиспитивали религијске и политичке догме
истичући да је разум врхунски судија у свим питањима.

ФРАНЦУСКА политичка револуција, која је почела 1789. године је срушила стари политички
поредак за који се веровало да је утемељен божјом вољом. Што је још важније, тај чин је био
људско дело. Она је прекинула политичке и друштвене традиције и отворила простор за
успостављање нових друштвених односа (по први пут у историји, интелектуалци јавно иступају и
јавно говоре о стању у друштву и друштвеним проблемима).

ИНДУСТРИЈСКА револуција је више била процес него догађај. Крајем 18. века долази до
проналазака који су омогућили коришћење водене паре за покретање машина. Машинска
производња утицала је на појаву великих фабрика око којих су расли градови привлачећи радну
снагу са села. Све то је довело до низа нових друштвених проблема, као што су урбано
сиромаштво, тешки радни услови, експлоатација деце итд, који су постали предмет
социолошког интересовања. Социологија је настала у срединама у којима су наведене промене
биле најизраженије – Енглеској, Француској и Немачкој. Стицај околности је учинио да је име
новој науци дао ОГИСТ КОНТ.

ОГИСТ КОНТ је је социологију представио као науку која се појављује у последњој фази
историјског развоја. У првој − теолошкој фази, која је трајала од памтивека до ренесансе,
доминира религијска свест у којој централну улогу има идеја да је друштвени живот подређен
божјој вољи. Другу, метафизичку фазу одликују апстрактне правне, етичке и филозофске идеје.
Тек у трећој – позитивној фази јавља се научни начин мишљења који омогућава човечанству да
створи друштвени систем који одговара људској природи. Социологији, на тај начин, Конт даје не
само сазнајну већ и мисионарску улогу да поправља друштво. Конт је сматрао да примена метода
ПРИРОДНИХ НАУКА у истраживању друштва може довести до истих резултата. Због тога је
првобитно социологији дао име „социјална физика” и страсно се залагао да социологија постане
позитивна наука. Конт је забележен у историји социологије као творац њеног имена и као
најватренији заговорник позитивизма1.

КАРЛ МАРКС - већи део живота провео је у Лондону. Енглеска је, средином XIX века, била
најнапреднија индустријска земља, па је Маркс могао да посматра велике друштвене промене на
њиховом извору. Вера у прогрес и критика капитализма обележили су, дакле, његову мисао и
делатност, односно теорију и праксу. Те две ствари он, уосталом, никада није раздвајао. На једном
месту каже да су током историје мислиоци само различито тумачили свет, а потребно је да се он
промени. Циљ друштвене науке је, по његовом мишљењу, да кроз праксу мења свет. За разлику
од Конта који је сматрао да научници, попут инжењера, треба да људима дају пројекте за
поправљање стварности, Маркс је био уверен да сами научници морају учествовати у промени
света. Позната је његова мисао да не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто,
њихово друштвено биће одређује њихову свест . То значи да услови у којима људи живе и
раде одређују њихов поглед на свет. Економски односи кључни су за разумевање целокупне
друштвене историје, укључујући културу. Најважнији производни однос је експлоатација. До ње
долази услед тога што средства за производњу поседује мањина. Због тога је кроз читаву историју,
од тренутка појаве приватне својине, мањина успевала да експлоатише рад већине. Овај однос се
суштински никада није мењао. Једино се мењао начин на који је он одржаван. У робовласничком
друштву примењивана је физичка принуда. У феудалном друштву постојала је лична зависност
кмета од феудалца, а у капитализму, у коме су људи формално слободни, експлоатацију узрокује
економски систем. Маркс је био уверен да развој технологије неминовно води и укидању
капиталистичких односа. Маркс је веровао да је радничка класа позвана да начини нову
револуцију након које ће наступити комунизам. Том револуцијом биће укинута приватна својина
над средствима за производњу. Висок ниво технолошког развоја промениће карактер рада. Рад ће
постати продуктивнији, обиље произода учиниће сувишним потребу да мањина експлоатише
већину. Видели смо да се Конт залагао за друштвену кохезију. Он је сматрао да је сарадња
природно стање друштва, а да сукоби представљају болест коју треба лечити. Маркс, насупрот
томе, сматра да је друштвени сукоб нормално стање капиталистичког друштва. Основни сукоб
води се између две класе – радничке и капиталистичке. Не постоји начин да дође до помирења
између њих јер су њихови интереси потпуно супротстављени и условљени економским законима.
Чак и када би појединачни капиталиста хтео да се хуманије односи према радницима и ублажи
ниво експлоатације, он то не би могао да учини јер би га конкуренција уништила. Маркс је зато
предвидео да ће временом експлоатација постајати све већа, а друштвена подела све дубља.

1
Позитивизам у социлогији значи залагање за употребу метода природних наука у проучавању
друштвених појава.