Afektivnost i filozofija nakon Spinoze i Ničea

1.Spinoza: Otkriti šta telo može

Autor smatra da za navodnog racionalistu nije postojao filozof koji je više vrednovao telesna
iskustva od Spinoze. Dok je njegov prethodnik Dekart i večina antičke filozofije i teologije
smatrali telo nepouzdanim zbog svoje pojedinačnosti i promenjivosti, za Spinozu su tela
fascinantna, genijalna i podjednako vredna pažnje kao najuzvišenije ideje i pojmovi (VAŽNO
ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU).
PRIMEDBA NA POSTAVKU II: Duh i telo su jedno isto koje se naizmenično shvata pod
atributima mišljenja i protezanja. Iz toga sledi da je veza stvari ista pod oba atributa. Dakle
aktivnost i pasivnost tela je istovremena sa aktivnošču i pasivnošču duha. Ljudi obično veruju
da duh kontroliše telo. Niko nije ispitao mogučnosti tela nezavisnog od duha. od životinja se
opažaju pojave koje prevazilaze ljudsku oštroumnost i mesečari u snu čine mnoge stvari koje
se ne bi usudili da čine budni. Iz toga Spinoza zaključuje da ljudi ne znaju pravi uzrok kada
tvrde da duh kontroliše telo. Tačno je kao što se tvrdi da bi ljudsko telo bilo nepokretno da
duh nije sposoban za mišljenje, ali je i obrnuto tačno, da je duh nesposoban za mišljenje ako
je telo nepokretno. Duhov kognicija je zavisna od mogučnosti preddstavljanja tela. Ljudi
najmanje kontrolišu svoj jezik i nagone. Sukob nagona i to što često ljudi čine ono što je gore
po njih dok uviđaju šta je bolje tera ljude da sumnjaju u slobodu volje. Odluke duha se svode
na apetite (NAGONE) koji se razlikuju u zavisnosti od različitog sastava telu. Sve ljude
pokreču emocije i oni koji imaju sukob emocija ne znaju šta žele, a oni koji su slobodni od
jakih emocija bivaju pokretani najslabijih impulsima tamo vamo. Na osnovu toga Spinoza
zaključuje da su odluke duha i nagoni ideterminisanost tela jedno te isto samo se iz atributa
mišljenja naziva odlukom, a iz atributa protezanja determinacijom. Iz odluka duha čovek ne
može da čini ono čega se ne seča, a u slobodi duha nije da bira čega se sča, a šta zaboravlja.
Čovekove odluke u snu za koje veruje da su rezultat slobode duha se razlikuju od budnih
odluga izz čega bi sledio besmislen zaključak da postoje dve vrste odluka. Dakle slobodna
odluka duha je isto što i predstavljanje i pamčenje, ono je samoprihvatanje ideja koje ideje
već nužno sadrže. Dakle odluke duha su podjednako nužne kao i ideje stvari. (VAŽNO A
RAD I ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU).
Autor primečuje da je telo promenjivo i njegova osečanja i čula su promenjiva i nestabilna
dok su ideje i pojmovi stabilni i istiniti. Međutim umesto da ovu konstantnu promenjivost i
varijabilnost smatra slaabošču i teretom za žibot, Spinoza ih prihvata kao suštinske za ljudski
život i zbog toga nešto što treba da bude prihvačeno i cenjeno. Afektivnost kao konstantan
osečaj prolaznosti i posredništva koji povezuje sva iskustva omogučava sticanje znanja koji
susrete sa svetom pretvara u euforička iskustva, odnosna iskustva koja se dobro podnose i u
kome telo može da se izrazi.
Autor smatra da mada je Spinoza bio pod Dekartovim uticajem u suočavanju sa izazovima
modernog sveta bez komfora teološke dogme, Spinozin okret afektivnoj prirodi znači
odstupnje od Dekarovog dualističkog rešenja koji razume svet održavajuči distinkciju između
duha i tela.
Dekartovo rešenje za oslobađanje od srednjovekovnih dogmi i neizvesnosti je stavljanje u
zagradu sve prethodne ideje o svetu i traženje izvesne misli na kojoj može zasnovat saznanje.
On otiva da mada je fizički svet promenjiv i zato nepouzdan. činjenica da misli o tom svetu je
odistinski stvarna i otkrivanjem ideje Boga kao najrealnije ideje u svom mišljenju, Dekart
pronalazi temelj saznanja. To ne znači otkretanje od nauke koja je u procvetu u novom veku
već da se ništa ne može znati proučavanjem jedino mehanicističkih zakona već se mora znati
preduslov njihovee mogučnosti tj. Bog. Bog je za Dekarta saznatljiv samo kao ideja, a ne na
osnovu spoljašnjeg autoriteta ili ukazivanjem na svet kao njegove tvorevine.
Za Dekarta idje moraju biti jasne i razgovetne tj. moraju biti razlučive međusobnno i moraju
posedovati izvesnu silu kojom deluju na ljude. Ta živost ideja je razlog za Spinozino
proučaanja odnosa između ideje, afektivnosti i iskustva.
Dekart tvrdi da sva objektivna realnost kojase nalazi u ideji mora ležati i u uzrokovoj
formalnoj realnosti inače bi bilo nužno potulirati nešto u posledici čega nijebilo u uzroku što
bi značilo postuliranje besmislene ideje da je nešto nastalo ni iz čega. Zbog toga realnost koja
se nalazi u ideji Boga i njegovi atributi moraju se nalaziti u samom uzroku te ideje, u samom
biču koje bi posedovalo te atribute. Autor smatra da je ovo kosmološki dokaz za postojanje
Boga koji zavisi od ontološkog dokaza.
Dekartov dualizam je kompromis između antičkog sveta i njegovog teološkog kreacionizma i
modernog sveta koji se kreče sa nauci i nudi objašnjenja preko mehanicističkih zakona. a taj
način on čuva smislenost ljudskog života, sa njegovom svrhom i moralnošču i spašava
čovekov moral i dušu od svođenja na životinju.
AKSIOM I: Čovekova suština ne sadrži nužno postojanje (KONTIGENTAN JE).
AKSIOM II:Čovek misli.
AKSIOM III: Modusi mišljenja poput ljubavi, želje, ili drugi afekti psihe, postoje samo ako u
istoj osobi postoje ideje objekta tih afekata. Ideje mogu postojatii bez drugih modusa
mišljenja.
AKSIOM IV:Čovek oseča da jedno telo može biti aficirano na mnoštvo načina.
AKSIOM V:Čovek ne opaža i ne oseča pojedinačne stvari već tela i moduse mišljenja.
Autor tvrdi da iz IV i V aksioma sledi da nema potrebe za racionalnim objašnjenjem odnosa
između opažaja i opaženog da bi se došlo do izvesnosti.
Autor smatra da na ovaj način Spinoza pravi pomak od Dekarta jer smatra da je afektivnost
tela jednako izvesna kao i mišljenje. Za Spinozu ideja je utisak, nešto što se oseča, a ne samo
slika stvari. Afektivnost na taj način uključuje ideje što znači da su ljudi misleča biča, ali
mišljenje nije primarno niti odvojeno za Spinozu. Istovremeno postoje osečanje teal koje je
aficirano i ideja te aficiranosti. Ta dva zajedno Spinoza naziva imaginacijom i smatra da ljudi
stiču iskustvo sveta imaginacijom. Dakle ono što je za kartezijance cogito, za Spinozu je
imaginacija. Dakle za rzliku od Dekarta, za Spinozu nije verovanje osnova znanja već
imaginacija,
PRIMEDBA NA POSTAVKU XLIX: Lažnost čini nedostatak koji sadrže nepozpune i nejasne
ideje. Zao lažne ideje ako su lažne ne sadrže izvesnost. Dakle ako nelki čovek ne sumnja u
lažne ideje to ne znači da je on siguran u njih već da nema razloga koji bi pokolebali njegovu
imaginaciju. Ma koliko čovek bio vezan za laž, on nije siguran u nju jer je izvesnost pozitivn
atribut, a ne samo nedostatak sumnje, Međutim nedostatak izvesnosti je lažnost. Spinoza dalje
insistira na razllikovanju između ideja kao pojmova duha, predstava kao slika i reči- Oni koji
ideju smatraju predstavama nastalim opažanjem smatraju da ideje o kojima čovek ne može da
ima predstavu nisu ideje već fikcija nastale arbitrarno po slobodnoj volji i ne vide da svaka
ideja kaoo ideja mora da uključuje potvrđivanje ili poricanje. Oni koji brkaju reči sa idejama
misle da ako mogu rečima potvrđivati i poricati suprotno od svojih osečanja da mogu hteti
suprotno od svojih osečanja. Ovih predrasuda se može osloboditi zapažanjem da mišljenje ne
uključuje pojam protežnosti i da zato ideje kao modusi mišljenja ne mogu se sastojati od
predstava i reči koje čini telesno kretanje. Spinoza smatra da se volja proteže dalje od razuma
ako se pod razumom misli samo na jasne i razgovetne ideje ali se ne prostire dalje od
opažanja ili sposobnosti zamišljanja. Takođe ako je volja beskrajna onda je beskrajna i
sposobnost osečanja jer kao što može da se potvrdi beskrajno stanja sukcesivno, mada ne i
istovremeno, tako se može i beskrajno tela u sukcesiji osetiti i opaziti. Ako je prigovor da
postoji beskrajno neopažljivih stvari te stvari se onda ne mogu ni doseči mišljenjem i kao
posledicu toga ni htenjem. Na prigovor da kada bi Bog želeoo da čovek opazi te stvari da bi
mu dao veču sposobnost opažanja ali ne i veču sposobnost htenja Spinoza odgovara da je to
isto kao i kada bi se tvrdilo da kada bi Bog želeo da razumemo više da bi nam dao veči razum
ali ne i univerzalniju ideju biča koja bi obuhvatala te stvari jer je volja univerzalno biče tj.
ideja koja je zajednička svim pojedinačnim htenjima i kojim se ina objašnjavaju. Ako je ova
univerzalna ideja volje sposobnost onda se ona može smatrati beskrajnom jer se može
primeniti na beskrajni broj pojedinca. Spinoza smatra da ne postoji slobodna volja u
uzdržavanju od suda jer je uzdržavanje od suda samo shvatanje neadekvatnosti opažanja. Iz
toga sledi da uzdržavanje od suda nije stvar slobodne volje već opažanja. Dokaz te
nemogučnosti uzdražavanja od suda po volji imamo u snovima mada to ipak događa kada
ččovek sanja da sanja. Spinoza takođe smatra da opažanja samo po sebi ne može biti pogrešno
tj. zamišljanje samo po sebi ne može biti pogrešno ali opažanje je uvek istovremeno
potvrđivanje osim ako predstava opažene stvari ne sadrži ideju koja poništava njeno
postojanje ili duh opaža da je ideja te stvari neadekvatna, U tom slučaju čovek ili nužno
poriče postojanje te stvari ili u njega sumnja. Volja je univerzalni termin koji se pridaje svim
idejama i označava ono što je zajedničko svim idejama tj. potvrđivanje koje je u svim idejama
isto. Međutim ako se potvrđivanje vidi kao suština ideje onda se ono razlikue međusobno
podjednako kao i ideje. Takođe potrebna je veča moč mišljenja za rvrđenje da je istinito ono
što je istinito nego za tvrđenje da je istinito ono što je lažno jer u samim idejama nema
nikakvih pozitivnih svojstava koji bi činili formu lažnosti. Zato treba posebno paziti na
brkanje univerzalnog sa pojedinačnim, i mentalnih konstrukata i apstraktnih pojmova sa
realnim bičima. Čovek koji je u takvom stanju ekvilibrijuma da ne može da odluči između
hrane i piča će umreti od žeđi i gladi. Spinoza smatra da je njegovo učenje korisno za život
jer:
1. uči čoveka da dela prema Božijoj volji i učestuje u Božijoj prirodi, i dok njegove
radnje postaju sve savršenije čovek sve više razume Boga. Ovo učenje psihi pribavlja
mir u svim pogledima i uči da se čovekova največa sreča i blaženstva sastoje u
saznanju Boga koji čoveka upučuju da rade sanmo ono što ga savetuju ljubav i
pobožnost. Zato se vidi da vrlinu ne cene oni koji očekuju za nju i svoja najbolja dela
nagradu jer su sama vrlina i služnju Bogu reča i najviša sloboda.
 2. Uči i koji stav da zauzme čovek prema sudbini i stvarima koje nisu u njgovoj moči tj.
prema stvarima koje ne slede iz njegove suštine, da očekuje i izdrži strpljivo i sreču i
nesreču jer sve stvari slede nužno iz Božije odluke.
3. Ovoo učenje doprinosi životu u zajednici jer uči da nikoga ne treba mrzeti, prezirati,
ismevati, ljutiti se i zavideti već svako treba da se zadovoljava time što ima i pomaže
bižnjem ne iz empatije, pristrasnosti i sujeverjja već racionalno, u skladu sa
okolnostima.
4. Ovo učenje koristi i državi jer uči kako treba upravljati i voditi građane, ne kao robove
već kao slobodne građane koji čine ono što je najbolje,

Autor ističe da za Spinozu sigurno postoji ideja da telo postoji pojedinačno i da je okruženo
drugim pojedinačnim stvarima ali za Spinozu to nisu verovanja koja zahtevaju utemeljenje da
bi se potvrdila njihova istinitost jer to nije samo verovanje da je subjekat pojedinac okružen
drugim pojedinačnim stvarima već subjekat zamišlja te stvari. Za Spinozu je imaginacija
način doživljavanja sveta koji se ne može zanemariti.
Spinoza insistira na kvalitativnoj razllici između imaginacije i razuma koja ima veze sa
telesnim iskustvom u slučaju imaginacije i mentalnom shvatanju ispravnog razmišljanja.
PRIMEDBA II NA POSTAVKU XL:Spinoza razlikuje tri vrste saznanja:
1. Mnjenje ili sposobnost predstavljanja u koje spada:
a) Saznanje iz nepotpunog iskustva tj. nejasna empirijska saznanja.
b) Iz znakova.
2. Razumsko saznanje koje čine opšti pojmovi i adekvatne ideje o osobinama stvari.
3. Intuitivno saznanje koje ide od adekvatnih ideja o formalnim suštinama božijih
atributa do adekvatnog saznanja suštine stvari.
Autor ističe da kao telesna, imaginacija ne može biti podbačena u korist razuma već je razum
pojačanje imaginacije, a ne njegova zamena.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XVII:Predstave su  afekcije čovekovog tela čije ideje
predstavljaju spoljašnja tela kao da su prisutna. Duh ne greši samim predstavljanjem već ako
nema ideju koja isključuje postojanje onih stvari koje predstavlja kao prisutne jer ako
poseduje tu ideju predstavljanje nije defekt već preimučstvo, posebno ako je slobodno
(IMAGINACIJA).
Na osnovu ove primedbe autor zaključuje da imaginacija za Spinozu referira na imanentna
iskustva afekata, ideja i predstava. a ne na sposobnost voljnog stvaranja predstava. Umeto
toga imaginacija opisuje igru afekata koji bivaju imanentno doživljeni u svakom trenutku i
koji uvek uključuju osečanja i opažaje tela i misli, tako da je osnova čovekovog iskustva
afektivna imaginacija (VAŽNO ZA NIČEOVO SHVATANJE IMAFINACIJE, ZA RAD
O JEZIKU I REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE).
Spinoza ne sumnja u status ideja i predstava stvari jer je njihova stvarnost afektivna i može se
jedino pomeriti, a li ne i izostaviti da bi se proverila iznad afektivnih odnosa (FROJDOVA
PSIHIČKA REALNOST). Drugim rečima sumnja nije usmerena na posedovanje ideje i
proveru njene ispravnosti već na odnos ideja koja zamenjuju silu jedna druge. Za Spinozu
sumnju ne izaziva neizvestan odnos između subjekta i objekta već nepostojani odnos ideja
koje se nadmeču i čija varijabilnost zbunjuje imaginaciju.
POSTAVKA XXXIII: Ne postoje nikakvi pozitivni atributi ideja na osnovu kojih bi bile lažne.
Na osnovu toga autor zaključuje da za Spinozu zabluda i laž uključuju loše organizovan,
nepovetan i nepostoja odnos ideja, a ne lažnu sliku stvarnosti.
Na osnovu toga sledi da za spinozu verovanje nije propozicioni stav koji leži izvan samih
ideja.
Spinoza odbacuje karteziijansku poziciju da sfera vole prevazilazi sferu razuma jer volja ne
može da prevaziđe sferu opažanja i zamišljanja jer beskonačno stvari ne može bizti potvrđeo
pre nego što su opažene ili zamišljene. Spinoza takođe priče da je moguče uzdržavanje od
suda i da se objektu miišljenja može neutralno težiti iz spoljašnje pozicije. Zato potvrđivanje
ideja mora biti inherentno samim idejama (SLIČNO NIČEU, A PROTIV KANTA I
ŠOPENHAUERA I NEZAINTERESOVANOG OPAŽANJA).
Autor ističe da je najznačajniji aspekt Spinozinog odvijanja da prihvazi da su verovanja izvan
ideja je njegovo insistiranje na nemogučnosti prevazilaženja odnosa afekata koji uvek igraju
ulogu u iskustvu. Opažaj ili ideja o nekoj stvari je uvek potvrda te stvari i jedina stvar koja
može da krivotvori ili pomeri tu stvar su drugi opažaji i ideje. Ideje poseduju određeni
intenzitet koji se može doživeti samo u mreži intenziteta ideja koji pojačavaju ili slabe jedni
druge. Idje bivaju izazvanoo i zamenjene od strane močnijih ideja i to nužno uključuje
afektivnu dimenziju psihičke aktivnosti. Dakle niju u pitanju ispravljanje psihičke predstave
stvari već aktivnosti ili pasivnosti psihičkih procesa.
POSTAVKA XXX: O trajanju svoga tela čovek može posedovati samo neadekvatno saznanje.
POSTAVKA VIII: Konatus kojim se svaka stvar trudi da nastavi da postoji uključuje
beskonačno vreme.
DEFINICIJA III: Supstancija je ono što postoji po sebi i što se saznaje samo uz pomoč sebe
tj. ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari od koje bi nastaoo.
Autor podsečada je ova supstancija neodvojiva od svojih modusa tj. pojedinaččnih afektivnih
biča tj. Spinoza ne postulira suptanciju ili biče izvan pojedinačnih izraza afektivnosti koji se
doživljavaju imanentno u svakom trenutku prolaznog iskustva.
DEFINICIJA V:Modus je stanje supstancije tj. ono što je u nečemu drugom pomoču čega se
shvata.
DOKAZ POSTAVKE VII: Iz suštine svae stvari nužno sledi nešt, a stvari ne mogu ništa drugo
osim onoga što sledi nužnoo iz njihove determinisane suštine. Zbog toga moč ili konatus sa
kojim ona sama ili sa nekim drugim nešto radi tj. moč ili konatus kojim se ona trudi da
nastavi da postoji je suština te stvari.
Autor primečuje da je moguč prigovor da je Spinozina racionalistička invokacija da sazna
večne istine upravo nastala da bi odbacio prolaznost afekata ali za Spinozu afekti uključuju
konstantnu promenjivost neuređenih slika i ideja koje se javljaju u nasumičnom iskustvu i
zato su potrebne ideje koje mogu organizoati ljudsko iskustvo nezavisno od njegovog sadržaja
i zbog tohga mišljenje u okviru večnih istina služi da pojača i poveže, a ne da zameni
temporalno iskustvo.
POSTAVKA XXXII:Čoveku izaziva zadovoljstvo sve što saznaje intuitivnim saznanjem i to
saznanje sledi ideja Boga kao uzrok (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O ESTETICI I
RAD O JEZIKU).
Autor zaključuje da za Spinozu temporalno i trajno telo nije nešto od čega treba bežati da bi
se doeglo racionalno mišljenje već se ono preobražava tokom procesa mišljenja večnih istina.
POSTAVKA XXXIX:Ko poseduje telo sposobno za mnoštvo stvari, koje poseduje mnoštvo
sposobnosti, poseduje i duh čiji je največi deo večan.
Autor upozorava da Spinoza neizjednačava afekte sa strastima i da ih ne treba mežati sa
psihološkim i emotivnim stanjima, mada strasti i psihološka stanja spadaju u afekte kao
pasivni afekti.
DEFINICIJA III: Afekti su  stanja tela kojima se sposobnost delanja tela povečava ili
smanjuje, pomaže ili ograničava, zajedno sa idejama o tim stanjima (I KOD SPINOZE KAO
I KOD FROJDA NAGON JE SPOJEN SA PREDSTAVOM).
Autor tvrdi da je afektivnost pre svega povezana sa iskustvom prolaznosti. Iskustvo nikada ne
čine statične slike već trajni procesi koji prolaze koji pokazuju produktivnu relacionalnost, a
ne entitete koji međusobno delaju, i ptreobražaji afekata nisu kognitivni eć se osečaju kao
euforični ili dijaforični
POSTULAT I: Čovekovo telo može biti aficirano na mnoštvonačina kojima se njegova moč
delanja povečava i smanjuje, ali i na druge načine koji niti uvečavaju nit smanjuju moč
delanja tela.
Autor zakključuje da se u svakoj situaciji doživljava mnoštvo odnosa afekata među
predstavama, idejama i opažajima koji se menjaju i to je neizbežno. Jdan element iskustva,
uključujuči pojam subjekta ne može se potpuno odvojiti od sudbine iskustva. Nemoguče je
imati nijedno iskustvo koje uključuje samo jedan element, bilo da je u pitanju ideja, objekat,
osečanje ili čulo. Unutar te afektivnosti postoje osečanja različitog stepena intenziteta u tim
aktivnostima i promenama. Iskustvo ne čini samo nasumični tok pojava jer imaginacija nije
samo psihička spoznaja aktivnosti i promene. Afektivnost je otelotvorena i odigrava se na
uočljiviim, ako nestabilnim mestma. Ta mesta su tela koja su u zavisnoti od situacije relativno
aktivna ili pasivna u svvojim aktivnostima i doživljavaju se u skladu sa tim. Mada je čini
racionalistički i metafizički rečnik Spinozina filozofija počiva ne samo na imaginaciji već na
telu i njegovom odnosu sa afektivnošču.
Autor ističe da realnost tela potvrđuje afektivna imaginacija, odnosno telo potvrđuje samo
sebe putem imaginacije intenzitetom svojih preobražaja. Telu ne treba mišljenje da bi
potvrdilo svoju realnost već jednostavno postoji sve dok oseča.
POSTAVKA XI: Suštinu ljudskog duha čini ideja jedne pojedinačne stvari koja aktuelno
postoji.
POSTAVKA XII: Sve što se događa u predmetu ideje koja čini ljudski duh mora biti ili
opaženo od strane ljudskog duha u kom slučaju će se ideja te stvari nužno nalaziti u duhu.
Drugim rečima, ako je predmet koji čini ljudski duh, telo ništa se ne može dogoditi u tom telu
da ne bude opaženo od strane duha.
POSTVKA XIII: Predmet ideje koja čini ljudski duh može biti samo neki modus prostiranja
koji aktuelno postoji tj. telo.
POSTAVKA XIV: Mogučnost opažanja ljudskog duha je proporcionalna količini stanja koje
njegovo telo može da zauzme.
POSTAVKA XV: Ideja koja čina formalno biče čovekovog duha nije prosta već je složena
sastavlje iz mnoštva ideja.
DOKAZ POSTAVKE XIII: Kada telo ne bi bilo predmet ljudskog duha, ideke stanja tj.
afekcija tela ne bi bile u Bogu, ako on čini ljudski duh već ako on čini duh druge stvari tj-
ideje telesnih stanja tj. afekcija ne bi bile u ljudskom duhu. Međutim ljudi poseduju ideje
telesnih stanja tj. afekcija. Iz toga sledi da je predmet ideje koje čini ljudski duh telo koje
aktuelno postoji. Takođe ako bi osim tela još nešto bilo predmet ljudskog duha i pošto iz
svega postoječeg sledi neka posledica onda bi nužno u ljudskom duhu postojala ideja
poslledice te stvari. Međutim nikakva takva ideja ne postoji iz čega sledi da je telo koje
aktuelno postoji jedini predmet ljudskog duha.
DOKAZ POSTAVKE XI: Suština čoveka sastoji se od modusa božijih atributa, od modusa
mišljenja. Pre svih modsa je postojala ideja. Nakon te ideje svi ostali modusi moraju biti u
istoj jedinki. Dakle ideja prva čini suštinu ljudskog duha ali ne ideja neke nepostoječe stvari
jer onda ni sama ta ideja ne bi postojala, več stvari koja aktuelno postoji ali koja nije
beskrajna jer beskrajna stvar mora nužno da postoji, a to je besmisleno. Iz toga sledi zaključak
da suštinu ljudskog duha čini ideja jedne pojedinačne stvari koja aktuelno postoji.
POSTAVKA XIX: Ljudski duh ne poznaje telo niti zna da ono postoji osim pomoču ideja
afekata kojima je telo afektirano
POSTAVKA XX: U Bogu postoji ideja i saznanje ljudskog duha, koja na isti način sledi u
Bogu i odnosi se na Boga kao ideja i saznanje ljudskog tela.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XIII: Postoji u Bogu za svaku stvar po jedna ideja čiji je uzrok
sam Bog. Međutim, kao i stvari, i ideje  se razlikuju među sobom i poseduju različit stepen
savršenosti i stvarnost. Što je neko telo sposobnije da bude aktivno ili pasivno, to je duh tog
tela više opaža istovremeno. Što je aktivnost nekog tela nezavisnija od drugih tela to je njegov
duh sposobniji za razgovetno saznanje.
Na osnovu ovih primedbi autor zaključuje da su ideje nesvodive na telo kao izraz ili način
delanja i aficiranja, ali da ideje uvek uključuju telo i izražavaju u različitom obliku njegove
aktivnosti i afekte. Zato za Spinozu postoji stroga korelacija između onoga što telo može da
učini i onoga o čemu duh može da misli.
Spinoza tvrdi da ne bi bilo moguče mišljenje bez tela jer bi to bilo nezamislivo
Spinoza ne može da razlikuje tela po pitanju supstancije jer ne postoji teokoje nije po
dejstvom drugih tela, što znači da se tela zaista ne razlikuju.
POMOČNI STAV (LEMA) I: Tela se razlikuju međusobno u odnosu na to da li su u stanju
kretanja ili mirovanja, i po brzini, a ne u odnosu na supstanciju
Međutim mada sva tela deluju međusobno i na taj način izmejuju se međusobno, ona su ipak
razlučiva i i pojedinačna. To ne znači da treba tragati s one strane afektivnosti i načina na koji
tela deluju međusobno jedna na druga da bi se pronašla suština određenog entiteta već da se
baš u afektivnosti i temporalnosti tela traga za pojedinačnošču tela.
DOKAZ ZA POMOČNI STAV (LEMU) III: Tela su pojedinačne stvari koje se međusobno
razlikuju u odnosu na kretanje i mirovanje. Zato svako dtelo mora imatoi determinisano
ktetanje ili mirovanje od strane druge pojedinačne stvari tj. drugog tela koje se takođe ili
kreče ili ,irije. Međutiim to drugo telo nije mogloo da se kreče ili miruje ako nije bilo
determinisano za kretanje ili mirovanje od strane trečeg tela ad infinitum
Autor tvrdi da Spinoza ne traga za transcedentnom predstavom da bi utemeljio pojedinačna
biča kao tipove ili stvari već traga za njihovom trajnošću i temporalnom interakcijom jer sva
tela su u međusobnom odnosu i komunikaciji u nekom stepenu i zato ne mogu biti apsolutno
različita.
POMOČNI STAV (LEMA) II: Sva tela se u nečemu slažu između sebe.
Autor primečuuje da je ova komunikacija afektivna jer
AKSIOM I: Svi načini na koje jedno telo aficira drugo telo slede iz suštine aficiranog tela i
suštine tela koje aficira. Iz toga sledi da jedno isto telo biva pokrenuto na različite načine u
zavisnosti od suštine tela koje pokreče. I obrnuto,  različita tela bivaju pokrenuta na različite
načine od strane istog tela.
Za Spinozu telo je integritet sa rokom trajanja, priroda tela je izvesni vremenski odnos, a ne
stvar, što znači da međusobna interakcija tela uključuje komunikaciju različitih vremenskih
odnosa i šablona afekata različite moči i koji čine jedno telo sve dok se održavaju integralni
odnosi.
Autor ističe da je poenta da pojedinca ne čini stvar već integritet sa rokom trajanja, tela
održavaju svoj specifični afektivni tempo neodređeno vreme.
DEFINICIJA: Kada neka tela istih ili različitih veličina bivaju tako zbijena da se međusobno
naslanjaju ili ako se kreču istom ili različitom brzinom tako da međusobno predaju kretanje,
onda su ta tela sjedinjena i čine jedno telo i razlikuju se od drugih tela tim jedinstvom.
POSTULAT I: Čovekovo telo sastavljeno je iz mnoštva pojedinačnih tela različite prirode
koja su vrlo složena.
PRIMEDBA ZA POMOČNI STAV (LEMA) VII: Složeno telo složeno iz više složenih tela
različite prirode možee biti aficirano na više na mnogo načini, a da ne promeni svoju prirou
jer pošto je svaki njegov deo složen iz više tela, moči će svaki deo  da se krečče različitim
brzinama bez promene prirode i da različitim brzinama predaje kretanje ostalim delovima.
Ako se nastavi sa takvim slaganjem u beskonačnost doći će se do zaključka da je čitava
priroda jedno složeno telo čiji se delovi tj. sva tela, razlikuju na beskonačno mnogo načina
bez promene ćitavog složenog tela (VAŽNO ZA RAD).
Na osnovu ove primedbe autor zaključuje da su za Spinozu tela odnosi afekata i ti odnosi se
ne mogu svesti na stvar već se telo smatra stvari zbog određenog integriteta sa rokom trajanja
koji doživljavaju odnosi afekata. Na taj način telo je poprište afektivnosti ali ne i njen temelj
jer je ključna prolaznost i relacionalna priroda tela, a ne statička supstancijalnost. Telo kao
prolazno i poprište afektivnosti uvek je delujuče i temporalno. Telo zato ne treba smatrati
stvarju koja prolazi razne događaje već poprištem događaja. (VAŽNO ZA REVIDIRANI
RAD O NIČEU I FROJDU).
Spinoza upozorava da mada afekti označavaju temporalne procese, oni ne sadrže psihička
poređenja između stanja stvari. Svaku situaciju čini jako složena mreža afektivnih odnosa koji
se konstantno menjaju jer različiti afekti ulaze i izlaze iz igre dok stiču ili gube značaj i
intenzitet. Ove modifikacije nisu samo poređenja između stanja jer uključuju osečaj
modifikacije mogučnosti tj. moči delanja. Različiti aspekti složenih afektivnih odnosa su
imanentno euforični ili disforični u zavisnosti od situacije što znači da ideja afektiranja tela i
promene nije samo psihičko poređenje sa prethodnim stanjem stvari već potvrda osečanog
prelaza u moči tela da deluje.
DEFINICIJA II: Čovek je aktivan kada se nešto odigrava unutar njega ili izvan njega čega je
on adekvatni uzrok tj. kada iz čovekove suštine sledi nešto unutar njega ili izvan njega što
može biti jasno i razgovetno može da se razume pomoču te suštine. Baprotiv, čovek je
pasivan kada se nešto u njemu odigrava ili sledi iz njegove suštine čega je on samo delimični
uzrok (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O GOSPODARU I ROBU I DOKTORSKI
RAD).
Autor upozorava da pod savršenošču Spinoza ne misli na apstraktno poređenje između nižih i
viših biča več prelaz koji uključuje radosne tj. euforične i tužne. tj. disforičke afektivne
odnose u moči delanja. Dakle radost i tuga nisu samo psihička stanja mada mogu tako da se
izražavaju.
POSTAVKA XL: Savršenost neke stvari je proporcionalna njenoj aktivnosti, a obrnuto
proporcionalna njenoj pasivnosti. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O GOSPODARU I
ROBU I DOKTORSKI RAD).
Autor upozorava da afektivnost za Spinozu nije samo fluktuacija radosti i tuge jer je telo jako
složeno i uključuje mnoštvo odnosa koji se konstantno jedva primetno menjaju. Ovi odnosi su
često međusobno protivrečni jer jedna situacija ili predmet iskustva može istovremeno
intenzivirati jedne afektivne odnose, a oslabiti druge, i to se takođe može menjati u različito
vreme.
POSTAVKA LI: Različiti ljudi mogu biti aficirani na različite načine od jednog istog
predmeta, a jedan isti čovek može biti aficiran od jednog istog predmeta na različite načine u
različito vreme.
POSTAVKA XV: Svaka stvar može slučajno biti uzrok radosti, tuge i želje.
PRIMEDBA NA POSTAVKU LIX: Spinota sve afekte koji se odnose na duh ukoliko on
saznaje računa u snagu duha koju deli na hrabrost i plemenitost:
1. Hrabrost je želja kojom se svako trudi da održi svoje postojanje u skladu sa razumom.
2.  Plemenitost je želja kojom se svako trudi da pomaže drugima i da stvara prijatelje u
skladu sa razumom.
One radnje koje imaju za cilj ličnu korist spadaju u hrabrost,, a radnje koje za cilj imaju korist
drugoga u lemenitost. Dakle samokontrola, trezvenost i snalažljivost u opasnosti spadaju u
hrabrost, dok skromnost i milost spadaju u plemenitost. Afekti su na mnoge načine
međusobno povezani  tako da im je nemoguče odrediti tačan broj. Dok čovek uživa u onome
što je želeo, samoto uživanje u telu stvara novo stanje zbog koga biva drugačije determinisano
i unjemu se javljaju druge predstave i u isto vreme duh počine da misli o drugim stvarima i
daih želi. Spoljašnja stanja tela koje se mogu opaziti kod osečanja, kao što su drhtanje,
bledilo, jecanje i smeh, se odnose samo na telo  i nemaju nikakav odnos sa duhom.
Autor ističe da Spinoza smatra da duh i telo ne mogu uzročno interragovati što znači da duh
ne može da kontroliše telo idejama i pojmovima. Za Spinozu afekti označavaju telesne
prelaze i potvrđuju stvarne promene, a ne samo psihička poređenja. Afekti se ne opažaju od
strane odvojenog duha već se osečaju od strane promenjivog temporalnog tela. To znači da
afekzi označavaju promene u odnosu kako telo prolazi kroz odnose afekata, Zato afekti ne
mogu biti kontrolisani od strane razuma i Spinoza kritikuje stoike zbogg njihove naivnosti jer
su smatrali da može.
PREDGOVOR V: Načinima usavršavanja razuma se bavi logika, a veštinom negovanja tela
medicina. Spinozina Etika zato sferu svoga delovanja ograničava  na moč duha ili razuma, pre
svega na vlašću razuma nad afektima, na njegovoj sposobnosti da usmeri i kontroliše afekte.
Razum nema apsolutnu kontrolu nad afektima kao što su tvrdili stoici i Dekart.
Međutim autor primečuje da mada afekti ne mogu biti suspendovani idejama oni mogu biti
pomereni i reorganizovani od strane afektivne moči određenih odnosa ideje. Spinoza zato
razmatra ideje prema njihovoj adekvatnosti u odnosu na ovu moč koja radikalno menja
filozofsku distinkciju između istine i laži.
DEFINICIJA III: Ideja je pojam duha koji duh stvara jer je on misleča stvar.
DEFINICIJA IV: Adekvatna ideja je ideja koja po sebi, bez odnosa na svoj predmet, ima sve
osobine ili unutrašnje oznake istinite ideje.
Autor ističe da za Spinozu istinu ne ččini tačna predstava stvarnosti već intenzitet mišljenja
kada biva nesvodivi izraz moči delanja, kada postaje potvrdno. Dakle istina i izraz su blisko
povezani i ne zavisi od spoljašnjeg modela i znakova. Zato ne treba brkati znakove mišljenja
sa samim mislima kao moči izražavanja.
Autor smatra da je ovo jezgro pinozinog monističkog odgovorana Dekartov dualizam jer
mada Spinoza poriče da postoji supstancijalna razlika između mišljenja i protežnosti, oni
ostaju međusobno nesvodivi, kao izrazi moči delanja, iz čega sledi da mišljenje i protežnost
ne mogu međusobno da se determinišu. Na ovaj Način Spinoza dolazi do antinomije:
1. POSTAVKA II: Niti telo može da determiniše duh da misli, niti duh može da
determiniše telo za kretanje, mirovanje ili bilo šta drugo.

2. IZVEDENI STAV IZ POSTAVKE VIII: Pojedinačna stvar postoji samo ako je

obuhvačena božijim atributima, njihove ideje postoje samo ako postoji beskonačna
ideja Boga. Ako špjedinačne stvari postoje ne samo ukoliko su obuhvačene božijim
atributima već i ukoliko poseduju trajanje, onda njihove ideje sadrže postoojanje
pomoču koga one traju.

POSTAVKA XI: Suštinu ljudskog duha čini ideja jedne pojedinačne stvari koja
aktuelno postoji.
 POSTAVKA XII: Sve što se događa u predmetu ideje koja čini ljudski duh mora biti ili
opaženo od strane ljudskog duha u kom slučaju će se ideja te stvari nužno nalaziti u
duhu. Drugim rečima, ako je predmet koji čini ljudski duh, telo ništa se ne može
dogoditi u tom telu da ne bude opaženo od strane duha.

POSTVKA XIII: Predmet ideje koja čini ljudski duh može biti samo neki modus
prostiranja koji aktuelno postoji tj. telo.

POSTAVKA XXVI: Ljudski duh opaža spoljašnja tela kao postoječa samo pomoču
ideja stanja tj. afekata sopstvenog tela..

POSTAVKA XI: Nužno postoji Bog tj. supstancija koju čini bbeskrajno mnogoatributa, od
kojih svaki izražava večnu i beskrajnu suštinu.
DEFINICIJA IV: Atributi su ono što razum opaža na supstanciji kao njenu suštinu.
DEFINICIJA VI: Bog je apsolutno beskrajno biće tj. supstancija koja se sastoji od beskonačno
mnogo atributa od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu suštinu.
DOKAZ POSTAVKE IV: Sve stvari postoje ili po sebi ili u nečem drugom. Tj. Ništa ne postoji
izvan razuma sem supstanciije i njenih stanja tj. afekcija. Iz toga sledi da can razuma ne
postoji ništa na osnovu čega b stvari mogle da se razlikuju, osim supstancije, njenih atributa i
njenih stanja tj. afekcija.
PRIMEDBA NA POSTAVKU X: It toga što se dva atributa mogu zamisliti kao potpuno
različita tj. jedan bez pomoči drugoga ne sledi da oni čine dve različite supstancije jer je u
prirodi supstancije da se svi njeni atributi zamišljaju sami po sebi zatto što svi atributi koje
ona poseduje u njoj postoje istovremeno i jedan atribut ne može biti stvoren od strane drugog
već svaki izražava realitet supstancije. Zato nije besmisleno da supstancija poseduje više od
jednog atributa. Svako biće mora biti shvačeno pod nekim atributom i što više realiteta neko
biče ima, to ima više atributa koji izražavaju njenu nužnost, večnost i beskonačnost. Iz toga
sledi da apsolutno beskonačno biče mora nužno biti definisano kao biče koje adrži
beskonačno atributa od kojih svaki izražava jednu određenu večnu i beskonačnu suštinu.
DOKAZ POSTAVKE XIX: Bog je supstancija koja nužno postoji, tj. čija suština sadrži
postojanje tj. iz čije definicije sledi postojanje, iz čega sledi da je Bog večan. Božiji atributi
ono što izražava suštinu Božije supstancije. tj. ono što je sadržano u supstanciji. Zato ako
supstancija sadrži večnost onda i svaki njen atribut mora sadržati večnost. tj. svi atributi su
večni.
Prema Anomalnom monizmu potoji jedan uzročni redosled dogašaja ali sa dva različita
redosleda objašnjenja.
PRIMEDBA NA POSTAVKU VII: Supstancija koja misli i rasprostra supstancija su jedna t ista
supstancija koja se shvata pod dva različita atrivuta. Na isti način modus prostiranja i ideja tog
modusa su jedno te isto. Dakle svi atributi se nalaze u istom uzročnom uređenju.
POSTAVKA VIII: Ideje nepostoječih pojedinačnih stvari ili modusa moraju biti obuhvačene u
beskrajnoj ideji Boga na isti način kao što se formalne suštine pojedinačnih stvari ili modusa
sadrže u Božijim atributima.
Autor tvrdi da za Spinozu objektivna ideja uključujuje pojedinačne stvari i moduse ali nije
uzrokovana njima. Afekcije tela se doživljavaju kroz predstave i ideje uma i da bi se imala
određena predstava pojedinačne stvari, ona mora da postoji i da aficira telo ako je pojedinačna
stvar protežni modus.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XLVIII: U duhu ne postoji nikakva apsolutana spobnost
ratumevanja, željenja ili voljenja. Iz toga sledi da su te i slične sposobnosti ili puka fikcija ili
metafizičku univerzalni entiteti nastali iz pojedinačnih entiteta. Dakle razum i volja su samo
univerzalni entiteti nastali na osnovu pojedinačnih ideja i htenja. Za Spinozu volja je
sposobnot potvrđivanja i poricanja šta je istinito, a šta lažno, a ne želja kojom um teži
stvarima ili ih odbacuje. Spinoza pod idejama ne misli na čulne predstave koje nastaju u
čulima i mozgu već na pojmove mišljenja.
POSTAVKA I: Ljudski duh je u nekim slučajevima aktivan, a u nekim slučajevima pasivan.
Ako poseduje adekvatne ideje ljudski duh je nužno aktivan, a ako poseduje neadekvatnee
ideje ljudski duh je nužno pasivan.
POSTAVKA IV: Nemoguče je da čovek ne budeo deo prirode i da ne trpi nikakve promene
osim onih koje mogu biti razumljene pomoču njegove suštine i čiji je on adekvatni uzrok.
IZVEDENI STAV ZA POSTAVKU XXIX: Ljudski duh, kada opaža stvari po redu prirode nema
adekvatno saznanje ni o samom sebi, ni o svom telu, ni o spoljašnim telima već samo nejasno
i nepotpuno saznanje jer duh saznaje samog sebe ako opaža ideje telesnih stanja tj. afekcija.
Ljudski duh duh opaža svje telo samo pomoču samo pomoču ideja stanja tj. afekcija tela,
pomoču kojih jedino saznaje i spoljašja tela. Zato ukoliko ne poseduje te ideje teleesnih stanja
tj. afekcija čovekov duh nemaa adekvatno znanje ni o sebi samome, ni o svom telu, ni o
spoljašnjim telima već samo nepotpuno i nejasno (VAŽNO ZA POSTANI ONO ŠTO JESI
DEO PROJEKTA),
Autor upozorava da za Spinozu predstave nisu slikovite. Umeso toga predstave se javljaju u
imaginaciji kao nepravilni znaci i tragovi koje treba protumačiti i sve dok se te predstavee
razumeju samo kroz uticaj na telo ili apstrakcijom tog uticaja duh ostaje na minimalnom
nivou mišljenja Moč mišljenja je izražjna tek na nivou adekvatnih ideja koje su delanje duha
(MOGUČE NESLAGANJE SA SPINOZOM, VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ
ESTETIKE I RAD O JEZIKU).
Adekvatne ideje su ideje koje su potvrđene refleksivnim mišljenjem koje može biti objašnjeno
samo po sebi.
POSTAVKA XLIII: Ko ima istinitu ideju istovremeno zna da ima istinitu ideju, i ne sumnja u
njenu istinitost.
Autor upozorava da Spinozu znati nešto adekvatno ne znači samo posdovati tačnu predstavu
stanja stvari jer Spinoza odbacuje koncepciju ideja kao mrtvih slika i istine kao
korespodencije između tih slika i spoljašnje stvarnosti.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XLIII: Svako ko poseduje istinitu ideju zna da je istinita ideja
izvesna. Posedovati istinituu ideju znači poznavati neku stvar savršeno ili najbolje. Ideja nije
samo mrtva slika već je modus mišljenja tj. samo razumevanje. Preduslov za znanje da se
poseduje znanje o nekoj stvari je samo to znanje stvari. Istinita ideja je kriterijum istinitosti.
Istina je kriterijum istinitosti i lažnosti. Ako se istinita ideja razlikuje od lažne ideja samo po
tome što korespondira svom predmetu, onda istinita ideja poseduje jednako realnosti i
savršenstva kao lažna ideja jer se razlikuju samo po spoljašnjoj osobini iz čega sledi i da
čovek koji poseduje istinite ideje nije superiorniji od čoveka koji poseduje lažne ideje. Odnos
istinite i lažne ideje je odnos biča prema neniču. Čovek zna da poseduje ideju koja
korespondira svom predmetu jer poseduje ideju koja korespondira sa svojim predmetom ili jer
je istina kriterijum same sebe, Takođe, čovekov duh ako opaža istinito stvari je deo
beskonačnog Božijeg razuma i zato je nužno da su jasne i razgovetne ideje čovekovog duha
podjednako istinite kao Božije ideje.
Autor ističe da za Spinozu postoji samo jedna stvarnost ali pošto je mišljenje poseban
kvalitativni izraz, ono izražava stvarnost na način koji se ne može svesti na druge atribute.
Mišljenje je beskonačno, tj. nije ograničeno protežnošču.
POSTAVKA X: Svaki atribut jedne supstancije mora biti zamišljen sam po sebi.
Na osnovu tih postavki autor zaključuje da je pogrešno zaključivati stvarnost sa fizičkim jer
su protežnost i mišljenje međusobno nesvodivi izrazi i moči delanja
Autor upozorava da za Spinozu intelektualno potvrđivanje nije sinonimno sa verbalnim
potvrđivanjem jer ponekad se rečima samo negativno može izraziti ono što se razume
potvrdno.Ako ideja adekvatno predstavlja objekat to je zato što izražava sebe kao misao, a ne
zato što objekat izaziva predstavu u mišljenju psihičkim rečnikom. Čak i ako određeni delovi
mozga funkcionišu na određen način kada se misli o nečem određenom to bi za Spinozu uveg
bio samo zaostali sadržaj mišljenja, a ne i samo mišljenje jer mišljenje swe ne poklapa sa
svojom deskripcijom već čini način života kroz izraz određđene vrste afektivnosti. Spinozin
monizam dakle nee svodi stvarnost na fizičku uzročnost koja se može dualistički objasniti
već pruža mnoštvo nesvodivih izraza stvarnosti koji su skriveni ako se ne razlikuje predstave
mišljenja od samog čina mišljenja.
Spinoza zato insistira da neadekvarne ideje nisu lažne predstave stvarnosti već neizražajno,
tužno i disforičko mišljenje. Samo intenzitet afektivnih odnosa može validirati mišljenje
Neadekvatna ideja je pasivni afekat koji se javlja kada nešto sprrečava izražavanje misli,
njena specifična karakteri je to što ograničava i smanjuje moč. Dakle problem sa
neadekvatnim idejama nije da su netačne mentalne slike nečega izvan mišljenja već da im
nedostaje nešto unutar njih tj. neadekvatne ideje ne uspevaju da se povežu sa drugim idejama
rako da stvore intenzitet koji bi pomerio moč ovih slika. Sa neadekvatnim idejama mišljenje
je zarobljeno u funkciji predstavljanja u kome predstave stvari sa kojim se subjekat sreče
dominira mišljenjem. Spinoza smatra da svi ljudi tako počinju život i nikada ne mogu potpuno
pobeči iz tog stanja. Spinoza preokreče romantičarsku sliku čovekaa s rđenog slobodnog koji
tokom života upada u životne klopke, tvrdnjom ta je čovek u trenutku rođenja na milosti svog
okruženja. Njegove prve ideje o svetu su neadekvatne i nejasne i čovek bii umro bez pomoči
odraslih.
POSTAVKA III: Moč kojom čovek nastavlja da postoji je ograničena i beskrajno je nadmašuje
moč spoljašnjih uzroka
PRIMEDBA I NA POSTAVKU XL:Transcedentni pojmovi nastaju jer je ljudsko telo, kao
ograničeno, sposobno da razgovetno obrazuje samo ograničen broj predstava. Ako se taj broj
mnogo prekorači onda se predstave potpuno mešaju. Čovekov duh može razgovetno da
predstavi  onoliko tela kolikoo predstava se mogu u njegovom telu istovremeno obrazovati.
Zato ako se predstave u telu potpuno pomešaju  i sva tela će se predstavljati nejasno, bez
ikakvog razlikovanja, i shvatače se samo pod jednim atributom kao što je biće ili stvar. Slično
važi i za univerzalne pojmove koji nastaju ukoliko je mogučnost predstavljanja tela
nadmašena, ne potpuno kao u slučaju transcedentnih pojmova, ali  dovoljno  da duh ne može
da predstavi male razlike između pojedinačnih stvari, niti njihov broj već samo njihove
sličnosti jer sličnosti najviše aficiraju telo. Univerzalni pojmovi se formiraju različito kod
različitih ljudi u zavisnosti od toga čime je to telo najviše aficirano i šta duh najlakše
predstavlja ili se seča.
Prema Spinozinom mišljenju za puko preživljavanje dovorno je formirati opšte ideje o zelima
i situacijama koje nanose povrede i na taj način provesti život izbegavajuči ih. Međutim on
takvo postojanje smatra tužnim i pasivnim jer se provodi u strahu i izbegavanja bez
razumevanja kako pristupiti stvarima koje se izbegavaju na aktivniji i pozitivniji način.
Spinoza upozorava da kada ljudi osciliraju između nade i straha postaju ppraznoverni i
spremni da poveruju u bilo šta. Dok je čovek u stanju sumnje i najmanji impuls ga može
pokrenuti u bilo kom pravcu i to još lakše kad oscilira između nade i straha.
Autor zaključuje da neizvesni uslovi i osciliranje između nade i straha doprinose stvaranju
neadekvatnih ideja koje onda ojačavaju afekte nade i straha u začaranm krugu. Zato
autoritativna vlas vlada na osnovu nade i straha da bi zadržala narod zbunjenim i poslušnim,
dok slobodna republika istrebljuje neadekvatne ideje sa aktivnom slobodom koja ohrabruje
izražavanje osečanja.
Spinozin problem sa autoraitativnom vlašču nije da je zla i širi laži i netačnosti već što uliva
strah i nadu i na taj način cirkulaciju neadekvatnih ideja, što rezultira u tužnim afektima i
ograničavanju učenja i mogučeg delanja i iskustva. Neadekvatne ideje same po sebi nisu
greške već tužne i pasivne i zbunjuju slike i mišljenje čineči ga neizraživim. To je problem jer
se čovek oslanja na određene slike i ideje da ga vode kroz svakodnevni život. Ipak ključni
uvid Spinozine filozofije je da je svaka tvrdnja o realnosti neke slike i imaginacije izrauz
odnosa afekata. Adekvatno znanje pojedinačnih stvari izražava veoma afektivan radostan
način postojanja, a ne samo puke ispravne mentalne slike stvari koje postoje.
Autor primečuje da i pored sve nepostojanosti imaginacije postoji stabilan i razlučiv sadržaj
iskustva i ne postoji odnos afekata bez nekog traga ili slike u igri. Iskustvo i imaginacija su
zato semiotski u onoj meri u kojoj svi afekti uključuju odnose znakova ili tragova Spinozinim
jezikom rečeno zajedno sa njihovim svesnim tumačenjima zasnovanim na tome kako su
doživljeni. (VAŽNO ZA REVVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE I RAD O JEZIKU) Autor
uvodi dualizam dve vrste znakova između tragova eafektivne imaginacije i tragova tumačenje
(NESVESNI I SVESNI JEZIK?)
Autor navodi da Spinoza smatra reči stvarima jer su tragovi koji izržavaju telesne odnose
umesto nastanak zih odnosa što je zloga adekvatnih ideja i mišljenja koje ne treba brkati sa
jezičkim znacima.
Autor smatra da je za Spinozu problem sa jezikom to što su reči vezane za afekte koji se često
sreču u pojedinačnim iskustvima koji se nikada ne ponavljaju ali to nije veliki problem jer
mada dva iskustva nikada nisu potpuno identična jezik je i dalje koristan za opisivanje,
entiteta, tela i modusa. Međutim jezikk postaje problematičniji kada počne da se koristi za
opisivanje određenih iskustava, vrednosti, ideala i pojmova koji su nasleđeni koji prevazilaze
iskustvo. Taj problem postaje akutan ako se reči shvataju kao nešto što referira na nešto
stvarno što se nalazi s one strane iskustva i odnosa afekata koji ga čine ili kao uslovi
mogučnosti afektivnosti kao takve. Tako nastaju nejasne ideje. Spinoza ih naziva opšti
pojmovi i u njih ubraja univerzalne i rranscedentne pojmove.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XVIII: Pamčenje je veza između ideja koje sadrže suštinu
spoljašnjih stvari. Ta veza se uspostavlja u duhu paralelno sa vezom između afekata ljudskog
tela. To je veza samo između ideja koje sadrže suštinu spoljašnjih stvari, a ne i ideja koje
objašnjavaju te suštine,  jer to su ideje afekata ljudskog tela koje sadrže suštine i ljudskog i
spoljašnjih tela. Ta veza je u skladu sa vezom između afekata ljudskog tela i zato se razlikuje
od veze ideja koja je u skladu sa razumom  kojim duh opaža stvari prema njihovim prvim
uzrocima i koji je isti za sve ljude.
Autor tvrdi da za Spinozu znaci i tragovi nastaju negde i prolaze u mnoštvo mogučih veza.
Oni su oznake prolaženja. Reči i znakovi su oznake čija priroda ne leži ni u jednom jezičkom
značenju.
tragovi,, uključujuči reči predstavljaju različite prolaze između afekata ali ništa ne govore o
samom odnosu afekata i ne pružaju temelj mogučnostti. Afektivnost nije svodiva na reči mada
jezik donekle izražava odnos afekata.
PRIMEDBA NA POSTAVKU IX: Kada se konatus odnosi samo na duh naziva se volja. Kada
se konatus istovremeno odnosi i na duh i na telo naziva se nagon iz čega sledi da su nagoni
suština  čoveka iz čije prirode nužno sledi ono što služi čovekovom održanju. Nema razlike
između nagona i želje osim što se želja odnosi na ljude koji su svesni svojih nagona. Zato je
definicija želje da je želja samosvesni nagon. Iz toga sledi da čovek ne teži ili želi neku stvar
jer prosuđuje da je ona dobra već prosuđuje da je neka stvar dobra jer za njom teži i želi je.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXIX: Spinoza dobro definiše kao svaku vrstu zadovoljstva,
sve što vodi zadovoljstvu i sve što zadovoljava želje ma kakve bile. Rđavo definiše kao bilo
koju vrstu bola posebno onu koja frustrira zadovoljenje želja. Čovek ne želi nešto zato što ga
smatra dobrim već smatra nešto dobrim zato što ga želi. Posledica toga je da čovek smatra
rđavim ono prema čemu gaji odbojnost. Zato svaki čovek prema svojim afektima procenjuje
šta je dobro, a šta loše, šta je bolje, a šta gore, i šta je najbolje, a šta najgore, i šta je korisno, a
šta štetno. Afekat koji tera čoveka da bira ono što ne želi, ili da se uzdržava od onoga što želi
zove se strah. Zbog straha čovek bira manje zlo da bi izbegao veće buduče zlo. Ako je zlo
kojega se čovek plaši sramotno onda se naziva stidljivošču. Ako je želja da se izbegne buduče
zlo ograničena strahom od drugog zla tako da čovek ne zna koje zlo da odabere onda se on
naiva preneraženost.
Autor smatra da je problem brkanja afektivnosti i odnosa afekata sa znacima, smatranje
znakova i predstava afektivne imaginacije uzrocima euforičkih i disforičkih afekata, ključan
problem Spinozine filozofije. Kada se znaci smatraju neposrednim uzrokom afekata javlja se
nestabilna situacija jer bilo kakva promena u lancu asocijacija znakova destabilizuje odnose
afekata. Bilo kakkva pretnja za lanac znakova zato mora dohmatski da se brani da bi se
zaštitio red što je opasna i štetna pretnja koju Spinoza povezuje sa organizovanim religijama.
Zbog toga je značajno istači Spinozinu poentu da znaci i tragovi nisu mišljenje već su
suštinski telesni. Za Spinozu reči ne izražavaju misli, reči se mogu izgovaratii bez mišljenja.
Genealogija morala III 8: Filozofu se neophodne sloboda od prisile, smetnje, buke, posla
obaveza i briga; oštroumnost, igra, lakomislenost, nagoni u miru bez neprijateljstva i sujete,
skromna utroba, nedostatak emocija i pogled uperen ka budučnosti, posthuman.. On to traži
prateći asketski ideal koji on vidi kao vedar i oslobađajuči. Nužni elementi asketskog ideala
su siromaštvo, poniznost i čednost. Oni nisu vrline čoveka asketskog ideala već nužni uslovi
za najbolji oblik  njegovog postojanja i stvaranja. Asketski ideal nije vrlina već vladajuči
nagon koji je savladao ostale nagone poput ponosa,seksualnosti,  sklonosti ka luksuzu i
ispraznosti, rasipništva...Taj nagon je nagon jakih i nezavisnih ljudi, a ne glumaca intelekta za
koje ovaj nagon nije dovoljno romantičarski. Aketski ideal znači svojevoljnu povučenost,
strah od samog sebe,  buke, počasti, štampe, uticaja; skroman posao, svakodnevicu, skrivanje
a ne eksponiranje drugima, druženje sa životinjama i usamljeni život na planini ili među
mnoštvom ljudi gde ga niko neče primetiti. Tako se Heraklit krio od buke, demokratije,
politike i carstva (ALUZIJA NA MUKE SAMOG NIČEA SA NEMAČKIM RAJHOM)
jer filozof pre svega mora da se krije od  svoga vremena. Filozof ceni ono što je mirno,
hladno, otmeno, daleko i prošlo odnosno ono što nije bučno. On je suprotnost praznoglavog
agitatora u kome sve postaje slabo i teško, opterečeno odjekom nihilizma. Ko misli rečima
misli kao govornik, a ne kao filozof. On misli samo o sebi i svojim slušaocima, a ne o
činjenicama. On govori užurbano jer nema vremena za gubljenje niti veruje samom sebi dok
čovek koji je siguran u sebe govori polako, traži skrivenost i pušta da ga čekaju.Filozof se
kloni od vlasti, slave i žena. Zato se krije od svog vremena. Filozof je ponizan jer radi svoje
filozofije on malo misli na samog sebe. Oni malo zahtevaju jer veruju da ko poseduje biva
posedovan. Filozof dakle nije umeren radi vrline već radi svoje filozofije zbog koga štedi 
vreme, snagu, ljubav i interes, Njega uznemiravaju i prijateljstva i neprijateljstva i zato ih ne
voli. On lako zaboravlja i prezire (SLIČNO GOSPODARU). On se kloni mućeništva jer iz
njega govori sujeta..  Štedljiv je i na velikim rećima poput istine. Čednost filozofa nije
uzrokovana asketskim idealom već on svoju plodnost ispoljava u svom delu, a ne u deci. On
je kao i umetnik instiktivno svestan da treba da se kloni seksa radi svoga dela. U slučaju
Šopenhauera prizor lepog na njega deluje kao nadražaj koji izazivaju njegove nagone
kontemplacije koji preuzima vlast nad njegovom svešću. Estetsko zadovoljstvo kao i ženska
moralnost potiću od seksualnog nagona tako da Šopenhauer nije u pravu da se seksualni
nagon ukida u estetskom iskustvu već se preobražava i zato se ne javlja u svesti više kao
seksualni nadražaj,
Autor upozorava da to ne znači da reči nisu svedoci mišljenja, kao što je to i mimika ali
mišljenje je zaista izražajno samo kada potvrđuje sebe kao moč izražavanja koju ne treba
brkati ni sa kakvim posebnim znacima i ispoljava se u performansu izražajne
kompozicijeznakova (PERFOMATIVI?).
Autor ističe da problem sa neadekvatnim idejama nije što su netačne jer je moguče živeti
samo sa njima već te ideje izazivaju disforiju odnosa afekata jer mišljenje da bi postalo
aktivno i izražajno mora da prevaziđe svoju predstavnu funkciju kako jetelo afektirano
nasumičnim iskustvima i da postane afektivna sila koja može da povezuje ideje međusobno sa
dovoljno moči da intenzivira odnose afekata i pomeri asocijacije opštih znakova nastalih
imaginacijom.
POSTAVKA II: Ako se psihička uzbuđenja i afekti odvoje od misli na spoljašnji uzrok i spoje
sa drugim mislima, tada će ljubav ili mržnja prema spoljašnjem uzroku i psihičko osciliranje
koje je posledica tih osečanja, biti uništeni.
Autor smatra je prelazak sa opštih pojmova na zajedničke pojmove ključan za Spinozinu
filozofiju jer označava prelaz ne samo između dve kvalitativno različite vrste znanja već i dva
kvalitativno različita načina života.
Autor tvrdi da je Spinozina kvalitativna diferencijacija između opštih i zajedničkih pojmova u
vezi sa njegovom diferencijacijom između adekvatnih i neadekvatnih ideja. Opšti pojmovi
nastaju iz slika i opažaja iz nasumičnih iskustva i pojedinačnih interakcija i znakova poput
reč koji služe za pamčenje tih slika i zato imaju više veze sa pamčenjem nego sa mišljenjemm
jer povezuju sadašnji sadržaj iskustva sa prošlim. Sa druge strane zajednički pojmovi
izražavaju razumevanje nastanka slika imaginacije i nisu ograničeni na pamčenje prošlih
iskustava i znakova koji vode do određene slike i zato imajuu spposobnost da pomera slike
imaginacije koje se nameču i da ih ponovo sastavlja. Opšti i zajednički pojmovi se ne mogu
razlikovati u tome što se obe vrste pojmova semantički komuniciraju. Razlika između njih
nije u izricanju već kako se nose sa pojedinačnim iskustvima i afektivnim odnosima koje oni
sadrže jer opšti pojmovi subsumiraju pojedinčna iskustva pod opšte tipove i tako uvode
transcedentne forme, dok zajednički pojmovi prate pojedinačna iskustva tako da mogu da ih
ponovo sastavljaju imanentno. Po pitanju afektivnosti diistinkcija između zajedničkih i opštih
pojmova se svodi na distinkciju između aktivnog i pasivnog jer opšti pojmovi pate zbog
nametanja slika iz imaginacije dok zajedički pojmovi sastavljaju slike tako da intenziviraju
afektivne odnose. Opšti pojmovi su zato unutrašnji jer sastavljaju unutrašnje odnose znakova
koji su utmeljeni u transcedentnim slikama koje predstavljaju. Sa druge strane zajednički
pojmovi izražavaju spoljašnje odnose jer stvaraju slike i znakove dok se ne mogu svesti na
njih. Zajednički pojmovi ne predstavljaju već evociraju određene odnose koji izvesnom
terminu daju značenje, odnosno njegove uslove postojanje (TRANSCEDENTALNI
POJMOVI?). Dakle dok opš pojmovi evociraju pojednostavljeno i uopšteno iskustvo i
afektivne odnose koje supsumiraju pod opšte slike, zajednički pojmovi izraz ne nalaze u
unutrašnjosti koja može da se analizira već u spoljašnjosti odnosa koji evociraju i zato se ne
mogu razumeti unutrašnjom analizom poja (DISTINKCIJA IZMEĐU ANALITIČKOG I
SINTETIČKOG?). Opšti pojmovi se ne mogu razlikovati od reči jer samo evociraju druge
pojmove dok na kraju ne dovedu do neke slike, dok zajednički pojmovi evociraju odnose koji
ponovo sastavljaju afektivne odnose imaginacije i označavaju novi način doživljavanja reči,
znakova, slikova i tragova. Veza između opštih i zajedničkih pojmova, adekvatnih i
neeadekvatnih ideja, se ne može stvoriti samo učenjem novih reči već promenom
afektivnosti, tj. iskustvom radosri jer otkriče mi doživljaem zajedničkih intenzivirajučih veza
učenje sastavljanja i odnosa može početi jer bez njega postoji samo nametanje predstava koje
ograničavaju izražajnost tela predstavljanjem predeterminisanih entiteta.
Saznanje čine i opšti i uajednički pojmovi jer iskustvo se stiče i nasumičnimslikama koje se
stiču ličnim iskustvom i idejama koje se formiraju učenjem geneze određenih aspekata
doživljenog iskustva.
POSTAVKA XLVI: Ako je subjekat aficiran zafovoljstvom ili bolom, radošču ili tugom, od
strane pripadnika klase ili naroda drugačijeg od sopstvenoh i to zadovoljstvo ili bol prati ideja
osobe kao uzrok, pod opštomm kategorijom te klase ili naroda, onda subjekat neče voleti ili
mrzeti samo tu osobu već i sve pripadnike iste klase ili naroda.
Autor smatra da se glavna razlika između opštih i zajedničkih pojmova, odnosno prve i druge
vrste znanja može svesti na pasivnost i aktivnost. Prva vrsta znanja uključuje predstave i slike
stvari koje se susreču nasumično u nasumičnim iskustvima i koje predtavljaju način na koji e
telo bilo aficirano. Ovo znanje je pasivno jer način na koji se euforičnni i dijaforični odnosi
formiraju t. radost i tuga doživljavaju, zavisi od slučajnosti iskustva.
POSTAVKA XXXVII: Ono što je svim stvarima zajedničko i što se podjednako nalazi i u
delovima i u celini, ne čini suštinu pojedinačne stvari.
POSTAVKA XXXVIII: Ono što je zajedničo svim stvarima i što se podjednako nalazi i u
delovima i u celini može se zamisliti samo adekvatno.
POSTAVKA XXXIX: U duhu postoji adekvatna ideja onoga što je zajedničko  ljudskom telu i
spoljašnjim telima kojima je ljudsko telo aficirano, što se nalazi u delu, kao i u celini tih tela.
POSTAVKA XL: Sve ideje koje u duhu slede iz adekvatnih ideja su takođe adekvatne.
Autor ističe da se za Spinozu zajednički pojmovi ne razvijaju sam razvijanjem razuma jer je
jedini način za njihoovo formiranje pasivno susretanje sa zajedničkim i zato radosni odnos.
Drugim rečima Spinozi nije važno samo učenje radom jer je pravo učenje moguče samo
radošču tj. kroz iskustvo koje povečava moč delanja tela.
POSTAVKA X: Čovek ima moč da uređuje i povezuje afekte tela u skladu sa redom razuma
sve dok nije napadnut od strane afekata suprotnih njegovoj suštini.
Autor zaključuje da ako je učenje proces otkrivanja zajedničkog i povezivanja onda je to
proces intezifikacije odnosa afekata i pojačavanja čovekove sposobnosti da aficira i bude
aficiran od strane sveta. Za spinotu čovek ništa ne uči iz loših iskustava jer tuga je svedok
lošeg susreta i nepovezanosti koja ometa čovekovu sposobnost delanja. Mada ne može biti
naučeno da je određena stvar uzrok tuge i da je treba izbegavati, pravo učenje se postiže samo
otkrivanjem odgovarajučih zajedničkih osobina i veza koje mogu biti načinjene u tim
situacijama da odbiju i izbace tužne afekte. Zato što sve može biti slučajan uzrok sreče i
radosti puko držanje za ono što se dogodilo u prošlosti nije uvek odgovarajuče ceč je potrebno
razumevanje nastanka afektivnosti
Autor smatra da se distinkcija na neadekvat ne ideje/opšte pojmove i adekvatne ideje/
zajedničke pojmove, svodi na prvu vrstu znanja koja se bavi predstavljanjem šta su stvari i
drugu vrstu znanja koje se bavi odnosima afekata i načinom njihovog ispoljavanja tj. kakve
su stvari. (RAJLOVA DISTINKCIJA TNANJE DA I ZNANJE KAKO). Neadekvatne
ideje mogu slučajno dovesti do euforičnih odnosa afekata jer čovek može da nauči da
izbegava određene stvari zbog loših prošlih iskustava i na taj način da omoguči radosnija
iskustva, ali samo adekvatne ideje i zajednički pojmovi nude zanje kako dolazi do euforičnih
odnosa afekata. Tu ulazi u igru značaj zdravih međuljudskih odnosa jer samo sa drugim
ljudima čovek doživljava največe zajedničkosti i najintenzivniju radost. Međutim ako ljudi
imaju največe zajedničkosti to nije do toga kakva su vrsta stvari ljudi već do sličnosti afekata
koje doživljavaju u pojedinačnim susretima u različitm situacijama.
DEFINICIJA AFEKATA I: Želja je suština čoveka ako se njegova suština shvata kao
determinisana za bilo kakvu radnju svakom datom afekcijom.
Autor ističe da pod željom Spinoza misli na bilo koju težnju, impuls, apetit i volju kojee
variraju proporcionalno variranju ljudske konstitucije. Drugim rečima šta je čovek je
nerazdvojivo od aktivnosti i afektivnosti njegovih odnosa.
Genealogija morala III 13: Asketski ideal borbe života protiv života je psihološka i fiziološka
besmislica. On zato mora da bude prividan,  neka vrsta tumačenja nečega što nije još saznato. 
Asketski ideal je izraz nagona za samoodržanje fiziološki slabog čoveka.  Aketski ideal
implicira delimične fiziološke smetnje i iscrpljenosti protiv kojih se bori nedirnuti nagon
života  novim sredstvima i pronalascima. On predstavlja borbu smrti protiv smrti, veština
održavanja života. (EROS KORISTI NAGON SMRTI U SVOJE SVRHE) On je
zagospodario u društvima fiziološki slabih, bolesnih, pripitomljenih ljudi umornih od života,
Asketski sveštenik je otelotvorenje maksimuma želje da se bude negde i neko drugi, ali ta
njegova želja ga ograničava da postane sredstvo za stvaranje preduslova života, ta želja mu
omogučava da instiktivno predvodi i natera da žive  masu ljudi loše konstittucije, nesrečnih,
nepovlaščenih, koji mrze sami sebe.On je izraz održavajuće i potvrđujuće moći života.  Čovek
je najbolesnija, najneizvesnija, najpromenjivija i najnestabilnija životinja  jer je više od drugih
životinja stvarao novine, bunio se, eksperimentisao, on je nezadovoljan, nezasit i bori se za
največu vlast sa životinjama, prirodom i bogovima, on uvek prisiljen od strane svoje moći ide
napred ka budučnosti. Čak i njegovo odbacivanje života, gađenje, iscrpljenost, samoprezir,
samopovređivanje ga tera da nastavi da živi. Postojale su čitave epidemije zasičenosti
životom  poput plesa mrtvih 1348.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XXXV: Čovek je čoveku Bog. Međutim ljudi retko žive
racionalno već zavide i ne vole jedan drugog. Uprkos tome ne mogu da podnesu samoču i
zato veruju u definiciju da je čovek društvena životinja, Činjenica je da društvena organizacija
ljudi donosi mnogo više koristi nego štete. Ljudi uzajamno pomažući se mnogo lakše
nabavljau ono što im je potrebno i samo udruženim snagama mogu izbeči opasosti koje prete
odasvud, i mnogo je izvrsnije i dostojnije saznanja proučavati ljudske radnje nego životinjske.
Na osnovu toga autor zaključuje da čovek nije najznačajnije biče zbog svoje biološke
klasifikacije već jer nudi močnije odnose zbog imanentnog iskustva euforije koje oseča
komunicirajuči sa drugim ljudskim telima.
PRIMEDBA I ZA POSTAVKU XXXVII: Onaj čovek koji se na osnovu emocija trudi da svi
vole ono što on vole i žive u skladu sa njegovim mišljenjem, dela na osnovu nagona i zato ga
drugi mrze, posebno među onima sa drugačijim preferencijama koji takođe na osnovu istog
nagona žele da ostali žive kaoko oni misle da treba. Takođe pošto je najviše dobro kome ljudi
teže na osnovu osečanja takvo da ga samo jedna osoba može posedovati posledica je da čovek
koji voli su u sukobu sa samim sobom, dok uživaju u tome da hvale objekat svoje ljubavi
plaše se da im se ne poveruje. Ljudi koji se trude da ostale vode racionalno to ne čine na
osnovu nagona već gumano i blago i u skladu sa samim sobom. Sve želje i delja kojih je
čovek uzrok koji poseduje i zna ideju Boga Spinoza svodi na religiju. Želju da se čini dobro
na osnovu raciionalnog života Spinoza naziva pobožnošču. Želju za prijateljstvom sa drugim
ljudima čoveka koji živi racionalno Spinoza naziva čašču, a časnim ono što hvale ljudi koji
žive racionalno, a sramnim on što hvale ljudi koji se protive prijateljstvu. Distinkcija između
vrline i slabosti je što je vrlina živeti racionalno., a slabost je da čovek dozvoljava daga
motivišu svari izvan njega i da njegove radnje derterminiše stanje spoljašnjih okolnosti
umesto njegova suština po se bi (HETERONOMIJA UMESTO AUTONOMIJE). Na
osnovu toga se vidi da je zakon zabrane ubijanja životinja zasnovan na sujeverju i ženskoj
empatiji umesto na razumu. Razum ljude uči da se udružuju sa ljudima radi svvoje koristi, a
ne sa životinjama i sa stvarima čija suština je različita od ljudske i da ljudi imaju jednaka
prava na njih,kao i oni na njih. Pošto svačija prava određuje njegova vrlina ili moč čovekova
prava nad životinjama su daleko veča nego prava životinja nad čovekom. Međutim Spinoza
ne poriče da životinje imaju osečanja, nego poriče da zbog toga čovek ne treba da brine za
svoju korist i da upotrebljava životinja u skladu sa njom kako želi jer su životinje po svojoj
suštini od ljudi i njihova osečanja su suštiinski različita od ljudskih.
Autor tvrdi da umesto biološke klasifikacije različitih biča, Spinoza pruža nacrt etologije u
kome su zajednički afekti značajni, a ne samo afekti koji utiču u seksualnom razmnožavanju,
DOKAZ ZA POSTAVKU VII: Iz suštine stvari nužno sledi nešto, a stvari ne mogu ništa osim
onoga što nužno sledi iz njihove ograničene suštine. Iz toga sledi da moč tj. konatus nilo koje
stvari kojom ona teži da dela samostalno ili zajedno sa drugim stvarima, tj. moč ili konatus
kojom stvar teži da nastavi da postoji je suština te stvari.
Autor ističe da Spinoza izjednačava težnju sa moči, što je način aficirannja i bivanja
aficiranim, odnosno određen odnos afekata.
Autor upozorava da se Spinozin nagon za preživljavanjen ne treva smatrati
protodarvinističkim idealom odnosa biča sa spoljašnjim svetom radi preživljavanja već da se
preživljavanje zahteva u onoj meri u kojoj odnosi afekata uključuju radnje i događaje koji
menjaju konstituciju tela koja u njima učestvuju. Afektivnost ne čine biča koja se povlače da
bi razmorila šta im je u interesu već imanentni odnosi koji stvaraju relativnu stabilnost u
obliku određenog pojedinca, ali ne postoje pojedinci koji žele da prežive izvan odnosa
afekata.
Autor zaključuje da umesto da postulira supstancijalno različita biča za Spinozu svako biče se
razlikuje prema odnosu nagona tj. moči da afektira i bude efektiran. Postoji velika razlika u
stepenu moči, intenzitetu, konstantnom komunikacijom i preobražaju moči među
pojedinačnim izrazima. Za Dekarta pojedincani entiteti postoje u svetu intenziteta kao
ukročeni intenziteti u red supstancijalnih biča. Sa druge strane za Spiotu je samo biče
intenzivno jer postojati znači aficirati i biti aficiran tj. izražavati određen intenzitet. Na taj
način Spinoza se udaljava od Dekarta. Dekart počinje od intenziteta prolaznih mentalnih
opažaja ali na kraju utemeljuje prolaznost u razlučivom biču, Bogu koje omogučava saznanje
drugih razlučivih biča. Svet samo deluje prolazo zbog Božie prirode. Šta Bog i čovek mogu
da čine omogučeno je vrstom stvari koje su oni. Spinoza odbacuje celu filozofiju koja se bavi
vrstama stvari (ONTOLOŠKU PARADIGMU) tvrdnjom da svako postojanje izražava neku
vrstu aktivnosti i odnosa afekata i na taj način izražava potencijal.
Autor na kraju upozorava da je za Spinoz ključno da se ne smeju brkati predstave imaginacije,
reči i znaci sa samim činom mišljenja i umesto pokušavanja da se odredi šta su stvari treba
odrediti na koji način stvari jesu, treba nači zajedničke pojmove koji omogučavaju saznanje
nastanka tela i kako ona mogu biti sastavljena u aktivna i radosna iskustva. Svaki pokušaj
stvaranja predstave tela kao fiksiranog skupa sposobnosti je osuđen na propast u svojoj
veštački statičnoj i zato potencijalno disforičkoj slici stvarnosti

3. Niče i znakovni jezik afekata

Autor veruje da Niče u poznoj fazi svoje filozofije pojam afekta preuzima od Spinoze
(VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU, ZA DOKTORSKI RAD I
MAYBE REVIDIRANI RAD O GOSPODARU I ROBU).
S one strane dobra i zla 19: Filozofi smatraju da je volja nešto najpoznatije. Šopenhauer
smtra da je volja jedino što nam je poznato jer prihvata narodnu predrasudu. Htenje nije
jedinstveno, kao što se smatra, da je posledica narodnog verovanja u subjekat. Htenje je
prema Ničeovom mišljenju, složen proces:
1. Njega čini pre svega mnoštvo osečanja – osečanje stanja koje napuštamo, osečanje
stanja kome težimo, osečanje tog napuštanja i teženje, propratno stanje u mišićima... 
2. Na drugom mestu čini ga mišljenje,  u svakom voljnom činu postoji misao koja
zapoveda i nju je nemoguće odvojiti od htenja jer njenim odvajanjem nestaje i volja. 
3. Treća komponenta je zapovednički nagon. Slobodna volja je zapravo osečaj moći nad
onim što se pokorava ovoj zapovesti. Takođe komponente ovog nagona su i
fokusiranost na cilj koji se bezuslovno vrednuje (PERSPEKTIVIZAM) i izvesnost
da će zapovest biti poslušana. Čovek koji hoće zapoveda jednim svojim delom drugom
delu koji se pokorava toj zapovesti i zato osečji prisile, pritiska, otpora i kretanja.
Često zanearujemo ovu dvostrukost procesa htenja zbog zablude o subjektu. Zato
dolazi do izjednačavanja volje i dela. 
Ljudi zato pod pojmom slobodne volje izjednačavaju uspešnost htenja sa voljom,, i uživaju u
osečaji moći koji stvara uspeh, pobeda nad otporima.  Telo je zajednica nagona, gde se
vladajući nagoni poistvećuju sa uspesima svih nagona.  Zato što je telo društvena struktura
sačinjena od mnoštva nagona volja treba da bude predmet morala, shvačenog kao teorije
odnosa moči pod kojima nastaje fenomen života,
S one strane dobra i zla 117: Želja da se savlada neki nagon samo je želja jednog ili više
drugih nagona.
S one strane dobra i zla 187:Nezavisno od vrednosti tvrdnji može se postaviti pitanje šta ta
tvrdnja govori o čoveku koji je postavlja:
1. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca opravdavaju drugima.
2. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca  smire i učine zadovoljnim samim sobom.
3. Postoje morali čija je svrha da se njegov tvorac žrtvuje i ponizi.
 4. Postoje morali čija je svrha osveta drugima.
5. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca sakriju.
6. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca glorufikuju, učine superiornim i posebnim.
7. Postoje morali čija je svrha da svom tvorcu omoguče da zaboravi.
8. Postoje morali čija je svrha da svom tvorcu omoguče da on ili  nešto o njemu bude
zaboravljeno.
Neki etičari žele da svoju moć i stvaralaćku arbitrarnost ispolje na čovečanstvu. Neki etičari,
poput Kanta, žele svojim moralom da sugeriše da je njihova vrlina njihova polušnost i da ne
treba da se drugi ljudi razlikuju od njih. Dakle morali su znakovni jezik nagona.
Genealogija morala – predgovor 6: Niče je protivnik empatije, altruističkog morala i mekih
osečanja popularnih u njegovo vreme. Mora se dovesti u pitanje vrednost samih vrednosti. Za
to je potrebno  znati uzroke i process nastanka tih vrednosti. Da se moral posmatra kao kao
posledica, simptom, licemerje maska, bolest nesporazum ali i uzrok,lek, postrek, inhibicija i
otrov. Vrednost tih vrednosti je bila uzimana kao data, kao činjenica, kao nešto nesumnjivo.
Uzimalo se za sigurno da dobar čovek vredi više od zlog  u smislu razvoja čovečanstva,
koristi i napretka.  Ali suprotno je istinito.  Dobar čovek je simptom dekadencije,  opasnost,
iskušenje i otrov koji omogučava da sadašnjost postoji na štetu budučnosti, omogučava
lagodan bezopasan, ali bedan život. Moral je dakle kriv što čovek nije dostigao svoj vrhunac.
Sumrak idola - ,,Popravljači”  čovečanstva 1:  Niče zahteva od filozofa da bude iznad
morala. Ovaj imerativ je posledica saznanja do koga je prvi došao Niče, da ne postoje moralne
činjenice. Etičkom iskazu je zajedničko sa religijskim da izražava veru u nešto ne postoji.
Moral je samo pogrešno tumačenje nekih fenomena. Etički iskaz, poput religijskog, izraz
neznanja, jer ne razlikuje stvarno i nestvarno, istiniti etički iskazi su fikcije.  U etičkom iskazu
se uvek krije suprotno značenje od onoga što tvrdi. Moral je značajan kao simbol, jer je izraz
kulture i psihičkog stanja pojedinca koji ga je stvorio.Moral je dakle simptom.
Srednji posthumni fragmenti 7  (47)(1883):Moral je znakovni jezik
Srednji posthumni fragmenti 7  (58) (1883)(Sličan s one strane dobra i zla 187):
1. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca opravdavaju drugima.
2. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca  smire i učine zadovoljnim samim sobom.
3. Postoje morali čija je svrha da se njegov tvorac žrtvuje.
4. Postoje morali čija je svrha osveta drugima.
5. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca sakriju.
6. Postoje morali čija je svrha da svog tvorca glorufikuju, bilo samom sebi, bilo drugima
7. Postoje morali čija je svrha da se tvorac njima uzdigne i unapredi.
8. Postoje morali čija je svrha da tvorac ispolji svoju moć i kreativnost.na čovečanstvo.
9. Postoje morali čija je svrha da se tvorac pokori.
 10. Posoje moraličija je svrha  da se vlada i ponižavaju drugi ljudi.
11. Postoje morali čija je svrha da svom tvorcu omoguče da zaboravi ili bude zaboravljen.
Dakle moral je znakovni jezik nagona.
Srednji posthumni fragmenti 7 (60): (1883) Moral je znakovni jezik nagona, dok su nagoni
znakovni jezik organskih funkcija.
Srednji posthumni fragmenti 7 (76)(1883) : Ljudi su životinje jer poput životinja slede svoje
nagone. Čovekovo sleđenje morala je samo iluzija, on zapravo sledi nagone jer je moral
znakovni jezik nagona. Treba otkriti koji nagoni odgovaraju apstraktnim znacima poput
pojmova dužnost, pravda, dobro i  zakon. Imperativ morala da čovek treba postati bolji je
nedokaziv jer nema potpru ni u ovom životu, niti u izgledu za neki drugi srečniji život. Postati
bolji je nezamislivo bez nekog cilja. (KRITIKA KANTA).
Srednji posthumni fragmenti 8 (26): (1883) Nevinost postajanja -  Vodić kao oslobađanju od
morala, napisan od strane Fridriha Ničea:
Uvod
I.  Fundamentalne greške morala.
II. Moral kao znakovni jezik.
III. Prevazilaženje morala i njegova zamena.

Srednji posthumni fragmenti 24 (27)(1883)::Moral za etičare:

1. Malo znanja o našem dejstvu, lažne pretpostavke po pitanju naših motiva.
2. Zmena moralnih etiketa,  dobri ljudi to ne žele da vide.
3. Motivi etičara, samospoznnavača,  onih koji se ispovedaju…
4. Zdravlje i bolest i njihova manifestacija u dobrim i zlim ljudima. Telo kao vrhovni
učitelj. Moral kao znakovni jezik.
5. Zlo kao organska funkcija. Dobro, altruizam kao degeneracija, stagnacija, 
6. Zajednička i individualna savest. Na kraju individualci kao večina. (NIČE SE NADA
DA ĆE NA KRAJU AUTENTIČNI LJUDI ČINITI VEČINU).
7. Budučnost morala. Religije.
S one strane dobra i zla 258: Pokvarenost je izraz anarhije među nagonima i da je život koji
je osnov osečanja oslabio. Ona se razlikuje u zavisnosti od vrste organizma. Kod gospodara se
ona ispoljava, kao što se ispoljila u Francuskoj revolucijom, kada sa gađenjem odbace svoje
privilegije i prepuste se moralnim osečanjima.To je vrhunac pokvarenosti koja se postepeno
razvijala godinama. Najbitnije za zdravlje gospodara je da ne smatraju sebe sredstvom
kraljestva ili republike već kao njihov smisao i krajnje opravdanje njihovog postojanja i da
zbog toga bez griže savesti prihvati žrtvovanje večine koja radi njih se svode na nepotpuna
ljudska bića, robove i oruđe. Oni moraju da veruju da društvo ne postoji radi samog sebe već
kao temelj za ostvarenje viših zadataka gospodara, za postizanje viših nivoa postojanja.
(ÜBERMENSCH).

Genealogija morala III 12: Filozofija svoje nagone asketskog ideala okreče protiv istine i
stvarnosti , tako što sve ono što je životni nagon postulira kao istinito proglašava lažju. To su
telo, patnja, mnoštvo, pojmovna distinkcja subjekat - objekat je zabuda,  čula, razum… To se
vidi u Kantovoj stvari po sebi koja je dostupna razumu baš onoliko koliko je potrebno da
shvati da mu je nesaznatljiva. Ali  ovakav napad razuma protiv samog sebe je razvio više
perspektivi posmatranja, različita tumačenja pa i objektivno posmatranje, ne u vidu
nemogučeg nezainteresovanog posmatranja već kao skup svih perspektiva. Uklanjanje volje i
nagona, tumačenja iz posmatranja značilo bi ukloniti sam razum. Postoji samo perspektivno
saznanje i što više se nagona uvodi u posmatranje, to će biti potpuniji pojam o posmatranoj
stvari i biće se bliže objektivnosti.
Pozni posthumni fragmenti 7 (60) (Volja za moć 481) (1886):Niče kritikuje pozitivističko
tvrđenje da postoje samo činjenice tvrdnjom da ne postoje činjenice po sebi već samo
tumačenje činjenica. Iz toga ne sledi da je sve subjektivno jer i sam subjekt je jedno
tumačenje, on se postulira s one strane  činjenice, a nije nužno postuliranje  postojanja tumaća
iza tumačenja. Svet može saznati  samo kao tumačenje, on nema samo jedan smisao već
bezbroj. To je suština Ničeovog perspektivizma. Naše potrebe odnosno nagoni tumaće svet.
Svaki nagon poseduje svoju perspektivu koju želi da nametne ostalim nagonima kao zakon
Posthumni fragmenti 2 (190) (Volja za moć 254) (1885):Vrednost vrednosti određuje to da li
su korisne za život shvačen kao volja za moć. Etičko vrednovanje je vrsta objašnjenja
odnosno metod tumačenja. Samo to tumačenje je izraz fiziološkog stanja i intelektuanog
nivoa vladajučih sudova. Tumaći su nagoni.
Sumrak idola – Čegrtanja jednog nesavremenog 10: Apolinski i dionizijski su vrste zanosa
Apolinski zanos uzbuđuje oko i ono dobija moć vizije.  Taj zanos vlada slikarima,
skulptorima i epskim pesnicima. Dionizijski zanos deluje na nagone u celom telu i natera
glumačke sposobnosti da se ispolje. Čovek u tom stanju (poput histerika) ne može da ne
reaguje. On u tom stanju ima najviši nivo nagonske percepcije i komunikacionih veština.
Muzika je takođe plod dionizijskog zanosa, ona deluje na mišiće u kojima se stvara ritam i to
sprečava čoveka da imitira i predstavlja telom sve što oseča. Ona je dakle vrhunski oblik
dionizijske umetnosti nastao na štetu ostalih oblika.
Autor ističe da afektivnost igra ključnu ulogu u Ničeovoj filozofiji baš kao i u Spinozinoj.
Obe filozofije se uzdržavajaju unutar imanentnosti afekata ne pokušavajuči da ih utemelje. Za
Ničea razmatranje bilo kog fenomena, bilo da je objekat, idea, predstava ili vrednost uvek
uključuje odnos afekata čak i ako je projektovana kao da prevazilazi afektivnost.
S one strane dobra i zla 5: Razlog toga što se na filozofe gleda sa nepoverenjem i porugom
nisu njihove greške i detinjarije već nedostatak intelektualne savesti u njihovom poslu. Oni
tvrde da su svoje mišljenje razvili hladnom i čistom dijalektikom, za razliku od mistika koji
imaju više intelektualne savesti jer se pozivaju na inspiraciju., dok zapravo naknadnim
razlozima brane pretpostavku koja je plod njihovih želja i učinjena apstraktnom. Oni svoje
predrasude proglašavaju istinama ali nemaju dovoljno intelektualne savesti da to priznaju sebi
i hrabrosti da to daju na znanje da bi upozorili prijatelje ili neprijatelje ili radi pokušaja
samoismevanja Primer za to su Kamtov kategorički i imperativ i Spinozina matematička
forma koja otkriva Spinozinu bojažljivost i ranjivost..Filozofija je maskarada.
Vesela nauka 179: Misli su senke osečanja jer su uvek nejasnije, praznije i jednostavnije od
njih.
Autor primečuje da kao i Spinoza, Niče smatra da afektivnost potvrđuje realnost tela, tačnije
da telo potvrđuje svoje postojanje afektima (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I
FROJDU).
Vesela nauka – predgovor 2: Psiholog ako bi se razboleo bi svoju bolest naučno istraživao.
Svaka ličnost ima svoju filozofiju. Međutim razlika je u tome što je nečija filozofija izraz
njegovih mana, nekoga druga izraz njegove snage i obilja. Bolesnom je filozofija nužna, kao
uporište, umirenje, lek, spasenje, uzdizanje i bekstvo od samog sebe  dok je zdravom luksuz, i
u najboljem slučaju posledica pobedničke zahvalnosti za to što je stvorio svoje večne
pojmove. Istoriju filozofije uglavnom čine bolesni. Kako izgleda filozofija bolesnog je pitanje
za psihologe.  Bolesni filozof predaje svoje telo i psihu bolesti, on beži od samoga sebe. 
Nešto če več otrgnuti bolesnika iz bolesnog stanja. Nakon takve bolesti i samopreispitivanja
čovek vidi suptilnije  dosadašnju filozofiju, koja je utočišta misao pačeničkih filozofa
nalazila. Bolesno telo nesvesno teži suncu, miru, tišini, blagost i strpljenje odnosno leku.
Filozofija bolesnih je svaka filozofija koja ceni mir više od rata,  svaka etička teorija koja
negativno vrednuje sreću,  svaka nauka i metafizika koja dolazi do konačne istine,  svaka
estetika i religija koja svrhu smešta u onostrano. Nesvesno prerušavanje fizioloških potreba 
kao objektivno, idealno, i čisto intelektualno ide užasno daleko. Filozofija je samo pogrešno
tumačenje tela. Iza vrednosti koje su vodile filozofiju nalazi se pogrešno tumačenje fizičke
konstitucije, pojedinaca, klasa i rasa. Metafizika, posebno sudovi o vrednosti postojanja su
simptomi određenog tela,  i mada da potvrđivanja ili poricanja sveta nemaju naučnu vrednost,
oni psihologu otkrivaju simptome uspeha, moći i čvrstote tela ili njegovog neuspeha,
frustracije, umora, slabosti, njegove volje za krajem. Niče čeka na filozofa lekara čiji je cilj
opšte zdravlje naroda, doba, rase i čovečanstva.  Koji če shvatiti da predmet filozofije nije
istina već zdravlje,buduučnost, razvoj, moć i život.
Srednji posthumni fragmenti 27 (27) (1884): Služeći se telom kao početnom tačkom čovek se
prepoznaje kao mnoštvo živih biča koji se međusobno bore, absorbuju i potčinjavaju jedni
druge, kada god potvrđujuči svoju pojedinačnu prirodu,, protiv svoje volje potvrđuju i celinu.
Među tim živim bičima postoje ona koja više zapovedaju nego što slušaju, a i među njima
postoji sukob i pobeda Čitavo čovečanstvo ima ove osobine organskog ali ih je večinski
nesvesno, ali delom postaju i svesni u obliku nagona.
Pozni posthumni fragmenti  36 (35) (Volja za moć 659) (1885): Telo je još misterioznije i
privlačnije od duše koju je filozofija konačno odbacili. U telu oživljava i otelotvoruje se cela
istorija organstvom
Pozni posthumni fragmenti 37 (4)(1885): Svest se smatra vrhuncem razvoja živih bića.
Međutim taj vrhunac je zapravo telo.  Telo je savez živih bića koji  su međusobno potčinjeni i
zavisni jedni od drugih dok su istovremeno zapovednici i nezavisni. Taj savez raste, živi i
preovlađuje kao celina. To se ne događa zahvaljujući svesti, svest je samo oruđe te celine.
Telo čini poj najrazličitijih oblika života,, hijerarhija viših i nižih aktivnosti, poslušnost koja
nije slepa i mehanička već merena intelektualnim standarima,  selektivna, pronicljiva, obzirna
pa čak i poslušnost uz jednu dozu otpora. Zato je telo superiornije od svesti, inteligencije i
svesnog mišljenja, osečanja i htenja. Sistem mozga i nerava nije božja tvorevina sa svrhom da
omoguči mišljenje, osečanja i htenje. Te funkcije upravo ovaj sistem zahtevaju, one nemaju
božansko poreklo. Nervni sistem omogučava život ljudskog bića kao skupa nagona tak što
služi kao posrednik za komunikaciju svetlosnom brzinom. Ova živa bića koja čine ljudsko
telo nisu duše i atomi već rastu, bore se, razmnožavaju se, i umiru tako da se njihov broj
neprestano menja i ljudski život, kao i svaki život neprestano umiranje. Zato postoji onoliko
svesti koliko postoji bića koja čine telo. Posebno svojstvo svesti koja se smatra jedinom
svešću, odnosno razuma je što je zaštičena od mnogostrukih iskustava ovog mnoštva svesti
zato što je kao svest višeg ranga, kao vladajuće mnoštvo i aristokratija izložena samo
probranim iskustvima, iskustvima koja su pojednostavljena da bi bila lakše shvatljiva i na taj
način krivotvorena. Svest treba da nastavi ovo pojednostavljivanje radi razumljivosti odnosno
krivotvorenje da bi omogučila nastanak volje. Međutim ono što je radi razuma napravilo ovaj
izbor,  izvršio ovo pojednostavljenje,  prilagođavanje i tumačenje nije sam razum niti je to
razum koji izvršava htenje koji ima ekstremno neprecizne ideje vrednosti i sile i pretvara ih u
živu sili, meru vrednovanja. Ista ova funkcija kao u razumu mora se obaviti na svim nivojima
tela, ista selekcija i predstavljanje iskustava, ista apstrakcija i spajanje misli, isto htenje i
pretvaranje nepreciznog htenja u precizne činove. To čini samo telo. Dakle život čoveka je
omogučen uzajamnim dejstvom mnogih intelekata koji su nejednaki po vrednosti i
mnogostrukom poslušnošću i zapovedanjem, moralnim rečnikom kroz neprestano
ispoljavanje mnoštva vrlina. Ničeu je teško da izlaže ovu suptilnu teoriju na Nemačkom
Pozni posthumni fragmenti 2 (91) (Volja za moć 518) (1885):Čovek razume sve ostalo prema
svom egu, prema svom biču. Zo je iluzija perspektive, prividno jedinstvo koje okružuje sve.
Telo dokazuje ogromno mnoštvo. Metodološki je dozvoljeno  radi boljeg proučavanja koristiti
se složenijim fenomenom da bi se objasnio prostiji. Ako se pretpostavi da sve nastaje, saznaje
je moguče samo ako se veruje u biče.
Pozni posthumni fragmenti 5 (56) (Volja za moć 489 i još pride moj prevod)(1886):Sve što u
svesti primamo kao jedinstvo je zapravo veoma složeno, mi u svesti dobijamo samo privid
jedinstva. Telo je saznatljivija i opipljivija pojava koja zato treba da ima primat mada ne treba
da mu određujemo konačno značenje. Čak i ako se centar svesti ne poklapa sa fiziološkim
centrom (MOZGOM) i dalje će biti moguče da je fiziološki centar istovremeno psihički
centar. Iz tog centra se vlada intelektualnošču osečanja odnosno zadovoljstvom i bolem.
Autor ističe da afekti opisuju različita raspoloženja i stavovee koji izražavaju prolazne odnose
mada ne mogu biti izjednačeni sa psihološkim emotivnim stanjima sreče i tuge.
S one strane dobra i zla 190:U Platonovoj etici postoji nešto što nije Platonovo već Sokratovo
za šta je Platon suviše gospodar. To je Sokratova tvrdnja da niko ne želi da našteti sebi iz čega
sledi da je sve rđavo nenamerno jer rđavi čovek šteti sam sebi. On to ne bi učinio da je znao
da je rđavo rđavo. Iz toga sledi da je rđav čovek rđav samo zbog zablude, ako nema zabluda
bio bi dobar.  Takvo zaključivanje je zaključivanje robova koji rđave postupke procenjuje
prema posledicama i zato tvrde da je glupo činiti ono što je rđavo dok dobro izjednačavaju sa
korisnim i onim što donosi zadovoljstvo. Zato je i utilitarizam robovski moral. Platon je
pokušao u ovu Sokratovu tvrdnju tumačeči je da ugradi nešto gospodarski i svoje. On je
tumačeči Sokrata njemu pripisao sopstvene osobine.
Autor zaključuje da Niče u skladu sa Spinozom smatra da afektivnost uključuju osečanje
prolaženje prolaznog postojanja i Ničeova filozofija pokušava da ponovo aertikuliše znakovni
jezik afektivnosti bez da je utemelji u postojanoj neaficiranoj realnosti jkao što je subjekat
postuliran s one strane afektivnosti.
Niče u svom pismu Overbaku piše da deli sa Spinozom sklonost da znanje učini najmočnijim
afektom. Autor smatra da je ovo tačka Ničeovog napuštanja tradicionalne filozofije jer prema
njoj afektivnost blokira i krivotvori saznanje, dok filozofija treba da prevaziđe ovu
afektivnost. Autor smatra da je ovo razlog zašto Niče smatra Spinozu svojom pretečom u
poznoj fazi svoje filozofije, a ne više Šopenhauera. Prema Šopenhaueru za objektivno i tačno
saznanje potrebna je tišina volje jer afekti krivotvore znanje dok za Spinozu filozofsko
nepoverenje i grdnja afektivnosti znači da ona zamišlja čoveka ne kakvog jeste već kakav
treba da bude i na taj način pružaju idealno i neadekvatno znanje.
Pozni posthumni fragmenti 10 (133) (Volja za moć 931)(1887): Svi nagoni su korisni, neki
neposredno, neki posredno. Zato je nemoguče utvrditi vrednost nagona ako se korist uzima
kao kriterijum. Kao što se sve prirodne sile mogu smatrati dobrim iz ekonomske perspektive
bez obzira koliko su užasne i bezpovratno fatalne. Jedino se može reči da su najmočniji
nagoni najvredniji jer su največi izvori energije.
Pozni posthumni fragmenti 11 (353) (Volja za moć 928) (1887): Svako je u stanju da postupa
po nagonu, da dovede život u opasnost zbog života u trenutku. U tome su odlučniji zločinci
nego pošteni ljudi. Delovanje pod uticajem nagona je največe zlo, sve jedno da li je taj nagon
velikodušnost, empatija ili neprijateljstvo.Vrednost je zapravo samokontrola nagona i činjenje
herojskih dela ne nagonski već racionalno i slobodno od zadovoljstva. To važi i  za empatiju.
Ona mora biti racionalna inače postaje jednako opasna kao i svi nagoni. To ne znaći da treba
iskoreniti te nagone  več ih treba imati u velikoj meri ali istovremeno ih i kontrolisati mada
nam to kontrolisanje ne izaziva zadovoljstvo (LIČI NA KANTOVU NEAFICIRANU
VOLJU)..
Srednji posthumni fragmenti (moj prevod) 27 (59) (Volja za moć 966) (1884): Za razliku od
životinje čovek je u sebi razvio suprotne nagone i pomoću njihove sinteze zagospodario
zemljom. Moral služi da svori hijerarhiju među tim nagonima da čovek ne bi propao  zbog
njihove protivrečnosti.  Jači nagon može da toliko oslabi sebi suprotan nagon da on počinje da
bude nadražaj tom nagonu. Največi čovek ima najviše protivrečnih nagona ali ih drži pod
svojom kontrolom. Takav je bio Šekspir.
Autor primečuje da Niče kao ni Spinoza pre njega ne obrača pažnju na apsolutne početne
tačke mišljenja. takozvane činjenice svesti, jer je životno iskustvu uvek u sred srede i zato je
takoo i mišljenje.
Vesela nauka 355: Narodno shvatanje saznanja je  svođenje nečega stranog pod nešto
poznato. Poznato je ono na šta smo navikli, što nas više ne čudi. Potreba za saznanjem je
dakle potreba za poznatim, iz straha od nepoznatog. Saznanje je ponovo stečen osečaj
sigurnosti. Čovek je srečan kada u stvarima pronađe ono što mu je poznato, poput volje
logike, želje i volje, Smatra se da zato da je ono što je poznato saznato, ili bar lako
saznatljivo. Na primer da metodološki treba početi od činjenica svesti jer su one najpoznatijw.
To je zabluda.  Ono što nam je poznato je ono na šta smo navikli, a ono na šta smo navikli je
najteže saznati,najteže ga je prepoznati kao problem. Prednost prirodnih nauka je što ono
strano uzimaju za predmet, do psihologija uzima ono poznato
Pozni pothumni fragmenti 15 (90)  (Volja za moć 479)  (1888): Hronološko obrtanje tako da
uzrok dolazi u svest nakon posledice. Bol se projektuje na jedan deo tela, taj deo tela nije
uzrok bola. Uzrok čulnih opažaja nije u spoljašnjem svetu nego u unutrašnjem svetu. Dejstvo
spoljašnjeg sveta je nesvesno. Deo spoljašnjeg sveta koji nastaje u našoj svesti nakon dejstva
spoljašnjeg sveta na nas, kasnije se projektuje u spoljašmji svet.kao uzrok. U psihičkom svetu
javlja se hrobološki obrt kauzalnosti. U svesti nam se prvo javlja posledica pa tek onda uzrok.
Sanjanje je tumačenje osečanja na osnovu mogučih uzroka tako da ta osečanja postaju svesna
tek kada se u svesti nalazi uzrok koji je stvoren radi njegovog objašnjenja.. Unutrašnje
iskustvo se bazira na traženju i izmišljanju uzroka za postojeći nervni nadražaj, Taj izmišljeni
uzrok ne mora odgovarati pravim uzroku već se stvara na osnovu prošlog iskustva odnosno
pamčenja. Pamčenje je sklono starim tumačenjima, dakle pogrešnoj uzroćnosti. Spoljašnji
svet kakvim ga projektujemo zato je nužno vezan za zabludu o uzročnosti i pogrešno
tumačenje jezikom fizičkih objekata. Postajemo svesni psihićkog stanja tek kada uspemo da
ga prevedemo na jezik koji razumemo. Na primer postajemo svesni da se loše osečamo tek
kada pronađemo mogući uzrok za takvo osečanje. Niče za ovo krivi  ljudski nedostatak smisla
za filologiju. Treba čitati tekst kao tekst bez uplitanja tumačenja.
S one strane dobra i zla 16:Postoje još uvek ljudi koji veruju u izvesne istine poput Dekartove
Ja mislim ili Šopenhauerove Ja hoću, kao da tu saznanje obuhvata svoj predmet ko stvar po
sebi bez krivotvorenja od strane subjekta ili objekta. Ali analizom iskaza Ja mislim dolazimo
do toga da on pretpostavlja postojanje subjekta, da je upravo on taj subjekat,  da je mišljenje
radnja tog subjekta  i da već znamo šta je mišljenje. Da bi znali da je stanje u kome smo
mišljenje moramo ga uporediti sa drugim stanjima poput htenja i osečanja. Zato ovaj iskaz ne
može biti neposredan i izvestan. On povlaći metafizička pitanja o postojanju pojma mišljenja,
uzročnosti, subjekta, subjektu kao uzroku, i subjektu kao uzroku misli.
S one strane dobra i zla 17: Zabluda logićara je da misao dolazi kad ja želi. Misao dolazi kad
ona želi. Subjekat je samo pretpostavka, već predstavlja tumačenje procesa mišljenja nije sam
deo procesa. On je posledica gramatičke predrasuda da svaka radnja traži delatnika. To je
predrasuda i atomizma, da je potrebna materija, podmet za delovanje sile.
Pozni posthumni fragmenti 1 (28)(1885): Svi pokreti treba da budu razuljeni kao gestikulacija
kojom se nagoni sporazumevaju međusobno. U neorganskom svetu nema nesporazuma,
spporazumevanje je savršeno. U organskom svetu nastaju zablude. Pojmovi stvar
supstanca,svojstvo, aktivnost  ne smeju da se prenose na neorganski svet Oni su zablude koje
omogučavaju organski život. Ne postoji distinkcija između istine i laži već između skračenica
simbola i simbola. Stvaraju se forme koje predstavljaju mnoštvo pokreta, izmišljaju se simboli
za čitave vrste simbola. Svii pokreti su simboli psihičkih događaja. Svaki psihički događaj se
izražava u takvoj promeni forme. Mišljenje nije psihički događaj već je i ono jezički simbol
za izjednačavanje moći nagona.
S ona strana dobra i zla 36: Jedina realnost koja je ljudima dostupna je realnost  koju čine
naši nagoni. (ZVUČI LAKANOVSKI). Proces mišljenja je odnos tih nagona. Ceo svet nije
fenomenalni već se može svesti na delovanje nagona. Čovekov materijalisti;ki neorganski
svet ima jednaku vrednost kao i nagonski. Neorganski svet je primitivni oblik nagonskog
sveta  u kome je sadržano i jedinstveno sve ono što se u organskom grana i oblikuje, tačnije
slabi. U tom svetu su u sintezi sve organske funkcije kao što su samoregulacija, asimilacija,
uzimanje hrane, eksrecija i metabolizam,  kao jedan oblik praživota.Vera u uzročnu moć volje
je posledica vere u uzročnost uopšte. Volja može da deluje samo na druge volje, ne može
uticati na fizičko. Niče želi da sve nagone i sve organske funkcije  svede na jedan nagon –
volju za moć. Ako bi njom uspeo da objasni seksualnost i hranjenje onda bi sve aktivne sile
mogao jednoznačno da odredi kao volju za moć. Ceo svet bi postao razumljiv samo kao volja
za moć
Pozni posthumni fragmenti 11 (113) (Volja za moć 477) (1887): 

O psihologiji i epistemologiji:

Niče smatra da naš unutrašnji svet ima fenomenalan karakter. U čovekovoj svesti sve je
doterano, pojednostvljeno, šematizovano  iveć protumačeno, Uzročnost između misli,
osečenja i želja, između subjekta i objekta, je nepoznata, a možda i  izmišljena. Čovek ovom
prividnom unutrašnjem svetu pripisuje iste osobine kao i spoljašnjem neznajući nikakve
činjenice o njemu. Fenomeni bola i zadovoljstva su već tumačenja mentalnog. Pripisivanje
logičke uzročnosti između dve misli je neopravdano jer između dve misli n anjih utiću nagoni
ali to se dešava suviše brzo da bih ih primetili pa ih zato i izostavljamo. Mišljenje kakvim ga
epistmolozi smatraju je fikcija nastala radi razumljivosti, nastala tako što se izdvojio jedan
element  iz procesa,  a ostali su se izostavili. Duh je zabluda koja proizilazi iz zablude o
mišljenju. Prvo se zamišlja mišljenje, kao radnja, pa onda subjekat kao supstrat za tu radnju.
Tako bivaju izmišljeni i delatnik i delo,
Autor tvrdi da afektivnost za Ničea uključuje prolazak jer se glavne tačke ove usmerenosti
nastaju i menjaju kako ulaze u različite odnose, što znači da afektivnot uključuje osečaj
prolaza istovremeno u dolasku do nečega i odlaska od nečega. Kao i kod Spinoze nikada ne
postoji ideja ili svest o samo jednoj stvari na kojoj je mišljenje trajno fiksirano i nepokretno
već ideje teku pprateči jedna drugu i taj tok ideja nije neutralno stanje prolaženja slika već se
oseča kao nepostojana afektivnost. Međutim ta afektivnost se ne mož identifikovati niti je
nečim uzrokovana već se doživljava kao samo prolaženje. Neki razlog i pojava se uvek mogu
postulirati kao uzrok afekta ali tako objašnjenje samo potvrđuje ili poriče afekat pridružujući
mu druge odnose, a ne pruža neaficirani fenomen kao uzrok.
S one strane dobra i zla 175: Čovek voli svoje želje, a ne objekat svoje želje.
Autor zaključuje da je afektivnost odnosa i izražava osečaj prolaženja, ali taj odnos je bez
potitvinih atributa jer je u konstantnom prolaženju.
Autor tvrdi da Niče arrtikuliše odnos afekata pojmovima metafore i prevoda (Übersetzung)
Vesela nauka 357:  Pravi plod Nemačkog duha su:
1. Lajbnicovo otkriće da je svest samo akcidentalno svojstvo predstave, a ne ne njeno
esecijalno svojstvo. Nemci se zbog ovog otkrića osečaju mnogo kompleksnije i
skrivenije. 
 2. Kantovo ograničenje sfere u kojoj pojam uzročnosti ima smisla. Nemci zbog ovog
otkrića sumnjaju u naučna saznanja. Takođe sve saznatljivo im deluje manje vredno
zato što je saznatljivo.
3. Hegelova dijalektika, učenje da se sve vrste pojmova razvijaju jedne iz drugih. Bez tog
otkrića ne bi bilo ni Darvinove evolucije. Nemci su po prirodi hegelijanci jer više
vrednuju nastajanje i razvijanje od postojanja. On jedva veruju da je pojam biće
opravdan. Takođe sumnjaju da je ljudska logika jedina logika, logika po sebi.
Sa druge strane Šopenhauerov pesimizam nije nemačkog duha. Nemci su odlagali pad
hriščanstva i pobedu ateizma.  Međutim Šopenhauer je ateista i ateizam je pretpostavka
njegove filozofije. Hriščanstvo pada sa Šopenhaueom.  Hriščanski moral, njegov zahtev za
istinitošću je srušio hriščanstvo. Hriščanska savest je bla sublimirana u naučnu, intelektualnu
savest. Na taj način se odbacuje hriščansko tumačenje sveta i postavlja se Šopenhauerovo
pitanje ima li život smisla na koje je po Ničeovom mišljenju Šopenhauer odgovorio
preuranjeno i ostao je zaglavljen u perspektivi hriščanskog morala robova. Nemačka reakcija
na Šopenhauerovu filozofiju ne dokazuje njegovu pripadnost Nemačkom duhu. Fon Hartman
je suviše spretan da bi bio Nemac. Banzen je sa druge strane pravi nemac. Njegova dela treba
ćitati protiv pesimizma. Majblender je Jevrejin. Nemački nacionalizam i rasizam svedoči o
tome da nisu pesimisti. Šopenhauer je bio pesimista jer je bio Evropljanin, a ne Nemac.
Genealogija morala II 7: Vremena surovosti su bila veselija. Pesimistička vremena su nastala
tek sa porastom prezira prema čoveku i životu. Moral i razneženost uče gospodara da se stidi
svojih nagona. Ne samo  da mu se gade životinjska nevinost i radost več i sam život smatraju
odvratnim, čovek pred samim sobom stiska nos.U Ničeovo vreme kada se patnja navodi kao
najbolji  argument protiv postojanja treba se prisetiti vremena kad je patnja smatrana
stimulusom za život. Oni su bili otporniji na bol od ćoveka Ničeovog doba.  Uživanje u patnji
i danas postoji u sublimiranom obliku, na primer prilikom gledanja tragedije ili Isusovih
muka. Ljudi zapravo nemaju ništa protiv same patnje, već protiv besmislene patnje, a patnja
nije besmisle na ni za hriščanina koji je dovodi u vezu sa spasenjem,, ni za paganina koji
patnji pristupa iz perspektive posmatrača ili mučitelja.Da bi opravdao svoju patnju čovek
izmišlja bogove koji uživaju u surovosti Ratovi su bili svetkovine za bogove. Zbog toga su
filozofi i stvorili pojam slobodne volje, bogovima bi bilo dosadno da posmatraju determinisan
svet.
Geneologija morala III 27: Ateizam nije u suprotnosti sa asketskim idealom, on je njegovo
jezgro, njegov najsublimiraniji oblik, jer je volja za istinom njihov zajednički koren. Sve
velike stvari moraju prevladati same sebe, moraju se potčiniti zakonu koji su sami doneli.
Hrišćanstvo je progutao sopstveni moral, asketski ideal. Tako će i volja za istinom progutati
sam sebe, tako što ćemo dovesti same moralne vrednosti u pitanje.
Ecce Homo - Zašto sam tako pametan 10: Sve do sada nabrojano poput ishrane, klime, mesta
življenja, odmora, paženja na samoga sebe deluje kao sitnice ali to nisu, to su osnovne stvari.
Dosadašnji veliki problemi su imaginarni.   To su pojmovi  poput pojma Boga, duše, vrline,
onostranog, istine, večnog života... To su pojmovi i vrednosti bolesnih. U njima se tražila
božanstvenost ljudske prirode i time su krivotvrena svi problemi politike društvenog uređenja
i obrazovanja jer su najštetniji ljudi smatrani največim ljudima,  a učeno je da se preziru male
stvari koje zapravo predstavljaju osnove života. Oni koji se u Ničeovo vreme smatraju
velikim ljudima su bolesni i puni resantimana. Nasuprot njih  Niče ne poseduju ni jednu
bolesnu osobinu, nije bio patološki ni u vremenu velike bolesti. Nije posedovao arogantan ili
patetičan stav. Patetičan stav nije u skladu sa veličinim, kome je potreban stav taj je
lažan.Treba se paziti živopisnih ljudi. Stav prema velikim problemim i mukama je igra,
lakoća života. Ne sme se biti nervozan.  Ne treba se plašiti samoće, ona ne treba da umanji
vedrinu duha, već  mase.  Treba zavoleti nužnost života (amor fati).
Vesela nauka 354: Svest, odnosno osveščivanje  postaje problem kada shvatimo da i bez
osveščivanja,  sve naše životne funkcije poput mišljenja,osečanja, htenja i pamčenja, odvijale
bi se neometano To saznanje je anticipirala Lajbnicova sumnja.Sav život bi bio moguč bez
toga da se vidimo u ogledalu (SAMOSVEST, TAKOĐE MOGUČA SLIČNOST SA
LAKANOVOM FAZOM OGLEDALA).. Pojam svesti nastao je samo zarad brže i
jednostavnije komunikacije u slučaju nevolje kod ljudi sa nagomilanom moći  čiji su vrhunac
umetnici, govornici,  propovednici i književnici. Prvo se komunikacija javlja između dva
čoveka, između onoga ko zapoveda i onoga ko sluša proporcionalno sa korišću. (MOGUČE
POVEZIVANJE SA LAKANOVIM DISKURSOM GOSPODARA KAO PRVIM
DISKURSOM).  Svest je mreža koja povezuje ljude, usamljenicima i ljudima u prirodnom
stanju nije bila potrebna. Ona je nastala iz nužde  jer je čoveku kao najugroženijoj životinji
bila potrebna pomoč i zaštita drugih ljudi. On je zato morao da zna da izrazi svoju nevolju,
morao je da učini sebe razumljivim, a za to mu je prvenstveno trebala svest (SAMOSVEST)
da bi znao šta mu nedostaje, da bi znao šta misli i oseča. Čovek stalno misli, a svest je samo
najpovršniji sloj tog mišljenja jer se samo svesno mišljenje događa u obliku reći. Svest je
nastala radi koristi zajednice, dakle, ona je proizvod nagona stada, koji zajednicu održava
funkcionalnom. I pored svog truda da bude autentičan i da spozna sebe kao autentičnog,
čovek prvo postaje svestan onoga neautentičnog kod sebe. Naša dela, koja su jedinstveno
naša, posredstvom svesti postaju opšta, zajednička i, na taj način, prostija. Razvoj svesti,
mada ne i razuma već samosvesti je paralelan sa razvojem jezika (Lakan).  Čovek koji
pronalazi simbole istovremeno razvija samosvest Mi istinitim proglašavamo ono što je
korisno za vrstu.Na taj način nastaju fenomenalizam i perspektivizam.Nastanak svesti čini
svest koga čovek može postati svestan površinskim svetom simbola, običani zajednički.  Na
isti način sve što se osveščuje postaje iskvareno, krivotvoreno, površno i univerzalno,
relativno glupo, znak, signal za druge,  Jačanje svesti je bolest. Distinkcija između svesnog i
nesvesnog nije distinkcija između subjekta i objekta koja pretpostavlja zabludu o subjektu niti
je distinkcija između pojave i stvari po sebi. ,Čovek nema organ za istinu, za znanje. Čovek
saznaje samo onoliko koliko je korisno za vrstu i možda ćak i propadne zbog te koristi.
S one strane dobra 230:  Intelekt želi da vlada i da prisvoji spoljašnje, da mnoštvo svede na
jednostavno na isti način kao i svi živi organizmi.Snaga intelekta da prisvoji nešto strano
ispoljava se u poređenju novog sa starim, da pojednostavi slozeno, da izostavi ili odbaci ono
protivrečno. On na onom stranom iz spoljašnjeg sveta ističe određene osobine ili ih krivotvori.
Namera intelekta  je rast odnosno sređivanje novih iskustava prema starom uređenju.
Međutim istovremeno intelekt želi i da ukloni i potisne ono što mu smeta, po potrebi, koja
zavisi od snage intelekta On želi i da bude obmanut, zadovoljsvo u neizvesnosti i
višeznačnosti, u prednjem planu neke stvari, u uvečavanju, smanjivanju, pomeranju i
ulepšavanju, kao i da vara što mu donosi osečanje sigurnosti. Toj volji za prividom odnosno
volji za površinom (VOLJI ZA FORMOM)  se suprostavlja volja za istinom saznavaoca.,
njegova surovost njegove intelektualne savesti i ukusa. Ali saznavaoc ne treba da postane
gord zbog hvalospeva pučine o iskrenosti, ljubavi prema istini, ljubavi prema mudrosti,
žrtvovanju zarad znanja, heroizmu istinoljubivog, koji su izraz njihove sujete. Umesto toga
saznavalc ispod te lažne ljudske sujete mora otkriti čovekovo prirodno stanje, On treba da ih
vrati u prirodno stanje odnosno da ih natera da prihvate da nisu drugačijeg porekla od
životinja i da odbace metafiziku koja to tvrdi.
Vesela nauuka 83: Stepen istorijskog smisla nekog vremena može se prosuditi po načinu kako
prevodi dela iz prošlosti i pokušava da ih asimiluje. Kod francuskih prevoda u toku francuske
revolucije rimskih autora, kao i prevoda samih rimljana grčkih autora vidi se nedostatak
smisla za istoriju.. Pesnici nisu bili skloni antikvarnoj istoriji koja je preduslov istorijskog
smisla,  niti su uzimali u obzir autentičnost osoba, sredine i doba već su sve asimilovali u
svoju rimsku sadašnjost, Njima smisao za istoriju nije izazivao zadovoljstvo već im je sve
prošlo i tuđe bilo mučno i podsticaj za osvajanje. Samo prevođenje predstavljalo je način
osvajanja, ne samo brizanjem prave istorije već i aluzijom na rimsku sadašnjost.
Niče ne prihvata postojanje dva međusobna nesvodiva atributa, protežnosti i mišljenja već
postulira mnoštvo prolaznih perspektiva koje postoje u živom telu. Autor upozorava da to ne
znači da Niče svodi afektivnost na telesno već telesna iskustva potvrđuju postojanje mnoštva
perspektiva. Afektivnost uključuje osečaj prolaženja ali je on metaforički u meri u kojoj
izražava, euforičku ili disforičku aktivnost, u meri u kojoj se prevodi dobro ili loše. Na taj
način se Niče udaljava od Spinoze jer je odnos mišljenja i telesnog nestabilni metaforički
odnos, a ne paralelizam nesvodivih izraza. (MOŽDA VAŽNO ZA RAD ZA
GOVEDARICU I REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU).
Autor ističe da Niče, kao ni Spinoza ne smatra da osečanja čini samo poređenje između stanja
stvari već samo osečanje kretanja i prolaženja.
Pozni posthumni fragmenti 11 (285) (Volja za moć 917) (1887):Osečati se močno odnosno
radovati se pretpostavlja poređenje, ne nužno sa drugima već i sa samim sobom u toku rastu
što čovek često nesvesno čini. Postoji i veštačko jačanje pomoču droga ili stimulišučih
zabluda. Primeri za tu veštačku moč su:
1. Osečanje sigurnosti hriščanina koji se oseča močno jer ima poverenja, strpljenja, i
staloženosti. Njegova veštačka moć je posledica iluzije da ga štiti Bog.
2. Osečanje nadmoči vladara kome prikazuju samo teritorije nad kojima on vlada
3. Osečanje jedinstvenosti kada Evropljanin veruje da se kultura razvija samo u Evropi i
kada smatra sebe vrstom skračenog kosmičkog procesa. Ili kada hriščanin smatra da je
smisao celokupnog postojanja spas čovekove duše.
U zavisnosti od toga u kojoj sferi čovek oseča pritisak ii prisilu zavisiče i vrsta njegovog
osečanja moči. Na primer filozof se oseča lagodno prilikom apstraktnog mišljenja ali ga muče
konkretne stvari.
Autor tvrdi da voljja predstavlja složen odnos između afekata doživljenih imanentno kao
neksus mišljenja o nečemu i prolaznih osečanja koji uključuju značajne odnose ka onome na
šta je volja umerena, što znači da volja uvek poseduje perspektivu.
Pozni posthumni fragmenti 14 (184) (Volja za moć 636) (1888): Prividni svet je posmatran iz
perspektive vrednosti, iz gledišta koristi, iz gledišta samoodržanja. Iz gledišta porasta moći
jedne određene vrste. Perspektiva daje svetu karakter prividnosti.   Bez prspektive ne  bi bilo
ni sveta, ni relativiteta. Svaki centar energiije ima svoju perspektivu sveta – svoje
vrednovanje,  delovanje i otpor, svoje akcije i reakcije na okolinu.  Prividni svet je dakle
posebna vrsta delovanja tog centra na svet,  Ali osim tih perspektiva nema sveta, svet je skup
svih perspektiva.  Stvarnost se svodi na delovanje svakog pojedinačnog centra i na njegovu
reakciju na celokupan svet. Subjektivni način reagovanja tog centra je jedina vrsta reagovanja
koja je poznata. Ne postoji nikakav istinski svet bez akcije i reakcije, bezuslovno biče koje ne
zavisi od odnosa. Distinkcija izmešu sveta pojava i stvarnog sveta svodi se na distinkciju
između sveta i ničega.
Pozni posthumni fragmenti 1 (58)(1885): Svaki nagon ima svoju perspektivu na svo iskustvo i
događaje. Svaki nagon se oseča  ometenim, ohrabrenim ili polaskanim od strane ostalih
nagona. Svaki nagon ima sopstvene zakone razvoja odnosno svoje više i niže oblike i tempo.
Niži oblici izumiru kada viši nastaju. Dakle ljudsko biće čini mnoštvo volja za moć sa
sopstvenim mnoštvom izraza i oblika. Individualna osečanja su fiktivna jedinstva jer ono što
ulazi u svest kao homogeno je sintetička fikcija stvoreno od strane nagona da formira biće ili
sposobnost. Psiha je izraz svih svesnih fenomena koju čovek greškom tumači kao uzrok tih
fenomena. Samosvest je fikcija.
Autor ističe da se situacijakonstantno menja kako različite grupe afekata komuniciraju i
menjaju svoje odnose, što rezultira različitim oblicima svesti, opažaja i perspektiva koje
menjaju načine na koje se data situacija doživljava. Međutim tu postoji i stepen konzistencije i
pravilnosti jer su neki afekti u takvim odnosima da stvaraju organizaciju koja se može slediti,
stabilna je i predvidiva. Ova szabilnost zavisi od afekata jer ne postoji entitet izvan ili ispod
afekrivnosti koji bi joj pružio stabilnost.
Autor naglašava da je svest za Ničea samo jedna od perspektiva doživljena u odnosnom
mnoštvu perspektiva koje prolaze kroz telo. Svest zapravo predstavlja prepreku za
promišljanje tog mnoštva jer njena perspektiva uključuje apstraktovanje od drugih perspektiva
kao vrsta posmatrača, zbog čega deluje kao autonomno jedinstvo, a ne deo tela.
Spinoza i Niče sugerišu da mišljenje i telo, oslobođeni osnovne orijentacije svesti, pružaju
oblike izražavanja koji ne mogu biti poznati unapred. Za Spinozu svest pruža svesnost o
afektima i prelaze između afekata ali ne pruža uvid u nastanak te afekstivnosti. Svest je
pasivni oblik odnošenja koji nasumično doživljava iskustva i stvara asocijacije
generalizacijom tih nasumičnih iskustava. Na taj način Spinoza biva blizak Ničeu.
Autor smatra da je Lajbnic bio največi značaj za Ničeovo prevrednovanje svesti, a psebno
Lajbnicova koncepcija minijaturnih opažaja (petit perceptions) koji su imali veliki uticaj na
Ničeov perspektivizam. Da je mišljenje čisto svesno onda bi se prilikom odlučivanja mogla
napraviti potpuno racionalno i strasti bi samo inficirale svest i zbunjivale razum. Međutim za
Lajbnica svest čini mnoštvo sukobljenih nagona koji se nadmeču i koji teže u različitim
pravcima. Zato je čovek u stanju konstantnog nemira jer minijaturni opažaji hrane nesvesne
nagone koji vuku subjelkkta na sve strane i prodiru u pojednostavljena opažanja sveta. Zbog
miijaturnih opažaja sadašnjost je pod teretom prošlosti ali ima i potencijal za budučnost. Svest
je dakle samo posrednik nesvesnih opažaja, nagona i miššljenja i zato nikada ne može biti
početna tačka. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD O NIČEU I FROJDU).
Spinoza telo smatra kompozitnim i odnosnim. Telo se ne razlikuje po supstanciji već održava
integritet u vremenu. To znači da sve što aficira telo istovremeno aficira i trajanje svih
njegovih odnosa i rezultira u različitim iskustvima i afektivnoj imaginaciji. Mada deluje da
Spinoza na taj način zastupa fizikalizam, Spinozu zanima imaneentno pomeranje afektivnosti
izražajnim mišljenjem bez obzira na telesne iterakcije. Ključan je odnos između mišljenja i
imaginacije:
1. Imaginacijom se stiču iskustva o svetu.
2. Mišljenjem se pomera moč slika imagginacije.

POSTAVKA XVII: Ako je ljudsko telo aficirano na način koji sadrži suštinu spoljašnjeg tela,
onda će ljudski duh posmatrati to telo kao postojeće ili prisutno, sve dok čovekovo telo e bude
dovedeno u afekt koji isključuje postojanje ili prisustvo tog spoljašnjeg tela.
Za Spinozu svaki opažaj nečeg delovanja je zamišljanje imaginacijom Zato što se opažaj
ispoljava u svojoj afektivnosti, glavno pitanje nije da li su psihučke slike tela u spoljašnjem
svetu ispravne več aktivnost i pasivost psihičkih procesa, da li slike delujučih stvari
dominiraju psihom ili neka ideja pomera njihovu moč, Telo je uvek poprište te afektivnosti jer
čak i ako se afekt pomeri mišljenjem on se imanentlo doživljava kao preobražaj afekata i time
se i telo preobražava čak i ako fizički deluje konstantno. Fizičke interakcije stvaraju odnose
ideja koje mogu pomeriti i preurediti odnose afekata. Univerzalna istinita ideja ne zamenjuje
pogrešna verovanja već močna ideja pomera moč predstave, a najmočnije ideje su one koje
mogu da slede nastanak predstava tako da mogu doči u odnos sa njima i aktivirati ih kao silu
preobražaja umesto, opredmetljenu stvar (SIMBOL).
Za Spinozu istinitost ne leži u predstavljanju već u stvaranju močnog izraza mišljenja koji
utiču na imaginaciju i viđenje sveta.
Srednji posthumni fragmenti  25 (311) (1884): Osečaj za istinu dolazi od osečaja rasta moči,
uključujući moč i nad samim sobom
Autor smatra da Niče mada ima radikalno različit pristup od Spinoze ima isti cilj, a to je
uzimanje mnoštva tela kao poprišta afektivnosti umesto prividnog jedinstva svesti.
Autor tvrdi da Niče kao i Lajbnic svedoči o postojanju mnoštva nagona koji bivaju
apsorbovani u jedinstvo sveti. Međutim oni ne bivaju potpuno apsorbovani jer oscilacija i
promena mišljenja i osečanja razotkrivaju postojanje više od jedne svesti. To postaje
očigledno kada se pojave dva suprotna nagona kada situacija rascepi svest u dva nepomirljiva
smera. Logika prostog jedinstva ovde omanjuje jer je moguče smatrati isti događaj ili predmet
istovremeno privlačnim i odbojnim, dobrim i lošim. Niče zato verovanja u suprotne vrednosti
smatra najznačajnijom filozofskom predrasudom koja leži u temelju logike, što znači da ona
umesto da razotkriva istinsko uređđenje stvari, zapravo izražava potrebu za određenim
načinom života da bi se održao i izborio sa oscilacijom afekata.
S one strane dobra i zla 2: Tvrdnja da ništa ne može nastati iz svoje suprotnosti – istina iz
laži, volja za istinom iz volje za prividom,  nesebičnost iz koristoljublja, mudra objektivnost iz
pohlepne subjektivnosti da iza njih mora postojati neprolazni princip iza  prolaznog sveta, u
Bogu, u stvari po sebe. Ta vera u suprotnosti iza kojih je princip je  osnov svake metafizike.
Treba sumnjati da li suprotnosti uopšte postoje, U to nisu sumnjali čak ni skeptici.Sve
suprotnosti su samo različite perspektive, prednjoplanske procene.  Mora postojati i
perspektiva odozdole na gore prema kojoj uz svaku vrednost koja se pridaje istini, volji za
istinom, nesebičnosti i mudrosti može se pripisati veća vrednost za život laži, volji za
prividom, koristi i pohlepi. Šta više, ono što pruža vrednost dobrim i poštovani stvarima je što
su na varljiv način povezane, suštinski jednake sa rđavim naizgled suprotnim stvarima. To će
biti posao novih filozofa.
S one strane dobra i zla 3:Najveći deo svesnog mišljenja spada u nagonske delatnosti, pa čak
i filozofsko mišljenje. Svest nije suprotnost nagona. Največi deo svesnog filozofskog
mišljenja usmeravaju nagoni tog filozofa. I naizgled nezavisna logika temelji se na
vrednostima, tačnije fiziološkim uslovima za održanje određene vrste života poput vrednosti
da je određeno vrednie od neodređenog, a istina vrednija od laži. Takve vrednosti mada imaju
značajnu regulativnu ulogu za ljude mogu biti gluposti koje su nužni samo za održanje života
takvih bića kao što su ljudi. Pod pretpostavkom da čovek nije mera svih stvari.
Pozni posthumni fragmenti 9 (97) (1887) (Volja za moć 516) :Čovek ne može da čini ništa
protivrečno  Ali to nije nužno već je nemogučnost do koje čovek dolazi subjektivnim
iskustvom. Ako je Aristotel u pravu da je pincip protivrečnosti osnovni aksiom dokazivanja 
mora se ispitati šta to uopšte znači. Da li  se tim principom nešto tvrdi o biću, da ono ne može
imati protivrečne atribute.  Ili znaći da se protivrečni atributi ne smeju pripisati biću. Od toga
zavisi da li se logikom nešto saznaje ili stvara jedan svet koji čoveku izgleda istinito. Pitanje
je dakle da li logika opisuje stvarnost tako što korespondira sa njom, ili je ona sredstvo za
stvaranje stvarnost i pojma stvarnosti.  Da bi čovek znao da li logika korespondira sa
stvarnošću uslov je da prvo  zna šta je stvarnost, a to ne zna.. Dakle istinita je druga uloga,
logika nije kriterijum istine nego imperativ šta se treba smatrati istinitim. Ako se pretpostavi
da ne postoje samoidentične stvari kako pretpostavljaju čogički i matematički iskazi, i da su te
stvari zapravo prividne logika bi za svoj predmet imala samo svet pojava. Za postojanje
logike uslov je postojanje čovekove zablude o stvarima čega nije svestan. Ako se logika
shvati kao kriterijum istine implicira se da su njeni pojmovi supstancije, atributa,objekts
subjekta, akcije...istiniti, Tako se stvara jedan metafizički, jedan istinski svet. Logika se
zasniva  ne samo na pretpostavci navike da se stvari smatraju istinito ili neistinitom ceč na
pretpostavci da čovek ima pravo na to koja sledi iz verovanja da je saznanje moguće, da
logika može da tvrdi nešto o istini po sebi odnosno da ne može da ima suprotne atriibute. To
verovanje je posledica empirijske predrasude da opažaji donose istiinu o stvarima, da ne može
jedna stvar imati suprotne atribute. Taj nagonski dokaz da se ne mogu imati dva suprotna
opažaja istovremeno je pogrešan. Zabrana protivrečnosti u pojmovima je posledica verovanja
da čovek stvara pojmove koji odgovaraju suštinama stvari. Logika važi samo u pojmovnoj
sferi. Logika je pokušaj da se shvatisvet prema jednoj šemi koju je čovek sam stvorio, pokušaj
da prilagodi  svet formulisanju i proračunu.
Posthumni pozni fragmenti 7 (4) (delimično moj prevod) (1886) (Volja za moć: 368, 412,
530,  :Naivni: Lamne, Mišelet. Viktor Igo
Zbog navike da veruje bezuslovno autoritetima čovek je stekao potrebu za bezuslovnim
autoritetima. Ta potreba je toliko jaka da je i u Kritičko Kantovo doba umela da podredi i
iskoristi rad kritičkog razuma. Ta potreba iskazala se i u sledečoj generaciji koja je zbog
istorijskog nagona svaki autoritet shvata kao relativan, tako što je bila u službi Hegelove
filozofije razvića koja je zapravo istorija, i predstavilaje istoriju kao progresivnu
samospoznaju i samoprevazilaženje moralnih ideja. Od Platona moral je vladao filozofijom.
Čak i kod njegovih predhodnika moral ima odlučujuću ulogu. Na primer Anaksimandar tvrdi
da sve stvari propadaju za kaznu jer su se oslobodile čistog bića dok kod Heraklita zakonitost
pojava je dokaz moralno-zakonskog karaktera sveta nastajanja.
Psihološka pozadina spinozine filozofije:
1. Hedonistička perspektiva - Potraga za trajnim zadovoljstvom ili načinom da se
osečane zadovoljstva produži. Sve dok je zadovoljstvo u odnosu sa pojedinačnom
stvari ograničeno je i prolazno. Postaje savršeno kada se više ne menja sa stvarima,
već ostaje u nepromenjivoj vezi. Ono postaje večno ako čovek sve preobrazi u svoju
svojinu.
2. Naturalistička egoistička perspektiva -  Moć i vrlina su identične. Vrlina ne odbacuje
već želi, ne bori se protiv prirode već za prirodu, one ne uništavaju najmočnije nagone
već ih zadovoljavaju. Dobro je ono što povečava moć, zlo je ono što je
smanjuje,Vrlina je posledica težnje za samopreživljavanjem.
3. Specifični mislilac se razotkriva. Znanje je jače od ostalih nagona i vlada njima.
Suštinska čovekova aktivnost je mišljenje, racionalno razmatranje. Želja za delanjem
je želja da se živi racionalno.
Spinozu nije briga za Sokratov, Platonov i Aristotelov autoritet. Platonovske ideje i
sholastički pojam svrha smatra budalaštinama.
Fojerbahova zdrava čulnost Fojerbah je u svojim Principima buduče filozofije  protiv
apstraktne filozofije. Antička filozofija je uzimala čoveka kao cilj  prirode. Hriščanstvo
čovekov spas smatra ciljem  Božijeg proviđenja,
Spinoza grižu savesti vidi kao tugu pračenu predstavama o neispunjenim očekivanjima iz
prošlosti. Suprotno, veselost je osečanje kada se negativni očekivani ishod ne dogodi i strah
nestane. Niče smatra da je u slučaju nečiste savesti Spinoza izabrao viši pojam, a da je
zapravo definisao objektivnu suštinu kajanja jer je Spinoza odbaci krivicu pa na taj način i
postojanje nečiste savesti. Ako se u krajnjoj istanci sve dešava zbog božije moći onda je sve
savršeno i ne postoji zla u svetu. Ako kao posledica toga čovek nema slobodnu volju ne
postoji zlo ni u njegovoj volji. Zlo dakle postoji samo u čovekovoj imaginaciji. Bog nema
volju, razum, ličnost i svrhu. Spinozaa poriče da Bog čini nešto jer je to dobro. To
pretpostavlja nešto van Boga, što je nezavisno od Boga, prema čemu Bog podešava svoja dela
i to uzima za cilj. To znači potčiniti Boga sudbini što je protivrečno.
Smatra se da je poslednji uzrok svih događaja Božija želja. To verovanje je sklonište za
neznalice. Ali Božija volja je neprobojna za ljude. Kada bi ovo shvatanje bilo istinito istina bi
večno ostala skrivena od čoveka, da ne postoji matematika koja se ne bavi ciljevima već samo
prirodom i svojstvima veličina. Spinoza i Dekart su krivili promenjivost za svoje ne znanje, za
to što su se mnoge stvari koje su smatrali istinitim ispostavile kao lažnim. Spinoza je takođe
tvrdi da kada bi postojalo autentično i fiksno dobro da bi i zadovoljstvo koje ono pruža bilo
jednako trajno, da bi bilo večno.  Niče smatra da je to psihološka greška. Iz trajnosti stvari ne
sledi trajnost osečanja koje ona izaziva. Potpuni nedostatak umetničkog senzibiliteta je najviši
i najkomičniji oblik cepdilačenja logičara koji stvara idola od svog nagona. Spinoza je
verovao da prepoznaje sve. On ima največu moć. Ona je prevladala i izbrisala sve ostale
njegove nagone. On je toga bio svestan. Zato mu je delovalo da ga prati Božilja ljubav.
Uživao je u postojanju i svemu što postoji. Izvor uznemirenosti,  tuge, straha, mržnje, zavisti
je čovekova ljubav prema kratkotrajnim stvarima. Sa tom ljubavlju nestaje i cela ta vrsta želja.
Ništa nema vrednost u poređenju sa vrednošču čistog mišljenja. Sve ostale vrednosti su
posledice lošeg mišljenja. Grubo odbacivanje svih životnih dobara, konstantno klevetanje
svega da bi se došlo do najvišeg oblika čistog mišljenja. Spinoza tvrdi da sve sumnje nastaju
kao posledica toga što se stvari ispituju bez reda. Isto smatra i Šopenhauer. Želje su neme pod
silom estetske kontemplacije. Ovo je opšte i pogrešno tumačenje psihološkog iskustva. To je
lajbnicovo zaključivanje od posledici kod uzroka. Na taj način je on zato što je Bog izabrao
ovaj svet zaključio da je on najbolji svet.
Kantova filozofija se zasniva na teološkoj predrasudi. On je nesvesno dogmata, robuje svojoj
moralnoj perspektivi.  Kant vrdi da ne znamo da li postoje saznanje, kao i šta je uopšte
saznanje. Ako ne znamo šta je saznanje ne možemo uopšte znati da li postoji. Ali ako to ne
znamo ne možemo ni postaviti pitanje šta je saznanje. Zbog toga Kant veruje u mogučnost
saznanja. Kant tvrdi da je saznanje sud, ali sud je verovanje u nešto, a ne
saznanje.Legitimnost vere u saznanje uvek se pretpostavlja, kao i legitimnost griže savesti. Iza
oba verovanja stoji moralna predrasuda. Zaključak je:
1. Postoje iskazi koje smatramo nužnim i univerzalnim.
2. Nužnost i univerzalnost ne mogu poticati iz iskustva
3. One moraju poticati iz nečega što nije iskustvo, morapostojati neki drugi izvor
saznanja.
Kant zaključuje:
1. Posoje iskazi koji važe samo pod određenim uslovima.
2. Taj uslov je da ne potiću iz iskustva već iz čistog razuma.
Pitanje koje sledi iz toga je na čemu se zasniva vera u istinitost takvih iskaza, a ne šta je uzrok
te vere. Pitanje porekla vere je pitanje za psihologiju. I malo iskustvo može uzrokovati takvu
veru.  Ona pretpostavja da postoj  a priori informacije, a ne samo a posteriori. Nužnost i
univerzalnost ne mogu biti  dati iz iskustva odakle sledi da im je poreklo van iskustva.
Pojedinačan iskaz nikada nije istinit, nikada ne pretenduje na status saznanja, tek u odnosu sa
drugim iskazima. Kant tvrdi da se  istinita vera se razlikuje od lažne po tome što je božanska.
Saznanje je božansko. Nužnost i univerzalnost se ne mogu nači u iskustvu. Iz toga sledi da su
nezavisne od iskustva, da su pre svakog iskustva. Kant zaključuje da je to apriorno saznanje
nezavisno od iskustva koje dolazi iz samog razuma. One su čisto saznanje. Prema njemu
osnovni principi logike, principi indentičnosti i protivrečnosti čisto su razusmka  saznanja jer
prethode iskustvu, ali Niče tvrdi,  ovi principi nisu saznanje već verovanja koja imaju
regulativni karakter. Hjum tvrdi da ne postoje sintetički sudovi a priori, Kant to negira
pozivajući se na matematičke iskaze. A ako su moguči matematički iskazi, postoje metafizički
iskazi, saznanje čistog razuma. Međutim Niče tvrdi da je matematika moguča pod uslovima
pod kojima metafizika nije moguča. On tvrdi da je svako ljudsko saznanje ili empirijsko ili
matematika. Sintetički iskaz vezuje različite predstave. Ako je taj sud a priori onda je to
vezivanje univerzalna i nužna istina do koje nije moglo da se dođe čulnim opažanjem već
jedino putem čistog razuma. Niče, pozivajući se na Kanta, daje dokaz svoje regulativne
upotrebe razuma:
1. Ako postoje sintetički iskazi a priori, razum mora biti u stanju da povezuje.
 2. Povezivanje je forma.
3.  Dakle razum mora imati moć davanja forme
Prostor i vreme kao uslovi iskustva. Kant opisuje Francusku Revoluciju kao prelaz iz
mehaaničkog u organsko stanje. Kant razlikuje velike naučnike i genije. Sve što su veliki
naučnici izmislili i pronašli može se naučiti. On tvrdi da u nauci razlika između največeg
izumitelja i najvrednijeg imitatora i učenika je samo razlika u stepenu. Ovo je za Ničea
psihološki idiotizam. Muzika i slikarstvo čine sopstveni umetnički žanr koji se zove lepa igra
utisaka.
Pre nego što se postavi pitanje da li čovečanstvo ima težnju ka dobrom mora se postaviti
pitanje da li postoji događaj koji se ne može objasniti na drugi način sem ljudskom
dispozicijom za moral. Takav događaj je revolucija. Ako se čovečanstvo pogoršava, njegov
cilj mora da je apsolutno loš. To je teroristički nalčin mišljenja suprotan wudaimonističkom ili
hilijazmu. Ako se čovečanstvo koleba između progresa i regresa, sav njegov napredak je bez
svrhe i cilja, ništa osim zaokupljivanja glupošću, tako da dobro i zlo neutrališu jedno drugo i
sve se svede na šalu. To je za Kanta glup način predstavljanja. Kant ne vidi ništa sem pokreta
morala kroz istoriju. Savesni sudija jeretik je samoprotivrečnost. To je psihološki idiotizam.
Bez ponovnog rođenja za Kanta sve vrline su briljantne mizerije. Njihovo poboljšanje je
moguče samo zahvaljući umnom karakteru. Bez njega ne bi bilo slobode unutar sveta niti
slobode volje, niti iskupljenja zbog zla. Ako spasenje nije poboljšanje može biti samo
uništenje. Poreklo empirijskog karaktera,, naklonosti zlu i ponovnog rođenja za Kanta je u
delima motivisanim umom. Empirijski karakter mora biti izokrenut iz temelja.
Sažaljenje je rasipanje osečanja, parazit štetan po moral.Kad čovek čini dobro iz sažaljenja,
on čini dobro samo sebi, a ne drugom. Sažaljenje nije zasnovano na maksimama već na
nagonima, ono je bolesno. Tuđa patnja i sažaljenje su zarazni. Nemci su najviše na svetu
usavršili gestove i reči potčinjavanja. To je dokaz rasprostranjene tendecije čoveka da puzi, a
ko puzi ne može da se žali što ga gaze, Zamislivost slobode zasnovana je na transcedentalnoj
estetici. Kada bi prostor i vreme bile stvari po sebi pojave bi se izjednačile sa stvarima po
sebi. Ako nisu moguče pojave između dve stvari po sebi, ništa ne bi bilo nezavisno od
vremena, ako ništa nije nezavisno od vremena sloboda je nemoguča. Sloboda može biti
osobina samo bića kojenije uslovjeno vremenom, koje nije pojava niti predstava već stvar po
sebi. Pojave nisu stvari po sebi zato što su u prostoru i vremenu, a prostor i vreme su čisti
opažaji. Protiv psihološke slobode Kant kaže da kada bi  se sloboda sastojala od pokrenutosti
od strane predstave čovek bi bio automat. Sloboda je nezamisliva u svetu pojava, bilo u
spoljašnjem bilo u unutrašnjem.
Autor smatra da za Ničea da je nešto svesno znači da može da se smisleno izrazi rečima. Na
taj način svest ima značajnu društvenu ulogu komuniciranja afektivnih stanja na brz i stabilan
način i zato nivo svesti tela raste proporcionalno sa njegovom potrebom za komunikacijom. U
skladu sa Spinozom Niče tvrdi da svest nije temelj afektivnosti već je njena uloga da stvara
znakove i jezike uopštavanjem pojedinačnih afektivnih iskustava (VAŽNO ZA RAD O
JEZIKU).
Vesela nauka 11: Smatra se da je svest jezgro čoveka, njegova trajnost i večnost ali to je
zabluda, ona je podeljena i još uvek se razvija.  Svest je posledni razvijeni organ kod živih
biča i zato je najnedovršeniji i najslabiji. Ona je zato opasnost po organizam i izvor je najviše
grešaka. Srečom međusobno povezani nagoni su mnogo snažniji pa služe kao regulator nad
radom svesti. (JUNG). Ovo nepoznavanje svesti je korisno jer je sprečilo njen suviše brz
razvoj. Suprotno od razvoja svesti, znanje treba da se ućini nagonskim. 
S one strane dobra i zla 268: Reći su simboli za pojmove,  a pojmovi su slikoviti simboli za
grupe utisaka koje se ćesto zajedno pojavljuju. Sa sporazumevanje nisu dovoljno iste reći već
one moraju označavati i ista psihološka stanja, i pripadnici jezičke zajednice moraju imati
zajedničko iskustvo. Zato se pripadnici istog naroda bolje sporazumevaju nego pripadnici
različitih naroda. Kada ljudi duže vreme žive pod istim zajedničkim uslovima od njih će
nastati jedan narod. U ljudskoj psihi preovlađuju češća iskustva nad ređim i na osnovu ovih
iskustava ljudi se razumeju.(ARHETIPOVI?) Jezik nastaje iz potrebe skraćene komunikacije
koja je potrebna za vreme opasnosti. Ljubav i prijateljstvo nestaju ako se različiti doživljaji
vezuju za iste reči. Strah od nesporazuma čuva različite polove od prebrzih veza na koje ih
teraju čula i emocije, a ne Šopenhauerov genije vrste. Najčešća iskustva unutar psihe
određuju  vrednosti tog čoveka. Dakle vrednosti čoveka izražavaju njegovu psihu i preduslove
za život tog čoveka. Ako jezik služi samo za izražavanje zajedničkih doživljaja onda on služi
za izražavanje prosečnih doživljaja prosečnih ljudi. Ovo šteti i izopštuje posebne ljude. Slični
i obični ljudi su uvek u prednosti,  ređi i suptilniji ljudi su teže razumeju i zato ostaju sami i
zato im se događaju nesreće zbog kojih ne produžavaju svoju vrstu. Mora se iskoristiti velika
moć da bi se sprečio taj prirodni razvoj čoveka ka sličnom, običnom i prosečnom, ka masi.
Sumrak idola – Čarkanja jednog nesavremenog 26: Čovekovi  pravi doživljaji nisu izrecivi.
Čovek ne bi mogao da izrekne svoju autentičnost kada bi želeo jer ne postoje reči kojima bi
moglo to da se učini. Jezik služi samo prosečnima, njime se vulgarizuje.
Autor ističe da sadržaji koji su izvan svesti i jezika nizu zbog toga i bez značenja i ne stiču
značene tek jezičkom artikulacijom već se več osečaju imanentnoo u afektivnosti i bivaju
prevedeni i protumačeni od strane tela. Ako se to porče i umesto toga se tvrdi da je iskustvo
utemeljeo u svesti onda se time tvrdi da je iskustvo semantički struktuiran fenomen što se
svodi na tvrdju da iskustvo poseduje samosvest. što je pozicija idealizma.
Za Ničea primer iskustva koji je neizreciv jezikom je iskustvo muzike.
Rođenje tragedije 6: Istorijski prepoznat značaj Arhiloha je to što je narodnu pesmu uveo u
književnost. U narodnoj pesmi prvi put se sreću apolonijsko i dionizijsko. Narodna pesma je
muzički odraz sveta (dionizijsko) koji traži odgovarajuću pojavu u snovma i nju izražava kroz
pesmu (apolonijsko).  Dakle melodija je primarna i univerzalna zbog čega može da pretrpi
više objektivizacija. Melodija stvara pesmu iz sebe, ona određuje oblik strofa.  Iz perspektive
apolonijskog epa nejednaki i nepravilni slikovni jezik lirskog pesništva je za osudu. Jedini
moguči odnos između poezije i muzike odnosno reči i zvuka je da reč, slika i pojam traže
analogni muzici da su iskusile moč muzike.U istoriji jezika antičke grčke možemo razlikovati
dve struje. U jednoj reć pokušava da podražava svet slike, u drugoj svet muzike.  Slike kojima
čovek opisuje pesmu su samo metafore, one nisu objektivno stanje stvari koje podražava
muzika. To je vidljivo i u slučaju Betovenove muzike.  Tako predstavljena muzika je odraz
volje u Šopenhauerovskom značenju volje,  odraz suprotnosti estetičkog čisto posmatračkog
nezainteresovanog raspoloženja. Ovde se oštro mora razlikovati sfera suštine i sfera pojave jer
muzika ne može biti suština, sama volja inače ne bi bila umetnost, ona je pojava volje. Da bi
izrazio muziku slikama pesniku su potrebna sva moguča osečanja. Da bi muziku izrazio u
apolonijskim metaforama lirski pesnik razume prirodu i samog sebe kao večnu volju, želju i
težnju (NAGON). Međutim da bi muziku tumačio slikama on istovremeno mora da je u
apolonijskom stanju nezainteresovnog posmatranja.  U tom stanju on sam sebi deluje
nezadovoljan, njegovo sopstveno htenje, težnje, stenjanje i radovanje su metafore kojima
tumači muziku. To je fenomen liričara, što kao i apolonijski umetnik on tumači muziku
slikom volje dok je sam u nezainteresovanom stanju, slobodano volje.  Lirska poezia je
jednaka muzici, njoj nisu potrebne slike i pojmovi več ih samo toleriše kao dodatak  (NJEN
PRAVI IZRAZ JE SLIKA VOLJE, OSEČANJA).Muzika je simbol protivrečnost i bol
Pra-jednog i zato se ona može prikazati u jeziku koji pripada fenomenalnom svetu već samo
alegorijski.
Slučaj Vagner 10:  Vagnerova književna dela su uzor lukavosti. Tri procedure su suština
Vagnerove književnosti:
1. Zanemarivo je sve što Vagner ne može. 
2. Vagner bi mogao više od onoga što je napisao ali to ne ćini zbog rigoroznosti principa.
(ISTO KAO I ROBOVI).
3. Sve što Vagner radi najbolje radi i niko drugi to ne treba da radi ni pre ni nakon njega.
Ta tri principa su suština Vagnerove literature.
Nije svakoj muzici potrebna literatura. Razlog za to je ili da je ta muzika teško razumljiva ili
da je previše jedostavna, pa je treba zakomplikovati.  Vagner je svoju muziku smatrao višom
od muzike, tako ne govori muzičar.On je muziku stvarao iz delova, a ne celovitu.
Kombinovao je motive,stavove,  šablone, ponavljanja… On je i kao muzičar ostao retoričar.
Za njega je muzika bila samo sredstvo.  Ni tako ne govori muzićar. Književnost je bila
potrebna Vagneru da ubedi ljude u značaj svoje muzike.  Vagner je bio mlad u vreme
Šelingovog i Hegelovog idealizma koji shvataju ozbiljno samo nemci držeći se za Ideju koja
je nešto nejasno, neizvesno, i čudesno.  Šopenhauer je zato optužio to doba za nepoštenje, ali
je bio nepravedan jer ni sam nije bio nššta pošteniji od svojih savremenika. Vagner je
Hegelov ukus primenio na muziku i tako je pronašao svoj stil pun beskonačnog značenja.
Vagnerova muzika je Hegelova ideja... Time je očarao nemačku omladinu, očarale je
zagonetnost njegove umetnosti, simbolizam, mnoštvo ideja. Time je i Hegel zavodio. 
Mnoštvenost, obilje i arbitrarnost Vagnerove muzike stvarao im je osečaj da su opravdani i
spašeni.  Kod Vagnera nedostaje vesela nauka.
Pozni posthumni fragmenti 10  (60) (Volja za moć 810) (1887): U poređenju sa muzikom
komunikacija rećima je bestidna. Reći umanjuju i zaglupjuju,  one depersonalizuju, one čine
neobično običnim.
Autor ipak upozorava da i svesno razumevanje muzike i situacije u kojoj se izvodi utiče na
doživljaj muzike. Takođe nemogučnost opisivanja muzičkog iskustva važi samo unutar
svesnog mišljenja, ali izvan svesti ona se oseča podjednako dobo kao i da je pojmovno
razumljena. Muzika se ne prosuđuje samo svesnim razmatranjima njenihh vrednosti već i
afektivno, telom, kroz mnoštvo perspektiva, inače bi plesanje bilo nemoguče. (VAŽNO ZA
RAD O JEZIKU).
Sumrak idola – Čarkanje jednog nesavremenog 11: Glumac, mimičar, igrač, muzičar i lirski
pesnik su srodni po nagonima. (DIONIZIJSKI UMETNICI) Arhiktektura nije proizvod ni
dionizijskog ni apolinskog stanja već  same volje za moć. Arhitekte su uvek bile inspirisane
najmočnijim ljudima. Arhitektura je manifestacija ponosa, pobedom nad težinom, volje za
moć. (UPOREDITI SA KANTOVIM UZVIŠENIM) Najveća volja za moć se izražava u
onome što ima veliki stil.  Veliki stil je izraz volje kojoj nije bitno da liće se dopasti nekome, 
koja je nesvesna svojih protivrečja, koja miruje unutar sebe i koja je fatalistička, koja je
najviši zakon.
Autor navodi pored muzike i iskustvo anksioznosti kao neizrecivo iskustvo.
Kasni posthumni fragmenti 34 (46)(1885): Ako postoji jedinstvo unutar subjekta ono sigurno
nije u svesnom ja, unutar osečanja, htenja, mišljenja već u održavajućoj, prisvajujućoj,
odbacajućoj, posmatračkoj mudrosti celog organizma kome je svest samo oruđe. Osećanje,
htenje, mišljenje prikazuju samo posledice, uzroci uvek ostaju nepoznati. Naćin na koji ove
posledice slede jedna drugu, kao da jedna sledi iz druge je verovatno privid. Uzroci mogu biti
povezani na taj način da mi finalni uzrok stvara utisak psihološke ili logićke veze. Niće negira
da je jedan mentalni fenomen  neposredniuzrok drugog mentalnog fenomena., ćak iako nam
se čini da je tako. Istinski svet uzroka je skriven od nas, on je neizerecivo komplikovaniji.
Razum i ćula su izbnad svega oruđe za pojednostavljivanje. Ipak naš pogrešni, umanjeni,
logički svet uzroka, je onaj u kome živimo. Mi smo saznavaoci u onoj meri u kojoj nam je to
potrebno da zadovoljimo svoje potrebe.  Proučavanje tela stvara neku ideju o onoj beizrecivoj
komplikovanosti. Da razum nema neke postojane oblike život bi bio nemoguć. Ali to ništa ne
dokazuje o istinitosti logičkih činjenica. 
Pozni posthumni fragmenti 14 (70) (Volja za moć 1023)(1888): Zadovoljstvo se javlja gde i
osečaj moći. Sreća je biti svestan moći i pobede. Napredak je jačanje određene vrste ljudi,
sposobnosti za jaku volju. Sva ostala viđenja napetka su nesporazumi i opasni su.
Na onovu ove beleške autor zaključuje da je svest o sreči zavisna od određenih uslova koji
nisu pod kontrolom svesti ali da nije svodiva na njih.
Autor smatra da za Ničea u svakom trenutku postoje svesna iizvan svesna svest o situaciji
ujedinjene u odnosima afekata.
Autor ističe da za Ničea ne postoji prevod bez ostatka čulnih znakova u reči i reči u pojmove
već svaka pruža perspektivu unutar živog trenutka u kome tnaci, reči, predstave, pojmovi
rečenice učestvuju u mnštvu odnosa afekata koji se doživljavaju imanentno. To sugeriše da
postoji mnoštvo perspektiva koje funkcionišu u svakom trenutku unutar pokretnog tela koje je
, kao što je tvrdio Spinoza, mnoštvo, a ne statična određena stvar. To ne znači da svest i
pojmovi nemaju pristup određenoj sferi iskustva već da se bez obzira na mogučnost vesnog
saznanja, ta iskustva se ne saznaju samo svesnim pojmovnim mišljenjem već i imanentno
mnoštvom afksata.. Telo predstavlja prelazno stajalište afekata u kome se nalzi i svest, ali
koja ga neujedinjava. Telo je mnoštvo, kao što postoji i mnoštvo telesnih perspektiva, a svest
biva potvrđena i dominantna ako se kao kriterijum vrednosti mišljenja koriste identičnost i
preciznost.
Pozni posthumni fragmenti 5 (68) (Volja za moć 527)(1886)::Fiziolozi kao i filozofi veruju da
je svest vrednija što je jasnija. Zato su najjasnija svest i najhladnije i najlogičnije mišljenje
najvredniji.  Vrednost određuje korisnost. Prema volji najpovršnije i najpojednostavljenije
mišljenje je najkorisnije. Precizno delanje je suprotno od dalekosežne predostrožnosti čije su
procene neizvesne. Predostrožnost vode nesvesni  nagoni.
Genealogija morala II 16: Nećista savest nastaje u okvirima drštva gde čovek više ne može
svoje nasilne nagone da prazni na spoljašnjem pa ga usmerava unutar sebe. Ona je bolest. U
tom trenutku nesvesne nepogrešive nagone zamenjuje svest kao čovekov najnemočniji i
najnepouzdaniji orgam, svesne radnje poput mišljenja, zaključivanja, računjanja,
zaključivanje prema principu uzročnosti... ali ne prestaju da deluju sami nagoni, več menjaju
cilj. Svi agresivni nagoni se okreču prema nosiocu tih nagona. Tako nastaje ono što se smatra
psihom. Proporcionalno  meri u kojoj je pražnjenje nagona sputano u spoljašnjem svetiu,
proširujee se njegov unutrašnji svet tj. psiha. Na taj načinje nastala nečista savest jer se nagoni
neprijateljstva, surovosti, proganjanja, napadanja, menjanja i uništavanja okreču protiv samog
subjekta.  Čovek zbog nedostatka spoljnog neprijatelja i otpora, pritisnut običajima zlostavlja
samoga sebe. On čezne za divljinom i zato mora da načini divljinu od samog sebe. Nasilno
odvajanje čoveka od njegove životinjske strane je bio početak najveće bolesti čovečanstva, ali
je vodilo i njegovom napretku, omogučena je nova budučnost.  Čovek prestaje da bude cilj i
postaje obeečanje, most ka Übermenschu.
Zora 115: Ja i svest u su jezičke zablude. Čovek je navikao da mo da misli i govorio sebi
samo u stupnju dokle to može artikulisati rečima dok ga  zapravo čine nagoni koji su u
stalnom pokretu o kojima ne može jasno govoriti.  On govori  samo o izvedenim stanjima iz
osnovnih nagona.,  kao što su  emocije i osečanja zadovoljstva i bola mada osnovnija su i
dalje izvedena stanja. Sve što se može  jezički artikulisati predstavlja  izuzetke nastale
nepravilnim funkcionisanjem nagona kada oni stanu. Zbog toga čovek pogrešno razume
samog sebe.
Zora 129:Pojam borba motiva ne označava borbu motiva. U refleksivnoj svesti pre radnje
javljaju  se samo posledice mogučih radnji  koje čovek upoređuje. Čovek se odlučuje za neku
radnju tako što utvrdi da su njene posledice najkorisnije, Čovek pre radnje mora da uvidi
značaj posledica, da ništa ne izostavi i da uračuna uticaj slučaja. Nakon toga se moraju
međusobno porediti što je nemoguče zbog razlike u njihovom kvalitetu. (KRITIKA
UTILITARIZMA). Tek ako to nekim čudom uspemo predstava o toj posledici čini samo
jedan motiv. Međutim prilikom samog delanja na čoveka deluje različita vrsta motiva od tog.
Deluje navika, poštovanje ili strah od nekoga, blizina nekog zadovoljstva, imaginacija koja
biva podstaknuta nečim beznačajnim, fizički faktori, raspoloženje, nagoni koji slučajno tada
žele da se prazne. Dakle deluju nepoznati motivi koji nisu mogli biti upoređeni priilikom
računa. Njihova međusobna borba je prava borba motiva ali ona je čoveku nepoznata.
Računom se otkriva samo jedan nužan motiv i stavlja u borbu sa drugim motivima koja
čoveku ostaje nepoznata, kao i njen pobednik. Čovek zna koju če radnju učiniti na kraju ali ne
i njen motiv. Međutim čovek je navikao da  u račun neuračunjava te nesvesne procese i da
pripremu neke radnje zamišlja kao svesnu i zato brka borbu motiva i poređenje mogučih
posledica različitih radnji što je jedno od najkobnijih brkanja za razvoj morala.
Autor ističe da svest ne krivotvori istinski oblik iskustva već semantičke i gramatičke
strukture svesti predstavljaju pogrešan osnov iskustva koji krivotvori imanentnu igru afekata.
Svest ne krivotvori predstavljanjem fiktivnih predstava stvarnih pozadinskih procesa već tako
što predstavlja sebe kao autonomno jedinstvo, umesto tela.
Pozni posthumni fragmenti 10 (137) (Volja za moć 707)(1887):Svesni svet ne može biti mera
vrednovanja, nedostaje mu nužnost i objektivnost za određivanje vrednosti. U poređenju sa
ogromni i složenim nesvesnim procesima koji rade zajedno ili jedni protiv drugih i
predstavljaju celokupni život svakog organizma, svesni svet osečanja, namera i vrednovanja
je samo delić. Taj delić nema prava da bude proglašen za univerzalni cilj i razlog života. Svest
je samo još jedno sredstvo za povećanje moći života. Zato je naivno zadovoljstvo, duhovnost,
moral ili bilo koji drugi deo svesti staviti postulirati kao najveću vrednost ili pokušati
opravdati patnju u svetu pomoću njih. To je Ničeova glavna zamerka dotadašnjim
filozofijama i religijama. To što su sredstvo shvatili kao cilj dok su od života i njegove moči
načinili sredstvo. Dakle cilj života ne sme biti neki deo svesnog, svesno može biti samo
sredstvo za taj cilj. Ludačko tiumačenje života prema kome je cilj života njegovo poricanje je
posledica uzimanja svesti kao kriterijuma vrednosti života (putem distinkcija zadovoljstvo -
nezadovoljstvo ili dobro - zlo). U tom slučaju se besmislena i sredstva koja pričinjavaju
nezadovoljstvo koriste  protiv cilja. Takva sredstva umanjuju vrednost samom cilju. Greška je
u tome što je umesto cilja koji opravdava nužnost takvih sredstava postavljen cilj koji
isključuje takva sredstva, Određena sredstva su prvo uzeta kao pravila pa je tek prema tim
pravilima odabran cilj. Umesto da se od svesti načini sredstvo života od nje je načinjen
kriterijum i najviša vrednost. To je pogrešna perspektiva. Zato filozofi teže da postuliraju
univerzalnu svest, Boga. Ali postuliranje opšte svesti bi moralo da osudi život. Time što se
odbacuje opšta svest koja određuje svrhu i sredstva odbacuje se njena posledica u obliku
pesimizma. Najveći prekor životu bilo je postojanje Boga.
Srednji posthumni fragmenti 7 (62): (1883): Muzika je znakovni jezik nagona. Analizom
muzike može se otkriti sistem nagona muzičara. Muzičari ne znaju da razotkrivaju sebe
svojom muzikom. Postoji nevinost tog samopriznanja za razliku (NESVESNO
PRIZNANJE) za razliku od pisanih dela (SVESNO PRIZNANJE). Ista nevinost postoji i
kod filozofa jer oni ne znaju da svojom filozofijom ne izražavaju volju za istinom kao što
smatraju već govore o sebi. Njihova filozofija je izraz njihovog najmočnijeg nagona koji želi
da vlada i bude krajnja svrha. Postoji više jezika nego što se misli i ljudi razotkriaju sebe
češče nego što misle. Postoje perspektive koje teraju ljude da veruju da su one jedine istinite,
ispravne i ljudske, a da svi koji se ne slažu sa njima greše. Te perspektive su etičke i
religiozne. One su izraz najmočnijeg nagona koji veruje da poseduje istinu i najviši pojam
humanosti. Postoje mnogi ljudi kod koji jedan nagon nije postao vladajuči i oni nemaju
ubeđenja. Svaki filozofski sistem je svedočanstvo da taj filozof posedue vladajući nagon,  da
postoji fiksna hijerarhija. To filozof smatra istinom i da je sa tom istinom razumeo pojam
humanosti, a da su svi drugi, kao saznavaoci, inferiorni u odnosu na njega. Kod primitivnih i
naivnih ljudi ubeđenja vladaju i po pitanju njihovih običaja i ukusa i to je najbolje stanje
stvari. Kulturni ljudi su tolerantni po pitanju takvih stvari ali se zato još čvrče drže za najviše
kriterijume dobra i zla. Zato nisu poželjni samo najsuptilniji ukusi već i individulani
zakonodavni ukusi. Univerzalno dominantni oblik varvarizma je neznanj da je moralnost stvar
ukusa. U ovoj sferi postoji najviše laži i prevara jer je etička i religijska literatura najlažljivija.
Paralelno sa religijskim ratovima postoje i etički ratovi u kojima jedannagon želi da potčini
čitavo čovečanstvo i što je slabija religa to će taj etički sukob biti vidljiviji i krvaviji.
Zora 18: U vreme plemenskih zajednica, kada je trajao večiti rat između njih, surovost je  bila
vrlina. Činjenjem surovosti zajednica se potvrđivala i odbacivala sumornost koju izaziva
konstantna strepnja i oprez. surovosz  je bila jedno od najstarijih zadovoljstava u toku
svečanosti.  Zato se verovalo da i sami bogovi uživaju u prizoru surovosti kao i da se
surovošću zadobija njihova blagonaklonost. Zbog toga je ovo svojevoljno mučeništvo
mislioca bilo smatrano vrednim jer donosi korist zajednici od bogova.  Zato je svaki duhovni
vođa da bi podstakao veru u sebe potrebnu da pokrene narod zarobljen običajnim moralom
pored ludila morao da praktikuje i samomučenje. Što su oni bili inovativniji to im je bila jača
griža savesti zbog kršenja običaja koju su ispoljavali kao mučenje svoga tela kao da su
bogovima nudili nadoknadu u vidu zadovoljstva za kršenja običaja i postavljanja novih
ciljeva. Ovaj vid ponašanja važi i danas. Svaki napredak na polju kritičkog mišljenja i
autentičnosti plača se telesnim i mentalnim mukama. U vreme običajnog morala patnja,
surovost licemerstvo, osveta i nerazumnost su bile vrline, a zadovoljstvo, radoznalost, mir i
empatija smatrane su opasnim. Empatija je smatrana rđavom jer zajednička patnja zaslužuje
prezir i nedostojna je jakih ljudi. I na rad se gledalo sa prezirom. Ludilo je smatrano
sakralnim, a promena nemoralnom i opasnom. Niče smatra da čovečanstvo i danas sudi na isti
način.
Genealogija morala III 17: Sveštenik nije bio lekar jer je lećio simptome odnosno umanjivao
patnju, a nije lećio fiziološki uzrok bolesti. On je samo smanjivao patnju, tešio. Hriščanstvo je
posebno bilo dobro da osečanjima koja stimulišu  umanji tugu i umor od čega najviše pate
fizološki oboleli. Ova  fiziološka bolest može biti uzrokovana mešanjem rasa, klasa jer klase
uvek izražavaju razlčito poreklo i rase.(Evropski pesimizam u XIX veku) neodgovarajućom
klimom za neku rasu (Indijci u Indiji), starošću rase (Pariski pesimizam u XIX veku),
neodgovarajućom ishranom za neku rasu (Alkoholizam u srednjem veku, vegetarijanstvo),
slabljenje krvi zbog više uzroka (Nemačka depresija posle Tridesetogodišbjeg rata). U svim
tim slučajevima postoji borba protiv osečanja nezadovoljstva. Filozofska borba protiv
osečanja nezadovoljstva je besmisleno, bezuspešna, delo ljudi kojima je dosadno.
Dokazivanjem da je bol zabluda on neče iščeznuti. Prvo sredstvo u borbi nezadovoljsta je
minimalizovanje osečanja. Ne hteti i ne želeti. Uzdržavanje od svega što pobuđuje strasti.
Ravnodušnost bez ljubavi i mržnje.  Ne svetiti se, ne bogatiti se, neraditi nego prosjačiti,
minimalizovati kontakt sa ženama. U intelektualnoj sferi praviti se glup. Rezultat je jezikom
etike sakralizacija, rečnikom psihologije, obezličavanje, a jezikom fiziologije hipnoza. Ta
hipnoza uspeva ali je istovremeno i simptom ludila. Zato tada nastaju religiska iskustva. Ona
se smatra vrhovnom tajnom, vrhovnim stanjem, uvidom u suštinu stvarnosti, oslobođenjem od
svake zavlude, istinom, znanjem, odustajanjem od svakog cilja, želje i delanja, stanjem koje
prevazilazi moral.  Mada vrlinu vide kao sredstvo za dolazak do tog stanja ni Hindusi ni
hriščani ne smatraju to stanje vrlinom. To je nešto najrealnije u hriščanstvu, budizmu i
hinduizmu koji su inače previše moralizovani.. Budizam, Hinduizam i Hriščanstvo
propovedaju spas od patnje kroz san (APOLINSKO). Oni koji pate san vide kao najviše
dobro jer je on stanje nedostatka  bola. To je Epikurova ataraksija. Nedostatak bola oni koji
pate vrednuju kao pozitivno osečanje. Po toj logici u svim pesimističkim religijama ništavlo
se smatra Bogom-
Autor zaključuje da Ničeova kritika svesti pokušava da problematizuje autonomiju subjekta
apercepcije. Zato je afektivnost ključna, jer ona čini problematičnom autonomiju svesti.
Autor iatiče da je ključno po pitanju svesti da ona ništa ne dodaje onome što se misli, oseča i
čini već menja način na koji se oni doživljavaju. Kao oblik svesnossti, uloga svesti je da
registruje posledice, a ne da bude uzrok. Međutim mada Niče kritikuje svest kao precenjenu
to ne čini zbog njene pasivnosti jer to zavisi od situacije, Niče ističe prirodu svesti kao
tumačenja, koja ako se previdi, rezultira u iluziji svesti kao subjekta aktivnosti umesto kao
interpretativnog i perspektivnog aspekta aktivnosti. Svest ne tumači samo telesne procese već
je poseban oblik tumačenja koje je stacionirano u telu. Niče svesnom tumačenju daje široko
značenje osnovne aktivnosti odnosa afekata. Tumačenje se događa u odnosu afekata kada
afekat tumači tragove drugih afekata u igrili prelaza afekata, u remodifikaciji Spinozinim
rečnikom rečeno, koju Niče karakteriše kao osnovnu biološku funkciju.
Pozni posthumni fragmenti 2 (148) (Volja za moć 643)(1885):Volja za moć tumaći sve stvari
prema njihovoj volji za moć. Neprekidno tumačenje je pretpostavka organskog procesa.
Nastanak svakog organa je tumačenje. Za uočavanje razlike u moći potrebna je volja za moć
koja sve druge volje za moć tumaći po svojoj vrednosti. To je jednako za sve. Tumačenje je
sredstvo da se nećim zavlada. Organski procesi pretpostavljaju neprekidno tumačenje.
Pozni posthumni fragmenti 2 (95) (Volja za moć 505)(1885):Opažaji kako ih mi razumemo su
oni opažaji koji su nam korisni i samo oni dolaze do naše svesti a ne svi opažaji koji postoje. 
Samo za te opažaje posedujemo čula, samo za opažaje koji koriste našem samoodržanju.
Opseg sveti zavisi od toga šta nam je korisno. Svi opažaji su prožeti vrednosnim iskazima šta
nam koristi, a šta nam šteti, odnosno  šta nam pruža zadovoljstvo, a šta bol.
Autor smatra da glavna razlika između svesti i izvan svesti nije u distinkciji između aktivnosti
i pasivnosti već da svest poseduje odgovornost, a izvansvesti ne. Takođe ne samo da je svest
odgovorna već ona prosuđuje i druge ljude kao odgovorne delatnike,
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (100)(1881): Ubijanje tuđih mišljenja i
vređanje dela, ličnosti, naroda i prošlosti predstavlja zamaskiranu želju za ubistvom. Sudija je
sublimirani dželat.
Srednji posthumni fragmenti 3 (1) (1882): 
77. Iz očiju onih koji osuđuju gleda dželat.
Srednji posthumni fragmenti 12 (1) (1883):112. Iz očiju onih koji osuđuju gleda dželat.
Ljudsko, suviše ljudsko II 33: Šopenhauer je posedovao osečaj za činjenice sakrivenog iza
svoje metafizike. On je napravio razliku između filozofa i drugih ljudi prema tome da li
shvataju nužnost ljudskog delanja. Protiv ovog svog uvida  on deluje predrasudom moralnih
ljudi da objašnjenje unutrašnje suštine celiokupne stvarnosti mora biti nužno u vezi sa
objašnjenjem etičkim značajem ljudskog delanja. Ta veza nije nužna već mora biti odbačena
stavom o nužnosti ljudskog delanja odnosno bezuslovnom neslobodom i neodgovornosti
volje. Dakle filozofi će se razlikovati od običnih ljudi  neveronanjem u metafizički značaj
morala Ta razlika je veča od razlike između obrazovanih i neobrazovanih koja je oplakivana u
Ničeovo doba. Nijedan filozofski izlaz iz nužnosti ih nije odveo do slobodne volje već do
sudbine. Čovek je zatvorenik koji ne može biti slobodan već samo sanjati o slobodi. Oni koji
napadaju fatalizam tvrde da neko mora biti grešnik, ako nije dozvoljeno i moguče da
pojedinac bude optuživan i kažnjavan  neka onda čitavo nastajaje bude grešnik. Na taj način
se spašava pojam slobodne volje, neka celokupno nastajanje bude optuženo i kažnjeno, neka
iskupljuje i ispašta. (ANAKSIMANDAR). Neka Bog bude grešnik, a čovek njegov iskupitelj,
neka čitava svetska istorija bude satkana od krivice,ispaštanja i samoubistva. Neka zločinac
bude sopstveni sudija i dželat. Ovo izokretanje hriščanstva je poslednji napad teorije
bezuslovne moralnosti na teoriju bezuslovne neslobode. To je logička poza. Podjednaka je
greška da je čovek odgovoran i da čovek nije odgovoran, ali da neko mora biti. Filozofi poput
Isusa moraju reči da je zabranjeno osuđivanje. Razlika između filozofa i običnih ljudi je što
filozofi žele da budu pravedni, a obični ljudi žele da sude.
Zora 13: Niče želi da odbaci pojam kazne koji ne samo da se smatra posledicom čovekovih
postupaka već se i slučajnim događajima oduzima njihova nevinost tako što se tumače kao
kazna. Na taj način i sam život se smatra kaznom. To je posledica toga što su vaspitanjem
čovečanstva upravljali tamničari i dželati (SVEŠTENICI).
Tako je govorio zaratusta – O tarantulama: Hrišćanima je motiv osveta. Ona stoji iza svakog
proklamovanja jednakosti. Zato ih Zaratustra provocira, da bi se osveta pokazala iza tog
pozivanja na pravdu. Oslobođenje od osvetoljubivosti je deo puta ka Übermenschu Pravda za
hrišćane je njihova osveta nad nejednakima. Jednakost je osveta nad moćnima Hriščani
jenakost proglašavaju vrlinom i napadaju svakoga močnog.Pozivanje na jednakost je
pokazatelj želje za moći.Osvetoljubivost je izraz zavisti i sujete prethodnih generacija. Zavist
ih ćini hladnim i filozofima, a ne inteligencija.  Zbog te zavisti uvek kao mislioci odlaze
predaleko i stradaju od umora pre kraja. Iza njihovih žalbi je osveta, iza pohvala je surovost,
osuđivanje im pričinjava najveće zadovoljstvo. Ne treba verovati nikome u kome je jak nagon
za osuđivanjem, ko mnogo govori o svojoj pravednosti jer ooni su dželati.  Postoje i oni koji
propovedaju istovremeno i slobodu od morala i jednakost da bi time oštetili moćne. Oni su
bili najveći klevetnici života. Zaratustra ne želi da ga brkaju sa njima jer tvrdi da ljudi nisu
jednaki i ne treba to da budu. Potrebno je što više nejednakosti i sukoba između nejednakih da
bi nastao Übermensch  Razlićite vrednosti su sredstvo samoprevazilaženja života. Razlićiti
morali su stepenice za samoprevazilaženje života.  Čak i lepota sadrži sukob, nejednakost, i
rat zarad moći i vlasti.
Genealogija morala III 14: Što su bolesni normalnija pojava to treba više ceniti retke ljude
koji su psihički i fizički močni, kao srečne slučajeve i čuvati ih od bolesnih. Bolesni su
največa opasnost za zdrave, jakima problem ne prave jaki već slabi. Ne treba smanjivati strah
od čoveka jer on prisiljava jakog da bude jak i strašan, on održava jaku vrstu ljudi. Umesto
straha prema čoveku treba se plašiti gađenja i sažaljenja prema čoveku koji zajedno  vode do
nihilizma. To se dešava u Evropi, i u svim kulturnim područjima sveta.  Bolesni su opasnost
po čoveka ne zli i ljudi slični životinjama. Oni ruše poverenje prema životu, čoveku i nama
samima. Ti ljudi kojima je muka od samih sebe i samo žele da budu neko drugi. Na temelju
tog samoprezira raste sve malo,skriveno, lažno, raste osvetoljubivost i mržnja, posebno se
mrze uspeli ljudi i  stvara se zavera pačenika protiv uspešnih. Da bi sakrili tu mržnju oni lažu,
pozivajući se velikim rečima i gestovima na pravednost. Oni su sluzavo pokorni. Ti bolesni
žele da predstavljaju pravednost, ljubav mudrost i moć Oni krivotvore vrednosti i prisvajuji ih
tako da samo oni budu smatrani za dobre i pravedne. Samo njihovo postojanje je prekor kao
da su zdravlje,uspeh, snaga, ponos i moć poroci koji treba da budu kažnjeni. Među tim
bolesnima postoje oni sujetni i lažljivi koji žele da se prikažu kao dobri ljudi, koji svoje
upropaščena čula i nagone izražavaju kao moralnost kojom se samozadovoljavaju. Te bolesne
zapravo vodi volja za moć koja ide najskrivenijim najzaobilaznijim putevima koja vodi
tiraniji na račun zdravih. Među njima je najgora bolesna ženam nju ništa ne zaustavlja da bi
tranisala. U svakoj porodici, društvu i zajednici postoji ova skrivena borba bolesnih protiv
zdravih. Ona stiže čak i u sferu nauke, što se vidi u slučaju Diringa. To su sve ljudi
resantimana, fiziološki neuspeli puni nesvesne osvetoljubivosti, nezasti u besu protiv  srečnih
i prerušavanju osvete. Najsuptilniji i najuspešniji oblik njihove osvete je kada savest srečnih
zatruju svojom nesrečom tako da srečni počnu da se stide svoje sreče. Največa greška je kada
srečni, koji su dobro fizički i psihički razvijeni, koji su ,očni  počnu da sumnjaju u svoje pravo
na sreču. To je razmekšavanje nagona, sentimentalnost. Zadatak je zato da se zdravi odvoje
od bolesnih, da ne vide bolesne.On ne treba da budu lekari bolesnima jer viši ne smeju biti
sredstva nižih, mora se čuvati patos distance između zadataka. Njihov zadatak je da postoje i
da budu odgovorni za budučnost jer za to bolesni niti su sposobni niti dužni da rade. Zdravi
treba da budu u društvu zdravh ili ako to ne mogu, da budu usamljeni. To je zaštita od gađenja
i sažaljenja prema čoveku.
Sumrak idola – moral kao protivpriroda 6: Naivno je davati univerzalno važeće imperative.
Na svetu postoji više tipova vrsta ljudi. Normativni zahtevi etičara su zato besmisleni. On želi
da ljudi budu drugačiji nego što su, a to je nemoguče. Pojedinac, kakav je, deo je sudbine
sveta i zahtevati od njega da se promeni znači zahtevati promenu celog sveta,  promenu
prošlosti, negiranje sveta, što su etičari i želeli, da normiraju čoveka po sopstvenoj meri. 
Moral koji osuđuje po sopstvenom kriterijumu, a ne iz perspektive života je sppecifična
osobina degenerisanih. Moralna osuda  je zabluda slabih,  i bolesnih  koja je učinila mnogo
štete. Jaki potvrđuju, a ne osuđuju.. Jaki razumeju, shvataju i potvrđuju. Oni čak potvrđuju i
koriste za dobro života bolesne poput sveštenika, pobožnih i vrlih morala robova. Korist od
njih je nasatanak jakih.
Genealogija morala II 2: Da bi čovek stekao odgovornost, mogučnost da obeča prvo mora da
postane nužan, jednak sa drugim ljudima,  pravilan i kao posledicu toga proračunljv.  To je
bila uloga običajnog morala.  To je bio cilj praistorijskog razvoja čoveka, ma koliko mu bili
svojstveni surovost, tiranija (FROJDOV PRAOTAC), glupost i idiotluk Običajni moral i
društvo napravili su čoveka proračunljivim. Krajnji cilj običajnog morala i društva je bila
formiranje samostalne jedinke, nezavisne od običajnog morala, koja vlada svojom voljom i
zato ima pravo da obeća.  On je svestan svoje moći i slobode,  da je vrhunac razvoja čoveka, 
on je gospodar i on je svestan poverenja, strepnje i strahopoštovanja koje izaziva i zaslužuje.
On je svestan da vlada nad okolnostima, nad prirodom i na ljudima slabije volje od njegove
koji ne mogu da obečaju jer ne mogu da garantuju za sebe. On sebe uzima kao vrednosnu
meru, poštujući sebi slične, ljude koji mogu da obečaju i obečavaju kao gopodari, retko i koji
svoje poverenje ukazuju teško i koji drže svoju reć bez obzira na okolnosti. , i prezirući one
koji to ne mogu. Taj nagon odgovornosti, slobode, moći nad sobom i sudbinom je kod
gospodara vladajući nagon i naziva se savest,
Zora 124:Ljudi tvrde da hoće i da se stvari događaju prema njihovom htenju ali zapravo
nemaju nikakvu kontrolu nad dešavanjima.
POSTAVKA XXX: Ako je neko učinio nešto za šta samišlja da ostale aficira zadovoljstvom i
radošču i sam če biti aficiran zadovoljstvom i radošču, pračenim idejom sebe kao uzroka,
odnosno sam će sebe posmatrati sa zadovoljstvom i radošču. Naprotiv, ako je neko učinio
nešto što zamišlja da druge aficira bolom i tugom, on će sam sebe posmatrati sa bolom i
tugom.
Genealogija morala II 3: Ljudi su kao prvu  mnemotehniku koristili bol. Religije su sistemi
surovosti. U tu mnemotehniku spada i aketizam. Nekoliko ideja treba učiniti  nezaboravnim i
fiksnim da bi se hipnotisao čitav intelekt i nervni sistem tim fiksnim idejama. Asketski način
života je sredstvo da se te ideje oslobođe nadmetanja sa ostalim idejama da bi se učinilie
nezaboravnim. Što je čovekovo pamčenje bilo gore to su njegovi običaji bili suroviji. Strogost
krivičnih zakona pokazuje koliko je teško bilo da se primitivni zahtevi društva zapamte od
strane praistorijskih ljudi koji su sledili samo trenutne nagone i žele. Primer za to su i stari
Nemački zakoni. Uz pomoč tih surovih zakona čovek stiče razum, ozbiljnost i vlast nad
nagonima.
Autor primečuje da nakon što se volja shvatala kao vlast nad aefktima umesto kao rezultat
jednog od afekata, počinje da se pojavljuje normativna etika sa modalnom klauzulom treba
koja se više ne odnosi na odnos afekata već na aktivnost kao takvu. Afektivnost volje,
imanentna afektivnost prolaženja se brka sa njenom korelacijom sa posebnim sadržajem od
koga se ili ka kome se kreče.
Sumrak idola – Čeiri velike zablude 1: Zabluda zamenjivanja uzroka i posledice je prema
Ničeu najstarija i največa  zabluda. Ona je osnov religije i etike. Svaki iskaz etike i religije
sadrži tu zabludu.Stvorili su je sveštenici i etičari. Niče kao primer navodi Kornarovu dijetu
za koju se verovalo da je uzrok njegovog dugog života dok je zapravo njegova fiziologija
uzrok njegove dijete
Autor zaključuje da pojmovi odgovornosti i slobode volje izjednačavaju afektivnost volje sa
njenim sadržajem i najmočniji nagon sa prostom ujedinjenom perspektivom koja se naziva
subjekat i duša. Čitavo telo kao poprište afektivnosti predstavlja svest kao jedinu perspektivu,
a ne tako samo jednu perspektivu u odnosu sa mnogima. Osoba sa visoko razvijenom svešču,
suvereni pojedinac, ne živi sa krivotvorenom predstavom o svetu već sa krivotvorenim telom
u kome odnos afekata postaje jednostran kroz perspektivu svesti, telo koje kritikuje samo
sebe, telo koje je postalo moralno. Međutim takvo telo izražava odnose svojih afekata i
nagona na način koji dozvoljava genealoško pračenje jer moral je znak nagona
Autor naglašava da za Ničea telo nije samo fiziološka osnova već imanentno doživljeni
temporalno, prelazno i menmoničko poprište afektivnosti. Deluje da tako shvačeno telo
onemogučava genalogiju jer analiza prošlosti je moguča samo u onoj meri u kojoj može da se
razume u okviru imanentnog sadašnjeg okvira. Međutim Niče nudi rešenje, koje implicitno
nudi i Spinoza koje ostaje u okviru imanentne afektivnosti dok istovremeno prihvata
mnoštvenost tela jer telo kao mnoštvo pruža kanale koji omogučavaju genealogiju prošlosti.
Ipak glavna prepreka za ovu mnoštvenost koju i Spinoza i Niče pokušavaju da problematizuju
je naizgled nesavladivo jedinstvo svesti, autokratska vlada subjekta.
Nesavremena razmatranja – O koristi i šteti istorije za život 1:  Životinja živi vezana za
trenutno zadovoljstvo ili nezadovoljstvo,  i zato ne živi niti melanholično, niti joj je dosadno.
Čovek zavidi životinji na sreći ali je ne može nikad postići jer nema sposobnost zaborava kao
životinja. Životinja je neistorijska dok je čovek uvek pod teretom prošlosti. Životinja uvek
živi u sadšnjosti, ne ume da se pretvara već se uvek pojavljuje kao ono što jeste.  Sa druge
strane razumevanjem reči beše prestaje dečija  nevinost i življenje u sadašnjost,i i  u ljudski
život ulaze sukob, patnja i zasičenost koji podesečaju čoveka da je njegov život večno
nesavršen. Samo smrt donosi zaborav ali ona ukida i sadašnjost i život i time svedoči o
saznanju da je život večna prošlost, svar koja živi tako što samu sebe poriče, troši i
samoprotivrečna je.  Ako je sreća cilj ćovekovog života onda su kiničar u pravu je oni
najbolje predstavljaju životinju. Trajna sreća koja je najmanja po intezitetu je bolja od sreče
največeg inteziteta koja je prolazna. Da bi čovek mogao da bude srečan ili da usreči druge
potreban mu je zaborav. Dakle uslov za svaki oblik sreće je zaborav, stanje neistoričnosti.
Čovek bez zaborava ne bi mogao da dela jer bi svuda oko sebe opažao promenjivost. Moguće
je da se živi gotovo bez sečanja, čak i da se bude srečan, što smo videli u slučaju životinja, ali
nemogue je živeti bez zaborava. Stepen potrebe zaborava određuje stepen plastične moči
čoveka, moči da se razvije na autentičan način, da se prošlo i strano preobrazi  i inkorporira u
sebe,  da se rane zacele,  izgubljeno zameni i da se slomljeni šabloni ponovo poprave.Postoje
ljudi koji poseduju toliko malo plastične moči da bi zbog jednog bolnog ilinepravednog
iskustva (TRAUME) iščezli (NEUROTIČARI). Sa druge strane postoje ljudi koje ne
pogađuju  ni največe životne nesreče ni sopstvena največa zlodela več se nakon njih osečaju
dobro i čise savesti. Od snage volje zavisi koliko može prošlosti da usvoji. Najmočnija volja
bi u sebe  usvajala svu istoriju, a šta ne može da pobedi bi zaboravljala. Tako da osoba stvara
svoju perspektivu van koje za nju ne postoji ništa.Perspektiva je uslov za zdravlje, ako neko
biće nije sposobno da stvori sopstvenu perspektivu ili želi sopstvenu perspektivu da nametne
unutar tuđe perspektive, propašće.  Od perspektive zavisi veselost, čista savest, radost u
delanju i i nada u budučnost i pojedinca i naroda, od toga da li osoba poseduje nagon da oseča
kada treba da bude istorijska, a kada neistorjska, čega treba da se seča, a šta da zaboravi.
Neistorijsko i istorijsko podjednako su važni za zdravlje pojedinca, naroda i kulture. Neki
čovek može posedovati usku perspektivu, svaki njegov sud može uključivati nepravdu, a
svako iskustvo zabludu, a da bude zdrav i krepak tako da pogled na njega uveseljava. Sa
druge strane pravedniji čovek koji poseduje više saznanja je bolestan i propada jer se granice
njegove perspektive konstantno menjaju, jer se ne može izvuči iz svojih pravednosti i istina
zarad jednostavnog delanja iz htenja i želje.Iz toga sledi da je neistorijsko je je važnija i
izvornija sposobnost. Neistorijsko je atmosfera koja štiti život i sa čijim nestankom nestaje i
život. Čovek postaje čovek tek kada ume da iskoristi prošla iskustva u sadašnjosti
razmišljajući, prosuđujući, poredeči, razlikujući i zaključujući i na taj način ograničavajući
neistorijsko, ali takođe čovek ne bi ništa novo učinio ili stvorio da nema zaborava
neistorijskog.  Delatnik bez savesti i bez znanja zaboravlja večinu stvari da bi učinio jednu
stvar, nepravedan je prema prošlosti zarad dela budučnosti. Taj stav Niče naziva
nadistorijskim. Istorijske ljude prošlost inspiriše da teže budučnosti. Veruju da će se smisao
života u jednom trenutku otkriti u toku procesa života. Nadistorijski čovek veruje da je svet
došao do kraja u svakom trenutku. Ništa ne bi naučili za još vremena provedenih na zemlji
više nego što smo već naučilit i sadašnjost su isto.. Ne znase da li je smisao ovog učenja sreća
ili rezignacija, vrlina ili pokajanje. Prošlost sadašnjost su isto, u svojoj raznolikosti identični u
onom što je tipično, kao sveprisustvo večnih tipova, kao struktura vrednosti koja su
nepromenjiva i značenja koja su uvek ista (JUNGOVI ARHETIPOVI). Nadistorijska
perspektiva je mudrija, ali istorijska je korisnija za život. To se vidi iz toga što saznati,
analizirani istorijski fenomen gubi životno značenje za saznavaoca (PROTIV
ANALITIČKE PERSPEKTIVE). Istorijsko obrazovanje  je dobro samo kad ga vodi neka
viša moć poput nove kulture, a loše je ako je autonomno, ako ono vodi. Istorija ako je u službi
života je u službi neke neistorijske moći i zato ne sme biti čista nauka poput matematike.
Na osnovu ovog epigrama autor tvrdi da ljudsko iskustvo sadašnjosti biva opeterečeno
prošlošču u trenutku kada čovek biva inficiran svešču o prošlosti i na taj način i onoga što je
moglo biti. Nijedna druga telesna perspektiva ne može pružiti orijentaciju unutar prošlosti jer
istorija nastanka tih perspektiva biva imanentno otelotvorena i na taj način zaboljavljena.
Drugim rečima dok izvansvesno otelotvoruje prošlost dok je zaboravlja, svest se seča
prošlosti kodirajuči je. Ako prošlost tereti sadašnost onda ona tereti i telo jer je telo
sadašnjost, što znači da prošlost, uz pomoč svesti, uzrokuje razboljevanje tela (VAŽNO ZA
DOKTORSKI RAD, O RESANTIMANU).
Genealogija morala III 20: Psiholozi Ničeovog doba su suviše moralni.Asketski ideal je
iskoriščen za stvaranje razuzdanosti osečanja. Svaki nagon ima tu moč pod uslovom da se
iznenada prazni: bes, strah, pohota, osveta, nada, trijumf, očaj, surovost… Sveštenik ume da
koristi nagone u prekomernim količinama radi lečenja ljudi od njihovog tupog bola i dosadne
patnje vođen religioznim tumačenjima kojima se opravdava..  Ovaj lek je roba učinio još
slabijim i bolesnijim, mada  je sveštenik mislio da pacijentu čini dobro . On ne uklanja bolest
već umanjuje umor i nezadovoljstvo, ublažava ih i otklanja.Sveštenik  je osećaj kirivice
nazvao grehom i iskoristio da bi robovoj fiziološkoj patnji izazvanoj ograničenošću stegama
drutva, dao smisao, za kojim je rob tragao, ali ne u fiziološkom, pravom uzroku, već on patnji
daje lažni uzrok u čovekovoj prošlosti, kao i prošlosti čitavog čovečanstva. Na taj način
sveštenik pobeđuje depresiju i život ponovo postaje zanimljiv, iznuren ali ne i umoran. Čovek
koji se pre žalio na patnju sada traga za još patnje da bi okajao svoje grehe.
Antihrist 14: Naučnici su skromniji. Čovek nije proizvod Boga ili duha već životinja.
Najsnažnija životinja jer je najlukavija, jedna od posledica te lukavosti je njegova
inteligencija Sa druge strane treba se pazit sujete iskušenja da se čovek proglasi vrhuncem
razvoja životinja i stvaranja. Sva bića su jednako savršena koliko čovek. Čovek je
istovremeno i najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije se oglušila o svoje nagone.
On je zbog toga  istovremeo i najzanimljivija životinja. Što se životinja tiće Dekart je želeo da
ih proglasi mašinama i to želi da dokaže fiziologija. Logički čovek se ne razlikuje od životinje
sve što znamo o ćoveku je saznato iz posmatranja čoveka kao da je mašina. Pre se čoveku
pripisivala slobodna volja, ali u Ničeovo doba volja više nije sposobnost već posledica,
individualna reakcija, koja nužno sledi delom suprostavljene, delom saglasne nadražaje. Ona
višene može da deluje i pokreće. Nekada se čovekov duh, njegova svest smatrala dokazom
njegovog božanskog porekla. Smatralo se da zato treba odbaciti čulnost da bi preostao samo
čist duh. Svest, duh, je danas simptom nesavršenosti organizma, neuspeli  eksperiment u koji
je uloženo nepotrebno mnogo energije nerava. Poriće se da se išta savršeno može stvoriti
svesno. Čisti duh je čista glupost. Ako prilikom računice ne uzimamo nervni sistem ili, ćula,
koji su fizička svojstva, onda lose računamo 
Autor ističe da mada sadašnjost u nekom smislu predstavlja otelotvorenje svega što je bilo, ez
osečanja kretanja ka nečemu bilo bi nemoguče živeti i delati. Ipak, to nije zabrinjavajuče jer
sve dok je uključeno telo, postoji neki nivo izvansvesnosti i zato zaboravljanja koje
omogučava smanjene sadržaja koji ulaze u svest i tišinu i prostor koji su potrebni za razvoj
novih misli i ideja.
Genealogija morala II 1: Zaboravljanje je dobro, ono je aktivna  pozitivna moć potiskivanja
naših prošlih iskustava na isti način kako potiskujemo svest o fiziološkim procesima, da bi se
ostavilo mesta u svesti za više funkcije psihe. Ova aktiva zaboravnost je čuvar psihičkog mira,
reda i pristojnosti. Bez zaborava bi bila nemoguća sreća, ponos, nada, sadašnjost. Čovek u
kome je mehanizam potiskivanja oštečen ni sa čim ne može da izađe na kraj. Čovek je 
životinja kojoj je zaborav nužan radi zdravlja. Ali ta životinja u sebi uzgaja suprotnu  moć –
pamčenje, kojom ukida zaboravnost u situacijama kada treba da da obečanje. Pamćenje je
aktivna moć volje koja deluje između htenja i čina. Da bi stekao mogučnost obečavanja ćovek
je morao da naući da razlikuje nužan događaj od slučajnog, da misli na uzročan način,  da u
nedostatku utiska stvara predstavu o onome što je odsutno (PRINCIP REALNOSTI),  da
razlikuje cilj i sredstva za ostvarenje tog cilja,  da nauči da računa. Zarad mogučnosti
obečanja čovekova predstava o sebi morala je biti poračunljiva, pravilna i nužna, da bi mogao
da jemči za svoju budučnost.
Zora 9:  Današnji ljudi su manje moralni nego nekada, moč običaja je oslabila. Moral je
pokornost običajima. Običaji su predanjem prenesen način delanja i procenjivanja.  U
plemenskoj zajednici moral je izjednačen sa običajem, tradicijom. Individualno autonomno 
delanje  posmatrano je kao zlo, zbog toga što loše posledice delanja pojedinca mogu doneti
zlo celoj zajednici. Pojam zao je bio izjednačen sa pojmovima  individualan , sloboda,
samovoljan,  neuobičaja, nepredvidljiv, neproračunljiv.. Zato su retki i originalni ljudi bili
smatrani zlim i opasnim, i što je još gore takvim su smatrali sami sebe. Pod vlašču običajnog
morala originalnost bilo kakve vrste izazivala je nečistu savest. Tradicija je viši autoritet
kome se čovek povinuje ne zato što je koristan već zato što naređuje.Strah od tradicije je iste
vrste kao kasniji strah od Boga,  od nepojmljive, neodređene moći, to je sujeveran strah. Onaj
ko je hteo da bude iznad običaja morao je da bude zakonodavac, vrač, neka vrsta
polubožanstva.  Najmoralniji je onaj koji najčešće ispunjava zakon, a zatim onaj koji ga
ispunjava i u najtežim situacijama. Po tipu žrtve koja se prinosi moralu možemo razlikovati
različite vrste morala. Oni morali koji zahtevaju samokontrolu ne rade to zbog koristi jedinke,
već kao dokaz moći tradicije nad njim nasuprot individualnim željama i koristi. Sokratova
etika koja samokontrolu predlaže zarad koristi individue je izuzetak. Zato su za rimljane
hriščani koji su tragali za ličnim blaženstvom bili zli.
Zora 14: Ludilo je bilo nosilac novih ideja, vrednosti i nagona. Jedini način da pojedinac bude
slobodan od običajnog morala je da bude lud, jer se ludilo smatralo darom od bogova i da su
ludi ljudi njihovi glasnici.  Ludilo je ludaku izazivalo strahopoštovanje od samoga sebe i
smanjivalo  grižu savesti. Verovalo se da u svakom ludilu ima i genijalnosti. Svi oni, koji su
želeli da se oslobode morala ili da stvore nove vrednosti,  morali su stoga da polude ili bar da
se prave ludima. Način za to bio je asketski ideal, negiranje svih nagona putem posta,
seksualne apstinencije i pustinjačkog života
Zora 16: U primitivnoj zajednici postoje običaji radi običaja, da bi čoveka podesali na
poslušnost tradiciji. Korist od takvih običaja za život je vežbanje samokontrole. Princip da je
svaki običaj bolji od nepostojanja običaja je prvi princip civilizacije.
Ljudsko i suviše ljudsko I 1: Svi filozofski problemi postavljaju jedno pitanje. Kako nešto
može da nastane iz svoje suprotnosti? Razumno iz nerazumnog, živo iz mrtvog, logika iz
nelogike, objektivno iz subjektivnog, altruizam iz egoitma, istina iz laži? Metafizički odgovor
je da iza suprotnosti postoji neka stvar po sebi kao jezgro. Geneologija pruža drugačiji
odgovor Ne postoje suprotnosti, to je samo jedna stvar čija suprotnost nastaje sublimacijom.  I
objektivno i altruizam nastaju procesom sublimacije iz subjektivnog i egoističkog. Sadržaj
današnjih nauka je hemija moralnih, religijskih i estetskih predstava i osečanja, kao i
uzbuđenja nastalih u kulturnom i društvenom životu, Sva ova osečanja baziraju se na
osnovnim nagonima. Ljudi zanemaruju poreklo stvari.
Autor primečuje da mada je takvo tumačenje prošlosti nužno spekulativno i može biti
odbačeno, ipak sve dok se tvrdi da svest postoji samo u imanentnom odnosu sa izvansvesnim
koje prolazi kroz telo, onda treba tumačiti odnose između perspektiva, a ne samo svesno i
izvansvesno pojedinačno. Takođe prelazni odnos između otelotvorenja prošlosti, u vidu
ponavljanja serija afekata, i svesnog pamčenja, shvačenog kao kodifikacije prošlosti u vidu
pravilnih semantičkih struktura, čini specifično poreklo čoveka, tj. ineresantna stvar u vezi
čoveka je geneza postajanje tela moralnim, postajanje moralnim koje izražava nemoralno
afektivno poreklo.
Pozni posthumni fragmenti 7 (6)(1886) (Volja za moć  234, 266, 273,  275, 286, 287,  306,
326, 343, 378, 389, 672,  774, 788, 859, 970) : 
Pobeda moralnog ideala dobija se istim nemoralni sredstvima kao i svaka pobeda - silom,
lažju, klevetom i nepravdom.
Zabranjuje se laž i zahteva istinitost. Međutim lažovi najbolje prihvataju činjenicu i
nedozvoljavaju samoobmanu. Oni su prepoznali da ova populara istinitost nije činjenica.
Naivno je verovati da se čoveku uspešno izražava rečima, on uvek govori ili previše ili
premalo. Čovek je iskren samo pod dva uslova:
1. Da je shvačen.
2. Da je sagovornik dobronameran.
Čovek se uvek skriva pred nepoznatim i onaj ko želi nešto da postigne kaže onoo što bi želeo
da se o njemu misli, a ne ono što stvarno misli. Zato močni uvek lažu.
Ideal koji želi da preovlada ili da se potvrdi podršku traži:
a)      Lažnom poreklu.
b)      U prividnoj vezi sa već postoječim močnim idealima.
c)      U tajanstvenosti, kao da se neka nesumnjiva moć izražava kroz njega.
d)     U klevetanju protivničkih ideala.
e)      U lažnom učenju o koristi koju donosi na primer sreču, duševni mir, mir ili pomoć
močnog Boga.. Egzemplari psihologije idealiste su Šiler, Karlajli i Mišle.
Ako bi se otkrila sva odbrambrena sredstva nekog idela time bi on bio opvrgnut Sva ta
sredstva su nemoralna, kao i sva sredstva pomoću kojih sve što je živo živi i napreduje. Moral
je anatemisao sve nagone i sile  koje su izvor života i napredovanja. Moral predstavlja nagon
poricanja života. Moral se mora uništiti da bi se oslobodio život.
Kritika vrlina mase
Inercija (PASIVNOST) se ispoljava:
1. U poverenju jer je za nepoverenje potrebne su napetost, posmatranje i promišljanje.
2. U obožavanju tamo gde postoji velka moć i nužnost potčinjavanja. Da se ne bi plašio
pasivni čovek voli, ceni i tumači razliku u moći kao razliku u vrednosti. Na taj način
nema više potrebe da se buni protiv močnika.
3. U volji za istinom. Istina je ono rešenje koje zahteva najmanje razmišljanja. Laganje je
zamorno.
4. U empatiji. Čoveku je lakše kada zna da su svi ljudi jednaki, kad svi osečaju jednako,
kad prihvata određena osečanja ka sopstvena. Empatija predstavlja pasivnost nasuprot
aktivnosti koja pojedincu konstantno daje prava na sopstvene vrednosti.
 5. U nepristrasnosti razmišljanja,  pasivni ljudi izbegavaju napor koji izazivaju nagoni i
radije žele da su neutralni i objektivni.
6. U ispravnosti. Pasivni radije slede već postoječe zakone nego da stvaraju nove, da
zapovedaju sebi i drugima.
7. U toleranciji. Pasivni ljudi se plaše da upotrebljavaju svoja prava ili da procenjuju,
Prikriveni oblici volje za moć (ISPOLJAVANJE VOLJE ZA MOĆ KOD ROBOVA):
1. Želja za slobodom, nezavisnošću, ravnotežom, mirom, koordinacijom, slobodom
duha.. U najnižem obliku ispoljava se kao nagon za samoodržanjem.
2. Svrstavanjem da bi zadovoljili volju za moć zajednice. Potčinjavanje, činjenje sebe
neophodnim i korisnim onome ko je močan.Ljubav kao sredstvo da bi se zavladalo
gospodarom.
3. Osečanje dužnosti, savesti, imaginarna uteha da čovek pripada višoj vrsti od one koja
je na vlasti. Prihvatanje hijerarhije koja dozvoljava osuđivanje i najmočnijeg.
Samoosuđivanje. Stvaranje novih vrednosti. Egzemplaran primer su Jevreji. 
Moral kao delo nemorala
A. Da bi moralne vrednosti zvladale potrebna im je pomoć nemoralnih sila i nagona.
B. Preklo moralnih vrednosti je delo nemoralnih nagona i razmatranja
Moral kao delo zablude
Moral je samoprotivrečan
Ničeovo doba je vreme naplate. Vreme iskrenosti, sumnje, skeptičkog uzdržavanja od suda,
prosuđivanja. U njemu je nemoralno verovati u moral. Faze:
1. Apsolutna vlast morala. Sve biološke pojave procenjuju se prema njemu.
2. Pokušaj identifikovanja života sa moralom. To je simptom nastanka skepticism, moral
više ne sme da bude suprotnost života.Zarad toga se koristi više sredstava među
kojima je i (KANTOV) transcedemtalni pristup.
3. Suprostavljanje života i morala. Moral se procenjuje i osuđuje iz perspektive života.
U kojoj je meri moral štetan po život:
a. Štetan je po uživanje u životu, po zahvalnost za život.
b. Štetan je za ulepšavanje i oplemenjenje života (UMETNOST).
c. Štetan je za saznavanje života.
d. Štetan je za razvoj života jer razdvaja najviše oblike života.
Korisnost morala za život:
1. Moral je princip koji čuva celinu, ograničavajuči njene članove. On je na taj način
koristan kao oruđe.
 2. Moral je princip koji čuva čoveka od unutrašnjeg sukoba nagona. On je na taj način
koristan za prosečne.
3. Moral je princip koji čuva čoveka od dejstva patnje koje uništava život. On je na taj
način koristan za mučenike,
4. Moral je princip koji se suprostavlja pražnjenju močnih (GOSPODARA). Na taj
način je koristan za slabe (ROBOVE)
Ograničena arogancija pojedinih filozofa kao čist um:
1. Protiv bilo kakvog osečanja u sferi morala. Takva je Kantova etika.
2. Protiv sažaljenja.
3. Protiv nagona.
Prilagoditi se prerano zadacima, društvu, svakodnevici i svakodnevnom radu u koje slučaj
stavlja čoveka, pre nego što je se njegova snaga i cilj osvestila kao zakon. Tada se javljaju
prerana sigurn asavest, komfornost i druželjubivost, prerana rezignacija koja se manifestuje
kao oslobođenje od spoljašnjeg i unutrašnjeg sukoba opasno razmazuju i zadržavaju napredak
čoveka Učenjde da se poštuju stvari koje poštuju oni koji su tom čoveku navodno jednaki, kao
da nema čovek kriterijum i prava za određivanje sopstvenih vrednosti, trud da čovek
procenjuje stvar kako je procenjuju drugi protiv sopstvenog ukusa. Koji je vrsta savesti,
predstavlja užasno i suptilno ograničenje. Ako ništa ne uništi te veze ljubavi i morala čovek
postaje slab, ženstven, i neutralan. Suprotno od toga je bolje, mada je i samo rđavo.  Patiti
zbog svoje okoline, njene hvale i kritike ali to ne pokazivati,  braniti se nanemernom sumnjom
od njene ljubavi, naučiti se čutanju i prečutkivanju, nači sebi mesta usamljenosti za
odmor,tugu i utehu sve dok ne postane dovoljna jak da odbaci druge i postane autentičan.
Vrline mogu biti podjednako opasne kao i poroci ako im se dozvoli da vladaju čovekom kao
spoljašnji autoritet i zakon umesto da budu izraz same ličnosti, kao najličnija nužnost i
odbrambena sredstva, kao uslov postojanja i napretka tog čoveka koje on poznaje i priznaje
bez obzira da li su to i uslovi za život i napredak drugih ljudi. Taj stav o opasnosti
univerzalnih vrlina važi i za skromnost. Zbog skromnosti propadaju mnogi najbolji ljudi.
Etika skromnosti je najgora vrsta omekšavanja onih ljudi koji treba da očvrsnu vremenom.
Mali broj uočava problem unutar svakodnevice, unutar nečega na šta je navikao. To se
naročito vidi u slučaju morala. Ne uviđa se problem što sečovek kao sredstvo drugih smatra
nečim najveće vrednosti, dok se sam po sebi smatra bezvrednim, Ne uviđa problem sa
imperativima, koji ne umeju da se opravdaju, slično kao što o seksualnom nagonu ne bi
trebalo da određuje subjektovo vrednovanje, već bi trebalo on da vrednuje subjekta, Problem
jednakosti, da čovek  jednako treba da vrednuje sebe i druge mada svi ljudi žele da budu
različiti. T pokazuje loš ukus i ludost ali se smatra sakralnim  najvišom vrednosti, ne uviđa se
da protivreči razumu. Žrtvovanje i nesebičnost se smatraju časnim,  bezuslovna poslušnost
moralu i verovanje da su svi ljudi jednaki. Zanemarivanje i težnja sreči kao glavna svojstva,
potpuno odricanje od sopstvenih vrednosti, stroga želja da niko nema sopstvene vrednosti.
Smatra se da je vrednost nekog dela unapred oređena i je svaki čovek podložan tom
vrednovanju.. Ponosni čovek autoritet koji određuje te vrednosti postavlja maksimalno visoko
da bi minimalno bio ponižen Zato se one pripisuju  Bogu.Bog je potreban kao bezuslovna
sankcija, kao nepšto što nema autoritet iznad sebe, kao kategorički imperativ. Ili ako se veruje
u autoritet razuma,  potrebna je centralizovana metafizika da bi vrednosti bile logične. Nakon
prestanka vere u Boga autoritet više nije u sferi metafizike već psihologije životinja, taj
autoritet je nagon stada, on želi da vlada i zarad toga se koristi imperativima.  On želi da
pojedinac bude vredan samo u sklopu celine, za dobro celine. On mrzi one koji se odvajaju i
mržu svih pojedinca okreče protiv njih(OVAJ DEO SAM JA PREVEO).
Cena tog morala čiji su neprijatelji egoisti:
 Melanholična oštroumnost prilikom samoponižavanja u Evropi, na primer vidljiva kod
Paslkala i Larošfukoa.
 Psihičko slabljenje, obeshrabrenost, nerviranje samog sebe kod ljudi van mase.
 Konstantno isticanje osobina prosečnih ljudi kao najvrednijih poput skromnosti i
karaktera sredstva.
 Nečista savest asocirana sa obožavanjem sebe i originalnošću.
 Strah od nezadovoljstva što stvara pesimizam kod ljudi jače konstitucije.
 Filozofa i religija postaju izrazi nagona stada i njegove nervoze.
  Nesebično delanje je psihološki nemoguče.
Ničeova filozofija teži određivanju ranga, a ne individualističkom moralu. Moral roba treba
da vlada među robovima, ali ne dalje od njih jer su vođama robova potrebne drugačije
vrednovanje njihovih postupaka, kao i  nezavisnim ljudima, ili predatorima.
Individualistički moral ne poznaje hijerarhiju i hoče da da svima jednaku slobodu. Niče se ne
bavi stepenom slobode koju treba pružiti pojedinačnom ili svim ljudima već stepenom moći
koji jedan čovek treba da ispoljava nad drugim čovekom ili svim ljudima. On se bavi pitanjem
koliko je žrtvovanja slobode, ropstva, potrebno sa nastanak više vrste ljudi. U najvišem
obliku, on se bavi pitanjem kako  razvoj žrtvovati čovečanstvo da bi nastala vrsta viša od
čoveka (ÜBERMENSCH)
Čovek koga savest moralnim imperatima navodi na altruizam pripada masi. Čovek koji oseča
nezainteresovano i nesebično postupanje  kao opasno i nenormalno ne pripada masi.
Naizgled luda ideja da čovek treba da vrednuje dela koja čini za druge, više nego ona koja
čini za sebe, da treba podržavati samo ona dela koja nisu motivisani sopstvenim već tuđim
dobrom, znači da zdravorazumski nagon na osnovu procene da je pojedinac mali, ali da je
veliki kada su svi pojedinci zajedno pod uslovom da formiraju zajednicu sa zajedničkim
osečanjem i zajedničkom savešću. Vežba određene perspektive koja sprečava čovkka da vidi
sebe (DRUŠTVENI UGOVOR).JA SAM PREVEO OVAJ DEO).
Nedostaju ciljevi ovakve zajednice, a to moraju biti pojedinci.
Svi pojedinci se žrtvuju i postaju sredstva. Svi ljudi postaju robovi. Ali zarad čega?
Na šta god se osoba navikne kao dete…
Moral treba posmatrati kao fenomen ali i kao zagonetku. 
Potrebno je mnogo morala da bi se bilo nemoralan na suptilan način. Moral je bolest.Čovek
ne može biti istovremeno i lekar i fiziolog posmatrač. Kada bi onaj ko pati istovremeno bio
svoj posmatrač i fiziolog ne bi želeo da se oslobodi bolesti odnosno morala.
Pesimizam se javlja gde god preovlađuju zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Isto važi i za pitanje
vrednosti saznanja.
Do sada je čovekov nagon za eksperimentisanjem bio inhibiran jer je rizik bio preveliki,
spasenje duše.
Pobeda nad Bogom kao glavnim klevetnikom sveta. Pobeda paganizma. Svet se pojavljuje u
novoj strahovitosti.
Vračanje zlom čiste savesti zlom čoveku je bila Ničeova nesvesno nastojanje. Sve dok je taj
zli čovek jak čovek. Mišljenje Dostojevskog o zločincima u zatvorima.
Griža savesti je znak da karakter nije dorastao zadatku. Postoji griža savesti i zbog dobrih
dela, kada su nepoznata, kada nisu u skladu sa starom sredinom.
Najbliža istorija jednog postupka odnosi se samo na taj postupak. Ali dalja istorija obuhvata
šire polje, pojedinačni postupak je deo jedne mnogo obimnije kasnije  činjenice. Kraći i duži
procesi nisu razdvojeni.
Vesela nauka 335: Čoveku je najteže da posmatra sebe mada često veruje da sebe poznaje
najbolje. Čovek se za moralno opravdanje svojih postupaka obrača svojoj savesti. Ali iza
savesti se nalazi intelektualna savest. Svaki etički iskaz iza sebe krije geneologiju -  u
nagonima, sklonostima, odbojnostima, u iskustvu i u nedostatku iskustva. Iza te savesti krije
se vaspitanje iz detinjstva, počasti i materijalne potrebe odnosno sve ono što je uslov
postojana jer pravo na postojanje deluje nepobitno.. Uzroci moralne rigidnosti su  kukavičluk,
nedostatak ličnosti,  tvrdoglavost i nesposobnost za viđenje novih ideala. Takvo geneološko
istraživanje etičkih iskaza će svakom ogaditi pojmove savesti i dužnosti kao što su već
prezreni pojmovi greh i spasenje. Kategorički imperativ je posledica stvari po sebi, vračanju
pojmovima Bog, duša, sloboda i besmrtnost i ispoljavanje egoizma u nameri da se svoj sud
nametnuti svima kao univerzalan. On takođe otkriva i da onaj ko ga prati ne poznaje samog
sebe, da nije stvorio sopstveni ideal, jer za takav ideal nikada ne bi mogao da pripada i još
nekom. Svaki postupak je jedinstven i neponovljiv, niko ne može posttupati na isti način.
Moralni propisi se odnose samo na površinu postupaka, oni pružaju samo privid jednakosti.
Postupci su nesaznatljivi, pravilnost mehanizma iza njega je nedokaziva. Treba stvoriti nove
vrednosti. Ko želi da postane ono što jeste, novi, autentični neuporedivi  zakonodavac sam
sebi , sam svoji tvorac, mora proučavati zakonitosti i nužnost u svetu, mora znati fiziku, dok
su sve dosadašnje vrednosti i ideali bili zasnovani na neznanju fizike i u protivrečnosti sa
njom. Na to čoveka primorava njegova intelektualna savest.
Autor smatra da to znači da umesto da svest bude smatrana početnom tačkom i uzrokom
aktivnosti, treba ispitati njen odnos sa izvansvesnim da bi se otkrilo kako nastaje osečaj
odgovornosti za te aktivnosti. Lična odgovornost je paradigma prosvetljenog, savremenog
pojedinca ali filozofi uzimaju ovaj savremeni rezultat kao početnu tačku. Sa druge strane Niče
razume značaj istorijskog mišljenja u smislu pračenja nastanka tog rezultata.
Ljudsko, suviše ljudsko I 2: Svi filozofi prave istu grešku što čovekovu prirodu posmatraju
kao večnu i nepromenjivu, kao meru svih stvari. Sve što filozof kaže o čoveku je vremenski
ograničenog važenja. Filozofima fali smisla za istoriju. Oni kao početnu tačku uzimaju
čoveka nastalog iz religijskih i političkih okolnosti. Oni ne shvataju da je takav čovek
proizvod razvoja, da je njegova saznajna sposobnost iz koje idealisti pokušavaju da izvedu
čitav svet,  proizvod razvoja. Ali sve suštinsko u čoveku se razvilo još u praistoriji, od tada se
malo menjao. Filozof čovekove nagone smatra nepromenjivim činjenicama prema kojima
stvara sliku sveta.  Religija čoveka u obliku od poslednjih četiri hiljade godina vidi kao
večnog čoveka. Ali sve je nastalo, ne postoje večite činjenice i večite istine. Zato je filozofu
potreban smisao za istoriju i skromnost. Potrebna mu je genealogija.
Sumrak idola – ,,um” u filozofiji 4: Druga specifična preterana loša osobina filozofa je
zamena početka i kraja. Pojmovi koje filozofi postuliraju  kao najviše pojmove i prve uzroke
su najopštiji, najprazniji, njima odgovara najmanje stvarnosti i zato nastaju na kraju. Filozofi
ih obožavaju i to obožavanje izražavaju tako što zabranjuju da više stvari nastaju iz nižih, da
su uopšte nastale. Dakle sve najviše vrednosti  mora da su uzroci samima sebi,  nastanak iz
nečega drugog, kontigentnost je prigovor protiv vrednosti te stvari. Svi najviši pojmovi
moraju biti  nužni, dobri, istiniti, savršeni, što ne bi mogli biti u slučaju da su nastali i zato
moraju biti uzrok samima sebi... Takođe ne smeju biti protivrečni. Na taj način nastaje pojam
Bog koji nastaje poslednji, najapstraktniji, najtanji i najpraziji, a postulira se kao prvi uzrok. 
Na ovaj način prema Ničeovom mišljenju  ljudi su postavili ono najmanje stvarno kao uzrok
svega.Ovo je posledica psihičkih bolesti onih koji su stvorili te pojmove (FILOZOFA).
(MOGUČA KRITIKA SPINOZE, VAŽNO ZA RAD).
Autor kao egzemplar navodi shvatanje odgovornosti na sudu. Osgovornost se isključuje samo
kada su spoljašnje okolnosti takve da izvansvesne telesne perspektive podrivaju suverenitet
svesti. Tipičan primer su zločini iz strasti gde telesni afekti privremeno podrivaju moč suđenja
svesnog uma. Dakle odgovornost se pretpostavlja kao prirodno stanje stvari koje se nažalost
gubi fiziološkim abnormalnostima.
Genealogija morala II 15: Spinoza se pitao postoji li griža savesti. On smatra da pojmovi
dobra i zla pripadaju sferi ljudske imaginacije.  On smatra da je Bog slobodan i da zato ne
mora da služi racionalnosti, da sve stvara sa razlogom (LAJBNIC).Spinoza sa svojim
slobodnim Bogom se vratio u svest nevinosti, pre nego što je nastala griža savesti.  On je
tvrdio da je suprotnost sreči tuga pračenja sečanjem na događaj iz prošlosti koji nije ispunio
subjektova očekivanja (MOGUČE POVEZIVANJE SA NEUROZOM). Na taj način se
zločinac oseča prema svojoj kazni.  On  se oseča osuječeno jer nešto neočekivano nije prošlo
kako je trebalo, on ne oseća kajanje, da to nije trebao da čini jer on nije ni mogao da čini
drugačije.  On kaznu podnosi fatalistički kao što bi podnosio  bolest, nesreču ili smrt (KAO
NEŠTO SPOLJAŠNJE. ČEMU ON NIJE UZROK). Kazna zato nije nastala iz potrebe za
krivicom, nego da se povečava inteligencija,  poboljšalo pamčenje,  da se opet ne čine iste
greške, da se sledeći put bude  oprezniji, nepoveljiviji, precizniji, tajnovitiji, da uvidi da je
preslab za mnoge stvari i tako poboljša svoju samospoznaju. Dakle kaznom se i kod čoveka i
kod životinja služi da poveča strah i inteligenciju i da čovek ovlada svojim željama (I
NAGONIMA).  Kazna dakle prippitomljava čovek, a  ne čini ga boljim već ga često čini
moralno gorim. (VAŽNO ZA RAD).
Na osnovu ovih epigrama autor zaključuje da se suverena osoba uzima kao prirodno i
optimalno ljudsko stanje čime biva zamaskirano njegovo nestabilno poreklo. Ipak autor
upozorava da se time ne tvrdi da su svesni izbor i odgovornost iluzije jer su mnogi savremeni
ljudi razvili svoju svesnu perspektivu do tog stepena da su postali suverene osobe jer hoče da
preuzmu za svoja dela. Uprkos tome, ne sme se pretpostaviti da je takvo stanje od početka
prirodno već je uslovljeno stanje koje zavisi od odnosa sa izvansvesnim.
Genealogija morala – I 13: Robovo krivljenje gospodara je jednako neopravdano kao kad bi
jagnje krivilo pticu grabljivicu. Sila se mora ispoljavati, a  sila je rezultat nagona, volje i
dejstva.,  Ona mora težiti pobedama, savlađivanju, vladanju, neprijateljima i otporima, ona
sama je ta težnja i delanje.  Jednako bi besmisleno bilo zahtevati od slabosti da se ispolji kao
snaga. Ne postoji subjekat iza delanja, sve je delanje. Postuliranjem subjekta se udvostručuje
delanje jer se jedan isti događaj prvo pomatra kao uzrok, pa kao posledica.  Ta zabluda je
posledica jezika u kome je ukorenjena zabluda razuma. Ta zabluda o subjektu postoji i u
nauci zbog koriščenja jezika, na primer pojmovi atoma i Kantove stvari po sebi.  A to je
koriste robovi da bi od jakog duha tražili da se ponaša kao slab. Takođe ovu zabludu koriste
da svoje delanje iz nemoći prikažu kao sopstveni izbor. Čovek veruje u slobodan subjekat
zbog nagona samoodržanja i samoopotvrđivanja koji laži čini sakralnim. Postojanje subjekta
tj. duše je bila do sada najčvršča dogma jer je ogromnom broju smrtnika omogučila
samoobmanu da svoju slabost tumače kao slobodu, a svoju prirodu kao zaslugu.
Tumači kritikuju Ničea da se subjektivnost ne može svesti na gramatička ograničenja jer ne
tera samo gramatika na pogrešno verovanje u autonomiju subjekta već postoji i svest koja
omogučava takve jezičke iskaze. Poricanjem toga Niče bi porekao i postojanje svesne
perspektive što je teorijski moguče samo poricanjem postojanja afektivnosti,
Međutim autor smatra da Niče ne kritikuje ideju subjekta uopšte već idehu subjekta koji se
nalazi iza radnje odvojen od tela kroz koje se ta radnja odigrava jer se svest i subjektivnost
mogu doživeti samo u odnosu na izvansvesno koje se nalazi u telu. Svest se izražava krz jezik
koji predstavlja vrhunac razvoja svesti, zbog čega jezik zaista uređuje stvarnost, ali ne zbog
svoje strukture i pravila već zato što je svesna perspektiva postala dominantna ali to ne znači
da je postala nezavisna od izvansvesnog, niti da je subjekat postao nezavisan od delujučeg
tela. Niče povezuje subjektivnost sa moralom ali to ne znači da je subjektivnost samo bila
potrebna i projektovana u moralne svrhe već da samo telo postaje moralnije, da jača svesna
perspektiva i da zato subjektivnost dominira prevodi i kodifikuje stvarnost. Što svesna
perspektiva postane jača na uštrb drugih izvansvesnih perspektiva, to telo postaje svesnije,
subjektivnije i savesnije. Na osnovu toga autor zaključuje da bi bilo budalasto odbacivanje
subbjekta i subjektivnosti jer oni nisu samo rezultat gramatičke greške već su određena
gramatička perspektiva u kojoj se aktivnost i odnosi afekata prevode na izvestan način. Zato
treba razmotriti odnos između svesti i izvansvesti zvog koga nastaju različiti nivoi
subjektivnosti i kaoko oni organizuju i orijentišu telo i afektivnost. Pri tome ne sme se baviti
samo subjektivnošču po sebi bez odnosa sa izvansvesnim jer bi to vodilo krivotvorenju
iskustva. i tela Zato Niče sugeriše drugačiji način viđenja subjekta kao subjektivnog mnoštva.
Bez tog naglaska na imanentno mnoštvo perspektiva i bez znanja različitih porekla njihovih
odnosa imali bi krivotvorenu predstavu o čoveku, kao i rast disforije zbog poricanja tela.
 3. Volja za moć: Iskupljivanje tela od asketskog ideala

S one strane dobra i zla – predgovor: Istina je neuhvatljiva kao žena, nju ne mogu osvojiti
dogmatici poput dosadašnjih filozofa koji su suviše ozbiljni i nametljivi. Te filozofske dogme
se temelje na narodnim verovanjima poput verovanja u postojanje duše koje je povezano sa
verovanjem  o subjektu. Slična dogmatičkoj filozofiji je bila astrologija za koju je više  rada,
para pameti strpljenja uloženo nego u bilo koju pravu nauku. Međutim zahvaljujuči njoj je
nastao veliki stil u arhitekturi.  Dogmatske filozofije su bile vedantsko učenje i platonizam.
Platonova dogma o čistom duhu i dobru po sebi je bila najopasnija zabluda. On poriče
perspektivizam koji je osnovni uslov života. Platon je najlepši izdanak antike koga je iskvario
Sokrat.  Borba protiv Platonizma i hriščanstva koje je platonizam prilagođen masi,  traje
milenijumima i dva puta je gotovo izgubljena zbog Jezuitizma i prosvetiteljstva koje se služi
štampom.
Autor tvrdi da je ovo poricanje perspektive za svoju krajnju posledicu imalo raskidanje sa
imanencijom afektivnosti u usmeravanje mišljenja prema transcedentnom, bilo u teološkom
obliku kao biče, logos i Bog, ili u modernom ovliku kao cogito, subjekat i transcedentalni ego
jer u oba slučaja poriče se perspektivizam. U slučaju teološkog transcedentnog postulira se
postojanje apsolutne istine koja treba samo da se prepozna intuitivno, a u slučaju moderne
transcedencije mnoštvo perspektiva se svodi na svest i subjektivnost. Ničeov omiljeni primer
je Kant.
Antihrist 8:Niče smatra teologe svojim neprijateljima. Ta pretnja mora da bude upoznata
temeljno. Navodno slobodno mišljenje prirodnjaka i fiziologa bije dovoljno jer ne prilazi
problemu strasno, ne pati zbog njeg, ono je puka zabava. . Nagon arogancije teologa u
Ničeovo vreme nalazi se kod idealista koji zbog visoke početne tačke smatraju da su iznad
stvarnosti i da smeju sumnjati u nju. Idealista poput sveštenika koristi velike pojmove i koristi
ih sa dobrodušnim prezirom protiv razuma, čula, časti, dobrog života, nauke, on smatra da je
iznad njih i da su oni štetni i zavodljivi, i da je pojam duha kao čiste stvari po sebi iznad njih.
Međutim poniznost, nevinost i siromaštvo odnosno svetost su u svetu uzrokovali više zla od
bilo kojih užasa i greha. Sve dok se sveštenik, koji je po zanimanju poricač, klevetnik i trovač
života smatra višom vrstom čoveka neče biti istine. Istina je postala sopstvena suprotnost ako
se za njenog zastupnika smatra sveštenik, namerni advokat nihilizma.
Antihrist 9:Niče je protiv teološkog nagona. Svi ljudi koji poseduju taj nagon su prevrtljivi i
nečasni. Iz tog stanja nastaje vera, ona predstavlja samoobmanu da se ne bi patilo od prizora
sopstvene neizlečive lažnosti. Iz ove lažne perspektive nastaje moral, vrline i sakralno, na
njenom temelju nastaje čista savest, Nakon nastanka te neprikosnovane perspektive sa
pojmovima Boga,iskupljenja i večnosti poriče se vrednost svim drugim perspektivama.
Teološki nagon je najrasprostranjenija i najskrivenija laž na svetu. Kriterijum istine je da ono
što sveštenik smatra istinitim mora biti lažno. Njegov nagon samoodržanja je protiv istine,
Gde god postoji uticaj sveštenika vrednosti su prevrednovane - ono što se smatra istiinitim je
lažno i obrnuto, ono što šteti životu smatra se istinitim, ono što obožava, pojačava, potvrđuje,
opravdava i vodi život do pobede smatra se lažnim. Tamo gde sveštenici vladaju preko
vladara i naroda teže moći, tu zapravo nihilizam teži moći.
Antihrist 10: Nemačka filozofija je iskvarena religijom tačnije protestantizmom.
Protestantizam je spoj delimično paralizovanog hriščanstva i razuma. To religijsko stoji iza
Kantovog noumenalnog, iza shvatanja da je moral suština sveta. (ta dva su najgore zablude
koje postoje). Ove zablude su ponovo postale ako ne dokazive onda neopovrgljive jer su
stavljene van granica razuma. Od stvarnog sveta stvoren je prividni svet. Od savršenog
izmišjenog sveta, sveta bića stvoren je stvarni svet. Kant je, poput Lajbnica i Lutera, izraz
nemačkog manjka intelektualne savesti.
Antihrist 11: Vrlina mora biti čovekov lični izum, izraz njegovih autentičnih potreba i
odbrana (ODBRAMBENIH MEHANIZAMA) Ono što nije uslov života, šteti mu.. Vrlina
radi nje same, kako je vidi Kant je štetna. Bezlični pojmovi koji treba univerzalno da važe
poput pojmova vrline, dužnosti i dobra po sebi su fikcije koje su izraz propadanja i umora
života. Zakoni samoodržanja i razvitka zahtevaju da svaki čovek poseduje svoju vrlinu, svoj
kategorički imperativ,  Narod se raspada kada svoju dužnost zameni univerzalnom
apstraktnom dužnošću.Kantov kategorički imperativ je zato opasan po život. Njega štiti
teološki nagon.Zadovoljstvo je pratilac svakog životnog nagona,  ono je dokaz njegove
ispravnosti dok je Kant kao nihilista i hriščanin zadovoljstvo video kao prigovor. Najbrže
uništava raditi, misliti i osečati bez psihičke nužnosti, lične želje, bez zadovoljstva poput
automata. To je dekadencija i idiotizam. Kant je takođe pogrešno tumačio Francusku
revoluciju kao dokaz čovekove moralnosti. Kant je imao pogrešne nagone o svemu, njegov
nagon je bio pobuna protiv prirode, njegova filozofija izraz nemačke dekadencije.
Antihrist 12:Osim par skeptika koji su pristojni i tako izuzetak među filozofima ostali nemaju
intelektualne savesti. Prijatna osečanja smatraju argumentima, sujetu za božansku inspiraciju,
ubeđenje za kriterijum istine. Kant je u svojoj Nemačkoj nevinosti Kant je pokušao tu vrstu
kvarenja, nedostatak intelektualne savesti da pretvori u nauku pod pojmom praktičnog uma.
On je namerno smislio vrstu uma za onda kada je poželjno ne koristiti um, za slučajeve kada
se javlja moralni imperativ. Skoro kod svih naroda filozof je nastavak svešteničke vrste ljudi,
zato nije čudno da Kant koristi ovu svešteničku metodu laži. Kada čovek ime sakralan zadatak
na primer da poboljša, spasi i iskupi čoveka, kada se bog nalazi u njemu, kada imperativ
dolazi od onostranog, čovek biva van racionalnih kriterijuma vrednovanja. On se tada oseča
da je i sam sakralan, da pripada višoj vrsti ljudi. Sveštenika nije briga za nauku jer je on iznad
nje. A on je do Ničeovog doba vladao i određivao pojmove istinitog i lažnog.
Slučaj Vagner – Epilog: Svakom dobu stepen njegove moći je kriterijum vrednosti.  Život
koji napreduje se opire dekadentnim vrlinama (MORAL ROBA).  Život koji opada traži
vrednosti dekadencije i mrzi sve što nastaje kao posledica prebogatstva moći. Estetika je
neraskidivo povezana sa ovim biološkim pretpostavkama,  postoji estetika dekadencije i
klasična dekadencija, lepo po sebi je zabluda, kao i ceo idealizam.  U sferi etičkih vrednosti
nema veće suprotnosti od morala gospodara i morala hriščanskih vrednosti (morala robova).
Moral robova je nastao kao posledica bolesne fiziologije, kod neurotičara.. Moral gospodara,
koji nalazimo u starom rimu staroj grkoj, među paganima, u renesansi) je simptom života koji
napreduje, kao simptom volje za moć. Moral gospodara instinktivno potvrđuje kao što
hriščanski poriče Bogom, onostranim svetom i poricanjem individualnosti.. Moral gospodara
objašnjava, ulepšava i racionalizuje svet, dok hriščanski moral slabi i poružnjuje vrednost
stvari i negira svet. Oba morala su nužna životu oni su različite perspektive koje se ne mogu
pomiriti argumentima, zato se ne može odbaciti hriščanstvo ili pesimizam. Pojmova istina i
laž u okviru perspektive nemaju smisla, jedino se treba čuvati dvoličnosti nagona kakvu je na
primer posedovao Vagner. Islandska saga je najbolji dokument vrednosti gospodara. On
krišom prati vrednosti morala gospodara dok propagira vrednosti morala roba.  Hriščanstvo
odgovara obožavaocima Vagnera.Hriščanin želi da se oslobodi svog života, to je izraz
njegove dekadencij, najbolnija potvrda njegove dekadencije u obliku simbola i praksi. Sa
druge strane gospodar se samopotvrđuje, mada su i njemu potrebni uzvišeni simboli i prakse u
koje spada velika umetnost.  Njihova suština je zahvalnost. Gospodar nagonski prezire
dekadente, to vidimo na primeru rimljanskog i  Geteovog prezira prema hriščanstvu.
Savremeni čovek oseča nevinost u protivrečnosti i laži. Čovek Ničeovog doba, posle pada
hriščanstva,  sedi na dve stolice, propagira i vrednosti morala gospodara i vrednosti morala
robova. Taj čovek je fiziološki lažan jer u njemu divljaju suprotni nagoni. Potrebno je
dijagnostikovati savremenu psihu izolacijom i analizom suprotnih vrednosti.
S one strane dobra i zla 1: Čovek dugo nije mogo da odgovori na pitanje koji je uzrok volje
za istinom, kojoj svi filozofi težili, dok nije postavio pitanje koja je vrednost volje za istinom. 
Zašto čovek želi istinu, a ne laž, neizvesnost i neunanje. Između onoga ko pita i pitanja o
vrednosti istine zapravoo se ne zna ko  je ispitivač, a ko pitani, ko je Edip, a ko
sfinga.Određivanje te vrednosti je možda najsmeliji poduhvat na koji se niko do Ničea nije
usudio.
Vesela nauka 51: Niče hvali svaki skepticizam koji vodi do provere eksperimentom ali
odbacuje  sva pitanja i stvari koje se ne mogu eksperimentalno proveriti. To je granica
njegove volje za istinom jer na tom mestu hrabrost gubi svoje pravo.
Antihrist 54: Ubeđenja ograničavju, veliki ljudi su skeptici.Moć i sloboda koje su posledice
intelektualne snage manifestuju se u vidu sumnje. Da bi se raspravljalo o vrednostima čovek
mora posedovati mnoštvo ubeđenja koja je prevazišao. Oslobođenost od ubeđenja je
komponenta snage. Nagon koji je u osnovi skeptika vlada  njegovim intelektom, čini ga
beskrupoloznim,  da se služi svim sredstvima pa čak i nekim ubeđenjima.. Ubeđenja  smeju
da budu sredstva nagona koja im se ne potčinjavaju.Sa druge strane potreba za verovanjem je
znak slabosti. Vernik je zavistan čovek. On ne može biti cilj, samo sredstvo koje čeka da bude
iskoriščeno. Svaka vrsta vere je izraz samoporicanja i samootuđenja. Prinuda, ropstvo je uslov
za uspeh slabih ljudi i žena. Uslov za postojanje vernika je da poseduje ubeđenje, da nikada
ne izneveri svoje predrasude, da bude pristrasan, da se striktno drži vrednosti,da ne vidi sve
stvari.Na taj način on je neprijatelj istine.  Posedovanje intelektualne savesti po pitanju
istinitosti bi uništilo vernike. Vernici su slikovitiji i zato uticajniji na mase jer masa radije
posmatra pokrete nego sluša razloge.
Autor primečuje da bi istina trebala da pruži fiksnost i fokus među tokom perspektiva i
afekata i na taj način da pruži osečaj atemporalnosti nasuprot prolaznosti afekata. Istina treba
da pruži način za prevazilaženje prolazno koje ižasava svest koja je svesna neizbežnosti svog
kraja. Međutim ovo sredstvo komfora Spinoza i Niče čine nedostupnim jer odbijaju
mogučnost pauze u imanentnosti afektivnosti, prolaznost ne može biti zaustavljena i na taj
način se opire utemeljenju. Niče razlikuje dva načina na koji se pokušava pauziranje
imanentnosti i postuliranje neke vrste postojanosti u obliku transcedentbog utemeljenja:
(VAŽNO ZA RAD):
1. Nagon za prevazilaženjem prolaznosti afektivnosti potvrdnim htenjem večnosti.
2. Nagon za prevazilaženjem prolaznosti afektivnosti nihilističkim htenjem ništavila.

Mada svesna svest o prolaznosti možee uključivati depresivne afekte koji uzrukuju volju za
ništvilom nad postojanjem, prolaznost takođe preti da odnese intenzitet i radost afektivnosti
jer sve što je lepo kratko traje. Zato prolaznost podjednako preti i najsrečnijima i
najnesrečnijima, srečnima jer im intenzitet afekata može biti oduzet, a nesrečnima jer im je
sama afektivnost nepodnošljiva.
Niče kao najbolji izraz toga uzima različite religije:
Vesela nauka 339: Da bi se videla konačna lepota nekog dela nije dovoljno znanje i dobra
volja već je potreban slučaj.  Za to nije dovoljno biti samo na pravom mestu već i u
odgovarajučem psihičkom stanju, tako da delo predstavlja njen spoljašnji izraz i analogiju.
Život je pun lepih mogučnosti, ali ima malo aktualizovane lepote. Ona se vidi ili nikad ili
samo jednom u životu. Da bi je videli češće Grci izmišljaju bogove jer  bez bogova stvarnost
nije lepa ili je lepa samo jednom.
Sumrak Idola – Na čemu sam zahvalan starima 4:  Niče je prvi otkrio dionizijski nagon da bi
objasnio  nagone starih grka, nagon prebujnog života, koji poreklo ime u orgijama. Gete i
Vinkelman njega nisu razumeli, pa tako nisu razumeli ni grke. Grk se dionizijskim instiktom
uzdigao iznad smrti. Grci svojim misterijama sebi osiguravaju večno vračanje života, potvrdu
života koja prevazilazi smrt i promenu., života shvačenog kao sveobuhvatbog i konstantnog 
kroz razmnožavanje i misterije seksualnosti. Grcima je ritual plodnosti i seksualnosti nešto
najsvetije. Bol porodilje bol čini svetim. Patnja je uslov za stvaranje, za život. To je sve
označenom pojmom dionizijskog.  U simbolu dionizijskog  najdublji nagon života, nagon za
budučnost života, za večnost života , postaje sakralan (EROS). Hriščanstvo je od seksualnosti
načinilo greh zbog svog resantimana prema životu. Ono je okaljalo sam početak, samu
pretpostavku života.
Antihrist 18: Hriščanski pojam boga kao zaštitnika bolesnih, kao pauka (METAFIZIČARA)
kao duha je najiskvareniji pojam boga, vrhunac degeneracije pojma Bog. Bog koji je postao
suprotnost životu umesto njegov preobražaj i večno potvrđivanje. (OVAKVOG BOGA
POVRATKOM SA APSTRAKTNOG NA KONKRETNO ŽELI JUNG) Tim pojmom
objavljen je rat životu, prirodi i volji za životom. On je formula za klevetanje ovog života i
laganje o onostranom životu. Pojmom boga ništavilo i volja za ništavilom (NIHILIZAM)
postaju sakralni.
Autor zaključuje da svest o prolaznosti u kojoj se afektivnost prevodi temporalno svešču i
pamčenjem postaje jedan od glavnih ljudskih problema i uzrok filozofskog nagona za
izvesnošču, večnošču i istinom.
Niče i spinoza odbijaju da koriste univerzalni pojam čovek da bi izbegli postuliranje biča
kome se afektivnost događa već umesto toga čoveka shvataju kao promenjive afektivne
odnose umesto kao određeno biče ili stvar. Pojam čovek se artikuliše kao uslov afektivnih
odnosa. Trend filozofije njegovog doba koji insistira na transcedentnosti svesti koja uključuje
jezik i intencionalnost ne treba da bude odbačen već preveden u oblik perspektiva i afektivnih
odnosa. Umesto da poriče postojanje ili delatnu sposobnost svesti Niče želi da pokaže u kojoj
je meri svest uvek u odnosu sa izvansvesnim što će destabilizovati prividnu transcedentnost
svesti, dok istovremeno naglašava ulogu afekata. Niče uzima svest kao predmet svoje
genealoške analize da bi otktio njen društveni i istorijski nastanak, dok istovremeno
destabilizuje njenu duhovnu valorizaciju sugerišuči da je ona znak nevolje koja uključuje
disforički prevod iskustva umesto da je znak superiornosti vrline.
Veswla nauka 333: Saznanje je reszultat različitih i suprostavljenih nagona za ismevanjem,
tugovanjem i preziranjem. Uslov za svako saznanje je jednostranost perspektiva i njihov
sukoba dok ove perspektive ne dođu do nekog sporazuma jer samo zahvaljujući sporazumu
mogu se u životu potvrditi različiti nagoni i imati svoja prava, Čoveku do svesti dolazi samo
taj sporazum pa zato saznanje smatra nečim pomirljivim, pravednim i dobrim, suprotnošču
nagona, dok je zapravo samo međusobni odnos nagona.  Unutar čoveka postoji herojstvo
zaračenih nagona, a ne  nešto  božansko i večno što što počiva u sebi samom. Dugo je svesno
mišljenje bilo izjednačavano sa mišljenjem da bi se u Ničeovo doba otkrilo da je večina
psihičkih procesa nesvesno. Nagoni znaju kako da se pokažu i kako da se povređuju
međusobno. Uzrok iscrpljenosti naučnika je iscrpljenost u sukobu nagona.Svesno mišljenje, a
posebno svesno mišljenje filozofa  je najsabije i zato je najblaži i najmirniji način mišljenja i
zato filozof može najlakše upasti u zabludu o prirodi saznanja. (NIČEOVA KRITIKA
SPINOZE, VAŽNO ZA RAD).
Autor ističe kao značajno da dominantnost svesne perspektive tumači afektivnost iz osečanja
prolaznosti u osečanje temporalnosti, tj. afektivnost postaje temporalna za svest. Ovaj
događaj označava prelazak sa preistorijskog na istorijskog čoveka jer dok izvansvest
otelotvoruje afektivnost dok ih zaboravlja, svest pamti afektivnost kodirajuči je u jezik.
Izvansvesni tragovi i znaci afektivnosti prenose se u skračenice tj. reči koje mogu biti
zapisane, komunicirane i upamčene. Autor tvrdi da zato sečanje igra važnu ulogu za Ničea
unutar ljudskog problema jer pruža sposobnost prevazilaženja zaboravnog otelotvorenja
afektivnosti i na taj način omogučava osečaj temporalnosti iz kog može nastati odnos sa
prošlošču i budučnošču. (VAŽNO ZA DOKTORSKI RAD, O RESANTIMANU).
Svest uključuje temporalnu svest o prolaznosti putem gramatičke forme koja sadrži prošlo,
sadašnje i buduče vreme i na taj način bužnost prolaznosti i užas besmislenosti koji je njome
uzrokovan. Ako je čovek najneodlučniji od svake životinje i ako je bolesna, ali zanimljiva
životinja, to je zato što ga konstantno prati svest o svojoj prolaznoj priroti i eventualnoj smrti
što rezultira potrebom za traženjem načina da se nose sa tim, za nalaženjem sigurnosti unutar
prolaznosti, stvaranjem odnosa sa nečim fiksnim, trajnim i bezvremenim.
S one strane dobra i zla 192: Prvo se u procesu saznanja formirajju hipoteze, fikcije i
verovanja bez nepoverenja i strpljenja (DOGMATSKI KORAK) Naša ćula nisu pouzdana
niti dovolno pažljiva i suptilna oruđa za saznanje. Čulima je lakše da na utisak iz spoljašnjeg
sveta stvore predstavu koju su već stvarala, nego da stvara novu predstavu koja bi
predstavljala različitost novog utiska od prethodnih. To traži više moći i moralnosti. Čoveku 
je teško da prihvati nove utiske. Čula su neprijateljski raspoložena prema novitetima. Njima
vladaju nagoni poput straha, ljubavi, mržnje i lenjosti. Zato mi najveći broj našeg iskustva
izmišljamo. Zato je čovek oduvek naviknut na laganje. On je više umetnik nego što je toga
svestan. U razgovoru sa drugim ljudima mi izmišljamo mimiku sagovornika u zavisnosti od
misli koje govori koju naše oči nisu sposobne da opaze. Lice sagovornika je po sebi mnogo
bezizražajnije.
Vesela nauka 301: Uzvišeni ljudi imaju bogatije iskustvo od nižih ljudi. Taj različit stepen
iskustva razlikuje ljude od životinja, I više životinje od nižih živtinja. Uzvišeniji čovek prima
više nadražaja, i stiče više zadovoljstva i nezadovoljstva. Zato je istovremeno i srečniji i
nesrečniji od nižeg čoveka.Ali njemu, misliocu je svojstven jedan vid ludila. Oni se drže van
sveta zaboravljajući da je i sam deo njega, dajući vrednosti svetu, koji je sam po sebi
bezvredan, i obične praktične ljude posmatraju kako se vode tim vrednostima kao glumce u
pozorištu. Oni su stvorili svet koji se tiče ljudi, ali to zaboravljaju. Zato su manje ponosni i
srečni nego što treba da budu.
Autor ističe da je čovek svestan prolaznosti i najsrečnijeg iskustva ma koliko da je euforiična
ta radost. Iz perspektive svesti koja prevodi pojedinačna iskustva u prepoznatljive kodove koji
se ponavljaju, ta prolaznost je užasavajuča jer uništava smisao koji svest stvara. Ljudi žive sa
večno pretečim osečanjem da su sva njihova postignuča u životu na kraju osuđena da prođu.
Genealogija morala III 28: Bez asketskog ideala čovekov život je bio besmislen. Nedostajalo
mu je opravdanje za njegovu patnju. Čovek želi patnju ako zna njen smisao. Asketski ideal je
jedini do sada dao smisao toj patnji, a bilo kakav smisao je bolji nego nemati smisla. Tako je
ćovek i njegova volja, pošto je njegova sposobnost htenja bila ugrožena, spašen od nihilizma.
Ali asketski ideal je stvorio najgori vid patnje,  sa psihičkim uzrokom, opasniju po život u
obliku krivice. To novo omogučeno htenje bilo je mržnja prema ljudskom životinjskom,
materijalnom, čulnom, razumu asketskog ideala, njegov strah od sreće i lepote, želja za
napuštanjem privida, promena i nastajanja , smrti,  same želje,  je izraz volje za ništavilo. 
Prezir prema životu, pobuna protiv najosnovnijih preduslova života, Ali to je i dalje volja.
Čovek će pre želeti nihilizam nego da se liši htenja.
Pozni posthumni fragmenti 5 (71)(Volja za moć 4,5,,55,114)(1886): 
Evropski nihilizam

1
Prednosti hriščanske moralne hipoteze:
1. Ona je pripisala čoveku apsolutnu vrednost nasuprot njegovoj malenosti i
kontigentnosti u poređenju sa  procesom večnog nastajanja i nestajanja.
2. Bila je sredstvo branilaca Boga  jer je svetu ostavila atribut savršensva računajući u
njega i slobodu i pored sve patnje i zla. To je zlu dalo puno značenja.
3. Stvorila je verovanje da čovek može imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu
dala adekvatno znanje o najbitnijim stvarima.
4.  Sačuvala je  čoveka od samoprezira jer je čoveka, da se ne okrene protiv života od
očaja izazvanog znanjem. Dakle bila je sredstvo za održanje.
Zaključak je da je moral bio lek protiv praktičnog i teorijskog nihilizma.
2

Mešu silama koje je moral razvio bila je i istinoljubivost.Ona se okreče protiv morala i
razotkriva njegovu teleologiju i pristrasnost. I taj uvid u dugo ukorenjene laži zbog čijeg
mogučeg uklanjanja je čovek očajavao, bio je stimulus ka nihilizmu. Potrebe čoveka koje je
stvorilo moralno tumačenje postaju potrebe za laži. Od tih potreba zavise  najviše vrednosti
zahvaljujući kojima čovek podnosi život. Antagonizam između  znanja koje je bezvredno i
zabrane da vrednuje ono čime čovek želi da se obmane rezulltira poništenjem.

3
Lek za nihilizam više nije nužan. U Evropi život više nije toliko  neizvestan, kontigentan i
besmislen. Toliko isticanje vrednosti čoveka i zla biše nije potrebno. Čovek može da izdrži
prilično smanjenje te vrednosti, čovek može da dozbvoli mnogo besmisla i kontigentnosti.
Moć koju je čovek postigao dozvoljava smanjenje discipline čiji je najjači oblik moralno
tumačenje. Bog je previše ekstremna hipoteza.

4
Krajnostima se ne suprostavlja umerenost, već druga krajnost. Zato veru u Boga  i moralni
poredak sveta zamenju vera u apsolutnu nemoralnost prirode jer u njoj ne postoji smisao i cilj.
Ta promena vere je psihološki nužna strast. Nihilizam se javlja ne kao izraz slabljenja volje za
životom  već zbog nepoverenja u smisao. Ako biva odbačeno tumačenje koje se smatra za
jedino tumačenje javlja se osečaj besmisla.

5
 Skepticizam prema dosadašnjim vrednostima dostigao je toliki stepen da se javlja mišljeje da
vrednosti uopšte ne postoji. Ovaj osečak besmislenosti parališe delovanje i napredak.

6
Krajnji oblik nihilizma bi bilo većito vračanje istog besmislenog života. Znanje i životna
snaga nas teraju na tu misao. Misao da kad bi život imao svrhu već bi je dostigao.

7
Panteistička vera da je sve savršeno, božanstveno i večo takođe implicira misao o večnom
vračanju. Da li je ovo shvatanje sveta sprečio moral robova. Da li ima smisla postulirati
ovakvog novog boga umesto tek prevaziđenog hriščanskog Boga? Da negiramo svrhu
proceša, a ipak da pozitivno vrednujemo sam proces? To je moguće samo ako u svakom delu
procesa vidimo neki uvek isti rezultat. To je učinio Spinoza verujuči da je svaki trenutak
logički nužan.
8
Ali on je izuzetak.  Kada bi  se karakter života koji se nalazi iza svake pojave i koji se kroz
nju ispoljava čovek prepoznao kao svoj karakter on bio bio prinuđen da prihvata svaki
trenutak svoga života. Za to je potrebno da se karakter života smatra nečim dobrim, prijatnim
i vrednim. 
9
Moral je gospodara video kao svog neprijatelja od koga se prosečan čovek treba odbraniti i
koga treba ojačati. Moral je zato propovedao mržnju i mrezir prema osnovnoj osobini
gospodara, volji za moć. Kad bi  slabi izgubili veru u ovaj moral, u svoje pravo na preziranje
volje za moć upali bi u stanje nihilizma. Jer volja za moralom je prikrivena volja za moć,
sama mržnja i preziranje volje za moć je manifestacija te moći. Kada bi to shvatio rob bi znao
da je jednak gospodaru, da nema veća prava od njega.
10

Jedina vrednost života je moć pod pretpostavkom da je život volja za moć. Moral je sačuvao 
slabe od nihilizma time što im je dao metafizičku vrednost dao im je rang koji nije u skladu sa
svetskim poretkom. Ovaj moral je propovedao pokoravanje i poniznost. Ako vera u ovaj
moral propadne, slabi bez utehe bi propali i sami. 
11

Ova propast se manifestuje kao samouništenje, kao nagon za uništenje onoga što mora
propasti. Simptomi su mučenje samih sebe, trovanje, opijanje, romantizam i postupci koji
močne čine njihovim neprijateljima. Volja za uništenjem je manifestacija nagona za
samouništenjem, nagona za ničim.
12

Nihilizam je simptom toga što slabi nemaju više utehe. Oni uništavaju da bi sami bili uništeni.
Bez morala robova oni više nemaju razloga za samožrtvovanje, da zastupaju preziranje moći
dok je žele, time što će gospodre naterati da od njih napravi mučenike. To je oblik budizma,
aktivnog odricanja, nakon što je život izgubio smisao.
13

Slabost života sa pojavom nihilizma nije postala veča. Bog, moral i samoožrtvovanje bili su
lek za veču slabost.  Aktivni nihilizam se javlja pod boljim uslovima. Samo prevazilaženje
morala prerpostavlja izvestan stepen razvoja kulture, a ona izvesno blagostanje. Umor koji je
izazvao sukob različitih filozofija, i stvorio skepticizam prema filozofiji pokauje da nihilisti
nisu na nižem stepenu razvoja. Učenje o večitom vračanju istog imače podršku naučnih
hipoteza,
14

Zlosrečan je u Ničeovo vreme bio fiziološki, a ne politički pojam. U sloju najnezdravijih ljudi
Evrope nastao je nihilizam.Za njih bi večito vračanje istog bilo prokletstvo. Onda se on više
ne bi uzdržavao od akcije zbog besmislenosti postojanja, već bi pokušao da odstrani sve
besmisleno i nesvrhovitosti iz života. Vrednost ove krize je to što pročiščava, što različite
ljude ujedinjava zajedničkim dužnostima i tstiče one slabe, najslabije karike. To je početak
stvaranje hijerarhije prema moći, iz perspektive zdravlja, nezavično od postoječih društvenih
oblika.
15
Najača klasa biće oni umereni, kojima nije potrebna vera u krajnosti, oni koji vole slučaj i
besmislenost, oni koji imaju skromno mišljene o ljudskoj vrednosti, a da zbog toga ne postaju
slabi. Oni najbogatiji zdravljem koji su prevazišči najveće bolesti pa se zato više ne plaše
bolesti. Ljudi sigurni u svoju moć i koji ponosno predstavljaju vrhunac ljudske moći.
16
Šta bi takav čovek mislio o večnom vračanju istog?
Autor zaključuje da ako mnemoničko ojačavanje izvenvesnih afektivnih odnosa karakteriše
preistorijskog čoveka, onda je nihilizam, nastao sa svešču o prolaznosti, rezultat istorijskog
razvoja čoveka. Iz toga sledi da Ničeova kritika platonizma nije da je uzrokovao nihilizam već
da je pogoršao več postoječi nihilizam. Međutim autor smatra Niče u Platonovoj filozofiji
nalazi i potvrđujuči nagon za prevazilaženje prolaznosti i da je način na koji Niče iskupljuje
taj nagon paradigmatski za zadatak Ničeove filozofije.

Autor izdvaja dva načina načina nošenja sa nihilizmom pre Hriščanstva, iz doba antičkih
grka:
1. Tragično rešenje koje nije negativno pesimistično gledište na svet već potvrđivanje
prolaznosti i nužnog uništenja.

Ecce homo – rođenje tragedije 3: Tragični stav je dakle afirmisanje života i pri
največim patnjama i problemima Volja za život tokom žrtvovanja najvišie vrste ljudi
radujući se beskonačnoj snazi samog života. Dionizijsko objašnjava psihološko stanje
tragičara. Nije svrha tragedije pražnjenje afekata, katarza, kao što tvrdi Aristotel, nego
da se vidi i pored svih patnji radost nastajanja, koja u sebi uključuje i radost u
uništavanju. Zato je Niče prvi tragični filozof, suprotnost filozofa pesimiste. Tek kod
Ničea, a ne kod grka (možda kod Heraklita) dionizijski nagon se pojavljuje u filozofiji.
Heraklit prihvata uništavanje i prolaženje, potvrđuje suprotnosti i rat, odnosno
nastajanje, i radikalno odbacuje sam pojam postojanja. Kod Heraklita se prvi put
javlja  i misao o večnom vračanju istog, koju od njega preuzima stoicizam.
 Sumrak idola – ,,um” u filozofiji 6: 
1. Razlozi zbog kojih se tvrdi da je ovaj svet privid zapravo su dokazaju njegovu
stvarnost. Druga vrsta stvarnosti je nedokaziva
2.  Karakteristike koje se daju metafizičkom istinitom svetu su karakteristike ničega.
On je stvoren protivljenjem stvarnom svetu. Istinski svet je zapravo prividni svet,
iluzija data iz moralne perspektive
3.  Propovedati o metafizičkom svetu je besmisleno osim ako u nama ne vlada nagon
dekadencije pa se izmišljanjem metafizičkog sveta svetimo životu.
4.  Distinkcija između stvarnog i prividnog sveta, koju su koristili hriščani i Kant, je
simptom dekadencije. To što umetnik više voli privid od stvarnosti nije prigovor.
Njegov privid je idealizovana stvarnost nastala odabiranjem, ojačavanjem i
ispravljanjem. . Tragični umetnik nije pesimista, on prihvata sve upitno i  grozote,
on je ostvarenje dionizijskog principa.

Sumrak idola – čegrtanja jednog nesavremenog 24:  Borba protiv svrhe u umetnosti je
uvek bila borba protiv tendencije da se umetnost podvrgne vlasti morala. Umetnost
radi umetnosti” uzvikuju oni koji bi umetnost oslobodili uticaja morala Međutim iz
tog oslobođenja od uticaja morala ne sledi da umetnost po sebi nema svrhe.  Umetnost
hvali, obožava, oplemenjuje,  bira  i ističe svoj predmet. Na taj način ona jača ili slabi
određene vrednosti.  To je preduslov umetničkog talenta.  Sam umetnički nagon je
usmeren na značenje umetnosti, odnosno  na ono što je poželjno u životu. Umetnost je
izraz snage volje,  ona je stimulus života. Ali umetnost prikazuje i mnogo bola i
ružnog u životu. Tragedija ne oslobađa volje, kao što tvrdi Šopenhauer, to je
pesimistična perspektiva na umetnost. Umesto toga tragična umetnost prenosi
neustrašivost pred užasnim i upitnim. To samo stanje je poželjno iz perspektive života.
Tragedija veliča hrabrost i slobodu osečanja  pred silnim neprijateljem, pred
uzvišenom nemani, pred užasnim problemom (KANTOVO UZVIŠENO).  Onaj ko
traga za patnjom, heroj,  tragedijom slavi svoje postojanje,
2. Sokratovsko rešenje problema nihilizma je u postuliranju trajnog i večnog onostranog
čijem razumevanju ljudi treba da posvete svoje prolazne živote i na taj način postignu
stepen fiksnosti i ubeđenje među živom oscilacijom afekata.

S one strane dobra i zla 14: Fizika je samo tumačenje sveta, a ne njegovo objašnjenje. Ona
dobija status objašnjenja, masa veruje u fiziku , jer je empirijski proverljiva. Otmeni sa druge
strane odbacuju mišljenje da je empirijsko znanje izvesno i koji se služe pojmovima da
kontrolišu svoja čula koja su bila jača nego čula ljudi Ničeovog doba.. Ovakvo platonističko
tumačenje sveta izazivalo je drugačije zadovoljstvo od današnjeg naućnog tumačenja
uključujuči darvinovce iii antiteleloge sa svojim principom najmanje moguče sile. Empirizam
je princip prigodan za industrijalce budučnosti koji treba da vrše samo grube radove
Autor smatra da Ničeov ambivalentan stav prema Platonu odražava njegov ambivalentni stav
prema filozofiji uopšte jer u oba slučaja igraju ulogu i afirmativna i nihilostička volja.

Slučaj Vagner – predgovor:Niče se oslobodio Vagnera. Etičar bi to nazvao

samosavlađivanjem. Ali filozof ne voli etičarara, kao što ne voli ni lepe reči- Filozof mora da
savlada svoje vreme, da postane nesavremen. Zato je največa borba filozofa sa onim što ga
čini plodom njegovog vremena.  Niče je jednako plod svog vremena, jednako dekadent koliko
i Vagner, samo što se njegov filozofski deo odbranio od dekadencije, od njegovog vremena.
Niče se najviše se bavio problemom dekadencije. Moral robova je samo jedan od načina
prikazivanja tog problema. Ako čovek nauči da prepozna znakove propadanja razumeće i
moral robova jer s one strane njegovih vrednosti nalaze se slab život, umor i volja za
njegovim krajem. Moral robova poriče život. Za ovaj zadatak Ničeu je trebala samodisciplina,
da prevaziđe sve bolesno u njemu, da prevaziđe svoje savremenike uključujući Vagnera i
Šopenhauera. Bilo mu je potrebno distancranje od njegovog vremena. Ozdravljenje je bilo
največi događaj njegovog života. Ako Niče dokaže da je Vagner štetan onda time dokazuje i
da je Vagner nužan filozofu jer je Vagner najbolji izraz svoga vremena.

Autor smatra da za Ničea neki aspekti Platonove filozofije svedoče radosnom nastanku
afekata koji teže da prevaziđu temporalno i postignu večnost.

Sumrak idola – Čarkanje jednog nesavremenog 22: Šopenhauer slavi lepotu jer u njoj vidi
trenutno oslobođenje od volje koja mami na oslobođenje od volje zauvek.,  na oslobođenje od
seksualnog nagona kao jezgra volje. Njemu se protive priroda i Platon koji smatra da je svaka
lepota je stimulus seksualnog nagona, to je njeno dejstvo od najčulnije do najsublimiranije.

Sumrak idola – Čarkanje jednog nesavremenog 23: Platon priznaje, sa nevinošću grka i
nehriščanina,  da ne bi bilo platonove filozofije da nema u Atini lepih mladića koji bi izazvali
libido koji Platon sublimira u svoju filozofiju. Apstraktni pojmovi i Spinozin amor
intellectualis dei je stran antičkim Grcima. Platonova filozofija je erotsko takmičenje,
internalizacija gimnastičkog takmičenja, Iz ove filozofije je nastala dijalektika kao nova vrsta
takmičenja.  U prliog Platonovj filozofiji, i protiv Šopenhauerove, ide i to  da je francuski
klasicizam, prema Ničeovom mišljenju, nastao kao izraz libida.

Vesela nauka 372:  Antički filozofi su bili idealisti koji su se plašili čula. U Ničeovo doba svi
filozofi su empiristi, ne u teoriji već u praksi. Sa druge strane antički filozofi su smatrali su da
su čula opasna po filozofiju.  Ako je život muzika filozofu je bio posao da je poriće jer je
verovao da čula uvek vode u zabludu. Međutim u Ničeovo vreme  se zna da su ideje štetnije
od čula, one postoje na štetu čula i nagona filozofa. Idealistti su bili bez osečanja, u njima, kao
na primer u Spinozi postoji nešto zagonetno i jezovito (PREMA PSIHOANALIZI NIČEOV
OSEČAJ JEZOVITOSTI PRED SPINOZOM MOGAO BI DA UKAZUJE NA
DVOJNIKA).  Idealisti počinju od čula i završavaju sa kategorijama, formulama, odnosno
samo sa  rečima (NOMINALIZAM)  Spinozin amor intellectualis dei su samo reči.
Idealizam je bio bolest, osim u Platonovom slučaju gde je bio posledica opreznosti zbog 
prejakog zdravja i čula. (NIČEOVA KRITIKA SPINOZE).

Genealogija morala III 7: Šopenhauer se prema seksualnosti i njenom oruđu ženi ponašao
kao prema ličnom neprijatelju. Neprijatelji su mu bili potrebni da bi ostao dobrog rapoloženja,
da bi voleo ružne reći, da bi besneo besa radi,, da bi se razboleo, da bi postao pesimista jer
nije bio pesimista ma koliko to želeo. Da nije bilo njegovih neprijatelja poput Hegela, žena,
seksualnosti i volje za postojanjem on bi napustio svet. Međutim oni su ga držali u životu,
njegov bes kao kod kinika , bio mu je izvor zaovoljstva, lek protiv prezira, sreća. Filozofi su
oduvek, od Indije do Engleske, kao dve suprotnosti filozofskog talenta,  mrzeli seksualnost,
Šopenhauer je samo najizrazitiji predstavnik te mržnje. Druga osobina zajednička svim
filozofima je sklonost asketskom idealu. Ako filozofu nedostaju obe ove osobine onda nije
pravi filozof. Svaki filozof, poput svake životinje  teži instiktivno optimalnim uslovima da
dostigne svoju maksimalnu moć. Takođe instiktivno se grozi svih prepreka i smetnji na putu
do tog optimuma. Taj put nije put ka sreći već ka moći koji je često put ka nesreći. Prepreka
na filozofom putu do optimuma je brak.Nijedan velik filozof poput Heraklita, Platona,
Dekarta, Spinoze, Lajbnica, Kanta i Šopenhauera nije bio oženjen. Sokrat se oženio ironije
radi da dokaže da filozof ne treba da se ženi. Dete je za filozofa okov.Asketski ideal je
filozofu sredstvo za postizanje nezavisnosti. Aketski ideal predstavlja optimalne uslove za
filozofa,  on njime ne poriće postojanje već potvrđuje svoje postojanje.

S one strane dobra 204:Nauka želi da se emancipuje od filozofije zbog nagona stada, jer se
oslobodila od svoje viševekovne gospodarice  religije i zato želi da sada ona gospodari
filozofiji.. Ta mržnja prema filozofiji može nastati iz lenjosti naučnika specijaliste da se bavi
opštim, da sintetiše ili obratno, iz vrednoče naučnika kome filozofija izgleda kao
besposličarstvo. Iz utilitarizma koji tvrdi da od filozofije nema koristi. Iz smatranja filozofije
misticizmom koji prevazilazi granice saznanja. Iz prezira prema određenim filozofima koji se
proširio na filozofiju opšte ili čak zbog uticaja nekog filozofa koji je mrzeo ostale filozofe.
Razlog tog prezira je i nedostatak velikih filozofa ntike poput  Heraklita, Empedoklea i
Platona. Postojanje novih filozofa kao što su anarhista Diring, Hartman koji spaja tuđe ili
pozitivisti, koji su zapravo naučnici. Zbog njih su mladi naučnici sumnjičavi prema filozofiji
jer su i sami nekada želeli da postanu filozofi ali im je bilo uskračeno da to postanu, da
preuzmu ofgovornost filozofa zbog stanja filozofije Ničeovog doba.  Filozofija se svela na
epistemologiju istoriju filozofije i učenje o apstiniranju To je filozofija na samrti koja izaziva
sažaljenje i ne može da vlada,

Autor ističe da Niče predstavlja platona i kao nihilistu

Sumrak idola -  Na čemu sam zahvalan starima 2: Grčki stil pisanja je suviše stran da bi se od
njega moglo naučiti pisanju, kao od Rimljana. , suviše je promenjv i tečan da bi zapovedao i
bio klasičan.Platon je za Ničea prvi dekadent stila. jer je nasumično kombinovao sve oblike
stila. On mu je dosadan. On je zastranio od grčkih nagona u moralizovanje i idealizam pod
uticajem egipatskog obrazovanja. On je bio protohriščannin koji je već tada pojam dobra
postavio kao najviši pojam. On je omogučio gospodarima da pređu u hriščanstvu. Ima još
mnogo platonizma  u pojmu crkve, u njenoj strukturi, sistemu i praksama.  Zato Niče voli
Tukidida koji je pored MakijavelijevogVladaoca najbliži Ničeovom realističkom pogledu,
njegovoj težnji da ne izmišlja ništa i razloge traži u stvarnosti, a ne u razumu ili moralu..
Tukididova dela su izraz ukusu za za realnost, kulture sofista nasuprot grčkoj filozofiji  nakon
Sokrata , njenih koja odstupamoralističkih i idealističkih prevara k od grčkih nagona. oja
predstavlja dekadenciju grčkih nagona. Tukidid predstavlja  krajnji zbir jake,stroge i čvrste
faktičnosti grčkih nagona. Platona i Tukidida razlikuje stepen hrabrosti pred stvarnošću.
Platon se plaši stvarnosti i zato pribegava idealu,  Tukidid poseduju samokontrolu, i zato
kontroliše i stvarnost.

Pozni pothumni fragmenti 7 (2) Volja za moć (678,661, 572) i moj dodatak(1886):

Vrednost istine i zablude

Poreklo čovekovih vrednosti iz njegovih potreba

Poreklo čovekovih prividnih saznanja je u njegovim starijim vrednostima koje su toliko dugo
u njemu da su postale deo njegove konstitucije (DEO FILOGENETSKOG NASLEĐA,
DEO NESVESNIH NAGONA). Dakle samo se čovekove nove potrebe sukobljavaju sa
rezultatima njegovih najstarijih potreba. Svet se tumači na takav način da organski život može
da preživi pomoču takvog tumačenja, pomoču takve perspektive. Čovek nije samo pojedinac
već predstavlja linearni nastavak celokupnog organskog života. Čovekovo postojanje
dokazuje da trajno postoji jedna vrsta tumačenja uz konstantu doradu, da se sistem tumačenja
nije promenio. To je evoluciono prilagođavanje. Čovekovo nezadovoljstvo, njegovi ideali su
posledica ovog ukorenjenog tumačenja, njegove perspektive. Moguče je da na kraju ta
perspektiva dovede do propasti organskog života. Kao što podela rada u organizmu  može
izazvati zakržljavanje i slabljenje delova organizma koje može voditti propasti čitavog
organizma. Propast organskog života i njegovih najviših oblika vrši se po istom principu kao i
propast jedinke.

Vrednosti mogu biti:

A. Rezultat života ili  slabljenja 

B. Uzroci

Vrednosti još mogu biti:

1. Dvvosmisleno tumačene.
2. Maska.
3. Kleveta ili hvalisanje.
4. Određene društvenim statusom.
5. Određene rasom.
6. Različite u zavisnosti da li su svakodnevne i za posebne prilike
7. Različitei u krizi, ratu,, opasnosti ili u miru.
8. Mogu imati poreklo u slavi nekog ideala ili u osuđivanju onoga ko mu se suprostavlja.

Postoji neprijateljstvo između:

1. Pojačavanja čoveka i njegovog moralnog poboljšanja.

2. Pojačavanja pojedinca i pojačavnja rase
3. Pojjačavanja pojedinačne rase i pojačavanja čitavog čovečanstva.

Postavlja se pitanje zašto je sva aktivnost, pa čak i aktivnost jednog čula povezana sa
zadovoljnost? Zato što je pre postojala neki otpor i zato što svako delanje predstavlja
prevazilaženje, gospodarenje i povečanje moči. Delanje ne predstavlja samo osečanje moči
već i zadovoljstvo u stvaranju i u stvorenoj stvaru jer svaka aktivnosst ulazi u svest kao svest
o izvesnom delu.

Umetnik ne može da podnese stvarnost. On veruje da su stvari, ljudi vredniji što su manje
stvarni. Tako je razmišljao i Platon ali on je bio još bezočniji u svom prevrednovanju
vrednosti. I smatrao da što je stvar vrednija to je stvarnija. Zato su ideje najstvarnije, a naša
stvarnost je po njegovom mišljenju zabluda. Ovde je dakle Platon počinio umetničko
prevrednovanje. Dao je primat prividu nad stvarnosti,laži nad istinom.On je bio toliko ubeđen
u vrednost privida da mu je pripisao postojanje, uzročnost, dobrotu i istinu – tj. se vrednosti.
Dakle njegov prvi uvid je bio što je sam pojam vrednosti shvatio kao uzrok, a drugi uvid je
postuliranje ideala koji poseduje sve osobine koje se smatraju vrednim.

Genealogja morala III 25: Nauka ne može biti ideal suprotan asketskom idealu jer su nauci
potrebne vrednosti koje će pratiti jer ne ume da ih sama stvara. Nauka se samo  bori sa
dogmatičnošću i rigidnošću asketskog ideala koji čine njegovu spoljašnjost ali asketski ideal i
nauka nisu neprijatelji jer im je koren isti – precenjivanje istine, berovanju da se ona ne može
podvrči kritici,  Zbog toga procena vrednosti asketskog ideala implicira i procenu vrednosti
nauke. Pravi protivnik asketskog ideala je umetnost,  volja za obmanom.  Sukob između
asketskog ideala i umetnosti simbolizuje sukob između Platona,  kao najotvorenijeg
zagovornika onostranog i klevetnika života, i Homera kao nagonskog idolopoklonika
(APOLONIJSKI UMETNIK). Zato služenje asketskog idealu predstavlja vrhunac
iskvarenosti umetnika. I ljudi asketskog ideala i naučnici su ljudi slabe volje. Kod kojih su
nagoni stišani i zamenjeni dijalektikom, tempo usporen, prisine ozbiljnosti. Naučnik se prvi
put pojavljuje u dobu dekadencije u kome je nestala prekomerna snaga i izvesnost života i
budučnosti. Ostali simptomi dekadencije su ratovi zamenjeni međunarodnim sudovima,
demokratija jednakost žena, religije empatije...Nauka ne uništava asketski ideal, ona ga
osnažuje urušavanjem čovekovog samopoštovanja (KOPERNIK) i vodi ga u nihilizam.
Nauke, i prirodne i društvene teže da čoveka odvrate od dotadašnjeg samopoštovanja kao da
je patološka uobraženost (FROJDOV NARCIZAM). Nauka se ponosi održavanjem
čovekovog samoprezira kao njegov poslednji zahtev za samopoštovanjem jer onaj koji prezire
još uvek poseduje sposobnot da poštuje.Kantova pobeda nad transcedentnim pojmovima
teologije takođe je samo osnažila asketski ideal. Takođe agnostici umesto Boga počinju da
obožaavaju samo pitanje o njegovom postojanju, Kao dokaz za postojanje Boga navodi se
nedovoljnost čovekog saznanja, to što sve što je saznao ne uspevaa da zadovolji njegove želje
za saznanjem već protivreči izazivajući strah.

Autor zaključuje da Platonova dela, uprkos prividnoj nekompatibilnosti sadrže i potvrđujuči i

nihilističku volju za istinom. Te protivrečne aspekte Platon smatra korelatima kvalitativno
različitim načinima na koji prevode iskustvo. Potvrdna volja za istinom izražava Platonovu
celovitost, širenje vrednosti morala gospodara intelektualnom sublimacijom erosa, u
nadmetanje u dijalektici. Sa druge strane nihilistički aspekt Platona povezani su sa Sokratom i
platonizmom, tačnije platonističkohriščanskom tradicijom koja je nastala nakon Platona i
zagospodarila Evropom u kojoj je hriščanstvo samo platonizam za mase.

S one strane dobra i zla 191: Stari teološki problem je odnos između verovanja i znanja,
odnosno nagona i razuma, da li nagon ima veći autoritet koji želi da procenjuje i dela u skladu
sa razlozima, svrhovitošću i koristi. Taj etički problem prvi put se javlja kod Sokrata. Sokrat
talentovan za i sa ukusom za dijalektiku prvobitno je odabrao razum i ismevao je Atinjane
koji su poput svih gospodara bili ljudi nagona i nisu mogli da obrazlože svoje delanje.
Međutim uz pomoć svoje savesti i samoispitivanja Sokrat otkriva i usebi istu nesposobnost.
Sokrat je smatrao da treba da se pomogne i nagonima i razumu da dođu do svojih prava.
Treba slediti nagone, a razum treba to da racionalizuje. To je bila Sokratova greška zbog svoje
savesti postao je zadovoljan samoobmanjivanjem, On je otkrio iracionalan aspekt u etičkim
vrednostima Platon je bio neviniji i nije posedovao robovsku lukavost. Svom snagom,
največom snagom koju je neki filozof ikada posedovao hteo je da dokaže da i nagon i razum
teže istom cilju, dobru odnosno Bogu Njega slede od tada svi filozofi i teolozi i u etici je do
sada vladao nagon koji hriščani nazivaju verom, a Niče masom. Izuzetak je Dekart koji samo
razumu daje autoritet ali razum je samo oruđe i zato je Dekart površan.

Autor tvrdi da se kod Platona nagon za prevazilaženje temporalnosti pretvorio u nagon za

potčinjavanje apsolutnom obliku transcedencije koji čini imanentnu živu sferu afektivnosti
bledom i manje vrednom.

Sumrak idola – Kako je pravi svet najzad postao bajkom:

 1. Istinski svet je dostižan za mudrog i , pobožnog  i vrlog– Platonizam
2. Istinski svet je za sada nedostižan ali je obečan mudrom i , pobožnom  i vrlom–
Hriščanstvo
3. Istinski svet je nedostižan i ne može se dokazati, pa zato i obečati  ali je potreban kao
pretpostavka utehe i kao osnov imperativa – Kant
4. Istinski svet  je nedostižan i i nedokaziv tako da ne može ni nuditi utehu, iskupljenje i
biti osnov imperativa – Pozitivizam
5. Istinski svet je bezvredna suvišna i opovrgnuta ideja  - Nihilizam
6. Prividni svet je jedini istinski svet, nestaje distinkcija između istinskog i prividnog
sveta, – Niče

Sumrak idola – Čagrtanja jednog nesavremenog 47: Lepota jedne porodice ili rase se gradi
poput genija akumuliranjem krost generacije. Čovek mora mnogotoga da žrtvuje zarad dobrog
ukusa, da učini nevoljno zarad dobrog ukusa i mnogo toga da ne učini. Primer za to je
Francuska XVII veka kada je dobar ukus bio princip za biranje društva,mesta, odela,
seksualnog zadovoljstva. Davalo se prvenstveno lepoti nad korišću,običajima, mišljenjima,
lenjošću. Najviše pravilo je bilo da se čovek se ne sme opustiti ni kada je sam. Dobre stvari su
skupe i zakon je da oni koji ih poseduju nisu oni koji su ih zaradili. Sve što je dobro nasleđeno
je, ono što nije nasleđeno je nesavršeno. (MOGUČA ALUZIJA NA GENETSKI PRENOS
OSOBINA).Grčka pažnja prema lepoti tela je kroz generacje postala nagonska. Samo trening
osečanja i mišljenja ništa ne vredi što je greška obrazovanja Ničeovog doba. Telo, ponaššanje,
ishrana i fiziologija je mesto od kog počinje kultura, sve ostalo je posledica toga. Zato su Grci
prvi kulturološki fenomen.  Hriščanstvo sa učenjem o odgoju duše, a preziranjem tela nije
kultura već največa nesreča čovečanstva.

Antihrist 21:Pretpostavke za nastanak budizma su blaga klima,  popustljivi i slobodni običaji 

nikakav militarizam i da uporšite ima u višim i obrazovanim slojevima društva. Cilj budizma
je veselosti, mir i odsustvo od svake želje i on se već uzima kao postignut. U budizmu se ne
sledi savršenstvu već je savršenstvo već postignut normalan slučaj. Za razliku od budizma, u
hriščanstvu su u prvom planu nagoni robova, najnižeg sloja društva. U njemu je kauzistika
greha, samokritika i savest hobi za prekračivanje dosade. U njemu se neprekidno molitvom
održava emotivni odnos sa močnikom koji se naziva Bog, i najviše dobro se smatra njegovom
milošču, poklonom, inače je nedostižno. Takođe hriščanstvo isključuje javne radnje već je
privatna i tajnovita religija. Telo je prezreno i higijena se odbacuje kao deo čulnosti.
Hriščanstvo predstavlja surovost prema sebi i drugim, mržnja prema neistomišljenicima, volja
za proganjanjem. U prvom planu su uzbudljive i pesimistične predstave, najpoželjnija stanja
su epileptična koja se nazivaju pompeznim imenima i zato je shrana tako izabrana da podstiče
bolesna priviđenja i nadražuje nerve. Hriščanstvo je smrtni neprijatelj prema gospodarima
koji vole život, dok se istovremeno potajno nadmeču sa njima. Hriščanstvo mrzi duh, ponosm
hrabrost slobodu i slobodoumnost. Takođe mrzi i čula, njihovu radoost i radost uopšte.

Autor zaključuje da Niče artikuliše snažnu vezu između sečanja., tereta prošlosti, volje za
istinom koja pokušava da prevaziđe svest o prolaznosti, preziranje tela i nihilizam. Zajedno
oni se spajaju u volju za prevazilaženje prolaznosti afektivnosti shvatanjem bezvremenosti
uprkos perspektivizmu, što mnoštvenost tela otežava.

Autor naglašava da nihilizam nije pronalazak platonizma i hriščanstva, već pogoršanje

nihilističke sklonosti koje ljudi imaju u odnosu na svest o prolaznosti. Niče pokušava da
iskupi ulogu čula u Platonovom pokušaju da prevaziđe prolaznost, da bi rastereto sadašnjost
od Platonovog moralsanja i transcedentnih ideala. Da bi to učinio on izlaže te ideale mnoštvu
perspektiva koje postoje u životu da bi pokazao da rezultiraju u disforičkom prevodu
prolaznosti koji rezultira njenim poricanjem, To izlaganje Niče postiže mišlju o večnom
vračanju istog, koja izlaže afekte i prisiljava na suočavanje sa prolaznošču postojanja.

Autor navodi kako Niče nudi objektivni dokaz za svoju teoriju o večnom vračanju istog jer
ako je energija ograničena, a vreme neograničeno, svaka moguča kombinacija konačnihh
događaj mora biti postignuta i ponavlljena u beskonačno. To se poklapa sa
devetnaestovekovnim zakonima termodinamike.

Pozni posthumni fragmenti 14 (188) (Volja za moć 1066) (1888):

Nova koncepcija sveta

1. Svet postoji, on nastaje i prolazi ali nema početka tom nastajanju i prolaženju jer
nastaje od energije koju troši.. 
2. Hipoteza o stvaranju sveta ne treba da nas se tiće. Stvaranje je prazan pojam. Hipoteza
o poćetku sveta je večinski teološka. 
3. Pokušano je da se teza o beskonačnosti sveta bori regresom ad infinitum. Ali do tog
regresa je došlo usred brkanja aktuelne i potencijalne beskonačnosti.
4.  Svet nema kraj, trenutak mirovanja, krajno stanje, trenutak kad prestaje da nastaje i
postaje postojan ili ništa jer bi ga već dostigao.  Ako nešto implicira to krajnje stanje
sveta time se ta stvar poriče.
5. Svet je  određena kolićina  energija i određeni broj centara energije koji  u
beskonačnom vremenu, bivaju u beskonačnom broju kombinacja beskonačan broj
puta.Između svake kombinacije i njenog ponovnog javljanja moraju se javiti sve
moguče kombinacije, a svaka od ovih kombinacija uslovljava  čitav niz kombinacija
koji pripada istoj seriji. Iz toga sledi kružno kretanje identičnih serija, da je svet
kružno kretanje koje se več beskonačno puta ponovilo i koje nastavlja svoju kružnu
igru večno,

Ova koncepcija nije mehanicistička jer da jeste svet bi morao da dostigne krajnje stanje, a ne
da bude večito kružno ponavljanje istovetnih slučajeva. Pošto svet nije dostigao krajnje stanje
mehanicizam može biti tačan samo instrumentalno, kao radna hipoteza.

Tako je govorio zaratustra – O priviđenju i zagonetci 2:.Zaratustra je pod pritiskom

pesimizma. Da bi ga se oslobodio on propoveda o večnom vračanju istog. Prošlost je
beskonačna. I budučnost je beskonačna. One se spajaju u sadašnjem trenutku. Sve što je
linearno laže,  svaka istina je iskrivljena (NELINEARNA), vreme je beskonačni krug. Sve
što se može dogoditi već se dogodilo. Sve stvari su nužne jer su vezane sa svim drugim
stvarima i zato svakiži tenuto nužno implicira sve, pa i sebe samog.  Pastir i zmilja
predstavljaju čoveka koji prihvata sve što prezire i što ga mući, i raduje se povratku toga.
Tako  se čovek preobražava u ubermenscha

Vesela nauka 341: Prva pojava teze o večno vračanju istog. Svoj život ćemo morati da
živimo, identičan, još beskonačno puta, bez ičega novog, vračače se svako zadovoljstvo i
svako nezadovoljo, svaka misao i uzdah, sve malo i veliko u životu, istim redom i sa istim
posledicama.To saznanje može izazvati ili očaj ili zahvalnost, na nama je da to bude
zahvalnost.
Vesela nauka 340: Niče se divi mudrosti i habrosti Sokrata zbog svega što je on činio i
govori, ali i o čemu nije govorio. Spadao bi u još višu vrstu ljudi da je uspeo da nastavi da čuti
i u trenutku smrti.  Ali on je tada rekao da život smatra bolešću i zato je tražio da se pevac
žrtvuje Asklepiju na samrtničkoj postelji, jer je konačno od njega bio izlečen. On je bio
pesimista koji se samo pravio da je veseo. Tako se zapravo osvetio životu u poslednjem
trenutku života jer je bio čovek resantimana, Zato Ničeovi sledbenici moraju prevaziči čak i
Grke.

Sumrak idola – Sokratov problem 1: Uvek su najmudriji tvrdila da život ne valja ništa. Iza tog
suda stoje sumnja, melanholija, umor od života i neprijateljstvo prema životu. Sam Sokrat je
smatrao život bolešću što vidimo iz njegovog žrtvovanja pevca Asklepiju kad je bio na samrti
jer je konačno ozdravio od života. Smatralo se da je taj sud istinit jer je iza njega koncenzus
mudrih. Međutim zapravo su ti mudri bili bolesni dekadenti.

Autor smatra da je po Ničeovom mišljenju Sokratu na samrti njegov daimon saopštio misao o
večno vračanju istog.

Rođenje tragedije 13: Grci su povezivali Sokrata i Euripida kao sadašnje demagoge zbog
čijeg uticaja se fizička i psihička sposobnost žrtvuju radi nekog sumnjivog prosvečenja koje
vodi postepenoj degeneraciji fizičkih i psihičkih sposobnosti.Zato ih je obojcu ismevao
Aristofan. Sokrat je dolazio na Euripidove predstave mada je mrzeo tragedije. Delfsko
proročište je euripidu dalo drugo mesto u mudrosti, nakon sokratovog prvog mesta dok treče
mesto daje Sofoklu koji čini ono što je dobro i za šta zna da je dobro. Zato njih trojca
predstavljaju tri znalca koju odlikuje jasnoča (SVESNOST) tog znanja. Sokrat osuđuje što su
dotadašnji znalci delali samo po nagonu, na taj način osuđujući dotadašnju umetnost i etiku i
on želi to da promeni. Niče citira Getea To Sokrat uspeva zahvaljujući njegovom daimonu,
nagonu ka dobrom. Dok je do tada nagon bio stvaralac, a razum samo kritičar, kod Sokrata je
razum stvaralac a nagon kritičar. (FROJDOV SUPER - EGO).   Sokrat je antimitik. Kodd
njega je logički nagon jednako hipertrofiran kao nagonska mudrost (INTUICIJA) kod
mistika, Njegov logički nagon nije mogao da se okrene protiv samog sebe što je svojstvo svih
jakih nagona.Svojom žrtvom Sokratove vrednosti postaju ideal.

Ecce homo – rođenje tragedije 1: Niče priznaje da je pogrešno procenio Vagnera i da je zato
uticao na Vagnerovo sticanje popularnosti, Tema dela je previailaženje pesimizma koje su
postigli antički Grci. Tragedija je dokaz da Grci nisu bili pesimisti. To je Šopenhauer
pogrešio. Osnovna ideja Rođenja tragedije je distinkcija između apolonijskog i dionizijskog
koja se prenosi u metafizičku sferu. Knjiga se bavi istorijom razvoja te ideje i sublimacija
suprotnosti između apolonijskog i dionizjkog u obliku njihovog jedinstva koje predstavlja
tragedija. Iz te perspektive Niče povezuje stvari koje do tada nisu bile povezivane, kao što su
opera i revolucije. Dve najvažnije teze u knjizi su davanje psihologije dionizijskog stanja, i
prikaz tog stanja kao porekla Grčke umetnosti. Druga je analiza Sokratovog učenja kao
simptoma dekadencije, postavljanje racionalnosti protiv nagona. Prikaz racionalnosti po svaku
cenu kao opasnosti koja podriva život. Hriščanstvo negira i apolonijko i dionizijsko, ono
poriče sve estetske vrednosti. Hriščanstvo je nihilističko dok dionizijsko predstavlja vrhunac
potvrđivanja života. Hriščanski sveštenici su podzemni patuljci.

Autor smatra da je Niče sugeriše da je Sokrat jedan ovakav patuljak.

Sumrak idola - Sokratov problem 3:Sokrat je pripadao najnižem staležu i njegova ružnoća je
već za stare grke predstavljala rđavost jer je fizička lepota i snaga bila vrlina. Ta ružnoča
predstavlja posledicu mešanja rasa koja sprečava razvoj ili čak predstavlja degeneraciju.
Antropolozi tvrde da su zločinci ružni. Zločinac je dekadent. Sokrat je dakle bio kriminalac.
On je u sebi imao sve najgore poroke i želje.

Sumrak idola - Sokratov problem 4: Na  Sokratovu dekadenciju ukazuje razuzdanost i

anarhija njegovih nagona, hipertrofija logičke sposobnosti, i sarkazam iz slabosti, kao i čulne
halucinacije koje  Sokratt vidi kao svog daimona i tumači ga religijski. Sve kod Sokrata je
preterano, kao karikatura, dok je istovremeno i skriveno i nesvesno. Niče pokušava da shvati
iz koje Sokratove specifičnosti sledi njegovo izjednačavanje razuma, vrline i sreče kome su se
protivili svi nagoni antičkih Grka

Ecce homo – Zašto sam sudbina 3: Šta za Ničea znaći Zaratustra? Zaratustra je prvi sukob
dobra i zla, moral, video kao metafizičkog pokretaća, uzrok sveta, svrhu po sebi. Zaratustra je
prvi stvorio zabludu morala zato prvi i mora da otkrije da je ona zabluda. Ne samoo što je
imao više vremena, više iskustva sa moralom jer ga je on stvorio, već je bio i istinoljubivi od
prosečnog filozofa. On uzima istinoljubivost kao vrhovnu vrlinu što je suprotno kukavičkom
begu od stvarnosti idealiste. On ima više hrabrosti u telu nego svi filozofi zajedno. Zaratustra
za Ničea oznaćava samoprevazilaženje morala na osnovu istinoljubivosti, 
samoprevazilaženje moralista kroz Ničea, imoralistu.

Na osnovu ovakvih opisa Sokrata autor tvrdi da je nužan deo Zaratustrinog putovanja
samoprevazilaženja morala iz Tako je govorio Zaratustra suočavanje sa sokratizmom i
razotkrivanje njegove unutrašnjom protivrečnosti jer je on jezgro hriščanstva i savremenog
morala.

Tako je govorio Zaratustra - O priviđenju i zagonetci 1:Zaratustru mući pesimizam i

nihilizam, da on koji stigao visoko  mora duboko pasti. Ali on je smogao hrabrosti da se
protiv njih pobuni. Čovek je najhrabrija životinja, on je svojom hrabrošću savladao svoju
patnju, a čovekova patnja je največa. Hrabrost uništava besmisao. Hrabrost uništava i
empatiju. Empatija vodi nihilizmu jer što čovek više sagleda život to više patnje vidi.
Hrabrost ubija i smrt jer želi ponovno vračanje istog.

Tako je govorio zaratustra – predgovor 2:Zaratustra je nekada bio iscrpljen ali sada je snažan
i želi voju snagu da podeli sa drugima ne plašei se reakcije ljudi na pokretača. On je
preobražen, bez prezira i veseo., on je ponovo nevin kao dete,on je probuđen ide među
spavaće (ALUZIJA NA PLATONOV MIT O PEČINI). Zaratustra je bio sam ali se sada
vrača među ljude jer ih voli. Asketa se povlači u samoču jer previše voli ljudi, kada se povuče
u samoču umesto ljudi počinje da voli Boga jer je čovek suviše nesavršen i zato bi ga ljubav
prema čoveku ubila. Prema mišljenju asketa ljudi ne žele daroove koje im nosi Zaratustra več
da neko podeli sa njima njihov teret, treba im dati samo milostinju i to kada mole za
nju.Međutim Zaratustra ne želi da im da milostinju jer za to nije dovoljo siromašan. Ljudi ne
veruju usamljenicima jer su suviše usamljeni  i tome da oni donose darove. Asketa slavi svoga
Boga pevanjem, plačom, smehom, režanjem i mumlanjem. Zaratustra mu ništa ne može dati
već samo oduzeti. Askete još ne znaju da je Bog mrtav.

Tako je govori Zaratustra – Vrač: Javlja s velika tuga kada največima dosade njihova dela.
Tada nastaje nihilizam.  Zaratustra i sma pada u nihilizam i sanja san koji posle tumači tražeći
njegov smisao.  Sam Zaratustrin život je tumačenje tog sna. Zaratustrino učenje je lek za
njega. Ono je podsmeh turobnosti nihilizma.  On stvara novi smisao. Dobar obed je pokora za
loše snove. Zaratustra sam sumnja da je dovoljno jak za to (MOGUČE ALUZIJA NA
BORBU SA UNUTRAŠNJIM NIHILIZMOM SAMOG NIČEA).

Ecce Homo – Zašto pišm tako dobre knjige 3: Redovno čitanje Ničeovih knjiga kvari ukus.
Više ne mogu da se izdrže ostale knjige, ponajviše filozofske. Njrgove knjige ne mogu da
čitaju Nemci. Ta odlika mora da se zasluži. Ko je sličan Ničeu po snazi volje doživljava
čitajuči njegove knjige ekstazu razumevanja.Njegove knjige su istovremeno najponosnije i
najsuptilnij, one poneka dostižu cinizam  koji predstavlja zemaljski vrhunac. Slabost
čovekove psihe i  rđavo varenje sprečava čitanje njegovih knjiga,  za njih se ne sme biti
nervozan. Njihovo čitanje još više sprečava  kukavičluk, nečistota i osvetoljubivost. Njegova
knjiga prisiljava rđave nagone da se ispolje. Niče eksperimente sa reakcijom na njegova dela
vrši na svojim prijateljima. Oni koji ne žele da ih čitaju postaju bezlični u vezi sa njima.
Poročni i lažljivi ne znaju šta da rade sa tim knjigama i zbog toga smatraju nedostojnima sebe.
Nemci ne dele mišljenje sa Ničeom mada se ponekad slažu sa njim. Ženstvenost i u ženama i
u muškarcima sprečava razumevanje njegovih dela. Čovek ne sme nikada sebe da štedi, mora
da ima čvrste navike, da bi ostao veseo pred ružnim istinama u Ničeovim delima. Ničeov
savršeni čitalac je hrabar, radoznao, fleksibilan, lukav, mudar, avanturista i istraživač.

Autor smatra da Zaratustra zahteva od patuljkada se usredsredi na trenutak jer unutar trenutka
vreme se ne može objektivno spoznati već samo osetiti kao igra afekata koja uključuje sve. U
momentu se sjedinjuju sve perspektive od kojih se ne može pobeči i one se vračaju u svakom
trenutku čak i ako se same stvari ne vračaju. Pomisao o večnom vračanju istog je previše za
Sokratovskog patuljka jer ne želi da se ograniči na imanenciju mnoštva istovremeno
povezanih i protivrečnih perspektiva unutar trenutka i radije bi počivao na transcedentnoj
predstavi postojanog vremena i na taj način beznadežnosti i lažnosti temporalnog postojanja.

S one strane dobra i zla 294: Hobs smatra smeh slabošću čoveka koji filozof treba da
prevaziđe. Sa druge strane Niče rangira filozofe po tome koliko su sposobni za smeh.  Bogovi
kada bi bili filozofi filozofijom bi se bavili sa podsmehom.

Tako je govorio Zaratustra – Ozdravljenik 2: Jezik je samo prividan most između ljudi koji
žive večno odvojeni. Svaka duša ima svoj svet, a svet druge duše im je tuđ (SLIČNO JE
MISLIO I FROJD). Svaki čovek živi unutar svoje perspektive, ne postoji ništa van nje. To
se načešće zaboravlja pri susretu dva čoveka sa sličnim perspektivama, a tu razliku je najteže
prevazići.  Ne postoji ništa izvan čoveka što on konstantno zaboravlja. Radi tog zaboravljanja
postoje imena. Imenima se označavaju stvari da bi u njima čovek pronašao
okrepljenje.Životinje kazuju učenje  o kosmološkom večnom vračamju istog. Da bi došao do
tog učenja Zaratustra je morao da prevaziđe svoje gađenje.  Čovek je najsurovija životinja
koja je u tragedijama uvek nalazila zadovoljstvo. Vrhunac tog zadovoljstva je dostignut kada
je bio izmišljen pakao. U mukama velikih uvek su uživali mali ljudi i to nazivali sažaljenjem.
To je optuživanje života u kome se posebno istiću pesnici (ROMANTIČARI). Najsuroviji je
čovek prema samom sebi.  On oseča zadovoljstvo dok sebe optužuje da je grešnik. Največe
zlo je nužno za nastanak velikih ljudi i dela, to daje snagu stvaraocu. Ali zlo današnjeg čoveka
je malo, kao i njegova veličina. Takvog čoveka je Zaratustra pezreo. Prezreo je i največeg
čoveka jer je suviše sličan najmanjem čoveku. Tako se Zaratustra približio se nihilizmu kad je
shvatio da se takav čovek večito vrača. To znanje o večitom vračanju istog malog čoveka
učinilo je da mu život deluje besmisleno. Pevanje, a ne govor je, način izražavanja
ozdravlenika od pesimizma (MOJA NAPOMENA; NIČE DAJE PREDNOST
UMETNIČKOM METAFORIČKOM IZRAŽAVANJU OD FILOZOFSKOM
POJMOVNOM). Večito vračanje istog je Zaratustrino učenje, njegova sudbina i bolest. Smrt
deluje kao oslobađanje od tereta postojanja. Međutim ako važi večito vračanje istog smrt nije
izlaz jer će se čovek ponovo vratiti kakav je bio i to u istom životu.

Ecce homo – tako je govorio zaratustra 1: Osnovna koncepcija  Zaratustre, ideja o večnom
vračanju istog,  ta vrhunska formula potvrđivanja nastala je 1881.  Predznak te ideje u
prethodnim mesecima je bila promena Ničeovog ukusa, posebno po pitanju muzike. Ceo
Zaratusta je muzika. Uslov njegovog nastanka je preporod u umetnosti. On je taj preporod
uvideo 1881 zajedno sa svojim prijateljom, srodnim ozdravljenikom, Peterom Gastom.  Niče
Zaratustru završava tačno osamneast meseci nakon Vagnerove smrti. Pripremu za Zaratustru
predstavljaju Vesela nauka i Himna životu. Niče smatra da če se Himna života jednom pevati
njemu u spomen. Ona je izraz Ničeovog dionizijskog tragičkog zanosa. Tekst te pesme
napisala je Lu Salome. Poslednje reči te pesme su pokazatelj razloga zašto se divio i voleo Lu.
Te reči su velike, one otkrivaju da bol nije prigovor životu. Niče veruje da ga je Zaratustra
kao tip obuzimao (ARHETIPSKO DEJSTVO).

Tako je govorio Zaratustra – O zemlji obrazovanja: Ničeovo vreme je vreme obrazovanja. U

tom vremenu ljudi su preuzeli toliko tekovina tuđih kultura da su postali neprepoznatljivi.
Ispisani simbolima prošlosti, a ti simboli sakriveni novim simbolima, tako su se dobro sakrili
od svih tumača simbola.Ako im se to oduzme ostatak, oni sami, su vredni gađenja. Prizor
užasne budučnosti je lepši od ovakve sadašnjosti. Ovi ljudi se hvale time da su stvarni jer su
se oslobodili religije. Ali to je zato što nisu ni sposobni da veruju jer su mešavina kultura
mnogih naroda. Nemaju ništa svoje što bi izrazil kroz stvaranje.  Oni su neautentični. U njima
besni sukob kultura.  Njihova stvarnost je nihilizam. Zaratustra mora da radi ono što je njima
preteško. Zaratustra se ne oseča kao da pripada ni u jednoj zemlji ni vremenu. Njemu je
domovina Budučnost (ALUZIJA NA SAMOG NIČEA).

S one strane dobra i zla 56: Niče je hteo da proući pesimizam bez hriščanskog i nemačkog
pojednostavljenja. Kakvim se pojavljuje  u Šopenhauerovoj filozofiji. Ko je prevazišao ovo
poricanje života, ko je prevazišao podelu na dobro i zlo, ko se oslobodio od morala, taj teži
plemenitom čoveku koji prihvata svet, koji prihvata ne samo sadašnjost već i prošlost, i ko
želi ponovo da ih proživi ceo svoj život i onoga kome je taj život potreban čineći ih nužnim.

Autor smatra da za Ničea nije problematičan pokušaj prevazilaženja temporalnosti več način
tog pokušaja. Sokrov i Platonov pokušaj prevazilaženja temporalnosti se zasnivao na
racionalizaciji koja je potiskivala mnoštvo perspektiva i zato je Niče bio protivnik platonizma,

Pozni posthumni fragmenti 9 (8) (Volja za moć 462 i 712)(1887):

Plan

1. Sprovesti naturalizaciju morala. Zameniti moralne vrednosti prirodnim vrednostima.

2. Zameniti sociologiju učenjem o vladajučim strukturama.
3. Zameniti epistemologiju teorijom nagonskih perspektiva, u koju spadaju hijerarhija
nagona, preobražaji nagona, njihov viši red i njihova sublimacija
 4. Zameniti metafiziku i religiju učenjem o večnom vračanju istog kao sredstvom za
uzgoj i selekciju.

:Bog je vrhunac. Postojanje je večna sakralizacijai desakralizacija. Ali on ne predstavlja

vrhunac vrednosti već vrhunac moći.Treba potpuno odbaciti mehanicizam i materiju. Oni su
izraz nižih stepena razvoja, najmanje produhovlenja  verzija osnovnog nagona, odnosno volje
za moć.  Pojednostavljivanje sveta kao posledica volje za moć koja lini elemente maksimalno
nezavisnima. Lepota je znak navikavanja i razmazivanja pobednika, dok je ružno izraz poraza
unutar organisama. Nema nasleđivanja.  Ceo lanac se menja kao celina. Silaženje sa ovog
vrhunca nastanka, najinteligentnijeg oblika moći nastalog kod robova, (DEKADENCIJA) je
posledica najviše sile (VOLJE ZA MOĆ)  koja kada više nema šta da organizuje okreće se
protiv same sebe i prazni svoju moć u dezorganizaciji.

a)      Večno osvajanje društava i njihovo podjarmljivanje od strane malobrojnijih ali jačih.

b)     Večno osvajanje privilegovanih i jačih i kao posledica toga uspon demokratije, i na kraju
anarhija elemenata.

Autor smatra da Niče nagoveštava da je Spinoza mogao da posmatra iz perspektive trenutka

jer jer je mnoštvo afekata i perspektiva sublimirao u logiciziranu senzibilnost u kome se uživa
u svakom aspektu svakog trenutka kao nužnom izrazu suštine mada ovo logiciziranje nije po
Ničeovom ukusu (VAŽNO ZA RAD).

Autor zaključuje da je stvar u iskupljivanju aficiranih čula od projektovanih istina i ideala

umesto da se pobijaju, jer samo to može da rastereti sadašnjost. Prema mišljenju autora Niče
to demonstrira u sopstvenoj filozofiji jer ako je misao o večnom vračanju istog nihilistička
disforija, onda ona biva iskupljena mišlju o amor fati

Autor smatra da kod Ničea treba razlikovati dve vrste iskupljenja (VAŽNO ZA
PROJEKAT, DEO O VEČNOM VRAČANJU ISTOG):

1. Religijki, i posebno hriščanski oblik iskupljenja koji od čovečanstva zahteva

iskupljenje od tela.
2. Oblik iskupljenja koji iskupljuje prošlost, i na taj način samo telo, da bi se rasteretila
sadašnjost i otvorile nove mogučnosti za budučnost

Tako je govorio Zaratustra - O sveštenicima: Mnogi sveštenici su suviše patili i zato žele da i
drugi pate. Oni su zli neprijatelji jer je njihova skrušenost osvetoljubiva jer plja napadača. Oni
su zarobljeni svojom religijom i njenim lažnim vrednostima. Potreban im je spas od njihovog
spasioca. Oni su verovali da će u religiji nači sigurnost od neizvesnosti, a našli su čudovište.
Lažne vrednosti uvek dođu po svoje. Crkve stvaraju oni koji žele da se sakriju i koji se stide
nevinosti života. Bogom sveštenici smatraju ono što im je suprotno i što im nanosi bol- Umeli
su da vole svog boga samo tako što su prikucali čoveka na krst.Oni žive kao leševi. Da bi
Zaratustra verovao u spašenje koje sveštenici propovedaju oni moraju deluju spasenije i da
pevaju lepše pesme. Morali bi da budu lepi i iskreni, a ne žalosni i skriveni da bi propovedali
o pokajanju. Njihovi spasioci nisu bili slobodni saznavaoci već su bili glupi, i tu glupost su
ispunjavali zabludama koje smatrale bogom. Njihov duh iscrpljivao se u empatiji. Uvek su
masu vodili samo jednim putem kao da postoji samo jedan put jer su i sami masa. Verovali su
da je žrtva dokaz istine, ali žrtva je najgori dokaz istine koji skrnavi i najčistija učenja.
Umesto toga do učenja treba doči iz sopstvene patnje. Spasilac je čovek jakih strasti i još
jačeg razuma. Da bi došči do slobode ljudima su potrebno mnogo veči spasioci od postoječih.
Nije još postojao Übermensch  Najbolji i najgori ljudi su suviše slični. I najbolji čovek je još
suviše čovek.

Niče kritikuje sve oblike religijsskog iskupljenja jer šire nihilizam zato što se uzdržavaju od
afekata, i htenja uopšte, što je sinonimno sa ništavilom.

Antihrist 7:Hriščanstvo je religija empatije. Empatija se suprotna strastima koje povečavaju

energiju osečanja života. Ono izaziva depresiju. Sažaljenjem se gubi moć. Empatija povečava
gubitak moći koji se događa trpljenjem. To trpljenje uz pomoć empatije postaje zarazno.
Snaga te posledice, gubitka života i životne energije nije proporcionalna sa njenim uzrokom
kao što je slučaj sa  Isusovom smrću. Ako se posledice sažaljenje mere prema reakcijama koje
izaziva njen loš karakter po život još je vidljiviji. Sažaljenje se suprostavlja principu evolucije
- zakonu prirodne selekcije. Ono pomaže onome što treba da propadne. Održavajući u životu
sve ono oštećeno ono život čini neizvesnim i mračnim. Od empatije načinjena je osnovna
vrlina dok je za moral gospodara ona bila slabost. To je učinjeno na osnovu nihilističke
filozofije koja poriče život. Šopenhauer je u pravu kad tvrdi da je život poreknut empatijom
jezaslužio poricanje. Dakle empatija je nihilistička praksa. Ovaj depresivni i zarazni nagon,
empatija  suprostavlja se svim nagonima koji održavaju i podižu vrednost života. On
povečava slabost i čuva slabe, on je glavni pokretač dekadencije, Empatija teži ništavilu koje
naziva onostranim, Bogom, istinskim životom, nirvanom, spasenjem i blaženstvom. Ova
retorika koja deluje priividno nevino manje je nevina kada se otkrije da je težnja iza nje
neprijateljstvo protiv života. Zato je Šopenhauer neprijatelj života dok je Aristotel empatiju
shvatao kao opasnost i bolest i protiv nje koristio tragediju kao lek za pražnjenje. Nagon
života vodi nas sredstvima za pražnjenje akumulirane empatije  koju predstavlja Šopenhauer,
romantičarska književnost, Tolstoj i Vagner. U Ničeovo vreme najnezdravija je hriščanska
empatija.. Zadatak Ničeovih filozofa budučnosti, njihov oblik empatije je da to neumoljivo
odseku.

Genealogija morala III 1: Šta znači asketski ideal?

1. Umetnicima ili ništa ili previše (U ZAVISNOSTI OD TOGA DA LI SU

DIONIZIJSKI ILI ROMANTIČARSKI UMETNICI).
2. Filozofima i naučnicima preduslov za razvoj intelekta.
3. Ženama veću zavodljivost
4. Bolesnima, koji su u večini,  sakralni oblik raskalašnosti nagona, njihovo glavno
sredstvo protiv patnje i dosade, način da u svojim oćima izgledaju vredniji od ovog
života.
5. Sveštenicima najbolje oruđe za dolazak do moći i njihovo pravo na moć.
6. Svecima mir u ništavilu tj Bogu, vid ludila

Ovoliki broj značenja koja su ljudi davali asketskom idealu izraz je činjenici da je volji
potreban smisao, i da će pre hteti ništavilo nego se lišiti celokupnog htenja.

Antihrist 43: Prelaskom smisla života u onostrani svet odnosno ništavilo on gubi svoj smisao..
Laž o besmrtnosti ličnosti uništava razum i  prirodne nagone. Kao posledicu toga sve kod
nagona što je dobro i štiti život i budučnost postaje razlog za sumnju u njih. Smisao života
postaje živeti na takav način da nema smisla živeti. Nema više razloga za postojanje
zajednice, za solidarnost saradnji i opštem dobru.Nema ničega  u ovom životu sem
onostranog. A onostrano je dostupno svima podjednako pa i najgorima koji su verovali da su
oni centar sveta jer njihova duša je besmrtna ida se zarad njih krše prirodni zakoni. Treba
prezirati toliko povečanje sebičnosti (EGOIZMA) do beskonačnosti. Hriščanstvo na taj način
sebi privlači najgore vrste ljudi propovedajuči jednaka prava za sve. Hriščanstvo tako postaje
neprijatelj svim jakim duhovima i osečanju poštovanja i patosa distanc među ljudima, što je
uslov za razvoj civilizcije.Iz resentimana masa na taj način stvara oružje protiv svega što
gospodari i što je srečno.Takvo razmišljanje ulazi i u politiku, u Ničeovo doba niko nema
hrabrosti za posebna prava, za prava vladajućih, za samopoštovanje i poštovanje prema sebi
jednakima, za patos distance. Politika njegovog vremena je obolela od nedostatka hrabrosti.
Gospodarski mentalitet najdublje je podriven lažju o jednakosti duše. Verovanje u povlastice
večine što je zapravo vera u hriščanstvo i njegove vrednosti je uzrok revolucija.

Genealogija morala III 6: Šopenhuer je prihvatio Kantovu estetilku ali je shvatao na drugačiji
način jer Kant u prvi plan lepog stavlja bezličnost i opštost koje služe saznanju. Kantova
estetika je pogrešna jer je za njega, kao i za sve filozofe  ključan posmatrać, a ne stvaralac. Šta
više, to posmatranje mora biti bezinteresno oni se ne bave posmatračevim autentičnim
iskustvom,željama iznenađenjima i zadovoljstvom u sferi lepog.. Niće njemu suprostavlja
mišljenje stvaraoca, Stendala, da je lepo obečanje sreće. Estetičari koji poput Kanta tvrde da
je lepo nezainteresovano su čedni. Šopenhauer to bezinteresno tumaći kao oslobođenje od
pritiska volje odnosno oslobođenje od seksualnog nagona,Ali to čak i ako je tačno je samo
jedna od dejstva umetnosti. Šopenhauer zapravo i ne shvata Kanta, njegovo bezinteresno
odiše ličnim motivom oslobađanja od patnje izazvanog voljom, seksualnim nagonom Dakle
filozofu asketski ideal služi da se oslobodi patnje.

Autor tvrdi da Niče sugeriše suprotno, da nije potrebno spasenje od volje već da je volja ono
što iskupljuje.

Tako je govorio Zaratustra – O iskupljenju:  Zaratustra ne želi da liši ljude njihove patnje jer
im time oduzima i njihov duh. Ljudi Zaratustrinog vremena s fragmentarni poseduju samo po
jednu izraženu osobinu (Čovek sa velikim uvetom – sujetni umetnik). Oni su građa za
budučnost, građa za ubermenscha.  (ALUZIJA NA EMPEDOKLEA) Zaratustri je su
najnepodnošljiviji prošlost i sadašnjost. On ne bi mogao da podnese život da nike vidovnjak
tj. onaj koji hoče, stvaralac i most ka budučnosti. Zaratustra želi da iskupi slučaj, da čovekovu
prošlost načini njegovim  izborom. Prošlost determiniše volju jer je volja ne može promeniti,
ne može hteti unazad. Zbog svoje nemoći volja postaje destruktivna. Nastaje
osvetoljubivost,resantiman  svemu onome što ne oseča resantimab prema prošlosti kao ona.
Kao kaznu za to što ne može promeniti prošlost, sama volja, sam život bivaju proglašeni
kaznom.  Ako sve prolazi onda mora biti i pravedno to što prolazi.Pošto je prošlost
nepromenjiva i postojanje kao  kazna mora biti večno. Volja se može iskupiti za svoje grehe
samo ako postane poricanje. (ANAKSIMANDAR I ŠOPENHAUER). Ali Zaratustra nudi
drugo rešenje. Volja je uvek stvaralačka. Prošlost je slučajna i determinišuća dok je
stvaralačka volja ne prihvati kao sopstveni izraz. Zaratustra tu dolazi na rub učenja o večnom
vračanju istog. Zaratustra govori drugačije grabvcima nego svojim učenicima, ali i drugačije
govori učenicima nego samom sebi.

Na osnovu ovog poglavlja autor zaključuje umesto potrebe za iskupljenjem od tela kako tvrdi
hriščanska verzija iskupljenja, čovek treba da iskupi samo relo od njegove fragmentacije od
strane svesti.

Autor smatra da Ničeova psihologija spasioca nema nijednog određenog istorijskog spasioca
kao svoje predmet (IZUZETNO POGREŠNO, DEFINITIVNO MISLI NA ISUSA).
Antihrist 34: Sve što Isus govori o spoljašnjoj stvarnosti je simbol za unutrašnju psihičku
stvarnost. On je sve prirodno, vremensko, prostorno, istorijsko shvatao ka simbol, kao
potencijalnu metaforu. Pojam Božjeg sina ne predstavlja konkretnu pojedinačnu istorijsku
ličnost već večnu činjenicu, psihološki simbol slobodan od pojma vremena. Na isti način Isus
koriste pojmove Bog i Božje carstvo. Ništa nije bilo dalje od Isusovih ideja od hriščanskog
shvatanja Boga kao ličnosti, Božjeg carstva kao onostranoj budučnosti, i Božjeg sina kao
drugog lica Svetog trojstva. Jevanđelja predstavljaju nepoštovanje simbola. Isusov simbol
sina predstavlja ulaz u osečanje da postoji univerzalni preobražaj svih stvari. Isusov simbol
oca predstavlja osečaj punoče i večnosti (DIONIZIJSKO). Hriščanstvo je dogmom o
bezgrešnom zaćeću načinila seks grešnim. Isusov simbol Božjeg carstva predstavlja stanje
psihe, ne nešto što se dešava posle smrti. Isus ne govori o smrti, ona nije prelaz, nje nema jer
pripada spoljašnjem prividnom svetu korisnih simbola. Pojam časa smrti ne postoji za Isusa
jer čas, vreme, fizički život i njegove krize ne postoje za Isusa. Božje carstvo ne postoji u
vremenu, ono je stanje duha i nalazi se svuda i nigde.

Antihrist 30: Nagonska mržnja prema stvarnosti dakle nastaje kao posledica ekstremne
osetljivosti na bol i nadražaj tolike da svaki otpor ili prinudu na otpor doživljava kao
nezadovoljstvo odnosno nešto štetno od čega odvrača nagon za samoodržanje. Njena
posledica je takođe je nagonsko isključenje svake averzije, neprijateljstva, granica i patosa
distance u emotivnom životu. Sreču i zadovoljstvo takva osoba vidi samo u  ne protivljenju
ničemu i nikome pa ni zlu i opasnosti. Njemu je ljubav jedini moguči život. Iz ovog
fiziološkog stanja je nastalo učenje o spasenju koje predstavlja dalje razvijanje hedonističke
teorije. Ono je slično uz dodatak grčkog zdravlja i snage nerava epirurejstvu koje predstavlja
pagansku verziju teorije o spasenju. Epikur je tipični dekadent jer ga strah i od najmanje boli
vodi religiji ljubavi.
Autor smatra da Niče pokušava da pronađe afekzivno poreklo psihološkog tipa iskupljivača,
kao što je našao za sokratovski tip. On smatra da se stav iskupljivača događa zbog određenog
odnosa afekata kada se zbog telesnog šoka euforične aktivnosti pretvore u disforičke. I
sokratovski tip i psihološki tip iskupljivača su simptomi dekadentnosti jer su znaci kvarenja
nagona, način života i sistem odnosa afekata koji više ne zna nagonski da dela i stupa u
odnose. Niče zato sugeriše da su i filozofska dijalektika i religijsko iskupljenje su simptomi
dekadencije u pottrebe za jaim organizacionim principima nakon što je telo izgubilo
pouzdanost nagona i koherenciju.
Ecce homo – Zašto sam tako mudar 1: Niče tvrdi da je on poput svoga oca već umro, a poput
svoje majke još stari. Ova njegova dualnost, da je istovremeno dekadent i početak uzrok je
njegove objektivnosti po pitanju problema života. Njegov otac je umro u trideset šestoj
godini, Bio je nežan, drag i bolešljiv čovek, delovao je kao da mu je jedina svrha da umre,
njegov život je više bio uspomena na život nego život. I život Ničea kreće da se pogoršava u
njegovoj trideset i šestoj godini. Njegova dijalektička sposobnost je bila najbolja u dobu
največe njegove bolesti. To je za Ničea još jedan dokaz da je dijalektika simptom
dekadencije. Njegovo ozdravljenje bi predstavljalo njegovu intelektualnu dekadenciju. On je
iz bolesničke perspektive posmatrao zdrave pojmove i vrednosti, a iz perspektive zdravog
čoveka je posmatrao nagone dekadencije. Zato on može da preuređuje perspektive i zato je
prevrednovanje vrednosti njegov zadatak.
Ecce homo – Zašto sam tako mudar 2: Niče nije dekadent jer je protiv loših stanja uvek
nagonski birao prava sredstva dok dekadent uvek bira sredstva koja mu štete. Bio je sposoban
da se izoluje iz odnosa, da ne bude prisiljavan, da se brinu o njemu dakle da bude nezavisan i
na taj način je  Ssm sebe je izlećio. Bolesan duh ne može ozdraviti, zdravom duhu bolest je
stimulus ka bogatijem životu. Od svoje volje za životom stvorio je svoju filozofiju. Najmanje
zdravlja je imao kada je prestao da bude pesimista jer mu je to zabranio nagon
samoozdravljenja. Uspeli čovek (ČOVEK DOBRE KONSTITUCIJE) prija čulima,
harmoničan je (NEMA SUKOB NAGONA),  zadovoljstvo mu pričinjava samo ono što je
doboo za njega, njegovo zadovoljstvo i želje prestaju kada se granica onoga što je dobro za
njega pređe, pogađa prave lekove za svoje rane, rđave slučajeve koristi u svoju korist, šta ga
ne ubije čini ga jačim. Iz sveg svog iskustva on sakuplja ono vredno, on je načelo selekcije jer
mnogo toga dozvoljava da propadne. Uvek je sam sa sobom i među knjigama,prijateljima i
predelima, on ukazuje njima čast svojim izborom, priznanjm i poverenjem. Na sve vrste draži
reaguje sporo jer je naučio da bude oprezan i time se ponosi. Ne veruje u pojmove loše sreče i
krivice, u miru je sa drugima i sam sa sobom, ume da zaboravlja, dovoljno je jak da iskoristi
sve u svoju korist. Ovo je opisa samog Ničea.
Posthumni fragmenti 11  (411) (Predgovor za Volju za moć (1887)
Predgovor

1
O velikim stvarima čovek treba ili da čuti ili da govori uzvišeno što znaći cinično i nevino.
2
Ničeova filozofija je iznošenje istorije sledeća dva veka – on govori o nužnoj pobedi
nihilizma u budučnosti za koju već postoje simptomi u evropskoj kulturi Ničeovog vremena
Čitava Evropska kultura je napeta kao da iščekuje katastrofu, ona je nemirna, naslilna, kao da
se plaši da se razmisli, da dođe sebi.
3
Niče nije svoju filozofiju stvorio razmišljanjem već je ona tvorevina njegovog filozofskog
nagona,  iz njegvoe usamljenosti i strpljenje,prokrastrinacije i sporosti, kao smeli intelekt koji
ekspeerimentiše i koji je jednom već pogrešio. On je prvi savršeni evropski nihilista,  koji je
ipak prevazišao.
4
 Volja za moć: pokušaj promene svih vrednosti je naziv pokreta koji će u budučnosti zameniti
nihilizam, koji logički i psihološki pretpostavlja nihilizam i mora sledit iz njega. Nihilizam je
nužan jer je on krajnja logička posledica vrednosti morala robova. Potreban nam je nihilizam
da bi uvideli vrednosti tih vrednosti, posle čega će čoveku biti nužno stvaranje novih
vrednosti.
Autor ističe da mada Niče kritikuje psihologiju iskupplljivača i Sokratovski stav, on priznaje
realnost problema. Ničeova filozofija je novi pokušaj njegovog rešavanja.
Antihrist 37: Istorija hriščanstva od Isusove smrti je istorija sve lošijeg razumevanja izvorne
simbolike što se viši širi sve neobrazovanijim masama koje ga udaljavaju od uslova njegovog
nastanka.  Zato se simbolika hriščanstva. gubi i vulgarizuje. Prvi hriščani preuzimaju rituale
drugih sekti. Hriščanstvo je samo moralo biti bolesno i vulgarno da bi zadovoljilo potrebe
bolesnih i vulgarnih. Na kraju bolesno varvarstvo dolazi na vlast u obliku crkve koja
predstavlja neprijateljstvo prema svemu  pravičnom, uzvišenom, prema disciplini,spontanosti
i dobrodušnosti. Zato je največa moralna distinkcija između hriščanskog (ROBOVSKOG)
morala i morala roba.
Antihrist 32: Hristovoj vrsti ličnosti ne može da se pripiše fanatičnost. Hristove blagovesti su
da ne postoji više suprotnosti, da carstvo nebesko pripada svim ljudima kao božijoj deci, za
njega se ne trebaa boriti, ono je tu oduvek kao neko duhovno detinjstvo. Fiziolozi poznaju
takav odloženi i nepotpuni pubertet kao rezultat degeneracije (NEUROZA). Takva vera nije
besna, ne poriče, ne brani se, ne bori se, ne dokazuje se ni kroz čuda, ni kroz obečanja, ni kroz
nagrade ni kroz Bibliju već sama prestavlja čudo,obečanje,nagradu, i carstvo nebesko. Ova
vera se ne formalizuje već postoji braneći se od formalizovanja. Isusova okolina, jezik i
obrazovanje određuju njegov pojmovni okvir. Hriščanstvo se koristi samo jevrejskim
pojmovima koje zloupotrebljava. Međutim on se izražava kroz simbole i metafore, samo tako
se jedan čovek koji je protiv stvarnosti (NEUROTIČAR) može izražavati. Isus je bio
slobodah duh od jer je ravnodušan prema reči i svemu što je ustanovljeno. Njegova predstava
o životu kao doživljaju protivi se svakoj reči, formulizaciji, zakonu  verovanju i dogmi. (NA
TAJ NAČIN GOVORI I SAM NIČE) On govori samo u unutrašnjem (PSIHI), za njega su
stvarnost, priroda, jezik samo simboli i metafore. Takav simbolista je van svakog kulta,
istorije, fizike, svetskog iskustva, saznanja, politike, psihologije, knjiga i umetnosti. Isusovo
znanjeje zapravo čisto neznanje da to postoji.On ne zna da postoji kultura pa se i ne bori
protiv nje. Isto važi  i za državu, društvenu hijerarhiju, rad, rat… On nije imao razloga da
poriče pojam svet jer nije poznavao crkveni pojam svet. Samo poricanje mu je nemoguče, kao
i dijalektika, njegovi dokazi su dokazi po snazi, po osečanju zadovoljstva i samopotvrđivanja.
Takvom učenju se i ne može se suprostavljati jer ne zna da mogu postojati drugačija učenja,
bilo šta njemu suprotno. Ono vidi svetlo, ne prigovara.
Antihrist 33; U Hristovom učenju nedostaju pojmovi krivice, kazne i nagrade. Pojam greha
koji razdvaja čoveka i boga je ukinut, to je poenta Hristovog učenja. Blaženstvo nije obečano
ako se slede božji zakoni  već je ostvareno kao jedina stvarnost. Sve ostalo je samo simbol za
govorenje o njoj. Hriščani se zato od drugih ljudi ne razlikuju prema veri već prema delu. Oni
ne pružaju nikakav otpor, ni mišlju ni delom, onome kojim čini zlo. Da neka nikakve razlike
između stranca i domačina, Jevrejina i ne-Jevrejina,. Da se ne ljuti ni na koga, da ne sudi
nikome, da ne omalovažava nikoga,  da se ne razvodi od žene ni zbog čega, sve su to
psoledica jednog principa i nagona. Isusov život i smrt  nego ispoljavanje takvog delanja. Sem
takvog delanja nisu potrebne formule i molitve. Takvim delanjem bio je negiran judaizam. 
To delanje vodi nagon kako bi se moralo živeti  da bi se osečalo blaženo i večno.
Antihrist 39: Reč hriščanstvo je nesporazum jer je postojao samo jedan hriščanin i on je umro
na krstu. Hristovo učenje je umrlo na krstu. Ono što se od tada smatra njegovim učenjem je
suprotnost tog učenja. Netačno je da su verovanja obeležja hriščanstva. Obeležje pravog
hriščanstva je život, praksa. Takav život je i u Ničeovo vreme moguč, a za neke
(NEUROTIČARE) i nužan, biće moguče zauvek. Obeležje hriščanstva dakle nije vrerovanje
već delanje odnosno nedelovanje po pitanju mnogo stvari, jedan drugi način postojanja.
Stanja svesti, verovanja su od male vrednosti pored nagona. Pojam psihičke uzročnosti je
lažan. Svesti hriščanina, njegov život na prihvatanje istine, na fenomenologiju svesti je
poricanje hriščanstva. Zapravo nije uopšte postojalo pravih hriščana. Hriščanin je psihološka
samoobmana. Njime su i pored njegovog verovanja vladali nagoni, vera je uvek bila samo
zaklon nagona, lukavo slepilo za vlast određenih nagona. Psiha hriščanina nema veza sa
stvarnošću, hriščaninova nagonska mržnja prema stvarnosti je jedini motiv hriščanstva.
Hriščanin lažan do tačke nevinosti je zanimljiv prizor. 
Antihrist 36: Tek Ničeovi novi filozofi poseduju nagon ka istini da ustanu protiv hriščanstva i
da otkriju da ono predstavlja suprotnost onoga što je Isus predstavljao. Čovečanstvo je bilo
daleko od blagonaklone i oprezne neutralnosti novih filozofa, od intelektualne discipline koja
je nužna da se shvate čudne i suptilne stvari te vrste. Čovečanstvo je uvek tragalo sa bestidnim
egoizmom za sopstvenom korišču. Pojmom crkve sakralizovano je ono što je Isus smatrao da
je prevazišao. To je najbolji primer ironije svetske istorije.
Sumrak idola – Čarkanje jednog nesavremenog 14: Borba za život čije postojanje mnogi
tvrde nije dokazana. Ona postoji ali samo kao izuzetak. Glavne osobine života nisu glad i
nevolja već bogatstvo, i besmisleno rasipanje.. Cilj borbe je moć, a ne život. Rezultat borbe za
život je suprotan onome koji tvrdi Darvin. U njoj gube jaki, povlašćeni i nadprosečni. Vrste
ne postaju sve savršenije, slabi uvek ovladavaju jačima jer ih je više i pametniji su. Darvin je
zanemario u svojoj teoriji inteligenciju, a slabiji su inteligentniji. Da bi čovek bio inteligentan
prvo mora da mu je potrebna ta inteligencija. Čim mu nije potrebna više on je gubi. Ko ima
snagu napušta inteligenciju. Pod pojmom inteligencije Niće podrazumeva opreznost,
strpljivost, skrivenost, lukavost, veliku samokontrolu i sve ono što spada u oponašanje u koje
spada i veliki deo onoga što se smatra vrlinom.
Genealogija morala – I 12: Čovek obično teško podnosi potrebe, nemaštinu, loše vreme,
bolest, težak rad, usamljenost. Čovek to sve pobeđuje nesalomiv, napet i spreman za nove i
teže zadatke. Ničeov ideal je  nešto savršeno, dovršeno, srečno, močno, pobedonosno, strašno,
čovek koji opravdava pojam čoveka, srečan izuzetak koji vrača veru u čoveka.  Smanjivanje i
izjednačavanje Evropljana je  najopasnije jer njegov prizor umara. U Ničeovo doba nita ne
želi da se razvija već  smanjuje, postaje dobrodušnije, pametnije, komfornije,prosečnije,
ravnodušnije, kineskije, hriščanskije, dakle bolji. To je kob Evrope. Sa strahom od čoveka
gubi se i ljubav i strahopoštovanje prema njemu, nadu i ćak volju u njega. Čovekov izgled
umora, ljudi sumorni od čoveka, to je nihilizam.
Antihrist 4:Čovečanstvo ne predstavlja razvoj kao nečem boljem, jačem i višem. Napredak je
kao i sve savremene ideje, pogrešna ideja. Evropejac Ničeovog doba je po svojoj vrednosti
manje vredan od Evropljanina renesanse. Razvoj ne vodi nužno ka uzdizanju, pobočjšanju i
jačanju.. Konstantno nastaju uspešni pojedinci, širom sveta i u svim kulturama, koji ptripadaju
višem tipu ljudi, koji u poređenju sa čovečanstvom predstavljaju Übermenscha. Takvi sreččni
slučajevi su uvek moguči i ponekad čitave porodice, plemena i narodi mogu pripadati tom
tipu.
S one strane dobra i zla 46: Ona vrsta vere koju je hriščanstvo zahtevalo i postizalo
zahvaljujući skepticizmu juga Evrope gde su se vekovima sukobljavale različite filozofske
škole i gde je Rimsko carstvo vaspitavalo za toleranciju, nije gruba prosta vera potčinjenih
kao što je vera Nemaca već je ona ubistvo razuma kakva je bila Pasklova vera.  Hriščanstvo je
oduvek predstavljalo žrtvovanje slobode,ponosa i samopouzdanja duha, ono je porobljavanje,
samoobmanjivanje i samosakačenje. Ova vera koja se traži od umorne savesti je surova jer
potčinjavanje duha apsurdnosti ove vere je bolno. Ljudi Ničeovog doba su otupeli na
hriščansku terminologiju pa za njihov ukus slika Boga na krstu nije vrhunac užasa kao za
antički. Ta formula je prevrednovala sve antičke vrednost (MORALA GOSPODARA). Na
taj način orijentalni rob se osvetio Rimskim gospodarima i njihovoj plemenitoj toleranciji.
Robove nije na pobunu naterala vera gospodara već njihova sloboda od vere. Roba ljuti
prosvečenost jer on hoće samo ono bezuslovno. Rob voli i mrzi bez nijansi,apsolutno.
Njegova velika i skrivena patnja buni se protiv ukusa gospodara koji je poriče. Sumnja prema
patnji koja je deo morala gospodara bila je uzrok poslednjeg ustanka robova, Francuske
revolucije.
S one strane dobra i zla 62:  Skupo se plača kada religije nisu filozofa sredstva za
vaspitavanje već hoće samostalno da vladaju,  kad su cilj, a ne jedno od sredstava. Kao i kod
svih životinja večina ljudi je bolesno i u mukama.uspešnje jedinke su retkost, a među ljudima
još veća retkost jer su ljudi jedine nedeterminisane životinje. Takođe što je viša vrsta ljudi u
pitanju manje su šanse da pojedinac uspe.jer su njihovi preduslovi za život složeni i zato
bivaju uništeni od strane slučaja. Religije se trude da održe u životu maksimalan brolj ljudi i
tako postaju religije mučenika. Istovremeno se trude da svaki drugi vid života sem života kao
patnje propadne. Te religije su zato glavni krivci što se viši tipovi ljudi nisu razvili, jer su
sačuvale suviše onih koji su trebali da propadnu. Od religije je ipak bilo i koristi jer su
mučenicima pružale utehu, očajnima hrabrost, nesamostalnima oslonac, a psihičke
poremećene ljude odvajale od društva i slale u hramove. One su zato morale da prevrednuju
vrednosti.Da slome jake, nade pretvoriti u bolest, estestsko zadovoljstvo pretvore u
skepticizam, sve samostalne,muške,osvajačke i vladarske nagone da spoje za grižom savesti,
ljubav prema stvarnosti u mržnju prema njoj. Hriščanstvo predstavlja fatalnu vrstu arogancije
jer su hriščani nedovoljno uzvišeni i čvrsti ljudi da bi oblikovali čoveka, nedovoljni snažni i
dalekovidi  i sa premalo samokontrole da dozvole prirodnu evoluciju čoveka,  nedovoljno
otmeni da bi posedovali patos distance su vladali Evropom sve dok propovedanjem
jednakosti pred Bogoom nisu stvorili čoveka prosečnog kojim upravlja nagon stada.
Ecce homo – Zašto sam tako pametan 3: Kao treče po važnosti iza ishrane i izbora klime i
staništa, Niče navodi vrstu rekreacije. Od jedinstvenosti osobe zavisi koja joj je vrsta
rekreacije dopuštena i korisna. Ničeova omiljena vrsta rekreacije je čitanje Ono mu
omogučava da se oslobodi sebe i uživi u nekoga drugog. Ali to ne shvata ozbiljno, šta više
izbegava da čita ili čak sluša druge kada stvara jer u trenutku stvaranja svaki spoljašnji
nadražaj deluje prejako i preduboko. Zato se nagonski treba ograđivatii od spoljašnjeg
nadražaja tokom sttvaranja. Zato čita samo kada se odmara. Poslednje je čitao  studiju Viktora
Brošara Grčki skeptici. Niče smatra skeptike jedinim časnim postsokratovskim nearhetipskim
višeznačnim grčkim filozofima. Niče uvek čita iste knjige. Muka mu je od bibioleteke. On ne
može voleti mnoge ili različite stvari. Oprez i neprijateljstvo su ju nagonski prema novim
knjigama. Voli uglavnom Francusku kulturu. Jedino Francusku kulturu smatra kulturom su
svoje vreme, sve ostale Evropske kulture su nesporazumi, posebno Nemačka. Svu kulturu
koju je sreo u Nemačkoj bila je Francuskog porekla, posebno Kozima Vagner prva osoba sa
dobrim ukusom koju je upoznao. Paskala ne čita ali ga voli kao  najpoučniju žrtvu
Hriščanstva koga je ono ubijalo prvo fizički, pa psihički, što je standardna logika hriščanske
surovosti. Voli Molijera, Korneja i Rasina i brani ih od Šekspira. Največim  savremenim
psiholozima smatra Pola Buržea, Pjera Lotija, Gipa, Melaka, Anatola Fransa Žila Lemetra i
Gija de Mopasana. Njih više voli od njihovih učitelja koje je iskvarila Nemačka filozofa, na
primer Ten ne razume velike ljude i doba zbog Hegela. Svuda gde Nemačka ima uticaj ona
kvari kulturu. Stendal je jedna od ajdivnijih slučajnosti u Ničeovom životu, neprocenjiv je sa
svojim anticipirajučim psihološkim uvidima,, osečajem za činjenice i časnim ateizmom. Dao
je i najbolju ateističku dosetku da Jedino izvinjenje koje Bog može da ponudi ljudima je da ne
postoji. Slično njemu Niče tvrdi da je Bog dosadašnji največi prigovor ljudskom postojanju..
Antihrist 5:Hriščanstvo je vodilo rat do smrti protiv gospodara, proganjalo njegove osnovne
nagone  na osnovu njih stvorila svoj pojam zla i Đavola,  snažnog čoveka proglasilo je za
izopačenika. Ono je na strani slabih, niske klase i bezuspešnh, protivljenje nagonima za
održavanje snažnog života ono je proglasilo svojim idealom. Hriščanstvo je iskvarilo razum
najinteligentijih učenjima da su najviše intelektualne vrednosti grešne, varljive i iskušenja.
Primer za to je Paskalova iskvarenost, što je verovao da je prvobitni greh uništio njegov
razum dok je to učinilo hriščanstvo.
Antihrist 29: Niče želi da otkrije kojoj psihološkoj vrsti ljudi Hrist pripada, Za to treba
tumačiti jevanđelja i pored svog krivotvorenja. Isus nije ni genije ni heroj kao št tvrdi Renan.
Isusovi nagoni su suprotni borbi, njegov moral je nesposobnost za pružanje otpora, za
neprijateljstvo, sreču u miru, krotkost. Večni život ne kao obečan u zagrobnom životu već
prisutan unutar čoveka u obliku ljubavi bez isključivanja i pathosa distance  jer su svi ljudi
jednaki kao Božija deca. On zato ne može biti heroj. A ne odgovara mu ni pojam genija jer on
je zapravo idiot, fiziološki rečeno neurotičar jer mu svaki nadražaj izaziva bol. Logička
posledica takvog fiziološkog stanja je nagonska mržnja prema stvarnosti, bekstvo u
nedodirljivo i neshvatljivo, odvratnom prema bilo čemu formalnom (VELIKOM STILU),
pojmovima vremena i prostora, za sve ustanovleno poput običaja, institucija i crkve, dobro
osečanje samo u nestvarnom svetu, u unutrašnjem svetu koje se vidi kao istinski i večni svet.
Antihrist 35:Isus je umro na isti način na koji je živeo i na koji je učio druge da treba živeti,,
ne da bi iskupio ljude već pokazao kako treba živeti. Ostavio je čovečanstvu praksu u vidu
svog ponašanja pred sudijama,činovnicima, tužiocima, i na krstu. On se ne opire, ne brani
svoja prava, on ne izbegava svoj kraj već ga izaziva. On se moli, pati i voli sa onima koji
mučine zlo. Dakle ne braniti se, ne besniti, ni optuživati već se potčiniti i voleti onoga ko ti
čini zlo.
Sumrak idola – moral kao protivpriroda 5: Osuđivanje života je simptom određene vrste ljudi
što ne govori o opravdanosti tog osuđivanja. Da bi bio u mogučnosti da uopšte vrednuje život
čovek bi morao da ga posmatra iz pozicije van života, što je nemoguće. Takođe morao bi da
poseduje životno iskustvo svih ljudi koji su živeli. Vrednovanje života mora biti iz
perspektive samog života.  Zato nvrednovanje ne može biti objektivno, samo subjektivno
ispoljavanje sopstvene životne snage procenjivača. Negiranje vrednosti života u vidu Boga  je
zato posledica slabosti životne snage sudije. Moral kao negiranje volje za životom kako ga je
definisao Šopenhauer je simptom dekadencije, nagon koji je daje propast kao imperativ, on je
sud osuđenih.
Vesela nauka 321: Ne  treba se toliko baviti kaznom, kritikom i poboljšanjem. Pojedinac se
teško može promeniti. Kroz njegovu promenu može se desiti i da se promeni onaj ko osuđuje.
Umesto toga treba se truditi da sopstveni uticaj na budučnost bude veči od uticaja onog koga
bi osuđivati tako što bi se radilo na svom napretku da bi predstavljao dobar uzor. Onaj koji
osuđuje, kažnjava i oseča se nezadovoljnim kvari sopstveni karakter, umesto toga treba da
ignoriše.
Ecce Homo - zašto sam sudbina  7: Ničea od ostatka čovečanstva razlikuje i razdvaja to što je
razotkrio hriščanski moral. To što on nije razotkriven ranije je mrlja na savesti čovečanstva, to
znači da je samoobmana postala nagonska, znaći volju da se ne vidi nijedna pojava, uzročnost
ili stvarnost., znači krivotvorenje psihologije koje je postalo najvelči oblik zločina, zločin
prma životu. Hriščanin je smatran moralnim i kao moralnim bio je najčudije stvorenje, bio je
apsurdniji, lažliviji,  sujetniji, lakomisleniji, štetniji po sebe nego što je smatrao mogučim i
največi prezirač čoveka. Hrišćanski moral je  največa laž, ono što je iskvarilo čovečanstvo.
Ono što Ničea kod  hriščanskog morala čudi nije zabluda, nije nedostatak dobre volje,
discipline, pristojnosti i hrabrosti u intelektualnoj sferi koja se vidi u pobedi hriščanstva već je
to njegova neprirodnost koja se smatra največom vrednošću kao moral i zakon, kao
kategorilki imperativ koji ostaju nad čovečanstvom i nakon smrti Boga. To je greška ne na
nivou pojedinca ili naroda već na nivou čovečanstva. Učenje da se preziru najosnovniji
životni nagoni, lažno postulirati postojanje duha i duše da bi se iskvarilo telo, smatrati seks
koji je prvi preduslov života nešto prljavo, da se potreba za rastom i širenjem, sa ljubavi
prema sebi osnovno zlo, a da se moralnim vrednostima po sebi smatraju simptomi
dekadencije kao što su neprijateljstvo prema nagonima, nesebičnost,  gubitak temelja,
bezličnost, ljubav prema bližnjima. Čovečanstvo je dakle naučeno da su samo vrednosti
dekadencije najviše vrednosti. Moral odbacivanja sebe je moral dekadencije, činjenica da
jedan čovek propada postaje imperativ da svi treba da propadnu. Taj moral poriče život do
temelja, on je izraz volje za krajem Međutim ne propada celo čovečanstvo več samo
parazitska vrta čoveka odnnosno sveštenik kojije moralom i lažima došao do mesta
određivaća vrednosti, koji koristi hriščanski moral kao svoje sredstvo da dođe do moći. Svi
učitelji i vođe čovečanstva uključujući sveštenike su bili dekadenti i zato su prevrednovali sve
vrednosti u neprijateljske prema životu. Zato je nastao moral. Definicija morala je
čudnovatost dekadenata sa namerom da se uspešno osvete životu,
Antihrist 25: U vreme Kraljeva i Izrael se odnosio prema stvarima ispravno prirodno. Njihov
bog, Jehova je bio izraz njihovog osečanja moći, zadovoljstva sobom nade u sebe, od njega se
čekivala pobeda i spas, da im priroda preko njega pruži ono što im je potrebno. Oni smatraju
da je Jehova bog Izraela i kao posledicu toga bog pravde, što je logika svakog močnog naroda
koji ima čistu savest prilikom koriščenja te moči. U religijskim ceremonijama vidi se oba ova
aspekta samoptvrđivanja: On je zahvalan za srečnu sudbinu koja mu je omogučila vlast, dobre
klimatske prilike i bogastvo. Ovo stanje je uništila unutrašnja anarhija i pretnja spoljašnjeg
neprijatelja, Asiraca. Međutim narod je i dalje svoje želje projektovao u vidu kralja kao
močnog ratnika i sudije koja je otelotvorena u prorocima. Međutim pošto nije mogao više da
im obezbedi ono što im je pre obezbeđivao pojam o njemu se promenio, postaje manje
prirodan, on više nije Bog  izraela nastao iz nacionalnog egoizma. Taj pojam postaje oruđe u
rukama sveštenika koji svaku sreču tumače kao božiju nagradu, a svaku nesreču kao božiju
kaznu za neposlušnost prema Bogu, za greh. To je moralno tumačenje sveta sa kojim se obrče
prirodan redosled pojmova uzroka i posledice. Tada je bilo potrebno da se ta prirodna
uzročnost zameni neprirodnom uzročnošću u vidu boga koji zahteva umesto boga koji
pomaže i savetuje, koji podstiće hrabrost i samopouzdanje. Moral prestaje da bude izraz
uslova za život i razvoj jednog naroda, izraz nagona života već postaje apstraktan i suprotan
životu, perverzija imaginacije, zlosrečna perspektiva na svet. Jevrejski i hriščanski moral
predstavljaju oduzimanje nevinosti slučajnosti, nesreču zagađenu pojmom greha, sreču
shvačenu kao opasnost i iskušenje, fiziološke poremečaje nastale grižom savesti.
Antihrist 25: U vreme Kraljeva i Izrael se odnosio prema stvarima ispravno prirodno. Njihov
bog, Jehova je bio izraz njihovog osečanja moći, zadovoljstva sobom nade u sebe, od njega se
čekivala pobeda i spas, da im priroda preko njega pruži ono što im je potrebno. Oni smatraju
da je Jehova bog Izraela i kao posledicu toga bog pravde, što je logika svakog močnog naroda
koji ima čistu savest prilikom koriščenja te moči. U religijskim ceremonijama vidi se oba ova
aspekta samoptvrđivanja: On je zahvalan za srečnu sudbinu koja mu je omogučila vlast, dobre
klimatske prilike i bogastvo. Ovo stanje je uništila unutrašnja anarhija i pretnja spoljašnjeg
neprijatelja, Asiraca. Međutim narod je i dalje svoje želje projektovao u vidu kralja kao
močnog ratnika i sudije koja je otelotvorena u prorocima. Međutim pošto nije mogao više da
im obezbedi ono što im je pre obezbeđivao pojam o njemu se promenio, postaje manje
prirodan, on više nije Bog  izraela nastao iz nacionalnog egoizma. Taj pojam postaje oruđe u
rukama sveštenika koji svaku sreču tumače kao božiju nagradu, a svaku nesreču kao božiju
kaznu za neposlušnost prema Bogu, za greh. To je moralno tumačenje sveta sa kojim se obrče
prirodan redosled pojmova uzroka i posledice. Tada je bilo potrebno da se ta prirodna
uzročnost zameni neprirodnom uzročnošću u vidu boga koji zahteva umesto boga koji
pomaže i savetuje, koji podstiće hrabrost i samopouzdanje. Moral prestaje da bude izraz
uslova za život i razvoj jednog naroda, izraz nagona života već postaje apstraktan i suprotan
životu, kao sistematska degradacija imaginacije, zlosrečna perspektiva na svet. Jevrejski i
hriščanski moral predstavljaju oduzimanje nevinosti slučajnosti, nesreču zagađenu pojmom
greha, sreču shvačenu kao opasnost i iskušenje, fiziološke poremečaje nastale grižom savesti.
Antihrist 26:  Jevreji su krivotvorili pojam Boga, morala i sopstvenu istoriju koju su sveli  na
religiju, na kaznu i nagradu od Jehove u zavisnosti od stupnja njihove krivice i pobožnosti.
Jevreji veruju u moralno uređen svet koji kasnije zastupaju i hriščani i večina filozofa To
znači da:
1.Postoji intinsično dobar Bog koji vlada svetom i kontroliše sve posledice
2. Vrednost ljudi se procenju po tome koliko poštuju božji zakon.
3. Ljudi zaslužuju okolnosti u kojima žive u zavisnosti od poštovanja Božjeg zakona.
Zapravo je božije carstvo carstvo u kom sveštenik, koji je parazirska vrsta čoveka koja
parazitira na svemu što je zdravo, određuje vrednosti,  Božija volja je njegovo oruđe.  On
procenjuje narode, razdoblja i pojedince prema tome da li koriste ili se suprostavljaju
njegovoj moći. Primer za to je što je veliko razdoblje u istoriji Jevreja od strane sveštenika
pretvorenio razdoblje propadanja, progonstva i nesreče kao kazna za doba kada je sveštenik
bio beznačajan.  Od močnih i slobodnih heroja Izraelske istorije stvorili su varalice, kukavice
i bezbožnike. Božija volja mora biti prepoznata  i zato je potrebna biblija gde sveštenik
upisuje sve što želi da ima tako da je nužan deo svih prirodnih životnih događaja.  Sve što je
posledica nagona života i poseduje vrednost je pod svešteničkim parazitskim moralom postalo
bezvredno, suprotne vrednosti od svoje nekadašnje.. Za to mu je potrebna naknadna potreba u
moći koja odobrava te nove vrednosti, a jedini način za stvaranje tih vrednosti je  poricanje
prirode. To omogučava sveštenikovo postojanje. Neposlušnost prema Bogu odnosno
svešteniku je greh.  Sredstva za iskupljenje za taj greha su sredstva kojima masa postaje još
potčinjenija svešteniku. Samo sveštenik može osloboditi od greha i sjediniti grešnika sa
Bogom. Iz psihološke perspektive postojanje grehova je nužno za postojanje sveštenički
organizovo društvo, oni mu daju moć. (ZATO NIČE ŽELI DA OSLOBODI LJUDE
GREHA).
Pozni pothumni fragmenti 15 (30) (Volja za moć 765) (1888):

Iskupljenje od sve krivice

1
Govori se o dubokoj nepravednosti društvenog ugovora, kao da je činjenica što se jedan čovek
rodio pod povoljnim, a druugi čovek pod nepoveljnim okolnostima samo po sebi nepravda.
Ovi protivnici društva tvrde da su oni sa svojim rđavim, zločinačkim i bolesnim osobinama
samo nužna posledica vekovne represije jakih nad slabima, oni optužuju vladajuče klase za
svoj karakter, oni prete, besne i proklinju,  iz resantimana postaju vrli,  ni ne žele da su rđavi
ljudi zabadava. Taj stav devetnestog veka je pesimizam ogorčenosti. To je pokušaj da se sudi
istoriji, da se ona liši svoje fatalnosti, da se pronađe odgovornost za nju, krivac. To je suština,
da su potrebni krivci jer neprivilegovani, dekadenti svih vrsta, se bune protiv samih sebe i
traže žrtve da ne bi na sebi ispoljili svoju žeđ za uništenjem, što bi bilo racionalno. Zarad tog
cilja potreban im je privid pravde odnosno teorija prema kojoj mogu da svale krivicu za svoje
postojanje i za svoju prirodu na neko žrtveno jagnje. Taj neko može biti Bog kao u Rusiji u
kojoj ima aeteista iz resantimana,  ili društveni poredak, vaspitanje, obrazovanje, Ili Jevreji,
ili plemstvo, uopšte ljudi dobre konstitucije svake vrste. Oni smatraju da je zločin roditi se
pod povoljnim prilikama  jer na taj način se lišavaju nasleđa drugi ljudi, bivaju osuđivani na
porok ili rad. Neko drugi mora biti kriv za njihovu bedu inače bi to bilo neizdrživo. Dakle
pesimizam ogorčenosti pronalazi  odgovornost da bi u sebi izazvao zadovoljstvo,osvetu.
2.
Za to da taj pesimizam nije prezren krivo je hriščanstvo koje je postalo nasledno, ono čini da
se toleriše sve što liči na hriščanstvo. Socijalističko apelovanje na hriščanske nagone je
njihovo najsuptilnije lukavstvo. Hriščanstvo je ljude naviklo na pojam besmrtne duše, kao
monadu, čija je postojbina na nekom drugom svetu odakle je slučajno dospela na ovaj svet i
postala telo, mada time nije promenjena suština, nije postala kontigentna. Društveni, rodbinski
i istorijski uslovi za nju su samo akcidentalni, ona nije njihova tvorevina. Pomoču te ideje
pojedinac postaje transcedentan i sebi može da pripiši besmisleno veliki značaj. Hriščanstvo
je navelo pojedinca da bude sudija svim stvarima, megalomanija je postala dužnost, ono je
potčinilo večim pravima sve prolazno i kontigentno poput države, drištva, istorijskih zakona i
fiziologije. Još jedan ludi hriščanski pojam koji je deo Ničeovog vremena  je poojam o
jednakosti duša pred Bogom, on je prototip svih teorija jednakosti. Učenje o jednakost se prvo
javlja u kontekstu religije i tek kasnije postaje deo morala. Na kraju ga čovek uzima ozbiljno i
shvata praktično odnosno  politički, demokratski, socijalistički i ogorčeno-pesimistički.
Potreba za odgovornošću je potreba nagona osvete (RESANTIMANA), koji je kroz hiljade
godina toliko zavladao čovekom da su njime prožeti čitava metafizika, psihologija, koncepcija
istorije i pre svega moral. Čovek ga u unosi u sve stvari sa kojima dođe u dodir, njime je
zarazio čak i Boga, oduzeo je samom postojanju njegovu nevinost tako što svako stanje stvari
tumači I kao tumaći voljni, namerni čin za koji je neko odgovoran. Celo učenje o  slobodnoj
volji, koje je najkobnije krivotvorenje u dosadašnjoj filozofiji je izmišljeno radi mogučnosti
kažnjavanja. Društvena korist od kazne tom pojmu garantuje dostojanstvo moć i status istine.
Tvorci psihologije slobodne volje su društvene klase koje su nadgledale kazneni zakon, pre
svega sveštenici koji su predvodili najstarije zajednice, oni su hteli da stvore sebi pravo na
osvetu koje ispoljavalo kao Božije pravo na osvetu. Zarad tog cilja čovek je proglašen za
slobodnog, svaki postupak se morao smatrati voljnim i moralo se smatrati da je poreklo
svakog postupka u svesti. Oni koji žele da očiste psihologiju, moral, istoriju,  prirodu
društvene ustanove i sankcije, i Boga od pojma zločina i kazne i da ih na taj način izbace iz
sveta, svoje prirodne neprijatelji imaju u apostolima osvete i resentimana, u pesimizmu
ogorčenosti. Oni koji žele da povrate nevinost nastajanju smatraju da niko nije dao čoveku
njegove osobine, nii Bog, ni društvo, ni roditelji, ni preci ni on sam, da niko nije kriv za njih.
Ne postoji biče koje je odgovorno za nečije postojanje, prirodu što je neko rođen pod
određenim okolnostima i u određenom okruženju. I dobro je što je tako.  Ljudi nisu rezultat
večne namere, volje ili želje, oni nisu pokušaj da se dostigne ideal savršenstva, vrline ili sreče.
Međutim ljudi podjednako nisu rezultat neke Božije greške zbog koje se sam Bog zabrinuo
kao što se tvrdi u starom zavetu. Ne postoji mesto, svrha ili smisao kojima bi pripisali
odgovornost za čovekovo postojanje ili prirodu. Nemoguče je da postoji jer niko ne bi mogao
da proceni, izmeri ili uporedi čitav univerzum, ili da ga porekn, zato što ne postoji ništa van te
celine. To je velika sreča u kojoj leži nevinost postojanja. (VAŽNO ZA RAD)
Sumrak idola – Četiri velike zablude 8: Čovek i njegovi postupci su nezavisni i od Boga, i od
zajednice, i od predaka, i od sebe samog kao slobodnog delatnika, jer on ne poseduje nikakvu
inteligibilnu slobodu koja bi ga učinila nezavisnim od lanca prirodne uzročnosti.Niko nije
odgovoran za svoje postojanje, što je stvoren takav kakav je, za okolnosti oko njega, za svoje
postupke, on je deo celine sveta i njime vlada nužnost.. Čovek nije posledica sopstvene
namere. Ne postoje nikakve više svrhe: ideal čoveka, ideal sreće ili ideal moralnosti, jer u
ovom svetu  svrha ne postoji. Van te celine nema ničega što bi upravljalo njegovim
postupcima ili ih procenjivalo  i osuđivalo jer bi to značilo procenjivati i osuđivati celinu
postojanja-  Niko nije odgovoran za postojanje, ono  se ne može svesti na causa sui,  svet nije
ni čulno ni duhovno jednstvo. Na ovaj način se ponovo uspostavlja nevinost nastajanja. Poriče
se pojam Boga koji je bio največi prigovor životu i na taj način poriče se odgovornost.
(VAŽNO ZA RAD)
Sumrak idola – čegrtanje jednog nesavreenog 49: Gete nije bio Nemački već evropski
fenomen, pokušaj da se osamnesti vek pobedi renesansnim duhom, da se samoprevaziđe.On je
Kantova suprotnost. On je naučio da kontroliše  svoje najjače nagone poput sentimentalnosti,
pijeteta prema prirodi, antiistorijskog osečanja, idealizma, iracionalnosti i revolucionarnosti
(koja je po Ničeovom mišljenju i sama samo oblik iracionalnosti)i tako je stvorio samog sebe.
Zarad toga se koristio istorijom, prirodnim naukama, antikom, Spinozinom filozofijom, i
iznad sveka praktičnom delatnošću.  On je želeo celotivost, borio se protiv razdvajanja
razuma, čula,osečanja i volje koje je zagovarao Kant, Geteov antipod. On je stvorio sebe tako
što se samodisciplinovao do celine.  U sred iracionalnog doba Gete je bio realista koji je
prihvatao sve što mu je bilo srodno. On je bio snažan, visoko kultivisan, posedovao je
samokontrolu i strahopoštovanje prema samom sebi i zato je mogao da bude slobodan, da
dozvoli sebi da uživa u potencijalu prirode (NAGONA). Bio je tolerantan, ali zbog snage, a
ne zbog slabosti. Umeo je da prihvati događaje zbog kojih bi prosečan čovek propao i da ih
iskoristi u svoju korist. Njemu nišra nije bilo zabranjeno sem slabosti smatrala se ona
porokom ili vrlinom.  Tako oslobođen bio je fatalista. Verovao je da se samo pojedinačno
može odbaciti dok se celokupna priroda mora prihvatiti. Zbog toga on ništa ne odbacuje.Zato
ga Niće smatra ostvarenjem svom dionizijskog ideala.
Antihrist 41:Bog žrtvuje svoga sina zbog oproštaja grehova. To je žrtvovanje nevinog za
grehove krivih.. A upravo je isus propovedao nepostojanje krivice i ponora između boga i
čoveka. Njegovo učenje je učenje o jedinstvu Boga i čoveka, ne kao privilegiju. Od tog
trenutka se  isusova ličnost postepeno krivotvori uvođenjem časnog suda i njegovog povratka,
učenja o smrti kao žrtvi, varskrsnuča čijim sredstvima se odbacuje blaženstvo koje je biilo
poenta Isusovog učenja u korist onostranog. Pavle je ovo tumačenje logički sistematizovao sa 
sa svešteničkom bezočnošču koja se vidi u svim njegovim delima u izjavi da ako Isus nije
vaskrsnuo vera je besmislena. Na taj način Jevanđelje postaje najprezrenije od neispunjenih
obečanja, bestidno učenje o ličnoj besmrtnosti koje je Pavle učio kao nagradu.
Autor zaključujee da iskupitelj zato šzo vidi sve kao znak Božijeg blaženstva on ne može da
prihvati i preobrazi disforičke ideale jersu za njega svi znaci imaginacije apsolutno utemeljeni
u jedinstvu sa Bogom, što ne ostavlja prostora za iskupljivačke i kretavne metafore tj.
prevođenje. Prema autorovom mišljenju iskupljivač deli tu dečiju naivnost, kao i
afirmativnost i plemenitost sa gospodarima ali zbog te jednostavnosti oba tipa ne mogu da
ikupe telo koje je podeljeno od strane svesti. Njihovo potvrđivanje prihvata blaženu
jednstavnost iskustva i nikada ne bi moglo da prihvati užasnu misao o večnom vračanju istog.
Zato autor smatra da Niče nepromoviše ni povratak na gospodare ni dečiju naivnost
iskupitelja.Dakle Ničeova filozofija ne promoviše neku potvrdnu meditaciju poput Zen
budizma već prevrednovanje nasleđenih vrednosti, sudova i pojmova da bi se njihov nastanak
iskupio i ponovo rodio koriščenjem evokativnih pojmova koji bi rasteretili sadašnjost od
prošlosti i ecocirali nove načine odnošenja prema budučnosti. Iskupitelj i gospodari to ne
mogu učiniti er mada su nevini jer ne osečaju odgovornosz i zato je n mogu učiniti nevinom.
Srednji posthumni fragment 13 (15) (1883):
Novi načini života
Ničeu ništa ne znači otadžbina i njena prošlost već samo zemlja budučnosti za kojom traga.
On želi da iskupi prošle generacije budučim generacijama. Nije bitno da li istina šteti
sadašnjim ljudima, nego stvaranje ljudi kojima ta istina koristi.

Zora 552:Trudnoća je sveto stanje jer tada sve što se čini čini se radi nečega što nastaje u
nama. U tom stanju se ljudi suzdržavaju od mnogo toga bez mnogo truda. Tada se lako
kontroliše bes jer dete treba da izraste iz onog najblažeg i najboljeg. Ljudi se groze sopstvene
nagosti kao da će to uzrokovati zlo u detetu. Sve što se dešavaje tajanstveno, a ćovek se trudi
da bude spreman.Istovremeno čovek nema nikakve odgovornosti jer ne odlučuje ništa o
trenutku rađanja. Ljudi se nadaju da to što će se roditi je bolje od njih i zato spremaju sve
uslove da to bude srečno kada se rodi. Isto važi i za stvaranje svake nove ideje ili dela kao za
trudnoću. To je idealna sebičnost, brinuti da ono što stvaramo nastane kako treba. Tako se
koristi svima jer to stvaralačko raspoloženje ponosa i blagosti umiruje i ljude oko stvaraoca.
Međutim čudan je stvaralac dok stvara i to je njegovo pravo. Čak i ako je to stanje opasno i
zlo treba osečati strahopoštovanje prema onome što nastaje. (ARHETIPSKA
INKUBACIJA).
Autor tvrdi da deca kao i gospodari zaboravljaju prošlost umesto njenog opraštanja i na taj
način su oslobođeni od reaktivnih sudova svesti.
Tako je govorio Zaratustra – o tri preobražaja: Kamila – Usamljena, teži onom najtežem, ona
koja trpi, puna strahopoštovanja,submisivna, teži istini i saznanju , zapravo oličenje asketskog
ideala.  Oterati one sa empatijom od sebe i ostaviti samo one neosetljive na sopstvene muke i
one koji te preziru. Lav –  Želi slobodu, oličenje morala gospodara. On ne može stvoriti nove
vrednosti ali može se usprotiviti starim, oloboditi se njih,, reči ne dužnosti. On će se
usprotiviti imperativu (ti treba) starog morala (TRADICIJI) sa ja hoću. (HIBRIS). Lav je
potreban da bi se vrednosti koje je kamila učinila sakralnim shvatile kao zablude i
proizvoljnosti. I na kraju mora postati dete, jer dete je nevino i slobodno od prethodnih
predrasuda moze stvoriti nove vrednost. Ono predstavlja zaborav, nov početak, igru, večno
vračanje istog,  vrhunac potvrđivanja postojanja. Ono je umetnički stvaralac. (OBRNUTE
FAZE OD KJERKEGORA?)
Autor upozorava da se odrasli ne može vratiti u dečije stanje bez da postane infantilan. On
mora iskupiti prošlost da bi učinio sadašnjost nevinom i na taj način stvoriti budučnost. Na taj
način on se slaže sa Spinozom (VAŽNO ZA RAD).
DEINICIJA VI: Stvarnost i savršenost su ista stvar(VAŽNO ZA RAD).
Autor tvrdi da da bi se nešto učinilo nevinim nije dovoljno smatrati sve neposrednim
blaženstvom kao iskupljivač već stvarati kreativne i iskupljivačke prevoode prošlosti
(VAŽNO ZA PROJEKAT, ZA DEO O ISUSU U DELU O SUBLIMACIJI, TAMAN
UVOD IZMEĐU POSTANI ONO ŠTO JESI I AMOR FATI).
Tako je govorio Zaratustra – O čitanju i pisanju: Zaratustra naviše voli ono što je napisano
krvlju jer je krv intelekt. . Takve knijge je teško čitati. Prezire čitaoce. Oni su malo vredni jer
svi ljudi danas umeju da čitaju što kvari i pisanje i mišljenje. Intelekt je prvo bio predstavljen
kao bog, pa čovek, a sad je masa. Ko piše krvlju i izrekama ne želi da ga čitaju već da ga uće
napamet. Da bi razumeo izreke potrebna ti je veličina. Takve pratioce želi Zaratustra. Hrabre,
koji se smeju jer hrabrost traži smeh. Zaratustra je iznad ljudi koji žele da se uzvise. Ko se
uzdigne smeje se zemaljskim tragičniim igrama i tragičnoj ozbiljnosti.  Da bi bio mudar čovek
mora biti hrabar, nezabrinut, podrugljiv i nasilan. Teško je podnositi život ali to svi činimo i
to je uzrok čovekovog ponosa i rezignacije. . Ljudi vole život jer su navikli da vole.  U svakoj
ljubavi ima ludila, a u svakom ludilu razuma. Nezabrinuti su najsrečniji. Zlo je ono ozbiljno i
temeljno. To je pesimizam.  Ne ubija gnev već smeh, smehom treba ubiti pesimizam.
Tako je govorio Zaratustra – O starim i novim tablicama 23:Muškarac služi za rat, žena za
rađanje, a oboje za igru i radost. Svaka istina treba da navodi na smeh.
Autor upozorava da Niče nije samo kritički nastrojen prema sokratovskom stvavu i
psihološkom tipu iskupljivača jer sokratizam je zavodljiv, a iskupljivači ne osečaju potrebu za
poricanjem sveta. Sokratovci su zavodljivi i pametni, dok su iskupljivači idioti.
Autor tvrdi da postoje dva tumačenja Ničeove volje za moć:
1. Kao pokušaj metafizičkog objašnjenja realnosti.
 2. Kao metaforičko i retoričko sredstvo koje podriva takve metafizičke pretenzije.
Tako je govorio zaratustra – o samoprevazilaženju: Volja za istinom je volja da se sve ućini
zamislivim je ljudi sumnjaju da je sve zamislivo. Ti ljudi koji veruju u volju za istinom žele
da stvore svet koji bi se potčinjavao njihovom intelektu. Takođe žele da stvore i svet pred
kojim bi i oni mogli da se pokoravaju.  Vrednosti, narodni običaji izraz su volje za moć koje
ljudi primenjuju na svet nastajanja. Vrednosti su načinjene iz potrebe da se vlada drugima.
Sve živo je poslušno i traži nekog da mu zapoveda, Zapovedanje je teže od slušanja jer nosi
odgovornost za sve kojima se zapoveda,  Takođe kad god nešto živo zapoveda ono se izlaže
opasnosti.Ono zapoveda i samim sobom. To je posledica volje za moć gde god da postoji
život, da slabo služi jačem, a vlada još slabijim. Svaki rob želi da bude gospodar. A i najveći
je poslušan time što rizikuje svoj život. U ljubavnoj sferi se takođe ispoljava volja za moč u
tome što slabiji koristi zaljubljenost jaćeg da mu ukrade moć.Život sa sebe mora prevazilaziti,
to je u istoriji bilo nazivano nagonom ka svrsi i preživljavanju. Život će radije propasti,
žrtvovati se, nego odreči moć. Zato čovek mor biti sukob, nastajanje, svrha i protivrečje svrha,
Sta god stvorili, moramo ga prevazići. Volja za istinom je izraz volje za moć.Ne postoji volja
za postojanjem, ono što ne postoji, ne može želeti,, a ono što postoji postoji i nema potrebe da
želi postojanje (KRITIKA SPINOZE I DARVINA). Zato dobro i zlo nije nepromenjivo već
stalno prevazilazi samo sebe. A ko stvara nove vrednosti, mora uništiti stare. Zato najviše zlo
pripada najvišoj stvaralačkoj dobroti. Treba govoriti o tome i ako je loše jer prečutene istine
postaju otrovne. Neka se slomi sve što te istine mogu slomiti jer treba stvoriti mnogo novoga.
Autor smatra da pojam volja za moć ima dvostruki aspekt jer je volja za moć istovremeno
pojam i učenje koje pruža novu perspektivu na stvaraje vrednosti, ali i naziv koji evocira
procese koje artikuliše. Kao učenje, volja za moć priznaje da se sadašnjost doživljava kroz
jezik koji predstavlja kodove prošlosti, ali da se ona ne može prevaziči samo ignorisanjem tih
kodova ili potčinjavanju višem apsolutiu koji subsumira te termine već nudi novi način
odnošenja prema sadašnjosti prevođenjem pojmova iz prošlosti. Mada svest predstavlja
problem ako se afektivnost i prolaznost dioživljavaju putem kodifikovanog sečanja koje
prevodi sadašnjost na jezik prošlosti i na taj način uvodi osečaj temporalnosti, volja za moć
nudi način da se kodovi prošlosti prevedu na afektivnost umesto da poriče prolaznost zarad
bezvremenih ideala i blaženstva apsoluta.
Autor smatra da volja za moć ne dodaje samo znanje svesnom intelektu već destabilizuje vlast
svesti da bi ponudila osečaj odnosa afekata koji igraju ulogu u sovima i formulacijama, i na
taj način menja odnos između svesnog i izvansvesnog. Volja za moć artikuliše svesti način da
njena aktivost bude sttvaralačka, a ne samo refleksivna
Tako je govorio Zaratustra – O neumrljanom saznanju: I oni koji žele objektivno saznanje
slede svoje nagone i zato se stide i grize ih savest.  Kod njih su zapravo najjači nagoni. Razum
se stidi što prati nagonske želje i da bi se opavdao zapada u zablude. Oni tako tvrde da bi bilo
najbolje kad bi bilo moguče nezainteresovano posmatranje. Kad bi postigli zadovoljstvo
posmatranja slobodni od volje. Njima fali nevinost nagona pa zato klevetaju nagone. Oni ne
vole život i čulnost kao stvaraoci i oni koji se raduju nastajanju. Nevinost je u volji za
stvaranjem, erosu. Onaj ko želi da stvara više od samog se ima najčistiju volju.   Samo ono
čemu teži volja je lepo, kada hoče da voli i propadne da neka slika ne bi ostala samo slika. .
Ljubav i porpadanje idu oduvek zajedno, volja za ljubavlju je istovremeno i volja za smrću.
Oni koji traže objektivo saznanje veruju da je ono što se nezainteresovano opaža lepo. Zato
oni ne mogu stvarati. Oni da bi došli do istine moraju prvo verovati sopstvenim nagonima jer
onaj koji ne veruje samom sebi uvek laže. Niče kroz Zaratustru ovde kritikuje svoj
pozitivistički period. Saznanje za Zaratustru predstavlja podizanje onog niskog do visina
saznavaoca-stvaraoca.
Autor zato taključuje da je za Ničea uloga volja za moći po pitanju prostora paralelna ulozi
večnog vračanja istog po pitanju vremena. Kao što večno vračanje istog zavodi Sokratovsku
nihilističku predstavu o vremenu u izazov koji je izlaže postojanju mnoštva perspektiva i
afekata u svakom trenutku, tako i volja za moć zavodi svest kad su u pitanju tela.
S one strane dobra i zla 22:  Zakonitost  prirodi pripisuju fizičari kao izraz svojih
demokratskih nagona. U ovoj tezi se oslikava robovska mržnja prema gospodaru i ateizam.
Ali to je samo tumačenje, a ne činenica. Moguče je i suprotno tumačenje prema kome je
priroda ispoljavanje volje za moć. On bi takođe kao i fizičari tvrdio da svet poseduje nužan i
proračunljiv tok ali ne jer u njemu vladaju zakoni već zato što mu nedostaju pa svaka moć
dejstvuje svojom posledicom u svakom trenutku. (VAŽNO ZA RAD, PROTIV
SPINOZINOG SHVATANJA ZAKONITOSTI).
Zora 48: Saznaj samoga sebe je čitava nauka. Tek kada sazna sve stvari čovek će saznati
samoga sebe jer su stvari samo granice čoveka.
Tako je govorio zaratustra – Pesma mesečara 10:  Bol je sreča.  Prokletstvo je blagoslov.
Noć je dan.Mudrac je luda. Ako se ikad poželi ponavljanje srečnog trenutka onda se želi i
povratak svega, pa i sve patnje. Sve je večno, ulančeno i zaljubljeno. Voleti srečne trenutke,
znači voleti i nesrečne, voleti svet. I ljudi su zato večni i treba da vole svet večno. Nesreći
treba želeti da prođe, ali i da se vrati. Svaka radost želi da traje večno.
Tako je govorio zaratustra – Pesma mesečara  9: Sve zrelo i savršeno želi da umre, sve
nezrelo i što pati  želi da živi da bi postalo zrelo, veselo i da čezne za daljim i višim. Sve što
pati želi decu i naslednike. Ali ono što je srečno ne želi naslednike i decu  već sebe večno.
Autor ove stihove tumači da je sreča i ezforija trenutna i prolazna dok se disforija vuku. Autor
smatra da misao o večnom vračanju istog razotkriva samo disforiju, ne i način života i da je
zato iskustvo sadašnjosti i dalje pod teretom prošlosti.
Autor smatra da pojam volja za moć ispituje ne samo šta neki sud ili vrednost izazivaju iz
svesnog sečanja prošlosti već i koje osečanje izazivaju, tačnije da li izazivaju radosnu želju za
večnim vračanjem i večnošču ili disforičku volju za poricanjem i ništavilom (EROS ILI
NAGON SMRTI). U oba slučaja volja za moćć izaziva htenja, koja su izvor budučnosti.
Mada se afektivni podstrek transcedentnih ideala raspršio, o čemu svedoči smrt Boga, to nije
gubitak jer nači na koji su ti ideali artikulisani i prevedeni u prolazna iskustva izražava htenje,
odnos afekata, koji je izvor neke vrste budučnosti.
Vesela nauka 349: Nagon za samoodržanjem je izraz nevolje ograničenja osnovnog životnog
nagona čiji je cilj povečanje moći koji često zarad svog ispunjenja  žrtvuje samoodržanje
Primer za ovu tvrdnju je tuberkulozni Spinoza jer je on nagon za samoodržanjem video kao
osnovni nagon što je posledica njegove nevolje. Naglasak naučnika Ničeovog vremena poput
Darvina na samoodržanju  pokazuje njihovo robovsko poreklo. Naučnik mora prevazići ovu
ljudsku pesrpektivu i uvideti da u prirodi ne vlada nevolja već prebogatstvo, rasipanje  moći.
Volja za moći je volja za životom, borba za samoodržanje je samo njen izuzetak, njeno
privremeno ograničenje.
S one strane dobra i zla 13: Psiholozi greše kada tvrde da je nagon za samoodržanjem
osnovni nagon živih bića. Osnovna težnja svakog živog bića je da isprazni moč.- Zato je život
volja za moć. Nagon za samoodržanje je samo njena sporedna i najčešča posledica. Treba
izbegavati suvišne teleološke principe kao što su nagon za samoodržanje koji je uveo Spinoza.
Ničeov metod zahteva štedljivo korišćenje principa.
S one strane dobra i zla 259:  Uzdržavanje od međusobnog povređivanja, nasilja,,
eksploatacije i izjednačavanje svoje volje sa tuđom je dobar princip među jednakima. Ako su
ispunjeni potrebni uslovi za to poput toga da su individue jednake po moči, vrednosnim
kriterijumima i ako pripadaju jenoj celini.Međutim kao osnovni društveni princip bio bi izraz
asketkog ideala, želje da se odbaci život. Sam život je prisvajanje, povređivanje i
prevlađivanje slabijeg i tuđeg,  represija, čvrstina, nametanje sopstvene forme, oblikovanje,
inkorporiranje i eksploatacija,. Čak i u društvu jednakih gospodara  protiv drugih se mora
činiti sve ono od čega se gospodari uzdržavaju da čine međusobno. Oni će biti otelotvorenje
volje za moć,  oni će rasti i privlaćiti sebi ne zato što su moralni ili nemoralni već zato što su
živi, a život je volja za moć. Evropski marksistički san o prestanku eksploatacije je utopija,
želja za otkrićem neorganskog života. (ZATO JE MARKSIZAM IZRAZ NAGONA
SMRTI) Eksploatacija  ne pripada pokvarenom, nesavršenom ili primitivnom društvu već je
suština živog bića kao osnovna organska funkkcija, ona je posledica volje za moć koja je
zapravo volja za život
Genealogija morala II 12: Dosadašnji istoričari morala su kaznu objašnjavali tako što su
pronalazili njenu svrhu pa su je stavljali kao uzrok njenog nastanka. Međutim poreklo neke
stvari i ono za šta je koriščenam njena konačna uotreba i svrha su dve nezavisne stvari.
(UZROČNA I TELEOLOŠKA PERSPEKTIVA). Svrha nečega se menja tokom vremena i
iz nje ne možemo doći do uzroka nastanka neke stvari već do toga dolazi dugim procesom
tumačenja  gde značenja teže da nadvladaju jedno drugo vođeni voljom za moć. Svrha nekog
fiziološkog organa, pravne institucije, društvenog ili političkog običafa, umetničke ili
religiozne forme ništa ne govori o poreklu te stvari (NIČE PROTIV TELEOLOŠKE
PERSPEKTIVE). Sve svrhe i koristi su znakovi da je volja za moć zagospodarila nećim
slabijim i nametnula mu funkciju. Istorija neke stvari  je neprekidni lanac tumačenja čiji
uzroci nisu međusobno povezani i slučajno slede jedan drugog.Siguran znak napretka je
propadanje prethodnog stadijuma. Razvoj neke stvari nije njen napredak ka nekoj svrsi, a još
manje je to logički  napredak najkraćim putem sa najmanjim utroškom snage već je razvoj
niz  više ili manje nezavisnih procesa nadjačavanja u koje spadaju i otpori na koje se nailazi,
promena forme radi odbrane i reakcija i posledice uspešnih reakcija. Forma i smisao nisu
postojani. Isto važi i za je pojedinačne organizme. Sa svakim rastom organizma menja se
smisao pojedinačnih organa. U nekim slučajevima i propast nekog organa, smanjenje broja
organa može biti znak porasta moći. Dakle  i postojanje beskorisnim, zakržljavanje, gubljenje
smisla i svrhe, pa čak i sama smrt mogu biti uslovi napretka  koji uvek predstavlja volju za
veću moć na raćun manje moći. Veličina napretka meri se prema onome što se za njega
žrtvovati. Zato bi napredak čovečanstva bio njegovo žrtvovanje zarad močnije vrste čoveka
(ÜBERMENSCHA)U Ničeovo vreme se slučajnosti i mehanicizmu daje prednost nad voljom
za moć jer je u nauku prodrla mržnje demokratije prema sve što želi da vlada. Zato u biologiji
istinsku aktivnost kao objašnjenje zamenjuje reaktivno prilagođavanje spoljašnjim uslovima i
sam život se definiše kao svrhovito prilagođavanje spoljašnjim uslovima (ZATO BI NIČE
KRITIKOVAO FROJDA I JUNGA) i time se zanemaruje volja za moć, agresivna,
proširujuča, oblikujuča sila  koja konstantno daje nova tumačenja i nove pravce razvoja koji
tek onda uzrokuju prilagođavanje.
Autor tvrdi da kada Niče tvrdi da je život volja za moć on pod tim misli da volja za moć nije
stvar već proces prevođenja, pokred od i ka nekog znka afektivne imaginacije u kojoj videti
uvek znači videti nešto. Zato je volja za moć za Ničea prvenstveno osečanje moči koje se
doživljava prevazilaženjem, prevođenjem i inkorporiranjem različitih iskustava u intenzivno
kretanje. Autor takođe upozorava da se osečanje moči ne treba brkati sa željom za simbolima
moči.
Srednji posthumni fragmenti 6 (206)(1880) (moj prevod): Slabi žele da slušaju i da robuju.
Postoji snaga u jednostavnim, blagim i prijatnim ljudima koji nemaju žele da vladaju. I
obrnuto, želja za vlašću često postoji u slabim ljudima koji se plaše svoje robovske prirode pa
je prikrivaju vlašću da bi na kraju postali robovi svojih pratilaca i reputacije. Moćni moraju
nužno da vladaju ćak i ako se ne trude to da rade.
Sumrak idola – Šta nemcima nedostaje 1: Nemcima nije dovoljno imati inteligenciju već je
potrebno i preuzeti odgovornost za njeno posedovanje. Nemačka Ničeovog vremena poseduje
veliki broj vrlina nasleđenih i stečenih obrazovanjem i zato može jedno vreme da se rasipa
nagomilanom moči.  Ona ne poseduje visoku kulturu,  istančan ukus, plemeniti nagone za
lepotu,  ali poseduje najviše muških vrlina u Evropi. Poseduje čvrstinu, samopoštovanje, 
sigurnost u međuljudskim odnosima, osečaj za dužnost, marljivost i izdrživost i nasleđenu
umerenost koju treba podsticati, a ne suzbijati, poslušnost koja se ne smatra ponižavajučom i
ne preziru neprijatelje.  Cena dolaženja do moči i vlasti je što one zaglupljuju. Zato su mane
Nemačke što je bavljenje politikom zaglupelo nemce, sumnjaju u inteligenciju i dosadna im
je,  ne poseduju više filozofe, pesnike i pisce. Moto Nenačka, Nemačka iznad svega,
predstavljao je kraj njihove filozofije.Nemcima  je zavladao nagon prosečnosti.
Autor tvrdi da se za Ničea osečanje moči doživljava prevazilaženjen otpora u stanje euforije.
Metaforički odnos između opaženih znakova i skračenica, poput reči i slika, pojmova i
gramatike, Niče ne posmatra kao pomeranje između različitih aspekata postojanja već kao
svedoka kvalitativnih procesa prevođenja koji prevazilaze i ponovo rađaju proošlost i na taj
način prevazilaze nihilizam temporalnog postojanja.
Sumrak idola – Čeiri velike zablude 4: Zabluda imaginarnih uzroka
 
U snovima snevač je glavni lik (OVO POSLE RAZRAĐUJE FROJD).  U snovima dolazi
do obrtanja uzročnosti,  Stanje, motiv koji je dolazi poslednje nagon za uzrokom proglašava
uzrokom, Zbog našeg nagona za traženjem uzroka kojih smo svesni koga uzrokuje bilo koja
vrsta otpora, pritiska i napetosti u organizmu, posebno u nervnom sistemu (FIZIKALIZAM),
tražimo ih i tamo gde ih nema. Na primer, naša psihička stanja, poput sreće ili tuge, rezultat su
fizioloških procesa, bez ikakvih razloga zašto se nalazimo u takvom stanju. Međutim, mi naše
predstave, koje nastaju kao posledica tih stanja, proglašavamo za motivisane uzroke tih stanja
Činjenice da smo u nekom stanju postajem svestan kasda odredim motiv tog stanja. Sečanje
koje deluje nesvesno asocira na  prethodni put kad smo bili u tom stanju i na njegova kauzalna
tumačenja. , a ne do njihovih pravih zroka, Verovanje da su predstave koje su posledice svesti
mogu da uzrokuju nešto takođe nastaje pamčenjem. Takvo tumačenje uzroka sprečava
otkrivanje pravih uzroka
Sumrak idola – Četiri velike zablude 5: Čovek je uvek ono nepoznato svesti želeo da svede na
nešto poznato jer je u nepoznatom opasnost koje se boji To svođenje smiruje, pruža
zadovoljstvo i moć Prvi osnovni princip je bolje bilo kakvo objašnjenje nego nikakvo, Zbog
volje da se oslobodi teških predstava čovek ne bira stroga sredstva,  Dokaz za to je što je prvi
princip svođenja nepoznatog na poznato dokaz silom.  Dakle nagon uzročnosti uzrokovan je
strahom.  Posledica toga je što se kao uzrok uzima samo ono poznato, doživljeno, upamčeno,
a nikada nešto novo, nepoznato i strano.Ne traži se samo uzroci pojedinačne predstave, već
vrsta uzroka, nešto što će nas uvek spasiti od nepoznatog.Takav uzrok u nekom sistemu
dominira i isključuje sve druge moguće vrste uzroka i objašnjenja.
Sumrak idola – četiri velike zablude 6: Moral i religija se zasnivaju na  imaginarim uzrocima.
Neugodna osečanja koja se javljaju kod svih objašnjavaju se bićima koja su neprijateljska. Na
primer histerične žene su smatrane vešticama. Njihovo pojavljivanje je uslovljeno
nemoralnim radnja,  tako se svakoj fiziološkoj neprijatnosti pripisuje pojam greha, da bi ljudi
bili uvek nezadovoljni sobom.a čovek  uvek ima razloga da bude nezadovoljan sobom. Svaki
bol tako postaje zaslužena kazna. To je tvrdio i Šopenhauer. Nagoni i čula bivaju proglašena
krivim.Fiziološke krize bivaju tumačene kao krive od strane drugih kriza.  Sviom osečanju
fiziološkog zadovoljstva postavlja se Bog  kao uzrok. Smatra se da je osečanje zadovoljstva
uzrokovana srečnim posledicama čovekovih postupaka što je naivno. Srečne posledice ne
donose zadovoljstvo neurotičaru. Čovek se nada kada je fiziološko stanje jako i obilato.
Čovek veruje u Boga jer ga osečanje snage smiruje.  Moral i religija su zato psihološke
zablude., u svakoj njihovoj istanci dolazi do zamene uzroka i posledice, istina se brka  sa
onim u šta se veruje da je istinito ili se brka stanje svesti sa uzrokom ovog stanja.
Sumrak idola – Četiri velike zablude 7: Slobodna volja je proizvod teologije, nastao da
čoveka učini odgovornim, tj. zavisnim od teologa.  Svuda iza pojma odgovornosti je nagon za
kažnjavanjem i suđenjem. Na taj način nastajanje je ostalo bez svoje nevinost kada se nešto
što postoji svodi na volju, svrhu i odgovornost. Učenje o slobodnoj volji je izmišljeno zarad
kažnjavanja tj. da bi neko mogao da se okrivi. . Ceo pojam slobodne volje i moralne
odgovornosti  nastao je da bi se sveštenicima omogućilo da kažnjavaju. Zbog toga je svaka
radnja morala da se smatra voljnom, a poreklo svih radnji traženo je u svesti. Niče i imoralisti
žele da pojmove zločin i kazne izbaci iz sveta i od njih očiste psihologiju, istoriju, prirodu,
institucije i sankcije. Njihov največi neprijatelj je religija koja nastavlja da pojmom moralno
uređenog sveta kvari nevinost nastajanja pojmovima kazne i krivice. Zato je  hrišćanstvo
metafizika dželata
Antihrist 15: Kod hriščanstva ni moral ni religija nemaju veze sa stvarnošću. I njegovi uzroci
(Bog, duša,Ja, duh, slobodna volja) i posledice (Greh, iskupljenje, milost, kazna, praštanje
grehova) su imaginarni. Razgovor između imaginarnih biča (Boga, duhova, duša). Njegova
nauka je  imaginarna, antropocentrična bez prirodnih uzroka. Njegova psihologija je
imaginarna, opšti osečai zadovoljstva i nezadovoljstva se objašnjavaju jezikom opterečenim
moralnim i religijskim značenjem (pokajanje, griža savesti, đavoljska iskušenja, božje
prisustvo). Njena svrha je imaginarna (Božje carstvo, Poslednji sud, večni život). Ovaj svet
čiste fikcije od sveta snova razlikuje prema tome što svet snova odražava stvarni svet, dok ga
hriščanski svet krivotvori i obezvređuje. Ceo taj svet je stvoren  iz mržnje prema prirodi i
stvarnosti,  on je izraz nelagodnosti čoveka resantimana u stvarnosti, njegovog pokušaja
bekstva samoobmanom od stvarnosti u kojoj pati.  Da bi patio u stvarnosti čovek mora biti
neuspešan. Pretezanje osečaja nezadovoljstva nad osečajem zadovoljstva je formula za
dekadenciju.
Sumrak idola – Čeiri velike zablude 2: Najopštija formula religije i morala je imperativ: ,,Čini
to i to, ovo i ovo ostavi – onda ćeš biti srećan”. Vrline koje proističu iz ovog pravila vode ka
sreći. Niče preokreće ovo pravilo. Istinski srećan čovek, čovek jake volje za moć, dobre
postupke čini kao instinktivnu reakciju, nužno i uzdržava se od rđavih,  On unosi hijerarhiju
koju sam predstavlja fiziološki u odnose prema ljudima i stvarima.Čovek slabe volje čini
rđave postupke. Tako da iz fiziološke degenracije nekog naroda sledi njegova dekadencija
odnosno poročnost i raskoš, a ne obrnuto kao što tvrdi hriščanstvo. Bolest nije uzrok slabosti
čoveka, greška nije uzrok propasti neke stranke, već su zapravo ljudi prethodno degenerisanih
nagona i slabe volje uzrok rđavih postupaka. Svi dobri postupci su nagonski, zato su laki,
nužni i slobodni. Napor je prigovor zato Bog nije junak, jer on radi sve bez napora.
Autor ističe da Niče ne tvrdi kao Spinoza da određeni fenomen uzrokuje ili sprečava sreču već
da sreča podrazumeva euforički prevod iskustva i da zato treba da bude postignuta.
Vesela nauka 112:  Današna nauka jednako malo objašnjava kao i nekadašnja, ono u čemu je
današnja nauka bolja je deskripcija. Nauka Ničeovog doba je otkrila mnogostruki sled tamo
gde je nauka prethodnih vremena videla samo uzrok i posledicu. Ta nauka je usavršila toriju
nastajanja, ali je nije prevazišla. Ta nauka uviđa sled među mnoštvom uzroka koji moraju
slediti jedan drugi ali ih ne razume.Nije objašnjen sudar. Nauka operiše mnoštvom stvari koje
ne postoje poput linija, površina,  tela, atoma, deljivog vremena i deljivog prostora,. Čovek
prirodi pripisuje kauzalnost koja je u njemu. (Moja primedba: Antropomorfizam. Sa ovim
bise složio i Hjum, mi projektujemo našu naviku na prirodu). Nauka je pokušaj
maksimalnog humanizovanja stvari,  čovek sve više opisuje sebe samog opisujuči  stvari i
njihov sled. Priroda je kontinuum gde čovek veštački odvaja  uzrok i posledicu. Iznenadnost s
kojim se događaju mnoge posledice je iznenadnost samo za čoveka. Postoji beskonačno
mnoštvo procesa u tom trenutku iznenadnosti koje čovek ne primečuje. Intelekt koji bi mogao
da vidi uzrok i posledicu kao kontinuum, a ne kao čovek, kao proizvoljnu podeljenost,
odbacio bi pojmove uzroka i posledice i porekao bi determinizam.
Autor zaključuje da je za Ničea značajno kvalitativno poreklo vrednosti, a ne nihova
vrednosna procena jer mada se znakovi afektivne imaginacije mogu meriti i porediti,
kvalitativni način na koji su oni prevedeni i sklopljeni može se vrednovati samo prema
njihovom poreklu. Niče zato artikuliše volju za moć kao prevrednovanje svih vrednosti jer ne
prosuđuje samo inherentne vrednosti već ih procenjunje u skladu sa njihovim poreklom.
Geneologija morala II 13:  Kazna ima dva elementa: 
1. Stalni, sto je običaj, ritual, strogo određen sled postupak. 
2. Promenjivi što je njen smisao, svrha i očekivanje od nje.
 Prvo nastaje postupak, pa mu se pridodaje svrha. Danas kaznu čini čitav niz sintentisanih
svrha i smislova. Svi takvi pojmovi  koje čine sinteze prethodnih smislova ne mogu definisati.
Može se definisati samo ono što nema istoriju. Ta sinteza se može razdvojiti da se vide njeni
elementi , smislovi koji je čine i da se vidi kako su oni menjali svoju vrednost i primat. Neki
od smislova kazne su: 
1. Kazna kao sredstvo da se neko učini bezopasnim i da se spreči dalje nanošenje štete.
2. Kazna kao vrsta nadoknade štete oštećenoj strani.
3. Kazna kao sredstvo da se izoluje ono što narušava ravnotežu, da bi se sprečilo dalje
narušavanje ravnoteže.
4. Kazna kao sredstvo za ulivanje straha od onih koji kažnjavaju.
5. Kazna kao neka vrsta nadoknade za prednosti koje je zločinac uživao do tog trenutka.
6. Kazna kao sredstvo da se ukloni izopačeni element.
7. Kazna kao svečanost da se ismeje pobeđeni neprijatelj.
8. Kazna kao sredstvo da se nešto ureže u pamćenje kažnjeniku što se smatra njegovim
popravljanjem ili posmatračima izvršenja kazne.
9. Kazna kao isplata odštete za neki čin, koja počinioca štiti od preterane osvete
oštećenog.
10. Kazna kao kompromis sa osvetom u prirodnom stanju, tamo gde prirodno stanje i
dalje održavaju i smatraju svojom privilegijom močni klanovi (KRVNA OSVETA).
11. Kazna kao objava rata i ratna mera protiv neprijatelja mira, zakona, poretka i vlasti.
Dakle neprijatelja koji se smatra opasnošću po zajednicu, prekršiocem društvenog
ugovora, pobunjenikom, izdajicom, narušiocem mira protiv koga se bori ratnim
sredstvima.

Genealogija morala III 5: Za umetnika asketski ideal ini ništa ne znaći (DIONIZIJSKI
UMETNIK) ili znači mnogo odnosno nihilizam (ROMANTIČARI). Umetnici nisu
nezavisni. Uvek oslonac traže u moralu, religiji, filozofiji ili trenutnoj vlasti. Njima dakle
treba već postoječi autoritet kao oslonac. Šopenhauer tako ćini ogroman uticaj na poznog
Vagnera svojom estetikom. Potpuno mu menja stav o muzici. Od potpuno instrumentalnog
kao oruđa drame do ključnog. Sa tim podizanjem vrednosti muzike koje je načinio
Šopenhauer skače vrednost i muzičaru,  on postaje prorok, sveštenik, neposredna veza sa
onostranim. On nije više samo muzičar, već je i metafizičar. Zato i poćinje da propoveda
asketski ideal.

Genealogija morala III 9: Filozofija je nastala iz asketskog ideala i razvijala se pod njegovim
patronatom, sve dok nije dostigla svoju zrelost. Dokaz za to vidimo u filozofovoj težnji ka
sumnji, opovrgavanju, čekanju odnosno kolebanju,, analiziranju,istraživanju, traganju,
izazivanju,  poređenju, izjednačavanju, neutralnosti i objektivnosti. Te osobine su nekada bile
protivne moralu i savesti. Filozof kada bih bio svestan smatrao vi se otelotvorenjem
zabranjenih želja i zato nije smeo da postane samo svestan. Vrline Ničeovog doba su u vreme
antike bile smatrane grehovima.bili grehovi (blagost), greh je industrijsko iskorišćčavanje
prirode, greh je stav prema Bogu Ničeovog doba kao izvora svrhe i etike s one strane
uzročnosti, greh je čovekovo eksperimentisanje sa samim sobom koje para psihu, pa se zati
leči.. Zato se smatra da je bolest potrebnija od zdravlja, da su potrebniji izazivači bolesti od
lekara. Takođe je brak nekada bio ogrešenje o zajedničko pravo. Osobine nežnosti,
dobrodušnosti, popustljivosti i empatije koje se u Ničeovo vreme smatraju vrednostima po
sebi u vreme antike izazivale su samoprezir na isti način kao u Ničeovo doba surovost.Takođe
i pravo je bilo novina uvedena silom pod kojom se čovek povinovao stideći se sebe. Svaki
napredak je morao biti plačen duhovnim i fizičkim mukama.
Genealogija morala III 10: Neaktivni, sanjarski, neratnički nagoni kontemplativnih ljudi
izazivali su nepoverenje. Jedini lek protiv takvog nepoverenja je da izazivaju strah u drugima.
Tadašnji mislioci, ti pesimisti su morali da nauče i da se plaše samih sebe, da izazivaju
strajopoštovanje, da bi savladali prezir nad sobom.  Za to im je služilo samomučenje, asketski
ideal. Morali su da pobede internalizovanu religiju i tradiciju da bi poverovali  u svoje
inovacije.  Svako ko je stvarao novi svet je moč za to morao da nađe u sopstvenoj patnji.
Filozof je uvek morao da koristi privid ranije vrste kontemplativnog čoveka,  religioznog
čoveka poput sveštenika, čarobnjaka, proroka.Zato su osobine filozofa  usamljenost, poricanje
sveta, neprijateljstvo prema životu i sumnja u čula. Te osobine su posledica toga što je
asketski ideal uslov za postojanje filozofije, on je forma filozofije. Da bi se filozof
osamostalio od asketskog ideala, da bi bio moguč bez njega, potrebni su ponos, neustrašivost,
samopouzdanje, jaka volja i odgovornost.
Genealogija morala III  11:Asketski ideal je izvor sveštenikove vere,volje, moći i interesa.On
je uslov njegovog postojanja. On baš zbog toga jer od tog ideala ima koristi nije najbolji
branilac tog ideala, baš kao i kad žena brani žene (FEMINIZAM). Sveštenik život sa svim
onim što ga prati poput prirode,  sveta, cele sfere koja nastaje i propada,  povezuju sa
drugačijom vrstom postojanja (ISTINSKI SVET) koja mu se suprostavvlja i isključuje ga
osim ako se ne okrene protiv samog sebe, ako ne porekne samog sebe. U tom slučaju život se
smatra mostom ka toj drugoj vrsti postojanja. Sveštenik tretira život kao zabludu koja se
ispravlja delanjem, koja se mora ispraviti jer on nameće svoje vrednovanje postojanja.
(ANAKSIMANDAR) Ovaj način vrednovanja je jedan od  najrasprostranjenijih. Zemlja je
asketska planeta, zemlja  nezadovoljnih, arogantnih i odvratnih stvorenja, koji preziru sebe,
svet, ceo život i povređuje sebe jer stiče zadovoljstvo povređivanjem što je za njega jedini
oblik zadovoljstva. Sveštenik ne pripada nijednoj određenoj rasi, nastaje iz svih društvenih
slojeva. Njegove vrednosti nisu nasledne jer ga nagon sprečava da se razmnožava. Nužno je
da se ova životu nenaklonjena vrsta napreduje i uspeva. Sam život ima interes u održanju
postojanja ove samoprotivrečne vrste. Asketski život je samoprotivrečan u njemu vlada
najveći resantiman nezadovoljenih nagona i volje za moć koja želi da zagospodari smamim
životom, njegovim osnovnim uslovima, oni koriste moć da blokirajju izvore moći, oni su
pakosni prema fiziološkom razvoju a posebno na njegove izraze, lepotu i veselost.
Zadovoljstvo traže u neuspehu, propadanju bolu, nesreči, ružnoći, namernom osiromašenju, 
samouništenju, samožrtvovanju, Oni predstavljaju sukob koji želi da bude u sukobu, oni
uživaju u toj patnji, njima raste samopouzdanje i pobedonosnost proporcionalno slabljenju
uslova njihovog postojanja, njihove fiziološke  sposobnosti za život.
Vesela nauka 27: Čovek koji poriče  teži višem svetu (ISTINSKOM SVETU) i na taj način
on želi da ode više nego oni koji prihvataju svet. On poriče sve što mu otežava ovo dostizanje
višeg sveta, isključujući i stvari koje i sam voli i vrednuje. To njegovo poricanje i žrtvovanje
jedino vidljivo aporo i zato se smatra poricačem. Čovek koji poriče je zadovoljan tim utiskom
jer na taj način krije svoju želju, ponos i nameru da prevaziđe one koji prihvataju. Na taj način
je i čovek koji poriče u svom poricanju čovek koji prihvata (I ON SLEDI VOLJU ZA
MOĆ).
Genealogija morala III 16: Nagon života je pokušao da služeći se sveštenikom i njegovim
pojmovima krivice, greha, pokvarenosti  i prokletstva, da bolesne učini bezopasnim, da njihov
resantiman okrene protiv njih samih, i tako zle nagone mučenika iskoristi za samo
disciplinovanje, samokontrolu i samonadgledanje. Ovaj lek strašću ne može stvarno da izleči
fiziološke bolesti, to život i ne pokušava, već samo da grupiše i odvoji bolesne na jednom
mestu, koje je nazvano crkva. Greh nije stvarnost već je tumačenje stvarnosti izazvan
nervnom rastrojenošću. To što se neko oseča krivim ili grešnim nije dokaz da zaista jeste.
Primer je inkvizicija kada su svii, uključujući i same veštice, bili uvereni u njihovu krivicu, a
ipak nisu bile krive.  Psihički bol nije činjenica, već je tumačenje uzročnih činjenica izazvana
fiziološkom slabošću. Čovek jake fiziologije  može da  prihvati sva svoja iskustva, sva svoja
dobra i zla dela, dok je uzrok zašto neko drugi to ne može slaba fiziologija.
Autor zaključuje da je Niče uvođenjem volje za moć povečao zahteve čije se ispunjenje
očkeuje prilikom tumačenja filozofskog teksta, jer on zahteva uzdržavanje od prosuđivanja
sadržaja i znakova teksta, poput vrednosti, sudova i istina, koji se u tim tekstovima iznose, i
umesto toga zahteva pračenje afekata koji se nalaze u kompoziciji teksta. Takvo tumačenje
umesto pruži razumevanja sadašnjih vrednosti i ide, za cilj ima otkrivanje kvalitativnog
načina na koji su pojmovi iz prošlosti prevedeni, sastavljeni i preneti u sadašnjost. Na taj
način se izbegava zaglavljivanje u stare tvrdnje i argumente koji više nemaju nikakvu
evokativnu moč, što je jedna od največih opasnosti filozofije (VAŽNO ZA DOKTORSKI
RAD, ZA UVOD O HERMENEUTICI).
Srednji posthumni fragmenti 8 (27) (Volja za moć 1012):(1883) : Svako ko unapređuje
racionalnost istovremeno uliva novu energiju silama koje joj se suprostavljaju, poput i
misticizma i ludosti svake vrste.
U svakom pokretu treba razlikovati:
1. Umor od prethodnog pokreta, zasičenost njim, resantiman prema njemu, tj. bolest.
2. Probuđenu, dugo akumuliranu silu, veselu, obilnu i nasilnu, tj. dobro zdravlje