2.

Sociologija kao nauka o društvu

Sociologija kao nauka izdvaja se relativno kasno iz drugih sistema misli o društvu i
društvenim pojavama (filozofije, politike, prava...). Sociologija nastaje 1839. kada se prvi put
pominje u delu Ogista Konta (1798-1857) ’’Kurs pozitivne filozofije’’. Ovaj francuski mislilac
prvi put pominje nauku o društvu koja će se u potpunosti zasnivati na empirijskim i naučnim
principima i na taj način pokušati da učesvtuje u izgradnji pravednijeg društva u vremenima
velikih evropskih događaja, a nakon francuske buržoaske revolucije kao centralnog događaja u
evropi tog doba.

Etimološko poreklo pojma sociologija potiče od latinske reči societas (druženje,

zajednica, društvo) i grčke reči logos (reč, govor, nauka). U bukvalnom prevodu sociologija je
nauka o društvu. Ipak, postavlja se pitanje u kojoj je meri dovoljno na ovaj način objasniti
sociologiju, s obzirom na apstraktnost i složenost samog fenomena društva. Ova složenost
proizilazi iz činjenice da društvo obuhvata veliki broj elemenata, pojava, grupa, institucija, ali i
njihovih međusobnih odnosa i položaja.

Sociologija je najopštija nauka o društvu, koja proučava ljudsko društvo kao celinu,
njegove delove, strukturu, odnose društva, pojedinca i kulture i sintetiše znanja drugih
nauka koje se bave pojedinim oblastima društva.

Iz ove definicije zaključuje se da se sociologija koncentriše na ljudsko društvo, stavljajući

van polja svog interesovanja zajednice životinjskog porekla, da se bavi detaljnim proučavanjem
odnosa u trouglu pojedinca, društva i kulture koji predstavljau osnovne merne jedinice ove
nauke, kao i da u svom radu koristi saznanja drugih nauka slične tematike i da ta znanja sakuplja
u jedinstveni sistem.

Društvena stvarnost nikako nije jednostavna za razumevanje, a sociologija je verovatno

pokušaj da se odgovori na ovu složenost. Pokušaj, u smislu da zbog sopstvene složenosti i
apstraktnosti neće moći da u potpunosti zatvori sva pitanja, ali će na različite načine otvarati
nova polja za manevrisanje u društvenoj problematici. Upravo se tim različitim poljima,
različitim teorijama koje prihvataju sociolozi nalazi sposobnost nauke da se uhvati u borbi sa
svim postojećim fenomenima i pojavama vezanim za ljudsko društvo. Različitost socioloških
pristupa ogleda se u velikom broju teorija. Sociološka teorija je skup međusobno povezanih ideja
koje omogućavaju sistematizaciju znanja o društvu, objašnjenje društva i predviđanje njegove
budućnosti. Veći broj teorija može zajedno biti povezan u jedan sociološki pristup, a samih
pristupa može biti mnogo, u zavisnosti od toga na koji način sledbenici teorije posmatraju
fenomene kojima se bave.

U zavisnosti da li se proučavaju opšti ili pojedinačni fenomeni javljaju se

makrosociologija ili mikrosociologija. Makrosociologija bavi se proučavanjem globalnih
fenomena, fenomena koji obuhavataju šira društva i veća prostranstva delovanja.
Mikrosociologija se bavi proučavanjem fenomena koji deluju na malom prostoru i koji utiču na
model interakcije među pojedincima i malim grupama.

Drugi značajan kriterijum za razdvanjanje može biti shvatanje da li je društvo zasebna

celina ili jednostavan skup pojedinaca. U tom slučaju javljaju se realizam, koji kao pravac
zastupa ideju o tome da društvo ima sopstvenu realnost u potpunosti nezavisnu od pojedinca i da
je društvo potrebno i proučavati kao poseban entitet. Društvo je postojalo i postojaće nezavisno
od bilo kog pojedinca ili njegovih želja, pored čega ima i mogućnost da pojedincima nameće
veliki broj ograničenja i time usmerava njihovo ponašanje. Sa druge strane postoji
nominalističko gledište prema kome društvo zapravo ne postoji već postoje samo pojedinci.
Društvo je samo ime za prost zbir pojedinaca ili odnosa koje oni međusobno uspostavljaju.

Metodološki kriterijum predpostavlja podelu teorija na osnovu njihove metode. U ovom

slučaju najglobalnija podela podrazumeva postojanje pozitivizma, kao pravca koji zastupa
predmetnu i metodološku sličnost prirodnih i društvenih nauka. Pozitivisti smatraju da se metodi
prirodnih nauka u potpunosti mogu primeniti i na proučavanje društvenih fenomena.

Sa druge strane, postoji antipozitivizam, kao pravac koji govori da su prirodne i

društvene nauke različite po svom predmetu, pa samim tim i po metodu. Antipozitivisti govore o
različitostima u kontekstu postojanja svesti i osećanja kod ljudi, koje predstavljaju njihovu
diferentiu specificu. Zbog postojanja emocija i svesti, prema antipozitivistima, ne mogu se u
potpunosti predvideti ljudske reakcije, pa samim tim nije moguće primenjivanje metoda
prirodnih nauka, koje zahtevaju stalne, kontrolisane uslove.

Zbog društveno-istorijskog konteksta u kome se javlja sociologija se često označava i kao

nauka društvene krize. Naime, sociolozi su smatrali da je moguće stvoriti nauku koja će svojim
proučavanjem društva uspeti da reši krize koje se u to vreme razvijaju i postavi standarde koji će
doneti sigurniji život za ljude.

Jedan od prvih suprotnosti u okviru nove društvene nauke je ina između shvatanja
authority i utility, naime, da li sociologija treba da štiti postojeće autoritete svojim teorijama, ili
treba da gleda napred i uvek se vodi idejama koje mogu da obezbede bolju budućnost društva
povećanjem maksimalne koristi koju ljudi mogu izvući iz društvenih kretanja. David Hjum
(1711-1776), škotski filozof i istoričar, poznat kao veliki skeptičar smatrao je da je sloboda
uslova za savršeno društvo, ali da autoritet predstavlja temelj društvenog održanja.

Grof Sen Simon (1760-1825), učitelj i poslodavac tvorca sociologije Ogista Konta jedan
je od prvih koji je sociologiju video kao nauku krize: ’’Cela istina koja mora biti kazna u
današnjim okolnostima glasi: došao je trenutak krize’’! U njegovim radovima vidi se nastojanje
da novu nauku predstavi kao alat za rešenje društvene krize nastale u vreme i nakon francuske
revolucije.
 Luis De Bonald (1754-1840), Sen Simonov suparnik, kontrarevolucionarni filozof
autoriteta sociologiju vidi kao stabilizacionu naukukoja treba učiniti sve na zadržanju
konzervativnih obeležja društva.

Zajednička karakteristika oba autora je da sociologiju vide kao izuzetno moćnu nauku
koja mora uspostaviti svoju kativnu poziciju u uspostavljanju društvene organizacije. Obojica je
posmatraju kroz kontekst najvažnijeg društveno-istorijskog događaja tog perioda, francuske
buržoaske revolucije. Sen simon ulogu sociologije vidi u okončanju revolucije kroz epohalno
uspostavljanje nove društvene organizacije, upravo na na temeljima revolucije. De Bonald putem
sociologije pokušava revoluciju svesti na kratku epizodu u konzervativnoj istoriji, ali i
budućnosti društva. Sen Simon se zalaže za oslobođene društva od političkih autoriteta i
stavljanje pod kontrolu industrijalaca. De Bonald govori o neophodnosti podčinjavanja prirodnog
društva, svom višem i uspravnijem obliku – političkom društvu. Egzistencija društva nalazi se,
nigde drugde, do u neupitnom, konkretnom autoritetu društvene institucije – države, nespornom
političkom autoritetu države i politike nad svim ostalim sferama društva.

U kasnijim teorijama postoji veliki broj razrada upravo ove dve škole mišljenja. Čitava
nauka bazirana je na večitom, još uvek u potpunosti nerazrešenom konfliktu, bez obzira na
trenutnu dominaciju, na Sen Simonovom mišljenju baziranog, pozitivizma, u kome se sve svodi
na statistiku i broj ukidajući jedinu karakteristiku čovekovu koja ga treba razlikovati od životinje
– promenljivu i emocijama uticanu svest! Ovo se može nazvati kao sukob duha revolucije i duha
restauracije.

Iako u početku politizovana nauka krize, sociologiju u svom procesu razvoja prati jedan
proces umirivanja praktičnog aspekta njenog postojanja. Ovaj proces se vidi kao produkt 2
činjenice:

1. podizanje evropskih građanskih ratova na nivo međunarodnog rivalstva različitih društvenih

sistema. Primer se može naći u Lenjinovoj internacionalizaciji klasne borbe. Pređašnji konflikt
unutar građanskog društva je umiren i okrenut ka spolja. Upravo se tako sociologija oslobađa
pritiska ubeđenja, ali samo prividno. Nestanak ovog pritiska uzrokovan je uspostavljanjem
određenog naučnog polujedinstva u okviru građanskog društva, ali je okretanje konflikta ka
spolja, naročito u XX veku, sociologiji dalo dualni karakter i prividno mesto pristrasnog sudije
ideološkim sukobima različitih društvenih sistema.

2. birokratizacija društvenih područja i scijentifikacija prakse. Pripajanje funkcijama upravne

države i sve većem zadiranju nauke i racionalizacije u privredne tokove dalo je sociologiji
neminovno savetodavnu ulogu. Naime, svako zakočenje postojećih mehanizama organizacije
okreće se sociologiji kao naučnom alatu za dijagnostiku društvenih kvarova sa ciljem
predlaganja mogućih mehanizama rešenja. Strogi pragmatizam sociologiju polako
instrumentalizuje u pomoćnu nauku upravnih službi.
 Ipak, problem koji se sve većim razuđivanjem naučnih funkcija sociologije javlja ogleda
se u nedostatku jedinstvenog, što metodološkog, što teorijskog pristupa, kao i sveobuhvatnosti
navedenih teorija. Naime, nijedna teorija ne poseduje dovoljnu širinu kako bi obuhvatila sve
moguće aspekte društva, već se koncentriše samo na određene delove. Talcott Parsons (1902-
1979) i Karl Mannheim (1893-1947) u određenoj meri vide sociologiju kao nauku planiranja; sa
ciljem predviđanja i uticaja na društvene promene i procese. Ipak, ovde se postavlja granica
sociološke moći. Ona se treba držati analitičkih rezultata i nikako se ne mešati sa tehnokratskim
nacrtima. Empirijska nauka, ne sme pozitivističko samoograničenje, a samim tim ostaje i
nesposobna da sama proizvede predstave o ciljevima i gledišta o poreklu, da utvrđuje prioritete i
zacrtava programe. Kao nauka tumačenja, analitička nauka, treba samo da ukaže na granice
planiranja, učvršćuje postojeće i sačuva se mogućnosti pravljenja planova.

Anthony Giddens (1938) smatra da sociologija proučava društveni život čoveka, grupe i
društva. Polje izučavanje je široko, od slučajnih uličnih susreta do istraživanja globalnih
društvenih procesa. Giddens ukazuje na potrebu za sticanjem mnogo šireg gledišta o tome zašto
je čovek takav kakav jeste. Ono što se smatra prirodnim, neizbežnim, obaveznim ne mora biti
zaista tako, već je takvo mišljenje proizvod uticaja istorijskih i društvenih sila. Osnova
sociološkog mišljenja je reazumevanje jedva primetnih, ali složenih i dubokih načina na koje
ljudski životi odražavaju svu širinu čovekovog društvenog iskustva.

Sociološka imaginacija, prema Charles Wright Mills, zahteva pomeranje od

svakodnevnih i uobičajenih ljudskih postupaka, kako bi ih se moglo sagledati iz drugačijeg ugla.
Sociološka imaginacia omogućava shvatanje da mnogi događaji, koji se naizgled tiču samo
pojedinca, zapravo su odraz mnogo širih pojava.

Postoji tri pravaca uticaja sociologije na život:

1. razvoj svesti o kulturnim razlikama. Razumevanje kako drugi ljudi žive i posmatranje iz
drugog ugla, drugačijeg do našeg sopstvenog omogućava bolje razumevanje problema i uspeha
drugih, a samim tima olakšava i život u globalnom društvu.

2. sociološka istraživanja pružaju praktičnu pomoć u vrednovanju rezultata socijalne politike.

Uspeh ili neuspeh određenih mera i programa proverava se upravo putem socioloških
istraživanja.

3. razumevanje svog Ja, razumevanje sopstva. Razvoj svesti o društvu i njegovom načinu
funkcionisanja dovodi do razvoja svesti o sopstvenom mestu u društvu, mogućnostima i
metodama za napredovanje i, konačno, što bolje pozicioniranje u društvenoj strukturi.