Књижевност и језик, година XXXIII, БГ 1986, број 3—4

Злата Бојовић, Пролози Држићевих драма, 1-10

ЛАТИНИЦА

1
Ренесансна драма, која се, као што је познато, темељила и на поетици античке – измењеној
и прилагођеној новим условима у потребној мери – и на самим делима грчких и римских
аутора, преузела је све основне законитости које су се односиле на стваралачки драмски
поступак и на форму драмског дела, а умногоме и на садржину (у преводима античких
трагедија и комедијама, у њиховим целовитим или делимичним прерадама и
парафразама). Основну схему класичног драмског дела, по којој се оно састојало од
пролога и монолошког и дијалошког текста подељеног на чинове (трагедије су садржале и
хорове), писци су усвојили у целости, Тако је пролог постао саставни, готово обавезни део
ренесансне драме, који је, као и све што је било у вези са њом и са њеним односом према
античким узорима и поетици, доживео одређене промене.
Прво, и најбитније, пролог је добио значајнију улогу од оне коју је имао у античкој драми
и какву више никада касније неће имати. И његова садржина, и форма и намена постале
су сложеније и разноврсније. Поред старог типа пролога који је и даље, најчепће пред
драмама мање форме и сложености, доносио сам кратак сиже догађаја или део заплета, све
се више појављивао опширнији и развијенији пролог. У тим богатијим, разноврснијим и
слојевитим пролозима аутори су превазилазили устаљене информације о делу које је
имало да следи. Они су слободно и ангажовано излагали своје филозофске погледе,
коментарисали су поступке јунака својих драма и њихове /// карактере, износили су своје
погледе на књижевности, говорили о својим узорима и изворима, јасно дефинисали
ставове сопствене поетике, полмисали са писцима, са временом и савременицима,
залагали се за своје политичке ставове и сл.

2
У складу са свим овим и форма пролога постала је разноврснија. Пролог је могао бити и у
стиху и у прози, у облику монолога и облику дијалога, често су драми претходила два
пролога.

Пролог је добијао нови значењски слој: био је колико посредник између дела и гледалаца,
толико, чак и у већој мери, посредник између писца и гледалаца, односно између аутора
на једној страни, и времена, савременика и живота, на другој.

Нису сачуване све драме…….

Нема сумње да су све Држићеве комедије имале прологе јер је то тип коме су припадале
захтевао (ерудитна, плаутовска комедија), а осим тога и зато што је Држић волео прологе
као форму исказивања бројних личних ставова, али и изношења многих појединости и
свом драмском стварању о околностима под којима су дела настајала, о намени коју су
имала, о времену коме су припадала, чак о одређеним савременицима итд.

3
Пастирска игра Тирена, једна од најранијих Држићевих драма, имала је два пролога. Ти
пролози нису, као у осталим случајевима, настали з исто време, већ за два извођења
Тирене, у размаку од две године.
Оба пролога написана су у стиху, у двострукоримованом дванаестерцу, као и сама
пасторала којој су претходили, а оба су била у облику дијалога. Учесници ових дијалога
били су Вучета и Обрад, односно Обрад и Прибат, Власи. Вучета и Обрад су имали
незнатне улоге у самој драми, што је, иначе, био ређи случај. (Аутори су се, углавном,
држали правила да личност којој је намењена реч прилога не улази у драму). Пролог
састављен за извођење Тирене о покладама 1549, на отвореном простору, није имао
чврстину осталих каснијих Држићевих пролога, нити се у њему осећао сигурнији пишчев
план. Састојао се од сто седамдесет и два двострукоримована дванаестерца.

Три дела…
У трећем делу Држић је први пут иступио у своје име. Тај тон ће касније имати готово сви
његови прилози.

4
Овај пролог испунио је основну намену, али се и расплињавао у стварима које нису имале
битнију везу са радњом драме. Без чврсте структуре, проткан хумором, са акцентом на
лику Влаха, „козокрађице“, „лупежа“, у коме се назирао прототип Станца (и он је дошао
„у лијепо мјесто овој“ да прода робу, говори у пословицама, народским изразима, смешан
је у својим ишчуђавањима градом и сл.), деловао је готово као једна сцена у драми.
Наглашенији су једино родољубиви тонови на његовом почетку, а о аутору на најлепши
начин говориле су његове нештедљиве хвале других песника, не тако често међу писцима.
Тада још недовољно познати Марин Држић, који је за собом имао можда само једну
комедију и нешто петраркистичких стихова, из злобе или из нечијег стварног убеђења,
проглашен је плагијатором.

Суштина овог, другог пролога сводила се на пишчеву одбрану од лажне оптужбе. Бранио
се разборито, али и лично ангажовано и успео је, одиста, уз још неке друге стихове, уз
Вјетрановићеву Пјесан-/// цу Марину Држићу у помоћ, уз објављивање Тирене под својим
именом, а највише освајањем дубровачке позорнице тих година, да поврати част своме
песничком имену.
У време истих поклада, 1551, када је изведена други пут Тирена, дубровачка публика је
имала срећу да види још једно Држићево дело, комедију Дундо Мароје, коју је играла тада
већ позната Помет-дружина.

5
2 пролога… Први, који је говорио Негромант Дуги Нос својим необичним садржајем
анализиран је већ много пута, у литератури, али његово значење до краја није
одгонетнуто.
Пренисећи се у реалност, комедија Дундо Мароје требало је да открије ко су потомци
једних, а који других.

6
Други пролог који је написан за Дунда Мароја класичан је и уобичајен. У њему се писац
обраћао гледаоцима, ласкао им („племенити и добростиви скпе, пуче стари и мудри“; „ма
ви добри нећете моћ нег добро и мислит и ријет“) износио је појединости о настанку дела,
упућивао их у садржину и помињао неке ставове важеће поетике.
Пролог је написан на начин на који су то чинили аутори ренесансних комедија, Л.
Ариосто, Макијавели и др.

Два Држићева пролога уз комедију Дундо Мароје најкомплетније су и садржински

најбогатије откривали ауторов стваралачки поступак и његово лично схватање улоге
писца.
За разумевање Држићевог комедиографског поступка од посебне важности био је пролог
уз комедију Скуп.
..
У овом прологу све је било мотивисано и све је носило одређену поруку.

7
У овом прологу једва да је назначена радња драме, што је имало свога оправдања. Радило
се, наиме, као што је и Држић врло спретно рекао, и како су то ренесансни комедиографи
чинили, указујући на своје изворе, о делу познате садржине и познатог писца:
…
Држић је алудирао на ствари тадашњим Дубровчанима познате. На дело њима блиско јер
је Плаут био знан свима још од школских дана будући да га је као лектиру увео, мисли се,
хуманиста Илија Цријевић.

Посебну драж у овом прологу чинила је визија Њарњас-града…….

8
Држићеви пролози су у пуном смислу речи били посредници између дела и публике и
између писца и гледалаца.

Држићеви пролози уопште,посматрани баш у односу на прилоге других аутора, које је

могао познавати, на шта су уосталом и разне појединости указивале, били су далеко
личнији, непосреднији и конкретнији.