ЛІТЕРАТУРОЗНАВСТВО

фантастычны раман, які актыўна заявіў пра сябе недзе з 1980-х гг.
Плённым для параўнання падаецца канцэпцыя героя ў раманах чэшскай і
беларускай літаратуры, а таксама разгляд адметнасцяў псіхалагічнага
рамана. Багаты матэрыял для параўнання дае рэалістычны раман. Такім
чынам, вектараў тыпалагічнага разгляду ў межах названага жанру ў
гісторыі чэшскай і беларускай літаратур даволі многа.

ЛІТЕРАТУРА:
1. Мирочицкий Л.П. Белорусско-чехословацкие культурные и научные связи /
Л.П.Мирочицкий.—Мн.: Наука и техника, 1981.—119 с.; 2. Шаблоўская І.В.
Сусветная літаратура ў сусветнай прасторы: Рэцэпцыя.Тыпалогія. Кантакты / І.В.
Шаблоўская.—Мінск: Радыёла-плюс, 2007.—304 с.

Гаєв Т. (Белград, Республіка Сербія)

Рецепција стваралаштва Марка Вовчока у српској култури
У цій статті вперше представлена повна бібліографія перекладів творів Марка
Вовчока в сербській культурі, від оповідання Викуп в перекладі Мілана
Джорджевича в часописі Вила з 1866 р, потім оповідань Максим Гримач,
Орендатор і Парася в перекладі Александра М. Радовановича в часописі Вила з
1868 р., оповідання Кармелюк в перекладі Стояна Новаковича в часописі Матица з
1870 і народної казки Чари в перекладі М. Дж. Глишича в часописі Звезда з 1901 р. з
необхідними коментарами і аналізом зазначених творів і їх сприйняттям
сербськими читачами. Найчастіші теми в творчості Марка Вовчка паразитичний
спосіб життя дворян, трагізм життя кріпаків під час кріпосного права, боротьба
проти кріпосного права, життя дорослих, життя дітей, кохання, але, все-таки,
найбільший мистецький рівень Марко Вовчок досягає відображенням трагічної
долі жінки-кріпачки, яка в тодішньому суспільстві була найбільше поневоленою,
приниженою і бесправною істотою. Маючі на увазі свій романтичний зміст в
якому любов і мудрість звичайного народного чоловіка перемагають жадібність,
необачність і ненажерлівість землевласника, творчість Марка Вовчка, звичайно,
була цікавою сербським читачам.
Ключові слова: Марко Вовчок, рецепція творчості, сербська культура, переклад,
часопис, бібліографія перекладів

В данной статье впервые представлена полная библиография переводов

творчества Марка Вовчка в сербской культуре, от рассказа Выкуп в переводе
Милана Джорджевича в журанле Вила из 1866 г, потом рассказов Максим Гримач,
Арендатор и Парася в переводе Александра М. Радовановича в журнале Вила из
1868 г., рассказа Кармелюк в переводе Стояна Новаковича в журнале Матица из
1870 г. и народной сказки Чары в переводе М. Дж. Глишича в журнале Звезда из

205
Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур. 2013. Випуск 21

1901 г. с необходимыми комментариями и анализом указанных сочинений и их

приемом сербскими читателями. Самые частые темы в творчестве Марка Вовчка
паразитический образ жизни дворянства, трагизм жизни крепостников во время
крепостного права, борьба против крепостного права, жизнь взрослых, жизнь
детей, любовь, но, все-таки, самый большой художественный уровень Марко
Вовчок достигает отображением трагической судьбы женщины-крепостницы,
которая в тогдашнем обществе была самым угнетенным, униженным и
бесправным бытием. Имея в виду свое романтическое содержание в котором
любовь и мудрость обыкновенного народного человека побеждают жадность,
опрометчивость и пожорливость землевладельца, творчество Марка Вовчка,
конечно, было интересно сербским читателям.
Ключевые слова: Марко Вовчок, прием творчества, сербская культура, перевод,
журнал, библиография переводов

This paper for the first time presents complete bibliography of Marco Vovchok
creativity’s translations in Serbian culture, from short story Redemption in Milan
Dordevich’s translation in magazine Vila from 1866, than short stories Maxim Grimach,
Rent-man and Parasya in Alexander M. Radovanovich’s translation in magazine Vila
from 1868, short story Karmeljuk in Stoyan Novakovich’s translations in magazine
Matica from 1870 and folk tale Spells in M. D. Glishich’s translation in magazine Zvezda
from 1901 with required comments and analise of specified works and their reception at
Serbian readers. The most common themes in Marco Vovchok’s creativity are parasitic
life of nobles, tragizm od farmer’s lives during time of serfdom, fight against serfdom, the
life of adults, the life of children, love, but, however, the highest artistic level Marco
Vovchok reaches by shewing tragic fate of woman-serf, which is in that society the most
oppressed, the most humiliated and the most disemprowered human being. Considering
it’s idillic romantic content in which love and wisdom of common popular man are
winning greed, rashness and voracity of landowners, Marco Vovchok’s creativity,
certainly, was interesing for Serbian readers.
Key words: Marco Vovchok, creativity reception, Serbian culture, translation, magazine,
bibliography of translations

Марија Олександривна Вилинска (22.12.1833-10.08.1907) својим

стваралаштвом у украјинској прози послешевченковског периода приказује
нову концепцију човека, повезану са развојем националне свести,
идентитета, повећаном друштвеном истанчаношћу карактера и
супростављањем неповољним околностима. У првом периоду свог
стваралаштва Марко Вовчок позитивне јунаке тражи претежно међу
земљорадницима, припадницима најнижих сталежа кметова,
представљајући их без идеализовања. Ови позитивни јунаци чине две
различите групе: то су ликови жртве и друштвено активне личности, којих
је мање. Међу ликовима жртвама предњаче сељанке позитивних духовних

206
 ЛІТЕРАТУРОЗНАВСТВО

моралних особина и трагичних судбина које потресају читаоца и изазивају

протест против виновника ових трагедија. Низ јунака сељака оличење су
високе моралности и неуништиве људскости у тешким животним
околностима, људи одлучних, слободних карактера који побеђују у борби
за своје нове позиције. Списатељица сагледава највеће дубине душе народа
и његов друштвени живот, устима паора говори о типичним животним
ситуацијама, приповеда о трагичним биографијама сељака кеметова, а
најчешће сељанки. У све ово списатељица се лично уверила за време свог
боравка у градовима Чернигов, Кијев и Немиров у периоду од 1851. до
1858. године, када је темељно проучавала живот, културу, језик
украјинског народа, активно се бавећи фолклористиком, посебно
бележењем народних песама, дума, бајки, пословица, изрека,
фразеологизама, помажући на тај начин и своме супругу, украјинском
етнографу и фолклористи Опанасу Марковичу. Од одушевљења фолклором
настају Народне приче (Народні оповідання, 1857) које О. Маркович шаље
Пантелејмону Куљишу на оцену. Куљиш је управо тражио украјинску
Жорж Санд. И пронашао ју је. Он јој је и дао псеудоним Марко Вовчок.
Поред потпуног новаторства у прози у новој украјинској књижевности,
за име Марка Вовчка везују се и многе љубавне афере, почев од самог
Пантелејмона Куљиша, преко Тургењева, са којим одлази у Немачку, до
њених поклоника Херцена, Лава Толстоја, Доброљубова, Мендељејева,
Боткина, композитора Бородина, француских писаца Жила Верна, Густава
Флобера, Проспера Меримеа. Управо тада стваралаштво Марка Вовчка је
на врхунцу популарности. Објављена је приповетка Марусја која је добила
награду Француске академије и предложена је за обавезно изучавање у
француским школама. Са стваралаштвом Марка Вовчка расте међународна
улога украјинске књижевности. Најекстремнији од свих списатељициних
присталица био је пољски хемичар Олевински који је безнадежно
заљубљен, због неузвраћене љубави, извршио самоубиство. Уследила је
шестогодишња веза са руским емигрантом Александром Пасеком, која се
завршила трагично, Пасек се разболео од туберкулозе и преминуо на
рукама Марка Вовчка, за коју је ово био тежак ударац. Нову аферу
списатељица започиње са Дмитром Писаревом, који се удавио у Балтичком
мору, а тело су му пронашли тек после годину дана. Списатељицу почињу
да називају фатална жена. Последња љубавна афера Марка Вовчка везује се
за друга њеног сина, седамнаест година млађег поморског официра
Михајла Љубача-Жуленка која прераста и у званични брак.
У својим делима Марко Вовчок опис околине ставља у други план и
све подређује грађењу социјално-психолошких особина јунака. Околности
207
Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур. 2013. Випуск 21

су узрочници формирања особина јунака, њихових поступака,

расположења, размишљања, тежњи. Самим тим већина првих дела Марка
Вовчка припада реализму, мада у некима доминирају црте романтизма
(као што је приповетка балада Максим Гримач). У најзначајним делима у
првом плану је представљање особина јунака које су условљене
социјалним и психолошким околностима. Посебно високи уметнички
ниво списатељица постиже жанром приповетке о судбини и приповетке
која излаже биографију, откривајући карактер јунака у одређеном периоду
његовог живота. Ова тежња Марка Вовчка жанру приповетке о судбини
условљена је њеном усредсређеношћу на тему малтретирања људи из
најнижих социјалних слојева и жеље да се животни пут јанака учини што
тежим. Поједине приповетке Марка Вовчка према жанру и поетици, у
суштини су скице (као што је то случај са приповетком Откуп), чиме
списатељица унапређује стилски ниво тадашње прозе, потврђујући велике
идејне и уметничке могућности малих прозних жанрова, у чему је, између
осталог, оригиналност њеног стваралашта.
Свако дело Марка Вовчка има свог, индивидуалног приповедача, што
ствара већу разноврстност перцепције и приказа догађаја из живота.
Понекад је то приповедач учесник догађаја, активни учесник судбине
(приповетка Откуп), а понекад је то приповедач посматрач, али најчешће
се приповедање излаже у женском роду, у првом лицу. Приповедање у
првом лицу повећава могућност да се убедљиво пренесе стање
унутрашњег света јунака из народа, да се открије суштина народног
карактера, да се појача веровање читаоца у тачност приказа, да се створи
утисак истинитости приповедања и излагања. Лик приповедача и у
романтичним и у реалистичним делима Марка Вовчка у својој основи је
реалистичан, мада у раним романтичним приповеткама овај лик има и
сентименталне црте. Приказ великих друштвених идеја путем поимања
света приповедача у најједноставнијим облицима, ограниченим
средствима народне приповетке била је индивидуална уметничка
карактеристика Марка Вовчка. Ради контраста са кметовским тамним
царством, списатељица слика светле, идиличне слике срећног живота
људи који су се ослободили из кметства, посебно сељака козачког порекла
(приповетка Откуп). Приказујући друштвено активне личности, Марко
Вовчок прелази пут од реалистичног објективног описа, који је више
усмерен на самосталне закључке читаоца, до романтичног представљања
јунака као светлих личности које треба да служе за пример. Најчешће теме
у стваралаштву Марка Вовчка су паразитски живот племства, трагизам
живота сељака за време кметства, борба против кметства, живот одраслих,
208
 ЛІТЕРАТУРОЗНАВСТВО

живот деце, љубав, па, ипак, највећи уметнички ниво Марко Вовчок
достиже приказом трагичне судбине жене кмета, која је у тадашњем
друштву била највише угњетавано, понижавано и обесправљено биће. Овај
лик заузима централно место у збирци приповедака Народне приче (у којој
је објављена и приповетка Откуп (Викуп).
У часопису Вила [1] 1866. године приповетком Откуп у преводу Милана
Ђорђевића (број 51 од 18. децембра: 812-815; број 52 од 25. децембра: 821-
827) српским читаоцима први пут је представљено стваралаштво прве даме
украјинске књижевности, чувене украјинске списатељице и фаталне жене
Марије Вилинске, познате под мушким псеудонимом Марко Вовчок.
Приповетка Откуп сигурно је била интересантна српским читаоцима, с
обзиром на своју идиличну романтичарску садржину у којој љубав и мудрост
обичног народног човека побеђују похлепу, брзоплетост и незајажљивост
спахије. Ту су и слике украјинског села Хмелинци, обичаји и свакодневни
живот сељака 60-их година ХIХ века. Како би се оженио Мартом
Кохановном, слободном сељанком, Јаков Харченко, њен просац, принуђен је
да се откупи из кметства. Овај услов поставља му Мартин отац, слободни
козак, за кога су слобода и независност највеће благо које човек може имати.
С обзиром да је сиромах, Јаков се „ценка“ са својом газдарицом за цену
откупа, али довољно мудар и виспрен, плаћа и писару да му сачини уговор о
откупу, чиме би његова слобода била неоспорна и законита. Својом
стрпљивошћу и упорношћу, зарад виших циљева, у овом случају љубави и
руке девојке коју воли, па и саме слободе, Јаков успева да оствари свој план.
Живим дијалозима на чистом народном језику, у сјајном преводу Милана
Ђорђевића с малоруског језика, остварена је динамичност и напетост радње
која отпочетка до краја држи пажњу читалаца. Ово је уједно и прво
представљање неке украјинске списатељице српској читалачкој публици.
У Вили из 1868. године у преводу с русинског Александра М.
Радовановића објављене су још три приповетке Марка Вовчка: Максим
Гримач (број 24 од 25. августа), Кириџија (број 26 од 15. септембра),
Парасја (број 33 од 25. новембра).
Приповетка Максим Гримач говори о поносном слободном козаку који је
сам живео са своје две кћери Катарином и Татијаном и обе их је подједнако
волео. Катарину су многи просили, имућни и слободни козаци, али она не
хтеде ни за једног да пође, јер је волела најамника Семена. Отац није хтео да
је уда за таквог, па су Катарина и Семен одлучили да се стрпе, док Семен не
постане слободан козак. Али, бура однесе Семена и Катаринину љубав.
Поносна и неутешна Катарина се утопила са венчићем који је плела за своју
удају. Максим није могао себи да опрости њену смрт, јер јој је он због свог
209
Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур. 2013. Випуск 21

поноса уништио млађани век. Препознатљиви мотиви из стваралаштва

Марка Вовчка: узвраћена љубав која се завршава трагично и смртним
исходом услед прихваћених друштвених околности и норми, али се остварује
посмртно кроз мотив погребне свадбе, култ воде као симбол очишћења и
вечног живота, мотив надничара, сестринске и родитељске љубави,
поштовања воље родитеља, ма колико она била погубна по личну срећу.
Приповетка Кириџија такође говори о неоствареној љубави, између
кириџије Грише и Марине. Марину су насилно удали за богатог човека који
је био зао, и она је умрла одмах по венчању. Гриша се никада није оженио
и непрестано је кириџијао. „Срећа га је добро послужила – стекао је доста
пара – али он није марио за богатство, но само је због тога кириџијао што је
налазио још само у томе задовољство. Код куће је био тако миран, слабо се
разговарао, али кад изиђе у степу сасвим други човек“. У приповеци се у
оригиналу наводе украјинске народне песме.
И приповетка Парасја говори о несрећној љубави између Парасје и
Семена Палија. Парасја је била добра, вредна, лепа, честита, одрасла као
сироче код хранитељице. Када је почела да се девојчи и да излази,
одлучила је да се уда за богатог, али ћудљивог момка. Парасја је у почетку
била срећна, весела, задовољна, али временом је почела да копни, тугује,
пропада, постала је несрећна, зато што је муж не воли, не жели да је
погледа, додирне, милује. „Ма шта да чиниш – од зла не утече. Тако нам је
бог дао, ето таква нам је судбина...“
У часопису Матица 1870. године (број 7 од 10. III 1870: 146-154; број 8
од 20. III 1870: 177-180; број 9 од 30. III 1870: 203-206; број 10 од 10. IV
1870: 226-228; број 11 од 20. IV 1870: 249-253) [3] у преводу Стојана
Новаковића (под иницијалом Н) објављена је приповетка из народног
русинског живота Каремељук Марка Вовчка.
У овој приповеци списатељица осликава Кармељука као слободног сина
удовице козакиње, изражавајући древне жеље народа о слободном
имућном животу. Устим Кармељук је растао и одгајан је у породици
сељака трудбеника у окружењу радних људи у прелепој природи, што је
позитивно утицало на формирање његовог погледа на свет и карактера. Још
као мали он показује наклоност према угњетаванима и спреман је да им
помогне у невољи, чак и да живот да за њих: «Ето, куд год бацим очи, куд
год пођем, видим сиротињу и голотињу, гдје за кору хљеба робује. Ето то
ми душу трза! Ето то ми срце цијепа». Описујући лик Кармељука, типично
за романтизам, Марко Вовчок све време изједначава реалистичне и
бајковите црте и даје све најбоље особине Кармељуку: он је најбољи,
најјачи, најхрабрији, најлепши: још као дечак препливавао је најдубље и
210
 ЛІТЕРАТУРОЗНАВСТВО

најбрже реке, пењао се на највише дрвеће, спуштао се у најдубље јаме.

Кармељук је такође невероватно леп, његова лепота је толико зачуђујућа да
људи остају без даха када га виде, чак му и шкрта госпођа, која се никада
не растаје од свог блага, одушевљена његовом лепотом, предаје све
богатство. Кармељук је частан, некористољубив човек, који друштвене
интересе ставља изнад личних, напушта стару мајку, младу супругу, малу
кћер и одлази у шуму да се «саветује с момцима». Он је уверен у
правичност борбе коју води против тлачитеља и зато он, добри син, верни
муж, марљиви газда, напушта миран живот и креће тешким путем у
потрази за правдом. Као и ликови из бајке, Кармељук је јачи од свог
непријатеља, који сваки пут успева да побегне непријатељу и да настави да
се бори. Када падне у окове, Кармељук се «нада бољим временима» што
одражава његов опитимизам и веру у победу. Такво расположење обузима
и људе који верују у његов повратак. И нимало случајно, Кармељук Марка
Вовчка не гине, већ нестаје незнано где, чиме се потврђује мишљење
списатељице, да је он, као и народ, бесмртан.
Уз ову приповетку преводилац Стојан Новаковић наводи: «Износећи
нашој публици једну од најновијих приповиједака М. Вовчка који је већ
познат – не можемо је пустити без ријечи, јер ова приповијетка није на
досадашњи крој. Приповијетка ова и ако је фотографија друштвенога стања
и природе наше словенске браће Русина у Украјини, има и тенденцију
своју, то дакле није фотографија проста него фотографија с анализом. Није
јој ни повод обичан. Што за нашег робовања Турцима бјеху хајдуци, то за
украјинског робовања бјеху хајдамаци. Они су доводили у равнотежу
поремећени ред диобе имања међу друштвом људским. Једнога од њих
црта и ова приповијетка. Наши су хајдуци повраћали сиротињи на
неправди отето благо, и светили јаде народне, а украјински су хајдамаци
одуживали својој властели и зеленашима потлаченој сиротињи ту исту
дужност. Отмица дакле која се у овој приповиједци црта, није обична
крађа. Она је никла у земљи гдје је у сваком селу стајао контраст
властеоске раскоши и пучке крајње поништености и сиротиње. И ако је
наш писац употребио често мало сентименталне боје, његова је прича међу
бољима, а вриједно је да наши људи који су до сад читали само идиле из
украјинског живота, прочитају и овако што.»
У београдском часопису Звезда 1901. године објављена је народна бајка
Чини Марка Вовчка у одличном преводу М. Ђ. Глишића с малоруског
језика. Ово је једна од првих романтичних приповедака Марка Вовчка, која
у себи садржи елементе народне фантастике и има баладни карактер. И у
овом, као и у већини својих дела, Марко Вовчок слика јаке и поносите
211
Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур. 2013. Випуск 21

ликове из народа, тражећи активног позитивног јунака – младог козака

Тимоша, користећи уметнички израз, као што су фантастика и
мифологизам. У овој приповеци кључну улогу има управо фантастика, зато
што се љубоморна девојка Хима, која се нада удаји за Тимоша, свети
несуђеном веренику, зато што он жени другу, сиротицу Олену Бондаривну,
бацајући чини на невесту, изабраницу свога вољеног. Она одлази код
врачаре, тражи од ње савет и помоћ да јој се вољени врати и у томе успева
уз помоћ чини. Све ово прате народна веровања и митологија, уз описе
старице врачаре, пећине и шуме у којој живи, страх од греха који прати
Химу, али и снажна жеља за осветом због повређеног поноса. Хима
претвара невесту и њене пратиље уочи њеног венчања у птице, славује и
прогања их далеко, да се никада више не врате. Несрећни Тимош је чекао
своју невесту, али, пошто је неутешан схватио да је она нестала и да се
више неће вратити, жени Химу, којој је то била највећа жеља. Они живе
наизглед срећно, али нека чудна туга изједа Тимоша и његове сумње се
остварују, када се изненада појављују славуји и почињу да му певају, а
један славуј му се највише приближава. Схвативши да је то Олена на коју је
бацила чини, Хима тражи од Тимоша да убије птичицу њој за љубав, и
пошто то Тимош одбија, сама се претвара у гаврана и обрушава се на
славуја. Тимош устрели гаврана и виде да је то његова млада жена, која
десном руком држи његову прву вереницу мртву. „Исто онака, као што је
била онда на девојачком поселу, онако накићена цвећем, лежи пред њим
Олена, лепа, као цвет с росе узбран!“ И сам Тимош је убрзо од туге умро.
Преводилац је причу својим одличним преводом веома успешно дочарао
и приближио српским читаоцима. Уз превод, М. Ђ. Глишић даје податке о
Марку Вовчку: „Марко Вовчок је псеудоним једне одличне малоруске
књижевнице. То је Марија Александровна Марковић, жена Атанасија
Васиљевића Марковића, малоруског патриота и етнографа, а по рођењу је
Рускиња. Марију је муж заинтересовао за малоруски народни живот и она је
под његовим утицајем написала један низ приповедака на малоруском језику.
Прве, две њене приповетке штампао је 1857. године Кулиш у свом журналу
„Записи о Јужној Русији“. А у години 1858. издао је збирку њених радова под
насловом „Народне приповетке Марка Вовчока“. Те су јој приповетке имале
огромног успеха. Сам Тургењев превео их је на руски и већ су изишле 1859.
године на руском језику. Чувени руски критичар Доброљубов написао је о
њима веома симпатичну и опширну оцену. А затим су сви главнији руски
књижевни листови отворили своје ступце Маријиним радовима. Такав
неочекиван успех намамио је младу књижевницу да се пресели у Петроград.
Ту је почела писати на руском језику романе из руског отменог света, и три
212
 ЛІТЕРАТУРОЗНАВСТВО

така романа штампана су у Некрасовљевим „Отечественим Запискама“. Али

су јој ти радови, уопште узевши, слаби, а према њеним приповеткама из
малоруског народног живота нису никакви. Око 1870. године удала се по
други пут, затим је отишла у унутрашњост Русије и није се више јављала на
књижевном пољу. Међу приповеткама из малоруског народног живота
најлепше су јој оне у којима су обрађене чисто народне бајке и народна
веровања. Од њених приповедака, које су до сад преведене готово на све
европске језике, изишло је неколико и на нашем језику у „Вили“ у преводу
покојнога Алексе М. Радовановића“.
Додатак.
Потпуна библиографија превода дела Марка Вовчока у српској књижевности:
Марко Вовчок, Откуп, по малоруској народној приповеци од Марка Вовчка превео
Ђорђевић Милан, Вила, II, 18.12.1866, број 51: 812-815; 25.12.1866, број 52: 821-827
Марко Вовчок, Максим Гримач, приповетка, с русинског превео Александар М.
Радовановић, Вила, IV, 25.08.1868, број 24: 560-565
Марко Вовчок, Кириџија, Приповетка, с русинског превео Александар М.
Радовановић, Вила, IV, 15.09.1868, број 26: 607-610
Марко Вовчок, Парасја, приповијетка, с русинског превео Аца М. Радовановић,
Вила, IV, 25.11.1868: 769-773
Марко Вовчок, приповетка из народног русинског живота Кармељук, превео Стојан
Новаковић (Н), Матица (број 7 од 10. III 1870: 146-154; број 8 од 20. III 1870: 177-
180; број 9 од 30. III 1870: 203-206; број 10 од 10. IV 1870: 226-228; број 11 од 20. IV
1870: 249-253)
Марко Вовчок, народна бајка Чини, с малоруског језика превео М. Ђ. Глишић,
Звезда, Београд 1901: 63-72.

ЛИТЕРАТУРА:
1. Вила. – 1866 –1868; 2. Звезда. – 1901; 3. Матица. – 1870.

Забіяка І.В. (Київ, Україна)

Імагологічний аспект вивчення сучасної чеської та української
літератур
У статті йдеться про предмет і межі літературної імагології. Запропоновано не
обмежувати його тільки національним аспектом. Сформульоване визначення
літературної імагології як дисципліни, що вивчає принципи, стадії та результати
діалогу між Я та Іншим. Наведено також приклади імагологічних проблем, що
можуть бути розглянуті на матеріалі чеської та української літератур.
Ключові слова: імагологія, літературна імагологія, діалог, Я, Інший, чеська
література, українська література.

213