ПРИПРЕМА ЗА ЧАС БРОЈ 133 И 134

Предмет: Српски језик и књижевност Школа и разред: други

Наставник: Датум одржавања:
Наставна Књижевност
тема/област:
Наставна јединица: Иво Андрић: Аникина времена

Тип часа: Обрада / утврђивање

Даље унапређивање ученичких компетенција да анализирају

структурне елементе којима писац гради свет дела, нарочито да
Циљ часа: интерпретирају мотивациону спрегу између психолошких
специфичности ликова (Анике, Михаила, попа Вујадина...)
структуираних у више временских слојева.

Ученик ће бити у стању да:

 уочава унутрашње везе трију наративних целина и уме да
вербализује своја запажања и закључке;
 уме да прати временски след фабуларног низа;
 разликује свезнајућег наратора од других облика унутрашњег
доживљаја ликова;
 разликује спољашње, друштвене, особености ликова у односу
на њихов унутрашњи, психолошки свет;
Очекивани исходи на  представи психолошку карактеризацију ликова: попа
крају часа: Вујадина, Анике, Михаила...
 издвоји и тумачи симболику мотива женске лепоте као усуда;
 свестрано сагледају етичку димензију лика Анике, џизлије
вишеградске, као једини начин отпора патријархалној
средини;
 издвоји и тумачи симболику мотива лепоте, љубави, савести
и зла;
 издвоји и тумачи функцију касабалија као колективног лика,
нарочито у формирању односа према различитостима
(странцима) и положају жене у патријархалном окружењу.

Наставне методе: Дијалошка, текстуална

Наставна средства: Интегрални текст приповетке, Читанка стр. 331–335.

Облици рада: фронтални

Међупредметне Естетичка компетенција, компетенција за целоживотно учење
компетенције:
Међупредметно
Психологија, Историја, Грађанско васпитање, Верска настава
повезивање:
Приповетка, савремена књижевност, нобеловац, етика,
Кључни појмови: психологија лепоте и зла

МОГУЋИ ТОК ЧАСА

Планиране активности
наставника:
Уводни део часа (5 минута)
 Будући да су ученици упознати са
Андрићевим стваралачким опусом,
наставник усмерава ученике на
перцепцију Андрића не као писца
реализма већ писца међуратне прозе.
Проверава њихово познавање периода
када је настала обимна приповетка
Аникина времена.
 Закључује да Аникина времена,
обимна приповетка из друге
Андрићеве фазе, објављена 1931,
поетички и жанровски проистиче из
истог периода стваралаштва као и
Пут Алије Ђерзелеза и Мост на
Жепи.
 Уочи анализе наставник ствара радну
атмосферу питањима о утисцима:
Планиране активности ученика:
 Ученици се подсећају Андрићевог
опуса.
Очекује са да приповетка збуни младе
читаоце због недовољно јасног прелаза
из једне наративне целине у другу, а
потом и у трећу, и да ће тек
завршавајући читање појмити разлоге
овакве композиције дела. Чуди их што
се главна јунакиња, Аника, појављује
тек у другом делу текста. Етичка
димензија дела приликом првог читања
вероватно ће бити ограничена на
негативну перцепцију лика жене
отворено неморалног понашања.

По чему је ова приповетка за вас

необична? Шта вам је отежавало
читање? Која питања су вам била
недовољно јасна током читања?
Шта вас је збуњивало?

Главни део часа (75 минута)

 Подстиче ученике да се активно
укључе у разговор на часу, водећи
рачуна о равномерном суделовању
што више ученика.
 Прати аргументе и руководи
расправом.
 Указује на језичке и логичке погрешке.
Упоредите композицију ,,Аникиних
 Слушају налоге наставника, прате ток
разговора, допуњавају, користећи своје
белешке током истраживачког читања
дела.
 Уочавају да су обе приповетке
композиционо издељене у три целине.
У Путу Алије Ђерзелеза читаоце
наслови упућују у три варијанте теме. У
 времена” и приповетке ,,Пут Алије
Ђерзелеза”. Која приповетка је вама
била већи изазов за читање?
Образложите.
Размотрите адекватност наслова:
Аникина времена. Коју временски
распон обухвата приповетка?
Представите последњег свештеника
из породице Порубовића. Шта је
његова зла коб? Због чега је његов
животни пут стао у три
одреднице: ,,невесело дете, усамљен
младић, несрећан човек”?
 Упућује ученике да ће у трећој години
обрађивати лик још једног
мизантропа, свештеника који је мрзео
своје парохијане (Мрачајски прота
Петра Кочића).
Објасните догађај који је попа
Вујадина довео до потпуног нервног
растројства.
Како свезнајући приповедач у
наративни ток уводи Анику? У
каквим породичним околностима је
она одрасла? Објасните да ли је само
због друштвених околности она
другачија од осталих девојака? Шта
је изазвало њен слом?
Свестрано проучите Аникин однос
према Михаилу. Шта везује њих
двоје? Препознајте и анализирајте
због чега је Аника постала жена
отпадница.
Проучите разлоге због којих је
Михаило одбио Аникину љубав. Због
чега он није био искрен према њој? За
његов грех нико није знао. Зашто није
наставио мирно живот? (Напоменути
ученицима да ће мотив гриже савести
Аникиним временима читалац је
препуштен себи и склапа
композиционо-тематску целину, која је
још разуђена на више временских
слојева (од прадеде Мелентија до попа
Вујадина), што је већи изазов за младе
читаоце.
Приповетка обухвата распон од четири
генерације добрунских свештеника из
породице Порубовић: од Мелентија,
Јакше, Косте до Вујадина. Међутим,
аутор се одлучио на наслов који има
ефекат уопштавања, као што има Пут
Алије Ђерзелеза. Множина времена
сугерише на дуго трајање,
свевременост, општост која се на истом
подручју (вишеградски крај) и појаву
која се из генерације у генерацију
преноси као усуд. Времена су Аникина
пошто је она, Аника, симбол те
дуговеке зле коби.
Наративна стратегија у центар
приповедања смешта дубоко несрећног
Вујадина Порубовића, пошто ће он
бити тај који ће да ,,затвори” круг
несреће људи који нису живели свој
него наметнути живот. Наиме, отац је
одлучио по сваку цену да га да у школе,
да ухвати макар годину-две
богословије. Том одлуком почиње
његова несрећа. Патријархално
васпитање не дозвољава
супротстављање породици. Порубовићи
са Добруна били су свештеници и то је
била и Вујадинова судбина. Ученици
издвајају особине попа Вујадина:
усамљеник, стидљив, недруштвен,
неостварен, уплашен; осећао је дубоку,
несавладиву одвратност према свему
томе свету. Цео, недуги, живот
усредсређивао се на то да други људи
не увиде да је он човекомрзац. До
његовог нервног растројства долази
пошто је сатима посматрао кришом
неке официре и девојке на ливади. С
бити окосница лика Раскољникова из
романа Злочин и казна Ф. М.
Достојевског у четвртом разреду.)
Како је Аника доживела то одбијање?
Кога она кажњава тиме што
је ,,отворила кућу мушкарцима”?
Објасните, коме је она више
непријатељ: друштву или себи.
Шта Анику чини жртвом? Како њено
саблажњиво понашање утиче на
касабу?
 Ученици запажају нагли прелаз на лик
Анализирајте касабалије као
колективни лик. Зашто се они
грчевито држе реда и правила од
старина? Проучите могућности биле
пред Аником. Какав живот је она
могла да води у датим околностима?
Зашто јој се неморал чини као излаз?
Представите како се Аника понаша
према мушкарцима, а како они према
њој. Ко побеђује у тој игри моћи?
Шта нам говоре њене
речи: ,,Осевапио би се ко би ме убио”?
Колико је Аника упрљала град својим
понашањем? Размислите да ли је било
каква различитост, нарочито жене,
била прихватљива у то време.
Тумачите мисао: „У свакој жени има
ђаво кога треба убити или послом или
рађањем, или и једним и другим; ако
се жена отме и једном и другом, онда
је треба убити.” Колико је овај став
у супротности са једном од првих
реченица приповетке да је и у
Добрун ,,...продирала јака жеља за
знањем и бољим животом који знање
и просвећеност доносе собом”?
једне стране био је свестан незгодне,
воајерске позиције: било би смешно да
странци виде попа како се положио на
кривом бору и загледао у жене. Друга
страна његове личности осећа да тоне у
лудило, да не може да се контролише,
то га доводи до губитка контроле и он
пуца усред ноћи. Дакле, овај лик је
покушавао да своју психичку немоћ,
бол и несрећу држи дубоко у себи, али
у моменту раздражености постаје
опасан по себе и по друге.
Анике. Испреплетеност судбина попа
Вујадина и Анике биће касније
видљивија: обоје су дубоко несрећни
због тога што се осећају као
изопштеници из своје околине.
Породичне околности издвојиле су
Анику од обичних девојака. Њен отац,
робијаш, и мајка, странкиња, нису били
прихваћени у касаби. Додатно је
издвојена васпитањем (на пример у
цркву је ишла без пратње), чак и
одевањем. Строге друштвене норме
ипак нису биле довољне за њен
потпуни морални пад. Аника има усуд
многих Андрићевих трагичних
јунакиња: усуд ванредне лепоте, а осим
лепоте, Аника има и необичну ћуд њену.
Неприхваћена у друштву, без породице
која би јој била уточиште, странкиња
међу странцима, Аника се заљубљује у
још једног странца: Михаила Странца.
Његово одбијање било је прекретница.
Као што је поп Вујадин трпео до једне
тачке, тако је и Аника три пута звала
Михаила и кад јој он није дошао, десио
се њен морални слом, постала је жена
отпадница. Оно што се дешавало у
души Михаиловој нико, па ни Аника, не
зна. Његова заљубљеност у Анику,
љубавна бол коју носи годину дана,
није успела да победи другу бол:
недокучиву игру савести. Није могао да
буде искрен према девојци коју воли јер
му је савест нечиста. У љубав се не
улази прљаве душе. Његово
саучесништво у убиству нико није
сазнао. (Као ни у случају Раскољникова
у Злочину и казни.) Спољашње препреке
за миран живот не постоје. Али,
унутрашње препреке, грижа савести,
недокучиве су, необјашњиве, не дају му
да живи, а то значи да се препусти
љубави. Дакле, поп Вујадин, Аника и
Михаило имају у различитим
временским раздобљима сличну коб:
сами себе уништавају. Колико год да су
различити, друштво би их прихватило
макар и негодујући. Оно што је
непремостиво налази се унутар њихове
душе: осећање да не могу да живе
живот по мери других. Још једна
особина спаја све несрећнике у
Аникиним временима: самодеструкција.
Осећање потпуне немоћи поп
Вујадин ,решава пуцањем из пушке,
Аника ,,логором” испред своје куће, а
Михаило, вероватно, убиством.

Аника постаје џизлија вишеградска.

Рањавајући вољеног младића она
највише рањава себе. Немајући моћ да
њега дозове себи, дозвала је све
мушкарце у нахији. Што их је више
мамила и играла се њиховом пожудом,
бивала је све несрећнија и свеснија да
то не може довека трајати, да би се
осевапио ко би је убио. Тим речима она,
на врхунцу моћи над целим
вишеградским крајем, чак и
кајмакамом, показује понор сопствене
душе. Аника је тип фаталне жене,
лепотице која је сан свих мушкараца,
али која дозвољава да јој се примакну
само они које она хоће и када она хоће.
Та игра чини је наизглед моћном. Она и
младом Јакши, и Ристићу, и самом
кајмакаму показује шта све може пошто
је прешла линију допуштеног и
моралног. Намерно одлази на
Великогоспојински вашар и изазива
проту који је плакао немоћан и
разоружан пред толиким злом,
срамотом и неправдом. Када више не
брине шта ће свет рећи, може све. Она
је од себе направила жртву тиме што је
постала блудница и једно време је
уживала у томе да их срамоти.
Касаба, народ, свет, чини колективни
лик који је одраз друштвених норми тог
простора и тог времена. Патријархална
заједница тражи много жртви, али свом
члану пружа заштиту. Свако ко се усуди
да се издвоји, бива кажњен. Зато се
мало ко усуђује да дирне у вишевековна
правила. После Аникине смрти, касаба
је брзо долазила себи и примила свој
стари лик одувек. Жене су веселије,
мушкарци мирнији. Патријархална
заједница је мирна када су сви њени
чланови повиновани давно
успостављеном реду. Ристићка, која
наглас куне жену која јој разара
породичну илузију, једнако је немоћна
пред Аником као што је и Аника
немоћна пред својим демонима. Касаба
не зна шта ће са појединцем који не
прихвата општеважеће норме. Није
Аника пореметила живот касабалија
само зато што се проституише, већ зато
што знајући колико је то
неприхватљиво ипак то чини. Питање
да ли је Аника могла да буде другачија а
да не буде морално неподобна није
једноставно. Андрић је њену посебност
намерно етички стрмоглавио у
понашање које је недвосмислено лоше.
Тиме писац најоштрије осуђује
ондашње друштво: Аники нису
оставили међупростор за живот по
њеној мери. Одлука да од своје куће
направи јавну кућу није само њена. Има
кривице на обе стране.
Остале жене су у својим очима

Завршни део часа (10 минута)
Представите нарацију у овој
приповеци. Које облике излагања
препознајете? Какву функцију има
приповедање у трећем, а какву у
првом лицу? Покажите
сврсисходност дескрипције у овом
делу.
 Завршавајући анализу литерарних
проблема, наставник издваја главне
етичке мотиве и иницира разговор о
њима: лепота, доброта, љубав, савест,
мржња, зло.
Преко којих структурних елемената
су у приповеци сугерисани ставови о
овим мотивима? Тумачите.
 Ученици треба да се припреме за
говорну вежбу на тему Приповедачка
проза Иве Андрића.
постајале боље, моралније, у души
задовољније јер нису као она, Аника, а
шта се дешава у њиховим душама нико
не зна.
Андрић Анику смешта у време и
простор који женску непослушност
кажњава рађањем, радом или смрћу.
Патријархални свет идеализује
породичне вредности, али овај став
изриче газда Петар, угледни члан
заједнице и изриче ,,мудрост” векова
који су одржали конзервативну
заједницу. На жртви жена да се
повинују лежи цела једна цивилизација.
Аника је њихов производ.
Реченица са почетка приповетке
опомиње читаоце како је требало да
буде: жељу за просвећеношћу ни Дрина
ни Романија нису могле спречити да
стигне у Добрун. Са последњим
добрунским свештеником из породице
Порубовић, бар један низ је завршен.
Приповетку Аникина времена обликује
свезнајући наратор у трећем лицу.
Вешто комбинује приповедање у
садашњем времену са ретроспекцијом и
антиципацијом. Повремено, што
ученици запажају и у друге две
Андрићеве приповетке из програма,
наратор излази из своје неутралне
позиције. На пример, када везује
наративне делове речима: Ево како је
било.
Будући да је психолошка
карактеризација ликова доминантна,
Андрић користи и унутрашњи монолог:
...у себи је помишљао: ево, сад ме
упоређују са покојним оцем и свима
мојима и доживљени говор: ...прошла
би га мисао: ево, он себе гледа како
луди и губи се.
Дескрипција је такође у функцији
карактеризације лика. Сваки лик
Андрић читаоцима прво визуелизује
портретом, на пример, опис очију
Крстинице кад убија мужа: Њене очи,
иначе загасите, биле су и сада, као
осветљене изнутра, у исто време јасне
и непрозирне. Михаило, мучећи себе,
види ове очи у Аникиним очима: У
њега је гледала Крстиница својим
зверским погледом, пуним страшних и
непознатих намера од којих ваља
бежати. Тако Андрић дескрипцију
користи да прикаже унутрашње стање
лика.

Дескрипција се јавља и као наративна

дескрипција, на пример: Долазећи тога
јутра добрунским друмом, Јакша је
гледао пред собом Рзав и око њега и по
њему разасуте рибаре и децу као
мраве. Грејало је јако сунце, пушила се
земља и беласала риба.

Очекује се да ученици издвоје (и

забележе) мотиве: лепота, доброта,
љубав, савест, зло.

ЛЕПОТА и ДОБРОТА се често поимају

као једно. Приповетка Аникина времена
проблематизује овај однос. Оно што је
лепо препознајемо као добро, ваљано,
поштено, пријатно, оплемењујуће.
Аника добија од судбине лепоту коју
злоупотребљава. Несрећни Михаило
није могао да пружи љубав јер није
имао више права на доброту.

ЛЕПОТА и ЉУБАВ такође у нашој

свести ,,заслужују” једно друго. Оба
појма препознајемо као нешто
вредносно и то позитивно. Аника
продаје своју лепоту, али то није љубав,
то је злоупотреба љубави, њен одговор
свету који јој није дао да буде другачија.
Она је своју лепоту упрљала. Или су то
 учинили мушкарци који су долазили по
делић те лепоте? Она је у њиховим
очима фатална лепотица. Да није
њихове перспективе, не би било логора
блудника испред њене куће.

САВЕСТ је унутрашњи немир свих

ликова у делу. Свако би могао да живи
илузију да је све у реду, али би живећи
у тој лажи ОСЕЋАЛИ да ништа није
како треба да буде.

Незадовољни собом, ликови налазе

упориште у МРЖЊИ. Поп Вујадин
мрзи људе, свет, Михаило мрзи
сопствену немоћ да се преда властима,
а Аника мрзи сопствену моћ.

Зато Андрић Аникина времена

поставља у раван односа ДОБРА и ЗЛА
и показује да ништа што је споља добро
(на пример Ристићка која куне поред
уснулог детета и кандила) не мора да
буде заиста тако. Аника чини зло,
прелази на страну зла, свесно, али не
налази задовољство у томе.
Патријархални колектив такође је
допринео њеној пропасти. Зато су
Аникина времена трајање које само
колективно може да се прекине.
Књижевност има моћ да ту животну
варку разоткрива.

Изглед табле

Иво Андрић
Аникина времена (1931)

- Приповетка, фаза међуратне књижевности, савремена књижевност

- Три наративне целине – веза – мотив неприлагођености
- Поп Вујадин, Аника, Михаило – одбачени од друштва – унутрашњи бол -
самодеструкција
- Јединка : колектив – немоћ – тачка пуцања
- Свезнајући наратор – дескрипција, унутрашњи монолог, доживљени говор
- ЛЕПОТА – ЉУБАВ – САВЕСТ – МРЖЊА - ДОБРОТА - ЗЛО
УВОДНИ ДИО ЧАСА:
На овом часу радићемо лектиру „Старац и море“ Ернеста Хемингвеја.

Ернест Хемингвеј (1899-1961) био је амерички писац и новинар. Као добровољац био је учесник
Првог и Другог свјетског рата. Писао је новеле и романе, а посебно се истакао романом о Првом
свјетском рату „Збогом оружје“, романом „За ким звоно звони“ и кратким романом „Старац и море“
за који 1954. године добија и Нобелову награду за књижевност. Са 17. Година постаје новинар једног
угледног часописа, гдје препознаје свој таленат па писање постаје његов главни животни позив. Био је
веома радознала личност, све је волио и свему се предавао. Волио је путовати, обожавао је бокс, кориду,
лов, риболов, море, природу. За живота је доживио двије авионске несреће, обје је преживио. Свој
живот је окончао извршивши самоубиство ловачком пушком 1961 године. У историји је остао упамћен
као један од највећих књижевних стваралаца 20. вијека.
Дјела: „Сунце се поново рађа“; „Смрт поподне“; „Зелени брегови Африке“; „Имати и немати“;

ГЛАВНИ ДИО ЧАСА

У роману „Старац и море“ Хемингвеј нам доноси једну једноставну причу о сиромашном старцу
Сантијагу и његовом једином пријатељу, дјечаку Манолину. Старац, највећи дио свог живота проводи
на мору, са вјечитом надом да ће уловити највећу рибу која је икад уловљена.
На почетку романа упознајемо се са рибаром, старцем Сантијагом и дјечаком Манолином, за ког је
рибар посебно везан. Несрећни стари рибар 84 дана није уловио нити једну рибу. Првих 40 дана са њим
је ловио дјечак Манолин, али пошто није било улова, дјечак је, на наговор његових родитеља, морао да
напусти старца. Старац је остао сам. Од имовине старац је имао чамац и нешто рибарског прибора, а
живио је у малој трошној колиби. Заплет у роману почиње када старац 85. дан одлази да пеца сам,
далеко од обале. Имао је сан да улови велику рибу, како би свима доказао да је он најбољи и
најиздржљивији рибар. На том свом опасном путу, успио је да улови велику рибу сабљарку. Међутим,
ту почиње његова борба са рибом. Сам на чамцу, далеко од обале, ни старац, ни риба се не предају.
Старац задобија тешке ране. Чинио је све како би што више изморио рибу, једина жеља му је била да је
довуче до обале. Риба је била довољно снажна да вуче чамац на све стране. Старца је све бољело, био је
гладан, жедан и исцрпљен, али се није предавао и није губио наду. Сматрао је да је довољно мудар и јак
да побиједи рибу. У тој борби више пута је пожелио да је дјечак Манолин са њим, јер човјек у старости
не треба да буде сам. Након трећег дана риба је савладана, спремала се олуја и велико невријеме и
старац је успио да окрене чамац према обали. Ту тек почиње старчева борба са рибом. Мирис крви
привлачио је друге рибе. Морски пси су све више и више комадали рибу. Старац се борио и са њима.
Старац је покушавао да сачува свој плијен, али без успјеха. Морски пси су комадали рибу све док од ње
није остао само костур са главом и репом.
Старац се са таквим плијеном вратио на обалу у своју колибу, изнемогао и исцрпљен. Ујутру му је у
посјету дошао дјечак Манолин који је заплакао када је видио ране на старчевим рукама. Схватио је
колико се старац уморио у тој борби са рибама. Костур уловљене сабљарке био је на обали и туристи су
се дивили тој великој уловљеној риби. Иако је на крају остао без рибе, донио је само костур, старац је
ипак био морални побједник јер није одустајао од своје намјере. Уловио је највећу рибу. Старца су и
даље сви поштовали и хвалили као врсног рибара, упркос старчевом осјећању да је изгубио плијен.
Дјечак му је на крају обећао да га више никада неће пустити да сам иде на тако далеке путеве по мору.
ЗАВРШНИ ДИО ЧАСА
Старац Сантијаго је један борбени старац који није одустајао од својих циљева. Његов живот се своди
на преживљавање и остварење сна, да ухвати највећу рибу, и тако достигне највећу срећу за којом жуди.
Познаје све тајне мора, његове дубине и таласе, увијек се враћа мору јер без њега не може. Према
рибама се односи као према браћи и пријатељима, воли их и поштује. Старца, рибарење и убија и
одржава у животу.
Сантијагова егзистенција одређена је морем. Он познаје тајне мора. Море је за њега доброћудно и
чаробно, али и нешто непредвидиво. Море у пренесеном смислу представља живот, оно је
непредвидиво, као и живот.
Метафоре:
Море – живот
Риболов – потрага за срећом
Риба – срећа
Старац у овом роману излази као морални побједник.
Тема романа: живот рибара
Идеја романа: човјек треба да стекне животну мудрост и тако може да превазиђе све препреке.
Једна од старчевих реченица је: Човјек није створен за поразе. Човјек може да буде
уништен, али никада поражен.

Уводни део часа  На почетку часа упознати ученике са необичном фигуром Ернеста
(5‒10 минута) Хемингвеја. Рођен је 1899., а умро 1961. Био је оригинална и
занимљива личност. Радећи као новинар, открио је свој списатељски
дар и писање је постало његов животни позив. Страсно је волео лов
и риболов. Много је путовао и са собом свуда носио три ствари
пушку, удицу и писаћу машину.
 Као ратни дописник, али и борац био је свуда где се ратовало: у
Првом и Другом светском рату, грчко-турском рату, шпанском
грађанском рату. Волео је интензиван живот који је подразумевао
путовања, лов, кориду, пиће, жене. Такав темпо живота створио је
богату грађу за његова дела. Када је његово челично здравље почело
да попушта, извршио је самоубиство ловачком пушком.
 Био је представник „ изгубљене генерације”, генерације која је
преживела страхоте рата и из њега понела разочарања у идеале
физичке и душевне ожиљке. Доживљава велику популарност, чему
доприноси и екранизација романа „За ким звона звоне”.
 Добитник је Пулицерове награде за књижевност, а 1961. године
добио је и Нобелову награду.
 Најзначајнија дела: Сунце се поново рађа, Збогом оружје
брегови Килиманџара, Имати и немати, За ким звона звоне
Старац и море.
Главни део часа  Хемингвеј је 1930. написао чланак о кубанском рибару који је
(70‒80) минута упецао марлина (Прим. аут. Постоје нејасноће у преводу врсте рибе
која се помиње у делу „Старац и море“. Marlin је енглеска реч која се
већински преводи као сабљарка, мада се врсте и родови којима
припадају ова два назива не поклапају. Ради тачности превод ће бити
марлин, јер је и вероватно да ова врста рибе није позната Европи, па
назив за њу и не постоји.). Његов улов растргле су ајкуле, а касније
после те пустоловине, рибара проналазе суграђани. Ова прича је
очигледно утицала на ону о Сантјагу у делу „Старац и море”
Послужила му је као контекст за поруку коју је дуго чувао у себи
Као последње и наjвеће дело, новела „Старац и море“ објављена је
1953., а већ следеће године заслужила је Пулицерову награду
Такође је допринела добитку Нобелове награде за књижевност 1954.

 Упркос трезвеном размишљању и здравој поруци које је усадио у

новелу, 1961. Хемингвеј је себи одузео живот. Иако је ово
 противречан потез његовој идеологији из последњег дела, то никако
не сме да умањи наше виђење значаја Хемингвејевог рада.

 На први поглед човек би помислио да су марлин и Сантијаго

непријатељи. Међутим, када превазиђимо такво размишање, можемо
да будемо сиромашни рибар, који даје све од себе а не добија ништа
а да утонемо у срећан сан о младости. Иако исцрпљен и повређен
Сантјаго дубоко саосећа и диви се марлину, своме брату по жици
патњи, снази и одлучности. Ове врло сличне, а ипак супротстављене
позиције Сантјага и марлина могу се тумачити на различите начине у
односу на то шта симболизује марлин. Ако је марлин симбол за
Исуса Христа, онда је борба уствари искушење. Ако марлин може
бити и човек, онда је тај сукоб онај између две војске где се два
војника разликују само по боји одежде, а смрт једног је неминовна
А ако је марлин природа, човекова победа је место у њој. Без обзира
како тумачили очигледни симбол, онo што је кључно је
и љубав која је реципрочна. Победа је легитиман циљ, али се не
стиче непоштовањем. „Противник” је достојан због достојанства.

 На претходну идеју се надовезује и овдашња, достојанство им је

главни састојак. Најскромнији рибар, са највише знања, сусреће се са
најдужим периодом несрећног лова. Спреман је на највећи ризик
одлази у најдаље воде, а касније и добија највећу од свих риба
Награда? Не у количини рибе, већ у количини искушења. Отуђена
награда и обновљен живот.

 Сантјаго је срећан и потрошен. Пропада, то је једино природно

Међутим, сем среће, има и највеће овоземаљско благо. Једно дете
Није Сантјаго разлог његовог настајања, већ дететова будућност. А и
дете је Сантјагова будућност. Сантјагово физичко постојање се гаси
али кроз ученика, апостола, шегрта Манолина, постојаће. Све је кру
и увек ће постојати младих лавова који се играју на плажама Африке
прапостојбине.

 Сантјаго је симбол неуништивости и несаломивости људске снаге и

идеала. Он је сиромашан рибар, више гладан него сит, без икаквог
ослонца или подршке, али у њему је дубока вера у човека, па самим
и у себе.
Завршни део часа  На крају новеле видимо старца који је, измучен, заспао. Долази
(5‒10 минута) дечак и, дубоко погођен старчевим изгледом, плаче. Костур рибе
изазива чуђење; старац је опет заспао и сањао лавове...
 Објаснити симболику лавова у старчевим мислима.

ИЗГЛЕД ТАБЛЕ