Телесна и емоционална свесност

Ова два појма се односе пре свега на свесност. Свесност није исто што и свест. Свест је стање и
односи се на дужи временски период, траје. Свесност се више односи на тренутак, то је тренутна
функција ума која нам омогућава да се у сваком тренутку сналазимо у свету око себе и правилно
реагујемо у разним тренуцима одвијања одређених ситуација. Наша свесност није обухватна, она
временом постаје селективна и сужава се. Нпр. Дете када учи да се пење уз степенице оно обраћа
пажњу на сваки покрет и корак, осећај равнотеже и разне друге сензације из свог тела и
спољашње стимулусе који указују на просторни распоред «препрека» које савлађује. Све то
изводи споро. Његова свесност је највећа када обраћа пажњу. Касније како све више и више
вежба и стиче координацију, оно овај покрете изводи све боље и брже и тада не обраћа пажњу на
то што ради, али има свесност о томе да се пење уз степенице кад год то ради, има свесност о
Постури. На тај начин његова свесност је сужена. Оно што остаје као могућност јесте проширивање
свесности вољним обраћањем пажње на стимулусе изнутра и споља.

Када говоримо о телесној свесности, јасно је да се свесност у том случају односи на тело. Она се
пре свега односи на оно што се дешава у телу, различите сензације које могу бити последица
самих дешавања унутар самог тела или могу бити сензације изазване спољашњим стимулусима.
Али, иу овом другом случају телесна свесност се односи на нешто што се дешава у самом телу, а
што омогућавају електричне промене у нервним влакнима. Оно о чему имамо свесност су управо
сензације у телу које су последица интеракције тела са спољашњом средином која се непрестано
одвија. Телесне сензације осим самог осећаја који се ствара у телу подразумевају и постојање
представе - нпр. Нешто ме пробада у стомаку, као да ми бубице миле уз кичму ... Представе
настају као последица телесне свесности, и омогућавају интеграцију сензације и менталне слике у
јединствен доживљај - доживљај телесне свесности. Према Келију сензације су пре свега везане за
периферију тела и често се могу помешати са осећањима. Наш осећај тела зависи још и од телесне
шеме тј. Неуролошке репрезентације тела у мозгу. Телесна шема је у глобалу слична код већине
људи и представља једну општу представу о сопственом телу. Сви су свесни које делове тела
имају. Али телесна шема је такође променљива у зависности од момента иу том смислу варира у
складу са телесним ја чија је основа. Некада особа није свесна својих ногу, некада својих руку и сл.
Иако она зна које има делове тела, њена телесна шема у одређеном тренутку се разликује од
глобалне представе о телу. Укључивање телесне шеме и представе о њој у телесну свесност је
битно зато што телесне сензације указују на онај део тела који у одређеном тренутку
доживљавамо интензивно, док тренутна телесна шема указује на оне делове тела које у том
тренутку доживљавамо умерено или их не доживљавамо уопште.

Емоције представљају кретање животне силе кроз читаво тело. Оне подразумевају осећај тока и
одговарајуће експресије као последице енергетских дешавања у организму. Према Келију емоције
су више везане за срж тела. Емоционална свесност би подразумевала могућност регистровања
постојања ових токова животне силе у њиховом правом светлу. Емоционална свесност не мора
бити повезана са пражњењем емоције. Емоција може бити блокирана и неизражена, а да је особа
ипак буде свесна. Емоција обухвата сензације које се дешавају у телу и стварају одређене
представе (срце ми је сишло у пете). Али оне обухватају још нешто, тачније функцију
ментализација. Дешавања у телу и представе о томе одговарају свесности о телесним
сензацијама. Свесност о емоцијама и емотивним процесима подразумева и менатлизацију,
тачније схватање значења таквог искуства и тока животне силе кроз тело. Да би особа имала
развијену ментализацију потребно је да прође одређено искуство са примарном фигуром. Када је
дете јако мало оно је жртва својих емоција и вегетативних токова. Оно све изражава како се јавља
и доживљава јаку стрепњу и страх од распадања при непријатним доживљајима и искуствима који
му пролазе кроз тело. Како сазрева дететов нервни систем и напредује кефало - каудална и
проксима - дистална мијелинизација нервних влакана, дете почиње да ствара и представе. У
почетку дете комуницира са примарном фигуром помоћу механизма пројективне
идентификације. Ако примарна фигура може да садржи, тј. Контејнира дететова неподношљива
осећања и враћа му их у једном прерађеном облику дете постаје смиреније и смањује се њгова
онтолошка стрепња. Тај прерађени облик подразумева давање значења искуствима и јаким
импулсима и вегетативним токовима које дете доживљава. На тај начин дете стиче функцију
ментализација, тачније почиње да схвата шта му се дешава, капацитет да садржи и могућност да
одлаже реакције. Када особа осећа извесне сензације у стомаку и има одређену представу о
њима она може нпр. Да их доживи као трему или анксиозност ако је имала примарну фигуру са
којом је могла да оствари контакт на невербалном нивоу и која је могла да да значење том њеном
искуству, док она особа која то није имала може ово доживети као телесну сензацију и повезати је
нпр. са неким медицинским проблемом и дисфункцијом (психосоматичари). Капацитет за
садржавање је јако битан за способност спознаје сопственог искуства и повезан је са процесима
свесности о себи и другима, за разлику од механизама одбране. Када дете расте оно почиње да
развија когнитивне функције и мишљење, а затим и функцију евалуације. Мишљење и евалуација
могу поспешити емоционалну свесност, али могу предстваљати и препреку емоционалној
свесности у зависности колико су у складу са самом особом, а колико су споља наметнути
неприкладним процесом социјализације.

Телесна свесност подразумева свесност о телесној шеми и телесним сензацијама које су

последица стимулуса из унутрашњости тела и спољашње средине. Обухвата телесну шему,
телесне сензације и представу.

Емоционална свесност подразумева свесност о емотивном процесу тј. Току животне силе кроз
тело и правилно идентификовање овог процеса. Обухвата телесне сензације, представу,
ментализацију, а као факторе који могу имати двоструко дејство - позитивно и негативно -
мишљење и евалуацију.
Препуштање емоцијама

У телесно-психотерапијском раду радимо на биолошки и психолошки дубљем нивоу разумевања,

у односу на друге психотерапијске модалитете. Радимо са језиком израза лица и тела. Тек када
"осетимо" клијента у стању смо да га схватимо. То значи сазнајемо која је емоција изражена у
њему, примамо информацију о томе шта се у њему дешава, шта може да се одигра, а шта не
може. Нема никакве разлике у томе да ли су емоције променљиве и активне или непроменљиве и
потиснуте. Према Рајху Клијенти изражајни покрети доводе до ненамерне имитације у нашем
сопственом организму. На тај начин емпатијски разумемо шта се дешава у клијенту. Како сваки
покрет открива емоционално стање, изражајни језик лица и тела постаје основно средство за
комуникацију са клијентовим емоцијама.

Према Рајху наш задатак као телесних психотерапеута је да омогућимо људском организму да
одустане од свог механизма суздржавања и да стекне способност да се преда: "докле год се два
ембрионална краја тела савијају према назад уместо да се савијају напред један према другоме,
организам ће бити неспособан да се преда било каквом доживљају, било раду или задовољству ".
Пошто мишићни оклоп спречава сваки облик предаје и узрокује спутавање животне функције, наш
је први задатак да растворимо оклоп. Само уклањањем мишићне укочености може се остварити
циљ препуштања. Он се не може постићи ни на који други начин. Када се мишићни блок разреши,
све се више појављује кретање које изражава предавање, заједно са струјањем радик-а и
телесним сензацијама. Сваки следећи неразрешени мишићни блок дуж вертикалне осе тела
спречава даље предавање. Према Рајху "чим је покрет који изражава предају спречен
оклопљеним блоком, импулс за предавање се претвара у разарачки бес".

Када говоримо о осећањима, можемо диференцирати следеће фазе процеса осећања, у складу са
Рајховом оргастичком формулом:

Јавља се потреба

У телу се јавља узбуђење

Осећање се идентификује, долази у свест

Долази до експресије тог осећања

Долази се у контакт и комуникацију са неким другим.

задовољење
Враћање у центар тј. Сепарација

У свакој фази овог процеса може доћи до кочења или блокаде. Некада нисмо свесни потребе,
некада не можемо да изађемо на крај са узбуђењем или га потпуно блокирамо. Неке особе не
могу да идентификују емоцију и нису свесне да се емоционални процес одиграва у њиховом телу,
неке не могу да је искажу. Понекада је особама тешко да покажу своје емоције пред другима и да
их усмере ка другима. Често се дешава да особе остану "заглављене" у овом обрасцу
комуницирања и не доживе задовољење. Чак и када доживе задовољење, враћање у центар
може бити изузетно проблематично или изостаје због сржна блокиране неприхватљиве емоције.

Да би клијенти постали свеснији тога шта чине, мисле и осећају, и да би се заиста укључили у
живот са осећајем за избор и тело-ум интеграцију, већини је потребно да се фокусирају на то шта
мисле и раде са својим осећањима. У нашем друштву, се још увек мало схвата значај емоција за
испуњено и функционално живљење. Циљеви рада на осећањима су да ослободимо и повратимо
капацитет за осећања.

Ми желимо да људи постану способни да се препусте осећањима и вегетативним активностима.

Тело се покреће и вегетативни процес расте потпомогнут покретима тела. И коначно долази до
препуштања вегетативној активности која преплављује тело и која се онда предводи у телесне
покрете. То је препуштање вегетативном. Тело није пасивно за препуштање и препуштање не
значи пасивност. Потпуно препуштање подразумева прелазак на безвољан ниво телесног
функционисања када се јављају мишићне конвулзије, радик тече слободно кроз тело и емоција се
спонтано изражава. Пулсација радик је слободна, и улазна и излазна фаза су употпуњене, пуњење
и пражњење су уравнотежени.

Изузетно је битна свест о самој емоцији и емоционалном процесу који се одиграва у клијенту.
Клијент може да доживи неку емоцију без свести о томе шта се дешава у њему. Дешава се и да
заустави емоционални процес у телу и почене да размишља и вербализује садржаје мисли.
Некада дође само до моторног пражњења емоције, дође до експресије, али клијент нема никакву
свест о томе шта се догодило са њим иу њему. Врло често се у току ослобађања емоција и
развијању способности за предавање емоцијама јавља страх. Страх увек може да закочи
препуштање и изражавање осећања, као и отворено комуницирање емоције са другим особама. У
току рада са клијентима ако се јави страх врло је битно прво радити на њему па тек онда
наставити рад на предаји емоцијама и ослобађању блокада.

Контакт са клијентом и помоћ у превазилажењу страха од препуштања емоцијама један базични и

дугачак процес опоравка људског организма од сталног сузбијања емоција. Поверење које се
успоставља током психотерапијског односа са клијентом продубљује се, развија и повећава са
превазилажењем овог страха. Базично поверење у односу психотерапеут-клијент изузетно је
лековито и помаже клијенту да постигне циљ препуштања емоцијама. Реакција психотерапеута
који прихвата клијентово актуелно стање и ниво ослобођености односно закочености процеса
осећања доприноси већем поверењу и лакшем превазилажењу страха.

Психотерапеут у току телесно-психотерапијског рада на ослобађању емоција и предаји емоцијама

има вишеструки задатак који подразумева висок ниво животне енергије, свесности, самопраћење,
опсервације, емпатије и коришћење контратрансфер. Потребно је пре свега опсервирати и
пратити процес у самом клијенту, потпомоћи га у сваком тренутку адекватним психотерапијским
техникама, потпомагањем радик дисања и специфично додиром. Поред опсервације потребно је
клијенту обезбедити контакт, пре свега контакт очима. За то време психотерапеут треба да прати
сопствени емоционални процес у телу, да буде повећане телесне и емоциналне свесности и има
јасну представу на основу невербалних сигнала куда клијентов процес иде, у ком тренутку долази
до кочења, како сам психотерапеут доживљава ту ситуацију и шта осећа, и користећи сопствени
контратрансфер помогне клијенту да схвати последице сопственог емоционалног функционисања.
Откривање психотерапеута свакако мора да буде увремењено и адекватно избалансирано.
Психотерапеут такође треба да схвати и разуме шта је то што је клијенту потребно и да препозна
клијентове аутентичне потребе које задовољене, могу да доведу до препуштања емоцијама,
превазилажења страха, и сепарације клијента од маладаптивних начина функционисања
проузрокованих немогућношћу препуштања емоцијама. Емпатија је изузетно важна када је у
питању препознавање аутентичних потреба клијента. Једна од основних почетних стратегија у
раду на препуштању емоцијама јесте увођење клијента у контакт са собом, односно центрирање.

Сопствене аутентичне потребе које се нлази на самом почетку процеса осећања и блокирања
неприхватљивих емоција, клијенти често не препознају, немају свест о њима. Висок ниво
фрустрирања током живота и трауматска искуства отежавају препуштање емоцијама, чак и поред
препознавања аутентичних потреба. Психотерапеут има тежак задатак да поред маладаптивних
сржних одлука и аутоматизованих механизама одбране на телесном и психолошком нивоу,
доведе клијента до саме емоције и затим му омогући да се осети сигурно да јој се препусти. Ово
психотерапеута чини сведоком отпора пре свега самопризнавања стварног статуса клијентових
патњи и не баш лепих заробљених емоционалних одговора на пређашње животне околности.

Контакт са клијентом током препуштања емоцијама је један од најзначајнијих и најспецифичнијих

инстанци телесно-психитерапеутског рада на осећањима. Сам контакт може да се дешава на
различитим нивоима. Пре свега додир игра значајну улогу у отварању поверења између
психотерапеута и клијента. Додир олакшава релаксацију и умногоме подстиче саму предају
емоцији. Контакт очима омогућава праћење развоја емоционалног процеса од почетка до краја.
Када се сви блокови дуж вертикалне осе тела отворе емоција која се налази у клијенту и коју
клијент изражава огледа се у клијентовим очима. Гледање у очи и показивање емоције очима док
психотерапеут прихвата то што се дешава у клијенту и сопственим погледом изражава
прихватање, један је од најфинијих и највиших нивоа комуникације емоција између две особе.

Једна од најзначајних разлика телесно-психотерапијског рада у односу на друге модалитете

психотерапије јесте могућност невербалног рада који подразумева потпуни боравак у сада и овде
у сопатвеном телу без уплитања мишљења и вербализовања садржаја док се емоционални
процес одвија. То омогућава развијање емоционалне предаје од почетка до краја без ометања од
стране мисаоних процеса, као и концентрације на асоцијације, руминантна питања и садржаје.

Како би дошло до препуштања емоцији изузетно је битно обратити пажњу на телесне сплитинг
клијента. Интеграција читавог тела по сегментима, као и интеграција тело - глава и интеграција
леве и десне, горње и доње, или предње и задње стране тела играју битну улогу у препуштању
емоцијама. Емоција не може да се развије и искаже ако је локализована само у одређеној зони
тела, потребно је да се "рашири" радијално по читавом телу како би могла споснтано да се изрази
и комуницира са другима. Пошто мускуларне тензије увек комуницирају да ли је нека емоција
слободна или блокирана психотерапеут увек може да има увид у то шта се дешава у клијенту, а на
основу клијентовог извештаја и самодоживљаја да има увид у клијентов увид шта се дешава у
њему. На основу ова два увида почива даље планирање стратегија за превазилажење клијентових
проблема.

Искуствено рад на препуштању емоцијама доживљава се као тежак, али веома ослобађајући.
Потребно је доста храбрости да би се дошло до суочавања са оним што се стварно дешава у самој
особи. Тешко је препустити се нечему од чега се бежи јако дуг временски период. Такође није
лако одржати саму препуштеност емоцији једном када дође до самог препуштања, јер могу да се
појаве срећа због успеха и мисли које прекидају спонатно телесне процесе емоционлне предаје.
Једна од најтежих инстанци јесте препуштање дубокој емоцији у контакту са другом особом. Иако
је то искуство изузетно, посебно, доноси велико растерећење, количина страха пред
комуникацијом емоције и јасним изражавањем емоције у контакту је такође велика.
Превазилажење овог страха подразумева изузетан ниво мотивације и упорности.

Нивои рада у телесној психотерапији

Телесна психотерапија је научно заснована посебна грана психотерапије која комбинује системски
рад са телом и психом како би се клијенту помогло у редукцији психолошке и психосоматске
патње иу решавању проблема животних криза. Циљ је успостављање интеграције тела и психе,
што води психолошком расту и развоју и потпомагању унутрашњих саморегулативних процеса.
Циљ телесне психотерапије јесте омогућити клијенту избор за слободно изражавање или
блокирање емоција и вратити клијента циљевима који су сврсисходни за њега самог, тј. У складу
са његовим најдубљим осећањима, чиме се ослобађа циљева наметнутих током васпитања које је
доживљавао као своје.

У току рада проучава се интеракција између клијентових менталних репрезентација и њихових

телесних феномена. Телесни психотерапеут ради на отеловљење менталног, емотивног,
социјалног и духовног живота. Кроз рад, телесни психотерапеут омогућава отуђеним деловима
личности да постану освешћени, прихваћени и интегрисани делови селфа. Телесни психотерапеут
потпомаже повратак капацетита за осећање и самим тим за бољу перцепцију реалности. Телесни
рад је кључан за суочавање особе са реалношћу јер омогућава потпуни повратак у "сада и овде" и
оставља мање простора за мишљење, конфузију и имагинацију. Иако су фантазије, сећања и
размишљања укључени у процес рада на телу у великом степену, они добијају свој прави
референтни оквир и бивају смештени у реалност индивидуиног унутрашњег и спољашњег живота.
То води бржем и лакшем смањењу отуђености и бољем повезивању са другим особама тј.
Квалитетнијим међуљудским односима. Додир, као техника у раду на телу, изузетно потпомаже
клијентове его снаге, интензивира трансфера, али доводи до његовог бржег разрешења.
Психотерапеут као трећи родитељ не води клијента до зависног положаја, већ гради однос
одрасла особа према одраслој особи, са пуно разумевања и подршке.

Телесни рад подразумева више нивоа, и он није само психотерапијски. Рад на телу може бити и
едукацијски, као и исцељујући, а највећи нагласак је на расту и развоју личности у складу са
хуманистичким принципима. Постоји велики број непсихотерапијских техника рада на телесној и
емоционалној свесности које се користе у раду са клијентима, као и велики број техника за особе
које имају различите врсте психолошке и соматске патње, па и за дјагностиковане особе са
најтежим психичким поремећајима.

Први ниво је рад на телу, соматски рад, који омогућава особама да се врате себи у пуном смислу
те речи. Он обухвата рад на биолошким деловима човека који се тичу његове инстинктивне
природе и рефлексног система, и који су кључ за повратак вере у себе и своју оригиналну снагу.
Рад на телу највише подразумева рад на мишићима вољне мускулатуре у телу и то на оним који су
пренапрегнути, као и на онима који су исувише млитави. Ови аспекти човека су од изузетне
важности нарочито у раду са траумама, где инстинктивна природа и рефлексни одговори
преузимају контролу над особом. Бројна истраживања су показала да је једино рад на телу
успешан у превазилажењу траума, док вербалне терапије нису успешне. Затим ту је психолошки
ниво који подразумева емоције, менталне репрезентације, мишљење, ставове и знања. Овај рад
је обухваћен и другим психотерапијским правцима, али рад на телу омогућава утеловљење свих
аспеката психичког живота што им даје нову димензију и омогућава њихову потпуну међусобну
интеграцију и стапање са стварношћу. Даље, се налази духовни ниво, на коме се успостављају
разни морално - етички принципи по којима особа живи. Рад на телу омогућава особи да лажни
морал замени природним. То је последица повећања свести о себи и другима и правог доживљаја
сврховитости у складу са својим осећањима.

Осим ових нивоа рада, телесни рад подразумева психотерапијски третман посредством
различитих положаја тела. Клијенти раде иу лежећем, иу седећем и стојећем положају. На овај
начин клијентима се омогућава да на један пластичан начин уђу у различите регресивне фазе, које
им омогућавају да брзо, чак у оквиру исте сеансе преиспитају своје одлуке и понашања која су их
водила у животу, а донете су на различитим развојним стадијумима. Ово омогућава бржу
интеграцију одвојених емотивних процеса у организму и потстицај сазревању уз враћање
базичног осећаја телесне равнотеже, која је развојно гледано база за успостављање психичке
равнотеже.

Рајх је увео тело у психотерапију, а овакав обухватан приступ раду омогућиле су различите школе
које су настале из Рајховог учења. Прва школа је Амерички колеџ за оргономију којим руководи
Елсвортх Бакер, друга је Институт за биоенергетску анализу на челу са Александер-ом Ловен-ом и
трећа Радикс институт који је основао Цхарлес Келлеи. Даљи развој телесне психотерапије
омогућили су психотерапеути који су интегрисали рад на телу са различитим психотерапијским
правцима као што су гешталт и трансакциона анализа, а психоанализа и развојне психоаналитичке
теорије су и даље остале битне за рад и развој телесне психотерапије. Осим тога за разлику од
Рајха који је захтевао да се његово учење дословно прати пред крај свог живота, већина школа
телесне психотерапије неговале су креативне приступе из чега су настале различите битне теорије
и подешавања. Битни приступи рада на телу су функционални и структурални. Функционални
приступ је врло практичан и тиче се рада на конкретним емоцијама "овде и сада" и њиховим
блоковима у различитим деловима тела. Структурни приступ негује традицију дубинске
психотерапије тј. Систематску промену карактерне структуре клијента.

У нашој земљи развијена је школа ТеПсинтезис, чији је оснивач др сци. Љиљана Клисић. Школа је
основана 1976. и развија се у сарадњи са многим стручњацима у овој области и осталим школама
телесне психотерапије. На ову школу су највише утицале следеће школе телесне психотерапије:
Радикс, Вегетотерапија, Биосинтеза, Биоенергетика, Бодинамиц, сржна телесна психотерапија.
Ова школа негује интегративни приступ у телесној психотерапији и даје широк дијапазон теорије,
праксе и техника у раду са клијентима. Комбинује најсавременија теоријска и практична
достигнућа и подстиче креативност у приступу и раду својих едуканата. Осим тога ослања се и на
теоријске поставке основних психолошких дисциплина, као и осталих психотерапијских праваца. У
оквиру ње се нарочито негује традиција личног рада на себи у току едукације, што умногоме
помаже будућим терапеутима да квалитетно раде са својим клијентима и пажљиво употребљавају
моћне методе рада на телу, које од сваког терапеута захтевају завидан ниво моралности и знања.

Где је тело у психологији?

Човек првенствено постоји као биолошко и физиолошко биће. Највидљивији и често запостављан
и оспораван његов део је тело, материја од које је сачињен, која функционише као и све остало у
природи по принципу материје коју прожима енергија, која прелази у енегрију и враћа се у
материју. Наша биолошка егзистенција, од које увек треба поћи, у суштини представља природну,
савршену "борбу" против ентропије. Ми губимо енергију, али исто тако је надокнађујемо
добијањем информација. Квантна физика се бави питањима преласка електрона у фотоне и
фотона у електроне и антиелектрона, као и питањима везаним за понашање различитих врста
честица. Али ако приступамо људском телу електрони и њихово понашање су најбитнији јер они
представљају носиоце информација у ћелијама у оквиру система. На тај начин наше тело
функционише као савршени систем отворен према спољашњем свету иу повратној спрези са
спољашним светом. Закони који владају у природи на овом нивоу су једнаки за све нас.

У зависности од осталих нивоа људске егзистенције, резултати ових законитости могу бити
различити за сваку особу. Ти резултати не морају бити добри, али не значи да они сами по себи од
стране стручњака смеју бити третирани као одлике индивидуе које чине њену индивидуалност. Да
би човек уопште могао да буде и постане, а самим тим и остане индивидуално биће, мора, пре
свега, надокнађивати ону енергију коју изгуби и бити у потпуности свестан тога. Та свесност се
односи на свесност о сопственом телу и процесима у сопственом телу. Без те свесности доста
енергије остаје заробљено, сопствена психа неспозната, а самим тим и база за изграђивање
индивидуалности особе. Наше тело представља најбољи, а такорећи и једини прави тест
реалности. Људи најчешће тестирају реалност помоћу других људи, њихових реакција, њиховог
мишљења, огледају се у њима. Али шта вреди 1 човеку што ће тестирати реалност помоћу других,
када га то води психосоматици, боловима у различитим деловима тела и сл. Човек прво мора да
поново научи да саслуша сопствено тело, па тек онда да тестира реалност и помоћу других особа
за које би свакако било идеално да и саме умеју да саслушају своје тело. Како ми знамо да нам је
лоше или да смо срећни? Како знамо да смо се заљубили? Не можемо рећи, и питање је да ли би
било нормално да кажемо да смо се заљубили само зато што су нам други то рекли. То ћемо знати
по "лептирићима у стомаку".

Деца имају врло лепе начине упознавања свог тела и смештања различитих сензација и емоција у
различите делове свог тела. Шта одговорити детету које каже да је урадило нешто зато што му је
његов стомак то рекао? Да ли то треба прихватити као природан процес доживљавања и здравог
настојања да дете тестира реалност помоћу свог тела и прихвата своје тело као постојећу реалност
или то треба оспоравати и говорити му да стомак не може да говори? Шта је са стомацима
одраслих? Да ли су и када њима њихови стомаци престали да говоре било шта? Да ли стомак
одрасле особе треба да се напреже до добијања чира, да би га одрасла особа чула? А питање је да
ли ће га и тада саслушати. У нашој средини и то нарочито у мањим местима, људи, као и лекари
имају ружну навику. Када се каже некој особи да је бол који осећа или слично психогеним, њој је
"лакше". Добро је да није "болесна". И увек остане на томе. Нити та особа покуша да контактира
психолога да схвати шта јој је, нити се лекари труде да је посаветују да оде код психолога.

Упознавање са процесима у телу не треба да подразумева знање о дешавању најситнијих

биохемијских реакција и сваког једињења које у њима учествује. Ова знања могу бити корисна и
занимљива неким особама и више треба да представљају ствар посебног интересовања, него
обавезног знања. Али психолози обавезно треба да знају најосновније процесе и оно што је
суштински најбитније за њихову професију и здраво функционисање - шта и на који начин наше
тело говори нама самима и шта тела других особа комуницирају о тим особама.

Данас се много више обраћа пажња не невербалну комуникацију него раније. То је свакако
похвално, јер невербална комуникација представља, филогенетски старији израз комуникације и
облик комуникације са којим долазимо на свет. Тело је савршени инструмент изражавања и
доживљавања и превербалним искуства су често битнија од вербалних, јер представљају сусрет са
нечим што је ново и непознато. То не знамо комуницирати ни на један други начин осим телом у
периоду док смо беспомоћна малена створења. Ако одрасли забораве да слушају своје тело не
могу чути ни тело свог детета на прави начин, а самим тим не могу бити респонзивна. Пошто тело
памти, а нервни систем има свој развојни ток, та страшна искуства на почетку живота могу трајно
утицати на живот особе, али је немогуће разумети их и радити на њима без познавања тела и
телесних процеса. Природа много тога ради сама, али садашњи начин васпитања умногоме може
угрозити њен "посао".

Психологија носи име науке о души. Али душа се приказује кроз тело, и помало религијски речено,
тело је храм душе. Психолози би то требали што пре да схвате и то врло озбиљно. Што пре то
схвате, моћиће да помогну процесе праве индивидуалности и креативности код људи, а не да
дозволе да се ови термини данас користе често као надокнада комплекса ниже вредности и да
слепо прихватају различитост људи тамо где та различитост не представља спонтани израз људске
животности.
Контакт

Постоје две врсте контакта. Једна је контакт са собом, друга контакт са другима. И један и други
контакт су подједнако важни. Постоје особе које су често само у контакту са собом, постоје оне
које углавном су у контакту са другима.

Код неких особа се контакт са собом и другима смењују. Најбоље је постићи да истовремено
будемо у контакту и са собом и са другима и да такво стање одржавамо што је могуће дуже када
нисмо сами. Контакт са собом нам говори како смо ми. Он нам омогућава да знамо шта нам треба,
да ли нам је удобно или не, да будемо свесни разних телесних сензација, али и сопствених
емоција. Без дубоког контакта са собом не можемо бити свесни својих дубоких емоција, нити
можемо знати да ли је нека наша емоција аутентична или потиче из психичког или телесног блока
или неког механизма одбране. Контакт са другима је јако битан јер нам омогућава бивање у
реалности. Осим тога омогућава нам да успостављамо везе са разноразним особама на начин који
није повређујући ни за нас ни за њих, и учествује у томе да се наше речи, намере и осећања
пренесу другој особи на искрен и недвосмислен начин. Обострани стварни контакт доводи до
јасне комуникације међу људима.

Без контакта не можете имати промену у свесности. Већина проблема представљених у терапији
или личном расту јесу везани за контакт. Клијенти, на један или други начин изражавају жељу да
имају бољи контакт са собом, или са остатком света, или оба. Увек је контакт оно од чега треба да
се почне у раду са људима. Јако је битно да особе примете како прекидају или ремете контакт.

Центрирање се дефинише преко пуњења. Центрирање је пуњење у центру. Центрирање је контакт

са собом и емоцијама. То је контакт са собом без усмеравања и улагања напора. Он је
једноставан, лак, природан. Да ли сте некада једноставно знали да нешто осећате и били мирни
са тим, без покрета, без тензије у телу или увек када нешто осећате имате потребу да се
Врпољите, крећете, померате, Премештате, чешкате се, бришете нос и сл.

Уземљење је контакт са реалношћу. Подразумева пуњење на периферији. Уземљење се односи и

на то да ли је неко повезан са тлом, да ли стоји иза својих ставова, понашања и онога што говори.
Уземљење је у рукама, ногама и очима. То су све тачке контакта са реалношћу.
Контакт са другима је везан за очи. Често сте могли да чујете или чак кажете, зашто ми то не каже
у очи. Или сте можда имали прилику да видите како неко сева очима на вас и сл. То нису само
метафоре устаљене у језику. Ми можемо да се откријемо кроз своје очи и да примамо поруке
својим очима. Можемо да покажемо емоције својим очима и да прихватимо и опазимо туђе
емоције. Тако нпр. Можемо да плачемо, да се мршти, да раширимо очи као да смо уплашени, да
покажемо да смо задовољни својим погледом. Такво показивање и откривање, као и примање
показивања и откривања других особа је један од основних услова да се не осећамо усамљено.
Вербална комуникација за разлику од контакта може дати јак осећај усамљености.

Размислимо сада о неким функцијама које обављају очи И мишићи повезани са очима. Очигледно
да је функција виђења (гледања) основна. Наравно ми видимо очима, то је главни ако не и
најважнији контакт са реалношћу који имамо, гледајући напоље на свет. Визуелно опажање нам
омогућава спознају света без које не бисмо преживели као јединка.

У терминима емоционалног изражавања очи изражавају сва главна осећања која су индикативна у
емоционалном изражавању. Очи не изражавају само бес, страх, бол и њихове опозите већ и
сумњу, раздраганост, забаву, одвојеност, презир, понос и многа друга осећања.

Психотерапијски рад са телом

Комуникација представља основу терапијске размене између клијента и психотерапеута.

Међутим, комуникација се може остваривати на више нивоа, као што се и информације могу
примити на више нивоа. Ви чујете, али и видите, али и осећате. Читав низ невербалних облика
комуникације настаје у интеракцији две особе.

Психотерапеути различитих терапијских модалитета у свом раду користе и тело клијента као
ресурс, међутим начини на које се тело користи варира од приступа до приступа. Некада је
терапеут склон посматрању и уклапању невербалних порука у вербалне садржаје, а некада се
раду са телом приступа активније и тело постаје једнако важан "саговорник". На тај начин
терапеут неретко успева да оствари чвршћу терапијску савез са клијентом, јер му на више начина
приступа, посматра га целовито и лакше долази до информација из више различитих извора.

Терапијски правац који велику важност даје укључивању и тела у психотерапијски процес је
телесна психотерапија. Оно што разликује телесну психотерапију од других праваца је и
коришћење додира у раду са клијентима, а што је данас посебно важно, јер се јавља све снажнија
физичка отуђеност међу људима. Етичност додира је тема којом се телесни психотерапеути
широм света активно баве, јер је питање граница и безбедности у раду са телом оно што може
бити кључно за терапијски процес, посебно у раду са траумом. Увек је неопходан пристанак
клијента за било какав облик додира и прате се искључиво клијентове потребе и границе. Могуће
је такође користити тело у раду и без додира, као и праћење клијента путем опсервације телесних
сензација и реакција.

Зашто је другачије са додиром? Постоји низ научних студија које говоре о променама које настају
путем додира, о хормоналним реакцијама, као ио смањењу симптома депресије након терапија
које су укључивале додир. Додир у терапијском односу понекад учи клијента да разликује облике
и начине додиривања, да поново успостави поверење путем додира (такође важно у раду са
траумом) и да поред онога о чему разговара са терапеутом - успева и да осети размену. Наше тело
је сложен и међусобно повезан систем који процесуира догађаје и доживљаје користећи
комплетан организам, а не само изоловане делове. Зато је немогуће приступити било каквом
психолошком раду темељно, а да не обратимо пажњу на "складиште емоција" - наше тело. Од
пренаталног периода, па до краја нашег живота, тело памти осећаје и има "сопствену меморију".
Свака емоционална реакција изазива и реакцију наших мишића, наших органа, тако да временом
они постају повезани са одређеним емоцијама. Тако ћемо почети да изражавамо страх преко
притиска у грудима, бес путем стомачних тегоба, стрес путем јаких главобоља, блокирани плач
тегобама у грлу и преко низа других психосоматских реакција. Полако тело постаје "оклопљено" и
подељено, ремети се природан ток дисања и настају блокаде које нас полако одводе у болест и
погоршање тегоба.

Шта се дешава када слушамо особу, али затим слушамо и њено тело? Добијемо целовити
доживљај структуре лица, начина функционисања, укочености у одређеним емоцијама и
рефлектујемо целокупну слику клијенту. Покрећемо тело на начин који омогућава поновно
успостављање контакта особе са собом изнутра, проживљавање емоција, когнитивну обраду
доживљеног и интеграцију на једном сасвим другом нивоу. Клијент постаје дубље свестан себе
кроз активирање комплетних ресурса и успева да оствари квалитетнији однос са сопственим
емоцијама, као и стабилнији контакт са реалношћу.

Али оно што телесни психотерапеути често истичу говорећи о принципима телесног рада - да
бисте заиста разумели, морате искусити.