HIGIJENA PRAKTIČNI

2016. SJ.
I 1. UZORKOVANJE VAZDUHA ZA LABORATORIJSKU ANALIZU

Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha.

Na otvorenom – sa stalnih i povremenih mernih mesta.

Na zatvorenom – kraj izvora zagađenja, na sredini prostorije, sa više mesta unutar prostora.

Merna mesta moraju biti reprezentativna u odnosu na:

1. Položaj izvora zagađenja (u blizini, hot-spot).

2. Vrstu zagađujuće materije (varijabilnost ili postojanost jedinjenja i prostorna disperzija u vazduhu).
3. Klimatske uslove (pogodna ruža vetrova).
4. Topografiju terena (visina, udubljenja u zemlji itd.)
5. Izloženu populaciju (ulice, parkovi, bolničke zone itd.)
6. Slobodno strujanje vazduha (ne sme biti zaklonjeno drugim objektima)

Najpogodnije su javne zgrade. Merne stanice se postavljaju u visini respiratorne zone. Za svako mesto
moraju biti poznati aktuelni meteorološki podaci (temperatura, vlažnost, brzina smer jačina vetra,
atmosferski pritisak)

U zatvorenom prostoru jedno merno mesto treba da bude u neposrednoj blizini zagađenja, a još nekoliko
mesta treba obezbediti i u drugim prostorijama. Zabeležiti i druge karakteristike objekta.

Praćenje kvaliteta vazduha po vremenu:

1. Kratkotrajno (nekoliko dana u godini) – nije pouzdano, služi za grubu orijentaciju).

2. Periodično – (1 mesec u sezoni) – može biti korisno u proceni trenda zagađenja vazduha.
3. Trajno ili sistematsko (svakodnevno tokom nekoliko godina)

Trajanje uzorkovanja:
Zavisi od efekata koje izaziva zagađujuća materija, od očekivane koncentracija polutanta i njegove granične
vrednosti, osetljivosti analitičke metode i tehničkih mogućnosti.

1. Trenutni
2. Serije kratkotrajnih uzoraka – iz kojih se dobija srednja vrednost
3. Kontinuirani – uzimaju se u toku 24 h.

Vreme uzorkovanja gasovitih materija je najmanje 60 minuta, a čvrstih čestica 24 sata.

Dinamika (učestalost) uzorkovanja – zavisi od varijabilnosti koncentracije polutanta i potrebne preciznosti

podataka o kvalitetu vazduha.

Metode uzorkovanja – treba da budu jeftine i jednostavne, da ne zahtevaju utrošak električne energije, ali
obično zahtevaju angažovanje ljudi obučenih za laboratorijski rad i pogodne su za praćenje kvaliteta
vazduha u kratkom vremenskom periodu.

1
Uzimanje uzoraka zahvatanjem:
Uzorak se zahvata u originalnom stanju, bez koncentrisanja komponenti pre analize. Primenjuje se kada je
koncentracija materije visoka ili kada je metoda za detekciju vrlo osetljiva.
Uzorak se uzima u kratkom vremenskom intervalu (sekunde, minuti), u maloj zapremini (1-2 litra). Ovakav
uzorak je reprezentativan za sredine u kojima se koncentracija zagađujućih materija malo menja u toku
vremena, pa se može primenjivati i za zatvoreni prostor.

Koriste se sudovi poznatih zapremina:

Staklene boce (2-10 l), gasne pipete (100-500 cm3), ampule (250-300 cm3), špricevi, plastične kese (1-100 l).
Svi sudovi treba da budu prethodno vakuumirani, pa se pri uzorkovanju vazduh puni pumpom. Druga
mogućnost je da se sudovi prethodno napune nekom tečnošću koja neće reagovati sa ispitivanim gasom,
zatim se pune vaszduhom, te hermetički zatvore posle uzimanja uzorka.

Uzimanje uzoraka koncentrisanjem:

Uzorak se zahvata u dugom vremenskom intervalu (nekoliko sati), u velikoj zapremini (koja je regulisana
protokom pumpe za uzimanje uzoraka vazduha). Ovaj postupak se obično primenjuje kada je
koncentracija zagađujuće materije mala, ili kada je metoda za detekciju niske osetljivosti. Ispitivana
komponenta vazduha se koncentriše pre analize nekom od sledećih metoda:

1. Apsorpcija – upijanje gasova i para u tečnim ili čvrstim hemijskim reagensima. Tečna apsorpciona
sredstva mogu biti voda, alkohol, kiseline, baze. Nalaze se u apsorberima ili ispiralicama različitih
oblika i zapremina. Čvrsta apsorpciona sredstva mogu biti cevčice ispunjene hemijskim
supstancama koje reaguju sa ispitivanom materijom ili filter papiri natopljeni odgovarajućim
reagensima koji menjaju boju u prisustvu ispitivane supstance.
2. Adsorpcija – upijanje gasova i para na površini neke čvrste materije. Adsorbenti mogu biti aktivni
ugalj, silika gel, aluminijum-oksid, molekulska sita i dr. Adsorpcija se najčešće koristi za
uzorkovanje organskih jedinjenja, azotovih oksida, amonijaka i dr.
3. Kondenzacija – proces prevođenja gasova i para u tečno stanje prolsakom kroz sudove za
koncenzaciju. Najčešće se koristi za uzorkovanje organskih jedinjenja.

Analiza zagađujućih materija:

Kvalitativna – na osnovu promene boje reagensa, agregatnog stanja, pojave taloga ili karakterističnog
mirisa.
Kvantitativna – indikatorima (smešeteni u indikatorskim cevčicama, dolazi do promene boje u određenoj
dužini), automatski (kompjuterizovani merači postavljeni na merna mesta na kojima ostaju mesecima).

Čitanje rezultata:
Za upoređivanje se koriste granične vrednosti iz Uredbe o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta
vazduha. Izražavaju se kao – srednje dnevne, srednje godišnje, broj dana preko GV,
minimalne/maksimalne vrednosti i medijana.
Utvrđuje se i odnos između izmerenih i graničnih vrednosti, naziva se faktor zagađenosti (fi), ne sme biti
veći od 1.
Jedinice za izražavanje koncentracije zagađujućih materija u vazduhu – mg/m3 ili ppm.

2
I 2. ODREĐIVANJE UGLJEN-MONOKSIDA U ŽIVOTNOJ SREDINI

Prisutan je svuda u životnoj sredini i nastaje pri nepotpunom sagorevanju.

Prirodni izvori – požari, vulkani.
Veštački izvori – toplane, motori automobila, ložionice na ugalj/drva/gas, industrijska postrojenja, pušenje.

Bezbojan gas, bez ukusa i mirisa, lakši od vazduha. Trovanja u zatvorenom prostoru najčešće nastaju u
prostorijama u kojima se loži i u kojima nema adekvatne ventilacije.
Lako se vezuje za Hgb i sprečava transport i otpuštanje kiseonika. Vezuje se i za mnoge ćelijske enzime
zadužene za korišćenje kiseonika, što dovodi do hipoksije. U nastanjenim područjima prosečna
koncentracije je oko 20 mg/m3.

Srednja 24-časovna vrednost: 5 mg/m3.

Određivanje indikatorskim cevima:

Apsorpciona metoda.
Indikatorske cevčice su kolone ispubnjene indikatorom – jod-pentoksidom J2O5 ili paladijum-hloridom
PdCl2. Oni se u prisustvu CO redukuju i izdvajaju elementarni jod ili paladijum. Dolazi do promene boje u
mrkozelenu (jod) ili crnu (paladijum), u određenoj dužini indikatorskog sloja, koja odgovara određenoj
koncentraciji gasa.

jod paladijum

Jednim stezanjem pumpe kroz cev se propusti 100 +- 5 cm3 vazduha. Ako se indikatorski sloj ne oboji,
ponoviti postupak ukupno 10 puta (ukupno će se onda propustiti kroz cev 1000 cm3 vazduha). Pročitati
koncentraciju CO, konvertovati iz jedinice pp, u mg/m3.

Određivanje paladium hloridom:

Metoda zahvatanjem. Sprovodi se ukoliko je koncentracija CO velika.
Jedna gumena lopta se pomoću meh pumpe naupni ispitivanim vazduhom. CO se u laboratoriji određuje u
reakciji sa rastvorom paladijum-hlorida, koji se redukuje do elementarnog paladijuma.

PdCl2 + CO + H2O → Pd + CO2 + 2HCl

Gumena lopta sa ispitivanim vazduhom se poveže u sistem sa bocom poznate zapremine napunjenom
destilovanom vodom. Vazduh iz gumene lopte prolazi kroz aktivni ugalj, na kome se adsorbuju gasovi koji
smetaju reakciji i potiskuju vodu iz voce. Kada uzorak vazduha zameni svu vodu (1 litar), u bocu se ubaci
filter-papir natopljen PdCl2, boca se odvoji i zatvori staklenim zašušačem. Približna koncentracije se čita iz
tabele.

Kvalitativno se CO može odrediti tako što se u bocu sa vazduhom sipa tačna zapremina rastvora PdCl2,
poznate koncentracije. Posle 24 h, uz povremeno mućkanje, kolorimetrijski se određuje ostatak –
neoksidovani PdCl2. Na osnovu utrošenog PdCl2 izračunava se sadržaj CO u uzorku vazduha, konvertuje
se na zapreminu od 1 m3, a zatim poredi sa normativima.

3
I 5. ODREĐIVANJE SO2 I ČAĐI U ŽIVOTNOJ SREDINI.

Sumpor-dioksid je bezbojan gas, teži od vazduha, nadražujućeg i prodornog mirisa i lako rastvorljiv u
vodi. Kada se emituje u vazduh zajedno sa čađi, u prisustvu vodene pare dovode do formirana toksične
magle (smoga) koja prouzrokuje iritaciju sluznica i oštećenje plućnog parenhima.
Izvori – sagorevanje fosilnih goriva, topljenje ruda metala koje sadrže sumpor, industrija celuloze i hartije.
Srednja 24h vrednost 125 mikrograma/m3. Srednja godišnja vrednost 50 mikrograma/m3.

Čađ je masena koncentracija suspendovanih čestica ekvivalentna smanjenju refleksije filter papira usled
nakupljanja crnih čestica. Čađ nastaje sagorevanjem foslinih goriva.
Primarno se sastoji od čistog ugljenika oko koga se sakupljaju – sulfati, nitrati, metali, policklični ugljov.
Izvori – ložišta na ugalj, motori sa unutrašnjim sagorevanjem.
Zadržava se u vazduhu 1-3 nedelje. Deponuju se u alveolama i traheobronhijalnim putevima. Izazivaju
stres u plućima i endotelijumu krvnih sudova.
Srednja 24h vrednost 50 mikrograma/m3. Srednja godišnja vrednost 50 mikrograma/m3.

Acidimetrijsko određivanje sumpor-dioksida:

Britanska metoda prihvaćena je kao međunarodni standard.
Aparatura se sastoji od osam ispiralica za određivanje SO2 i osam tegova sa filter papirima za određivanje
čađi. Vazduh se pomoću pumpe kontinuirano u toku 24 h dovodi do sistema ispiralica, konstantnom
brzinom (0,5 l/min), što je automatski regulisano. Sistem se sastoji iz osam ispiralica kako bi se one menjale
i analizirale jedanput sedmično.

Aparat se nalazi u zatvorenoj prostoriji kako se ne bi oštetio u toku zime i niskih temperatura. Dovodno
crevo za vazduh provučeno je kroz prozor na visini oko 1,5 m iznad tla i na udaljenosti 1 m od zida.
U gasnoj ispiralici se nalazi 100 ml rastvora vodonik-peroksida. U ovom rastvoru se apsorbuje sumpor-
dioksid i pri tome oksidiše do sumporne kiseline. Kiselost rastvora se zatim određuje titracijom sa N/500
rastvorom natrijum-hidroksida uz dodatak nekoliko kapi indikatora do promene boje iz roze do rezedo
zelene. Utrošak NaOH se preračuna u koncentraciju SO2 u vazduhu, a zatim konvertuje na zapreminu od 1
m3 vazduha.

Reflektometrijsko određivanje čađi:

Detektuje se fotoelektričnim reflektometrom prema intenzitetu zacrnjenosti mrlje nastale provlačenjem
vazduha kroz filter papir. Aparatura osmokanalne metode sadrži sistem tegova sa dovodnim i odvodnim
crevom za vazduh između kojih se nalazi beli filter papir. Na filter papiru se nagomilava čađ.
Fotoelektričnim reflektometrom se podesi da stepen refleksije čistog belog filter papira bude 100%
(potpuno odbija svetlost). Zatim se meri stepen refleksije filter papira. Dobijeni stepen refleksije se pomoću
odgovarajućih tablica konvertuje u koncentraciju čađi u mg/m3.

4
I 4. ODREĐIVANJE TALOŽNIH MATERIJA U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

Taložne materije su čvrste čestice velikog dijametra (preko 10 mikrometara) koje se usled svoje težine same
talože na određenu površinu pod uticajem gravitacije.
Izvori – procesi sagorevanja čvrstih fosilnih goriva (uglja).
Sadrže i prašinu, pepeo i delove sagorelih čestica goriva. Za taložne materije mogu da se vežu mnoge
supstance, pre svega molekuli teških metala ili organska jedinjenja.
Određuju se samo namenski u mestima gde postoje njihovi izvori kao što su industrijska postrojenja.
Posebno se određuju koncentracije arsena, kadmijuma, žive, nikla i policikličnih ugljov u ukupnim
taložnim materijama.

Metoda sedimentacije:
Princip je sedimentacija čestica iz vazduha pod uticajem sopstvene težine.
Standardni sedimentator se sastoji od metalnog stalka, plastičnog levka (20 cm prečnik) i od plastične
boce (zapremina 5 litara). Postavljaju se u dvorišta ili drugi nezaklonjen prostor na 1,5 m od tla gde ostaju
30 dana. Posle perioda uzorkovanja sedimentator se nosi na laboratorijsku analizu. Neophodno je tokom
uzorkovanja pratiti meteorološke prilike.

U laboratoriji se levak ispere poznatom količinom destilovane vode, a zatim odredi pH vrednost i
električna provodljivost padavina. Prisutne taložne materije se sastoje iz rastvorljivog i nerastvorljivog
dela.
Nerastvorljive materije – ter, sagorljive materije i pepeo. Određuju se filtriranjem preko filter papira i
zabeleži se njihova težina.
Rastvorljive materije – hloridi, sulfati, kalcijum. Težina se takođe izmeri.
Suma ovih težina predstavlja ukupnu količinu taložne materije u mg koja se istaložila na površinu datog
sedimentatora u toku 30 dana. Dobijeni rezultat se konvertuje u mg/m2 površine (iz poznate površine
preseka levka), a zatim preračuna na jedan dan.
Daljom hemijskom analizom se određuje sadržaj gvožđa, silicijum-dioksida, bakra, hroma, arsena, olova,
kadmijuma, cinka – metodom atomske apsorpcione spektrometrije.

Srednja mesečna vrednost – 450 mg/ m2 /dan. Srednja godišnja vrednost – 200 mg/m2/dan.

5
I 7. ODREĐIVANJE SUSPENDOVANIH ČESTICA U ŽIVOTNIJ SREDINI

To su fine čestice veoma malih dimenzija i mase, koje se nazivaju suspendovane čestice. Mogu biti čvrste ili
tečne, aerodinamičkog dijametra od 100 do 1 mikrometar. Lake su, dugo se zadržavaju u vazduhu, lako se
prenose na velike udaljenosti.
Dele se u dve grupe – PM10, PM2.5.
Nastaju usitnjavanjem čvrstih partikula.
Prirodni izvori – polen, vulkani, erozija tla, delovi biljaka i insekata.
Veštački izvori – obrada zemlje, neasflatirani putevi, miniranje.
Fine čestice do 2,5 i 0,1 mogu nastati i kondenzacijom gasovitih i tečnih materija. Njihovi glavni izvori su
procesi sagorevanja čvrstih i tečnih fosilnih goriva. Mogu na sebi da zadržavaju teške metale.

Srednja 24h vrednost – 120 mikrograma/m3. Srednja godišnja vrednost – 70 mikrograma/m3.

Veće od 10 se zadržavaju u gornjim disajnim putevima. Manje od 10 dospevaju u traheobronhijalno stablo.

Manje od 2.5 izazivaju inflamaciju plućnog parenhima i prodiru direktno u cirkulaciju.

Određivanje suspendovanih čestica impakcijom:

Određuju se gravimetrijski pomoću uređaja koji se naziva Harvardski sistem impaktor. Pumpa aparata
provlači vazduh, pri čemu se suspendovane čestice sudaraju i lepe na filter (impakcija).
Sistem se sastoji iz nekoliko pločica sa filtrima na koje se sukcesivno lepe sve manje čestice. Filtri mogu biti
membranski, granulirani i filter papiri. Merenjem težine filter papira pre i posle uzorkovanja dobija se
težina suspendovanih čestica, koja se preračunava na 24-časovnu koncentraciju. Dodatno se određuje
sadržaj teških metala.

I 3. ODREĐIVANJE UGLJEN-DIOKSIDA U ZATVORENOM PROSTORU

Gas bez boje i mirisa, kiselog ukusa, teži od vazduha.

Prirodni izvori – disanje, fermentacija.
Veštački izvori – industrija hrane, proizvodnja cementa, pečenje karbonata, fabrikacija suvog leda,
sagorevanje fosilnih goriva.

GV za CO2 u vazduhu životne sredine ne postoji. MDK za CO2 u vazduhu radne sredine – 9000 mg/m3.

Određivanje ugljen dioksida metodom po Petenkoferu:

Princip je apsorpcija u vodenom rastvoru barijum-hidroksida, pri čemu se stvara beličasti talog barijum-
karbonata, dok se višak neutrošenog barijum-hidroksida određuje titracijom oksalnom kiselinom.

Ba(OH)2 + CO2 --- BaCO3 + H2O

Ba(OH)2 je nestabilan i lako reaguje sa CO2 iz vazduha, koncentracija mu se stalno smanjuje. Zato se 10 ml
Ba(OH)2 titrira oksalnom kiselinom uz prisustvo istog indikatora, što predstavlja slepu probu.

6
I 6. ODREĐIVANJE PRAŠINE U ZATVORENOM PROSTORU

Prašinu predstavljaju čestice veoma malog dijametra koje lebde u vazduhu u zatvorenom prostoru.
Može biti organska ili neorganska. Nastaje mehaničkim usitnjavanjem čvrstog materijala. One manje od 5
mikrometara su respirabilne.

Gravimetrijsko određivanje prašine:

Bazira se na sakupljanju prašine na površini filter papira ili se zadržava u tečnosti koja služi kao filter.
Filter papiri mogu biti od celuloze ili membranski.
Filter papir se stavlja u instrument – lični sakupljač prašine, koji se postavlja u blizini zone disanja.
Vazduh se usisava pomoću pumpe određene zapremine. Pouzdanost rezultata zavisi od protoka pumpe i
trajanja uzorkovanja. Čestice prašine ostaju na površini filtera, te se filter papir ponovo izmeri. Težina se
preračunava u mg/l vazduha. Dobijena vrednost se konvertuje u mg/m3. U laboratoriji se određuju i
hemijske karakteristike uzorka.

Gravimetrijska metoda se može primeniti i ispiranjem prašne. Ispitivani vazduh se provlači kroz tečnost
koja ne reaguje i ne rastvara prašinu (organska tečnost za neorgansku prašinu i obrnuto). Težina prašine
se izračunava oduzimanjem težine boce bez prašine pre merenja, od težine boce sa prašinom posle merenja.
Metoda ima istorijski značaj.

Koniometrijsko određivanje prašine:

Određuje broj čestica, oblik i veličinu.

Sastoji se iz mikroskopa, 50 mikroskopskih pločica i pumpe (tri zapremine vazduha – 1, 2.5, 5 cm3).
Prašina se aspirira, pada i lepi se na jednu staklenu pločicu premazanu glicerinom, a zatim se posmatra
ispod mikroskopa.

Metod je brz i daje okvirne podatke o broju čestica, ali su mu nedostaci mala količina provučenog
vazduha, kratko vreme uzimanja uzorka i velika brzina protoka vazduha.

Na vidnom polju mikroskopa ucrtane su dve linije koje obrazuju dva ugla od po 18 stepeni. Čestice se broje
unutar ovih uglova, zatim se pomnože sa 10 (za 360 stepeni), dobijeni broj se podeli sa zapreminom
vazduha (izabranom na pumpi).
Postoji i slika gustine uzorka iz koje se bez brojanja može približno odrediti broj čestica u uzorku. Na polju
sa uzorkom mogu se videti dve paralelne linije između kojih je razmak 5 mikrometara. Na ovaj način se
može grubo odrediti učešće čestica prašine čiji je prečnik manji ili veći od 5 mikrometara.
Ovom metodom se na osnovu oblika čestica indirektno može zaključiti njihovo poreklo ili sastav (npr.
čestice azbesta su igličastog oblika).

Koniometrijska metoda – mali uzorak, vidi se broj/veličina/oblik, orijentaciono određivanje broja čestica
različite veličine, nemoguća hemijska analiza.
Gravimetrijska metoda – preciznija/tačnija, veliki uzorak, određivanje samo težine, tačan broj čestica
različite veličine, moguća hemijska analiza.

7
I 8. MERENJE TEMPERATURE VAZDUHA I ZDRAVSTVENI ZNAČAJ

Toplota – manifestacija molekularnog kretanja u telima

Temperatura – mera srednje kinetičke energije molekula sistema. Proporcionalna je srednjoj kinetičkoj
energiji toplotnog kretanja čestica.
Termodinamička temperatura – naziv merne jedinice za temperaturu je kelvin. Kelvin je definisan kao
1/273,16 deo termodinamičke temperature trojne tačke vode. Trojna tačka vode je temperatura na kojoj su u
ravnoteži tri agregatna stanja (čvrsto, tečno, gasovito), nalazi se na +273,16 K, odnosno +0,01 C.
Apsolutna nula je donja granica temperaturnog intervala prema ovoj skali i tada su čestice nekog tela u
stanju potpunog mirovanja. Nalazi se na -273,16 C u odnosu na trojnu tačku vode, tj. Na -273,15 C.
1 C = 1 K. Т (К) = T (C) + 273,15.

Ispitivanje mikroklimatskih faktora se vrši na nivou od 1,2 m od poda, tj. u nivou trupa čoveka.

Dilatacioni termometar – radi na principu širenja žive ili obojenog alkohola iz rezervoara kroz tanku
kapilarnu cev, a u zavisnosti od temperature okolnog medijuma.
Aspiracioni psihrometar po Assmannu – temperatura se očitava na suvom termometru psihrometra, pošto
se prethodno ustale nivoi žive na oba termometra. Za to je dovoljno 3 minuta za vreme merenja u letnjem i
oko 5 minuta u zimskom periodu godine.
Nedostatak živinih termometara – uticaj toplotnog zračenja okolnih čvrstih tela na ekspanziju žive u
termometru, tj. beleže se više vrednosti u slučaju izraženog toplotnog zračenja. Ova greška se smanjuje
postavljanjem metalnih štitnika oko rezervoara sa živom. Termometri moraju biti zaklonjeni od dejstva
toplotnog zračenja, zato se kaže da se merenja vrše u hladu.

Kombinovini merni instrument TESTO 452 – može vršiti ispitivanja temperature, vlažnosti, brzine
strujanja vazduha, za izračunavanje tačke rose i apsolutne vlažnosti vazduha. Koriste se posebne sonde.
Jedna meri temperaturu i vlažnost vazduha. Druga meri temperaturu i brzinu strujanja vazduha. Rezultati
se očitavaju na LCD displeju, raspon merenja je od -20 do +70.

Termografi – imaju mogućnost kontinuiranog grafičkog registrovanja tokom dužeg vremenskog perioda.
Vrednosti se ispisuju na papiru obavijenom oko jednog bubnja koji polako rotira. Primenjuje se u
industrijskim pogonima, skladištima robe, muzejima, računarskim centrima itd.

Analizator mikroklime – posebnim sondama mere se temperatura, toplotna radijacija, brzina strujanja
vazduha, relativna vlažnost, tačka rose, merenje površinske temperature kontkatnim termometrom.

Merač termičkog komfora – postoji i senzor koji simulira termičke osobine ljudskog tela. Ocenjuje se
stepen termičke ugodnosti.

Najviša dozvoljena vrednost temperature vazduha iznosti 28 C, bez obzira na vrstu rada i uslove
temperature vazduha u spoljašnjoj sredini. Najniža vrednost je 15 C za uslove u kojima se obavlja težak
fizički rad.

8
I 9. MERENJE RELATIVNE VLAŽNOSTI VAZDUHA I ZDRAVSTVENI ZNAČAJ

Apsolutna vlažnost – količina vodene pare koja se nalazi u vazduhu u trenutku merenja, izražava se u
g/m3 ili mmHg.
Maksimalna vlažnost – najveće moguće zasićenje vazduha vodenom parom na određenoj temperaturi u
određenoj zapremini vazduha. g/m3 ili mmHg. Maksimalna vlažnost je veća, što je temperatura vazduha
viša.
Relativna vlažnost – količnik apsolutne i maksimalne vlažnosti, izražen u procentima. Fiziološka relativna
vlažnost vazduha predstavlja količnik apsolutne i maksimalne vlažnosti vazduha na temperaturi od 37 C.
Deficit zasićenja – razlika između maksimalne i apsolutne vlažnosti. g/m3. Što je veća razlika, to je veća i
evaporacija.
Tačka rose – ona temperatura na kojoj se izjednačavaju apsolutna i maksimalna vlažnost vazduha. Dolazi
do premašivanja kapaciteta vazduha za prijem vodene pare, što će se manifestovati pojavom kondenzacije
vodene pare (rosa).

Merenje polimetrom:

Meri temperaturu vazduha, maksimalnu vlažnost, relativnu vlažnost, tačku rose.

Gornji vertikalni deo – ima jedan termometar sa dve zasebne skale. Na jednoj se očitava temperatura
vazduha, na drugoj vrednost maksimalne vlažnosti.
Donji deo (kućište) – analogna skala kružnog oblika. Na spoljnom delu se očitava vrednost relativne
vlažnost. Na unutrašnjem delu se očitava koliko stepeni treba sniziti temperaturu vazduha da bi apsolutna
vlažnost postala maksimalna (to je vrednost tačke rose).

Snop specijalnih sintetičkih niti se nalazi u kućištu samog instrumenta. Sintetičke niti bubre u prisustvu
vlage i skraćuju se po dužini. Jedan kraj ovih niti je fiksiran za kućište, a drugi za kazaljku instrumenta.
Nedostatak instrumenta – dugo vreme koje je potrebno za jedno merenje, jer ove niti sporo reaguju na
promene vlažnosti vazduha, stoga je polimetar nepodesan za više uzastopnih merenja u kraćem
vremenskom intervalu.

Merenje Asmanovim aspiracionim psihrometrom:

Na vrhu se nalazi aspirator. Aspirirani vazduh potom ravnomernom brzinom struji pored rezervoara oba
termometra.
Vlažni termometar (njegov rezervoar) je obavijen gazom. Prvo se nakvasi gaza, zatim se pokrene aspirator
koji u sledećih 3-5 minuta uvlači okolni vazduh. Kada se nivoi žive ustale u oba termometra isključuje se
aspirator i odmah očitavaju vrednosti na oba termometra.
Što je vazduh suvlji, to će voda sa vlažnog termometra brže da isparava, vezujući latentnu toplotu i hladeći
time termometar.
Psihrometrijska diferenca – razlika u stepenima između vrednosti suvog i vlažnog termometra. Razlika ne
postoji jedino u slučaju kada je vazduh potpuno zasićen vodenom parom.
Posle dobijanja vrednosti Ts i izračunavanja psihrometrijske diference moguće je iz tabela dobiti vrednost
relativne vlažnosti vazduha.

Prema Pravilniku o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu, maksimalna
vrednost relativne vlažnosti je 75%, bez obzira na temperaturu i vrstu rada. Kada je temperatura vazduha
28 stepeni dozvoljava se najviše 55% Rv, a kada je manja od 24 stepena Rv može biti i 73%.

9
I 11. MERENJE BRZINE STRUJANJA VAZDUHA I ZDRAVSTVENI ZNAČAJ

U uslovima kada postoji nepovoljna kombinacija visoke temperature i velike vlažnosti vazduha, pojačano
strujanje vazduha olakšava odavanje toplote konvekcijom, i ubrzava evaporaciju znoja sa površine tela. Pri
niskim temperaturama ovaj efekat je neželjen.
Brzina strujanja vazduha se izražava u m/s.

Merenje anemometrom:
Meri usmereno kretanje vazduha brzina većih od 0,5 m/s – u tunelima, rudnicima, hodnicima, ispitivanje
efikasnosti ventilacije u zatvorenom prostoru.
Upotrebljava se dinamički anemometar sa pokretnim propelerom. Kretanje propelera se preko osovine
prenosi na skalu sa koje se direktno očitava rezultat u m/s.

Merenje katatermometrom:
Služi za određivanje malih brzina kretanja vazduha, koje su uobičajene u zatvorenom prostoru (manje od
0,5 m/s).
Sastoji se od kapilarne cevi. Na jednom kraju se nalazi rezervoar ispunjen alkoholom ili živom. Na
drugom kraju se nalazi manje proširenje – ventil. Na kapilarnoj cevi su ugravirane dve oznake koje
obuhvataju temperaturni interval od 3 C.
Normalni katatermometri – oznake se odnose na temperaturu od 38 C tj. 35 C.
Visokotemperaturni katetermometri – oznake se odnose na temperaturu od 54,5 C tj. 51,5 C.

Vrednost konstante katatermometra – označena je sa F ili Q (cal/cm2). Ugravirana je na poleđini kapilarne

cevi.

Katatermometar radi na principu hlađenja konvekcijom, a konstanta predstavlja broj kalorija toplotne
energije koji se oslobodi sa jednog kvadratnog centimetra njegovog rezervoara u sekundi. U postupku
određivanja brzine strujanja vazduha koristi se još i štoperica, kao i Asmanov psihrometar.
Neophodni parametri su – konstanta katatermometra, vreme hlađenja katatermometra, kata vrednost
(količnik konstante i vremena hlađenja), kao i temperatura vazduha.

Rezervoar katatermometra se uroni u vodeno kupatilo, sa vodom zagrejanom na 50-70, u njemu se drži sve
dok obojeni alkohol ne ispuni celu kapilarnu cev i polovinu ventila. Potom se osuši brisanjem suvom
krpom i postavi vertikalno (ventil gore, rezervoar dole). Postavlja se na 1,2 m od poda. Štopericom se meri
vreme za koje se alkohol spusti od gornje do donje ugravirane temperaturne oznake.

Očitavanje rezultata – upotrebom nomograma (sa leva na desno) ili korišćenjem tablica (izračune se kata
vrednost, a brzina se očitava iz tablice)

Merenje kombinovanim mernim instrumentom TESTO 452:

Ima posebne sonde opisane ranije. Opseg je 0-5 m/s.

Merenje upotrebom Dornove skale:

Na osnovu rezultata kata vrednosti dobijene upotrebom normalnog katatermometra i subjektivne procene
ispitanika, Dorno je konstruisao skalu koja se može koristiti za grubu procenu termičkog komfora. Može
se primeniti samo za ljude koji su lako obučeni i obavljaju lak fizički rad.
Optimalni uslovi termičkog komfora postoje kada je kata vrednost između 7,5 i 5,0.

Prema Pravilniku, vrednosti strujanja vazduha mogu biti u širokom rasponu od 0,3 m/s do 1,0 m/2.

10
I 10. MERENJE TOPLOTNOG ZRAČENJA

Svako telo čija je temperatura viša od apsolutne nule odaje toplotu zračenjem. To je infracrveno zračenje.
Zračenje nekog tela zavisi od njegove zagrejanosti, veličine njegove površine, sjaja, boje i oblika.
Toplotno zračenje se meri u slučajevima kada je čovek izložen jačim izvorima ovog zračenja, tj. kada su u
blizini predmeti čija temperatura znatno odstupa od njegove srednje telesne temperature.
Primeri su radna mesta u industriji stakla, keramike, livnice, topionice, pekare.

Merenje upotrebom globus termometra:

Globus termometar je šuplja kugla od bakarnog lima, prečnika 15,2 cm. Obojen je crnom bojom i matiran.
U kuglu se postavlja živin termometar, čiji se rezervoar nalazi u centru kugle, a ima opseg merenja 0-120 C.

Postavlja se na radno mesto, 120 cm od podloge. Posle 20-25 minuta, očitava se temperatura u C.
Istovremeno se meri i temperatura vazduha (Ts) i brzina strujanja vazduha. Ova dva parametra se mere jer
utiču na zagrevanje kugle globus termometra.

Sledeći korak je izračunavanje srednje temperature zračenja. Vrši se upotrebom nomograma – sa desna na
levo, rezultat je na drugoj skali ako se krene sa leve strane. Nakon toga iz dobijene vrednosti srednje
temperature zračenja, korišćenjem tabele, očitavamo količinu toplotne energije u mcal/cm2/s koja nastaje
zračenjem iz okoline.

Ad 1) Efektivna temperatura
Indeks koji obuhvata – temperaturu vazduha, vlažnost vazduha i brzinu strujanja vazduha. Ako postoji
izraženo toplotno zračenje, onda se i ono uzima u obzir, tako da se dobija korigovana efektivna
temperatura.
Nedostaci ovih indeksa su što ne uzimaju u obzir količinu metabolički oslobođene toplote i vrstu odeće,
već važe samo za osobe koje obavljaju lak fizički rad i lagano su odevene.
Na osnovu toga je uveden nomogram. Unose se vrednosti Ts i Tv, i ukoliko se seku sa jednom od kosih
linija koje predstavljaju brzinu strujanja vazduha, to znači da su uslovi u zoni komfora.

Ad 2) Toplotni indeks

Indeks koji obuhvata – temperaturu vazduha i relativnu vlažnost vazduha.

Važe samo za osobe koje borave u hladu, tj. toplotno zračenje nije uzeto u obzir.
Kada se relativna vlažnost u okruženju povećava, evaporacija se smanjuje i toplota se zadržava u telu više
nego kada je suv vazduh.
Vrednost indeksa 27 – predostrožnost (toplotni grčevi, zamor mogući).
Vrednost indeksa 54 i više – ekstremna opasnost (toplotni udar je preteći).

Ad 3) Indeks hlađenja vetrom

Indeks koji obuhvata – temperaturu vazduha i brzinu strujanja vetra.
Procenjuje se efekat vetra na temperaturu vazduha. Indeks se izračunava samo za brzine vetra veće od 1,8
m/s. Kod ovog indeksa stvarnu temperaturu kod pojačanog strujanja čovek oseća kao nižu. Uloga gubitka
toplote konvekcijom usled strujanja vazduha.

Vrednost indeksa -10 do -27 C – mali rizik od promrzlina

Vrednost indeks -55 i niže – ekstremno veliki rizik od promrzlina.

11
I 12. MERENJE BUKE U ŽIVOTNOJ SREDINI

Zvuk – niz promena pritiska koji se u vidu talasa prenose kroz neki medijum – gas, tečnost ili čvrsto telo.

Zvučna frekvencija – učestalost promena zvučnog pritiska, izražava se u Hz (jedna oscilacija zvučnog
pritiska u sekundi, obuhvata fazu povećanog i smanjenog pritiska, uzrokovanu zgušnjavanjem i
razređenjem materije). Čovečije uvo registruje frekvencije 16 Hz – 20 kHz.
Govorna zona je 0,5 kHz – 4 kHz
Infrazvuk je ispod 16 Hz, ultrazvuk je iznad 20 kHz.
Spektar zvuka – složen zvuk koji se filtriranjem rastavi na svoje frekventne komponente. Najčešće se
koriste oktavni i tercni spektri, pri čemu oktava predstavlja dvostruku razliku frekvenci između dva zvuka.
Širokopojasna buka – ona koja je sa približno ravnomernom raspodelom zvučne energije kroz više
različitih struktura.
Uskopojasna buka – sva zvučna energija je sadržana u jednoj oktavi ili malom broju terci.
Opseg niskih frekvencija – manje od 400 Hz. Opseg srednjih frekvencija – 400 – 100 Hz. Visoki – preko 1000
Buka koja sadrži istaknuti ton – zvuk kod kojeg je značajan deo energije sadržan u određenoj frekvenciji.
Buka koja sadrži neku zvučnu informaciju – zvuk sa jasno prepoznatljivim pevanjem, muzikom ili
govorom.

Zvučni pritisak – odstupanje od pritiska u jednoj sredini uzrokovano prolaskom zvučnog talasa. Prag
sluha iznosi 20 mikroPa, prag bola iznosi 20 Pa.
Jačina zvuka (I) – proporcionalna je kvadratu zvučnog pritiska, a obrnuto proporcionalna gustini sredine
i brzini zvuka. Izražava se u W/m2. Od jačine zvuka zavisi osećaj glasnosti zvuka, prag čujnosti u vazduhu
je 10 na -12 W/m2, granica bola iznosi 10 W/m2.
Nivo zvuka (nivo zvučnog pritiska) (L) – logaritamski odnos između zvučnog pritiska i referentne
vrednosti zvučnog pritiska koja odgovara pragu čujnosti. L je 20 log od 10 P/P0. Izražava se u decibelima.
Na pragu čujnosti nivo zvuka iznosi 0 Db (P=P0), na granici bola iznosi 120 Db (P/P0=10 na 6).
Stalan zvuk – kolebanja su nivoa do 5 Db. Posebno su za ljude neprijatni udari ili impusli, koji
predstavljaju jedan ili više brzo rastućih nivoa zvuka, čije je vreme trajanja kraće od jedne sekunde.

Energetski ekvivalentan trajni nivo zvuka (Leq) – za svaki promenljvi zvuk logaritamskom formulom
može se odrediti ekvivalentni stalni nivo zvuka, koji bi u toku istog perioda vremena imao istu energetsku
vrednost.

Isprekidan zvuk – vreme između porasta i opadanja nivoa zvuka je najmanje 1 sekund.
Stalan zvuk – prekidi su kraći od 1 sekunde.
Po vremenu merenja buke se vrši u toku dana (6-18h), u toku večeri (18-22h), i u toku noći (22-6h).
Prema učešću izvora buke, ukupna buka je zbir uticaja svih izvora zvuka u okolini, a specifična buka je
buka nekog određenog izvora.
Ekvivalentni nivo zvuka za dan, veče i noć (Lden) – dobija se iz ekvivalnenog trajnog nivoa zvuka,
predstavlja prosečan nivo zvuka za 24-časovnu ekspoziciju.

12
Merenje buke u životnoj sredini:
Direktiva Evropske Unije o merenju i upravljanju komunalnom bukom. Uredba o indikatorima buke,
graničnim vrednostima, metodama za ocenjivanje idnikatora bukem uznemiravanja i štetnih efekata buke u
životnoj sredini. Ovom uredbom je predviđeno da se kao osnovni indikator buke koristi Lden.

Merač nivoa zvuka – sastoji se iz mikrofona, pojačivača, filtera i detektora sa kazaljkom i skalom u dB.
Svi instrumenti koji se koriste u medicinske svrhe koriste korekcioni filter A, koji po svojim frekventnim
karkateristikama predstavlja zvučni receptor najsličniji ljudskom uvu (dB(A)). Najčešće se koristi
brzoreagujući otklon.
Savremeni kompjuterizovani merači nivoa zvuka imaju ugrađen komplet filtera kojima se meri nivo zvuka
u pojedinim frekvencijama (spektralna analiza), kao i softver za automatsko određivanje ekvivalentnosti
zvuka.

Merenje zvuka u otvorenom prostoru:

Najmanje 3,5 m od zida objekta, na 1 m udaljenosti od ivice trotoara i na 1,5 m visine. Prema veličini zone
naseljenog mesta odabere se 5-10 reprezentativnih mernih mesta. Nivoi buke se mere u dva dnevna
intervala, u jednom intervalu u toku večeri i dva intervala u toku noći. Svaki interval treba da traje 15
minuta, pri čemu je otklon instrumenta podešen na fast. Pri brzini vetra iznad 10 m/s ne vrši se merenje
buke. Najvše dozvoljene vrednosti – gradski centar (65 danju, 55 noću), stambena područja (55 danju, 45
noću).

Merenje zvuka u prostorijama za boravak:

Prozori i vrata prostorije moraju biti zatvoreni. 1,5 m udaljenosti od prozora i zidova, na visini od 1,5 m od
poda. Najviše dozvoljene vrednosti – boravišne prostorije (35 danju, 30 noću), ordinacija (40), učionice
(40).

13
I 13. ISPITIVANJE DNEVNOG OSVETLJENJA
Prirodno (dnevno) osvetljenje – osvetljenje koje je uslovljeno prisustvom vidljivog dela spektra Sunčevog
zračenja. Svetlosna površina je zbir površina svih otvora u zidu, tavanici ili krovu kroz koje dnevna
svetlost ulazi u prostoriju.

Osvetljenost – odnos vrednosti svetlosnog fluksa koji dospeva na neku površinu i veličine tako
osvetljavane površine. Za merenje se koristi luksmetar.
Merna jedinica za osvetljenost je luks (lx) – osvetljenost površine od m2 na koju pada ravnomerno
raspoređen svetlosni fluks od 1 lumena.

Dnevno osvetljenje zavisi od parametara kao što su – oblačnost neba, veličina i položaj prozora, vrsta
korišćenog stakla, rastojanje između prozora i referentne tačke, zaklanjanja neba spoljnim preprekama i
unutrašnjeg uređenja prostorije. Nedostaci prirodnog osvetljenja se prevazilaze instaliranjem i korišćenjem
veštačkog osvetljenja.

Fotometrijska ispitivanja prirodnog osvetljenja – merenje osvetljenosti:

Koristi se luksmetar. Veliki, veoma veliki i izvanredno veliki zahtevi ne mogu se ostvariti samo prirodnim
osvetljenjem. U takvim situacijama uključuje se električno osvetljenje. Fotometrijsko ispitivanje prirodnog
osvetljenja je nedovoljno za davanje kompletne ocene, zbog velike promenljivosti dnevne svetlosti. Zato u
normiranju prirodnog osvetljenja određujemo i faktor dnevnog osvetljenja.

Određivanje faktora dnevnog osvetljenja:

Predstavlja odnos osvetljenosti u toj tački i spoljne osvetljenosti pod otvorenim nebom, izražava se u
procentima.
Ako se smanji osvetljenost spolja usled naoblačenja, u istoj meri će se smanjiti osvetljenost i u datoj
prostoriji unutar zgrade. Koriste se dva luksmetra, a merenja se vrše istovremeno. Jedan se postavlja na
sredinu radne površine, a drugi sa spoljne strane prozora u istoj ravni sa prvim (treba da bude van
domašaja direktne Sunčeve svetlosti).
Zahtevi u pogledu osvetljenja:
Veoma mali – 0,6 – 1,0. Mali – 1,0 – 1,6. Srednji – 1,6 – 3,0. Veliki – 3,0 – 6,0. Veoma veliki – 6,0 – 12,0.

Geometrijska ispitivanja – određivanje upadnog ugla dnevne svetlosti:

Upadni ugao je onaj koji se horizontalnom zatvara prava linija povučena od ivice prozorskog okna do
posmatrane tačke u prostoriji. Treba da iznosi minimalno 24 stepena.
U otvoru upadnog ugla dnevne svetlosti, a u blizini zgrade, ne treba da se nalazi nikakava spoljna
prepreka.

Geometrijska ispitivanja – određivanje fotokoeficijenata:

Fotokoeficijent predstavlja odnos zastakljene površine prozora i površine poda iste prostorije.
Operacione sale (1:2), Previjališta (1:4), Stambene prostorije (1:6 do 1:8).
I pored povoljnog odnosa izraženog fotokeoficijentom, osvetljenost može biti nedovoljna, jer sama veličina
svetlosne površine nije odlučujuća. Uticaja imaju i podaci o orijentaciji zgrade i same prostorije u zgradi,
vrsti upotrebljenog stakla, zaprljanosti njegove površine, mogućem zasenčenju od okolnih objekata itd.

14
I 14. ISPITIVANJE VEŠTAČKOG OSVETLJENJA
Veštačko osvetljenje predstavljaju svetlosni izvori koji mogu biti na bazi usijanja (sijalice sa užarenim
vlaknom) ili na bazi električnog pražnjenja (fluorescentne sijalice).

Električno osvetljenje treba da po boji i pravcu upada na radnu površinu, ima karakteristike dnevnog
svetla.
Merenje se vrši luksmetrom. Luksmetar sadrži fotodetektor koji treba da primi svetlost u rasponu talasnih
dužina na koje reaguje ljudsko oko, ali da to bude izvedeno i na način na koji fiziološki reaguje ljudsko oko.
Danas su fotodetektori silikonski.

Digitalni luksmetar LM-1010:

Sastoji se od fotodetektora koji je povezan sa kućištem na čijem se LCD displeju očitavaju rezultati merenja.
Opseg merenja je 0-50.000 luksa. Postavlja se na horizontalnu ravan radne površine – 0,85 m iznad podloge.
Preklopnik ima tri položaja – levi (0-2000 lx), srednji (2000-20.000 lx), desni (20.000-50.000).

Digitalni luksmetar Testoterm 0500:

Fotodetektor je takođe povezan sa kućištem. Opseg merenja je 0-100.000 lx. Tri položaja preklopnika,
gornji, srednji i donji. Najpreciznije je da se merenja obave bez dnevne svetlosti. Ako je to nemoguće
meriti prvo sa uključenim, pa sa isključenim veštačkim osvetljenjem.

Vrednosti osvetljenosti u odnosu na zahteve – opšte osvetljenje: veoma mali (50), mali (80), srednji (150),
veliki (300), veoma veliki (600). Dopunsko osvetljenje: veliki (600), veoma veliki (1000).

Ispitivanje srednje osvetljenosti prostorije – meri se osvetljenost na većem broju ravnomerno raspoređenih
tačaka u prostoriji. Posle toga se izračunava aritmetička srednja vrednost.

Ispitivanje prostorne ravnomernosti osvetljenja – izračunava se količnik vrednosti osvetljenosti najslabije i

vrednosti prosečne osvetljenosti. Veoma mali (1:6-1:3), mali (1:3), srednji i veliki (1:2,5), veoma veliki (1:1,5).

Minimalna osvetljenost u prostoriji – zabeležena najmanja vrednost.

15
III 1. HIGIJENSKI PREGLEDI VODE I LOKALNA INSPEKCIJA VODNOG OBJEKTA

Higijenski ispravna voda za piće je voda koja odgovara u pogledu:

1. Mikrobioloških osobina
2. Hemijskih supstancija
3. Koagulacionih i flokulacionih sredstava
4. Dezinfekcionih sredstava i sporednih proizvoda dezinfekcije
5. Fizičkih, fizičko-hemijskih i hemijskih osobina
6. Radioloških osobina

Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće se reguliše javno snabdevanje stanovništva vodom za
piće, što podrazumeva snabdevanje vodom više od pet domaćinstava (ili više od 20 stanovnika).

Higijenska ispravnost vode za piće utvrđuje se:

A. Osnovnim pregledom
B. Periodičnim pregledom
C. Pregledom vode iz novih zahvata
D. Na osnovu higijensko-epidemioloških indikacija

Ekvivalentni stanovnik – potrošnja od 150 l/dan

Analiza uzoraka sa novih zahvata i prilikom rekonstrukcije vodovoda – vrši se najmanje 4 puta godišnje u
najmanje dve ovlašćene laboratorije.
Higijensko-epidemiološke indikacije – kod opasnosti od zagađenja.

Ukupno osnovnih godišnje za do 5000 ES - 11, za više od 400.000 ES – 348.

Ukupno periodičnih godišnje za do 5000 ES – 1, za više od 400.000 ES – 12.

Akcidentalno zagađenje vode – nagli prodor zagađujuće supstance u izvorište ili objekat za javno
snabdevanje stanovništva vodom za piće, koji je nastao kao posledica aktivnosti čoveka, a u obimu koji
predstavlja opasnost po zdravlje ljudi. Ukoliko ne postoji rezervno izvorište može se koristiti voda u kojoj
je količina pojedinih supstancija do 20% veća od vrednosti propisanih Pravilnikom, najduže 7 dana od dana
zagađenja.

Lokalna inspekcija vodovodnog objekta:

Metod direktnog pregleda vodnog objekta.
Lokalnom inspekcijom kopanog bunara utvrđuje se –

1. Položaj u odnosu na izvor zagađenja (septičke jame, štale, pojila)

2. Način građenja (ozidan, materijal, nov)
3. Na kojoj dubini se zahvata (minimum 5 metara)
4. Način zahvatanja vode (uvek isti metalni sud, nema direktnog kontakta između osoba i vode)

Utvrđivanje da li postoji mogućnost prodiranje površinske vode u bunar, odnosno postoji li nepropusna
platforma širine 1 m oko bunara, sa nagibom od bunara ka okolnom terenu. Provera se vrši zasipanjem
okolnog terena koncentrovanim rastvorom boje (fluorescina) ili koncentrovanim rastvorom soli (NaCl) i
svakodnevnim uzimanjem uzoraka vode u kojoj se određuje koncentracije boje ili soli u toku sedam dana.
Može se koristiti i suspenzija saprofitnih bakterija – b. prodigiosus ili b. violaceum.

Za veći vodni objekat – kontrola tehnološkog procesa, tehnička osposobljenost radnika, stalni nadzor
ispravnosti uređaja za prečišćavanje vode, nadzor kvaliteta sirove i finalne vode.

16
III 2. UZORKOVANJE VODE ZA LABORATORIJSKU ANALIZU

Uzorak vode – količina vode uzeta iz objekata za snabdevanje vode za piće, koje je uzeta jednokratno, na
jednom mestu, po propisanoj metodologiji, za laboratorijsku analizu.

Uzorci se uzimaju iz – svakog izvorišta (ako su direktno povezani za vodovodnu mrežu), rezervoara vode
za piće i iz vodovodne mreže (broj tačaka zavisi od broja ES).

400.000-600.000 ES: 15. Za preko 600.000 ES – 1 uzorak na svakih 200.000.

Ako se u sabirnom vodu ili rezervoaru osnovnim pregledom utvrdi odstupanje od vrednosti koje su
propisane, uzorci se uzimaju iz svakog izvorišta radi identifikacije zagađenog izvorišta.

Uzorak za fizičko-hemijsku analizu:

Boca od stakla ili inertne plastike. Ukoliko se planira periodični pregeld ili veći broj parametara.

5l 1l

1. Voda teče 3-5 min (pre toga dezinfikovati slavinu plamenom 30 sekundi).
2. Boca se opere ovom vodom 3 x.
3. Ne puni se do vrha (ostavi se 25 ml), dobro se zatvori. Najčešće se ne dodaju konzervansi, osim
kada se plaira određivanje posebnih sastojaka u vodi
 Fizičke osobine se određuju na samom vodnom objektu
 Voda se konzerviše radi očuvanja nestabilnih jedinjenja
 Doprema se istog dana u laboratoriju, konzervira na +4 C pre obavljanja analize.

Uzorak za radiološku analizu:

Doprema se u roku od 5 dana. 3l

Uzorak za bakteriološku analizu:

1l u prethodno sterilisane boce. Zatvarač od stakla, plastike ili gume, preko kog ide aluminijumska
folija. Ukoliko se očekuje da će u uzorku vode biti hlora, staviti u bocu 0,60 ml 5% rastvora natrijum-
tiosulfata radi redukcije hlora.
Transport - +4 do +10 C, za 6h do laboratorije. Zasejavanje se vrši najkasnije za 12 h.

Uzorak za parazitološku i virusološku analizu:

10l Plastični sud, prethodno sterilisan etilen-oksidom ili zračenjem. Na ledu transport
u toku 6h. Ako se virusološki pregled odlaže, uzorak centrifugirati i zamrznuti.

Uzorak za utvrđivanje prisustva planktona uzimaju se planktonskom mrežicom. Posle prosejavanja kroz
sito pora 0,5 cm, materijal se prenosti u plastične tegle zapremine 250 do 1000ml.

Uzorak mora biti propisno obeležen, sa etiketom na kojoj mora biti naziv objekta, mesto, vreme datum,
koja analiza se traži.

Uzorak iz kopanih bunara, cisterni i rezervoara se uzima sa dubine od 50 cm ispod površine vode pomoću
posebne opreme. Poklopac boce se otvara tek po dostizanju odgovarajuće dubine.

III 3. FIZIČKE OSOBINE VODE ZA PIĆE

Određuje se odmah po uzimanju uzorka.

17
 1. Miris

U erlenmajer zapremine 250ml, zatvori se, promućka, otvori, pa se pomiriše.

Isti uzorak se zatim zagreje na 40 C, ostavi na sobnoj temperaturi 1-2 minuta, otvori i ponovo pomiriše.
Higijenski ispravna voda ne sme da ima nikakav miris.

2. Ukus

Pasterizuje se na 70 stepeni (zaštita od infekcije). Prohladi do sobne temperature (22 C) i na T 12 C. Više

osoba degustira 50 ml vode. Voda se ne guta, nego samo promućka u ustima i ispljune.
Higijenski ispravna voda ne treba da ima karakterističan ukus.

3. Boja

Voda se sipa u menzuru i posmatra na beloj podlozi. Ispravna voda je bezbojna u tankom sloju, u
debelom sloju ima plavo-zelenu nijansu.
Kolorimetrijski – pomoću kobalt platinske skale (CoPt). Prema pravilniku maksimalno dozvoljeno 5 CoPt.
Intenzitet boje raste sa porastom pH, zato se ove vrednosti istovremeno određuju.

4. Mutnoća

1l upoređuje se sa stand. infuz (silikatna zemlja). 1 step mutnoće je 1 mg infuzorijske zemlje u 1l vod
rastvor

Upoređivanje se vrši prema beloj podlozi sa središnjom crnom linijom. Dozvoljeno je odstupanje do 5
stepeni za prečišćenu vodu.

Prema pravilniku mutnoća se određuje nefelometrijski prema standardnom formazinskom polimeru.

Dozvoljen stepen mutnoće iznosi do 1 NTU.

5. Temperatura

Optimalno iznosi 8-12 stepeni. Maksimalno godišnje kolebanje ne bi trebalo da prelazi 4-6 stepeni.
Varijacije temperature govore o poreklu vode (površinska/podzemna).
Određuje se standardnim termometrima sa podeocima od 0,1 stepen. Prilikom merenja T vode, meri se i T
vazduha.

18
III 4. ODREĐIVANJE PH VODE

pH vrednost vode izražava njenu tendenciju primanja ili davanja vodonikovih jona prema skali od 0-14.

Čista voda na T 25 C ima pH 7.

Većina prirodnih voda ima pH 4,5-8,3 (zavisi od konc. disosovanog CO2, bazno daju ugljen-dioksid,
karbonati, bikarbonati i hidroksidi, kiselo daju fosfati, fosfiti, joni metala, proteina i organskih kiselina.
pH vrednost vode za piće varira od neutralne do slabo bazne sa pH 7,0-7,4.
Vredost se određuje odmah po uzimanju uzorka, jer se stajanjem vode može promeniti.
Maksimalno dozvoljena u vodi za piće iznosi pH 6,8-8,5 za vodovodsku vodu, a za neprečišćene 6,5-9,0.

Kolorimetrijsko određivanje pH:

Vrši se pomoću neokomparatora. Kotur sa bojama gde svaka boja odovara određenoj pH.

10 cm3 vode 10 cm3 samo vode

+ Kivetu sa indikatorima staviti preko držača preko kojeg
0,5 cm3 bromtiol-plavo prelazi centar kotura. Tačnost +- 0,2.
0,3 cm3 fenol-crvenog

Mernje pomoću univerzalnog indikatora:

U 10 ml vode dodati jednu kap univerzalnog indikatora. Dobijena boja se upoređuje sa bojom na skali i
očita pH. Tačnost +- 0,5-1.

Elektrohemijsko određivanje:
Najpreciznije. Može se određivati i ukoliko je voda mutna ili obojena. Tačnost je +- 0,1.

19
III 5. HEMIJSKE OSOBINE VODE ZA PIĆE

U okviru osnovnog pregleda određuju se utrošak kalijum-permanganata, amonijaka, hlorida, nitrita,

nitrata, gvožđa, mangana i rezidualnog hlora.

Utrošak kalijum-permanganata: 8 mg/l prečišćene, 12 mg/l neprečišćene

Indirektni pokazatelj zagađujućih materija biljnog, životinjskog ili ljudskog porekla.
Određuje se kuvanjem u kiseloj sredini titracijom prema Kubel-Tiemannu.

Određivanje amonijaka: 0,1 mg/l

Mineralnog porekla ili svežeg fekalnog zagađenja.

Kvantitativno određivanje Neslerovim reagensom (K2HgJ4).

Žuto-narandžasto je dokazano.

Upoređivanje intenziteta boje u neo-komparatoru.

10 ml
H2O
+ 1 cm3
reagensa

Određivanje nitrita: 0,03 mg/l

Porekla svežeg fekalnog zagađenja. Nitriti su nestabilna jedinjenja, brzo prelaze u nitrate, odrediti odmah
po uzimanju vode.
Kvalitativo dokazivanje jod-cink-skrobom.

+6-8 kapi +1 ml (sve u istu epruvetu)

fosforne kiseline jod cink skrobnog rastvora

Određivanje nitrata: 50 mg/l

Pokazatelji starog fekalnog zagađenja. Mogu da vode i poreklo iz zemljišta ili površinskih voda.
Izazivaju methemglobinemiju kod odojčadi.

Kvalitativno dokazivanje difenilaminom

1 ml H2O
+ difenilamin
+ sumporna kiselina kristal difenilamina, niz zid posude nekoliko kapi H2SO4

20
Određivanje hlorida: 200 mg/l
Potiču iz zemljišta (NaCl) i mogu se izlučivati fecesom i urinom.
Kvalitativno dokazivanje srebro-nitratom.

10 ml H2O promešati, ako treba zagrejati

+ 3 kapi razblažene azotne kiseline

+ 2 ml rastvora srebro nitrata BELI
TALOG

Određivanje gvožđa u vodi: 0,3 mg/l

Primarnog porekla – zemljište. Sekundarnog porekla – vodovodne cevi ili postupak prečišćavanja vode.
Nije štetno po zdravlje ali menja organoleptičke osobine vode – gorko sladunjav i opor ukus, boja rđe,
obojeni talog. U gvožđevitim vodama se razmnožavaju feruginozne bakterije.
Deferizacija – voda se rasprskava u sitne kapi / u nju se ubrizgava ozon (aeracija). Dvovalentna jedinjenja
gvožđa se pretvaraju u trovalentna (gvožđe tri-oksid i gvožđe tri-hidroksid) koja su nerastvorljiva u vodi i
talože se.

Kvalitativno dokazivanje kalijum-tiocijanatom.

10 ml H2o
+ nekoliko kapi HCl
+ 1 ml kalijum-tiocijanata

Kvantitativno dokazvanje kalijum-ferocijanidom.

10 ml H2o
+ nekoliko kapi HCl
+ 1 ml kalijum-ferocijanida

Određivanje olova u vodi: 0,01 mg/l

Primarnog porekla ili sekundarnog porekla. Ponašanje olova zavisi od tvrdoće vode.
Meke vode sadrže ugljenu kiselinu u kojoj se olovo lako rastvara u obliku olovo-hidrogen-karbonata, koji
je toksičan. Tvrde vode sadrže karbonate i sulfate, stvaraju olovo-karbonat i olovo-sulfat (slabo rastvorljivi
u vodi i nisu toksični).
Kod vode koja ima tvrdoću veću od 7 dH neće doći do rastvaranja olova iz cevi.

Kvalitativno dokazivanje natrijum-sulfidom.

10 ml H2o
+ 1 ml sirćetne kiseline tamno mrka boja
+ 1 ml natrijum-sulfida

Kvantitativno dokazvanje ditizonom.

10 ml H2o
+ nekoliko kapi amonijum-hidroksida snažnim mućkanjem ditizon iz zelene boje
+ nekoliko kapi kalijum-cijanida prelazi u crvenu
+ 0,5 ml rastvora ditizona

21
III 8. ODREĐIVANJE TVRDOĆE VODE

Tvrdoća vode se izražava sadržajem rastvorenih soli kalcijuma i magnezijuma.

Unos meke vode dovodi do povećanja diureze i eliminacije elektrolita (Na, K, Ca, Mg, Cl), smanjenja
koncentracije K i smanjenja volumena eritocita u krvi. Meka voda utiče i na gubitak kalcijuma i
magnezijuma iz namirnica prilikom pripreme obroka. Meka voda je neukusna, a pri kontaktu sa sapunom
na koži ostavlja utisak da se ne može isprati. Može doći do trovanja olovom, jer su meke vode dovodile do
korozije olovnih cevi.

Ukupna tvrdoća – prolazna + stalna tvrdoća.

Prolazna tvrdoća – bikarbonati kalcijuma i magnezijuma. Kuvanjem se može otkloniti jer se talože
karbonati: Ca(HCO3)2 --- CaCo3 + CO2 + H2O.
Stalna tvrdoća – karbonati, sulfati i hloridi kalcijuma i magnezijuma. Ne može se ukloniti kuvanjem, već
specijalnim jono-izmenjivačkim solima (zeoliti).

Tvrdoća se još deli na karbonatnu i nekarbonatnu.

Karbonatna tvrdoća – potiče od prisustva bikarbonata i karbonata i ima blago pufersko dejstvo u vodi.
Nekarbonatna tvrdoća – čine je sulfati, hloridi, nitrati i silikati.

Jedinice:
Nemački stepen 1 dH – 10 mg CaO u 1l vode.
Francuski stepen 1 f – 10 mg CaCO3 u 1l vode.
Engleski stepen 1 E – 10 mg CaCO3 u 0,7l vode.

Klasifikacija prema stepenu tvrdoće:

Veoma meka – 0-5
Meka – 5-10
Umereno tvrda – 10-15
Tvrda – 15-25
Vrlo tvrda – preko 25

Određivanje tvrdoće vode sapunskim rastvorom:

Postupak po Butron-Budeu i Klarku.

U bocu sipati 40 ml ispitivane vode, zatim se titirira kalijumski sapunski rastvor uz snažno mućkanje.
U početku reakcije nema stvaranja pene, jer se stvaraju sapuni Ca i Mg koji ne prave penu.
Pojava pene koja ostaje stabilna oko 3 minuta je znak da je u vodi ostao K sapun u višku, a utrošili su se joni
Ca i Mg. Tada se titracija prekida, na bireti se pročita utrošak sapunskog rastvora, koji odgovara tvrdoći
vode u nemačkim stepenima.

22
III 9. AEROBNE MEZOFILNE BAKTERIJE U VODI
To je ukupni broj svih živih bakterija. Oslikava opšti mikrobiološki kvalitet vode.
Ovaj pregled daje rezultate za relativno kratko vreme i jedan je od najpouzdanijih i najsenzitivnijih
pokazatelja adekvatnog prečišćavanja i dezinfekcije vode za piće, jednostavan je i dostupan.

Vrši se u 1 ml vode za piće.

Prečišćena i dezinfikovana voda (iz vodovoda) zasejava se u količini od 0,1 ml.
Bunarska voda se zasejava u količini od 0,01 ml, površinska 0,001 ml, ako je jako zagađena 0,0001 ml.

Iz ispitivanog uzorka se uzima 1 ml, stavlja fiziološki rastvor 9 ml – dobija se razblaženja 1:10. Iz ovog se
uzima 1 ml, isti postupak – dobija se razblaženje 1:100.
Pratiti pravila asepse. 1 ml razblaženja se prenosi u sterilnu Petrijevu šolju, zatim se sipa hranljivi agar iz
epruvete, prethodno rastopljen i rashlađen do 54-56 C. Agar se mora ohladiti do te temperature kako ne bi
uništio prisutne bakterije. Posle zasejavanja Petrijeva šolja se meša laganim kružnim pokretima.
Voda se inkubira u termostatu na 37 C, 48 časova.

Brojanje bakterija:
Mali broj kolonija – brojanje golim okom. Broj se množi sa razblaženjem čime se dobija br u 1 ml vode.
Veći broj kolonija – Petri šolja se deli na četiri dela. Bakterije se broje na jednom delu, pa pomnoži sa 4,
zatim sa razblaženjem.
Vrlo veliki broj bakterija – koristi se Volf-Higelov aparat. Sastoji se od staklene ploče izdeljene na kvadrate
od po 1 cm2, svetlosnog izvora i lupe. Brojanje se vrši u većem broju kvadrata po dijagonali, tako da se
dobija srednja vrednost na 1 kvadrat. Ova vrednost se pomnoži sa površinom Petri šolje (64 cm2) i sa
razblaženjem.
Brojač bakterija po Gerberu – ima automatski brojač koji liči na naliv pero.

Dozvoljene vrednosti:
Prečišćena, dezinfikovana i flaširana prirodna voda – do 10 bakterija.
Prirodna voda zatvorenih izvorišta – do 100 baketrija.
Prirodna voda otvorenih izvorišta – do 300 bakterija.

23
III 10. UKUPNE KOLIFORMNE BAKTERIJE

Mogu biti fekalnog porekla, ali većina potiče iz zemljišta, biljaka i prirodnih voda. Test se koristi kao
indikator kvaliteta prečišćene i dezinfikovane vode za piće.
Koliformne bakterije – iz porodice Enterobacteriaceae (Escherichia, Enterobacter, Klebsiella, Serratia,
Citrobacter). Sve ove bakterije su G-, aerobne ili uslovno anaerobne, asporogene i razlažu ugljene hidrate
uz proizvodnju kiseline i gasa.
Ovaj pregled je poznat pod nazivima MPN metod, fermetacioni test, kolimetrija ili prethodni ogled.

Određivanje se vrši u 100 ml vode.

Vodovodska voda se zasejava u količini od 1 x 50 ml i 5 x 10 ml.
Bunarska voda se zasejava u kočičini 1 x 50 ml, 5 x 10 ml, 5 x 1 ml.

Posle zasejavanja epruvete staviti u termostat na 37 C 24-48 h.

Brojanje bakterija podrazumeva barem 2/3 znaka:

 Zamućenje – usled stvaranja bakterijskih kolonija

 Pojava crvene boje podloge – usled razgradnje laktoze, pod dejstvom bakterija stvara se mlečna
kiselina koja menja pH rastvora. U kiseloj sredini Andradeov indikator vraća svoju prvobitnu boju,
odnosno postaje crven.
 Pojava gasa u Durhamovoj cevčici – usled razlaganja mlečne kiseline stvara se ugljen-dioksid.
Stvaranje gasa od najmanje 1/10 zapremine cevčice je najvažniji dokaz.

Ukoliko je neki od rezultata sumnjiv, inkubacija se produžava još 24 sata.

Ukupan broj koliformnih bakterija određuje se iz Svarupovih tablica kao najverovatniji broj u 100 ml vode.

Dozvoljene vrednosti:
Prečišćena, dezinfikovana i flaširana prirodna voda – 0 bakterija.
Prirodna voda zatvorenih izvorišta – do 10 bakterija.
Prirodna voda otvorenih izvorišta – do 100 bakterija.

24
III 11. TERMOSTABILNE KOLIFORMNE BAKTERIJE U VODI
Predstavljaju podvrstu koliformnih bakterija, fekalnog porekla su.
Rodovi Escherichia, Enterobacter, Klebsiella, Proteus, Clostridium, Enterococcus.

Određivanje je isto kao i ukupne koliformne bakterije u 100 ml vode.

Uzorak se inkubira na 44 C, 24 časa. Zamućenje, crvena boja i gas su znaci.

Dozvoljene vrednosti:
Ne smeju da se nalazi ni u jednoj vrsti vode.

Potvrdni i završni ogled:

Ukoliko prethodni ogledi ukazuju na prisustvo ukupnih ili fekalnih koliformnih bakterija, sadržaj svih
pozitivnih i sumnjivih epruveta presejava se na druge podloge. Potvrdni ogledi su -
Zasejavanje na Endo agar (laktoza, pepton, fuksin) – koliformni bacili daju crvene kolonije, laktoza
negativni organizmi daju bezbojne kolonije.
Zasejavanje na Mek Konkijev agar (žučne soli, laktoza, pepton) – kolifornmne bakterije daju roze-crvene
kolonije, laktoza negativni organizmi razlažu peptone stvarajući bele ili bezbojne kolonije.

Određivanje E. coli:
Visoko specifičan indikator fekalnog zagađenja vode. Završni ogledi su -
Ajkmanov test – na glukoznom medijumu posle 46 C, 24 h, samo E. coli daje gas.
Zasejavanje na eozin metilen plavo – samo E. coli daje kolonije sa metalno-zelenim sjajem.
Biohemijski testovi – oksidaza test, fermentacija šećera, hidroliza uree.

Ne sme biti prisutna ni u jednoj vrsti vode. Prisustvo ukazuje na sveže fekalno zagađenje.

Sulforedukujući sporogeni anaerobi (SSA) – to su klostridije, znak starog fekalnog zagađenja.

Fekalne streptokoke – njihov nalaz sa SSA, bez E. coli je znak starog fekalnog zagađenja.
Proteus vrsta – znak zagađenja organskim materijama u raspadanju i fekalnog zagađenja.
Pseudomonas – ulazi u sastav fiziološke mikroflore, u novije vreme se označava i kao fekalni indikator.
Bakteriofagi – indikatori starog fekalnog zagađenja. Ispoljavaju veliku otpornost u životnoj sredini.
Određuju se nespecifični i specifični bakteriofagi za pretpostavljenu patogenu bakteriju.
Fag za Bacteroides fragilis soj HSP40 je visoko specifičan za ljudski feces, služi za utvrđivanje porekla
fekalnog zagađenja.

25
III 13. FIZIČKE I HEMIJSKE METODE DEZINFEKCIJE VODE ZA PIĆE

Fizičke:

1. Kuvanje vode – pri iznenadnom i neočekivanom zagađenju vode. Samo za dezinfekciju vode u
malim količinama. Zagreva se na 70 C 30 minuta, ili 100 C 10 minuta. Ne uništava spore.
2. UV radijacijom (250-260 nm) – može se koristiti za dezinfekciju vode čiji je stepen mutnoće manji
od 5 NTU, sadržaj gvožđa manji od 0,3 mg/l i koja ne sadrži rastvorene organske materije. Zbog
male prodornosti zraka voda se propušta u tankom sloju (5-7 cm) ispod UV lampi u trajanju od 5
sekundi.
3. Mikrofiltracija – mehaničko uklanjanje mikroba. Membranski ili slojni filtri imaju pore veličine 0,2
do 0,8 mikrona. Postupak je skup, nedovoljno pouzdan. Primenjuje se samo u industriji.

Hemijska sredstva za dezinfekciju:

1. Ozon – oksidiše gvožđe, mangan, mnoga organska i neorganska jedinjenja., uništava sve bakterije.
Uklanja neprijatan miris i popravlja ukus vode. Efikasan je u širokom opsegu pH i temperature.
Dejstvo se zasniva na dezintegraciji opne bakterija. Mana ozona je što se brzo razgrađuje, tako da
nema produženo rezidualno dejstvo. Vrlo je eksplozivan i mora da se proizvodi na samom mestu
primene (Makiš).
2. Jod – za male količine vode, u kraćem vremenskom periodu (nedelju dana), samo kad postoji
sumnja na prisustvo Entamoeba histolitica u vodi.
3. Hlor – najčešće korišćen
 Hlor u gasovitom stanju – dezifnekcija vode u vodovodima, nalazi se u čeličnim bocama,
komprimovan pod pritiskom od 6 atm.
 Hlor dioksid – dezinfekcija vode u vodovodima, efikasniji je od hlora, duže rezidualno dejstvo,
ne stvara trihalometane.
 Monohloramin – sadrži 25% aktivnog hlora, dobija se hlorinacijom aktivnog hlora.
 Kaporit – sadrži 65-75% aktivnog hlora. Stabilan je u obliku praha ili tableta, dobro se rastvara u
vodi i ne oseća se miris hlora
 Žavelova voda (natrijum-hipohlorit) – sadrži 10-14% aktivnog hlora. U tečnom stanju je, a
vodovode manjih kapaciteta.
 Hlorni kreč – 25-35% aktivnog hlora. Za asanaciju đubrišta ili kao izbeljivač. Nije postojan i
raspada se pod uticajem vlage, ugljen dioksida, kiselina itd. Teško se rastvara u vodi, stvara
suspenziju i ima jak miris.
Kaporit Amin Žavel Gas Dioksid Kreč

Hlor u vodi stvara hipohlorastu kiselinu: Cl2 + H2O – HClO + HCl

HCl disocira odmah na H+ i Cl-, ali hipohlorasta kiselina disocira samo delimično. Prodire kroz ćelijske
zidove mikroba i ulazi u samu ćeliju. Gram + bakterije su nešto tolerantnije a neke protozoe
(Cryptosporidium, Giardia i sl.) su rezistentne na dejstvo hlora. Neajveća prednost hlora je stabilno
prisustvo u vodi, tj. rezidualni efekat.

Dezinfekciona moć hlora zavisi od temperature (oko 20 C), pH (6-7), stepena mutnoće (manje od 1 NTU).
Vreme kontakta vode sa hlorom treba da iznosi 30 minuta.

26
III 14. ODREĐIVANJE HLORNOG BROJA U VODI

Hlorni broj predstavlja količinu aktivnog hlora (mg Cl2/l vode) koja je dovoljna za oksidaciju prisutnih
neorganskih i organskih jedinjenja – amonijaka, cijanida, gvožđa, mangana, nitrita, sulfida, kao i za
dezinfekciju vode.
Zavisi od porekla vode, stepena zagađenosti vode i eventualnog prisustva drugih materija koje reaguju
sa hlorom.
Hlorni broj odgovara razlici između dodate količine hlora i viška hlora.

Određivanje:
U bocu sipati 1000 ml ispitivane vode + 1ml rastvora hlora (hloramin). Promućkati i ostaviti da stoji 10
minuta. Zatim se dodaje 1 g kalijum-jodida i 3 kapi rastvora skroba. Ponovo promućkati. U bocu
postepeno dodavati po 1 ml rastvora hlora dok se ne pojavi plava boja. Tada se voda titrira rastvorom
natrijum-tiosulfata do obezbojenja.

Dok je koncentracija hlora u vodi mala, on se troši za oksidaciju jedinjenja i dezinfekciju. Kako se
koncentracija povećava, u jednom trenutku ostaje višak dodatog hlora koji istiskuje elementarni jod i stvara
kalijum-hlorid. Jod tada sa skrobom daje kompleks plave boje, što nam je znak da imamo višak hlora u
vodi (više od hlornog broja). Zatim se titrira natrijum-tiosulfatom do nestanka plave boje.

Treba zabeležiti količinu utrošenog hlornog rastvora – x ml. Sadržaj hlora u rastvoru odgovara istoj toj
vrednosti – x mg/l. Zatim zabeležiti količinu utrošenog natrijum-tiosulfata za titraciju – y ml.
1 ml utrošenog 0,01 mol/l natrijum-tioslufata odgovara količini hlora od 0,355 mg/l.
Hlorni broj predstavlja razliku ukupno utrošenog hlora (x mg/l) i viška hlora uklonjenog titracijom (y se
množi sa 0,355 mg/l).

27
III 15. ODREĐIVANJE REZIDUALNOG HLORA

Aktivni ili rezidualni hlor predstavlja koncentraciju hlora (mg Cl2/l vode) i njegovih jedinjenja koji
ostaju u vodi posle dezinfekcije i koji mogu da vrše oksidaciju.
Predstavlja sumu slobodnog i vezanog rezidualnog hlora.
Slobodni rezidualni hlor – ostaje u vodi posle dezinfekcije u obliku hipohloraste kiseline, hipohloritnog
jona i slobodnog hlora.
Vezani rezidualni hlor – ostaje posle dezinfekcije u hemijskoj kombinaciji sa amonijakom ili organskim
jedinjenjima (hloramin i drugi hlorni derivati).

MDK slobodnog rezidualnog hlora – 0,5 mg

Određivanje rezidualnog hlora DPD metodom:

U prisustvu dovoljne količine jona jodida, elementarni hlor i jedinjenja hlora mogu da vrše oksidaciju
dietil-para-fenilendiamin (DPD) i pri tome stvaraju crvenu boju.

Proba 1--
DPD 1 (tableta) + nekoliko kapi ispitivane vode + izmrviti tabletu + dopuniti do 10 ml ispitivanom vodom
- u neo komparator preko centra Rastvor se boji crveno
- druga kiveta sa ispitivanom vodom u neokomparator Konc. slob rezidualnog
hlora se čita u mg Cl2/l
upoređ boje kotura

Proba 2--
U istu kivetu dodati tabletu reagensa 3, promešati, sačekati 2 min. Dobijena crvena boja potiče od ukupnog
aktivnog rezidualnog hlora, čija se koncentracija dobija upoređivanjem boje sa istim koturom.
Vezani rezidualni hlor se dobija iz razlike aktivnog i slobodnog rezidualnog hlora.

Određivanje rezidualnog hlora o-toluidin metodom:

Pri reakciji aktivnog hlora sa o-toluidinom u kiseloj sredini rastvor se boji žuto.

U kivetu neo-komparatora se sipa 10 ml ispitivane vode i 1 ml o-toluidina, u drugu samo 10 ml vode.

Kiveta sa indikatorom ide na centar neo-komparatora, a kiveta sa vodom tako da preko nje prelaze boje
kotura. Žuta boja se upoređuje sa bojama na koturu, i tako čita koncentracija aktivnog rezidualnog hlora.

Određivanje rezidualnog hlora o-toluidin-arsenitnom metodom:

U vodi se mogu naći materije koje sa o-toluidinom takođe daju žutu boju – nitriti, mangan, gvožđe,
hloriti. Tako se dobija lažan rezultat veće količine ukupnog aktivnog rezidualnog hlora u vodi.
Koristi se natrijum-arsenit koji može da veže i slobodni i rezidualni hlor kao redukciono sredstvo, te ih na
taj način sprečava da reaguju sa o-toluidinom.
U jednu kivetu se stavlja 10 ml vode + 1 ml orto-toluidina + 1ml natrijum-arsenita. Natrijum arsenit vezuje
sav aktivni rezidualni hlor, te orto-toluidin reaguje sa ometajućim materijama zbog kojih se rastvor boji
žuto. Ovo je slepa proba.
Druga kiveta – isto kao prethodna metoda. Kada se od analize oduzme slepa proba, rezultat je aktivni hlor
u mg Cl2/l vode.

28
II 1. UZIMANJE UZORAKA NAMIRNICA ZA LABORATORIJSKI PREGLED I ANALIZA ETIKETE

Na etiketi svakog proizvoda nalazi se deklaracija koja je obavezna. Deklaracija je definisana Pravilnikom o
deklarisanju i označavanju upakovanih namirnica. Razlikujemo opšte i nutritivno deklarisanje.

Opšta deklaracija:
Naziv pod kojim se namirnica prodaje, spisak sastojaka, neto količina, rok upotrebe, uslove čuvanja i
skladištenja. Može sadržati i seriju namirnice, sedište proizvođača, uputstvo za upotrebu, količinu alkohola
kod pića koja sadrže više od 1,2 %, kategoriju kvaliteta ili klasu proizvoda.

Nutritivno deklarisanje:
Velika 4 – energetska vrednost, količina proteina, ugljenih hidrata, masti
Velika 8 – prethodno + šećeri, zasićene kiseline, vlakna, natrijum.
Može da sadrži i podatak o količini – mononezasićenih, polinezasićenih mk, holesterola, minerala, vitamina

Nutritivna izjava:
Poruka, tvrdnja ili sugestija da je proizvod koristan za zdravlje (zbog energetske vrednosti) – izvor vlakana,
niska energetska vrednost, visok sadžraj kalcijuma, bez holesterola itd.

Zdravstvena izjava:
Tvrdnja koja ukazuje da su hrana ili njeni nutrijenti povezani sa zdravljem. Zasnovana na naučnim
činjenicama. Može sadržati poruku koja se odnosi na fiziološku ulogu nutrijenta u procesu rasta, razvoja i
opšteg funkcionisanja organizma (kalcijum pomaže izgradnju kostiju). Drugi oblik je poruka koja ukazuje
da proizvod redukuje rizik za oboljevanje (fitosterol smanjuje rizik za kvs bolesti).

Vrednosti od značaja:
Energetska vrednost niska – 40 kcal / 100 g ili 20 kcal / 100 ml
Masti niske – 3 g / 100 g
Natrijum nizak – 0,12 g / 100 g
Vlakna visok sadržaj – 6 g / 100 g ili 3 g / 100 kcal.

Uzimanje uzoraka za analizu:

Može biti u uslovima proizvodnje ili u uslovima prometa iz ambalažnih jedinica. Uzorak mora
predstavljati prosečan sastav celokupne količine. Uzima se u duplikatu, jedan za analizu, drugi za
superanalizu. Zapremina je najmanje 0,5 l.

Proizvodi do 1 kg – uzimaju se za analizu u celini

Proizvodi teži od 1 kg – rasparčavaju se, uzima se uzorak koji se homogenizuje kako bi bio reprezentativan
Originalna pakovanja velike zapremine – pakuju se u plastične sudove koji su otporni na kiseline,
označavaju se i utiskuje se službeni pečat.
Originalna pakovanja manje zapremine – uzeti uzorak može biti svaka nasumice uzeta pojedinačna jedinica
proizvoda.

29
II 5. ORGANOLEPTIČKI PREGLED MLEKA

U sastav mleka ulazi voda (87 %), proteini (kazein, surutka 3,13%), uh (laktoza 4,8%), masti (3,76%),
mineralne materije, gasovi, ostali sastojci.

Ispituju se našim čulima.

1. Spoljašnji izgled – da se utvrdi prisustvo grube nečistoće, dlake, fecesa, hrane i dr. Nečistoća se
izdvaja na površini ili kao talog u sudu. Drugi način za ocenu je filtriranje sadžraja preko filter
papira na kome se zadržavaju grube primese.
2. Miris mleka – promešati sud, pa pomirisati. Drugi način je zagrevanje u vodenom kupatilu na 50 C,
zatim pomirisati uz povremeno mešanje (sa porastom temperature se svi mirisi intenziviraju).
3. Boja mleka – mlečnobela normalno (intenzitet zavisi od procenta masti, odnosno količine vode).
Posmatra se uzorak nasut u bezbojan providan sud. Boja neispravnog mleka može biti crvena, žuta
plavičasta. Nekada se na dnu izdvaja i talog sa eritrocitima i grubim nečistoćama. U slučajevima
oboljenja životinja javlja se žutocrvena i žutosmeđa boja. Ako mleko pocrveni nakon 4-6 sati posle
muže, radi se o infekciji B. prodigiosum.
4. Ukus mleka – sladunjav normalno. Prokuvati na 65 C u toku 30 minuta, zatim ohladiti na 20 C i
oceniti ukus bez gutanja.
5. Konzistencija – sipanjem mleka iz suda u sud. Uočavaju se potencijalno prisutne grudvice koje su
nastale usled povećane kiselosti ili kontaminacije. Neispravno mleko može biti zgrušano, sluzavo,
vodnjikavo.

II 6. ODREĐIVANJE SPECIFIČNE TEŽINE MLEKA

Predstavlja specifičnu gustinu mleka (kg/l) jer se određuje kao masa po jedinici zapremine. Veoma zavisi
od temperature i uvek se određuje pri temperaturi od 15 C.
Uvek se ispituje kada se proverava falsifikovanje. Dodavanjem vode gustina mleka se smanjuje, a povećava
ako se oduzme mast. Mleko u prometu (na T 15 C), treba da ima specifičnu težinu od 1,029 do 1,034 kg/l.

Laktodenzimetar – ima termometarsku skalu, laktodenzimetarsku skalu, stakleno proširenje (omogućava

da instrument pluta u mleku) i na kraju okrulo proširenje u kome se nalazi olovna sačma (obezbeđuje
težinu da bi instrument mogao da utone u mleko).

Pažljivo se uroni u menzuru sa uzorkom od 250 ml. Sačeka se dok se temperatura na termometru ne ustali.
U slučaju da je temperatura mleka ispod 15 C, oduzima se 0,0002 od vretnosti za svaki stepen manji od 15 (i
obrnuto).

30
II 8. ODREĐIVANJE KISELOSTI MLEKA
Pokazatelj svežine i ispravnosti mleka.
Mleko ima svoju prirodnu kiselost koja potiče od kazeina, hlorida i kiselih fosfata. Prirodna kiselost iznosi
pH 6,3-6,8. Stajanjem mleka na povišenim temperaturama kiselost se povećava vrlo brzo, jer pod dejstvom
mikororganizama dolazi do razlaganja laktoze i drugih sastojaka. To je stečena kiselost.
Kiselost mleka prikazuje se u stepenima kiselosti SH – po Soxhlet-Henkelu.
Ukupna kiselost predstavlja broj utrošenih mililitara NaOH (0,25 mol/l), potrebnih za neutralizaciju 100
ml mleka uz indikator fenoftalein.
Sveže mleko ima kiselost oko 7 SH, pasterizovano ili kuvano do 8 SH, a sterilisano do 7,5 SH. Mleko čija
je kiselost preko 9 SH nije za piće (ali se može iskoristiti za proizvodnju kiselih mlečnih proizvoda).

Ukupna kisleost mleka određuje se:

1. Univerzalnim indikator papirom

2. Metodom po Soxhlet Henkelu – uzorak od tačno 50 ml se sipa u erlenmajer i doda 2 ml 2%
rastvora fenoftaleina. Mleko se titrira rastvorom NaOH do neutralizacije, što potvrđuje pojava prve
nijanse bledoružičaste boje. Kiselost se izračunava kada se broj utrošenih ml NaOH pomnoži sa 2.
3. Probom sa alizarolom – u epruvetu se sipa uzorak mleka i doda 2 ml alizarola. Razvija se boja čiji
intenzitet predstavlja određeni stepen. Boja može biti od žute, preko smeđe, crvene do ljubičaste.
Stepen kiselosti mleka na osnovu dobijene boje se očitava iz Morres-ove tabele.
4. Probom kuvanjem – epruveta sa uzorkom se zagreva na plamenu do ključanja. Ona se zatim nagne
da bi se na njenom zidu mogli uočiti potencijalni sitni ugrušci parakazeina. Prisustvo ovih grudvica
ukazuje na neispravnost mleka i kiselost od najmanje 11 SH.
5. Probom sa alkoholom – u epruvetu se sipa mleko i etil alkohol (68%) i dobro promućka. Ako se
mleko zgruša, kiselost je 9 SH ili veća. Spontano zgrušavanje mleka na sobnoj temperaturi nastaje
kada je kiselost preko 25 SH.

II 7. ODREĐIVANJE KOLIČINE MASTI U MLEKU

Acidobutirometrijskom metodom po Gerberu:

Zasniva se na principu denaturacije proteina mleka sumpornom kiselinom.
Kapljice mlečne masti ostaju suspendovane u jako kiselom rastvoru i izdvajaju se dejstvom centrifugalne
sile. Upotrebom amil alkohola smanjuje se površinski napon i olakšava izdvajanje masti. Količina masti
očitava se direktno na skali butirometra, a izražava se kao broj grama masti u 100 g mleka (g/ 100g).

----Dokazivanje pasterizacije mleka:

Dokazivanjem odsustva enzima peroksidaze koji je autohtoni ferment svežeg mleka potvrđuje se da je
pasterizacija izvršena. Perkosidaza katalizuje razlaganje vodonik-perkosida na vodu i nascentni kiseonik.
Takva reakcija nastaje samo u prisustvu akceptora kiseonika, što je u ovoj reakciji parafenilendiamin koji
daje rastvoru plavu boju. Plava boja potvršuje prisustvo peroksidaze u mleku.

31
II 9. DOKAZIVANJE FALSIFIKATA MLEKA (VODA, BIKARBONATI)

U toku falsifkacije mleku se oduzimaju masti, dodaju alkalije i voda, čime se ono razređuje, uz mogućnost
da se unesu patogeni mikroorganizmi i smanji hranljiva vrednost. Unošenje nitrata posebno je opasno za
odojčada kada može doći do methemglobinemije. Dodavanjem alkalija neutrališe se kiselost.

Za dokazivanje falsifkovanja mleka koriste se metode:

1. Određivanje procenta masti

2. Određivanje specifične gustine mleka
3. Određivanje nitrata
4. Određivanje tačke mržnjenja koja ne sme biti veća od -0,55 C.
5. Određivanje refraktometrijskog broja
6. Određivanje suvog ostatka

Određivanje alkalija:

Za smanjivanje kiselosti mleku se dodaju alkalije natrijum-karbonat i natrijum-bikarbonat. Oni vrše

neutralizaciju i na taj način sprečavaju stvaranje grudvica. Menjaju i pH mleka (što se dokazuje uz pomoć
indikatora).

U epruvetu se sipa mleko, doda ista količina alkoholnog rastvora rozalne kiseline, promućka i sačeka
nekoliko minuta da se pojavi boja.

mleko i alkohol mleko i alkohol

+ rozalna kiselina (promućka) + rozalna kiselina

SA KONZERVANSOM BEZ KONZERVANSA

+ brom tiol plavo (žuto zelena boja)

ispravno mleko

32
II 10. MIKROBIOLOŠKI PREGLED MLEKA
Najvažniji pregled, potvrđuje zdravstvenu ispravnost ove namirnice.

Najčešći prouzrokovači mikrobiološke kontaminacije mleka su – mikrokoke, fekalne enterokoke,

asporogene i sporogene gram-pozitivne štapićaste bakterije i asporogene gram negativne bakterije.

Najpouzdanija je direktna metoda – zasejavanje na hranljivu podlogu. Indirektne metode se zasnivaju na

određivanju biohemijske aktivnosti mikroorganizama.
Postupak određivanja ukupnog broja mikroorganizama se vrši u 1 ml – isto kao i kod vode sa
razblaženjima. Razlika je – Petrijeva šolja se preliva sa 15 ml otopljene i na 45 C ohlađene podloge za
ukupan broj bakterija. Zasejavanje se ponavlja 3 puta. Inkubacija se vrši na 30 C, 72 h.
Za brojanje se odabiraju ploče sa 30-300 kolonija. Dobijeni broj se množi sa faktorom razblaženja i time se
dobija broj bakterija u 1ml.

U 1 ml sirovog mleka ne sme biti više od 3 000 000 mikroorganizama.

U 1 ml pasterizovanog mleka ne sme biti više od 100 000 mikroorganizama.
Ne smeju se nalaziti u 0,1 ml vrste roda Salmonella, Stafilokokus, Proteus, Ešerihija, Sulforedukujuće
klostridije.

II 2. ISPITIVANJE ADITIVA U HRANI

Aditivi su supstance koje se dodaju pri tehnološkokj proizvodnji kako bi konačan proizvod mogao duže
očuvati svojstva ukusa, mirisa i konzistencije.
Prema pravilniku (o kvalitetu i uslovima upotrebe aditiva u namirnicama i o drugim zahtevima za aditive i
njihove mešavine) aditiv je svaka supstanca koja se ne koristi kao namirnica, niti predstavlja karakterističan
sastojak namirnice, ali se iz tehnoloških razloga dodaje namirnici u toku proizvodnje prerade, pripreme itd.

Na deklaraciji se obeležava sa – E brojem.

Aditivima slične supstance nemaju E broj i označavaju se na drugi način (arome i enzimi).
Pomoćne supstance u procesu proizvodnje ne treba označavati.

Numeracija:
Boje – 100-181. Konzervansi 200-285 i 1105. Antioksidansi 300-340. Emulgatori 400-499, 322, 1400-1451.
Takođe postoje i regulatori kiselosti,, sredstva protiv zgrudnjavanja, pojačivači aroma, sredstva za
glaziranje, zaslađivači.

33
II 3. HIGIJENSKI PREGLED KONZERVI

Konzerva je prehrambeni proizvod koji je hermetički zatvoren i termalno obrađen odgovarajućim režimom.
Trajna konzerva – čuva se na 25 C do 4 godine.
Polukonzerva – čuva se na temperaturi do 10 C, rok upotrebe je do 1 godinu.
Materijali od koga se prave konzerve su – beli lim, hromirani lim, aluminijumski lim, folije, staklo.

Ispitivanjem ispravnosti konzervi utvrđuje se:

1. Da li ima deklaraciju
2. Da li je hermetički zatvorena
3. Da li je unutrašnjost lima premazana zaštitnim lakom
4. Ima li rezidualnih mirisa

Mogu postati neispravne zbog – oštećenja limenke, bombaže i kontaminacije.

Korozija je posledica vlažnosti u vazduhu pri skladištenju i čuvanju konzerve, dok deformacija nastaje
tokom sterilizacije ili čuvanja konzervi. Može biti deformisana usled mehaničkog oštećenja tokom
skladištenja ili sterilizacije. Neispravna konzerva se prepoznaje po promeni oblika, odnosno nadutosti.

Bombaža konzerve:

1. Feder-bombaža – posledica nedovoljnog punjenja, nepravilnog zatvaranja, nepodešenog pritiska

pri grejanju i hlađenju konzerve. Dokazuje se odskakanjem poklopca limenke pri pritisku prsta.
2. Fizička bombaža – zbog prepunjenosti konzerve, pri čemu se miris ne menja.
3. Hemijska bombaža – rezultat hemijske razgradnje organskih kiselina koje razlažu lim, pri čemu
nastaje vodonik kao gas.
4. Mikrobiološka bombaža (prava bombaža) – usled prisustva klostridija ili gljivica. Kada se otvori
prisutan je neprijatan, kiselkast miris, menjaju se boja i konzistencija, promene na limenci se ne
primećuju. Do kontaminacije sadržaja može doći u toku pripreme ili u toku proizvodnog procesa,
kao i usled neadekvatne sterilizacije. Karakteriše se prisustvom gasova (vodonik sulfid, amonijak),
koji nastju kao posledica aktivnosti mikroorganizama.

Ispitivanje bobaže konzerve:

 Prisustvo gasa – dokazuje se potapanjem u vodu i probijanjem poklopca, pojavljuju se mehurići.

 Proba sa 10% olovo-acetatom – menja boju u zavisnosti od prisustva vodonik-sulfida.
 Termostatička proba konzervi – stavljanje u termostat na 37 C, 7-14 dana. U slučaju mikrobiološke
bombaže zapaža se intenzivnije deformisanje konzerve, a u slučaju fizičke ne dolazi do promena.
 Otvaranje konzerve – najsigurniji način, može se ispitati i hemijski sastav konzerve

34
II 4. ODREĐIVANJE NITRITA U PREHRAMBENIM PROIZVODIMA

Nitriti i nitrati kalijuma ili natrijuma najčešće se koriste kao konzervans za mesne prerađevine
(salamurenje). Inhibiraju rast mikroorganizama i dovode do razvoja karakteristične boje i arome.
Nitriti u mesu stvaraju azotni oksid koji se vezuje za hem i nastaje pigment koji daje karakterističnu crvenu
boju – nitrozomioglobin.
Pokazano je da u proizvodima od mesa u kojima postoje soli azota uz sadejstvo crevne mikroflore dolazi
do stvaranja toksičnih nitrozamina.
Štetni efekti dokazani na eksperimentalnim životinjama – methemglobinemija, hipertrofija zone
glomeruloze nadbubrega, genotoksičnost. Natrijum nitrit ima i vazodilatatorna svojstva.
Pravilnikom o bezbednosti hrane upotreba nitrita je dozvoljena, ali samo u određenim proizbodima od
mesa.

Postupak:
Homogenizovati proizvod u toploj destilovanoj vodi, da se dobije gust rastvor. Sačekati da se istaloži i
držati na toplom (vodeno kupatilo 70 C). Filtrirati bistri sadržaj. Filtrat podeliti u dva erlenmajera od po 20
ml. Kvalitativna metoda:
Prvi je standard – dodati dve kapi standardnog rastvora za nitrite.
Drugi je analiza.
U oba se dodaje po 4 ml R1 (sulfanilamid + voda + konc. HCl).

+ 4ml R1 (sulfanilamid + voda + konc. HCl) + 4ml R1

+ 2,5ml R3 (konc. HCl) + 2,5ml R3
STANDARD mešati i sačekati 5-10 minuta ANALIZA
+0,5 ml R2 (N-aftil-1-etilendiamin-hlorid) +0,5 ml R3

(ružičast) (nijansa ružičaste)

u zavisnosti od nitrita

Kvantitativna metoda – podrazumeva merneje intenziteta ružičaste boje fotometrijskim merenjem na

talasnoj dužini od 538 nm.

35
II 11.PARAZITI ZRNASTE HRANE I ŽITARICA

Ovi insekti uništavaju zrna i zagađuju sam proizvod (menjaju organoleptičke osobine).
Preglji izazivaju alergije, a mogu uzrokovati rinitis, konjuktivitis, dermatitis, astmu.

Neophodno je da u skladištu i ostavi temperatura bude ispod 15 C, vlažnost u proizvodu ispod 13%.
Skladišta treba redovno provetravati i pratiti.

Podela parazita:

1. Žišci
a. žitni kukuljičar
b. žitni žižak
c. žižak graška, pšenice, kukurzuni
d. brašnari
2. Moljci
a. pepeljasti brašneni moljac
b. žitni moljac
c. ambarski moljac
3. Preglji
a. brašneni pregalj

Proizvode sa štetočinama ne treba unositi u skladište, jer se oni mogu proširiti i na nezaražene proizvode.
Suzbijanje štetočina treba da se vrši kada u 1 kg proizvoda ima 1-5 jediniki.
Ako se izvan zrna nađe jedan žižak, smatra se da u zrnevlju postoji bar 10 jedinki u različitim fazama
razvoja.

Broj jedinki se utvrđuje – prosejavanje kroz sita, presecanjem zrna, bojenjem zrna, presovanjem,
potapanjem zrna, inkubacijom, akustičnom ili rendgen metodom.

Uništavanje insekata – primena insekticida, 62 C u toku 2 minuta, 56,5 C u toku 10 minuta. Preglji se
efikasno uništavaju smrzavanjem.

Žito koje se stavlja u promet ne sme da sadrži žive skladištene štetočine ili druge insekte u bilo kom
razvojnom obliku.
Žito u skladištu može sadržati do 4 mrtva insekta ili njihovih delova na 1 kg mase, ili 3 ekskrementa na 1
kg mase.
Žito za neposrednu ljudsku potrošnju u originalnom pakovanju ne sme sadržati ni žive ni mrtve insekte
ili njihove delove.

36
II 12. DIJETETSKI PROIZVODI

Prema pravilniku o zdravstvenoj ispravnosti dijetetskih proizvoda, oni treba da zadovolje posebne
nutritivne zahteve – zdrave odojčadi i male dece, osobe sa poremećenim procesom probave ili
metabolizma, osobe koje su u posebnim fiziološkim stanjima.

Dijetetski proizvodi stavljaju se u promet kao:

1. Formule za odojčad
2. Hrana za odojčad i malu decu
3. Hrana za osobe na dijeti za mršavljenje
4. Hrana za posebne medicinski namene
5. Hrana za osobe intolerantne na gluten
6. Zamene za so
7. Dodaci ishrani (dijetetski suplementi)

Stavljaju se u promet samo kao upakovani proizvodi.

Na pakovanju mora biti navedena oznaka – dijetetski proizvod.
Deklaracijom, prezentacijom i reklamiranjem dijetetskih proizvoda ne mogu se pripisivati svojstva
prevencije, tretiranja i lečenja bolesti, niti je dozvoljeno pozivati se na takva svojstva.

Mogu imati istaknutu nutritivnu deklaraciju. Energetska vrednost i sadržaj hranljivih sastojaka moraju biti
izraženi na 100 g ili 100 ml proizvoda. Deklaracija sadrži spisak svih sastojaka po popadajućem redosledu u
odnosu na njihovu masu u gotovom proizvodu.

37
II 13. METODE ZA PROCENU STANJA UHRANJENOSTI

1. Anamneza

Cilj nutritivne anamneze je da otkrije mehanizme koji dovode pacijenta u rizik nutritivnih deficita ili
suficita. Mehanizmi uključuju – nedovoljan unos, poremećenu apsorpciju, smanjeno iskorišćavanje,
povećane gubitke, povećane zahteve za pojedinim nutrijentima.

Pacijenti pod izuzetno visokim rizikom nutritivnih poremećaja:

 BMI ispod 18.5 kg/m2, ili su u poslednje vreme imali gubitak veći od 10% svoje težine
 Anoreksija ili izbegavanje uzimanja hrane duže od 5 dana
 Produženi gubici (malapsorpcija, crevne fistule, hemodijaliza, dugo drenirajuće rane ili apscesi)
 Hipermetabolička stanja (sepsa, dugotrajna febrilnost)
 Hronična upotreba alkohola
 Primena kortikosteroida ili antimetabolita
 Poodmaklo životno doba ili deca

Važno mesto ima i pozitivna porodična anamneza. Socioekonomski podaci mogu da ukažu na značajne
podatke za nutritivnu anamnezu.

2. Fizikalni pregled

Posebna pažnja se obraća na određene znake koji upućuju na pothranjenost i to najviše na sluznicama,
kosi, noktima i koži. Većina znakova je nespecifična i javlja se kada je poremećaj već daleko uznapredovao.
Primeri su angularni stomatitis (B1, B6 ili folat deficit). Klinički pregled samo ukazuje da je potrebno
izvršiti dodatne laboratorijske ili funkcionalne testove.

3. Laboratorijske i biohemijske analize

Često postoji potreba za određivanjem proteinskog statusa. Dele se na telesne i visceralne belančevine.
Telesne belnačevine su mišići. Visceralne belančevine su sve ostale.
Za određivanje serumskih proteina rutinski, služi nam vrednost serumskih albumina, ali to je pokazatelj
hroničnog poremećaja, a ne akutnog (poluživot 15-20 dana). Značajno je odstupanje za više od 20% ispod
standarda. Za precizniji skrining treba uvek raditi i serum transferin ili prealbumin.
Za grubu orijentaciju služi i određivanje ukupnog broja limfocita. Cirkulišući limfociti su uglavnom T
ćelkije. Taj broj je veoma zavisan od ishrane i tokom proteinske malnutricije veoma rano dolazi do
involucije tkiva uključenih u stvaranje T ćelija, te će nam ukupan broj limfocita ukazati na rani proteinski
deficit.
Serumski albumini 35-55 g/l. 28-35 kod malnutricije, ascitesa, enteropatije. Manje od 27 kod kvašiorkora.
TIBC 45-66 umol/l. Manje od 20 ug/l kod kvašiorkora, deficita Fe. Preko 40 kod pozitivnog N bilansa.
Serumski kreatinin 32-133 umol/l. Ispod 52 kod gubitka mišićne mase zbog kalorijskog deficita.
24 h kreatinin u urinu 1-1,6 g/dan. Manje od 1 kod gubitka mišićne mase zbog kalorijskog deficita.
Ukupan broj limfocita preko 1800/mm3. 1500-1800 blaga malnutricija. 900-1500 srednja, ispod 900 teška.

4. Antropometrijska ispitivanja

Objektivno merilo za procenu stanja uhranjenosti, rezervi somatskih proteina i masti, kao i njihove
distribucije.
Telesna visina – određuje se u prepodnevnim satima pomoću antropometra. Donja ivica orbite treba da je
u istoj horizontalnoj ravni sa spoljašnjim ušnim kanalom. Očitava se vrednost do najbližih 0,5 cm.
Telesna masa – meri se decimalnom vagom, u donjem vešu, nakon pražnjenja. Do najbližih 0,1 kg.
38
II 14. INDEKSI UHRANJENOSTI

Krajem 20. veka postignut je opšti konsenzus da se koristi Quetlet-ov indeks.

BMI je TT (kg) / TV2 (m2).
Manje od 16 – pothranjenost III stepena.
16-16.9 – pothranjenost II stepena.
17-18.4 – pothranjenost I stepena.
18.5-24.9 – normalna uhranjenost.
25-29.9 – predgojaznost.
30-34.9 – gojaznost I stepena.
35-39.9 – gojaznost II stepena.
Preko 40 – gojaznost III stepena.

Pored ovog indeksa za svakodnevnu praksu neophodan je i parametar koji pokazuje promenu telesne mase
u vremenu. Dnevne varijacije govore uglavnom o gubitku vode, dok promene u dužem periodu govore o
ozbiljnijim eficitima. zzračunava se po formuli – uobičajena TM – aktuelna TM / uobičajena TM x 100.

Obratiti pažnju i na druge parametre zdravlja ukoliko je došlo do sledećih gubitaka:

Za 1 nedelju preko 2% ukupne TM.
Za 1 mesec 5%.
Za 3 meseca 7.5%.
Za 6 meseci 10%.

39
II 16. OBIMI U PROCENI STANJA UHRANJENOSTI

Debljina kožnog nabora:

Mera za duplikaturu kože i potkožnog tkiva, služi kao dobar pokazatelj masne komponente tela. Oko 50%
ukupnih masti je deponovano potkožno. Merenje može da se vrši na svakoj tački gde je moguće odići kožu
i potkožno tkivo do stepena da može da bude obuhvaćeno kracima kalipera.
Prema SZO preporučeno je da se merenje vrši na 4 tačke na desnoj strani tela – biceps, triceps, subskapula,
suprailiaka. Računa se kao srednja vrednost 3 uzastopna merenja.
Koristi se kaliper čiji kraci vrše stalan pritisak (10g/mm2).

Pri određvanju na nadlaktici, obeležava se sredina nadlaktice, pri čemu ispitanik drži desnu ruku savijenu
u laktu pod uglom 90 stepeni i u blagoj supinaciji ispred grudi.
Pantljikom od nerastegljive plastike ili metala izmeri se razdaljina između akromiona i olekranona,
flomasterom se zabeleži sredina. Zatim se ruka opusti pored tela i meri tačka na tricepsu, a potom na
bicepsu.
Subskapularni nabor – na donjem uglu skapule, u prirodnom položaju od 45 stepeni nadole i unutra.
Suprailijačni kožni nabor – na preseku srednje aksilarne linije i kriste ilijake.

Pri svakom merenju uhvati se koža i potkožno masno tkivo prstima jedne ruke i laganim povlačenjem
odvoji od mišića, te se 1 cm ispod stave klješta, zadrže 3 sekunde i očita vrednost u mm. Ne puštajući kožni
nabor, merenje se ponovi još dva puta i izračuna se srednja vrednost. Vrednosti ove 4 debljine kožnog
nabora se saberu, ubace u formulu i izračuna procenat masti.

Muškarci normalno 12-20%. Gojaznost preko 25%.

Žene normalno 20-30%. Gojaznost preko 33%.

Obim nadlaktice:
Meri se pomoću centimetarske trake, u nivou sredine nadlaktice. Iz vrednosti obima nadlaktice i DKN na
tricepsu može se izračunati obim mišića nadlaktice kao i površina, koji su indikatori rezervi somatskih
proteina u organizmu. (Obim mišića je Obim nadlaktice – (0.314 x DKN tricepsa).
Normalne vrednosti – muškarci preko 25,3 cm, žene preko 23,2 cm.

Obim struka:
Meri se na sredini rastojanja između rebarnog luka i kriste ilijake na srednjoj aksilarnoj liniji.
Voditi računa da traka bude paralelna sa podlogom, da je osoba u stojećem stavu, ruku opuštenih pored
tela. Rezultat se izražava u cm.
Muškarci – manje od 94 cm. Povećan rizik 94-102 cm. Značajno povećan rizik preko 102 cm.
Žene – menja od 80 cm. Povećan rizik 80-88 cm. Značajno povećan rizik preko 88 cm.

Za procenu strukutre tela pored antropometrije koriste se i druge metode: dvostruko obeležena voda sa
upotrebom stabilnih izotopa vode, CT, NMR, DEXA, ultrazvuk, imedanca.

Funkcionalna ispitivanja:
Test adaptacije na mrak (rani deficit vitamina A). Ergometrijski testovi i testovi za procenu mišićne snage.

40
II 17. DIJETETSKA ISPITIVANJA:

Mogu se sprovoditi na populacionom i individualnom nivou. Može biti u svrhe definisanja državne
politike u oblasti hrane i ishrane, potrebe epidemioloških istraživanja utvrđivanja povezanosti pojave i
prevencije oboljenja vezanih za nepravilnu ishranu ili planiranja i primene individualne medicinske
nutritivne terapije.

1. Anketa po sećanju za 24 sata – retrospektivna metoda koja se zasniva na sećanju ispitivane osobe o
vrsti, količini i načinu pripreme namirnica konzumiranih tokom prethodna 24 sata. Prvo ide
pravljenje spiska jela i pića, zatim proveravanje spiska, zatim procena veličine porcije (vrši se
konverzije u grame aproksimacijom), detalji (način pripreme hrane), konačna provera i potvrda.
2. Dnevnik ishrane – zlatni standard. Cilj je procena ishrane tokom perioda od nekoliko dana (najviše
nedelju dana). Mora da obuhvati bar dva radna dana i jedan dan vikenda (moguće razlike).
3. Upitnik o učestalosti uzimanja pojedinih namirnica (FFO) – dizajniran u cilju dobijanja
kvalitativnih ili semi-kvantitativnih podataka o uobičajenom obrascu ishrane. Retrospekcija o
načinu ishrane tokom dužeg perioda. Set kategorija učestalost se kreće od 2-3x dnevno, 1x dnevno,
2-3x nedeljno, 1x nedeljno, 1x mesečno, manje od 1x mesečno.

41
II 19. ODREDITI ENERGETSKE POTREBE NA PRIMERU

Potreba organizma u energiji definiše se kao količina nergije koja treba da održi energetsku ravnotežu
osobe čija je uhranjenost i telesni sastav kao i stepen fizičke aktivnosti u skladu sa dobrim zdravljem.

Komponente enrgetske potrošnje su:

 energija potrebna za bazalni metabolizam

 energija za fizičku aktivnost
 metabolički odgovor na hranu tzv. specifično dinamsko dejstvo hrane

Merenje se vrši direktnom kalorimetrijom ili indirektno primenom gasnog sata i merenjem kiseonične
potrošnje. U rutinskoj praksi koriste se metode za procenu energeskih potreba primenom formula.

Preporuke SZO (2004):

Procena energetskih potreba vrši se preko izračunate energije za bazalni metabolizam. Potrebe u energiji za
bazalni metabolizam čine 45-70% ukupnih dnevnih potreba kod većine ljudi koji ne upražnjavaju
intenzivne fizičke aktivnosti. Bazalni metabolizam zavisi od pola, veličine tela, telesnog sastava i godina.

Bazalni metabolizam

Muškarci 18-30 – 15.057 x TT + 692.2

Muškarci 30-60 – 11.472 x TT + 873.1

Žene 18-30 – 14.818 x TT + 486.6

Žene 30-60 – 8.126 x TT + 845.6

Kod zdravih, normalno uhranjenih odraslih osoba prosečan nivo fizičke aktivnosti je važna determinanta
njihovih ukupnih energetskih potreba.
Potrebno je pomnožiti izračunatu vrednost bazalnog metabolizma sa koeficijentom fizičke aktivnosti (PAL).

Sedenterni (slabo aktivan) stil života – PAL 1.40 – 1.69

Aktivan stil života – PAL 1.70-1.99
Vrlo aktivan stil života – PAL 2.00-2.40

Preporuke za odrasle zdrave osobe u skladu sa energetskim potrebama:

Energetske potrebe /kcal/ 1600 2000

Žitarice 5 porcija 6 porcija
Mleko 3 šolje 3 šolje
Posno meso i mahunarke 5 porcija 5 ½ porcija
Povrće 2 porcije 2 ½ porcije
- tamno zeleno 1 ½ nedeljno 1 ½ nedeljno
- narandžasto 4 nedeljno 5 ½ nedeljno
- skrobno 4 nedeljno 5 nedeljno
- ostalo 3 ½ nedeljno 4 nedeljno
Voće 1 ½ porcije 2 porcije
Ulja 4-5 kk /22g/ 5-6 kk /22g/
Diskrecione kalorije 121 258

42
II 21. 22. PLANIRANJE I SASTAVLJANJE DNEVNOG OBROKA II 24. ANALIZA PIRAMIDE ISHRANE

Da bi se isplanirala optimalna ishrana uvodi se pojednostavljen način koji podrazumeva podelu svih
namirnica na grupe sa preporučenim brojem porcija u okviru svake grupe, a prema energetskim
potrebama. Preporuke se baziraju na podeli svih namirnica u 6 grupa u odnosu na njihov sastav i glavne
nutrijente koje obezbeđuju, a grafički su date u obliku piramide ishrane.

Piramida ---- preporuke za dnevni unos 2000 kcal

1. Žitarice – 180 g – polovina unetih žitarica treba da je integralna

2. Povrće 200-300 g – jesti raznovrsno povrće
3. Voće 200-300 g – jesti raznovrsno voće, pažljivo sa sokovima
4. Mleko – 3 šolje – jesti polu-obrane i obrane proizvode
5. Meso i zamene – 170 g – jesti mršavo meso, morsku hranu i mahunarke. Izbegavati prženje
6. Ulja – većina treba da bude iz ribe, koštunica i uljarica. Ograničiti tvrde masnoće kao puter,
margarin i mast. Unos hrane kojoj je dodat šećer da bude nizak
7. Fizička aktivnost – najmanje 30 min većinom dana u nedelji, deca 60 min. 60-90 minuta dnevno je
potrebno za prevenciju ponovnog dobijanja u težini

II 20. GRUPE NAMIRNICA KAO OSNOV PLANIRANJA ISHRANE:

1. Hleb, žitarice, pirinač, testenine – 1 porcija – 1 parče hleba od 30 g (15 g uh, 3 g prot, 80 kcal).
2. Povrće - 1 porcija --- 100 g povrća (5 g uh, 2 g prot, 25 kcal).
3. Voće – 1 porcija – 100 g voća (15 kg uh, 60 kcal)
4. Mleko – 1 šolja delimično obranog mleka (12 g uh, 8g prot, 5 g masti, 120 kcal).
5. Meso, riba, jaja, mahunarke – 1 porcija – 30 g srednje masnog mesa (7 g prot, 5 g mast, 75 kcal).
6. Ulja – 1 porcija – 5 g ulja /1 kašičica ulja/ - 40 kcal.
7. Diskrecione kalorije – mogu se potrošiti na dodate šećere, čvrste masti, alkoholna pića, veću
količinu grane. Iznosi oko 150-300 kcal za osobe koje nisu fizički aktivne.

Raspodela kalorija po obrocima:

Doručak – 20-25%
Užina – 10%
Ručak – 35-40%
Večera – 25-30%

Unos nutrijenta:
Ugljeni hidrati 45-65%
Ukupne masti 20-35%
Proteini 10-35%

Unos mikronutrijenata:
Muškarci – Ca 1000 mg/dn, Fe 8 mg/dn, vit C 90 mg/dn
Žene – Ca 1000 mg/dn, Fe 18 mg/dn, vit C 75 mg/dn

43
II 23. PLAN OBROKA OSNOVNE HIPOKALORIJSKE DIJETE ZA TERAPIJU GOJAZNOSTI

Deficit od 500 kcal – za ukupno 1492 kcal

Vreme Grupa namirnica Broj porcija Vrsta namirnica

Doručak Žitarice 3 2 x parče hleba, šolja cerealija
Mleko i proizvodi 2 Šolja mleka, kriška sira
Meso i zamene 1 3 šnita pečenice
Užina Voće 2 2 manje narandže
Ručak Žitarice 1 Parče hleba
Meso i zamene 3 90 g piletine sa kožicom
Povrće 1,5 Šolja kuvane boranije, 1 srednja šargare
Ulja Kašičica margarina
Večera Žitarice 2 2 x parče hleba
Meso i zamene 1,5 Jagnjeće grudi
Povrće 1 Šolja rendande bundeve
Mleko i proizvodi 1 Šolja fermentisanog jogurta
Ukupno kalorija 1492 kcal ( do 2000 kcal – povećati porcije, diskrecione kalorije)

44
I 17. ISPITIVANJE SANITARNO-HIGIJENSKIH KARAKTERISTIKA ŠKOLA I PREDŠKOLSKIH USTANOVA

Ova vrsta ispitivanja sprovodi se u svim školskim objektima obavezno prilikom – otvaranja, renoviranja,
adaptacija, promeni kapaciteta ili režima nastave, kao i sistematski periodično (preporučeno u
dvogodišnjem periodu).

Sva ispitivanja se izvode u toku nastave, u prisustvu dece, nastavnika i zaposlenih, u realnim uslovima.

Izvodi se – merenje dimenzija prostora škole, merenje nivoa buke (3,5 m udaljenosti od zgrade, visina 1,5
m, u pravcu izvora buke najvećeg intenziteta ili unutar škole, u toku nastave, na visini od 1,3 m), merenje i
analiza adekvatnosti dnevnog osvetljenja, pregled sanitarnog prostora i opreme u školi, pregled prostora
namenjenog fizičkim aktivnostima, pregled prostora i opreme namenjene ishrani dece ili učenika, procena
higijenskog i zdravstvenog stanja dece ili učenika (jednog odeljenja III i jednog odeljenja VII).

Školska zgrada i zemljište:

 Većina učenika do škole pešači manje od 10-15 minuta (2km).

 Izgrađena na suvom, osunčanom, poroznom, ravnom terenu, blago nagnuta ka jugu, zaklonjena od
jakih vetrova, buke i izbora aerozagađenja.
 Učionice su okrenute ka jugu-jugoistoku, a hodnici/sanitarni čvor/kuhinjski blok prema severu.
 Priključen na gradsku vodovodnu i kanalizacionu mrežu.
 Ukupna veličina zemljišta je 25m2 po učeniku u jednoj smeni.
 Ukupna površina školske zgrade je 5 m2 po učeniku, površina dvorišta isto 5 m2.
 Školska zgrada je udaljena od najbliže susedne zgrade 25m.
 Udaljenost od glavnih saobraćajnica 100 m.
 Postoje dva ulaza sa krilima koja se otvaraju prema spolja.
 Ima pomoćno stepenište za slučaj opasnosti.
 Stpenište je široko 1,5m sa rukohvatima na obe strane
 Visina stepenika je 14-15 cm, dubina 22-25 cm.
 Slobodna širina centralnih hodnika je 3,5 m, a bočnih je 2,5m.

Učionice opšte namene:

 Standardna dimenzija učionice opšte namene je 9,2 m x 6,5 m x 3,3 m.

 Širina učionice je ravna dvostrukom rastojanju od poda do gornje ivice prozora (6-7 m).
 U učionici se nalazi umivaonik sa pripadajućom higijenskom opremom.
 Nastavu pohađa 30-34 učenika.
 Površina po jednom učeniku je 1,7 m2.
 Zapremina po jednom učeniku je 5 m3.
 Gornja ivica prozora je udaljena od plafona 20-30 cm.
 Parapet (rastojanje od poda do donje ivice prozora) je 80 cm.
 Visina prozora 1,6-2,2 m, ukupna dužina prozora 7-8m.
 Svetlosni koeficijent je 1:5, 1:4, 1:3.
 Prirodna osvetljenost na radnim površinama bar 75 lx.
 Faktor dnevnog osvetljenja na radnim mestima je veći od 2%.
 Jačina kombinovane dnevne i veštačke osvetljenosti je bar 150 lx
 Brzina strujanja vazduha pri zatvorenim prozorima zimi 0,15 m/s, leti 0,3 m/s.
 Temperatura vazduha u toku časa je 20-21 C.
 Relativna vlažnost 40-60 C. Zidovi su obojeni svetlim nijansama, plafon belom bojom.

Kabineti:

45
  Površina laboratorije po učeniku 1,8 m2.
 Jačina osvetljenosti radnih mesta učenika iznosi 300 lx.
 Temperatura vazduha 18-19 C.
 Prisutna je dodatna mehanička ventilacija

Školski nameštaj i pribor:

 Tabla je fiksirana frontalo od učenika, levo od stola nastavnika, dimenzija 2,6 x 1,2 m.
 Tabla je obojena tamnom mat bojom, osvetljenost na sredini je 300 lx.
 Rastojanje od prvih redova stolova učenika do table je 2 m.
 Rastojanje najudaljenijeg učenika do table je 8 m.
 Školska klupa se sastoji od 1 stola za 2 učenika i 2 odvojene pomične stolice.
 Razmak između redova klupa (ili odstojanje od zida) je 70-100cm.
 Stolovi su zaobljenih ivica dimenzija – 130 x 50 cm. Postoje 3 dimenzije visine stolova i stolica.
 Razlika u visini učenika koji sede u istoj klupi je maksimalno 10 cm.
 Učenici su raspoređeni u klupama uvažavajući potrebe vida, a levoruki sede u levoj polovini klupe.
 Visina sedišta približna je dužini potkolenice učenika – 28% TV učenika
 Širina sedišta je 40-50 cm.
 Visina sedišta – učenik kada sedi uspravno, uz naslon, dodiruje pod celim stopalima
 Dubina sedišta je 2/3 dužine natkolenice – 20% TV učenika.
 Diferenca klupe je vertikalno rastojanje prednje ivice sedišta od unutrašnje ivice stola – 16% TV.
Praktično kada učenik sedi sa spuštenim rukama niz telo, oslonjen o naslon sedišta, laktovi
dodiruju sto, pri čemu ramena nisu ni podignuta, ni spuštena.
 Đačke torbe se nose na leđima preko oba ramena.
 Težina torbe ne prelazi 10% težine učenika.

Sanitarni prostor i oprema:

 WC-i su smešteni na krajevima hodnika, imaju prozore za prirodnu ventilaciju

 Na 30-36 učenika ima 1 WC kabina i 2 pisoara
 Za 15-18 učenica ima 1 WC kabina najmanje 1m x 1,5m.
 Za nastavno osoblje postoji poseban WC

Prostor namenjen fizičkim aktivnostima:

 Postoji sala za fizičko vežbanje površine 250 m2 – 24m x 12m x 5m

 Uz salu se nalaze 2 svlačionice po 16 m2.
 Fiskulturna sala ima prostoriju za rekvizite od 30 m2.
 Prozori se nalaze na obema dužnim stranama sale, obezbeđuju prirodnu ventilaciju i površine su u
odnosu na pod 1:5.
 Veštačko osvetljenje prosečno najmanje 120 lx.
 Dnevna svetlost u sali prosečno najmanje 50-80 lx.
 Pod je od parketa ili savremene elastične podloge.
 Temperatura 16-18 C, radijatori zaštićeni maskama.
 Škola poseduje spoljašnje vežbalište 30m x 60m

Ishrana učenika:

 Jelovnik sastavlja dijetetičar u saradnji sa školskim lekarom.

46
  Oboci podležu redovnoj kontroli higijenske ispravnosti i bromatološkoj analizi.
 Zaposleno osoblje u kuhinji koristi posebnu garderobu i sanitarni čvor.
 Zaposleni u kuhinji podležu redovnoj zdravstvenoj kontroli svake godine, a kontronli na klicnoštvo
na 6 meseci.

Zdravstvena zaštita učenika:

 Postoji zdravstveni kabinet.

 Postoji stomatološka ambulanta.
 1 školski lekar i 2 medicinske sestre obavljaju sve zadatke na zdravstvenoj zaštiti 2 škole.
 Odluka o psihofizičkoj zrelosti deteta za polazak u I razred donosi se na osnovu detaljnog pregleda
deteta od strane tima stručnjaka.
 Nadzor se sprovodi putem sistematskih pregleda i kontrolnih pregleda koji se sprovode svake
godine.
 Preventivnim pregledom su obuhvaćena sva odeljenja I, III, V, VII razreda.

III 17. DEZINFEKCIJA I STERILIZACIJA U PREVENCIJI INTRAHOSPITALNIH INFEKCIJA

 Mehanička dezinfekcija

Čišćenje, pranje, aspiracija, trešenje. Odstranjuje se više od 90% prisutnih mikroba.

 Fizičke metode

Baziraju se na promeni okoline mikroorganizama, koje onemogućavaju njihov rast i razmnožavanje.

Koristi se toplota, hladnoća (samo bakteriostatska) , zračenje (UV ili jonizujuće) i filtracija.

1. Dezinfekcija pomoću plamena – preporučuje se samo u vanrednim situacijama. Instrumenti se

preliju alkoholom (eza, skalpel, makazice, peani), zatim se provuku više puta kroz plamen. Pri
zasejavanju materijala otvori epruveta i pipeta se provlače kroz plamen da ne bi došlo do
sekundarne kontaminacije.
2. Sterilizacija suvom toplotom – najčešća metoda. U suvom sterilizatoru, sastoji se od metalne
komore sa dvostrukim zidovima među kojima cirkuliše topao vazduh. Za sterilizaciju staklenih
predmeta, špriceva, metalnih instrumenata i brizgalica. Suvi se uvijaju u papir i ređaju u sterlizator.
Vreme potrebno za sterilizaciju se deli na ono koje je potrebno za postizanje odgovarajuće
temperature u aparatu, i na efektivno vreme sterilizacije. 180 C, 60 min od trenutka postizanja
temperature. Aparat ne otvarati dok temperatura ne padne najmanje na 80 C.
3. Dezinfekcija ključalom vodom – samo ako ne postoji sigurniji način. Oprani instrumenti se potope
u hemijski dezinficijens, nakon ispiranja kuvaju se u vodi 30 min, kojoj dodajemo natrijum-
bikarbonat radi povećanja tačke ključanja na 115 C.
4. Sterilizacija vodenom parom koja struji – Kochov lonac. Cilindričan sa dvostrukim dnom, gornja
površina je rešetkasta i na nju se ređa materijal za sterilizaciju. Ispod se nalazi voda koja se zagreva
električnim grejačima do ključanja. Para prolazi kroz materijal, delom izlazi pored ivice poklopca,
delom kroz metalnu cev sa strane aparata. Pogodan je za sterilisanje bioloških podloga i rastvora.
100 C, 20 min. Ne uništava sporogene oblike. Za potpuno uništavanje potrebno je tretirati materijal
više puta sa prekidima – tindalizacija ili frakciona sterilizacija – 57 C 20-30 min, u tok 2-3 dana
(omogućeno je klijanje spora u vegetativne forme i njihovo uništavanje).
5. Sterilizacija vodenom parom pod pritiskom – autoklav. Sastoji se od spoljašnjeg kazana u kome se
nalazi voda koja se zagreva, i unutrašnjeg u kome je smešten materijal za sterilizaciju. Aparat se
zagreva pomoću električnih grejača, a povećanjem pritiska u kazanu povećava se tačka ključanja
vode. Kroz ispusni ventil istisnuti sav vazduh dok ne pođe mlaz zasićene vodene pare, što je znak
47
 da se ispusni ventil zatvori. Pritisak počinje da se penje i očitava se na manometru. Materijali za
sterilizaciju su rublje, zavojni materijal, komprese, hirurške rukavice, gumeni drenovi. Stavljaju se u
Šimelbušove doboše. Sterilizacija traje 30 min, 120 C, pritsak 1 atm. Može i 15-20 min, 133 C,
pritisak 2 atm. Okna doboša se otvore da para struji kroz materijal, po završenoj sterilizaciji okna se
zatvaraju, materijal ostaje sterilan sledećih 24 časa. Autoklav ne sme odmah da se otvori, prvo se
otvara ispusni ventil da bi se izjednačio spoljašnji pritisak i temperatura, pa se tek tada otvara
aparat. Hemiklav – hermetički zatvorena komora, sterilziacija na bazi hemijskog dejstva sa 3 atm.
6. Sterilizacija etilen-oksidom – za plastične ili gumene predmete i one koji se ugrađuju u bolesnika.
Dugo vreme potrebno za sterilizaciju, visoka cena itd. Kod nas se vrši samo u Zavodu za biocide i
medicinsku ekologiju.
7. UV i jonizujuće zračenje – u vidu germicidnih lampi, 250-280 nm. Za sterilizaciju vazduha u
bolničkoj sedini. 20-30 minuta. Jonizujuće zračenje samo u specijalnim ustanovama, izvor kobalt 60.
8. Dezinfekcija putem filtracije – u vidu bioloških filtera za tečne rastvore koji su termolabilni kao i
Chamerlan-ovi i Verkfild-ovi filteri kod dezinfekcije vode.

 Hemijska sredstva

Mehanizmi dejstva:
Denaturišu proteine – baze, kiseline, alkohol.
Menjaju funkciju ćelijske opne ili je razgrađuju - katjonski, anjonski i nejonski deterdženti i fenoli.
Deluju na funkcionalne grupe proteina – teški metali, formalehid, organske boje itd.

Idealni dezinficijens treba da ima sledeće karakteristike – širok spektar delovanja, nije otrovan, u radnim
rastvorima ne nadražuje kožu i sluzokože, dobro se rastvara u vodi, aktivan u i u kiseloj i u baznoj sredini
nije kancerogen i nema teratogeno dejstvo, ne dovodi do oštećenja predmeta, jeftin, lako dostupan i
pogodan za transport, brzo dovodi do smrti mikroba, ne utiče na faktore okruženja, ima rezidualno
dejstvo, jednostavan za upotrebu, bez mirisa ili prijatnog mirisa.

Hemijski dezinficijensi / antiseptici se koriste za – higijensko pranje, higijensko utrljavanje, hirurško pranje,
hirurško utrljavanje, dezinfekciju kože, površina, instrumenata i platna.

Dezinfekciona sredstva menjati na svaka 3 meseca zbog nastanka rezistencije.

Provera preparata (ispitivanje sposobnosti uništavanja) je standardizacija preparata – uzimanje uzoraka za
analizu metodom vlažnog brisa proveravati da li su površine koje su očišćene zaista obeskličene. Rezultati
se kategorišu kao – sterilan, zadovoljava ili ne zadovoljava.

Kontrola sterilizacije:

1. Fizičke metode – kontrola temperature na termometru, pritiska na manometru ili stavljanje belog
papira u suvi sterilizator koji na 180 C poprima žućkastu boju.
2. Hemijska metoda – primena Mikulićevog papira. Tamno ljubičast je, a na 100 C 15 min, boja prelazi
u belu. Može i pomoću sumpornog praha koji na 120 C prelazi u amorfnu istopljenu masu.
3. Biološke kontrole – Bacillus stearothermophilus za vlažnu sterilizaciju, Bacillus subtilis za suvu
sterilizaciju.

III 20. UPRAVLJANJE MEDICINSKIM OTPADOM

Medicinski otpad je sav otpad, opasan ili neopasan, koji se generiše pri pružanju zdravstvenih usluga.
10-25% čini opasan otpad.
48
Neopasan – sličan komunalnom.
Opasan otpad – patoanatomski, farmaceutski, citotoksični, zagađen krvlju, infektivni, hemijski itd.

Nacionalni vodič za bezbedno upravljanje medicinskim otpadom.

Četiri ključna načela upravljanja otpadom:

1. Načelo dužne odgovornosti – odgovoran je proizvođač otpada i sve druge osobe koje če tim
otpadom dalje rukovati.
2. Načelo blizine – otpadom se upravlja što je moguće bliže mestu na kome on nastaje. Cilj je da se
smanji razdaljina otpad prenosi.
3. Načelo predostrožnosti – ukoliko nije poznata vrsta otpada, pretpostaviti da otpad pripada
najopasnijoj kategoriji. Izbegava se potcenjivanje opasnosti od nepoznatog otpada.
4. Hijerarhija otpada – način upravljanja koji bi trebalo da se odabere tako da poveća korist od
navedenog otpada. Lansinkove merdevine – penjanje od najmanje požejne mogućnosti za
upravljanje odpadom, do najpoželjnije (odlaganje, povraćaj energije, reciklaža, ponovna upotreba).

Upravljanje otpadom je skup mera koje obuhvataju sakupljanje, razvrstavanje, pakovanje, obeležavanje,
skladištenje, transport, tretman ili bezbedno odlaganje.

Pakovanje otpada:

 Komunalni otpad – crne kese

 Oštri predmeti – žuti kontejneri
 Patoanatomski otpad – braon kese
 Infektivni otpad – žuti kontejneri
 Otpad zagađen krvlju i telesnim tečnostima – sive duple kese ili žuti kontejneri
 Hemijski otpad – crveni kontejneri
 Citotoksičan otpad – ljubičasti kontejneri
 Farmaceutski otpad – crvene kese i kontejneri

Obeležavanje otpada:

Klasifikacija otpada se sprovodi u skladu sa srpskom verzijom Evropskog kataloga otpada (Katalog otpada
Republike Srbije). Obezbeđuje univerzalni sistem za klasifikaciju otpada. Dodeljuje se šestocifrena šifra
kojom se određuje i klasifikuje otpad.
Upotreba nalepnica nam omogućava, da ukoliko se jave neki problemi, možemo da utvdimo odakle je
otpad došao.
Nalepnica sadrži – boju, poreklo, datum proizvodnje, količinu, ime lica koje popunjava nalepnicu, šifru
EKO, i grafički prikaz (u slučaju infektivnog – znak toksično).

Tretman otpada:
Vrši se postupcima insineracije i ko-insineracije, kao i postupcima dezinfekcije/sterilizacije u
autoklavima, mlevenjem ili drobljenjem u drobilicama.

III 18. SANITARNA KARAKTERISTIKA ZDRAVSTVENIH USTANOVA

Pre početka rada bilo koje zdravstvene ustanove trebalo bi popuniti upitnik koji predstavlja ličnu kartu te
zdravstvene ustanove iz koga se mogu sagledti nedostaci i prednost počevši od građevinskih, prostornih,
pa do stanja stručnih službi.
U bolničkoj sredini svi moraju snositi deo lične odovornosti pri nastajanju intrahospitalne infekcije zavisno
od vrste posla kojim se bave, ali u slučaju nastale infekcije krivično odgovara lekar.

49
Upitnik sadrži:
Opšte podatke – odgovorno lice, glavna sestra, broj zabposlenih, broj odeljenja, čuvanje lekova itd.
Sanitarno-tehničko i građevinsko stanje objekta – tip gradnje, kapacitet objekta, snabdevanje vodom,
grejanje, broj ulaza itd.
Komisija za IHI formirana – način dezinfekcije na rizičnim odeljenjima, kontrola dezinfekcije i sterilizacije,
stanje i broj bolesničkog veša itd.
Ishrana bolesnika i osoblja – snabdevanje hranom, tip kuhinje, stanje i održavanje kuhinje itd.
Laboratorijska služba.
Sanitarni blokovi.
Mrtvačnica.
Služba za tehničko održavanje objekta.

50
III 19. METODE ZA KONTROLU STANJA VAZDUHA U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA

Mikrobi koji se nalaze u vazduhu nazivaju se aeroplanktonima i često su spojeni sa krupnim česticama
aero ili hidrosola. Ukoliko su ovi manji, utoliko će njihovo lebenje u vazduhu bizi duže.

Metode se dele na one koje određuju koje je ukupno prisustvo mikroba u vazduhu (kvantitativne) i one
koje određuju koji su mikrobi prisutni u vazduhu (kvalitativne).

Filtracione metode:
Zasnivaju se na propuštanju određene količine vazduha kroz specijalne filtre (porcelanske, azbestne,
papirne), sa kojih se ispiranjem dobija supstrat za zasejavanje i dalju identifikaciju ispitivanog vazduha.

Standardna sedimentaciona metoda po Kochu:

Ekspozicija otvorene Petrijeve šolje sa hranljivim ili krvnim agarom. Ekspozicija može da traje od 5 minuta
do više sati. Šolje se zatvaraju i stavljaju u termostat 37 C 48 h. Kolonije se broje i određuje se ukupan broj
bakterija po kubnom metru vazduha formulom: 1m3 – 10000 x N / S x K.
N je broj kolonija, K je konstnanta za vreme eksponaže (1 ako je 5 minuta, 2 ako je 10 minuta), S je površina
Petrijeve šolje (70,85).
Metoda se izbacuje iz upotrebe.

Aspiracione metode:
Zasejavanje se obavlja dovođenjem ispitivanog vazduha na hranljivu podlogu. Aparati su Slit-sampler i
Air sampler SAS.

Uzorak vazduha se propušta brzinom protoka aparata i direktno zasejava na hranljivu podlogu koja se
nalazi na rotirajućem delu aparata. Željeno vreme uzimanja uzorka se reguliše na aparatu, u prostoru gde
očekujemo najmanji broj mikroorganizama uzorak vazduha uzimamo najduže. Pravila asepse.
Inkubacija zasejanih uzoraka na 37 C, 48 h, nakon čega se broje.
Broj izbrojanih kolonija na površini hranljive podloge se podeli sa brojem kubnih metara propuštenog
vazduha i tako dobija ukupan broj bakterija po metru kubnom vazduha. Dalja identifikacija se vrši
ispitivanjem biohemijskih osobina izolovanih mikroorganizama.

Kriterijumi za rezultate dobijene aspiracionim metodama se razlikuju od zemlje do zemlje, ali su u principu
u proseku 10 puta senzibilniji od sedimentacionih metoda.

Orijentacioni bakteriološki normativ bolničke sredine za sedimentacionu metodu:

Operaciona sala – 0-120 bakt/m3.

Porodilište / intenzivna nega – 300-400 bakt/m3.
Bolesnička soba – 400-500 bakt/m3.

51
OSNOVNE RADIJACIONE VELIČINE:
Jonizujuće zračenje je elektromagnetno (gama, X) ili čestično (alfa, beta) zračenje koje može da jonizuje
materiju i čija je energija veća od 12,4 eV.

 Aktivnost – broj radioaktivnih raspada u jedinici vremena. Jedinica je Bekerel. 1 Bq je 1

radioaktivni raspad u sekundi.
 Ekspoziciona doza zračenja – naelektrisanje vazduha usled radioaktivnog jonizujućeg zračenja.
Jedinica je1 Kulon po 1 kg vazduha. C/kg.
 Apsorbovana doza – količina energije koja se apsorbuje u nekoj materiji. Jedinica je Grej. Gy je 1
J/kg.
 Ekvivalentna doza – apsorbovana doza uvećana odgovarajućim težinskim faktorom Q, koji zavisi
od vrste zračenja. Jedinica je Sivert (Sv). Sv je J/kg.
 Efektivna ekvivalentna doza – ekvivalentna doza uvećana biološkim faktorom N, koji zavisi od
vrste tkiva. Jedinica je Sivert (Sv). Za jajnike i testise je 0,20, za kolon/pluća/želudac je 0,12.

Kada se meri količina energije koju emituje radioaktivni izvor koristi se jedinica Bekerel. Kada se procenjuje
biološki rizik usled apsorbovane energije koristi se jedinica Sivert. Merenje može da se vrši u vazduhu,
vodi, hrani, na površini ili unutar ljudskog organizma.

Postoje dva osnovna principa merenja jonizujućeg zračenja:

 Stvaranje električne struje pod uticajem jonizujućeg zračenja u komori ispunjenoj gasom
helijumom, neonom ili argonom – Gajgerov radiološki detektor
 Scintilacija, odnosno fluorescencija kristala fosfora, antracena ili organskog rastvora pod uticajem
gama zračenja (scintilacioni brojač i spektrometar). Nastala svetlost se pri sudaru sa fotokatodom
mernog instrumenta pretvara u struju elektrona (fotoelektrični efekat).

52
I 19. RADIOLOŠKI DETEKTOR I LIČNI RADIJACIONI DOZIMETAR

Radiološki detektor:
Ima najširu primenu jer pokriva širok spektar jonizujućeg zračenja, jeftin je i lak za rukovanje.
Namenjen je otkrivanju i merenju gama i beta zračenja na ljudima, kao i iznad površinskih delova vode,
hrane, zemljišta i predmeta.

Jonizaciona komora – spojena je kablom sa telom detektora. Ispunjena je vazduhom ili gasom He, Ne ili Ar.
Kroz nju je provučena žica. Pomoću baterije smeštene u telu instrumenta, stvara se napon između zidova
komore i žice. Pri prodoru radioaktivnog traćenja u komoru dolazi do jonizacije vaduha, i stvaranja
električne struje jona između katode (zidovi) i anode (žica).
Prozor na sondi – pri merenju može biti otvoren (gama + beta) ili zatvoren (samo gama).
U telu instrumenta nalazi se ampermetar koji jačinu električne struje preračunava u odgovarajuće vrednosti
za jačinu apsorbovane doze zračenja u dva opsega – cGy/h, i uGy/h. Detekcija se može vršiti i pomoću
slušalica, pri čemu se čuje pucketanje pri stvaranju svakog para jona u jonizacionoj komori.

Merenje na ljudima – sonda se pomera na odstojanju 1 cm od tela. Posebna pažnja za povrede na površini
kože i otkrivene delove tela. Dozvoljene vrednosti su 45 uGy/h za otkrivene delove tela i 150 uGy/h za celo
telo.
Merenje u vodi za piće – uzorak vode uzeti u vojničku porciju (1,5 l) ili kofu (10 l), i staviti na ravnu,
nekontaminiranu površinu. Sonda se primakne na 1 cm udaljenosti.
Dozvoljene vrednosti su 4 uGy/h za 1,5 l vode i 9 uGy/h za 10l. Pri ovim vrednostima voda ne sme da se
pije duže od 30 dana.
Merenje u hrani – isto kao i za vodu.
Merenje na zemljištu – sonda se drži na 100 cm visine. Douštena je doza od 1cGy/h

Lični radijacioni dozimetar:

Meri se doza radioaktivnog zračenja – količina energije zračenja koju je primilo neko telo. Izražava se
jedinicom Grej (Gy). Dozimetar je malih dimenzija i lak, treba da se nosi stalno prikačen za džep na
grudima.

U mirnodopskim uslovima najčešće se koriste film-dozimetar i termoluminiscentni dozimetar. Koriste se u

medicinskoj dijagnostici, u veterinarstvu, biologiji, tehnologiji itd. U ratu i pri nuklearnim akcidentima,
kada se očekuje mnogostroku povećanje doze radioaktivnog zračenja, u najčešćoj upotrebi je lični hemijski
dozimetar.

Film-dozimetar:
Sastoji se iz dozimetarskog filma, smeštenog u bakelitskoj kutijici. Nosi se najčešće 30 dana, prikačen na
radno odelo u visini grudi. Pri izlaganju dolazi do zacrnjenja filma, proporcionalno dozi zračenja.
Jedan deo filma je zaštićen metalnom pločicom (gama + X), drugi je slobodan (gama + X + beta). Stepen
zacrnjenja se meri fotoelektričnim čitačem.

Termoluminiscentni dozimetar:
Radi na principu merenja količine emitovane vidljive svetlosti iz kristala kalcijum-fluorida ili litijum
fluorida usled zagrevanja pri izlaganju jonizujućem zračenju.

53
Hemijski dozimetar:
Ima oblik penkala sa ampulom sa tečnim hemijskim sistemom, koji pri izlaganju X, gama zracima ili
neutronima, menja boju. Na zatvaraču dozimetra upisana je nula instrumenta (osnovna doza), koja je
specifična za svaki dozimetar.

Čitanje rezultata vrši se pomoću čitača doze, vizuelnog kolorimetra, sa etalonima boja, karakterističnim za
određenu dozu. U središtu čitača nalazi se bubanj sa upisanih 33 vrednosti doze, u opsegu 0-1220 cGy koji
se može okretati oko svoje ose.

Pre čitanja doze beleže se podaci o osobi koja je nosila, vreme nošenja, nula dozimetra, datum i način
ozračenja. Zatim se razvuče plašt čitača i skine čep sa otvora za postavljanje penkalo-dozimetra. Zatvarač
dozimetra se skine, pa se dozimetar otvorenom stranom utisne u otvor na čitaču. Čitanje se vrši
posmatranjem u okular i okretanjem bubnja, sve dok se ne nađe boja etalona najpribližnija boji ampule
dozimetra. Zatim se na skali bubnja očita doza. Rezultat lične apsorbovane doze dobija se kada se od doze
očitane čitačem oduzme nula dozimetra.

Kada je u pitanju akutno ozračenje celog tela gama zračenjem (vreme kraće od 4 dana), očekivani
medicinski efekti su – do 50 cGy (nema simptoma), 750 cGy (letalitet 100%).

Granica efektivne doze za pojedince iz stanovništva iznosi 1 mSv godišnje.

Dozvoljena ukupna aktivnost za radionuklide emitere alfa zračenja u vodi je 0,1 Bq/l, za emitere beta
zračenja je 1 Bq/l.

I 20. HEMIJSKI DETEKTOR BOJNIH OTROVA

Služi za otkrivanje i grubu identifikaciju bojnih otrova u vazduhu. Radi na principu promene boje
hemijskih materija u indikatorskim cevčicama u kontaktu sa Bot.

Pomoću ovog detektora mogu se otkriti nervni Bot (sarin, soman), krvni Bot (HCN, hlorcijan), plikavci
(iperit), zagušljivci (fozgen).

Delovi detektora su klipna pumpa, indikatorske cevčice i pomoćni delovi.

Ručna pumpa služi za prosisavanje ispitivanog vazduha kroz cevčicu.
Bitni pomoćni delovi – epruveta sa kapaljkom za uzimanje tečnih uzoraka, teglica za čvrste uzorke,
indikatorski papirići i kanap.

Određivanje Bot:
Nervni Bot – uzeti dve cevčice sa crvenim prstenom i odlomiti oba kraja. Razbiti ampulice bliže
obeleženom kraju, njihov sadržaj natapa materiju u cevčicama. Jedna cevčica (eksperimentalna) se potom
stavi u pumpu i prosisava se vazduh 10 uta, a druga (kontrolna) se ne prosisava. Nakon toga razbiju se u
cevčicama i donje ampulice i njihovim sadržajem se natopi nosač u cevčici. Pri tome se u obe cevčice stvara
crvena boja. Ako u vazduhu nema nervnih Bot, za dva minuta će se boja u obe cevčice promeniti u žutu.
Ako su prisutni Bot, samo u eksperimentalnoj cevčici boja ostaje crvena.
Krvni Bot – cevčica sa plavim prstenom se zalomi na oba kraja. Neobeleženi kraj se stavi u pumpu i
prosisava 30 puta. Prisustvo Bot obojiće indikator u cevčici crveno-ljubičasto.
Zagušljivci – cevčica sa žuto zelenim prstenom se zalomi na oba kraja, stavi neobeležnim krajem na
pumpu i prosisa 30 puta. Znak prisustva zagušljivca je narandžasto-crvena boja indikatora.
Plikavci – cevčica žuto-zelenim prstenom, sa oba zalomljena kraja, stavlja se u pumpu i prosisa vazduh 10
puta. Trljanjem kanapom cevčica se zagreje, a potom se šilom razbije u njoj ampulica. Ako se pojavi plava
boja to ukazuje na prisustvo plikavaca.

54
I 21. RHB DEKONTAMINACIJA LJUDI, HRANE I VODE ZA PIĆE

Za individualnu zaštitu od RHB kontaminacije koristi se:

Osnovna oprema – maske, gumene rukavice, plastificirani ogrtač, pasta za obuću.
Dodatna sredstva za RHB izviđanje i dekontaminaciju – gumene čizme, radno odelo i kecelja od
gumiranog platna.

Maska:
Najvažnije lično zaštitno sredstvo.
Štiti na principu izolacije lica od spoljnog vazduha, uz istovremenu filtraciju kontaminiranog vazduha.
Sastoji se iz obrazine i cedila.
Obrazina – priranja uz pomoć elastičnih traka. Tripleks stakla štite oči. Bočni venitli se nastavljaju na cedilo
i omogućavaju protok vazduha. Prednji ventili su za izdisaj.
Cedilo (filter) – sastoji se iz aktivnog uglja sa protivaerosolnim uloškom.

Maska treba da se stavi za najviše 10 sekundi. Pri tome se udahne, prestane sa disanjem i zatvore oči.
Prvo se stavlja brada unutar obrazine, maska se navuče na celo lice, i trake potom zategnu preko glave i
vrata. Hermetičnost se proverava tako što se otvor cedi zatvori dlaom, udahne i zadrži vazduh, pri čemu
obrazina mora ostati priljubljena uz lice.
Pri skidanju maske uhvati se nosač ventila izdisanja, povuče se nadole i napred, izvuče brada iz obrazine, i
maska podigne nagore.
Zaštitni efekat maske smanjuje se ukoliko je snižena koncentracija kiseonika u atmosferi, pri enormno
visokom zagađenju vazduha i pri velikim fizičkim naporima.

Radiološka dekontaminacija ljudi:

Delimična deokntaminacija – vrši se pri prvoj i opštemedicinskoj pomoći. Lice, vrat i ruke peru se vodom i
sapunom, ili prebrišu vlažnim tamponom. Sluznice očiju, nosa i usta se ispiraju 2% rastvorom NaHCO3.
Odelo i obuća se istresu i očetkaju.
Potpuna dekontaminacija – vrši se u dekontaminacionom odeljenju zdravstvene ustanove. Organizuje se
po principu jednosmernog sanitarnog propusnika. U svlačionici se skidaju oprema, odeća i obuća i
stavaljaju u plastične vreće. Kontaminacija površine tela se proverava radiološkim detektorom. Jako
kontaminirana kosa se ošiša. Tušira se toplom vodom uz korišćenje sapuna i sunđera. Prvo se peru ruke, pa
od glave nadole. Sluznice se ispiraju 2% NaHCO3.

Hemijska dekontaminacija ljudi: (vrši se uz pomoć ličnog pribora za dekontaminaciju)

Dekontaminacija sluznica očiju nosa i ždrela – napravi se rastvor 2% NaHCO3. Sadržaj fiole sa 20g se
sipa u 1 l vode. Promućka se i sačeka 1 min. Ako je bojni otrov unesen hranom ili vodom, izaziva se
povraćanje guranjem prsta u farinks. Popije se više gutljaja rastvora, zatim se ponovo izazove povraćanje.

Dekontaminacija lica i kože – vidljive kapi otrova se upiju filter papirom. Na tampon vate se sipa
dekontaminacioni prašak, zapraši se kontaminirano mesto. Posle 30 sekundi, prašak se skine vatom i
zaprašivanje ponovi, uz ostavljanje praška najmanje 6 sati.

Andidot protiv nadražljivaca – uzeti ampulu aminofilina, razbiti gazom uvijeni deo ampule i natopiti ga
okretanjem ampule dnom nagore. Prekinuti disanje, staviti zaštitnu masku, ispod obrazine staviti
natopljeni deo ampule u nozdrvu, te disati do nestanka simptoma.

Andidot protiv nervnih otrova – odmah po pojavi simptoma dati 2 mg atropina intramuskularno, ako
simptomi ne prestanu ubrzu, dati i drugu siretu sa 2 mg atropina + 450 mg pralidoksima.
Potpuna dekontaminacija se vrši isto kao radiološka, samo se dopunjuje 10% rastvorom hloramina.
55
Biološka dekontaminacija ljudi – metode dezinfekcije kože i sluznica. Posle pranja koža se dezinfikuje 1%
rastvorom hloramina, a sluznice se ispiraju 2% rastvorom NaHCO3.

Radiološka dekontaminacija površina – pranjem vodom pod mlazom.

Hemijska dekontaminacija površina – 10% rastvor hloramina.

Radiološka dekontaminacija namirnica – nepropusnu ambalažu oprati. U propusnoj ambalaži skinuti 3

cm površnog sloja i izvršiti radiološki kontrolu namirnice. Tečne namirnice nemoguće je radiološki
dekontaminiratii, već ih je potrebno zakopati.

Hemijska dekontaminacija namirnica – nepropusnu ambalažu dezinfikovati hlornim preparatom.

U propusnoj ambalaži – skinuti 3 cm površnog sloja, izvršiti toksikološku kontrolu. Tečne namirnice
zakopati.

Radiološka dekontaminacija vode za piće – razblaživanje ispravnom vodom. Uobičajenim metodama

prečišćavanja vode uz filtriranje aktivnim ugljem, postiže se 85% efikasnost. Primenom jonskih
izmenjivača, efikasnost radiološke dekontaminacije se povećava na 99%.

Hemijska dekontaminacija vode za šiće – ukoliko je voda bistra sprovodi se hiperhlorisanje, uz kontakt od
30 minuta i filtriranje aktivnim ugljem. Ako je voda zamućena, primenjuje se niz postupaka prečišćavanja.

56
III 16. PRAVILNA HIGIJENA RUKU ZDRAVSTVENIH RADNIKA

Pranje ruku spada u najvažnije mere u sprečavanju nastanka intrahospitalnih infekcija.

Proizvodi za pranje ruku su – preparati na bazi alkohola, antimikrobni sapuni, antiseptičke maramice,
deterdženti, suva antiseptička sredstva.
Razlikujemo higijensko pranje ruku i hirurško pranje ruku.

Higijensko pranje ruku:

 prati svaki put kada se prilazi pacijentu

 koristiti tečan sapun, energično trljati ruke i isprati vodom 2-3 puta
 prati posle kontakta sa pacijentom na isti način
 sušenje ruku obaviti papirnim ubrusom
 nakon pranja naneti hemijsko dezinfekciono sredstvo

Između pacijenata se može obavljati dezinfekcija ruku samo hemijskim sredstvima. Današnja
dezinfekciona sredstva su često na bazi nascentnog kiseonika.

Hirurško pranje ruku:

Uz sapun koristiti čvrste četke (detaljno čišćenje kože i prostora ispod noktiju). Pranje se takođe završava
primenom hemijskih preparata za dezinfekciju.

Kontrola stanja ruku hirurškog tima nakon pranja ruku – vlažan bris se zasejava direktno u hranljivi bujon.
Neophodno je preći sve delove šake prostora između prstiju i doručja.

Pranje ruku vodom i sapunom: (vreme 40-60 sekundi)

1. Nakvasiti ruke vodom

2. Uzeti dovoljnu količinu tečnog sapuna da pokrije sve površine dlanova
3. Trljati dlanove jedan o drugi
4. Ispreplićući prste, trljati dlan jedne šake o nadlanicu druge
5. Ispreplićući prste, trljati dlanove jedan o drugi
6. Prste spojiti u predelu jagodice, saviti ih i trljati dorzalnom stranom prstiju o dlan druge šake
7. Šakom obuhvatiti palac druge ruke i trljati ga kružnim pokretima
8. Prste skupiti na dlan druge šake i trljati kružnim pokretima
9. Isprati ruke vodom
10. Osušiti ruke papirnim ubrusom i njime zatvoriti slavinu

Higijena ruku sredstvom na bazi alkohola: (vreme 20-30 sekundi)

1. Staviti dovoljno sredstva da pokrije sve površine šaka

2. Trljati dlanove jedan o drugi
3. Ispreplićući prste, trljati dlan jedne šake o nadlanicu druge
4. Ispreplićući prste trljati dlanove jedan o drugi
5. Prste spojiti u predelu jagodica, saviti ih i trljati dorzalnom stranom prstiju o dlan druge šake
6. Šakom obuhvatiti palac druge ruke i trljati ga kružnim pokretima
7. Prste skupiti na dlan druge šake i trljati kružnim pokretima

57