АЛФА БК УНИВЕРЗИТЕТ

ФАКУЛТЕТ ЗА ФИНАНСИЈЕ, БАНКАРСТВО И

РЕВИЗИЈУ
БЕОГРАД
МЕЂУНАРОДНЕ ПОСЛОВНЕ
ФИНАНСИЈЕ

ЦЕНТРАЛНА БАНКА КАО КРЕАТОР МОНЕТАРНЕ

ПОЛИТИКЕ

Ментор: Студент:
Проф. др Лидија Маџар Бокун Катарина
Бр. Индекса: 2019/0070
Београд, септембар, 2022.
 УВОД
 Европска централна банка (ЕЦБ) заузима средишњу позицију унутар
Европског система централних банака и она је централна институција
монетарне политике Европске уније. ЕЦБ ту политику спроводи делом
самостално, а делом путем Еврозонских централних банака. Почетни
капитал ЕЦБ-а износио је 5,0 милијарди евра. Уплату тог капитала
уписале су Еврозонске централне банке и то сразмерно популацији и
бруто националном дохотку њихових земаља. У финансијском систему,
најважнија институција је централна банка. Она је одговорна за вођење
монетарне политике, а то подразумева управљање каматним стопама и
количином новца у оптицају. Централна банка је непрофитна
институција и као таква она има и независан положај јер је носилац
монетарне власти.
 Европска централна банка је институција Европске Уније, па је њено
деловање уређено комунитарним законодавство. Детаљно су прописани
циљеви и задаци, као и инструменти којима се ЕЦБ служи у
спровођењу монетарне политике. Примарни циљ јесте обезбеђивање
стабилности цена.
 Монетарна политика је скуп прописа, правила, мера
и инструмената којима се у монетраној сфери
друштвене репродукције регулише новчана маса као
и циркулација новца у прометним каналима.
 Монетарном политиком контролише се понуда новца
од стране централних банака. Она се састоји од
политике ограничавања новчане понуде и политике
експанзивне новчане понуде.
 Чињеница је да степен мобилисаности капитала
мења ефикасност монетарне и фискалне политике на
јединственом валутном подручју. Ефикасност
монетарне политике зависи од брзине којом се њени
импулси преносе на свако поједино тржиште али и о
међусобној повезаности финансијских тржишта међу
чланицама јединственог валутног подручја
 ИСТОРИЈАТ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ
 Прве централне банке јављају се у периоду 18. века и друге
половине 19. века. У периоду настанка, јављале су се као
централне банке у приватном власништву, да би се током развоја,
претварале у државне институције. Настајале су из различитих
мотива и на различите начине. Један од начина јесте еволуциони
процес, тј. кад се из тада, комерцијалних банака, издвајала једна
банка која је добила монопол на емисију новца.
 Почетком XX века постојало је око 18 централних банака, које су
имале различите циљеве оснивања. Тако, нпр. централна банка
Енглеске, која је основана 1694, њено оснивање је било повезано
са потребама финансирања државе у ратним условима, док је циљ
остваривање централне банке Немачке (1876) била консолидација
емисионе функције. 1999. године основана је Европска централна
банка, која се са системом централних банака Европе, сматра
једном од најнезависнијих централних банака у свету.
 Циљеви централне банке

 Током шездесетих година, да су се питали економисти или

централни банкари шта је најважнији циљ монетарне политике,
одогвор би вероватно био постизање оптималне нагодбе између
ифлације и смањења незапослености. Тада се веровало да се са
мало вишом стопом инфлације може „купити“ економски раст.
 На исто питање постављено данас, одговор је да је циљ
монетарне политике очување ценовне стабилности. Данас више
не постоје ни теоретски ни емпиријски докази да постоји
дугорочна „нагодба“ између инфлације и економског раста.
Коришћење, евентуално, краткорочне „нагодбе“ може донети
само више неизвесности о стопи инфлацијеу будућности.
  Непосредно после Другог светског рата, монетарна политика
развијених земаља и дела ЗУР базирала се на Бретонвудском
систему. Све земље чланице ММФ - а биле су у обавези да
одреде фиксне девизне курсеве своје валуте према америчком
долару или према злату. Дозвољена граница флуктуације је
била ±1%. Девалвације националне валуте су биле могуће само
у случају већих платно - билансних проблема и уз обавезне
консултације са ММФ - ом. Бретонвудски систем је
функционисао без већих проблема све до краја 60 - их година
прошлог века.
 Почетком седамдесетих година, САД укидају конвертибилност
долара (заменљивост за злато) и након две девалвације долара
напуштен је Бретонвудски систем и тада већина земаља
прелази на флексибилне девизне курсеве. Са друге стране, у
централнопланским привредама монетарна политика је
углавном била у рукама централно планског органа и није
постојала подвојеност централних и пословних банака.
 После пропасти Бретонвудског система присутан је
велики број различитих монетарних режима. Неке
земље воде политику флуктуирајућег девизног курса,
неке настављају политику фиксног девизног курса. У
овом периоду је преовладавало мишљење да монетарна
политика није ефикасна и да она треба да подржава
националну економију и већина централних банака
није независна, већ је под неком врстом формалног или
неформалног ауторитета фискалне политике.
 Међутим, од 80-их година прошлог века ситуација се
драстично мења и присутан је тренд пораста
независности централних банака, и искључиви циљ
монетарне политике или најважнији, уколико постоји
сет циљева, постаје ценовна стабилност. Наставак и
убрзање овог тренда присутно је и у 90-им годинама
прошлог века, као и у овом веку.
 Ипак, дебата о циљевима централне банке још увек је присутна
и она је у највећој мери последица неслагања о томе шта
монетарна политика може, а шта не може.
 Главна дилема је да ли монетарна политика треба да води
искључиво рачуна о ценовној стабилности или својим
инструментима треба да подржава и друге циљеве као што су
запосленост и економски раст. Наиме, уколико би циљ био само
ниска стопа инфлације, онда би се тако дефинисан циљ могао
остварити преко релативно високе каматне стопе, али би она
могла негативно утицати на запосленост и привредни раст.
 Циљеви могу да буду и квалитативно и квантитативно
дефинисани. Пример квалитативног циља би била финансијска
стабилност, док квантитативни циљ може бити дефинисан као
промена неког индекса (повезаног са кретањем цена). Циљеви
централне банке треба да буду јасно дефинисани, објављени и
укључени у закон о централној банци.
 Кључни циљ већине централних банака је да одржавају ниску
и предвидљиву стопу инфлације. Наравно, централне банке то
не могу урадити директно, већ преко инструмената који су им
на располагању попут: политике девизног курса, каматних
стопа, операција на отвореном тржишту, новчане емисије,
обавезних резерви и др.
 Ефекти ових варијабли на економију су често неизвесни. Стога,
да би лакше могле да предвиде њихове ефекте, већина
централних банака је креирала макроекономске моделе.
 Са друге стране, Банка Јапана се суочава са потпуно другом
врстом проблема, а то је одржање ниске позитивне стопе
инфлације, имајући у виду присутну дефлацију.
 Последњих година је присутна тенденција да све већи број централних
банака своје циљеве дефинише као нумеричке, било у виду једне
величине или у виду зоне. Оваквој политици је у великој мери
допринела популарност концепта таргетирања инфлације. Они могу
бити дефинисани од стране централне банке, као на пример у случају
ЕЦБ, од стране владе, у случају Велике Британије, или заједнички од
стране владе и централне банке, као у случају Аустралије.
 Разлике у циљевима могу се објаснити и разликама у окружењу у ком
централне банке спроводе монетарну политику. Сасвим је јасно да ће
инструменти финог регулисања дати боље резултате у условима
развијеног финансијског тржишта, какво постоји у развијеним
земљама, него у условима финансијског тржишта у зачетку које је
често присутно у земљама у развоју. Најважније разлике у окружењу
које могу утицати на дефинисање циљева и спровођење монетарне
политике односе се још и на: величину земље, степен отворености
земље, режим девизног курса, развијеност и имплементацију
пруденционе регулативе, кредибилитет креатора економске политике,
независност централне банке, степен економске развијености,
евентуалне инфлационе епизоде из прошлости, присуство доларизације
(формалне или неформалне) и др.
 Наравно, централне банке нису индиферентне према
циљевима као што су запосленост и економски раст, али
преовлађујуће мишљење је да највећи допринос овим
циљевима могу дати преко одржавања макроекономске
стабилности. Стављање у фокус неког од ових циљева
могло би бити конфоликтно са основним циљем - очувањем
ценовне стабилности. На пример, ФЕД има двоструки циљ
- очување стабилног нивоа цена и постизање максималне
могуће запослености.
 Емпиријске анализе су показале да и релативно умерене
стопе инфлације од 10% до 20% доводе до нижих стопа
раста у дугом року. Ово искуство важи иза привреде у
транзицији. Након инфлаторних седамдесетих година,
готово све централне банке фокусирају монетарну
политику на обезбеђење ценовне стабилности. Наравно,
стабилност цена не значи фокусирање на неке појединачне
цене, већ на општи ниво цена.
 Функција централне банке

 Приликом дефинисања појма централне банке, треба рећи да је

она „банка банака“ и да је „банка државе“. Из овога се могу
видети основне карактеристике које централна банка има у
односу на обичне (пословне банке). Пре свега централна банка
је непрофитабилна институција и она не може успостављати
директне односе са необанкарским сектором осим са државом,
те самим тим она не представља конкурента осталим банкама.
 Основне функције централне банке су:
 она је креатор монетране политике земље,
 брине за здравље финансијског система,
 у неким земљама има овлашћења агенције за банкарство,
 она је банка банака тј. даје кредите комерцијалним банкама,
 брине о глатком функционисању система платног промета,
 она је банка државе,
 држави пребацује део емисионе добити,
 фискални агент државе,
 инвестициони агент државе,
 кредитор државе.
 Поред ових функција, централна банка обавља и низ других
функција међу којима је и вођење тзв. златне политике.
Централна банка је посебно активна на сегменту тржишта
новца, где директно одређује количину новца у оптицају и
висину краткорочних каматних стопа. Такође је значајна њена
улога на девизном тржишту и на тржишту капитала. На развој
финансијског система, централна банка може утицати на два
начина:
 емисијом хартија од вредности које су атрактивне за остале
учеснике и,
 операцијама на отвореном тржишту, где се може појавити у
улози купца или продавца емитованих финансијских
инструмента, чиме повећава обим и промет трансакција.
 Политику коју води централна банка на тржишту новца, треба
схватити као скуп активности које она предузима, са циљем
свесног изазивања последица које се очитавају као тржишне
осцилације. У оквиру оставаривања мера кредитно-монетарне
политике, централна банка има неколико инструмента које може
користити:
 есконтна политика (састоји се у одређивању еконтних стопа и
услова за одобравања кредита)
 операција на отвореном тржишту
 политика обавезних резерви
 политика активирања и дезактивирања депозита (регулише се
ниво новчане масе).
 Европска централна банка је финансијско тело Европске уније
које је на основу Уговора о Европској унији (1992/1993)
основано 30. јуна 1998. године. Европска централна банка
оперативно је почела деловати упоредо с увођењем треће фазе
монетарне уније, 01. јануара 1999. године, односно с
увођењем евра као заједничке валуте.
 Основни задаци Европске централне банке су креирање и
спровођење заједничке монетарне политике, управљање
платним прометом ЕУ, управљање девизним резервама држава
чланица, и одржавање стабилности цена на унутрашњем
тржишту, што укључује обезбеђивање ограничења пораста
потрошачких цена испод 2% као и утврђивање каматних стопа
у целој еврозони. У испуњавању својих задатака Европска
централна банка ради са Европским системом централних
банака (ЕСБ) који обухвата све држава чланице ЕУ. Међутим,
само 19 од 28 држава чланица су до сада усвојиле евро и оне
чине еврозону, а њихове банке заједно са Европском
централном банком чине евросистем.
 Финансијска стабилност као циљ
централних банака
 Последњих година присутна је тенденција разматрања
финансијске стабилности као циља централне банке.
Међутим, као што истиче Ицард, за сада ниједна
централна банка није експлицитно навела
финансијску стабилност као свој основни циљ.
Разлози за то су врло јасни, јер централна банка не
може покрити све аспекте финансијске стабилности,
чак и оне банке са најширим степеном супервизорских
права не контролишу пензионе фондове, хеџинг
фондове, а у врло малом броју случајева контролишу
осигуравајуће компаније.
 У питању је циљ који нема општеприхваћену дефиницију и који
за разлику од инфлације није могуће нумерички изразити. Под
њиме се најчешће подразумева одсуство банкарских криза или
великих флуктуација финансијских тржишта. Према мишљењу
Гједерма, финансијска стабилност је постигнута уколико
домаћинства и предузећа могу да изврше оптималан избор
између потрошње и инвестиција у условима доброг
функционисања финансијског ситема, који посредује између
зајмодаваца и зајмопримаца и редистрибуира ризик на
задовољавајући начин, уз ефикасну алокацију економских
ресурса током времена.
 Wieser дефинише финансијску стабилност као способност
финансијског система да апсорбује различите врсте шокова без
финансијске кризе која би довела до мултисекторског ширења
негативних макроекономских ефеката. Schinassy сматра да
стабилан финансијски систем омогућава ефикасну алокацију
економских ресурса, одређује цену и управља финансијским
ризицима и способан је да обавља ове функције и када је суочен
са екстерним шоковима и неравнотежама.
 Међутим, Фергусон има нешто другачији приступ и он сматра
да није могуће дефинисати финансијску стабилност, већ да се
само може дефинисати финансијска нестабилност. По његовом
мишљењу, у питању је ситуација коју карактеришу три фактора:
 неке значајне ХОВ значајно одступају од онога што би се могло
дефинисати као њихова фер цена,
 функционисање финансијског тржишта и одобравање кредита је
под утицајем бројних тешкоћа и
 значајно одступање агрегатне тражње од производних
могућности земље.
 Да би се остварила финансијска стабилност, неопходно је
идентификовати потенцијалне ризике, пре него што се они
појаве и доведу до кризе или проблема у функционисању
финансијског тржишта. То подразумева вођење превентивних и
временских добро димензионираних политика. Наравно, циљ не
може бити да се спречи појава свих потенцијалних проблема на
финансијском тржишту, јер је немогуће управљати свим
ризицима и неизвесностима, а, такође, не постоји ни једно
тржиште које није прошло кроз флуктуације или турбуленције.
Из тог разглога треба тежити минимизирању највећих ризика и
обезбеђењу виталности система када се појаве кризне ситуације.
 За очување финансијске стабилности широко је распрострањено
стресно тестирање, које анализира могућности појединих
финансијских институција или целокупног система да апсорбују
различите врсте шокова. Велики број централних банака, као и
неке међународне институције попут ММФ-а, Светске банке,
БИС банке и др, данас издају Извештај о финансијској
стабилности Financial Stability Report, чију окосницу представља
стресно тестирање.
 Анализа финансијске стабилности покрива све изворе ризика и
потенцијалних шокова. Она захтева системско праћење
индивидуалних делова финансијског система, као и реалног
сектора. У том циљу, Међународни монетарни фонд је развио
публикацију Основни сет индикатора здравог финансијског
система (Core and Encouraged Set of Financial Soundness
Indicators) која треба да олакша процену финансијске
стабилности.
 У циљу спречавања финансијских криза, ММФ и Светска банка
су покренуле Програм оцене финансијског сектора познат под
називом FSAP - Financial Stability Assement Program. Циљ овог
програма је да идентификује предности, ризике и рањивости
финансијског система и да оцени евентуалне препреке даљем
развоју финансијског система. Главна компонента FSAP-а је
провера усаглашености са међународним стандардима за
финансијски сектор. Такође, FSAP треба да укаже на
институционалне слабости у различитим подсекторима
финансијског система. Тим који врши процену обично се састоји
од експерата из Светске банке, ММФ-а и специјалиста из
националних централних банака и супервизорских агенција.
 ФСАП покрива широк спектар делатности, а као
најважније могу се навести:
 најважнији извори макрофинансијског ризика и њихов
потенцијални утицај,
 институционални и регулаторни оквир сектора
осигурања, банкарског сектора и тржишта капитала,
 функционисање платног промета и његове
инфраструктуре.
 Структура биланса централне банке
 Структуру централне банке чине актива и пасива. Структура
пасиве је скоро иста код свих централних банака а чине је:
 резерве комерцијалних банака,
 готов новац код необанкарског сектора,
 депозити државе,
 властити капитал (нето вредност).


 Централне банке се углавном разликују по структури активе.

Активу чине:
 девизе,
 потраживања од државе,
 државне хартије од вредности.
 Институционално уређење централне банке

 Европска централна банка (ЕЦБ) представља

званичну институцију Европске уније и она, заједно
са централним банкама чланица ЕУ, чини Европски
систем централних банака (ЕСЦБ). Уговором из
Мастрихта је Европском систему централних банака
поверен мандат за обезбеђивање стабилности цена,
финансијске стабилности, финансијске интеграције и
пружање подршке економској политици ЕУ. Како
нису све чланице ЕУ ушле у Европску монетарну
унију (тј. еврозону), у новембру 1998. године је
формиран Евросистем који обухвата све националне
централне банке чланица које су увеле евро,
укључујући и Европску централну банку.
 Европска централна банка има три тела:
 Управни одбор,
 Извршни одбор,
 Генерални Савет
 При томе се одлуке Управног одбора углавном односе на:
 вођење монетарне политике (пре свега о висини каматних стопа),
као и на
 читав низ других одлука попут одлука о одобравању емисије
новчаница евра, прихватању годишњих извештаја и
финансијских биланса ЕЦБ.
 Управни одбор се састоји од чланова Извршног одбора и
гувернера националних централних банака које су увеле евро (тј.
гувернера 19 земаља чланица еврозоне, у 2017. години). С друге
стране, Извршни одбор је оперативно тело ЕЦБ које је одговорно
за усвајање и реализацију дневних оперативних одлука. Извршни
одбор има задатак да спроводи Монетарну политику ЕУ у складу
са одређеним смерницама од стране Управног одбора Банке.
Извршни одбор такође припрема материјале за састанке
Управног одбора, а управља и текућим пословањем ЕЦБ.
 Поред поменутих тела, у склопу Европске централне банке, још
функционише и Општи савет који чине председник и заменик
председника ЕЦБ, као и гувернери националних централних
банака свих 28 чланица ЕУ. Основни се задатак Општег савета
своди на саветодавну функцију са циљем подржавања припреме
преосталих чланица ЕУ за приступање Евросистему.
 СТРАТЕГИЈА И ИНСТРУМЕНТИ МОНЕТАРНЕ
ПОЛИТИКЕ ЕВРОПСКЕ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ
 Монетарна политика сваке земље гради се ради што ефикаснијег одвијања процеса
друштвене репродукције и одмерене регулације количине новца у оптицају. Већа или
мања количина новца која се нађе у оптицају доводи до последичних поремећаја.
 Оптимална новчана маса одређена је укупним обимом новчаних трансакција и брзином
оптицаја новца. Пораст укупних новчаних трансакција проузрокује потребу за већом
количином новца у оптицају, а већа брзина новчаног оптицаја за новчаном масом се
смањује.
 „У земљама развијених тржишних економија, централне банке примењују
стандардизован избор инструмената монетарних регулисања који чине:
 обавезна резерва,

 резерва ликвидности,

 кредитни послови централне банке,

 операције на отвореном тржишту,

 политика есконта, реесконта и финансирања,

 политика есконтене стопе Централне банке,

 ограничење пласмана банака.“

 У пракси већине Централних банака, као инструмент монетарног регулисања најчешће

се користи механизам обавезне резерве.
 Инструменти монетарне политике
 Најважнији инструменти монетарне политике су:
 операције на отвореном тржишту, које утичу на количину
резерви и монетарну базу;
 промене у есконтном кредитирању, које утичу на монетарну
базу и
 промене у обавезним резервама, које утичу на монетарни
мултипликатор.
 Oперације на отвореном тржишту

 Операције на отвореном тржишту представљају најважнији

инструмент монетарне политике јер представљају примарну
детерминанту промена у каматним стопама и монетарној
бази. „ Куповине на отвореном тржишту утичу на повећање
резерви и монетарне базе, чиме повећавају новчану масу и
смањују краткорочне каматне стопе“
 Продаје на отвореном тржишту утичу на смањење новчане
масе и повећавају краткорочне каматне стопе. Постоје два
типа операција на отвореном тржишту:
 офанзивне операције - које имају за циљ промену нивоа
резерви и монетарне базе;
 дефанзивне операције - чији је циљ елиминисање промена
у другим факторима који утичу на резерве и монетарну базу,
нпр. (промене у депозитима министарства Феда).
 
 У односу на остале инструменте монетарне политике операције
на отвореном тржишту имају низ предности, као што су:
 операције на отвореном тржишту дешавају се на иницијативу
Феда који има пуну контролу над њиховим обимом;
 операције на отвореном тржишту су флексибилне и прецизне, а
могу се користити у било којој мери. Ако је потребна велика
промена у резервама или монетарној бази, то се може постићи
овим операцијама на основу велике куповине или продаје
хартија од вредности.
 могу се лако кориговати. Уколико у спровођену ових операција
дође до грешке, Фед је одмах може исправити. Уколико је
каматна стопа на федералне фондове прениска, Фед то може
одмах исправити продајама на отвореном тржишту.
 операције на отвореном тржишту не подразумевају никаква
административна одлагања и брзо се спроводе. Уколико Фед
одлучи да промени монетарну базу или резерве, он даје налог
дилерима хартија од вредности, а трговина се одмах обавља.
 Есконтна политика

 Федералне резерве по есконтној стопи одобравају банкама

кредите. Те услуге обављају се преко есконтног шалтера.
Постоје три врсте есконтних кредита: примарни, секундрани и
сезонски кредит. У монетарној политици примарни кредит има
најважнију улогу.
 „Каматна стопа на те кредите је есконтна стопа која је нешто
виша у односу на таргетирану каматну стопу на федералне
фондове, обично за 100 базних поена (један процентуални
поен), па је сходно томе у већини случајева обим есконтног
кредитирања коришћењем опције примарног кредита веома
мали.“
 Секундарни кредит се одобрава банкама које се суочавају са
озбиљним финансијским тешкоћама и којим је угрожена
ликвидност. На овај кредит каматна стопа износи 50 базних
поена изнад есконтне стопе.
  
 ОБАВЕЗНЕ РЕЗЕРВЕ

 Ако се обавезне резерве повећају, смањује се количина

депозита, што доводи до смањења новчане масе. Основни
задатак политике обавезних резерви јесте мобилизација
одређеног обима средстава централних банака. У зависности од
степена ликвидности банкарског система и динамике кредитног
потенцијала мењала се и стопа обавезних резерви.
 Прописом Управног савета, од банака се захтева да држе
депозите у конвертибилним маркама код централне банке, у
минимално прописаном и зносу између 10 % и 15% од њихових
депозита и позајмљених средстава изражених у динарима.
 Ове обавезне резерве се примењују једнако на све комерцијалне
банке. Обавезне резерве се одржавају држањем готовине или
новчаних депозита код централне банке и обрачунавају се као
просечне дневне резерве у десетодневном периоду.
 Спровођење монетарна политике, циљеви и
средства
 Монетарна политика поред утицаја на новчану масу и каматне
стопе у великој мери утиче и на ниво економске активности, а
самим тим и нашег благостања. Када говоримо о
инструментима монетарне политике важно је издвојити шест
основних:
 висока стопа запослености,
 привредни раст,
 стабилност цена,
 стабилност каматних стопа,
 стабилност финансијских тржишта,
 стабилност на девизним тржиштима.
 ЗАКЉУЧАК
 Адекватно формулисана и имплементирана монетарна политика
предстваља неопходан предуслов успешног спровођења целокупне
економске политике
 Гледано на централну банку као независну институцију, поред
многобројних функција које обавља можемо издвојити њене две
најважније функције: вођење монетарне политике и функција последњег
уточишта банака. Приликом вођења своје монетарне политике, централна
банка има основне циљеве, као што су: економски раст, стабилност цена,
уравнотежени платни биланс и пуна незапосленост. Што се тиче њене
друге основне функције последњег уточишта банака веома је важна, из
разлога што се њом обезбеђује ликвидност у снадбевању пословних
банака потребном количином новца и кредита те се тиме спречава
банкроство банака. Европска централна банка формира и имплементира
Европску монетарну политику. Поред тога, управља операцијама
међународне размене и омогућује несметан рад платних система.
Основана је 30. јуна 1998. године и наследила Европски монетарни
институт. Од 1. јануара 1999. године ова банка је преузела све
надлежности за примену европске монетарне политике која је одређена од
стране Европског система централних банака.
 Улога монетарне политике и централне монетарне институције
као носиоца врховне монетарне власти, зависи од економског
уређења државе, нивоа привредне развијености и доживљавала је
промене упоредо са организационим променама у држави. У
највећем броју држава, институција која је задужена за
управљање монетарном политиком, односно за њено за
формулисање, имплементацију и контролу, је централна банка. У
иницијалним фазама развоја, централна банка је служила као
„банкар државе“, односно институција која је требало да
обезбеди неопходна средства држави за финансирање потреба,
које су најчешће биле мотивисане повећаним ратним издацима.
     
ХВАЛА НА
ПАЖЊИ