POGLAVLJE 3

Specifine osobine receptora

I Mnogobrojni subtipobi receptora

a. Definicija i opis
b. Farmanoloki subtipovanje
c. Receptorske superfamilijie
II Agonisti i antagonisti
a. Antagonisti
b. Inverzni agonisti
c. Parcijalni agonisti
d. Svetlost i mrak kao analogija za parcijalne agoniste
III Alosterike modulacije
a. Pozitivne alosterike intrakcije
b. Negativne alosterike iterakcije
IV Kootransmisija naspram alostereike modulacije
V Zakljuak

Prouavanje receptorske psihofarmakologije ukljuuje razumevanje ne samo to da su

receptori meta za veinu poznatih lekova ve i to da receptori imaju neke veoma posebne
osobine. Ovo poglavlje e biti izgaeno na optim osobinama receptora prestavljenim u
poglavlju 2. i upoznae itaoca sa nekim specifinim osobinama receptora i pomoi e nam da
objasnimo kako te osobine uestvuju u kljunim interakcijama sa lekovima. Posebno emo
razmotriti tri vana farmakoloka principa receptora: prvo, to da su postoje mnogobrojni
subtipovi, drugo, to da se njihove iterakcije sa lekovima mogu definisati ne samo kao
agonistiko i antagonistiko ve kao i parcijalni agonisti i inverzni agonisti i tree, da je
alosterika modulacija vana tema receptorske modulacije lekovima.

Mnogobrojni subtipovi receptora

Definicija i opis
Postoje najmanje dva puta kojima bi se mogli kategorisati receptori. Prvi je zasnovan
na opisu svih receptora koji koriste zajedniki neurotransmiter. Ovo se ponekad zove
farmakoloko subtipovanje. Druga organizaciona shema za receptore je njihova klasifikacija
na osnovu zajednikih strukturalnih osobina i molekularnih interakcija, ova se klasifikacija
ponekad zove receptorske superfamilije.

Dodatne klasifikacione sheme nee biti razmatrane ovde u bilo kom detalju, ali terba
znati da one ukljuuju one klasifikacije na osnovu genski i/ili hromozomske lokalizacije i one
sa istim efegtornim sistemom (stimulacija ili inhibicija G proteina ili natrijum, kalijum,
hloridni ili kalcijumski kanali). Ove odlike razliitih receptora bie razmatrane kada specifini
neurotransmiterski receptri budu pomenuti tokom ostatka ove knjige.
Farmakoloko subtipovanje
Da bi se poveao broj mogunosti modane komunikacije, svaki neurotransmiter moe
intereagovati sa vie od jednog neurotansmiterskog receptora (sa vie od jednog subtipa). To
zani da ne postoji jedan acetilholinski receptor, niti serotoninski, niti noradrenergiki. U
stvari, mnogobrojni subtipovi su praktino otkriveni za sve poznate neurotransmiterske
reseptore.
To znai da neurotransmiterski kljuevi u mozgu mogu otkljuati mnoge receptorske
brave. Prema tome neurotransmiter je glavni klju. Neki lekovi rade kao duplikati glavnog
kljua, drugi mogu biti napravljeni mnogo selektivnije i delovati samo na jedan subtip
receptora kao subglavni klju za jednu bravu (slika 3-1).
This makes for pametni ininjering komunikacije koja se odvija preko modanih
neurotransmitera i receptora. Zato to sistem hemijske neurotransmisije koristi mnogobrojne
neurotransmitere, svaki radi preko mnogobrojnih receptora, osobine koje obezbeuju
hemijsko signaliziranje su i selektivnosti i amplifikacije. Znai da postoji selektivnost
receptorske familije za jedan neurotransmiter, postoji osim toga amlifikacija receptorske
komunikacije zbog velike razovrsnosti neurotransmiterskih receptora za isti neurotransmiter.
Prema tome, svaki neurotransmiter nema samo osobinu selektivnosti kada se uporedi sa
drugim neurotransmiterom ve i mnotvo receptorskih subtipova koji dele isti
neurotransmiter. Receptorski subtipovi omiguavaju jednom neurotransmiteru da ostvaruje
veoma razliite funkcije, zavisno ne samo od toga za koji se konkretno subtip receptora vezao
ve i ot toga gde je u modanoj topografiji svaki subtip lokalizovan.
Receptorske superfamilije
Postoje dve velike superfamilije reseptora. Prava superfamilija iji svaki lan ima
sedam transmembranskih regiona, svi koriste G protein, i svi koriste sistem drugog glasnika
(prikazano na slici 3-2). Ovo je ire obrazloeno u poglavlu 2. Pojedini receptori lanovi ove
klase mogu koristiti razliite neurotransmitere i dalje biti lanovi ove superfamilije. ta
omoguava da jedan lan ove familije koristi jedan neurotransmiter, a drugi lan iste familije
koristi drugi neurotransmiter, to je verovatno molekularni makeup dela transmembrankog
regiona za koji se vezuje neurotransmiter (vidi sliku 2-3, 2-5 i 2-6). Molekularna
konfiguracija neurotransmiterskog vezujueg mesta pravi razliku izmeu receptora u ovoj
superfamiliji. To objanjava kako razliiti neurotransmiteri mogu biti korieni u istoj
receptrskoj superfamiliji. Razloitost mesta vezivanja izmeu receptora iste superfamilije je
generalno zasnovana na supstituciji razliitih aminokiselina na nekoliko kritinih mesta u
receptorskom aminokiselinskom lancu (slika 2-1). Preciznom supstitucijom aminokiselina na
samo nekoliko kljunih mesta moe se, prema tome, tarnsformisati receptor sa vezujuim
karakteristikama za jedan neurotransmiter u receptor sa ogromnim promenama u vezujuem
karaktristikama koji sada prepoznaje i vezuje potpuno drugaiji neurotransmiter. Ovo je ranije
razmotreno u poglavlju 2. i prikazano u ranijim slikama ukljuujui slike 2-1 do 2-3.
Druga superfamilija receptora deli zajedniki molekularni makeup, kod svakog lana
postoji etiri transmembranska regiona, pet kopija takvog regiona okruuje jedan jonski kanal
(prikazano na slici 3-3, 3-4, a i vidi sliku 2-5 i 2-6). Jonski kanal moe biti razliit kod
razliitith receptora ove iste familije kao i neurotransmiter koji se vezuje za razliite receptore

ove iste familije. Znai oni su ureeni u istoj molekularnoj formi, koncentrino okruujui
jonski kanal.