1.

Snienje napona pare rastvaraa iznad rastvora

Eksperimentalnim merenjima relativnog snienja napona pare razblaenih rastvora francuski
fiziar Raul, doao je do zakljuka poznatog kao Raulov zakon: relativno snienje napona
pare rastvaraa iznad rastvora jednako je molskom udelu rastvorene supstance:
= XB,
gde je pp A napon pare istog rastvaraa, pA napon pare rastvaraa iznad rastvora, XB
molski udeo rastvorene supstance u rastvoru.
2. Snienje take mrnjenja
Snienje temperature mrnjenja rastvora upravo je srazmerno molarnoj koncentraciji:
Tf = Tpf Tf = Kf * b,
gde je Tf (K) snienje temperature mrnjenja rastvora, Kf krioskopska konstanta, b
molalna koncentracija rastvora.
Krioskopska konstanta predstavlja snienje temperature mrnjenja jednomolarnog rastvora.
3. Povienje take kljuanja
Povienje temperature kljuanja rastvora upravno je srazmerno njegovoj molalnoj
koncentraciji:
Tb = Tpb Tb = Kb * b,
gde je Tb (K) povienje temperature kljuanja rastvora, K b ebulioskopska konstanta, b
molalna koncentracija rastvora.
Ebulioskopska konstanta predstavlja povienje temperature kljuanja koje izaziva 1 mol
supstance rastvorene u 1 kg rastvaraa.
4. Primena Raulovog zakona na rastvore elektrolita
Snienje napona pare rastvora elektrolita vee je od snienja napona pare neelektrolita iste
koncentracije. Elektroliti imaju vie temperature kljuanja, a nie temperature mrnjenja,
takoe u odnosu na rastvore neelektrolita iste koncentracije.
5. Primena Raulovog zakona na smee dveju tenosti
Osim na rastvore koji se sastoje od tenog rastvaraa i rastvorene vrste neisparljive
supstance, Raulov zakon se moe primeniti i na rastvore koje ine dve tene komponente. Ovi
sistemi, poznati kao smee dveju tenosti, imaju vanu ulogu u procesima i stanjima u radnoj
i ivotnoj sredini, tehnolokim procesima, naroito u organskoj hemijskoj industriji. Sistemi
mogu biti:
- sistemi kod kojih se komponente potpuno smeaju,
- sistemi kod kojih se komponente delimino smeaju i
- sistemi kod kojih se komponente ne meaju.
6. Osmotski pritisak
Ako se rastvor i ist rastvara ili dva rastvora razliitih koncentracija odvoje
polupropustljivom membranom doi e do spontanog prelaenja molekula rastvaraa kroz
polupropustljivu membranu u rastvor ili u rasvor sa veom koncentracijom. Ovaj proces se
naziva osmoza. Prelaenjem, molekuli rastvaraa poveavaju nivo rastvora i time stvaraju
dodatni hidrostatiki pritisak koji je dovoljan da zaustavi proces osmoze. Ovaj pritisak naziva
se osmotski pritisak.
7. Idealni sistemi

Jedno od vanih svojstava jedne tenosti jeste napon njene zasiene pare. Pri odreenoj
temperaturi u zatvorenom prostoru parna i tena faza nalaze se u ravnotei i napon pare ima
odreenu vrednost. Kada je tena faza smea dveju tenih komponenata obe e komponente
isparavati i faza pare takoe biti smea. Uee svake komponente u parnoj fazi odnosno
parcijalni napon njene pare zavisi od koncentracije te komponente u tenoj fazi. Ova
zavisnost definisana je Raulovim zakonom: Parcijalni napon pare jedne komponente u smei
jednak je proizvodu molskog udela te komponente u rastvoru i napona pare iste komponente.
8. Sistemi kod kojih se komponente potpuno meaju
Svojstva sistema u kojima se komponente potpuno meaju zavise od sila uzajamnog delovanja
njihovih molekula. Ti sistemi se razvrstavaju na idealne, sisteme sa maksimalnom
temperaturom kljuanja i sisteme sa minimalnom temperaturom kljuanja.
9. Sistemi sa minimalnom temperaturom kljuanja
Ako su meumolekulske sile jae izmeu komponenata kada su u rastvoru nego kada su u
istom stanju i tada e tenja ka isparavanju komponenata u rastvoru biti manja nego u istom
stanju. Kod takvih smea su naponi pare manji nego to predvia Raulov zakon, odnosno one
pokazuju negativno odstupanje od idelanog ponaanja.
10. Sistemi sa maksimalnom temperaturom kljuanja
Smee nekih tenosti imaju napone para vee nego sto to predvia Raulov zakon i pokazuje
pozitivno odstupanje od ponaanja idealnih rastvora. U tim smeama privlane sile izmeu
razliitih molekula slabije su od privlanih sila izmeu istih molekula. Tenja komponenata
ka isparavanju je vea nego u idealnom rastvoru.
11. Sistemi tenosti koji se delimino rastvaraju
Komponente nekih tenih sistema u odreenoj oblasti temperature samo se delimino
rastvaraju jedna u drugoj. Na uzajamnu rastvorljivost komponenata, temperatura moe uticati
na slian nain: sa povienjem temperature poveava se rastvorljivost; sa povienjem
temperature smanjuje se rastvorljivost; u jednom intervalu temperature rastvorljivost se
poveava sa porastom temperature, u suprotnom opada.
12. Tenosti koje se ne meaju
Kada se svojstva dve tenosti znatno razlikuju (ulje-voda) one se u tenom stanju praktino
nee meati. Komponente u smei obrazuju dve tene faze, pri emu svaka od njih nezavisno
od prisustva one druge, uspostavlja ravnoteu sa svojim parom. Ukupan pritisak nad tenom
smeom jednak je zbiru napona pare komponenata pri odreenoj temperaturi.
13. Dvokomponentni sistemi
Sistemi u kojima se javlja i vrsta faza posmatraju se pri konstantnom najee atmosferskom
pritisku, tako da su promenljive pri kojima se posmatra ravnotea faza temperatura i sastav
jedne od komponenata. U uslovima u kojima se posmatra ravnotea faza prisustvo pare je
zanemarljivo malo, tako da je i uticaj pritiska neznatan. U tom sluaju Gibsonovo pravilo faza
primenjuje se u obliku: F=C+1-P, a sistemi se nazivaju kondenzovani.
14. Povrinski napon
Povrinski napon se javlja kao posledica postojanja unutranjeg pritiska, pa zbog toga tenost
tei da smanji povrinu na minumalnu pri datim uslovima, tj. da zauzme oblik lopte (kapi
tenosti) jer je povrina lopte najmanja povrina za datu zapreminu i energija e biti
minimalna. Da bi se povrina poveala neophodno je da se utroi rad, odnosno da se molekuli

iz unutranjosti tenosti dovedu na povrinu. Rad se troi na savladavanje molekulskih sila da

bi molekuli doli na povrinu. Molekul u unutranjosti tenosti okruen je sa svih strana istim
takvim molekulima tako da je rezultujua meumolekulska sila nula. Nesimetrino polje oko
molekula na povrini dovodi do pojave povrinskog napona koji predstavlja silu koja
tangencionalno na povrinu[N/m].
15. Adsorpcija
Adsorpcija oznaava promenu koncentracije neke od komponenata na graninoj povrini faza
heterogenog sistema. Do adsorpcije dolazi spontano, to znai da e se na granici faza
adsorbovati one komponente sistema ijim prisustvom se smanjuje povrinska energija
sistema. Adsorpcija predstavlja spontano poveanje koncentracije neke supstance na graninoj
povrini izmeu dve faze. Supstanca na ijoj povrini dolazi do poveanja koncentracije druge
supstance naziva se adsorbent, a supstanca koja adsorbuje je adsorbat. Dobri adsorberi su
vrste supstance sa veoma razvijenom povrinom, kao sto su aktivni ugalj, silika-gel,
aluminijum (III)-oksid.
16. Adsorpcija na vrstom adsorbentu
Na vrstom adsorbentu mogu da se adsorbuju komponente iz tenosti i gasovite supstance.
Kod vrstih supstanci, kao i kod tenosti u povrinskom sloju meumolekulske sile nisu
uravnoteene. vrste supstance tee da neutraliu neuravnoteene privlane sile molekula na
taj nain to za svoju povrinu vezuju molekule gasova ili molekule i jone iz rastvora kada se
nalaze u dobru s tima rastvorom.
17. Fizika i hemijska adsorpcija
Fizicka adsorpcija nastaje kao posledica vezivanja adsorbata sa adsorbent privlanim silama
kao sto su Vandervalsove sile. Adsorpcija je egzoterman proces: promena entalpije je oko 40
kJ mol-1. Odvija se velikom brzinom i reverzibilna je. Adsorbat moe da se adsorbuje u vie
molekulskih slojeva.
Kada je u pitanju hemijska adsorpcija ili hemisorpcija, adsorbat se vezuje za adsorbent
hemijskim vezama. U poreenju sa fizikom adsorpcijom hemijska adsorpcija se odvija sporo
i najee je nepovratna.
18. Faktori koji utiu na koliinu adsorbovane supstance
Na koliinu adsorbovane supstance utiu vise faktora: priroda adsorbata, priroda i relativna
povrina adsorbenata, pritisak (kod gasova) ili koncentracija (kod rastvora), temperatura.
Kada je re o adsorpciji iz rastvora priroda adsorbata utie na koliinu adsorbovane supstance,
uglavnom kroz polarnost molekula kako adsorbovane komponente tako i molekula rastvaraa.
Gasovi se utoliko vie adsorbuju ukoliko se lake kondenzuju. Koliina adsorbovane
supstance srazmerna je veliini povrine adsorbenta ali zavisi i od prirode samo adsorbenta.
Povienjem pritiska kada su u pitanju gasovi, ili koncentracije kada je re o rastvorima
poveava se koliina adsorbovane supstance.
19. Adsorpcija na povrini tenosti
Veliku grupu povrinski aktivnih supstanci ine sredstva za pranje, odnosno sapuni i
deterdenti. Njihovom adsorpcijom na povrini tenosti omogueno je pranje. Povrinski
napon na granici faza bie smanjen, pa zato rastvori sapuna lako obrazuju penu. Slino vai i
za deterdente s tim to oni moraju imati razliite hidrofilne grupe.
20. Nernstov zakon raspodele

Ukoliko se u sistem koji se sastoji od dve tenosti koje se ne meaju uvede supstanca
rastvorljiva u obe tenosti, ona e se raspodeliti izmeu te dve tenosti srazmerno svojoj
rastvorljivosti u svakoj od njih. Ako su C1 i C2 ravnotene koncentracije supstance u prvom i
drugom rastvoru, onda vai sledea jednaina:
= K,
gde je K konstanta ravnotene raspodele ili koeficijent raspodele.
Jednaina predstavlja matematiki izraz Nernstovog zakona raspodele koji glasi: Kada je
jedna supstanca raspodeljena izmeu dva rastvaraa koji se ne meaju, odnos njenih
koncentracija u dva posmatrana rastvora u ravnotei je konstantan.
21. Klasifikacija disperznih sistema
Disperzni sistemi se klasifikuju prema stepenu disperzije. Termin stepen disperzije oznaava
stepen usitnjenosti estica koje ine disperznu fazu. Prema stepenu disperzije, razlikuju se tri
vrste disperznih sistema: grubo disperzni ili suspenzije, koloidnodisperzni i molekulskodisperzni ili pravi rastvori.
22. Koloidno-disperzni sistemi (sol)
Nejei su koloidni sistemi u kojima je disperzno sredstvo teno, a disperzna faza vrsta.
Takvi sistemi nazivaju se koloidni rastvori ili soli, odnosno hidrosoli - ako je disperzno
sredstvo voda. Istom tipu koloidnih sistema pripada i gel, kod kojeg su estice disperzne faze
meusobno povezane tako da obrazuju mreastu strukturu ije slobodne meuprostore
ispunjava disperzno sredstvo. Primer jednog takvog koloida je elatin.
23. Neorganski i organski koloidi
Organska jedinjenja velikih molekula koji se nalaze disprgovani u nekom disperznom
sredstvu naziva se molekulski koloidi. Makromolekul molekulskih koloida moe da sadri od
10 do 109 atoma vezanih primarnum valentnim vezama. Neorganski koloidi nazivaju se i
disperzoidi. To su sol zlata, neki metalni hidroksid i dr. Oni su veinom liofobni i ireverzibini
koloidi.
24. Braunovo kretanje
Slino esticama pravih rastvora, koloidne estice pokazuju Braunovo kretanje. estice se
haotino kreu u rastvoru jer poseduju izvesnu kinetiku energiju.u toku pravolinijskog
kretanja koloidne estice sa energijom sudaraju molekule ili jone disperznog sredstva. Ti
sudari menjaju pravac kretanja koloidne estice i putanja dobija izgleda nepravilne izlomljene
linije. Takvo haotino kretanje prvi je otkrio engleski botaniar Braun, i zbog toga je dobilo
naziv Braunovo kretanje. Ovim kretanjem pokazano je da se koloidni rastvori po
molekularno-kinetikim svojstvima u sutini ne razlikuju od pravih rastvora.
25. Ultrafiltracija
Koloidne estice prolaze kroz obinu filter-hartiju ali ne i kroz opne od celofana, kolodijuma
iji su otvori veliine 106 cm. Te opne nazivaju se ultrafiltri, a odvajanje koloidnih od pravih
rastvora ultrafiltracija.
26. Dijaliza
Postupak kojim se dovodi do preiavanja koloida naziva se dijaliza. Najjednostavnija
aparatura za dijalizu sastoji se od suda A, sa ulivnom i izlivnom cevi, i suda B, sa
celofanskom membranom. U sud B sipa se smea pravog i koloidnog rastvora, a kroz sud A
cirkulise voda. Mikropore membrane propustaju pravi rastvor, a zadravaju koloidni.

27. Tindalov efekat

Tindalov efekat se obino odnosi na efekat rasejanja svetlosti na esticama u koloidnom
sistemu, poput suspenzija ili emulzija. Tindalov efekat se koristi u razlikovanju razliitih
tipova meavina naime rastvora, koloida i suspenzija. Tindalov efekat sreemo kada upalimo
farove vozila u magli. Svetlosni zraci kraih talasnih duina bivaju bolje rasejani, tako da boja
rasejanog svetla dobija plavkaste nijanse. Ovaj efekat je i razlog zbog koga nebo izgleda
plavo.
28. Elektroforeza
Liofilni proteini stiu naelektrisanje pri pH vrednostima koje su vie ili nie od pH vrednosti
njihove izoelektrine take. Prema tome, koloidne estice e se kretati u elektrinom polju i to
kretanje se naziva elektroforeza. Neki koloidi kreu se ka anodi, a neki ka katodi. Dok se joni
elektrolita kreu i ka anodi i ka katodi.
29. Radioaktivni izvori
Element koji nastaje kao proizvod radioaktivnog raspadanja obino je i sam radioaktivan.
Tako se raspadanje nastavlja u nizu elemenata sve dok ne nastane stabilan atom. Kad je re o
prirodnoj radioaktivnosti, postoje 3 niza: niz urana, torijuma I aktinijum-urana.
30. Atomsko jezgro
Otkrie elektrona i pojava radioaktivnog raspadanja elemenata pokazali su da atomi nisunedeljive estice, ve da se sastoje od jo manjih estica. Atom se sastoji od pozitivno
naelektrisanog jezgra oko kojeg krue elektroni poput planeta oko Sunca. Samo jezgro je
sastavljeno od elementamih estica protona i neutrona, tzv. nukleona. Protoni ulaze u sastav
svih atomskih jezgara. Broj protona jednak je broju elektrona Neutron je neutralna estica,
protoni su pozitivno, neutroni negativno naelektrisane estice.
31. Radioaktivni izvori
Element koji nastaje kao proizvod radioaktivnog raspadanja obino je i sam radioaktivan.
Tako se raspadanje nastavlja u nizu elemenata sve dok ne nastane stabilan atom. Elementi
takvog niza razlikuju se po fizikim i hemijskim svojstvima. Kad je re o prirodnoj
radioaktivnosti, poznata su tri takva niza: niz urana, niz torijuma i niz aktinijum-urana.
32. Stabilnost jezgra
U prirodi je poznato 92 elementa. Meutim, zahvaljujui postojanju izotopa poznato je oko
1500 razliitih atomskih jezgara. Od tog broja samo su 264 jezgra stabilna. Stabilna jezgra se
ne raspadaju i ne menjaju s vremenom. Stabilnost jezgra zavisi od odnosa neutron-proton. Za
elemente malog atomskog broja taj odnos je jedan

= 1, to znai da jezgra imaju isti broj

protona i neutrona. Iznad 20 atomskog broja stabilna jezgra imaju vise neutron nego protona,
a odnos je neutron-proton 1.5

= 1,5.

33. Zakon radioaktivnog raspada

Brzina radioaktivnog raspadanja definisana je brojem raspadnutih atoma u jedinici vremena i
upravno je srazmerna ukupnom broju radioaktivnih atom:

V=

= k * N,

gde je: v-brzina radioaktivnog raspadanja, N-broj raspadnutih atoma u jedinici vremena, t,
k-konstanta brzine raspadanja, N-ukupan br radioaktivnih elemenata. Znak minus pokazuje da
brzina tokom vremena opada. Radioaktivno raspadanje spada u reakcije prvog reda. Zakon
radioaktivnog raspadanja je opti zakon reakcije prvog reda:
Nt = N0 * e-kt ili 2,3 log

= -kt,

gde je: N0 poetni broj radiaktivnih atoma, Nt broj atoma radioizotopa posle vremena t.
34. Nuklearne reakcije
Promene u atomskom jezgru koje dovode do pretvaranja jednog elementa u drugi nazivaju se
nuklearne reakcije ili nuklearne transmutacije.Radioaktivno raspadanje predstavlja jedan vid
nuklearnih transmutacija. Uran (U-238) trpi 14 transmutacija dok se ne pretvori u stabilan
izotop olova (P-206). Do transmutacije dolazi i kada estice velike energije bombarduju
atomska jezgra. Cestice (projektili) mogu da budu protoni, neutroni ili -estice.
35. Transuranski elementi
Elementi s atomskim brojevima veim od 92 nazivaju se transuranski elementi jer se u
periodnom sistemu elemenata nalaze iza urana. Nijedan od njih se ne javlja u prirodi i svi su
radioaktivni.
36. Vetaka radioaktivnost
S obzirom na to da element dobijen vetaki izazvanom transmutacijom ima radioaktivna
svojstva, pojava je nazvana vetaka radioaktivnost.
37. Nuklearna fisija
Jezgro izotopa urana U-235, bombardovano sporim neutronima, zahvata neutron i gradi
nestabilan izotop U1-236. Ovaj izotop se raspada na dva fragmenta, koji predstavljaju nove
elemente i 2-3 neutrona, pri emu se oslobaa energija. Osloboene neutrone hvataju druga
jezgra U-235, nastavljaju fisiju kao lananu reakciju. Lanana reakcija u kojoj se poveava
broj neutrona je nekontrolisana.
38. Nuklearna fuzija
Nuklearna fuzija predstavlja reakciju u kojoj se laka atomska jezgra spajaju u jezgra vee
mase. Da bi dolo do spajanja, jezgra moraju imati takve brzine da mogu savladati uzajamne
odbojne sile. Dovoljnu brzinu za ostvarivanje fuzije estice postiu na veoma visokim
temperaturama, reda veliine 1070 C. Zbog toga se reakcije fuzije nazivaju termonukleame
reakcije.
39. Energija veze i stabilnost jezgra
Postavlja se pitanje zato su neka jezgra stabilnija od drugih. Ako se jezgro obrazuje od
pojedinanih nukleona energija se oslobada. S druge strane, da bi se nukleoni razdvojili,
energija se mora uneti u jezgro, mora se izvriti rad, kako bi se savladale sile koje nukleone
dre zajedno to su vee ove vrednosti, jezgro je stabilnije. Energija koju treba utroiti da se
jezgro rastavi na odvojene nuldeone naziva se energija veze. Treba naglasiti da ta energija nije
akumulirana u jezgru, naprotiv, ova energija mora biti uneta u jezgro da bi se ono rastavilo. U
primeru izotopa C-12 izraunata je energija veze preko razlike masa jezgra ugljenika i masa
razdvojenih nukleona. Vee vrednosti energije veze znae veu jainu veze nukleona koji
popunjavaju jezgra.

40. Radijacione jedinice

Zakon o merama i mernim jedinicama propisuje, izmeu ostalog, jedinice za aktivnost
radioaktivnih izvora i za apsorbovanu dozu jonizujuih zraenja. Radijacione jedinice i
granice ozraivanja zasnivaju se na preporukama Medunarodne komisije za zatitu od
jonizujueg zraenja. Preporuke su izraene na osnovu sveukupnih naunih saznanja i
iskustava iz svih oblasti koje su od znaaja za zatitu od zraenja.
41. Aktivnost radioaktivnog izvora
Aktivnost radioaktivnog izvora (A) definisana je brojem raspadnutih atoma u jedinici
vremena. Od broja raspadnutih atoma zavisi koliko e radioaktivni elemenat da emituje
estica, odnosno kakva je njegova aktivnost. Jedinica za aktivnost radioaktivnog izvora je
bekerel (becquerel), a oznaka Bq. Bekerel je aktivnost radioaktivnog izvora u kome se deava
jedan raspad radioaktivnog jezgra u jednoj sekundi (1Bq = s-1).
42. Apsorbovana doza jonizujueg zraenja
Svaka vrsta radioaktivnog zraenja karakterie se time koliku energiju predaje supstanci u
interakciji sa njenim molekulima. Veliina kojom se izraava ta karakteristika naziva se
apsorbovana doza jonizujueg zraenja (D). Apsorbovana doza jonizujueg zraenja je
koliina energije koju je apsorbovala jedinica mase ozraenog materijala. Jedinica za
apsorbovanu dozu je grej (grau) - Gy. Grej je apsorbovana doza u telu ija je masa jedan
kilogram, a kome je jonizujuim zraenjem predata energija od jednog dula (1 Gy = 1 J/kg).
43. Jaina apsorbovane doze
Veliki znaaj ima i vreme za koje e primljena odreena doza zraenja. Jaina apsorbovane
doze (D) je apsorbovana doza u jedinici vremena. Jedinica za jainu apsorbovane doze je grej
u sekundi, ija je oznaka Gy/s ili J/kg * s. Kako je J/s = W (vat), to je jedinica jaine
apsorbovane doze vat po kilogramu (W/kg).
44. Ekvivalent doze
Apsorbovana doza jonizujueg zraenja zavisi od prirode i svojstava zraenja i supstance kroz
koju zraci prolaze. Tako -zraci mnogo vie osteuju elije zbog vee jonizacione sposobnosti
nego ista doza , ili x-zraka. Ovu injenicu uzima u obzir veliina nazvana ekvivalent doze
(H). Ekvivalent doze dobija se kada se apsorbovana doza pomnoi odgovarajuim
koeficijentom (faktorom): .
H=D * K.
Vrednost tog koeficijenta zavisi od vrste zraenja. Jedinica za ekvivalent doze je sivert,
oznaka SV. Sivert se izraava istim jedinicama kao i grej (1 Sv = lJ/lkg).
45. Optike metode
Optike metode omoguuju brzo i tano odreivanje, analizu izuzetno malih koliina uzorka,
analizu bez prethodnog odvajanja i ispitivanja razliitih agregatnih stanja. Ove karakteristike
daju im veliku prednost nad klasinim metodama hemijske analize.Optike metode dele se na
refraktometrijske, polarimetrijske, kolorimetrijske i spektrohemijske metode analize u
zavisnosti od toga koje je svojstvo svetlosti primenjeno.
46. Osnovna jednaina transverzalnog kretanja talasa
Osnovna jednaina transverzalnog kretanja talasa kae da je proizvod talasne duine i
frekvencije konstantan i jednak brzini svetlosti u vakumu:
c = * v (ms-1)

gde je: c (ms-1) - brzina svetlosti u vakuumu, - talasna duina i v (s-l) - frekvencija.
Navedena relacija jasno pokazuje da kada talasna duina raste frekvencija opada i obratno.

47. Korpuskularna i talasna priroda svetlosti

Korpuskularna priroda svetlosti je svojstvo koje je bilo predmet Njutnovih istraivanja.
Njutnova teorija posluila je kao polazite Planku, Ajntajnu i Boru da bi objasnili pojave
vezane za energiju crnog tela, fotoelektrini efekat i nastajanje spektra. Njihova osnovna
zamisao je da je svetlost mali iznos energije koji se ponaa kao estica. Ova istraivanja
kasnije je upotpunio De Brolji teorijom zasnovanom na ponaanju estice, odnosno materije
kao talasa, na emu se temelji kvantna mehanika. Energija kvanta odreene svetlosti po
Planku direktno je srazmerna frekvenciji prema izrazu: E=h * v(J),
gde je v frekvencija zraenja (s-1), a h Plankova konstanta koja iznosi 6,626 * 10-34 Js.
48. Fotoelektrini efekat
Emitovanje elektrona sa povrine metala pod dejstvom svetlosti nazvano je fotoelektrinim
efektom. Kvant svetlosti (h * v) oslobaaju elektrone koji se nazivaju fotoelektroni.
49. Indeks prelamanja
Odnos brzine svetlosti u vakumu i brzine svetlosti u nekoj sredini predstavlja apsolutni indeks
prelamanja za datu sredinu. Obeleava se malim slovom n i bezdimenzionalna je veliina:
n=c/v. Kako je c konstantna veliina i uvek vea od v, to je indeks prelamanja n za bilo koju
sredinu vei od 1. Najmanji apsolutni indeks prelamanja svetlosti ima vakuum. to je indeks
vei, to je vea optika gustina sredine na koju se odnosi indeks, a brzina prostiranja svetlosti
kroz nju manja.
50. Dakars-Snelijusov zakon
Ovaj zakon dat je sledeim izrazom:
=

, koji kae da je odnos sinusa ugla 1 i sinusa 2 obrnuto srazmeran indeksima

prelamanja za te dve sredine.

51. Refrakcija
Specifina refleksija data je izrazom r =

[m3kg-1], a molarna ratifikacija predstavlja

proizvod specifine refleksije i molarne mase:

[m3mol-1],

gde je gustina supstance, n indeks prelamanja, a M molarna masa sredine za koju se

definiu specifina i molarna refrakcija..
52. Polarizacija svetlosti
Polarizovana svetlost je ona u kojoj su ravni oscilovanja paralelne, odnosno ona svetlost u
kojoj zrak osciluje sarno u jednom smeru normalnom na pravac irenja. Ljudsko oko ne pravi
razliku izmeu polarizovane i nepolarizovane svetlosti, ali se skretanje ravni oscilovanja lake
uoava ako je svetlost polarizovana. Zato je potrebno od nepolarizovane svetlosti dobiti
polarizovanu svetlost. Taj proces izdvajanja sarno jednog srnera oscilovanja naziva se linearna
polarizacija.

53. Optiki aktivne supstance

Supstance koje imaju sposobnost da obrnu ravan linearno polarizovane svetlosti nazivaju se
optiki aktivne supstance. Supstance koje ispoljavaju takvo svojstvo dele se u 2 grupe i to na
supstance koje imaju asimetrinu kristalnu strukturu i supstance koje imaju asimetrinu
molekulsku grau.
54. Ugao rotacije
injenica da razliite optiki aktivne supstance obru ravan polarizacije za razliit ugao
dovele su do zakljuka od ega zavisi ugao rotacije ravni polarizacije. U rastvoru optiki
aktivne supstance ugao rotacije a zavisi, pored prirode supstance i od njene koncentracije, od
debljine sloja kroz koji prolazi polarizovana svetlost, od talasne duine upotrebljene svetlosti i
od temperature rastvora. Uglavnom se radi sa svetlou odreene talasne duine i na stalnoj
temperaturi (20C ili 25C). Tada je zavisnost ugla rotacije ravni polarizacije mogue
predstaviti izrazom: = * m * 1/V.
55. Specifina mo optike rotacije
Predstavlja ugao rotacije polarizacione ravni rastvora masene koncentracije 1 kg optiki
aktivne supstance u 1 m3 rastvora, pri emu polarizovana svetlost prolazi kroz sloj rastvora
debljine 1m. Znaaj specifine moi optike rotacije je pre svega to omoguava poreenje
optiki aktivnosti raznih supstanci.
56. Lanber-Berov zakon
Kada snop svetlosnih zraka padne na ploicu obojenog kristala ili na kivetu (posuda ravnih
zidova od optikog stakla) sa obojenim rastvorom, intenzitet upadne svetlosti I0 moe se
podeliti na tri dela. Jedan njegov ceo deo se odbija (reflektuje) od povrine kivete, odnosno
ploice - intenzitet Ir. Prolaskom ostatka svetlosti kroz obojen sistem deo te svetlosti se
apsorbuje - intenzitet Ia. Na kraju, deo svetlosti koji nije apsorbovan bie proputen intenzitet It. Ber je zakljuio da koeficient, a zavisi kako od vrste tako i od koncentracije
ispitivane supstance ako se radi o rastvoru, pa je onda a = * c.
57. Molarni koeficijent apsorpcije
Molarni koeficijent apsorpcije brojno je jednak recipronoj vrednosti debljine sloja i koju bi
rastvor koncentracije 1 mol dm3 morao da ima da bi propustio 10-ti deo upadnog intenziteta
svetlosti.
58. Unutranja gustina transmisije
Unutranja gustina transmisije A (raniji naziv apsorbancija ili ekstincija):
A = log = log (10-cl) = log 10cl,
i konaan izraz:
A = c l.
Unutranja gustina transmisije je bezdimenziona veliina sa vrednostima od 0-2.
59. Spektri
Niz znaenja poreanih po vrednosti talasnih duina predstavlja spektar elektromagnetnog
zraenja. Svi delovi spektra ne izraavaju se podjednako. Spektri se mogu podeliti na vie
naina, ali su glavne podele izvrene prema talasnoj duini, makroskopskom izgledu,
mehanizmu nastajanja i prema nosiocima spektra.

60. Podela spektra prema talasnoj duini

Poznata elektromagnetna zraenja zauzimaju interval talasnih duzina od 10-4 do 1013 nm, tako
da prva podela izvrena je na osnovu vrednosti talasnih duina.
61. Podela spektra prema mehanizmu nastajanja
Prema mehanizmu nastajanja spektri mogu biti emisioni i apsorpcioni.
Emisioni spektar nastaje kada se kroz prizmu propusti svetlost koju isijava ispitivana
supstanca. Da bi supstanca emitovala spektar, potrebno je da se dovede u pobudeno,
ekscitovano stanje (prelazak elektrona). U zavisnosti od toga kolika je energija potrebna
pobudivanje se moe izvesti na razliite naine. Najvie se u tu svrhu koriste plamen (H2-O2,
acetilen - vazduhi drugi) ili elektrini luk. Emisioni spektar predstavlja obojene linije ili trake
koje odgovaraju odreenim talasnim duinama izmeu kojih su tamna polja.
Apsorpcioni spektar nastaje kada se svetlost nekog izvora propusti kroz ispitivanu supstancu,
pa kroz prizmu. I u sluaju nastajanja ovih spektara supstanca mora biti ekscitovana.
Apsorpcioni spektar predstavlja crne linije ili trake na obojenim poljima, pri emu obojeno
polje oznaava odgovarajue spektralno podruje.
62. Podela spektra prema makroskopskom izgledu
Spektri se dele: na kontinualne i diskontinualne. Kontinualni spektri nastaju zraenjem
uarenih vrstih tela i gasova koji su pod veoma visokim pritiskom. Diskontinualni spektri su,
za razliku od kontinualnih, karakteristika supstance koja ih zrai. U ovu grupu spadaju linijski
i trakasti. Linijski potiu od atoma ili jednoatomnih jona gasova i para male gustine. Trakasti
nastaju zraenjem ili apsorpcijom molekula i vieatomnih jona usijanih gasova i para male
gustine.
63. Podela spektra prema nosiocu spektra
Po ovoj podeli spektri mogu biti atomski, molekulski i agregacioni.
Atomski spektri, iji su nosioci atomi, nisu nita drugo do linijski bez obzira na to da li je re
0 emisionim ili apsorpcionim. Pa se prema oblasti zraenja u kojoj se javljaju na UV, IC i
druge atomske spektre.
Molekulski spektar, kao to i sama re kae, nastaje zraenjem ili apsorpcijom od strane
molekula, to se poklapa sa definicijom trakastog spektra. Molekulski spektar, pored pojava
koje ispoljava atomski spektar, ispoljava i pojave koje zavise od veza atoma u molekulu.
Agregacioni spektar je pojam koji se vezuje za spektar koji potie od odreene grupe
molekula. Grupa molekula se javlja u vie supstanci daje uvek isti veoma sloen spektar.
64. Uopte o elektrolitima
Supstance koje imaju svojstvo da provode struju nazivaju se provodnicima i dele se na dve
grupe - provodnike prve i provodnike druge vrste.
Provodnici prve vrste su oni provodnici koji provode struju pomou e1ektrona, pri emu ne
do1azi do njihove hemijske promene. U ovu grupu provodnika spadaju metali, grafit i neki
oksidi i sulfidi u vrstom stanju.
Provodnici druge vrste ili elektroliti vrste su ili tene supstance koje provode struju pomou
jona. Nazivaju se jo i jonski provodnici. U ovu grupu spadaju rastvori kiselina, baza i soli,
rastvori soli, vrsti halogenidi srebra, barijuma, olova i nekih drugih metala.
65. Provodljivost elektrolita
Elektricna otpomost R (omega) ma kog provodnika zavisi od njegove duzine 1 (m),
poprenog preseka S (m2) i prirode materija1a od koga je naprav1jen. Ova zavisnost
definisana je izrazom: R=ro*1/S. Jedinica za provodnost je: -1 i naziva se simens.

= * .
66. Molarna provodljivost
Poto je provodljivost 1 cm3 elektrolita prema definieiji provodljivost K, to se moe rei da je
provodljivost ovih V kocki jednaka proizvodu V * k. Kako se u toj zapremini rastvora nalazi 1
mol elektrolita, ta provodljivost naziva se molarna provodljivost. Obeleava se sa A ( ) i ima
dimenzije -1cm2mol-1; =V*k.
67. Kolrausovo pravilo kvadratnog korena
Na osnovu niza merenja providljivosti Kolraus je empirijski doao do jednaine poznate pod
nazivom pravilo kvadratnog korena koje prestavlja jednainu prave za jake elektrolite i glasi:
= 0 - ac.
68. Zakon o nezavisnom putovanju jona
Zakon o nezavisnom putovanju jona koji je definisao Kol Raus glasi:pri beskonanom
razmnoenju molarna provodnljivost 0 nekog elekrolita predstavlja zbir 0 katjona i 0 anjona,
pri emu je granina provodljivost jedne jonske vrste odreena pokretljivou tih jona: 0 = U
B * z * F.
69. Pokretljivost jona
Pokretljivost jona definie se kao brzina date jonske vrste u vodenom rastvoru na 25C pri
padu potencijala od jednog volta po metru. Odreuje se po formuli: U B = S * 1/U * t.
70. Elektrodni potencijal
Jednainu na osnovu koje se rnoe izraunati elektrodni potencijal izveo je Nernst 1888.
godine. lzvoenje je zasnovano na razmatranju rada koji se izvri pri prelasku jednog mola
jona kroz dvojni elektrodni sloj. Naime da bi jedan mol jona preao iz metala, u kome se
nalazi u stanju atoma, u elektrolit, on mora da savlada potencijalnu razliku izmedu elektrode i
elektrolita. Isto vai i za suprotan smer kretanja jona.
Rad koji je potrebno izvriti za prenoenje jednog mola jona naelektrisanja z da bi se
savladala potencijalska razlika E iznosi: W = z F * E.
71. Elektromotorna sila
Elektromotorna sila predstavlja razliku elektrodnog potencijala na elektrodama kada kroz
galvanski spreg ne protie struja. Obelezava se sa EMS i izraava u voltima.
72. Pretvaranje elektrine energije u hemijsku
Sistem u kome se elektrina energija pretvara u hemijsku energiju naziva se elektrolitika
elija ili elektrolizer. Osnovni delovi elektrolitike elije isti su kao kod galvanskog elementa:
elektroda i elektrolit. Meutim, procesi na elektrodama elektrolitike elije nisu spontani kao
u galvanskog elementa.
73. Gustina struje
Za svaki proces elektrolize postoji optimalna vrednost gustine struje pri kojoj ce brzina
elektrolize biti najvea. Gustina struje definie se kao jaina struje i po jedinici povrine
elektrode S.
Obeleava se sa J i ima dimenzije A m-2 ili A cm-2, j=I/S.
74. Faradejevi zakoni elektrolize

Faradej je postavio kvantitativne zakone elektrolize zahvaljujui zakljucima da se

elektrohemijski procesi pokoravaju strogim stehiometrijskim odnosima kakvi postoje u
obinim hemijskim reakcijama. F faradijeva konstanta iznosi: f=e*l [c mol -1]. Ako se radi o
oksidaciji ili redukciji dvovalentnog jona. Faradijev zakon elektrolize glasi: q = n * z * f.
75. Polarizacija elektroda
Svako odstupanje elektrodnog potencijala poluelije ili napona izmeu 2 elektrode
elektrohemijske elije od ravnotene vrednosti pri prolasku jednosmerne struje naziva se
polarizacija. Za elektrodu se kae da je polarizovana kada se njen potencijal razlikuje od
ravnotenog potencijala, odnosno kada kroz nju protie struja. Dovoenje elektrode u takvo
stanje naziva se polarizacija i ona predstavlja razliku izmeu potencijala elektrode kada je ona
pod strujom i potencijala kada je struja jednaka 0.
76. Napon razlaganja
Najmanji napon pri kojem se trajno odvijaju procesi na e1ektrodama tokom e1ektrolize nekog
elektrolita predstavlja napon razlaganja tog elektrolita.
77. Nadnapon
Viak potencijala za koji je potrebno katodu uiniti negativnijom, a anodu pozitivnijom od
ravnotenog potencijala neke reakcije da bi se ona mogla odigravati nekom realnom brzinom
naziva se nadnapon te reakcije, to znai da se definie isto kao i polarizacija, ali se vezuje za
odreenu reakciju. Kada se na elektrodi odigrava samo jedna dobro definisana reakcija koja
pomera potencijal elektrode od ravnotenog potencijala, umesto pojma polarizacije koristi se
pojam prenapetost ili nadnapon. Obeleava se sa i izraava u voltima. Pri tome se razlikuju
anodna prenapetost, koja je uvek pozitivna, i katodna, koja je negativna.
Poto nadnapon predstavlja brojnu vrednost polarizacije elektrode, to se razmatranje uzroka
nadnapona svodi na razmatranje uzroka otklanjanja elektrodnog potencijala od ravnotene
vrednosti. Posmatrana reakcija koja se odigrava na elektrodi sastoji se od vie etapa. Jasno je
da e najsporija faza predstavljati glavnog uzronika pojave nadnapona. Faze, odnosno,
potencijalni uzronici nadnapona pri izdvajanju metala na katodi jesu: prolazak jona iz dubine
elektrolita ka elektrodi, oslobaanje jona od H2O, tj. dehidratacija, razmena elektrona izmeu
jona i elektrode kroz granicu dodira i ugraivanje atoma u kristalnu reetku metala.
U sluaju kada se na elektrodi izdvaja gas faze su sledee: kretanje jona ka elektrodi,
dehidratacija jona, razelektrisavanje jona, formiranje molekula od atoma i odlazak molekula
gasa sa povrine elektrode.
78. Fizicke i hemijske promene
Sve promene koje se na supstancama vre samo dotle dok traje spoljni uzrok, pri kojima se
sutina supstanci bitno ne menja, ve zadravaju svoje osobine koje su i male pre promene,
nazivamo fizikim promenama. Promene pri kojima dolazi do hemijskih reakcija, pretvaranja
jednih supstanci u druge, nazivamo hemijskim promenama. Ove promene prouava hemija.
79. Poluprenik atoma
Poluprenici atoma izraunavaju se na osnovu podataka dobijenih merenjem rastojanja
izmeu jezgara atoma u kristalima ili gasovitim molekulima. Izraunati poluprenici atoma
istog hemijskog elementa mogu se meusobno dosta razlikovati; zavisno od toga koje su
vrednosti uzete kao osnova za izraunavanje.
80. Masa atoma

Atomi su izvanredno sitne estice ije se mase ne mogu neposredno izmeriti. Za odreivanje
mase atoma koriste se posredni, veoma sloeni postupci. Kilogram je isuvie velika i
neprikladna jedinica za izraavanje mase atoma. Stoga se one iskazuju pomou unificirane
atomske jedinice mase (u), koja je jednaka 1/12 mase atoma ugljenikovog izotopa C-12.
81. Jezgro atoma
Jezgro atoma je pozitivno naelektrisano i nalazi se u samom sreditu atoma. U njemu je
skoncentrisana skoro sva masa atoma. U odnosu na veliinu atoma jezgro je veoma sitnonjegov prenik je oko 10.000 puta manji od prenika atoma i reda veliine 10 -14m. Jezgro
atoma se sastoji od protona i neutrona. Proton je pozitivno naelektrisana estica koja nosi
najmanju moguu koliinu pozitivnog elektriciteta. Neutron je elektrino neutralna estica
ija je masa priblino jednaka masi protona.
82. Izotopi
Atomi istog hemijskog elementa koji u jezgru sade razliit broj neutron, a usled ega se
razlikuju po svojoj masi, nazivaju se izotopi. Veina hemijskih elemenata u prirodi javlja se u
obliku dva ili vie stabilnih izotopa. Izuzeci su npr. fluor, natrijum, fosfor koji se u prirodi
sreu samo u obliku jednog izotopa.
83. Elektronski omota elektrona
Elektronski omota atoma sastoji se od odreenog broja elektrona koji se velikom brzinom
kreu u prostoru oko atomskog jezgra. Elektron (e) je negativno naelektrisana estica ija je
masa 1836 puta manja od mase protona. Elektron nosi najmanju moguu koliinu negativnog
elektriciteta.
84. Energija jonizacije
Energija jonizacije je ona energija koja je potrebna za udaljavanje elektrona iz najvieg
energetskog nivoa slobodnog atoma, u gasovitom stanju. Proces jonizacije atoma nekog
hemijskog elementa moe se prikazati na sledei nacin: E(g)= E+(g) e.
85. Afinitet prema elektronu
Energija koja se oslobaa pri vezivanju elektrona za neutralni atom u gasovitom stanju naziva
se afinitet prema elektronu. Moe se predstaviti na sledei nacin: E(g)+e=E-(g)+Ea. Afinitet
prema elektronu elemenata u periodama raste sa porastom njihovih atomskih brojeva. U
grupama najvei afinitet prema elektronu najee ima element koji se nalazi na poetku
grupe. Halogeni elementi imaju najvei afinitet je rim nedostaje samo 1 elektron do stabilne
elektronske konfiguracije.
86. Hemijski ekvivalent
Svakom hemijskom elementu moemo nai neki broj koji pokazuje koliko se grama tog
elementa jedini sa 1,0079 grama vodonika ili 8,00 grama kiseonika, a koji nazivamo hemijski
ekvivalenat.
87. Valenca
Pri nastajanju molekula atom jednog elementa moe da se jedini sa jednim ili vie atoma
drugog elementa. Sposobnost nekog elementa da se jedini sa odreenim brojem atoma nekog
drugog elementa naziva se valentnost. Kolinik relativne atomske mase (Ar) i hemijskog
ekvivalenta (HE) predstavlja broj koji pokazuje koliko se hemijskih ekvivalenata nalazi u
relativnoj atomskoj masi nekog elementa i zove se valenca (V). V=Ar/HE

88. Oksidacioni broj

Valencu atoma koja proizilazi iz stehiometrijskog odnosa rneusobno spojenih atoma
nazivamo stehiornetrijskom valencom (oksidacioni braj, oksidaciono stanje, stepen
oksidacije). Od svih naziva najvie se koristi termin oksidacioni braj, jer pokazuje u kom se
oksidacionorn stanju dati elemenat nalazi.
89. Pravila za odreivanje oksidacionog broja
Oksidacioni broj moe imati pozitivnu, negativnu ili nultu vrednost. Vrednost oksidacionog
broja oznaava se arapskim ili rimskim brojevima iznad sirnbola elementa sa pozitivnim ili
negativnim predznakom ispred broja za razliku od naelektrisanja jona gde se predznak stavlja
iza broja.Svaki elemenat ima najmanje dva oksidaciona broja (stanja): nulu i najmanje jednu
pozitivnu ili negativnu vrednost.
90. Dipolni momenat
Ako su kovalentnom vezom povezana dva ista atoma, koji imaju isti afinitet prema elektronu,
zajedniki elektronski parovi e biti simetrino raspodeljenu. Prostoru izmeu atomskih
jezgara. Takva veza naziva se nepolarna kovalentna veza.
U sluaju kada su kovalentnom vezom povezana dva razliita atoma, zajedniki elektronski
parovi su pomereni ka atomu koji ima vei afinitet prema elektronu. Usled toga dolazi do
asimetrine raspodele negativnog elektriciteta u prostoru, tj. stvara se elektrini dipol. Takva
veza naziva se polarna kovalentna veza, a molekul u kome se ona javlja - polarni ili dipolni
molekul. Polarnost molekula eksperimentalno se odreuje merenjem njegovog dipolnog
momenta (fl). Ova fizika veliina definie se na sledei nain : = q * 1.
91. Elektronegativnost
To je empirijska veliina koja slui za procenu sposobnosti atoma da u molekulu privlai
zajednike elektronske parove sa drugim atornima. Drugim reima u molekulima izgraenim
od razliitih atoma, zajedniki elektronski parovi e biti pomereni ka atomu najvee
elektronegativnosti. Elektronegativnost elemenata brojano se izraava pomou koeficijenta
njihove relativne elektronegativnosti.
92. Duina kovalentne veze
To je rastojanje izmeu jezga atoma vezanih kovalentnom vezom. To rastojanje moe se
izraunati sabiranjem kovaleninih poluprenika vezanih atoma. Izraunate duine veza u
molekulima nepolarnih elementarnih supstanci (npr. Ch i F 2) slau se sa eksperimentalno
dobijenim vrednostima. To je i razumljivo, poto se kovalentni poluprenik atoma nemetala
definie kao polovina rastojanja izmeu centra vezanih atoma u molekulima elementarnih
supstanci.
93. Energija veze
Energija veze je merilo jaine kovalentne veze. To je energija potrebna za raskidanje odreene
vrste veze u molekulu koji se nalazi u gasovitom stanju. Obieno se pod energijom veze
podrazumeva molarna energija veze, koja se odnosi na 6,02 * 1023 veza. Dobija se
mnoenjem energije jedne veze Avogadrovom konstantom. Izraava se u kJ/mol.
94. Relativna molekulska masa
Po analogiji sa relativnom atomskom masom, relativna molekulska masa se definie kao
odnos mase molekula (mf) i atomske jedinice mase u: Mr=mf/u. Relativna molekulska masa
izraunava se tako to se saberu relativne atomske mase atoma koji ine dati molekul
(odnosno formulsku jedinku).

95. Koliine supstance

Od sedam osnovnih SI-jedinica, u hemiji najvei znaaj ima mol - jedinica za koliinu
supstance (n).
Mol je koliina supstance koja sadri onoliko estica (atoma, molekula, jona i sl.) koliko ima
atoma u 12g ugljenikovog izotopa C-12.
U 12 g ugljenikovog izotopa C-12 nalazi se 6,02 * 1023 atoma. Znai da 1 mol bilo koje iste
supstance sadri 6,02 * 1023 estica.
Kod izraavanja koliine estica u nekom uzorku, treba naznaiti 0 kojim esticama je re. To
se ini tako to se u zagradi pored simbola n navede znak estica. Na primer:
n(CI) oznaava koliinu atoma hlora,
n(Cl2) oznaava koliinu molekula hlora, n(Cl-) oznaava koliinu jono hlora.
Brojnost estica u nekom uzorku, N i koliina supstance, n su proporcionalne veliine;
konstanta proporcionalnosti je Avogadrova konstanta, NA:
N =nNA.
96. Molarna masa
Molarna masa M je fizika veliina koja se definie kao odnos mase iste supstance, m i
koliine te supstance, n(B).
M(B)=m/n(B).
Molarna masa neke supstance izraunava se mnoenjem njene relativne atomske, odnosno
molekulske mase mernom jedinicom g/mol. M=Ar*g/mol, tj. M=Mr*g/mol.
97. Molarna zapremina
Molarna zapremina supstance B, V m(B) definie se kao odnos zapremine te supstance, V i
njene koliine, n(B). Vm(B)=V/n(B). Molarna zapremina zavisi od pritiska i temperature.
Idealni gas pri normalnim uslovima ima zapreminu 22.4 dm3/mol.
98. Arenijusova teorija
Osnovne postavke Arenijusove teorije jonizacije su: Molekuli elektrolita (kiseline, baze, soli)
pri rastvaranju u vodi razlau se na suprotno naelektrisane jonove: katjone i anjone; broj
pozitivnih ili negativnih naelektrisanja svakog jona jednak je njegovoj valenci; zbir pozitivnih
i negativnih naelektrisanja jona jednak je nuli; jonizacija je povratan proces na koga se moe
primeniti zakon o dejstvu masa; svaki jon ima specifine fizicko-hemijske osobine.
99. Stepen jonizacije elektrolita
Stepen jonizacije predstavlja odnos broja jonizovanih molekula (molova) /B+/ i broja
molekula (molova) c, koji bi se u rastvoru nalazio kada ne bi bilo jonizacije. Stepen jonizacije
obeleava se grkim slovom . Prema tome stepenu jonizacije matematiki moemo
predstaviti: =

* 100%.

100. Konstanta jonizacije elektrolita

Kako elektrolitika jonizacija predstavlja povratan proces pri kome dolazi do uspostavljanja
dinamike hemijske ravnotee izmeu jona i nejonizovanih molekula, to na elektrolite
moemo primeniti zakon 0 dejstvu masa. Primenom zakona 0 dejstvu masa na povratnu
reakciju, tj. na jonizaciju binarnog slabog elektrolita sastava BA, dobijamo konstantu
ravnotee.
101. Osvaldova jednaina razblaenja

Koncentracija jonizovanog dela jednaka je /B+/ = /A-/ = * c.

Koncentraciju nejonizovanog dela elektrolita dobiemo ako od ukupne molarne koncentracije
(c) elektrolita oduzmemo koncentraciju jonizovanog njegovog dela ( * c):
/BA/ = c c
102. Jonski proizvod vode
Hemijski ista voda je izrazito slab elektrolit, te je samo vrlo malo jonizovana na vodonikove
i hidroksilne jone. Autojonizaciju vode moemo predstaviti jednainom:
h20+h20povratna reakcijah30+ + Oh-. prema jednaini koncentracije H jona i Oh jona u vodi
je ista. Na osnove ekspreimentalnog merenja je utvreno da na 25 p C iznosi: /H+/=10 -7
mola/dm3. Primenom zakona o dejstvu mase na ravnoteu dobijamo konstantu jonizacije
vode: Kh2O=/H+/ /OH-/ kroz H20.
103. Vodonikov jonski eksponent pH
104. Hidroliza
105. Hidroliza soli slabih kiselina i jakih baza
106. Hidroliza soli jakih kiselina i slabih baza
107. Hidroliza soli slabih kiselina i slabih baza
108. Proizvod rastvorljivosti
109. Puferski sistemi
Puferski sistemi su rastvori iji se pH veoma malo menja pri dodatku male koliine kiseline ili
baze. To su obino smee rastvora slabih kiselina i njihovih soli, odnosno slabih baza i
njihovih soli. Te smee imaju sposobnost da vezuju dodane H+ (odnosno OH- jone), i tako
odraavaju pH rastvora priblino konstantnim. Granice do koje se puferski sistemi odupire
promeni pH naziva se kapacitet pufera. Smanjenjem koncentracije puferskog rastvora
smanjuje se njegova sposobnost regulisanja pH pri dodatku kiseline ili baze.
110. Sagorevanje
Sagorevanje je, prema tome, hemijski proces goriva sa kiseonikom, pri emu se izdvaja i
odreena koliina toplote, a moe da bude i esto je praceno plamenom. Ukoliko su sva tri
pomenuta uslova ispunjena, sagorevanje se normalno i kontrolisano odvija, dok se regulamost
procesa narusava, ukoliko dode do potemecaja u nekom od pomenutih uslova. Potpuno
nekontrolisano sagorevanje je pozar.
111. POZARI
Kao i zaproces kontrolisanog sagorevanja, i za pozar . je neophodno da budu ispunjena tri
osnovna uslova: postojanje rnaterijala koji sagoreva, prisustvo vazdusnog kiseonika koji je
neophodanza sagorevanje, kao i postojanje izvora toplote koji omogucuje da prOces otpocne i
da: pozar uzme maha. Da bi pozar mogao da se' razvija spontano, uz povecano . izdvajanje
toplotne energije, ispunjavanje dva od pomeriutih uslovaje veoma lako. Naime, vazdusni
kiseonik je prisutan redovno u dovoljnim kolicinarna da bi omoguCio sagorevanje i dalji
razvoj pozara. Isto tako, ni preduslovi koji su neophodni zaotpocinjanje procesa sagorevanja
ne predstavljaju nikakvu retkosti mogu se lako ostval)ti (sibica, opusak cigarete, usijani
provodnik, varnica itd.). da l ice doci do nekontrolisanog procesa sagorevanja, tj pozara zavisi

od prisustva materijala koji moze da sagoreva, a sam intenzitet ovog procesa zavisi od
osobina ovog materijala.
112. GRUPE ZAPALJIVOSTI
Kao sto je vec navedeno, materije se po svojoj zapaljivosti dele na nezapaljive, tesko
zapaljive i zapaljive, a zatim i na odgovarajuce podgrupe. Ovaj podatak predstavlja osnovni
podatak pri proceni opasnosti od pozara, a samim tim i za utvrdivanje protivpozarnih mera.
Klasifikacija u usvojene grupe zapaljivosti se vrsi na osnovu kvalitativnihprocena i sluzi za
grubo i veoma brzo procenjivanje opasnosti od zapaljivosti i pozara.
113. TEMPERATURA ZAPALJIVOSTI
Temperatura zapaljivosti predstavlja najnizu teinperaturu na kojoj se iznad ispitivane. tecnosti
stvara dovoljna koliCina para koje sa vazduhom obrazuju zapaljivu smesu.
114. TEMPERATURA PALJENJA
Pod temperaturom paljenja se podrazrtmeva ona najnZa temperatura na kojoj smesa vazduha i
pare zapaljive tecnosti nastavlja da sagorevakad se inicijalno upali u otvorenom sudu. Obieno
je temperatura paljenja visa od temperature zapaljivosti. Temperature paljenja je svojstvena
samo zapaljivim materijama I materijalima I karakterizuje njihovu sposobnostza samostalno
zagrevanje.pored eksperimentalnog, moze da se izracuna na osnovu empirijskog izraza za
izracunavanje temperature zapaljivosti, s tim sto se za konstantu metode odredjivanja
preporucuje vrednost Ab=4000, a u slucaju izracunavanja ove vrednosti za fosfororgansa
jedinjenja, primenjuje se vrednost Ab=10000.
115. TEMPERATURA SAMOPALJENJA
Pod temperalurom samopaljenja se podrazumeva ona temperatura na kojoj se materija (ili
njena optimalna sme13a sa vazduhom) pali sarna od sebe, bez vamice ili plamena, pri cemu
nastavlja da sagoreva. Pri zagrevanju materije do ove temperature, egzotemme reakcije se
jako ubrzavaju, sto i dovodi do pojave plamena. Ova pojavaje zavisl1a od mnogih faktora,
kao sto su: brzil1a zagrevanja, uslova prenosa toplote, mase unutar reakcionog suda, razmel1e
toplote sa spoljl1om sredinom, kolicine izdvojene toplote, koliCine reakcionih
meduprodukata koji nastaju pre momenta samopaljenja. Kod cvrstih materija znacajnu ulogu
imajU: i veliCina cestica, zatim obIlk zagrevne povrsine materijala itd.

116. GRANICE ZAPALJIVOSTI

Smese gas ova, para ili fino raspodeljenih cvrstih cestica u vazduhu mpgu inicijalno da se
zapale, pri cem'u se sagorevarije dalje siri na smesu. Konstatovano je da do inicijalnog
paljenja ovakvih smesa moze da dode sarno 'u odredenim granicama koncentracija, koje su
karakteristicne za svaku materiju.
Ovaj opseg koncentracija u kome se materija u smesi sa vazduhom pali i nastav1ja da
sagoreva naziva se oblast zapaljivosti ili granice zapaljivosti, a, isto tako, cesto se koriste i
termini granice eksplozivnosti ili granice eksplozivnih smesa. Oblast zapaljivosti se
karakterise donjom i gomjom granicom i obicno se izratava u zapreminskim procentima
zapaljive materije u vazduhu. Vrednosti koje se navode obicno se daju za normalne uslove
pritiska i temperature, ukoliko nije drugaCije navedeno. Podaci o granicama zapaljivosti
koriste se pri proracunima ventilacije.

117. Temperaturne granice zapaljivosti para u vazduhu

Teinperatume granice zapaljivosti para u vazduhu predstavljaju one temperature na kojima
tavnotezna koncentracija para neke materije u vazduhu sa tecnom ili cvrstom fazom odgovara
donjoj, odnosno gomjoj granici zapaljivosti. Ukoliko tehnoloski uslovi namecu da se u
uredaju odrZava temperatura u opasnim granicama, opasnost od paljenja smese para i
vazduha se otklanja ubacivanjem inertnih gasova, specijalnih flegmatizatora ili pak
nekih drugih inertnih sredstava.
.
Temperatume granice zapaljivosti zasicenih para u vaiduhu se izracunavaju na osnovu
eksperimentalnih podatilka za odredivanje koilcentracionih granica zapaljivosti, kol'iscenj em
j ednaCine: t=B/A-log fi*p/100-C.
118. MINIMALNO EKSPLOZIVNO OPASNI SADRZAJ KISEONIKA
Ovaj saddaj kiseonika predstav1ja minima1nu koncentraciju kiseonika u smesi sa
flegmatizatorom; koji jos omogucuje da se zapali smesa vazduha i gasa, para i aerosola
zapaljive materije. Ova vrednost je posebno varna pri utvrdivanju bezopasnog rezima rada
uredaja sa zapaljivim materijama, kao i pri gasenju pozara.
Za odredivanje ove vrednosti koriste se aparature i metode koje se inace koriste i za
utvrdivanje koncentracionih granica zapaljivosti, s tim sto se vazduh razblafuje nekim
nezapaljivim ili tesko zapaljivim gasom. Sa porastom koncentracije nezapa1jivog gasa obicno
dolazi do porasta donje granice zapaljivosti, dok gomja granica obicno opada. Pri odredenoj
koncentraciji obe granice se slivaju u jednu i sadrzaj nezapaljvog gasa.u vazduhu koji
odgovara ovoj tacki je poznat kao minimalna flegmtizujuca koncentracija (beta1), a sadrzaj
kiseonika - minimalni eksplozivno opasni sadriaj kiseonika (betaO2).
119. TEMPERATURA SPONTANOG ZAGREVANJA
Izvesne materije mogu da reaguju sa vazdusnim kiseonikom, pri cemu se odigravaju razliCiti
egzotermni procesi oksidacije, razlaganja itd. Pri ovakvim procesima je varno uociti najmzu
temperaturu na kojoj egzotermni proceszapocinje i kada dolazi do spontanog zagrevanja
materije. Ukoliko se izdvojena toplota ne odvodi brze nO sto se oslobada, postoji opasnost da
se materija spontailo upali i dovede do pojave pozara, a naroCito ukoliko su prisutni lako
zapaljivi otpaci.
Utvrdivanje ove temperature je naroCito znacajnoda bi se definisali bezopasni uslovi za duze
zagrevanje. Materije, koje su inace sklone spontanom zagrevanju, mogu cia: se'za:grejti
bezopasnbsti-i izniid ove-tem1Jeramte; ali samo-za kratkovreme.
120. TEMPERATURA TINJANJA
Temperatura tinjanja (temperatura gorenja bez plamena) predstavlja onu temperaturu na kojoj
se jako ubrzavaju' egzotemme reakcije oksidacije cvrstih materija, tako da dolazi do poijave
sagorevanja bez plainena. o ovoj vrednosti se vodi racuna pri ispitivanju uzroka pozara, kao i
pri utvrdivanju opasnih uslova zagrevanja cvrstih materija.
121. MINIMALNA ENERGIJA PALJENJA
To je najmanja kolicina energije elektricne vamice koja je u stanju da zapali najlakse zapaljivu
sinesu datog gas a, pare ili fino raspodeljenih cestica neke materije sa vazduhom. Poznavanje
ove veIiCine je neophodno pri klasifikaciji zapaljivih smesa, zatim pri proracunavanju
bezopasnih strujnih kola itd.Minimalna energija paljenja zavisi u velikoj meri od
koncentracije oksidacionog sredstva u zapaljivoj smesi, kao i ad pritiska. Isto taka, minimalna
energija paljenja veoma mriogo zavisi i od vrste zapaJjive materije. Za vodonik ona iznosi
0,017 mJ, za etan 0,24 mJ, a za amonijak 680 mJ. Ova veliCina se eksperimentalno odreduje

u posebno konstruisanim uredajima, i to, kako za gasove i pare, tako i za aerosole tecnih i
cvrstih materija, kao i tehnickih smesa razlicitih materija u vazduhu.
122. NORMALNA BRZINA GORENJA
Pod nonnalnom brzinom gorenja podrazumeva se brzina sagorevanja smese zapaljive materije
sa vazduhom,koja se odreduje na osnovu pomeranja granice izmedu sagorelih i nesagore1ih
gas ova. Ova vrednost se koristi pri proracunima brzine porasta eksplozivnog pritiska smese
gas ova i para sa vazduhom. zatilll pri proracunu kriticnog precnika gasenja, kao i za
izracunavanje minimalne energije paljenja. Metode za eksperimentalno odredjivanje ove
velicine nisu standardizovane I najcesce se koristi metoda Bunzenovog plamenika.
123. BRZINA SAGOREVANJA
KoliCina materijala koji izgori u jedinici vremena po jedinici povrsine gorenja predstavlja
brzinu sagorevanja. Brzina sagorevanja je odraz intenziteta sagoreva~amaterije u uslovima
pozara i neophodno je poznava~e ove veliCine radi proracuna trajanja pozara u r~zervoarima,
zatim pri proracunima intenziteta oslobadanja topiote i temperatumih rezima pozara.Ova
veliCina zavisi od prirode i agregainog stanja goriva, ali, isto tako, u velikoj meri i od uslova
prenosa toplote i mase u zoni pozara. Za gasove koji sagorevaju u vidu baklje i istieu kroz
odredeni otvor, pod brzinom sagorevanja se podrazumeva kolicina gasa koja sagori ujedinici
vremena, pri eemu se faktor povrsine ne uzima u obzir.
124. MAKSIMALNI PRITISAK EKSPLOZIJA
Pomenuti pritisak je najveCi pritisak koji se ostvaruje pri deflagraeionoj eksplozijismese gasa,
pare ili prasine sa vazduhom u zatvorenom sudu, pri pocetnom pritisku smese od 101,3215
kPa (1 atm).Ova vrednost se koristi pri proracuniriiaiidrZljivosti aparatura za rad 'sa
zapaljivim gasoviina, tecnostima i praskastim materijama, za proracune sigumosti ventila i
membrana, kao i antieksplozivnih obloga elektricnih uredaja.
Maksimalni pritisak eksplozije, sracunat ili utvrden eksperimentalnim putem, moze cesto da
bude znatno nizi zaodredenu smesu od pritiska koji moze da se ostvariu aparaturama u
realnim tehnoloskim uslovima. Ovakve pojave mogu da se objasne prelazom deflagracionog u
detonaciono sagorevanje, pri cemu je pritisak cak i do nekoliko puta visi nego pri
deflagracionom sagorevanju. Drugi razlog' moze da bude neravnomemost pritisaka nepotpuno
sagorele smese u uskim delovima suda, kao i na pre1azimaiz suda u sud. Maksimalni pritisak
eksplozije se odreduje u specijalno konstruisanim uredajima, a sracunava se na osnovu
poznate maksimalne temperature eksplozije i -podataka 0 pritiseima smese produkata
sagorevanja na odgovarajucim temperaturama.
125. BRZINA PORASTA PRITISKA PRI EKSPLOZIJI
Uobicajeno je da se obiacunavaju srednja i maksimalna brzina porasta pritiska pri
eksplozijama smesa gasova, para ili prasine sa vazduhom u zatvorenom sudu. Pri
izracunavanju srednj e brzine kao prirast se smatra razlika izmedu maksimalnog
ostvarenogpritiska pri eksploziji i poeetnog pritiska u sudu pre eksplozije, imajuci u vidu
vreme za koje se pritisak povecao. Za. izracunavanje maksimalne hrzine koristi se lineama
zavisnost pritiska eksplozije od vremena. Brzina porasta pritiska pri eksp10ziji se koristi za
proraeunavanje sistema za prigusivanje eksplozije i za proraeune zastitnih uredaja.
126. POTENCIJAL ZAPALJIVOSTI
Potencijal
zapaljivosti predstavlja poseenu termodinamieku velieinu koja prikazuje
razliku izmedu energije neophodne i dovoljne, za odrzavanje samostalnog sagorevanja

datematerije u defmisanoj oksidaeionoj sredini i energije koja se izdvaja pri sagorevanju

najbolje sagorljive smeseu istoj oksidaeionoj sredini. Poteneijal zapaljivosti se koristi kao
kvantitativna mera pri oeeni zapaljivosti goriva, odnosno pri oceni dejstva flegmatizatora na
goriva. Sem toga, koristi se pri oceni grupe zapaljivosti razliCitih materija, pri utvrdivanju
sastava smesa odredenog stepena zapaljivosti, zatim pri utvrdivanju minimalne
flegmatizujuce koncentraeije, donje granice zapaljivosti itd.
127. MINIMALNA GASIVA KONCENTRACIJA
Ova koncentracija predstavlja najmanju koncehtraciju . gasa ili pare u' vazduhu, koja
obezbeduje prakticno trenutno gasenje difuzionog plamena materije pri gasenjl.,l pozara
izolovanjem. Ovaj podatak se koristi pri prbracunu potrosnje sredstva pri gasenju pbzara
izolovanjem. Smatra se da je neophodno da se za gasenje predvidi ne manje od 130%
minimalne koncentracije sredstva za gasenje. 1nteresantno jc zapazanje da je za gasenje
difuzionog plamena izolovanjem inertnim gasovima ili parama potrebna manja koncentracija
inertnog sredstva, nego sto se to postize flegmatizacijom homo gene smese.
128. KRITICNI PRECNIK
Poznato je da plamen moze da se prenese na zapaljivu smesu i kroz razliCite vrste Otvora,
kako po obliku, tako i po veliCini. Posto na mogucnost prenosa plamena kroz Otvore bitnu
ulogu ima i velicina otvora, odreduje se maksimalni precnik otvora cevi koji moze da
obezbedi da se plamen ne prenese na zapaljivu smesu. Ovaj podatakje posebno interesantan
pri konstrukcji zastitnih pregrada i mreza koje sprecavaju rasprostiranje plamena. Sem toga,
posto i eksplozivnitalas moze . da se prenosi kroz pukotine i zazore, na osnovu ovog podatka
se moze izvesti i zakljucak o kategoriji eksplozivnosti razliCitih smesa.Ovaj fenomen se
objasnjava snizavanjem temperature gorenja u uskim kanalima, razvlacenjeni zone gorenja i
smanjivanjem brzine rasprostiranja plamemi, sto dovodi do gubitka toplote. Kada gubitak
toplote dostigne kriticnu, vrednost, brzina gorenja se do te mere smanjuje Cia postaje
nemoguce dalje rasprostiranje plamena. Kako je odvod toplote iz zone reakcije usmeren ka
zidovima kanala, od razmera i oblika kanala zavisi da Ii ce biti ispunjen uslov odvodenja
dovoljnih koliCina toplote da se dostigne kriticna vrednost, tj. da se onemoguCi dalje
rasprostiranje plamena. Precnik kanala koji obezbeduje gasenje plamena naziva se kriticni
(gasivi) precnik (dkr).
129. KISEONICNI INDEKS
Ovaj pokazatelj predstavlja miilimalnu koncentraciju kiseonika u azot-kiseonicnoj smesi, u
koj6j je J;lloguce samostalilo sagoi'evanje niaterijala svetlim plamenom. Kiseonicni indeks
se'koristi pri kontroli zapaljivosti, a, isto tako i pri" priprellli lllaterijala smanjene zapaljivosti.
Kiseonicni indeksje pokazatelj koji je veOllla osetljiv na promenu' zapaljivOsti materijala i
stoga se' veoma mnogo koristi za brzu procenu zapaljivosti c,vrstih materijala. Odreduje se
eksperimentalno u specijainim uredajillla, koji omogu6uju da se prati brzina sagorevanja
uzorraka odredenih dimenzija, u tacno defrnisaninl usiovima (temperatura, vlaznost uzorka,
sadrzaj kiseonika u smesi kiseonik - azot). U cilju orijentacione procene vrednosti koristi se
jednacina: KI=795.5/Qn.
130. Indeks rasprostiranja plamena
131. KOEFICIJENT NASTAJANJA DIMA
Koeficijent nastajanja dima se odreduje merenjem smanjenja intenziteta osvetljenosti koja je
prouzrokovana nastajanjem dima, pri sagorevanju 1 kg materijala u prostoriji od 1 m3.

Intenzitet osvetljenja se meri na rastojanju od 1 m. Ovaj pokazatelj sluzi pri klasifikaciji

materijala, kao i za proracune sistemaza protivdimnu zastitu objekata.
Koeficijent nastajanja dima (Dm) se izracunava iz izraza: Dm=Vpr/lm*ln E0/Emin.
132. Pokazatelj toksinosti dima
Iskazuje se kao srednja smrtonosna koncentracija dima, isparljivih produkata sagorevanja i
termickog i oksidacionog razlaganja materijala. Ovaj podatak se koristi za uporedjivanje
relativnih toksicnosti produkata sagorevanja razlicitih materijala u uslovima pozara. Isto tako,
moze da se iskoristi i za organozvanje sistema zastite ljudstva pri pozarima.
133. TOKSICNOST
Toksienost je veoma znaeajna osobina hemijskihsupstanci. Vazno~t ove osobine posebno
istice einjenica sto u zavisnosti od uslova, dolazi do izrazaja na razlieite naCine. Supstance se
medusobno :irinogo razlikuju po svojoj toksienosti, sto je u skladu sa njihovon prirodom.
Tako raspon stepena toksicnosti se kre6e od supstanci, koje uopste l1isu toksiel1e, preko
supstanci za koje se kaze da su toksiene, do izusetno toksienih supstanci kod kojih kontakt sa
njima predstavlja ozbiljnu opasl1ost
134. VRSTE TOKSICNOSTI
Na osnovu opste definicije toksicnosti, mozemo da definisemo i posebne vrste toksicnosti u
zavisnosti koji se aspekt uizima u obzir iz odnosa zivog organizma i toksicne supstance.
Apsolutna, dvofazna, specificna, nespecificna, fizicka, akutna toksicnost, hronicna I geno
toksicnost. Apsolutna predstavlja reciprocnu vrednost udahnute koncentracije odgovorne za
toksicno dejstvo supstance. Dvofazna predstavlja odnos Co/Cili Po/P. Specificna
podrazumeva toksicno dejstvo samo na jednom organu ili jednom tkivu. Nespecificna je
ukoliko deluje na vise organa. Fizicka je u slucaju kada su za trovanje fizicke osobine
supstance odgovorne za toksicnost. Akutna nastupa neposredno posle unosenja srazmerno
velike kolicine toksikanata. Hronicna se ispoljava nakon odredjenog vremena sa slabijim
toksicnim efektom. Genotoksicnost dovodi do ostecenja struktureDNK.
135. Toksini efekat
136. Klasifikacija toksinih efekata
KlasifIkacijul toksicnih efekata ako izvrsimo na osnovu ekspozicije, onda se toksicni efekti
dele ucetiri osnovne grupe: ekspozicije koje <he dovode do pojave toksicnog efekta;
ekspozicije koje mogu izazvati reverzibilne Eefekte na zdravlje, ali ne izazivaju defmitivna
osteeenja od oboljenja; ekspozicije koje rnogu izazvati reverzibilna oboljenja; ekpozicije koje
rnogu izazvati ireverzibilna oboljenja ili smrt.
137. UOPSTE O TOKSICNIM PARAMETRIMA
Osnovni zadatak toksikologije je, da pri izucavanju bilo koje toksicne supstance, nezavisno od
cilja preduzetog istrazivanja, da toksicne osobine supstrance pored kvalitativnog i
kvantitativno defInise. Toksicne osobine supstanci kvmititativno se defInisu toksicnim
paratnetrima (pokazatelji), koji se uzimaju kao kriterijimi toksicnosti date sup stance i njene
potencijalne opasnosti. Pravilan zakljucak 0 stepenu toksicnosti neke sup stance moze da se
donese samo pod uslovom da su parametri toksicnosti precizno i jednoznacajno odredeni.
138. NEEFEKTIVNA DOZA
Najmanjakolicina supstance koja ne prouzrokuje nikakav efekat, a prisutna je u
organizam,naziva se neefektivna doza. Kolicina supstance koja je veca od neefektivne doze,

kojom se postize neki efekat u organizmu naziva se efektivna doza. Veca kolicina od
efektivne doze koja izaziva toksican efekat naziva se toksicna doza. Jos veca doza koja
izaziva smrt naziva se smrtna doza.
139. TERAPIJSKA DOZA
Terapijska doza se u udzbel1icima farmakologije definise leao kolicina leka kojom se postize
takva njegova koncentracija na mestu delovanja koja je u stanju da unisti uzrok bolesti
odnosno da bolesllo starDe organizma prevede u nOlmalno stanje. Terapijska doza moze biti
pojedinacna (dosis therapeutica singularis), dnevna (dosis therapeutica pro die) i ukupna
(dosis totalis).
140. EFEKTIVNA DOZA
Najmanja efektivna doza je ona kolicina koja prouzrokuje terapijski efekat kod 1% ljudi ili
zivotinja. Srednja efektivna doza je ona kolicina koja ispoljava kod 50% terapijski efekat.
Najmanja kolicina leka koja sigurno izaziva kod svih ljudi/zivotinja lekovit efekat naziva se
maksimalna efektivna doza. Pored ovih postoje I druge efektivne doze. ED29, ED74, ED99.
141. TOKSICNA DOZA
Toksicnost neke supstance kvantitativno se oznacava toksicnim dozama. Najveca netoksicna
doza (NNTD) ili maksimalno tolerantna doza (MTD) je najve6a kolicina neke supstance koja
ne . izaziva toksieni efekat i koja se ne sme prekoraciti. Vrednost NNTD-e se nalazi izmedu
vrednosti rnaksimalno terapijske' i minimalne toksicne doze. Doze odredene supstance koje
prouzrokuju toksicni efekat, ali nedovode do sIlliii nazivaju se toksicne doze. Najmanja
toksicna doza je ona kolicina koja kod 1% tretiranih organizama izaziva toktiksicne efekte.
Srednja toksicna doza kod 50% organizama izaziva trovanje. Najveca toksicna doza je
najmanja kolicina koja sigurno izaziva toksicni efekat kod svih tretiranih organizama.
142. TERAPIJSKI INDEKS
Terapijski indeks predstavlja odnos srednje letalne doze (LD50) i srednje terapijske doze
(ED50). TI=LD50/ED50. To je raspon koliCina leka izmedu terapijske doze kojom se postize
terapijski efekat i letalne doze, koja uzrokuje smrt. Iz izraza se vidi d ace lek biti sigurniji za
upotrebu ukoliko je vrednost terapijskog indeksa veca. Vrednost terapijskog indeksa se krece
od 1 pa do nekoliko hiljada.
143. METODE ODREDJIVANJA TOKSICNIH EFEKATA
Do vrednosti ia toksicne parametTe dolazi se na vise nacina: istraiivanjem na osnovu
podataka dobijenih pri delovanju toksicnih supstanci u proslim ratovima, do zadesnih
trovanja, dobrovoljaca itd. Najveci broj vrednosti za toksicne parametre se izracunava
transformacijom podataka sa eksperimentalnih zivotinja na Ijude po dosta komplikovanom
matematickom mehanizmu.
144. VRSTE TOKSICNIH KONCENTRACIJA
Kao i doze,. i koncentracije mogu da budu: neefektivne (NC), terapijske (EC), toksicne (TC) i
letalne (LC).

145. MAKSIMALNO DOPUSTENE KONCENTRACIJE

Pod MDK se podrazurnevaju one prosecne koncentracije toksicnih supstanci . (gasovi, pare,
aerosoli), koje pri svakodnevnom osmocasovnom radu, za vreme radnog veka, ne dovode do

patoloskih promena ili oboljenja (koja se mogu utvrditi savremellim medicinskim metodama),
pod normalnim mikroklimatskim uslovima, neforsiranom disanju,za srednje teske fizicke
poslove,za radnike kod kojih pre stupanja na radon mesto nisu lekarskimpregledima utvrdjene
nikakve zdravstvene smetnje za rad sa toksicnim supstancama I bez upotrebe licnih zastitnih
sredstava.
146. Mogunost primene MDK
147. MDK ZA SMESE TOKSICNIH SUPSTANCI
Vrednosti MDK vaze samo za prisustvo jedne toksicne supstance. uradnoj atmosferi vrlo se
retko nalazi samo jedna toksicna supstanca, vec smesa vese njih. U ovakvoj slozenoj situaciji
stetno dejstvo neke toksicne supstance ne moze da se proceni samo uporedjivanjem nadjene
koncentracije I njene MDK. Znaci treba odrediti zajednicko stetno dejstvo cele toksicne
smese u radnoj atmosferi.
148. NEZAVISNI EFEKAT TOKSICNIH SUPSTANCI.
Kada jednoj toksicnoj supstanci u smesi radne atmosfere, ostale toksicne supstance ne
onmetaju toksicno dejstvo I obrnuto, onda smesa ima nezavistan efekat I predstavlja se
jednacinom C/M=C1/M1
149. Adicioni efekat toksinih supstanci
Najcesce zajednicko stetno dejstvo smese je efekat sumacije. Adicioni efekat smese dve ili
vise toksicnih supstanci dat je jednacinom: c/m=c1/m1+c2/m2...+cn/mn. Kao sto vidimo iz
jednacine toksicna dejstva supstanci u smesi se sumiraju. Jednacina efekta sumacije
omogucava izracunavanje mdk smese i dozvoljenu koncentraciju pojedine supstance u smesi.
150. SINTERGETSKI EFEKAT TOKSICNIH SUPSTANCI
Sinergetski efekat smese javlja se u slucaju kada jedna toksicna supstanca pojacava toksicno
dejstvo druge supstance, tj druga toksicna supstanca ima veci intenzitet toksicnog delovanja
od onog kada se ne bi nalazila u smesi. Ovaj efekat dat je jednacinom: C/M=C1+f(C2) sve
kroz M1
151. ANTAGONISTICKI EFEKAT toksinih supstanci
kada jedna toksiena supstanca utiee na slabljenje intenziteta toksienosti druge supstance u
smesi, ree je o antagonistiekom efektu. Ovaj efekat dat je jednaCinom:
C/M= C1 -f(C2)/M1 C1/M1
Kod antagonizma MDK smese se moze povecati, jer se smanjuju toksieni efekti pojedinih
komponenti smese.
152. BIOLOSKE MDK TOKSICNIH SUPSTANCI
Osnovni zadatak industrijske toksikologije je da utvrdi da li postoji ekspozicija radnika nekoj
toksicnoj supstanci radi preuzimanja mera za njegovu zastitu I nalazenje medicinskih resenja
za njegovo ozdravljenja. Razlog uvodjenja toksikoloske analize bioloskog materijala je taj sto
unetu kolicinu toksicne supstanceu organizam ne mozemo da odredimo. Smatra se da rezultat
toksikoloske analize bioloskog materijala realnije predstavlja stepe zaganjenosti radne
atmosfere od rezultata analiza radne atmosfere.
153. BIOMARKERI
Bioloski momtoring u toksikologijipredstavlja procenu ukupne ekspozicije hemijskim
toksienim supstancama, na osnovu merenja pogodnih pokazatelja (biomarkera) u bioloskim

uzorcima sakupljenih od eksponiranih osoba u odredenom vremenskom periodu. Merenje

pogodnih pokazatelja podrazumeva analizu hemijskih toksicnih jedinjenja, njihovih
metabolita ili njihovih specificnih efekata u bioloskom materijalu (tkivima, sekretima,
ekskretima i izdalmutom vazduhu). Klasifikacija biomarkera:biiomarkeri ekspozicije,
toksicnogefekta, osetljivosti.
154. BIOMARKERI EKSPOZICIJE
Biomarkeri ekspozicije prate koncentracije jedinjenja unesenih u organizam, njihovih
metabolite ili reakcionih produkata u telesnim tecnostima ili tkivima. Primenjuju se za
odredjivanje nivoa ekspozicije I pracenje efekata preterane ekspozicije.. mogu se primeniti
samo za hemijske stetnosti sa poznatim mehanizmom biotransformacija I moraju biti
dovoljno specificni I osetljivi da pokazuju pozitivnu korelaciju sa ekspozicijom u radnoj
sredini. U biomarkere ekspozicije spadaju: hemijske supstance u bioloskom materijalu I
bioloski pokazatelji fiziolosko-toksicnog odgovora.
155. BIOMARKERI TOKSICNIH EFEKATA
Biomarkeri toksicnih efekata mere napredovanje bolesti, odnosno, stepen trovanja, npr.
biomarkeri ranog gubitka trudn06e, proizvodnje antigena, sekrecije tumora, supresije gena i
benzo - piren - DNA. Ovi biomarkeri otkrivaju biohemijske, fizioloske, bihevioralne I dr
promene organa I sistema u organizmu I procenjuju rizik od genotoksicnih I negenotoksicnih
materija. Isto tako koriste se za identifikaciju profesionalnih bolesti.
156. BIOMARKERI OSETLJIVOSTI
BiomarkeJ;i osetljivosti otkrivaju pojedinacni genotip ili polimorfizam (kao sto su genetski
markeri osetljivosti za kancere) ili moze nagovestiti bolest kao sto je prekancerozni polip. Oni
mogu ukazati na prisustvo potencijalne subklinicke bolesti ili mogu ukazivati na potencijalnu
zastitu protiv negativnih zdravstvenih efekata ekspozicije.
157. UOPSTE O ATMOSFERI
Atmosfera je u sirem srmslu naziv za gasni omotac oka nebeskih tela, dok se u uzem srnislu
atmosferom naziva gasoviti omotac oko Zemlje, 'u visini (debljini) do' 3000 " kill. Prostor
koji ispunjava ta sfera delimo na tri glavna sloja: homosfem (do 100 krn), heterosfem (100 km
- 700km) iegzosfem (700 km - 3000 kmrHomo~fera se sastoji iz sledeCih podslojeva:
troposfeni (do 12 km), stratosfera (12 km -50km) i mezosfera(50km-100km)
158. HEMIJSKI SASTAV ATMOSFERE.
Atmosferski vazduh koji udisemo sastoji se iz:
1.suvog vazduha,
2.vodene pare,
3.aerozagadenja.
Suvi vazduh je fizicka smesa gasova sa prakticki nepromenljivim sastavom, jer koncentracije
pojedinih gasovitih komponenti, analizirane na bilo kom mestu Zemlje u blizini nivoa mora
priblizno su jednake. Koncentracije vodene pare I aerozagadjenja u atmosferskom vazduhu
su promenljive, ali vrlo male, tako da bitno ne uticu na sastav suvog vazduha.

159. AZOT U ATMOSFERI

Gas sa najvccom procentualnom zastupljenoscu u sastavu vazduha.

Izuzetno je znacajan u biosferi za sintezu proteina u biljkama. Pri pritisku od 1 atmosfere ne

utice na organizam coveka i zivotinja. Inertan je gas. Azot je gas bez boje, ukusa i mirisa, ne
gori i ne podrzava gorenje, nije otrovan, specificna masa mu je manja od specificne mase
vazduha. Azot se u vodi znatno slabije rastvara od kiseonika. Lako se jedini sa
odgovarajuCim alkalnim i zemnoalkalnim metalima, gradeCi odgovarajuce nitrite. Na visoj
temperaturi azot se.brzo vezujesa kiseonikom i stvara azotne okside.
160. KISEONIK U ATMOSFERI
U prirodi se neprekidno trosi i stvara procesima fotosinteze, bez znacajnijeg utlcaja coveka na
taj proces. Sadrzaj kiseonika u vazduhu se bitno ne menja. Nazalost, covekove aktivnosti u
prirodi sve vise smanjuju zelene povrsine, koje su direktni generatori kiseonika. Istovremeno
stalno raste potrosnja kiseonika pri sagorevanju fosilnih goriva i pri raznim industrijskim
procesima. Dovoljne kolicine kiseonika na Zemlji su jedan od osnovnih uslova zivota u
biosferi. Danas jos nije bitno izmenjen sadrZaj kis'eonika u slobodnoj prirodi.
U zatvorenim prostorijarna, gde boravi veCi broj ljudi ili zivotinja, cesto se koliCina
kiseonika u vazduhu smanjuje, ako se ne vrsi adekvatno provetravanje. Prvi simptomi
nedovoljne kolicine kiseonika u prostoriji se javljaju pri koncentraciji od 16% do 18%.
Organizam pokusava da obezbedi dovoljnu kolicinu kiseonika za celije putem ubrzanijeg
disanja i ubrzanjem rada srca. Ozbiljnije narusavanje zdravlja organizma sa izrazenom
anoksijom i anoksemijom nastaje kada koncentracija kiseonika pada ispod 12%. Pri
koncentraciji ispod 7% dolazi do srnrti zbog anoksije celija.
161. UGLJEN DIOKSID U ATMOSFERI
U biosferi se neprekidno trosi i stvara, on je normal an sastojak vazduha u koliCini od 0,03 do
0,04%. Dospeva u vazduh kao posledica sagorevanja i oksidacije organskih materija, disanja,
fermentacije, medusobnog dejstva mineral a u zemlji. Ugljendioksid je neophodan za proces
fotosinteze u biljkama a samim tim i kruzenje materija u prirodi. Smanjenje zelenih povrsina
na Zernlji kao i povecana emisija u cilju dobijanja sto vise energije dove1i su poslednjih
desetina godina u velikim
gradovima do porasta kolicine ugljendioksida i do 0,8%.
162. VODENA PARA U ATMOSFERI
KoliCina vodene pare u vazduhu je direktno zavisria od procesa koji se odvijaju u prirodi ili
zatvorenom prostoru. Vlaznost vazduha je izuzetno znacajna za osecaj komfora u prostoru.
Za razliku ad suvog vazduha, vodena para je promenljiv sastavnideo atmosferskogvazduha.
SadrZina vlaznosti vazduha varira do 5% zapremil1skih sa promenom klimatskih i
metereoloskih uslgva: umereni predeli (l - 3%), tropski krajevi (do 5%), polami (ispod 0,01
%). Glavl1iTzvori atmosferske vode su: okeani, jezera, reke, sume~ n1<?cvare, snezna polja
itd. Povoljno delovanje vodene pare desava se kada je covek u mogucnosti da kontrolise
vlaznost vazduha.
163. Aerozagaenja
164. Fizikohemijske osobine vazduha
KAKO SE SVE VELICINE KOJE ODREDJUJU KVALITET VAZDUHA IZRAZAVAJU U
ODNOSU NA NORMALNE USLOVE TREBA I NJIH DEFINISATI: T=273 K(0 STEPENI
CELZIJUSOVIH), P=101325 Pa. ZAPREMINSKA MASA TJ GUSTINA VAZDUHA POD
NORMALNIM USLOVIMA JE OKO 1,29 kg/m na 3. SPECIFICNA TOPLOTNA
PROVODLJIVOST VAZDUHA JE 6,11-10 NA -3 KJ/cm NA 288,7 K POVECAVA SE
RAVNOMERNO DO VREDNOSTI OD 12,8 * 10 NA -3 KJ/cm NA 810,96 K.

165. VERTIKALNA I HORIZONTALNA KRETANJA VAZDUHA

Posebna odlika atmosfere je njena velika pokretljivost.Smatra se da je vrem:e vertikalnog
mesanja atmosferedo 80 dana, a horizontalnim strujanjima u stratosferi v:azduh se izmesa za
daleko kraee vreme (brzina strujanja vazduha na 25 do 30 km visine je oko 50 m/s).
Pomeranje vazduha u atmosferi je uzrokovano prijemom Sunceve energije i modifikovano
rotacijom Zemlje. Veea zagrejanost vazduha na ekvatoru nego na polovima pokrece vazdusne
mase od ekvatorijalnnh oblasti ka veCim geografskim sirinama, a veca zagrejanost Zemljine
povrsine nego vazduha iznad nje glavni je uzrocnik vertikalnih kretanja.
166. TURBULENCIJA I DIFIZIJA GASOVA
TurbillenGija je slozeno kretanje koje prouzrokuje difuziju. Dva su osnovna oblika
turbulentnih kretanja: telmalna turbtilencija, koja nastaje usled razlicltnh lokalnih zagrevanja
pojedinih delova vazduha, i mehanicka turbulencija, koju prouzrokuje kretanje vazduha preko
neravnog terena. Difuzijom se ujednacavaju osobine supstanci prisutnih u atmosferi. Ova
kretanja su uvek u pravcu smanjivanja gradijenta posmatrane osobine i ukljucuju kako
prirodne komponente atmosfere tako i one antropogenog porekla.
.
.Kao posledica turbulencije javlja se difuzija samog vazduha, sto dovodn do ujednacavanja
svih karakteristi.k.il svojstvenih vazduhu, kao sto su:boja, hemijski sastav, mirisi,
sadrzajvodene pare itd. Deliei vazduha takode poseduju razliCitu toplotu, gustinu itd. Sva ova
svojstva prenose se i ujednacavaju kroz vazduh difuzijom. Haoticno kretanje molekula na
veeimvisinama, koje je rezultat kineticke enetgije gasova,predstavlja molekulsku dfuziju.
167. VRTLOZNA KRETANJA VAZDUHA
Najbrze ujednacavanje .. pomenutih osobina obavlja se pomseu vrtloZnih kretanja velikih
razmera. Velicina svih vrtlogaide od dela ceritimetra do vise desetina kilometara. Efekat
vrtloznog kretanja je veoma vazan za razblazivanje primes a u vazduhu. Elemenat zapremine
vazduha pomeren sa jednog nivoa na drugi prenosi sa sobom momenat kolicine kretanja i
toplotnu energiju, a takode i sve sto je ispu~teno u vazduh iz izvora zagadenja. Na taj nacin
se, usled efekata turbulencije, vrsi razblazivanje gasova i dima i u vertikalnom i u
horizontalnom pravcu.
168. TEMPERATURA INVERZIJE.
Pod normalnim uslovima pokretljivost atmosfere je dovoljna da razredi zagaduju6e
supstancije i spreCi njihovo nagomilavanje. Temperatuma struktura atmosfere odreduje
vertikalna strujanja vazduha, a ako je on zagaden, kontrolise i vertikalna kretanja zagadujueih
materija. Temperatume inverzije znatno uticu na disperziju zagadujueihsupstanci jer ometaju
vertikalni transport vazdusnih masa. To je pojava u atmosferi kada temperatura vazduha sa
visinom raste, urriesto da opada. Do inverzija najcesce dolazi iz dva razloga. U toku vedrih
noci,kada je temperature tla niza od temperature okolnog vazduha, prizemni sloj se brze hladi
od visih slojeva,I ako nema vetra stvaraju se uslovi za temperaturnu inverziju. Na drugi nacin
inverzija nastaje kada se vazduh sa vecih visina krece ka povrsini tla.
169. Procesi rastvaranja u atmosferi
170. Uopte o hemijskim procesima u atmosferi
171. AEROZAGADJENJA I TEMPERATURA VAZDUHA

Problem kombinovanog dejstva stetnih supstanci i povisene temperature vazduha ne javlja se

sarno kao problem metalurgije, masinogradnje i hemijske industrije; vec je prisutan i pri
primeni pesticida u poljopriv1'edi, posebno u toplijim, juZnim oblastima. Visoka temperatura
vazduha po pravilu ubrzava razvoj toksikacije, a moze doprineti i pojavi specificnog dejstva
otrova koje je sko1'o nezapaieno na obicnim temperaturama, ali isto tako moze ubrzati
reakcije hemijske transformacije toksicne supstanci. Druga karakteristika nalazi se u cinjenici
da visoka temperature zivotne sredine povecava osetljivost organizama na dejstvo skoro svih
toksicnih supstanci koje se mogu naci u njoj.
172. AEROZAGADJENJA I VLAZNOST VAZDUHA
Visoka vlaznost vazduha bitno menja (u nizu slucajeva pojacava) razdrafujute i opste.
toksicno dejstvo supstanci koje se lako hidrolizuju. Promene u njihovom dejstvu s jedne
strane se objasnjavaju specificnim delovanjem nastalih produkata hidrolize, a s druge
kombinovanimdejstvom na organizam ne sarno konacnih vet i intermedijernih proizvoda, od
kojih neki mogu biti toksicniji od polazne supstancnje. Osim navedenog, treba imati u vidu da
i visoka vlaZnost,slicno visokoj temperaturi vazduha, moze doprineti pregrevanju organizma i
pojacanju osetljivosti nadejstvo zagadujutih supstanci.
173. AEROZAGADJENJA BUKA I VIBRACIJA
Istrazivanja dejstva stabilne buke i zagaduju6lhsupstanci na organizam,ukazala su na
znacajnije promene u nervnom sistemu u odnosu no. njihovo pojedinaenodejstvo. Kod
eksperimentalnih zivotinja pored smanjenja prirasta i snizavanja arterijskog pritiska
registrovane su i promene nekih biohemijskih pokazatelja. Slieni tezultati dobijeni su i pri
proucavanju kombinovanog dejstva zagadujucih supstanci i vibracija.
174. AEROZAGADJENJA I SVETLOST
Pod uticajem suneeve i kosmicke radijacije odvijaju se fotohemijski procesi, odnosno do
reakcije vazdusnih supstanci, pri cemu nastaju atomi, radikali, joni itd., koji su reaktivniji od
molekula od kojih su nastali. Mehanizmi ovih slozenih reakcija u najvetoj meri zavise od
stepena i intenziteta radijacije i od prirode, koliCine, agregatnog stanja i dr. prisutnih
supstanci.
175. Transport aerozagaenja
176. EMISIJA AEROZAGADJENJA
Emisija aerozagadenja je ispustanje (emitovanje) zagadujuCih supstanci u atmosferu. Tennin
emisija ima dvostruku funkciju jer oznacava dva pojma: proces ispustanja aerozagadenja iz
izvora i mCise ispustenihzagadujueih supstanci.
Opsta (globalna) emisija aerozagadenja podrazumeva emitovanje zagadujuCih supstanci iz
svih emitera na planeti Zemlji u atmosferu. Posebna emisija odnosi se :q.a ispustanje
aerozagadenja iz jednog ili vise emitera na odredenoj teritoriji (lokalna, regionalna, drZavna,
kontinentalna) u odgovarajueedeo atmosfere te oblasti.
177. HEMIJSKI PARAMETRI EMISIJE
Hemijskj parametri. emisije. Hemijski parametri emisije odreduju se kvantitativno merenjem
ili izracunavanjerh. Masena emisija je masa emitovanih zagadjujucih supstanci u jedinici
zapremine atmosferskog vazduha. Stepen emisije predstavlja masu zagadjujucih supstanci u
jedinici vremena. Standard emisije je utvrdjeni stepen emisije koji se ne sme prekoraciti jer je
normativno uredjen. Factor emisije predstavlja masu emitovane zagadjujuce supstance u
jedinici sirovine, medjuproizvoda I finalnog proizvoda. Fluks emisije predstavlja stepen

emisije I jedinice povrsine nekog izvora emisije. Stepen emitovanja predstavlja odnos
emitovane mase neke zagadjujuce supstance I mase iste supstance koja je usla u proces.
178. KATASTAR EMISIJE
Stanje zagadenosti neke oblasti odreduje se katastrom emisije.
Katastar emisije je javna knjiga sa kompleksom podataka: spisak svih izvora zagadivanja
neke oblasti, geografski polozaj izvora, vrste izvora, vrste i agregatna stanja emitovanih
supstanci, mase zagaduju6ih supstanci (emisioni faktori i1i koncentracije zagaduju6ih
supstanci u nose6em gasu koje ispusta izvor), naCin i uslovi emitovanja, trajanje emisije i
njena ucestalost (ako je emisija povremena).
179. IMISIJA AEROZAGADJENJA
Imisija je proces primanja zagaduju6ih supstanci od strane atmosfere.
Imisija podrazumeva nivo koncentracija zagaduju6ih supstanci, odnos.no rezultantu svih
emisija u atmosferi odredene teritorije. To je prizernna koncentracija cvrstih, tecnih ili
gasovitih aerozagadenja, merenana utvrdenoj visilli, koja zavisi od kretanja vazdusnih masa i
sunceve energije. lmisija se izrazava ujedinicama: mg/m3; g/m3. Opsta imisija je ukupan
process primanja svih zagadjujucih supstanci iz svih izvora na Zemlji, od strane zemljine
atmosfere. Posebna imisija aerozagadjenja ej primanje ispustenih zagadjujucih supstanci od
jednog ili vise izvora na odredjenoj teritoriji ododgovarajuceg dela atmosfere te oblasti.
180. HEMIJSKI PARAMETRI IMISIJE
Hemijski parametri imisije odreduju se kvantitativno merenjem ili matematicki.
Stepen imisije predstavlja masu zagaduju6ih supstanci u jedinici vremena kojaje u kontaktu sa
receptorom. Jedinice stepena imisije su: mg/h; g/h.
Fluks imisije predstavlja step en imisije po jedinici povrsine receptora.
JediIJjce fluksaimJsije sU:1?lS/h 'lJ]\g!JJ. . m2 .... Doza imisije predstavlja ukupnu imisiju u
toku nekog interval vremena. Standard imisije je normativno utvrdjen stepen imisije, koji se
ne sme prekoraciti.
181. Posledice aerozagaenja
Zagadjivanje vazduha i sredine u kontaktu s njim, praceno je mnogobrojnim negativnim
posledicama. Kao najnegativnija posledica zagadjivanja vazduha javlja se steta koja se nanosi
coveku, zivotinjskim i biljnim vrstama. Stetno dejstvo zagadjujucih supstanci vazduha danas
se u modernim gradovima smatra ciniocem koji neprekidno ispoljava dejstvo na zdravlje
ljudi. Po dimenzijama zahvata covecanstva ono prevazilazi epidemije infektivnih bolesti.
Mnogobrojna istrazivanja pokazuju da intenzivno delovanje ljudi, i zbog toga povecana
emisija zagadjujucih supstanci, moze dovesti do izmene planetarne atmosfere. Vez duzi nis
godina brojni strucnjaci s pravom ukazuju na klimatske i hidroloske posledice zagadjivanja
atmosfere.
182. RASPROSTRANJENOST VODE NA ZEMLJI
Prema trenutnim saznanjima zalihe vode na zemlji iznose 26,6 triliona tona.od ove kolicine
cak 94,7 nalazi se u litosferi. Na povrsini najveca kolicina medjusobno povezane vode nalazi
se u morima I okeanima. U unutrasnjosti zemlje podzemna voda se nalazi u razlicitim
promenljivim oblicima. Kolicina bioloski vezane vode u organizmima biljaka I zivotinja je u
odnosu na spomenute vode beznacajna. U atmosferi se nalazi kao nevidljiva para ili
kondenzaciona voda u oblacima.
183. Kruenje vode u prirodi

Isparavanjem vode sa povrsine zemlje obrazuju se atmosferske vode u obliku vodene pare.
Posto se ohladi u gornjim slojevima atmosfere vodena para se kondenzuje uz formiranje sitnih
kapljica vode ili kristala leda, koji se pod dejstvom sile zemljine teze vracaju na zemlju u
obliku atmosferskih padavina. Isparavajuci sa povrsina mora i okeana i vracajuci se u vidu
padavina na njihovu povrsinu voda se ukljucuje u malo kruzenje. U slucaju da atmosferske
padavine padnu na povrsinu kopna jedan deo dospeva neposredno u reke i jezera, a veci deo
se procesom filtracije kroz zemlju obogacuje mineralnim i organskim supstancama i obrazuje
podzemne vode. Zajedno sa oticanjem povrsinskih voda one dospevaju u reke a odatle se
vracaju u okean. Voda koja isparava sa povrsine kopna obrazujuci atmosferske vode, u vidu
padavina takodje moze da dospe u okean. Tako se zatvara njeno veliko kruzenje. Pri tom
ukupna kolicina vode na zemlji ostaje stalna.
184. POVRSINSKE I PODZEMNE VODE
Povrsinske I podzemne vode I jezera, izuzev mineralnih I termalnih vada I voda obalnog mora
prema nameni I stepenu zagadjenja rasporedjuju se u klase I podklase. Vestacka jezera se
razvrstavaju u onu kategoriju u koju je razvrstan vodotok na kome se jezero nalazi, tj I klasu.
Kao pokazatelji za povrsinske I podzemne vode sluze sledeci elementi: suspendovane
materije, ukupni ostatak pri isparavanju, rastvoreni kiseonik, vidljiva otpadna materija
Postoje 4 klase.
185. RAZLICITE KLASIFIKACIJE VODE
Po mestu pojave u prirodi: atmosferska voda, podzemna I izvorna voda, povrsinska
voda,kristalna voda; po stepenu preciscenosti: sirova voda, cista voda, omeksana
voda,destilovana voda, kondenzna voda,; po upotrebi: voda za parne kotlove,hladjenje,
pranje,pice.
186. MOLEKUL VODE
Molekul vode sastoji se iz dva atoma vodonika i jednog atoma kiseonika. lako su
mogu6e 42 razliCite kombinacije ovih atoma u moleku1u vade, same je onih 9 stabilnih koji
nastaju kombinacijom stabi1nih izotopa vodonika i kiseonika. U prirodi se srecu i drugi
izotopi vodonika (deuterijum i tricijum) i kiseonika.
187. ANOMALIJA VODE
Na 0 c (273,15 K) voda pretvara se u led cija gustina na toj 0 temperaturi iznosi 0,9168
g/cm3 Za vade je karakteristicno postojanje nekoliko polimorfnih oblika leda. U zavisnosti
od temperature i pritiska pri' kojima dolazi do formiranja kristalne faze, razlikuje se 13 oblika
leda.Pri obi6nim uslovima stabilan je led koji ima heksagonalnu strukturu.
188. FIZICKOHEMIJSKE OSOBINE VODE
Na obicnoj temgperaturi voda jedimi od svih tecnosti, oosim zive, 0 ima maksimalan
povr~inski napon. Ova osobina opredeljuje povrsinske pojave i ima vaznu ulogu u odvijanju
biohemijskih procesa;. Tako, kod pritiska ad 101,325 kPa voda mrzne na 0 C, a kljuca na
100C. Specificna toplota joj je 4,18 kJ/kg. Specificna masa vode iznosi 1,0, dokjoj je gustina
na +4e takoae 1,0 kg/dm3. Viskozitet vode na 200e je dogovomo usvojenkao 1 mPas. Po
fizickim osobinamacista voda jeprovidna, bezbojna, a u debljem sloju ima boju nebeskog
plavenila. Voda ima malu toplotnu provodljivost, veliku specificnu toplotu, I veliku toplotu
isparavanja.
189. VODA KAO RASTVARAC

Voda je idealan rastvarac,posto ima veliku dielekiricnu

konstantu. ZahvaljujuCi tome, u priradi prakticno uopste nema hemijski Ciste vode, vec su u
njoj uvek rastvorene manje ili vece koliCine razlicitlh soli, gasova,. iIi, pak,
orgallskih jedinjenja. Voda je izuzetan rastvarac iz sledecih razloga: dobar je rastvarac
velikog broja jedinjenja, elektrolita, neelektrolita; cista voda vrlo slabo provodi struju, vodeni
rastvori elektrolita odlikuju se naprotiv veoma dobrom provodljivoscu, voda kao rastvarac
ucestvuje u mnogobrojnim solvolitickim reakcijama
190. MUTNOCA VODE
Grubo disperzione primese uzrokuju mutnocu vode. Ona moze da bude izazvana takvim
neorganskim cesticama kao sto su pesak I glina I organskim komponentama. Mutnoca je
svojstvena povrsinskim vodama sa velikom brzinom proticanja. Velicina mutnoce zavisi od
nacina snabdevanja rezervoara vode, osobina mineral obala, klimatskih I vremenskih uslova.
Maksimalna mutnoca vode se zapaza u vreme poplava.
191. BOJA VODE
Ova organolepticka karakteristika voda potice od rastvorene soli gvozdja huminskih I
fulvokiselina kao I algi. Nijanse zuckasto do zuto-mrke boje poticu od organskih materija,
crvenkasto-mrki tonovi ukazuju na obilje humusne materije,zuckasto-crvena boja potice od
hidroksida gvozdja, a tamni tonovi od jedinjenja mangana..
192. MIRIS I UKUS VODE
Miris i ukus prirodne vode poticu od rastvorenih soli, gasova i organskih jedinjenja nastalih
procesom zivotnih aktivnosti vodenih organizama. U zavisnosti od. porekla mirisi se dele na
pfuodne i vestacke;. Prirodni mirisi (ribe, mocvare, plesni, trulezi) pastaju rezultatomzivotnih
aktivnosti yodenih organizama, a takode i pri razlaganju organskih materija. Ve13tacki mirisi
(fenoIni, hlorfenolni i drug i) javljaju se pri zagadivanju otpadnim vodama.
193. TEMPERATURA VODE
Temperatura vode se znacajno koleba. VeCin.a izvora vodosnabdevanja ima odreaeni
dijapazon kolebanja temperature uslovljen klimat skim uslovima. Najprijatnija teniperatura
vode za pice krece se od 7 do 12C. Tempenitura, osim organoleptickih osobina, ukazuje i'na
poreklo vode. Temperatura povr13inskih voda zavisi i od sezonskih i dnevnih kolebanja
temperature, kao i od kVclrititativnog odnosa atmosferskih i podzemnih voda koje stvanlju
povr13inskitok. Temperatura podzemnih voda je stabilnija i zavisi od klimatskih uslova.
194. OSTALE FIZICKE OSOBINE VODE
gustina vode zavisi od rastvorenih supstanci I temperature. Sa povisenjem temperature,
smanjenjem koncentracije soligustina se smanjuje a ako se smanji temperature I povecaju
koncentracije soli, gustina se povecava. Viskozitet je otpor koji se javlja pri kretanju cestica ili
slojeva tecnosti. Pokreti vode mogu biti izazvani vetrom, zemljinom gravitacijom, uticajem
meseca... Providnost vode zavisi od doba dana, meteroloskih prilika, ugla padanja suncevih
zraka.. Utvrdjivanjem elektroliticke provodljivosti mogu se dobiti podaci o koncentraciji svih
jonizovanih sastojaka vode.
195. pH VODE
U prirodnim vodama pH obicno regulise ravnoteza CO2 I karbonata, I nalazi se u interval od
4,5 do 8,5. Na pH uticu I huminske materije, bioloska aktivnost biljaka, soli koje mogu da
hidrolizuju s druge stane pH menja I hemijska I bioloska svojstva vode, utice na koroziju
cevi I negativno deluje na sisteme za preciscavanje vode.

196. Kiseonik u vodi

197. Ugljenik (IV)-oksid i karbonatna kiselina u vodi
198. Sumporvodonik u vodi
U vodama koje ne sadrze rastvoren kiseonik nastaju uslovi za pojavu sumporvodonik. On
nastaje rastvaranjem sulfidnih minerala pod dejstvom karbonatne kiseline, pri biohemijskom
razlaganju organskih jedinjenja koja sadrze sumpor u odsustvu kiseonika. S obzirom da je
sumporvodonik toksicno jedinjenje koje vodi daje neprijatan miris, koji se javlja vec pri
koncentracijama veciom od 0,3 mg/dm na 3 prisustvo sumporvodonika u vodi je nepozeljno.
Pored toga sumporvodonik izaziva koroziju gvozdja i doprinosi razvoju bakterija.
199. BIOGENI ELEMENTI U VODI
U ovoj grupi nalaze se jedinjenja neophodna za odvijanje zivotnih aktivnosti vodenih biljaka,
kao I proizvodi njihovog metabolizma. To su pre svega mineralna I organska jedinjenja azota.
Organski oblici azota predstavljeni su belancevinama I produktima njihovog raspadanja.
Neorganska jedinjenja azota mogu nastati pri razlaganju organskih jedinjenja koja sadrze azot
ili dospeti u povrsinske vode atmosferskim padavinama koje spiraju djubriva iz zemljista.
200. ORGANSKE MATERIJE U VODI
Osnovni deo organske materije u prirodnim vodama cine humusna jedinjenja,koja se obrzuju
pretezno pri razlaganju biljnih, a u manjoj meri I zivotinjskih ostataka. Vodeni humus sadrzi u
osnovi lignin-proteinska jedinjenja. U njegov sastav ulaze I ugljovodoonici, masti,.. Zemljisni
humus u sebi sadrzi nerastvorene humane, humusne kiseline I dr proizvode raspadanja
slozenih organskih materija.
Elementi ciji je sadrzaj u vodi manji od 1 mg/dm3 pripadaju grupi mikroelemenata.
Mikroelementi u prirodnim vodama mogu da se nalaze u obliku jona, molekula, koloidnih
cestica I suspenzija I da ulaze u sastav mineralnih I organskih kompleksa. Mogu se podeliti na
tipicni katjoni, joni teskih metala, amfoterni, tipicni anjoni, posebnu grupu cine radioaktivni
elementi.
201. Mikroelementi u vodi
elementi ciji je sadrzaj u vodi manji od 1 mg/dm na 3 pripadaju grupi mikroelemenata.
mikroelementi u prirodnim vodama mogu da se nalaze u obliku jona, molekula, koloidnih
cestica i suspenzija i da ulaze u sastav mineralnih i organskih komplekasa.mikroelementi se
mogu podeliti na: tipicni katjoni, joni teskih metala, amfoterni sposobni da obrazuju
komplekse, tipicni anjoni. posebnu grupu cine radioaktivni elementi.
202. POTROSNJA KALIJUMPERMANGANATA U VODI
Potrosnja kalijum-permanga-nata predstavlja merilo sadrzaja organskih supstanci u vodi.
Kalijum permanganate je jako oksidaciono sredstvo koje deluje na niz organskih materija,
redukujuci se pri tome. Potrosnja kalijum-permanganata predstavlja iznos kiseonika potreban
za oksidaciju nestabilnih materija u uzorku u kiseloj sredini I na povisenoj temperaturi.
203. HEMIJSKA POTROSNJA KISEONIKA
Termin potrosnja kiseonika definisan je kao kolicina kiseonika koja je potrebna da se pod
odredjenim uslovima izvrsi oskidacija organskih I neorganskih supstanci u vodi.

HPK se podrazumeva masa kiseonika neophodna za potpunu oksidaciju svih zagadjujucih

supstanci u 1 dm3 otpadne vode, koje se mogu oksidovati odredjenim oksidacionim
sredstvom. Tehnoloska voda nije zagadjena ako je HPK< 20 mg/dm3.
204. BIOHEMIJSKA POTROSNJA KISEONIKA
Pod BPK5 se podrazumeva kolicina kiseonika izrazena u mg, koja je potrebna
mikroorganizmima da oksiduju organske supstance u 1 l vode pod aerobnim uslovima. Ova
potrosnja kiseonika ne ukljucuje potrosnju kiseonika na nitrifikaciju.
205. TOKSICNA JEDINJENJA U VODI
Medju toksicnim jedinjenjima cija se kolicina mora ogranicavati u vodama zap ice nalaze se
jedinjenja bora, berilijuma, molbidena, kadmijuma, zive, stroncijuma, urana,mangana,olova,
arsena I srebra.
206. Zagaivanje zemljita
207. VAZDUH U ZEMLJISTU
Vazduh se nalazi u porama zemljista. On je neophodan za rast biljaka, za normalan razvoj I
delatnost bakterija pri procesima mineralizacije organskih materija. Vazduh u zemljistu se po
svom sastavu razlikuje od atmosferskog jer sadrzi vise ugljendioksida, a manje kiseonika, sto
je posledica oksidacije. Vazduh u zemljistu sadrzi jos I azot,metan, amonijak,sumpor
vodonik,ako je zemljistejako zagadjeno. Vazduh u zemljistu sadrzi I vecu kolicinu vodene
pare, pa se relativna vlaznost krece od 70-100 %.
208. Voda u zemljita
209. TEMPERATURA ZEMLJISTA
Zemljiste se zagreva od suncevog zracenja. Temperature zemljista zavisi od godisnjeg
doba,orijentacije zemljista prema stranama sveta,sastava, vlaznosti, dubine I zagadjenosti.
Temperature zemljista je veoma vazna, utice naklimu I mikroklimu, na rast poljoprivrednih
kultura Zemljiste okrenuto prema jugu, jugoistoku I jugozapadu se bolje zagreva od
zemljista okrenutog prema severu. Zimi je temperature zemljista veca od temperature od
vazduha, a leti obrnuto.
210. HEMIJSKI SASTAV ZEMLJISTA.
U normalnom zemljistu ima najvise kiseonika 50 %, silicijuma 30 %, aluminijuma 7%,
gvozdja 3.8%, ugljenika 2%, kalcijuma 1,9% I manjih kolicina kalijuma, natrijuma, hlora,
sumpora, selena, hroma..
211. JONOIZMENJIVACKE KARAKTERISTIKE ZEMLJISTA
Jonoizmenjivacka sposobnost zemljista zasniva se na glinama I organskim komponentama.
Uloga glina u jonoizmenjivackoj sposobnosti zemljista je ipak dominantna jer one poseduju
velike povrsine nakojima se odvijaju reakcije sa jonima iz tecne faze kojaprodire u zemljiste.
212. Kiselost zemljita
u zavisnosti od katjona koji dominira u zemljistu uspostavljaju se njegove razlicite ph
vrednosti. i u ovom procesu ucestvuju gline jer najvecim delom iz njih mogu da se oslobode
ili da se za njih vezu katjoni. svi ostali fizickohemijski procesi kao na primer rastvorljivost
tesko rastvorenih soli ,ne uticu bitno na ph zemljista.

213. Elementi u tragovima u zemljitu

U zavisnosti od stena prekursora od kojih je zemljiste nastalo, ono moze da ima vece ili manje
koncentracije pojedinih mikroelemenata. Ultrabazicne i bazicne stene obicno su bogatije sa
co, cr, cu, ni, v i zn, ali zato siromasnije u odnosu na alkalne i zemnoalkalne metale. Kod
kiselih stena situacija je obrnuta.
214. Organske materije u zemljitu
215. Ekoloka funkcija zemljita
U bisferi zasniva se na sledecem. Kao prvo, zemljiste sluzi kao sredina za zivot i fizicki
oslonac za ogroman broj organizama, a kao drugo, zemljiste se javlja kao neophodna,
nezamenljiva karika i regulator svih biogeohemijskih ciklusa tj kroz zemljiste prolaze i
zemljiste regulise kretanje svih elemenata u biosferi. Glavna funkcija zemljista jeste
obezbedjivanje zivota na zemlji. Ova funkcija zasniva se na cinjenici da se u zemljistu
koncentrisu biofilni elementi neophodni organizmima i to u obliku njima dostupnih hemijskih
supstanci.