Pariske slike su drugi ciklus koji se po svemu ini najcelovitiji.

ini ga osamnaest
pesama, a sve one bave se ivotom u velegradu, pisac eta gradom i to u 24 sata.
On nailazi na nesreu i bedu hodajui ulicama, a sve to podsea ga na njegovu
patnju. Zivot u gradu svetlosti predstavljen u svetlu skrivenih tajni koje se stavljaju
ispod tepiha I u kojem zive najjadniji ljudi

Labud

Pocinje invokacijom Andromahe (Vergilije) koja zali za Trojom, slika se nastav lja na
pesni kovo zaljenje za nestalim Parizom. Iluzija nasavremene dogadjaje- lik Pariza se
smenjuje brze nego sto se menja ljudsko srce, ne mozemo ga lako ispratiti
#Osmanove stalne renovacije grada...). Njegova emfaza na tom uzdahu helas',
avaj', pokazuje duboko saucestvvovanje emocionalno sa prosloscu.Andromahine
suze utapaju se u reku u Epiru, kao sto se i pesnikove suze utapaju u parisku reku.
Cela se slika gradi na tom paralelizmu i ravnotezi.Paralelizam u sledecoj slici
postignut je graficki - jedan stih pocinje Ja videh tu', drugi labuda'. Labud usamljen
i tuzan stoji na trgu Karusel. Njegova usamljenost i otudjenostu urbanom okruzenju
je pesnikova licna. Niz paralelizama- ulicni cistaci prave vrtlog prasine, a to ima
likovno veze sa labudom koji polumrtvo po ulicama vuce svoja krila i kupa ih
nervozno u prasini, beznadezno trazeci malo vode u slivniku. Dramatska gradacija u
postepenom nizanju slika od slabih ka jacim - opste mesto B-ove lirike. Labud dize
oci ka nebu i preti mu jer se ovo u svojoj indiferentnosti kao da ruganjegovoj
zelji.Labud se penje na nivo buntovnika. Time se zavrsava prvi deo pesme. drugi
deo se vraca na sliku "ariza koji se promenio za razliku od pesnikovog osecanjakoje
je ostalo isto - melanholija, seta. sve se vraca na nivo licnog, ali, paradoksalno,
pesnik kaze da on sve vidi u alegoriji. On tumaci signale urbanog sveta. Taj se svet
takou stvari i sam dize na nivo mitskog. "onovo on misli na !ndromahu i labuda i
imamo ponovljeni put do novog klimaksa. On stoji pred novim +uvrom - to postaje
sikmbol ialegorija za njegovo vidjenje ovog sveta. klimaks je ovde istovremeno i brz
i 0hronoloski preciznije daje sled njegovih misli - Andromaha, labud, on pred
Luvrom, ali i siri scenu na sliku male sirote crnkinje koja gazeci po blatu "ariza misli
na Afriku.Poslednja strofa uvodi se slika Spomena, kao kakvog mitskog
bozanstvakoje duva urog i tako muzikom povezuje proslost i sadasnjost. /irenje
pesnickog znacenja abinfinitum, on kaze da misli na sve brodolomce u moru
bezobalnom, na roblje, na pobedjenje, na tolike druge...'. slika modernog Pariza kao
brodoloma, katastrofe urbanog sveta