1.

КВАЛИТЕТ ЖИВОТА

1.1. Основно објашњење појма квалитета живота

Квалитет живота је новији појам у друштвеним наукама. Појављује се у другој

половини 20. века у индустријски најразвијенијим земљама у време интензивног
развоја производних снага. У том периоду видело се да развој производних снага и
пораст животног стандарда има позитивне, али и негативне последице по појединце,
посебна друштва и читаво човечанство, као и пораст богатства и друштвеног стандарда
не доводе до благостања, свеукупног задовољавања личних потреба и осећања
задовољства и среће. Нов израз појавио се прво у популарним публикацијама, углавном
у дискусијама везаним за стање у животној средини и проблеме урбаног живота.
Нешто кацније почињу расправе о садржају овог појма и индикаторима који
одређују квалитет живота. Квалитет живота је специфичан, свеобухватан и релативан
појам који ни до дан данас није јасно одређен.
Дефинисати квалитет живота није нимало лако. При одређењу овог појма
произилази најмање 3 разлога.
Прво треба одредити квалитет нечега, посебно живота. Сама реч се користи као
појам за означавање тежине или за означавање високог степена квалитета, с тим што,
оно што је квалитетно не мора да буде увек корисно или лепо. Квалитет живота нема
исто значење за све појединце у истом временском периоду , као ни у различитим
територијама.
Друго, квалитет живота се може дефинисати на различите начине и са
различитог аспекта: физичког, здравствено-еколошког, социолошког и економског.
Под квалитетом живота може да се подразумева задовољавање основних
(физичких) потреба за исхраном, становањем и одевањем.
Са еколошког становишта то треба да подразумева и здраве услове живота: чист
ваздух, квалитетну воду за пиће, удобно и хигијенско окружје, пријатну микроклиму,
простор богат живим организмима.
Са социолошког становишта, квалитет живота подразумева одговарајуће радно
место и место у друштву, задовољење потреба за образовањем, културом, разонодом,
афирмацијом и др.
Економски аспект квалитета живота подразумева и задовољавање материјалних
потреба.
 Треће, у одређењу овог појма искристалисана су два методолошка приступа:
субјективни и објективни. Субјективни приступ полази од филозофско-психолошких
особености ове категорије. Основу овог становишта чини човеково осећање и
мишљење о сопственом животу и његовом квалитету. Човек се посматра као јединка
која доживљава и проживљава живот, а квалитет живота се повезује за нивоом
задовољства – незадовољства животом у одређеном временском периоду, при чему
појам среће заузима централно место. Квалитет живота са овог становишта се
дефинише као „запажање појединаца или група да су им потребне задовољене и да
нису ускраћени да остваре срећу“.
Објективни приступ полази од друштвеног обележја ове категорије. Квалитет
живота се одређује као ниво задовољења општих потреба што је предуслов за опште
осећање среће. Међутим, код појединачног доживљавања постоје разлике у зависности
од поднебља, културе, социјалних услова, потреба и жеља. У овом случају, Мек Кол
сматра да при испитивању квалитета живота треба полазити од задовољавања потреба,
а не жеља. (Жеље су неограничене).
Квалитет живота означава однос између појединаца и његове животне и
друштвене средине. У еколошки повољнијој животној средини и толерантнијој, боље
организованој и прихватљивој социјалној средини одржава се бољи квалите живота.
Квалитет живота (медицинска дефиниција) подразумева: осећај доброг здравља,
виталност, добру радну способност, сазнајну и интелектуалну функцију, и способност
партиципације у друштву. Ова дефиниција се односи на појединце а не на читав збир
повољних околности средине у којој живи. Без обзира са ког становишта се посматра
квалитет живота он у себе укључује и могућност човека као појединца или друштва да
предузима одређене акције
Једно од првих социоеколошких одређења дао је Фостер. Он сматра да што је
већи ниво индустријског развоја и националног дохотка по глави становника, то је већа
густина насељености и загађења животне средине , услед чега се повећава ниво
стресних ситуација и сманјује квалитет живота. По њему индикатори квалитета живота
су: ниво стресних ситуација и уопште „тешкоће живота“, густина становништва и
степен насељености, квалитет намирница и исхране и степен загађености животне
средине.
Према Рошу (Роцс 1973) постоји директна веза између материјалне производње,
друштвених акција и личног стандарда. Због тога квалитет живота обухвата још два
аспекта: благостање и животни стандард. Благостање има два потпуно различита
значења. Ако се рашчлани реч на благо и стање добија се значење за људско здравље.
Мећутим , под благостњем се подразумева и свесно контролисање и управљање
сопственом ситуацијом у датим условима. Благостање означава ширину могућности
која се пружа људима, односно, појединцима кроз ситуацију у одрећеном тренутку и
прихватањем такве ситуације.
Квалитет живота и благостање истовремено су зависни од околности у животној
средини, а зависни су и од субјективног прихватања таквих околности, односно
ситуација, од стране појединаца или група. Оба ова термина подразумевају услове
средине подношљиве и оптималне како у здравственом тако и у еколошком и
економском погледу.
Квалитет живота зависи и од начина и степена задовољавања потреба, односно
од животног стандарда и начина живота, а условљен је стилом живота. Животни
стандард представља задовољавање човекових потреба у датој ситуацији али не мора да
значи и обезбеђивање свих услова који значе квалитет живота. Животни стандард има
више економски него еколошки аспект. Обезбеђује физичке потребе али не мора да
обезбећује и психичке. Веома често се под њим подразумевају само услови живота што
служи као ознака за „квалитет рада, јавних установа и других услова живота који стоје
на располагању, једној личности или одређује њено животно понашање. Мерење
животног стандарда постиже се упоређивањем различитих квантитативних елемената“.
Под начином живота најчешће се подразумевају услови живота и облици
делатности рада одређене групе појединаца. Он представља укупну егзистенцију
човека, пре свега радну као егзистенцију, а потом и друге активности усмерене ка
задовољавању потреба. Условљен је друштвеном поделом рада и припадношћу
друштвеним групама. Али, не ради се само о материјалној репродукцији живота већ и о
укупним друштвеним и културним условима; као и о субјективној рефлексији живота,
животних услова... укључујући и став према животу. Овако одређен појам обухвата
квантитет (материјално стање) и квалитет у смислу положаја човека у друштву, који се
огледа у испољавању степена социјалних слобода, могућности свестраног развитка и
културних и духовних вредности које му стоје на располагању.
Уодређивању стила живота углавном се полази од вредности и начина
задовољавања потреба, што обухвата обрасце потрошње и социјалног понашања. Стил
живота се одрећује као скуп образаца понашања у сфери задовољавања потреба и
циљева појединаца, који изражавају његову основну животну оријентацију у потрошње
друштвених добара, слободном времену и друштвеном комуницирању, а условљени су
објективним условима живота појединаца односно друштвене групе којој припада.
 Вредности чине основу вредносног система и исказују релациони однос између
објекта који поседује својства којима задовољава неке потребе субјекта. Одређене су
степеном развоја културе, идеологијом, политиком, традицијом, и друштвеним
положајем појединца. Сходно томе стил живота се може одредити и „као начин
задовољавања и објективације индивидуалних (пре свега групно условљених) и
групних потреба према доминантним политичким, културним и историјским
вредностима.
Квалитет живота можемо одредити као степен подмиривања потреба људи у
одређеним друштвеним условима са осећањем задовољства, а у оквиру прихваћене
вредносне оријентације. Овако одређен квалитет живота обухвата и потребу за здравом
животном средином, у мери у којој она има место у вредносној оријентацији
појединачног друштва, али и индивидуе. Јер, квалитет живота не подразумева само
задовољавање људских потреба егзистенцијалне природе, већ и културних, естетских,
ергономских, еколошких, економских, духовних, друштвених, на начин и у обиму који
омогућава развој садашњих и будућих генерација, што значи да квалитет живота
подразумева и квалитет животне средине.

1.2. Утицај савремене државе на квалитет живота

Држава као друштвена организација са законодавном, управном и судском

влашћу представља један од најзначајнијих чинилаца остваривања квалитета живота.
Њен развој у савременој епохи цивилизације повезан је са економском и социјално-
класном структуром друштва. Она својим развојем утиче на формирање и начин
задовољавања потреба, а уставом и другим законским прописима утиче на остваривање
основних људских права (права на живот, на здраву животну средину, на рад, слободу
говора...) па самим тим утиче и на квалитет живота.
До средине прошлог века, државе су без обзира на друштвено уређење, само
привидно утицале на побољшање квалитета живота. Предузимано је низ мера чији је
циљ био задовољавање егзистенцијалних, делимично личних и социјалних потреба, али
су оне углавном имале негативан утицај на квалитет животне средине. У складу са тим
подстицана је производња која захтева минимална улагања, при чему се није водило
рачуна о природним ресурсима. Поглед на свет, уз стални маркетиншки утицај и
интервенције државе у области економије довео је до стварања потрошачког
менталитета, чиме се квалитет живота изједначавао са квалитетом материјалних добара
која се поседују. Мећутим, тиме је подстицан само један вид квалитета живота,
побољшање животног стандарда и неких елемената квалитета радне средине.
У најразвијенијим земљама долази до побољшања услова живота и рада у односу
на време првобитне индустријализације. Захваљујући развоју производних снага и
могућности техничке заштите од повреда на раду, организованим акцијама за
побољшање услова за рад,... долази до побољшања квалитета и културе радног живота
и квалитета и културе радне средине. Систем заштите на раду у већини високо
развијених индустријских земаља успоставља се и остварује као државна делатност.

1.3. Квалитет живота и демографски проблеми савременог света

Еколошка криза представља нарушавање функционалног јединства подсистема

друштво и подсистема природа. Узроци и облици испољавања еколошке кризе
међусобно се преплићу и утичу на могућности и обим задовољавања људских потреба
– на квалитет живота. А квалитет живота зависи од могућности задовољавања не само
еколошких и егзистенцијалних, већ и личних и социјалних потреба, на које утичу број
становника и њихова густина.
Демографски проблеми доводе се у везу са квалитетом живота из неколико
разлога. Прво се поставља питање да ли у условима повећања броја становника оно
може да задовољи своје егзистенцијалне потребе, јер живи на једном ограниченом
простору, затим да ли задовољавање тих потреба утиче на квалитет елемената природне
средине и да ли у условима повећане концентрације становништва могу и на који начин
да задовоље потребе за сигурношћу и развитком сваке личности понаособ.
У разматрањима о демографском раду и квалитету живота мора се пре свега
имати у виду чињеница да у последња три века људска популација није расла таквом
брзином као данас. Временски интервал за удвостручавање броја становника
непрекидно се смањује, па се говори о експоненцијалном расту. Експоненцијални раст
становништва захтева и експоненцијални раст производња хране, одеће, места за
основање и осталих добара које треба да задовоље људске активности, потребе и жеље.
То ће неминовно довести до повећане потрошње енергије и ресурса, до нарушавања
еколошке равнотеже у животној средини у обе њене компоненте и до смањења
калитета живота.
 1.4. Квалитет живота и исцрпљивање ресурса

Квалитет живота зависи од броја и густине становништва али и од степена

развијености друштва. За развој и опстанак људског друштва посебно је значајан
природни потенцијал, који постаје независно од људске воље, а настао под утицајем
природних закона и сила геосфере, биосфере, хидросфере и литосфере. Најзначајнији
су минерали и руде (чије стварање је трајало милионима година уз учешће
микроорганизама), биогеоценоза асватне биоценозе. Са настанком човека и друштва, уз
помоћ рада природни потенцијали трансформичу се, добијају употребну вредност и
постају извор опстанка човечанства.
Природа по себи постаје ресурс зависно од више фактора: количине природног
потенцијала, развоја знања и науке, техничко-технолошких могућности, економске
неопходности, могућности задовољавања друштвених потреба, карактеристика
производно-потрошачких односа у друштву.
О утицају ресурса на квалитет живота може се говорити са становишта њихових
садашњих резерви, начина и темпа њиховог коришћења за задовољавање људских
потреба. Обим коришћења ресурса зависи од вредносног система појединаца и
друштва, као и политичког развоја, који утичу на формирање потреба.
Досадашњи развој појединачних и светских друштава обележава стално
разрастање потреба, што је уз повећани број становника на глобалном плану довело до
исцрпљивања ресурса.
За настајање неких ресурса потребан је дуг временски период, па се они деле: на
обновљиве и на необновљиве. Обновљиви ресурси су биолошког порекла и најчешће се
користе као енергетски ресурси, односно за трансформацију примарне енергије у
секундарну. Овде спадају људски и животињски ресурси и биомаса (шуме и друга
вегетација, неке животиње и водени свет...). Трајни ресурси су сунце, ветар, вода
(таласи, плима и осека), геотермална енергија. Необновљиви ресурси су они који, када
се једном искористе, не могу поново да се користе у истом обиму дуги низ година. У
ове ресурсе спадају фосилна горива (угаљ, нафта, гас) и минералне сировине (руде
метала и неметала).
Потрошња ресурса зависи од количине која постоји на одређеној територији, али
и од степена развијености земље. Што је држава више развијена то више троши
ресурсе. Тако се по једном становнику у развијеним земљама троши преко 80 пута
више енергије него у земљама афричке Сахаре. Односно, једна четвртина светског
становништва троши три четвртине примарне енергије.
 Неравномерна потрошња ресурса, стагнација је у развоју науке и технике уз
неравномерни демографски раст може веома брзо довести до краха целе цивилизације,
јер ће 75% човечанства живети у неразвијеним земљама.
При том мора се имати у виду потребе земаља у развоју којим научним и
технолошким информацијама о здравим и незагађујућим технологијама треба помоћи
да крену пут развоја. Међутим, да би се то остварило, неопходно је достићи одређени
ниво колективне друштвене свести о томе што чини основу квалитета живота у
савременом друштву.

2. КВАЛИТЕТ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

2.1. Основно одређивање појма квалитета животне средине и елементи животне

средине

Свест о немогућности настављања тренда пораста потрошње необновљивих

сировина (на пример фосилних горива), разних загађења и уништења природе
проузрокованих токовима индустријализације и урбанизације и сродним процесима у
друштвеном простору намеће као приоритетну тему: квалитета животне средине у
развојном тренутку у коме се налазимо
Дефинисати квалитет животне средине подразумева релативн стабилан однос
између њених бројних елемената на одређеном простору и у одређеном времену.
Наиме, ради се о стању природне средине у коме је могућ опстанак човека као
биолошког бића, али и у условима становања, рада и живота који омогућава опстанак
човека као друштвеног бића. Зато квалитет човекове животне средине обухвата
међусобно повезане факторе који се односе на природне и створене ресурсе;
активности и процеса у средини; средстава и мера за остваривање политике средине и
утицаја средине на друштвени развој.
Ваздух чини смеша гасова, чврстих и течних материја. Он је услов живота на
планети и има две основне функције: биолошку (примарну) и производну (секундарну).
Од гасова у састав ваздуха улазе кисеоник, угљен-диоксид и азот, који су најважнији за
остваривање његове примарне функције. Кисеоник је важан и за остваривање
производне функције, јер омогућава сагоревање, па је и услов за производњу енергије.
Квалитет ваздуха одређује се његовим гасним саставом (присуством кисеоника, угљен
диоксида, угљен моноксида, сумпорних оксида...) и присуством тврдих честица
(прашина и аеросоли), а зависи од емисије загаћујућих материја које се убацује у њега.
Светска здравствена организација указала је на повезаност акутних хроничних
обољења, пре свега респираторних органа човека и загађеносг ваздуха. Концентрација
загаћујућих материја може да утиче негативно на одвијање основног физиолошког
процеса – дисања, на радну способност, на психу код човека, али и на биљке и
животиње. У циљу заштите човековог биолошког опстанка и здравља уводи се
контрола квалитета ваздуха и нормирања загађења, кроз максимално загађене
концентрације (МДК) и одговарајуће стандарде квалитета ваздуха. МДК је она
количина штетних материја које код човека не изазивају патолошке промене и
обољења. Ове вредности се уводе и за биљке, јер и оне имају различиту осетљивост у
погледу загађења атмосфере.
Вода, као и ваздух, представља услов живота. Она је извор хране и минерала,
предмет и средство рада, средина живљења за многе живе организме, природно
естетски елемент, место рекреације, извор енергетских ресурса. Састав воде чине два
атома водоника и један атом кисеоника. Њене особине као што су: способност да
раствара различите материје, да остварује физичке и хемијске везе са осталим
материјама, да кваси тврда тела и мења агрегатна стања, при чему мења и запремину,
као и стално кружење у природи, омогућују јој учешће у великом броју физичких и
хемијских процеса у животној средини. Квалитет воде одређује њен биолошки и
физичко-хемијски састав, али и органолептички показатељи. Биолошки исказатењи су
количина бактерија, микроба и органских примеса.