Критички приказ романа „Сабо је стао“ Ота Хорвата (Настасија Бодирога, 2015/00220, 06)

Роман „Сабо је стао“ издат је 2014. године и састоји се од 35 поглавља. Роман

прати проживљавање велике животне трауме и покушаје јунака да поново састави своје
биће након смрти своје жене. Сабо је главни јунак и узевши у обзир да овај роман са
друге стране представља и аутобиографију, он се може разумети као псеудоним самог
аутора. Сабо спроводи читаоца кроз део свог „живог живота“ које је проводио са својом
женом која је у делу названа „А.“, њеној болести, умирању и смрти. Роман се бави
питањима смрти, кривице, времена и залечења након трауме и цело приповедање прати
велики осећај имитације живота; Хорват дочарава свакодевне борбе са смрћу и њеном
свеобухватношћу и живим деловима смрти који остају у људима који тугују за особама
које су преминуле. Тај осећај имитације живота се најбоље може видети у причи под
именом „Данас вам се при помисли на Гогоља, па чак и на Пиљњака повраћа?“:

„Можеш да се смејеш и смејеш се, али то је само имитација смеха. Можеш да

причаш и не престајеш данима да причаш, о овоме и ономе, о свачему и ничему, али то је
само имитација приче. Можеш свашта, али и то је ништа. Сива непремостива линија је
израсла између тебе сада и правог смеха, правих радости, нада и стрепњи док је она још
била жива.“1

Роман „Сабо је стао“ приповеда о Сабовим осећањима кривице и промашености у

исцепканим поглављима која нису изнесена хронолошки. Одлука аутора да роман не
изнесе хронолошки, већ да само приказује исечке из стварности може се довести у везу са
тематско-идејним слојем овог романа. Наиме, од самог почетка романа читаоцу постају
јасне основне теме које ће се обрадити, а које се даље усложњавају током приповедања и
доводе у везу са различитим актерима у јунаковом животу. Смрт блиске особе и њен
утицај на питање идентитета код јунака, пролазност времена, имитирање и
фалсификовање живота, међуљудски односи доприносе томе да се време може посматрати
као апсолутно, па самим тим хронологија, узрок и последица немају неко много велико
место у Сабоовом животу након смрти А. Јунаково „сада“ није објективно већ изразито
субјективно, а у неколико наврата у делу се спомиње да је то „сада“ постало свеобухватно:
1
Хорват, Ото: Сабо је стао, 2014, Нови Сад, стр. 35.
оно упија јунакову прошлост, садашњост и будућност. Сви записи, поглавља, насловљене
су метафоричким питањем и оне доприносе делу дозу ерудитизма, као што то аутор чини
унутар својих списа поступком екфразе, додајући свом делу врхове музичке и сликарске
уметности. Поред говорења и размишљања о последњим данима своје жене и њеној
смрти, Сабо евоцира успомене из рата и представља својеврсни наратив о генерацији
његових родитеља.

Тумачење романа заправо може почети тумачењем наслова. Условно речено, роман
се може „поделити“ на три дела према насловима трију прича: „Почните господине Сабо“,
„Наставите, наставите, господине Сабо“ и „ Да ли је ово све за данас господине Сабо“.
Последњи наслов не представља причу, већ само заокружује приповедање у целину.
Динамизација главног јунака кроз наслове подстиче утисак да јунак негде треба да стигне,
односно представља Сабоово ментално путовање кроз трауму која му се догодила. Роман
не доводи ни до каквог решења, једначине или упутства за живот након смрти блиске
особе, већ служи као место идентификације, што се може увидети и именовањем мртве
драге само једним словом – А. Обележена једним словом може да означава неки вид
последњег почетка у јунаковом животу. Име Сабо, како аутор у једном делу текста пише,
јесте псеудоним који се јунак користио још у средњошколским данима при објављивању
своје поезије, што у тренутку спомињања може да се доведе у везу са прикривањем
идентитета јунака који не жели да се суочи са проласком времена. Јунак је кроз цео роман
жртва времена и онога што не може да контролише. Стил којим се служи Ото Хорват није
патетичан, а истовремено помаже дубоко потресно читалачко искуство.

Сабов живот је проткан музиком, а анализирајући избор његов и његове покојне

драге, може се доћи до закључка да се музика унутар романа дели на музику мртвих и
музику живих. Сабова свакодневица представља преплетену компоненту мртвог и живог-
Сабо, са свим компонентама смрти у свом животу, наставља да се бави свакодневицом и у
тој свакодневици наставља са метафизичком потребом да комуницира са особом која
више не постоји. Жеља за реконструкцијом несталог живота поставља јунака овог романа
у неизлазан положај у сопственом „сада“ које не прави никакв помак ка будућности. Сабо
је стао не истражујући решење, већ заледивши тренутак у ком су сви аспекти његовог
бића били живи:
 „Лежи очима упртих у мрак и очекује да ће је угледати. Назире врата собе, полице
са књигама и фолдерима са фотокопијама. Зури у таму која није нада, која није његово
срце.“ Поред Сабове свеприсутне скепсе, на тренутке се у тексту се може разанати
својеврсни интимни процеп који га наводе да се у једном моменту запита због које
публике он не сме да престане да пати. Крајња фаза романа „Сабо је стао“ представља
одређену дозу наде под насловом „Бојите се да ћете је заборавити, ако наставните да
живите?“, међутим још увек није јасно да ли је једна упитна реченица довољно
остављеног простора за призивање одређеног оптимистичног завршетка, јер, како сам
наслов каже- Сабо је стао, а Ото Хорват је приповедање завршио питањем: „Да ли је ово
све за данас, господине Сабо?“.