ИЗРАЕЛ И ЈУДЕЈА

(око 1207-586.п.н.е)

Према Старом завету после периода у коме су племена деловала као независне јединице, објединила
их је монархија. Ограничени савези неколико племена предвођени судијама обележили су формативни
период државе Израелићана. Услед притиска филастејских градова долази до настанка монархије под
Саулом, припадником племена Венијамин.

САУЛ (1027-1005)

Једина писана сведочанства о њему сачувана су у Старом завету, иако је њихова веродостојност спорна.
У њима се обично назива наси (принц) или нагид (заповедник). У библијским приказима је обично
приказиван негативно али је као војни командант постигао одређене успехе против непријатеља.
Међутим, није успео да Израел трансформише у централизовану државу. Такође, није успео да се суочи
са филастејцима и у једном сукобу са њима је и погинуо. За наследника је одређен његов син Ишбал.

ДАВИД (1005-970)

Прихваћен као краљ тек по Ишбаловој смрти. Први прави владар уједињеног Израела. Јудејац из
Витлејема, заповеник у Сауловој војсци. Према Старом завету, у једном тренутку се побунио против
Саула и побегао у Јудеју. Он и његова војска се приклонила Ахишу, филистејском краљу Гата који му је
поверу управу над малим градом на граници Јудеје.Ту је створио своје упориште и придобио и остале
господаре Јудеје. Био је миропомазан за краља Јудеје после Сауове смрти. У Израелу је за краља
изабран Ишбал. После вишегодишњег ратовања Ишбал је пао као жртва завере двојице његових
команданата. Северна племена су тада прихватила Давида за краља што је довело до уједињења
Израела и Јудеје.Уз помоћ своје војске, чије су језгор чинили одреди краљеве гарде, успео је да наметне
своју власт свим племенима што Саул није успео. Основао је и Јерусалим који је постао престоница
уједињене монархије, налазио се на граници Израела и Јудеје. Тамо је подигао и светилиште посвећено
богу Јахвеу, па је град постао и религијски центар уједињене државе. Поразио је и Филастејце који су се
повукли у приобаље. Победио је и земље источно од Јордана, Едом, Моав и Амон.

СОЛОМОН (970-930)

Унапредио државу. Реорганизовао је централну администрацију и поделио земљу на 12 пореских

округа. Утврдио је Хазор, Мегидо и Гезер што су потврдила ахреолошка истраживања (конструкције из
10.века). И он изградио храм посвећен Јахвеу и палату у Јерусалиму. Добре везе са Египћанима и
краљем Тира. Захваљујући Феничанима била је изграђена Израелска флота. За потребе финансирања
градитељских подухвата Соломон је убирао трибут од народа које је Давид покорио. Био је ангажован и
у посредничкој трговини: коњи из Киликије и двоколице из Египта на тржницама Израела продавали су
Арамејцима и новохетитским господарима у Сирији. Али то није било довољно за подтребе владара па
су наметнути већи порези и радна обавеза штодоводи до незадовољства становништва. Али је Соломон
остао на престолу до краја живта без обзира на непопуларност у народу. Убрзо после његове смрти,
уједињена монархија је престала да постоји.
Израел и Јудеја као независна краљевства
Представници северних племена су захтевали спровођење реформи које је обећао Ровоам, његов син.
Он се оглушио о захтев и 10 племена севера одбило је да га призна за краља. Север је задржао име
Израел и прогласио Јеровоама, некадашњег вођу побуне против Соломона за краља. Давидовој
династији остала су верна само племена Јуде и Венијамина. Јерусалим је остао престоница Јудеје, а
Соломонов храм средиште богоштовања.

ЈЕРОВОАМ I (930-910)

Владар Израела. Морао је да обезбеди нову престоницу и религијски центар. Према традицији У Бетелу
и Дану је подигао светилишта Јахвеу. Касније је посведошено да су ови храмови идолатрија јер су у
храмовима биле постављене статуе златне телади. Власт у Јудеји је била стабилна и на престолу су се
смењивали потомци Давидове лозе. Израел је искусио неколико преврата. Вође побуна су обично били
заповедници војске. Био је привлачан Арамејцима и Асирији због близине феничанских градова и
Дамску и свог богатства.

ОМРИ (885-874)

За време његове владавине северно краљевство достиже врхунац. Успоставио је стабилност у држави и
прекинуо серију преврата који су потресали Израел од Јеровоама И. Саградио је Самарију, нову
престоницу. Обновио градове Дан и Хазор које су Арамејци уништили. Склопио је савез са Итобаалом
краљм Тира. Савез је потврђен браком између Омријевог сина Ахава и Итобаалове ћерке Језавеље.
Окончао је и сукоб са Јудејом склопивши савез који је ојачан браком између Омријеве ћерке Аталије и
Јорама сина јудејског краља Јосафата. Под власт Израела ставио је Моав. Сукоб са Дамаском је окончан
а за време владавине његовог сина Израел и Арам-Дамаск склопили су савез против Асирије.

АХАВ (873-851)

Наставио је политику свог оца и учинио Израел јеном од најјачих држава у региону. Оптуживан је за
деспотску владавину, међутим највећа грешка ми је била што је подигао храмове страном богу, своје
супруге Језавеље, тирском Баалу, тј Мелкарту. То није било прихватиљиво за Израелићане одане
јахвизму. Вођа побуне био је прпро Илија. Краљица Језавеља остала је утицајна и током владавине
својих синова Охозија (852-851) и Јорама (851-841). За време његових наследника Моав се побунио и
извојевао независност. Кад је 845. Хазаел превратом дошао на престо Арам-Дамаска дошло је до
поновног непријатељства са Израелом. 842. арамејци долазе у сукоб са Израелом и Јудејом. Према
Старом завету, Јорам је, након изгубљене битке против Хазаела у бици код Рамот-Галада, тешко рањен,
у пратњи свог нећака Охозија и наследника Јудејског престола, побегао у Језрелу. Ту га Јуј заједно са
нећаком убија, а Језавеља се убија.

ЈУЈ (841-513)

Након тога је наредио покољ преживелих потомака Омријеве династије. Аталија (841-835) Охозијева
мајка је преузела власт у Јудеји. Убила је све синове свог мужа сем Јоахаза кога су сакрили. Владала је 7
година. Позната као једини владар Јудеје који није потицао из Давидове лозе. Јохаза преузима
диинастију. Последњих деценија 9. века Арамејци су имали надмоћ над Израелом и Јудејом.
ЈЕРОВОАМ II (782-747)

Током његове владавине Израел је повратио области источно од Јордана и покорио делове Сирије. У
Јудеји је владавине Озије (767-739) такође била стабилна.

Јудеја од 721. до 586. пре н.е.

Пад Самарије, престонице Израела догодио се 721. у време владавине јудејског краља Јоахаза I (735-
715). Израел је постао провинцдија Асирије, а Јудеја је сачувала независност тако што је плаћала порез.

ЈЕЗЕКИЈА (715-686)

На почетку владавине почео са реформом религије Јевреја. Пророк Исаија један од саветника. Прва
мера је покушај централизовања култа у Јерусалиму што је значило забрањивање локалних паганских
култова. У Бершеби је порушио олтар у коме су приношене жртве Јахвеу а у Араду и сам храм. 705. је
подигао устанак против Асирије којом је тада владао Сенехериб. Тада су у Асирији тињале бројне
побуне од којих је најтежа била она са Вавилоном. Због тога се Асирија њима окренула тек 701. године.
Угушила је побуну, исплаћен је огорман данак али је Јудеја и даље остала независна.

МАНАСИЈА (697-942)

Отац му је оставио краљевину умањене територије и делимично пусте због асирског депортовања
становништва. Постао је лојалан вазал Асирије. Обанавља олтаре које је отац порушио. Старозаветна
традиција га оптужује за потоње уништење Јудеје и Јерусалим. Његов син Амон (642-640) је убијен
након кратке владавине па је на престо доведен његов осмогодишњи син.

ЈОСИЈА (640-609)

У 18 години његове владавине у јеку обнове храма, откривен је свитак Књиге закона. На сонову тих
закона спровео је реформе које су постале још радикалније. Књига инсистира на савез између Јахвеа и
Израелићана и на њиховом обећању да неће славити другог бога сем Јахвеа. Јосијин програм
централизовања сконцентрисао је и економску и политичку моћ Јудеје у Јерусалиму. Изгубио живот у
сукобу са Нехоом II. После његовог убиства Нехо је на престо довео његовг млађег сина Јоакима.

ЈОАКИМ (609-598)

Услед египатских пораза код Кархемиша и Хаме 605. Јоаким је призано помоћ Набукодоносара II. После
вавилонског неуспеха у Египту 601. Јудеја је престала да испуњава своје обавезе. 598 Јоаким умире а
Набукодоносар је исте године опсео Јерусалими и Јоакимовог наследника Јоахима депортовао у
Вавилон. На престо доводи Јоакимовог рођака Седекију.

СЕДЕКИЈА (598-587)

После 10 година на престолу подигао устанак против Вавилона 587. По трећи пут Јерусалим се нашао
под Вавилонском опсадом која је трајала 18 месеци. Град је осовојен 586. и уништен а становништво је
депортовано у Вавилонију. Нова депортација је уследила 582. после убиства вавилонског намесника
Јудеје. Према прогнаницима се нису лоше опходили. 561. их је Амел-Мардук амнестирао , ужвали су
личну слободу, али нису смели да се врате у Јудеју. Боравак у Вавилонији донео је и културне и
религијске промене. Прихватили су локалну културу и религију, што сведоче и имена краљевске
породице (Зоровавељ-семе Вавилона). Арамејски језик је потиснуо хебрејски, а прихватили су и
вавилонски календар.

После освајања Вавилоније 539/538 Кир II дозволио је прогнаним становницима Јудеје да се врате.
Повратак се десио 2 деценије касније у два таласа. Први је предводио Шешбазар којег је Кир одредио
за намесника Јудеје и поверио му обнову Јахвеовог храма у Јерусалиму. Дошло је до сукоба између
синова земље и синова прогнаника. 520. Зоровавељ, унук краља Јехоана, нови управник Јудеје кога је
именовао Дарије I и првосвештеник Исус повели су другу групу из Вавилоније у Јудеју. 516 су обновили
храм. Зоровавељ је био последњи потомак Давидове лозе који је управљао Јудејом. Јерусалим је и
даље био у рушевинама, а обонва градских бедема започела је тек у време Артаксеркса I. У време
његове владавине у Јудеји су спроведене друштвене и верске реформе захваљујући деловању Јездре и
Немије. Јездра је стигао у Јудеју 458. био је свештеник и писар и Артаксеркс га је посало да умири
тензије. Понео је са собом препис торе-закона Мојсијевих. Окупљао је становнике Јерусалима и читао
им Тору. Забранио је склапање бракова између Јевреја и других религија. Немија је био пехарник
Артаксеркса. Цар га упутио у Јудеју 455. као заповедника провинције. Обновио је капије и зидине
Јерусалим и повећао број становника. Увео је стриктнопоштовање сабата и организовао попис
становништва према пореклу и дозволио сама потомцима породица које су биле у вавилонском ропству
да себе сматрају Јеврејим. Мере које су спровели Јездра и Немија уобличиле су јудаизам.