Staroslovenski jezik

Za trenutni liturgijski jezik, pogledajte Crkvenoslovenski jezik.

Ne poistovećivati sa Praslovenski jezik.

Južnoslovenski jezici, narečja i izgovori

Standardni jezici

 srpski
 bugarski
 hrvatski
 slovenački
 bošnjački
 makedonski
 crnogorski
 ranije: staroslovenski
 crkvenoslovenski
 srpskoslovenski
 slavenosrpski
 srpskohrvatski

Narečja

 štokavsko
 kajkavsko
 čakavsko

Izgovori

 ekavski
 ijekavski
 ikavski

Istočnoštokavski dijalekti

 šumadijsko-vojvođanski
 istočnohercegovački
 zetsko-raški
 kosovsko-resavski 
o smederevsko-vršački
 prizrensko-timočki 
o prizrensko-južnomoravski
o svrljiško-zaplanjski
o timočko-lužnički

Zapadnoštokavski dijalekti
  istočnobosanski
 mlađi ikavski
 slavonski

Lokalni govori, sociolekti, žargon i ostalo

 goranski
 užički
 crnotravski
 šatrovački
 anglosrpski
 romsko-srpski
 bunjevački
 šokački
 slavomoliški
 prekomurski
 rezijski
 gradišćanskohrvatski
 banatskobugarski

 p
 r
 u

Staroslovenski jezik (stsl. словѣньскъ ѩзъıкъ; nazivan

i crkvenoslovenski, starocrkvenoslovenski jezik) je prvi pisani slovenski jezik, kodifikovan
u 9. veku na osnovu govora Južnih Slovena iz okoline Soluna.[1] Staroslovenska pisma bila
su glagoljica i ćirilica.[2]
Kodifikovali su ga hrišćanski misionari, braća Ćirilo i Metodije, radi prevođenja Svetog
pisma i drugih spisa s grčkog jezika. Staroslovenski je tokom srednjeg veka postao književni
jezik većine slovenskih naroda (Južnih Slovena od IX do XVIII veka, Istočnih Slovena od H
do XVIII veka, moravskih Slovena i Čeha od IX do XI veka) i uticao je na formiranje mnogih
mlađih slovenskih književnih jezika. Danas je u liturgijskoj upotrebi
u pravoslavnim i istočnim katoličkim crkvama slovenskih zemalja.[3]
Geneološki, staroslovenski jezik pripada grupi južnoslovenskih jezika, i ne sme se mešati
s praslovenskim jezikom, drevnom maticom iz koje vode poreklo svi slovenski jezici.
[2]
 Pozajmljenice iz ovog jezika nazivaju se crkvenoslovenizmi.

Sadržaj

 1Naziv
 2Poreklo
o 2.1Panonska teorija
o 2.2Južnoslovenska teorija
o 2.3Bugarska teorija
 3Slovensko pismo
 o 3.1Prehrišćansko slovensko pismo
o 3.2Nastanak glagoljice i ćirilice
o 3.3Slovenska azbuka
 4Staroslovenski spisi
o 4.1Kanonski spisi
o 4.2Slovenski apokrifi
 5Gramatika
o 5.1Imenice
o 5.2Glagoli
o 5.3Brojevi
 6Staroslovenske redakcije
o 6.1Bugarska redakcija
o 6.2Makedonska redakcija
o 6.3Češko-moravska redakcija
o 6.4Panonskoslovenska redakcija
o 6.5Ruska redakcija
o 6.6Hrvatska redakcija
o 6.7Srpska redakcija
 7Crkvenoslovenski jezik
 8Vidi još
 9Reference
 10Literatura
 11Spoljašnje veze

Naziv
Sinajski molitvenik, kanonski crkvenoslovenski spis pisan glagoljicom iz 11. veka

U starim se spisima ovaj jezik nazivao jednostavno slovenskim (slovѣnьskъ).[4] U 5. glavi

Žitija Metodijeva vizantijski car Mihajlo III govori Ćirilu i Metodiju da su oni iz Soluna, a da
Solunjani vьsi čisto slovѣnьskы besѣduюtъ. U 15. glavi piše da je Metodije preveo
knjige otъ grьčьska яzыka vъ slovѣnьskъ, a u 17. da Metodijevi učenici posle njegove
smrti latinьskы i grьčьskы i slovѣnьskы sъtrѣbišя, a isti naziv koristi i vizantijski
pisac Jovan Egzarh.
Staroslovenski je nastao kao liturgijski jezik, a prve knjige napisane na njemu bile su
bogoslužbene. Bio je usko vezan uz sakralnu književnost, nastalu prevođenjem grčkih
izvornika, što se ogleda u brojnim leksičkim, morfološkim i sintaktičkim grcizmima. U toj
funkciji staroslovenski jezik se upotrebljava i danas, zbog čega se naziva
i crkvenoslovenskim ili starocrkvenoslovenskim. Neki razlikuju ova dva termina pa
starocrkvenoslovenskim nazivaju prvi zabeleženi period staroslovenskog jezika (10. i 11.
vek), a crkvenoslovenskim jezik od 12. veka nadalje, kad se počinju javljati prve nacionalne
redakcije.
Klasifikacija staroslovenskog jezika je bila predmet
raznih lingvističkih i etopolitičkih sporova, tokom kojih su se pojavila i nastojanja da se taj
jezik bliže odredi uz upotrebu pojedinih neslovenskih odrednica. Tim povodom su skovani i
neki hibridni termini, kao što su starobugarski jezik,[5] odnosno staromakedonski jezik.
[6]
 Međutim, takvi termini nisu prihvaćeni od strane stručne javnosti.
U većini savremenih slovenskih jezika, ovaj jezik se naziva staroslovenskim:
  beloruski: staražыtnaslavяnskaя mova
 bošnjački: staroslavenski jezik
 bugarski: starobъlgarski ezik
 češki: staroslověnština
 hrvatski: staroslavenski jezik
 makedonski: staroslovenski jazik
 poljski: język staro-cerkiewno-słowiański
 ruski: staroslavяnskiй яzыk
 srpski: staroslovenski jezik
 slovački: staroslovienčina
 slovenački: stara cerkvena slovanščina
 ukrajinski: staroslov’яnsьka mova

Poreklo[uredi | uredi izvor]
Vatroslav Jagić, poznati zastupnik južnoslovenske teorije

Postoji više teorija o poreklu staroslovenskog jezika, od kojih je u savremenoj nauci

najprihvaćenija južnoslovenska teorija, po kojoj je staroslovenski jezik kodifikovan na
osnovu govora južnoslovenskih plemena, iz okoline Soluna.
Panonska teorija[uredi | uredi izvor]
Prema panonskoj teoriji staroslovenski jezik se razvio na osnovu jezika panonskih Slovena.
[7]
 Ovu teoriju su posebno zastupali Jernej Kopitar (1780—1844) i Franc Miklošič (1813—
1891). Oni su tvrdili da se nemačka, latinska i mađarska obeležja staroslovenskog mogu
objasniti samo činjenicom da je osnova staroslovenskom bio panonski govor. No, susreli su
se i sa problemima kako objasniti tipične južnoslovenske
odraze št i žd (od praslovenskih *t’ i *d’). To su riješili tako što su
pronašli mađarske pozajmljenice koje sadrže te glasove, a oni su ih mogli dobiti jedino
pozajmljivanjem od panonskih Slovena.
Južnoslovenska teorija[uredi | uredi izvor]
Nekada preovladavajuću panonsku teoriju opovrgao je Miklošićev naslednik,
lingvista Vatroslav Jagić (1838—1923) objasnivši da su Mađari primili
slovenske posuđenice u doba seobe, kad su se preci Južnih Slovena selili prema svojim
današnjim domovinama. Tu je teoriju učvrstio njegov učenik Vatroslav
Oblak organizujući dijalektološku ekspediciju u okolini Soluna. U svojim Makedonskim
studijama (1896), pokazao je povezanost slovenskih govora iz šireg solunskog zaleđa sa
staroslovenskim jezikom. Tako je nastala danas priznata južnoslovenska teorija o poreklu
staroslovenskog jezika.
Bugarska teorija[uredi | uredi izvor]
Prema teoriji koju je zastupao Pavel Jozef Šafarik (1795—1861), a kasnije razvio Leskin,
staroslovenski je, u stvari, starobugarski jezik, iz kojeg se kasnije razvio savremeni bugarski
jezik (slično odnosu starogrčkog i grčkog). Ovu teoriju podržava velika većina bugarskih
lingvista, ali ona nije prihvaćena od strane velike većine ostalih istraživača.
Slovensko pismo[uredi | uredi izvor]
Prehrišćansko slovensko pismo[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Prehrišćansko slovensko pismo

Spis Crnorisca Hrabra

Crnorizac Hrabar u spisu O pismenima prenosi da Stari Sloveni nisu imali knjiga, već su se

koristili crtama i rezama. Nakon primanja hrišćanstva, upotrebljavali su grčka i rimska slova
„bez ustrojenja“, sve dok im Ćirilo i Metodije nisu sastavili azbuku[8]:
Чръноризьць Храбръ, О писмєньхъ
Prije Sloveni ne imahu knjiga, nego crtama i rezama čitahu i gatahu, budući pagani. Krstivši se, rimskim i
grčkim pismenima prinuđahu se (pisati) slovensku riječ bez ustrojenja ... A ako zapitaš pismene slovenske
govoreći ko vam je slova načinio ili knjige preveo, to svi znaju. I odgovorivši reći će: sveti Konstantin Filozof,
zvani Ćiril, taj nam i slova načini i knjige prevede. I Metodije, brat njegov.
— Crnorizac Hrabar, O pismenima

Ibn Fadlan, arapski izaslanik u Volšku Bugarsku (na teritoriji današnje Rusije) 922. godine,
piše o naravi i običajima Rusa. Posle obrednog spaljivalja pokojnika, saplemenici bi na
drvetu bele topole ili breze „napisali ime (umrlog) muža i ime cara Rusa i udaljili se“.[9] Drugi
srednjovekovni izvor, Titmar Merzeburški, opisujući slovenski paganski hram na
ostrvu Rujan, primećuje da su na kipovima urezana njihova imena ("singulis nominibus
insculptis").[10]
Srednjovekovno panonsko žitije Konstantina Filozofa beleži da su Sloveni već bili pismeni u
vreme njegove misije: „tokom misije na Krimu 860. njemu
pokazaše jevanđelje i psalme napisane ruskim pismenima [...] Konstantin saopštava da ih
nikada ranije nije video, ali da ih je naučio iznenađujuće brzo“.[11]
Nastanak glagoljice i ćirilice[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Moravska misija, Glagoljica i Ćirilica
Pravoslavna freska prikazuje sv. Ćirila s ćirilicom jer se dugo verovalo da ju je on stvorio. Danas se uglavnom smatra
da je stvorio glagoljicu.

Moravska misija predstavlja početak slovenske pismenosti i prekretnicu u pokrštavanju

Slovena. Velikomoravski knez Rastislav je zatražio od cara Mihajla III da mu pošalje ljude
koji bi naučavali njegov narod, širili pismo i pokrštavali na njihovu jeziku. Car je poslao
braću misionare Konstantina i Metodija, jer su oni iz Soluna, a svi Solunjani dobro govore
slovenskim jezikom. Oko 863. godine Konstantin Filozof stvara slovensko pismo[12] i odlazi u
Moravsku s bratom Metodijem i drugim misionarima (Kliment, Naum, Angelar, Sava) sa
zadatkom da ondašnje Slovene opismene za bogosluženje na slovenskom jeziku. Hrišćanske
knjige su prevedene sa grčkog na dijalekat Južnih Slovena koji su živeli u okolini Soluna, a
koji je bio razumljiv i ostalim Slovenima. Nakon Velikomoravske odlaze i u Panonsku
kneževinu, gde su preveli s grčkoga jezika velik broj liturgijskih dela, stvorili prvi slovenski
zakonski kodeks, Zakon sudnый lюdem i prevod Nomkanona.
Misija se samog početka suočavala sa žestokim otporom germanskog sveštenstva koje je te
prostore smatralo svojim, šireći hrišćanstvo na latinskom jeziku, pa su solunska braća
već 867. godine morali da putuju u Rim da opravdaju svoje delovanje Papi. U to vreme je
u hrišćanskoj crkvi preovlađivala tzv. trojezična dogma (ili trojezična jeres), prema kojoj su
jedina tri dostojna jezika za slavljenje liturgije latinski, grčki i hebrejski. Konstantin je tada u
raspravi s latinskim svešticima izrekao čuvene reči:[13]

Ne pada li kiša od Boga na sve jednako? Ili, ne sja li Sunce, takođe, na sve? Ne udišemo
„ li svi isti vazduh? A kako se vi ne stidite samo tri jezika priznavati, a hoćete da svi drugi
narodi i plemena budu slepi i gluhi!
”
— Žitije Ćirilovo

Glagoljica, najstarije sačuvano slovensko pismo.

Solunska braća su u Rimu uspela da dobiju dozvolu pape Hadrijana II (867—872) za

bogosluženje na slovenskom jeziku, ali se tokom boravka Konstantin razboleo, zamonašio
uzevši ime Ćirilo (grč. Κύριλλος - Господњи) i umro 14. februara. Metodije se 870. godine
vratio prvo u Panoniju, a zatim i u Moravsku, sa titulom moravskopanonskog arhiepiskopa,
ponovo naišavši na jak otpor germanskog sveštenstva podržanog novim velikomoravskim
knezom Svatoplukom I (870—894). Na velikom saboru germanskog sveštenstva Metodije je
optužen za jeres i zatočen u Regenzburgu. Iako je 873. godine oslobeđen na insistiranje
pape Jovana VIII (872—882), već je 880. godine morao ponovo putovati u Rim da opravda
svoje delovanje. Nakon toga je posetio Carigrad 882. godine. 6. aprila 885. godine je
preminuo u svojoj arhiepiskopiji. Posle njegove smrti germansko sveštenstvo uz podršku
pape Stefana V (885—891) i Svatopluka uništava slovensku crkvenu organizaciju u srednjoj
Evropi proterivanjem, zarobljavanjem i ubijanjem učenika i saradnika Solunske braće. Tada
je ubijen i Metodijev nesuđeni naslednik Gorazd. Međutim, deo njihovih učenika, među
kojima su najistaknutiji Kliment i Naum Ohridski, uspeo je da pobegne na Balkansko
poluostrvo, nastavljajući rad na slovenskoj pismenosti.

Ćirilica, slovensko pismo nastalo na osnovu grčkog.

Danas se uglavnom smatra da je glagoljica najstarije slovensko pismo, koje je stvorio

Konstantin Filozof, a da je ćirilica potom nastala na osnovu grčkog alfabeta.[2] Jezička analiza
najstarijih slovenskih spomenika pokazala je „da u spomenicima pisanim glagoljicom ima
mnogo više arhaizama (u morfologiji i leksici), nego u spomenicima pisanim ćirilicom“.
[14]
 Glagoljicom je pisana većina ranih staroslovenskih tekstova (misal, četiri jevanđelja, izbori
iz jevanđelja, psaltir, molitvenik, propovedi i biografije svetaca).[15] Glagoljicom su napisani i
Život Konstantina i Život Metodija, koji su kasnije prepisani ćirilicom. Konstantin je
glagoljicom napisao i svoj Proglas, kojim brani slovensko pismo i slovenske prevode Biblije.
[15]

Pretpostavlja se da je ćirilica nastala negde u 10. veku, zahvaljujući Klimentu Ohridskom,

[16]
 zbog čega se naziva i klimentovica. Prema drugoj teoriji, ćirilica je nastala u Bugarskoj,
30-40 godina nakon glagoljice, zaslugom cara Simeona i bugarskih duhovnika Konstantina
Preslavskog i Jovana Egzarha.[15] Od 38 slova staroslovenske ćirilice, 24 je nastalo prema
grčkom ustavnom pismu[2], od čega su mnoga mehanički preuzeta iz grčkog alfabeta
(npr. G, D, T, P i I),[15] dok su ostala slova osmišljena za svojstvene slovenske glasove.
Ćirilicom su izvorno napisana tri veća staroslovenska spomenika: Savina knjiga, Ostromirovo
jevanđelje, Suprasaljski zbornik.[15] U X veku, slovenska književnost pisana na ćirilici,
proširila se iz Bugarske u Kijevsku Rusiju.[15] Kod Zapadnih Slovena je od 11. veka bilo u
upotrebi latinsko pismo. Njime su napisani i staroslovensko-slovenački Frizinski
odlomci (slovenačke molitve i propovedi), koje Slovenci nazivaju Brižinski spomeniki.
[15]
 Tako su Sloveni od početaka svoje pismenosti upotrebljavali nekoliko različitih pisama.
Slovenska azbuka[uredi | uredi izvor]
Kanonski spisi[uredi | uredi izvor]

Zografsko jevanđelje

Kanon staroslovenskih spisa predstavlja mali broj prvih sačuvanih spomenika iz 10. i 11.
veka, nakon delovanja Ćirila i Metodija, budući da njihova dela nisu sačuvana.
Spomenici pisani glagoljicom:

 Kijevski misal
 Zografsko jevanđelje
 Marijinsko jevanđelje
 Asemanovo jevanđelje
 Sinajski psaltir
 Sinajski molitvenik
 Klocov zbornik
  Bojanski palimpsest
 Makedonski listići
Spomenici pisani ćirilicom:

 Savina knjiga
 Suprasaljski zbornik
 Eninski apostol
Slovenski apokrifi[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Slovenski apokrifi

Prva strana Novgorodskog kodeksa, apokrifa iz 11. veka.

Slovenski apokrifi su nekanonski (apokrifni) spisi biblijske tematike na staroslovenskom

jeziku. Crkveni indeksi zabranjenih knjiga su bili jednodušni u odnosu prema apokrifima, kao
lažljivim pisanjima kojima jeretici zabluđuju prost narod.[17] Ali u praksi, zabrana nije nikad
mogla biti potpuno sprovedena, jer indeksi nisu stizali do svakog najudaljenijeg manastira i
do svakog prepisivača. Pritom, neki apokrifi ne sadrže ništa protivcrkveno
(npr: Protojevanđenje Jakovljevo), pa je i sama crkva bila snishodljiva prema njima. U
srednjovekovnoj slovenskoj književnosti su najpoznatije sledeće apokrifne knjige:[18]

 Knjiga Enohova (potiče iz 2. veka p. n. e.; na slovenski je prevedena mlađa

verzija iz 1. veka sa dodacima, poznata kao Slovenski Enoh)
 Knjiga Varuhova (iz 2. veka; prevod sa grčkog)
 Knjiga Avramova (iz 1. veka; razgovor o dušama koji se vodi
između Avrama i arhanđela Mihajla, od kojih jedne idu u raj, a druge u pakao)
Legende - novele:

 Život Adama i Eve (iz 1. veka; govori o životu Adama i Eve u raju; postojala je

kraća i duža verzija)
 Mučeništvo Jeremijino (jevrejska knjiga sa hrišćanskim dodacima)
 Viđenje proroka Isaije (iz 3. veka p. n. e.; prevod sa grčkog; opisuje se buduće
rođenje i stradanje Hristovo)
Novozavetni apokrifi:

 Protojevanđelje Jakovljevo (iz 2. veka)

 Jevanđelje mladenstva (o Isusovoj mladosti)
 Jevanđelje Nikodimovo
 Legenda o Avgaru (iz 3. veka)
 Apokrifna dela
 Viđenje apostola Pavla
 Viđenje Bogorodičino
 Drugi dolazak Hristov

Gramatika[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Staroslovenska gramatika
Staroslovenski je fleksijski jezik s prilično bogatom gramatikom.
Imenice[uredi | uredi izvor]
U staroslovenskom jeziku imenice mogu biti menjane u tri gramatička roda (muški, ženski i
srednji), tri broja (jednina, dvojina i množina) i
sedam padeža (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ).
Glagoli[uredi | uredi izvor]
U staroslovenskom postoje sledeća vremena[19]:

 prezent (sadašnje vreme)
 aorist (prošlo svršeno vreme)
o asigmatski aorist
o sigmatski aorist
 noviji sigmatski aorist
 stariji sigmatski aorist
 imperfekat (prošlo nesvršeno vreme)
 perfekat (prošlo vreme)
 pluskvamperfekat (davno prošlo vreme)
 futur (buduće vreme)
 futur egzaktni (buduće svršeno vreme)
Brojevi[uredi | uredi izvor]

D-titlo, označava broj 4

U staroslovenskoj azbuci, nisu postojali posebi znaci za brojeve, već su brojevi obeležavani
slovima sa posebnom oznakom (titlom) iznad. Brojevi od 1 do 10 su se obeležavali sledećim
ćiriličnim slovima[20]:

 A = 1 edinъ
 V = 2 dva
 G = 3 tri
 D = 4 četыre
 Є = 5 pѧtь
 Ѕ = 6 šestь
 Z = 7 sedьmь
 I = 8 osmь
 Ѳ = 9 devѧtь
  Ї = 10 desѧtь
Brojevi od 11 do 19 su bili sintagme. Dobijani su dodavanjem željenog broja na broj deset
(npr. dva na desente - 12) i označavani su sledećim slovima, sa odgovarajućim titlom iznad:

Brojevi od 1 do 20 pisani starom ćirilicom.

 AЇ = 11 edinonadesѧtь(e)
 VЇ = 12 dvanadesѧtь(e)
 GЇ = 13 trinadesѧtь(e)
 DЇ = 14 četыrenadesѧtь(e)
 ЄЇ = 15 pѧtьnadesѧtь(e)
 ЅЇ = 16 šestьnadesѧtь(e)
 ZЇ = 17 sedьmьnadesѧtь(e)
 IЇ = 18 osmьnadesѧtь(e)
 ѲЇ = 19 devѧtьnadesѧtь(e)
Od ovih brojeva su redukcijom vokala i vokalizacijom diftonga nastali savremeni srpski
oblici.

Staroslovenske redakcije[uredi | uredi izvor]

Redakcija je spontatno i nehotično menjanje jezika, zbog uticaja piščevog jezika i njegovog
lokalnog idioma. Pošto je u vreme nastajanja prvog slovenskog književnog jezika, a kasnije
još i više, slovenski jezički prostor bio dijalekatski izdiferenciran, u staroslovenski jezik su
postepeno sve više ulazile neke osobine mesnih narodnih govora, tako da se od XI veka
formira više redakcija crkvenoslovenskog jezika: srpska, bugarska, ruska, hrvatska
glagoljska, češka i rumunska (kod Rumuna je crkvenoslovenski bio jezik bogosluženja, a od
XIV do XVIII veka i književni jezik).
U XII veku se pojavljuju različite redakcije ili recenzije staroslovenskog jezika, koje su
zapravo značile unošenje elemenata narodnog govora(fonetskih, morfoloških, leksičkih)
u staroslovenski jezik, što je veoma značajno za razvoj jezika. Te redakcije su bile prisutne u
delima svetovnog karaktera, kao što su pisma, povelje, zakoni. Tako nastaje
i srpskoslovenski, odnosno srpska redakcija staroslovenskog jezika ili crkvenoslovenski
jezik. Najvažnijei spomenik srpske kulture pisan srpskoslovenskim jezikom i ćiriličnim
pismom, Miroslavljevo jevanđelje, nastao je 1180. godine [21].
Bugarska redakcija[uredi | uredi izvor]
Bugarska redakcija staroslovenskog jezika je nastala krajem 9. i tokom 10. veka na području
tadašnje bugarske države.[22] Obeležja su joj sledeća:
 1. prednji nazal ѧ iza č, ž, š i j prelazi u stražnji ѫ, a ѧ iza
palataliziranih r, l i n (r', lj, nj) prelazi u ѫ
2. ѫ katkad prelazi u ъ, a ѣ katkad u ja
Spomenici: Traktat Crnorisca Hrabra, Trnovsko jevanđelje, Bojansko jevanđelje, Vračansko
jevanđelje, Jovanovo jevanđelje.
Makedonska redakcija[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Ohridska književna škola

Asemanijevo jevanđelje

1. ѫ prelazi u ѧ iza palataliziranih r, l i n (r', lj, nj) te iza kombinacije usnenog

samoglasnika sa suglasnikom l (voljѫ > voljѧ)
2. jerovi se katkad vokalizuju: ъ > o, ь > e
3. ѧ i ѣ te e i ѣ mešaju se u korišćenju
4. katkad se ѧ menja sa e, a ѫ sa a, ъ i u
5. št i žd se čuvaju
Spomenici: Asemanijevo jevanđelje, Ohridski apostol, Dobromirovo jevanđelje
Češko-moravska redakcija[uredi | uredi izvor]
1. umjesto staroslovenskih št i žd nalazimo odraze
palataliziranog t i d > c i z (pomoštь > pomocъ, viždь > vizь)
2. odrazi praslovenskih *stj i *skj, za razliku od stsl. št, daju šč
3. u instrumentalu jednine o-deklinacije, glavne, srednjeg roda umesto
nastavka -omь dolazi -ъmь
4. genitiv zamjenice azъ (ja) umesto
staroroslovenskog mene nalazimo mne (ispadanjem starog jora od mъne)
Spomenici: Kijevski listići (ili Kijevski misal), Praški listići, Reimsko jevanđelje.
Panonskoslovenska redakcija[uredi | uredi izvor]
1. katkad se stražji nazal ѫ mijenja u o (mѫčenik > močenik)
2. suglasnička skupina -dl- čuva se u drugom participu preterita, ekvivalenti
današnjeg glagolskog prideva radnog (modlila)
Spomenici: Brižinski spomenici (pisani latinicom)
Ruska redakcija[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Staroruski jezik

Ostromirovo jevanđelje

1. stražnji i prednji nazali - ѫ i я - mijenjaju se u u i ja

2. prema staroslovenskim rь, lь, rъ, lъ između suglasnika dolaze ьr, ъr, ьl, ъl
3. ra- i la- izvedeni od praslovenskog or i ol zamjenjuju se
sa ro- i lo- (rabota, lokъtь)
4. staroslovensko žd daje ž, a št daje č (vižь, pečь)
 5. skupine nastale metatezom likvida, ra, la, rѣ, zamjenjuju se
skupinama oro, olo, ere (gradъ > gorodъ, zlatъ > zolotъ, umrѣti > umereti)
6. u genitivu jednine te nominativu i akuzativu množine ja-deklinacije te u
akuzativu množine jo-deklinacije я prelazi u ѣ (zemlѣ)
7. u dativu i lokativu ličnih zamjenica umjesto e nalazi se ѣ (tebѣ)
Spomenici: Ostromirovo jevanđelje, Arhangelsko jevanđelje, Čudovski psaltir, Svjatoslavov
zbornik.
Hrvatska redakcija[uredi | uredi izvor]

Baščanska ploča iz 11. veka.

Hrvatska redakcija staroslovenskog jezika je jedna od najstarijih, i sreće se u spomenicima

pisanim uglastom (hrvatskom) glagoljicom. Hrvatski tip staroslovenskog jezika ima sledeća
obeležja:

1. stražnji i prednji nazali - ѫ i я - mijenjaju se u u i e (rѫka > ruka, pяt > pet)

2. jeri ы se mijenja u i (bыti > biti)
3. grafem šta щ se menja u ć, šć ili ređe u št
4. zbog depalatalizacije, poluglasi jer (ь) i jor (ъ) se vokalizuju, u jakom
položaju daju a (u kajkavskom e), ali se prije toga izjednačuju (U sledećem
primeru ь i ъ daju isti odraz - sъnъ > sanь, san`, dьnь > dan, dan`). Posle su
se jerovi označivali štapićima i apostrofima te postupno nestali.
U nekim hrvatskim katoličkim biskupijama na ostrvima i u primorju staroslovenski se razvio
u hrvatsku redakciju koja je korišćena u glagoljaškoj liturgiji rimskog obreda, sve do Drugog
vatikanskog sabora, a u nekim svojim oblicima i sve do danas.
Srpska redakcija[uredi | uredi izvor]
Detaljnije:  Srpskoslovenski jezik

Miroslavljevo jevanđelje

Najstariji sačuvani spis srpske redakcije staroslovenskog jezika je Marijinsko jevanđelje,

napisano glagoljicom. Na osnovu jezičkih crta, smatra se da je nastalo početkom 11.
veka na srpskom štokavskom području.[23] Obeležja srpske redakcije:

1. stražnji i prednji nazali - ѫ i ѧ - mijenjaju se u u i e

2. ю daje ju, ali se ѧ katkad mijenja sa e (kъnѧzь > knez)
3. jor nestaje, a jer prevladava (ъ > ь)
4. jeri ы daje i
5. palatalno r i meko s postaju tvrdima
Spomenici: Marijinsko jevanđelje, Vukanovo jevanđelje, Hilandarska povelja, Karejski
tipik, Studenički tipik, Temnićki natpis, Matičin apostol, Miroslavljevo jevanđelje, Humačka
ploča, Grškovićev odlomak, Splitski odlomak misala, Divoševo jevanđelje, Batalovo
jevanđelje, Hvalov zbornik, Mletački zbornik.

Crkvenoslovenski jezik[uredi | uredi izvor]

Kijevski psaltir iz 1397.

Detaljnije:  Crkvenoslovenski jezik

Staroslovenski jezik se vremenom razvio u crkvenoslovenski, liturgijski
jezik pravoslavnih i istočno katoličkih crkava slovenskih zemalja. Jezici slovenskih naroda
čiji je bogoslužbeni jezik bio latinski razvijali su se uglavnom bez kontakta sa
crkvenoslovenskim - taj je kontakt ili bio rano prekinut (kao kod Slovenaca, Čeha i
Moravljana, a kod Hrvata nešto kasnije) ili nikada nije ni bio uspostavljen (na primer, kod
Poljaka i Lužičkih Srba). Uporedo sa postojanjem crkvenoslovenskog, u kulturi nekih
slovenskih naroda stvara se i književnost na osnovi narodnog jezika, što je imalo za posledicu
dvojstvo unutar starosrpskog, staroruskog i starobugarskog, sa dosta jasno razgraničenim
sferama upotrebe crkvenog i narodnog jezika. U XVI i XVII veku dolazi do istiskivanja
crkvenoslovenskog jezika iz mnogih oblasti upotrebe.

prikaži

Slovenski jezici