Романтичарска иронија

У чему је разлика између иронијске употребе код змаја и код лазе костића, водећи рачуна о
нациоанлним темама. Остало нам је да прочитамо јутунску јухахаху и народну химну и да почнемо
јадранског прометеја који ће нас увесту у питање ироније код лазе костића. Код змаја који су без
било какве примесе ироније и који представљају позивини идеал имамо иронију окренуту ка
српској држави и држави србији, а у билдунгу је уопште усмерена ка народу, сада пречанског. Код
костића се иронијско повезује са патетични и није необично што он цитира есхилову трагедију о
прометеју.

Када је реч о змају и начину на који он обликује своју сатиричну поезију крећемо од билдунга. Дух
врмена у прихватању празних речи, или да су схватили дух времена па се понашају као по дух
времена а нису ха заправо схватили. Ова песма је сатирична, али да ли је иста као код јутутунаца.
Песме су различите по томе што се билдунг односи на карактеристику народа, омладине -
наставља се стеријина тема - године стеријине смрти. Док се у јутутунској јухахахи и народној
химни јавља се политички карактер. Оно што је занимљиво је да је змај ове песме мењао. У првој
песми је тамо где стоји краљ стајало кенз. Кад је србија постала краљевина онда је променио кнез
у краљ. Потреба да се актуелност издржи већ на нивоу владарске титуле. Шта то може рећи о
природи сатире. Доста иронично, а не хотимично иронично већ је то историја тако подесила.
Гледање ових стихова. Ако неће да душмана свали бар на своме нек срце искали - недовољна
активност у спољној политици и рату са турцима, а он је добио кључеве београда и има списак
слобоних градова код њега. Политика кнеза михаила је сложенија него што би се могло закључити
у змајевој песми. „Слбодона јовановић - друга влада милоша и михаила.“ Када посматрамо
јутутунску народну химну, којом се методом сатиричара ту змај служи? Шта он ради у тој народној
химни? Та врста ироније увек подразумева јасно дефинисан став говорника. Када прочитамо да је
народ створен само краља ради... јасно је да сатиричар претпоставља читаоца либералних
опредељења. Иронија је толико јако дата да не постоји никаква могућност да је то озбиљно
мишљење и да то није озбиљно мишљено. Нико не може после тих стихова да помисли да је овај
ројалиста. Код змаја често иронија прелази у сарказам и тешко је поверовати и без стихова који
јасно откривају да се ради о иронији да змај заправо озбиљно мисли и залаже се за просвећени
апсолутизам. Оно што је код змаја присутно је једно јасно вредносно орпедељење какво би
политичко устројство требало да буде али је то опредељење дато по опозицији. Описујући
ситуацију која је тренутно присутна и правећи се да је та ситауција у ствари пожељна али кроз врло
јасно усмерен иронијски исказ упућујући на ситуацију која би требало да дође у будућности.
наравно, увек се све разрешава у последњим стиховима. Код њега постоје у обликовању идеала у
политичкој поезији два начина која су раздвојена - патетични у светлим гробовима где се
ескплицитно заступа вредност идеала и иронични у којем се указује на стварност каква јесте и та
стварност кроз иронијски дискурс на неки начин комуницира са идеалом истакнутим у светлим
гробовима. Овде се идеал у опозицији може препознати много јасније него у светлим гробовима.
Било је пторебно да на основу различитих елемената неке песме детектујемо да су ти идеали
нешто унутарсветско што подразумева веру и религиозни однос према унутарсветским стварима.
Конкретност је смањена на уштрп општости при чему се из контекста (села за јакшића) и
целокупног змајевог дела закључује да е реч о националним идеалима. Тешко је повезати врсту
идеала са светлим гробовима - где ја стадох ти продужи са змајевим прогресивним идејама
(кремација). Јутутунска јухахаха. Змају је врло стало до тога да он буде разумљив и код алегорије
постоји та опасност да вас неко не разуме довољно добро, али одатле извире и универзалност
алегорије. Домановићеву алегорију можемо тумачити и данас када не знамо политички и културни
контекст и та приповетка би преведена на било који језик и даље била разумљива. Универзално
значење које проистиче зато што је преко алегорје ослобођено изворног контекста на начин што је
у појединачном пронађено универзално и сиковито представљање. Јутутунска јухахаха - потреба
да се читалаац ни у једном тренутку не разиђе са интендираним политичким смислом (на то
упућују устав и порез) - на то упућује мењање кнеза у краља што је змај радио кроз историју песме.
Замена речи јухахаха и јухухуху могла би да представља слику народа којем се обећава једна ствар
а тражи се нека друга. Он другу даје а уместо тога добја празну реч која прелази у хахаа -
исмевање. Песма има потенцијал за представу једног општијег односа између власти и народа у
којем се од народа нешто тражи а дају му се празна обећања. Змај контролише ту универзалност
желећи да скрене пажњу на конкретног владара. Он не жели да се пропусти денотативни смисао
до којег је њему стало. Због замењивања што доприноси звучности и ониричности целе слике
вероватно је јутутунска јухаха популарнија од народне химне која је сувише експлицитна - постоји
алегоријски потенцијал који сам змај не користи. Оно што је у извесном смислу испадање из тона -
перспектива која је спољашња - до тог момента се добија само опис - у краљевству је краљ
обећао... само опис збивања. Опис једног узајамног варања власти и народа - народ испуњава шта
се од њега тражи а добија празна обећања која се ритуално понављају сваке године. Та обећања
су препозната као празна и то је нека врста ритуала у који се више не верује. Како би се другачије
могли грохотом смејати? Зар ова строфа не сугерише постојање једног врло складног односа. тачка
посматрања премештена у спољањшу свест сатиричара који све завршава иронијом. Срећни су -
иронично речено. Из које перспективе долази ово срећни? Да ли је то перспектива која је
супериорна и над јутутунциам и над балакахом? Он као неко ко критикује политику али политику
као целовиту актнивност, не појединачну. Последње три строфе потребне да би се указало да то
није здрави карневалски смех унутар поретка који нема даљу могућност трансформације, али да је
то ова врста узајамног обмањивања народа у којем се народ налази у подређеном положају, али у
том положају захваљујући и сам себи - иронично освешћивање народа захваљујући и тој позицији
захваљујући најмодернијим идејама тог доба.

Са друге стране у песми билдунг дух времена мора бити иронично мишљен. Може се разумети на
два начина - са једне стране дух времена устав, а са друге стране - дух времена употреба страних
речи на фемин начин. међутим када је реч о змајевом сатиричном поступку, ауторски коментар у
последњој строфи као изразито наметање мишљења. То је моменат змајеве потребе да буде
поучан и да буде морализатор. Да ли је строфа потребна и коме се он обраћа у тој строфи - као да
се обраћа људима који не могу схватити да је он ироничан. Као да не може да одоли да ода свој
експлицитан суд. То је оно што га одваја од најбољих сатиричара који се чуавју овакве
експлицитности. Не припада групи алегоријских сатира - потпуно је директна и описује стање и
сутиацију. Из тога проистичу две последице за њено разумевање. Ова песма нама данас није
блиска ни разумљива је иако су речи немачке и француске ми не знамо у ком су се оне контекту
жаргонски употребљавале на шта змај алудира. Ова песма је изузетно укорењена у контекст. Ми
разумемо њен основни смисао и ту нема грешке, али не све нијансе значења. Језички проблем у
идентификовању одређених ставова. Ове речи које су везане за неку врсту модерног и помодног
става покушавамо их разумети прилично јасно слику тог човека. Не постоји врста универзалности
као у другим песмама. Постоји универзалност у основном значењу, али не у свим појединостима.
Која је перспектива из које се то осуђује. Душанова два потомка - он хоће да каже двоје српчади -
ставља их у херојску перспективу - душанови потомци који славе 19 век (иронично). Херојска
перспектива слављење 19 века доживљава другачије него ови људи. Они размењују своје
жаргонске стране речи. нека врста упућивања на то да је он трговачки помоћник који рифом мери
платно или тако нешто - уместо да својим штехером удара такт о ланчић, он би требало да узме
риф - гротескна слика. Већ се у избору речи крије једна врста потцењивачког односа и песнику је
јако стало да читалац препозна у коју их парадигму он смешта и са којим их људима пореди. Ова
песма може бити у извесном смислу забавна, али у њој нема никакве општости. Она остаје везана
за 19 век и упућује на ту снажну потребу да ништа не остане нејасно и изван реченог. Овде је
иронија у функцији једног јасног вредносног опредељења и дата је као нешто што денунцира
народ, нешто што денунцира власт, снижава и чини смешним све који нису у складу са тим
високим идеалом. Са друге стране када погледамо костићевог јадранског прометеја видећемо да
се ту иронија јавља у вези са патосом у тој националној теми.

Устанак у кривошијама који је био повод за јадранског прометеја. Које су подударне теме између
змајевих сатиричних песама и ове сатиричне песме? Разлика је у томе што је и змајева песма
окренута и против власт и иаутоиронична док је ова песма окренута против аустријанаца. Иронија
је управо она трагичка иронија. Шта бисмо могли препознати као иронично. Јасно усмерена
иронија у правцу косовског мита и националног идеала. тај моменат у којем видимо орла који је
жељан живог јуначког срца и који уместо јуначког срца добија пламен тог дива који се сјединиоса
каменом то је једна врста ироничног обрта. Оног окрета који призива трагичко проадање аустрије
са једне стране, а са друге стране смех који се понавља. Ако се упореди са змајевим смехом који
змај пише пет година раније та два смеха су потпуно различита. Онај смех је био смех будала које
се међусобно варају и опстају у неком тако уређеном свету без начела. Уређеном по принципу
самовоље. Ово је прометејски смех. Код есхила овај има знање које га ставља изнад зевса. Ова
јима моћ да га веже за стену, али има супериорност над оним који је јачи. Два различита смеха -
смех који оних који се смеју унижава код змаја, а ово је смех који оне који се смеју узвишава. Смех
људи који се међусобно лажу и заборавили су на идеал, а овај сатиричар и ироничар је онај који
долази да их на тај идеал подсети, а ово је смех људи који су предати идеалу. Камен се није
смакенио.... створи се кремен. Ова слика ислик пет година касније из јакшићевог пера - камен који
је створен од кршних костију које су дедови вољно слагали. Свесно окамењивање. Окамењивање
избором жртве и избором жртвовања. Нешто што је лајтмотив наше родољубиве поеизје. Тај
камен је увек везан за патос, жртву, неку снагу и овде је то врло експлицитно дато јер се поставља
питање какав је грех. Овај цар је приказан на исти начин на који је приказан краљ балакаха. Али
док је народ у јутутунској химни задовољан да само чмава овде се народ диже на устанак и
израста у прометејску фигуру. Видовданска мисао. Песма неупоредиво сложенија од змаја и ту се
меша неколико перспектива. Ослањање на антички мит. Мото- осим дива нико није слободан.
Прометејска тема и то је важно - дата је у свом античком виду. костић се окреће прометеју. За
романтичаре је прометеј био врло привлачна фигура. Прометеј је био представљен двојако - неко
ко се жртвује за људе, али могао је бити и неко ко се буни против бога, неко ко носи побуну. Он
иако је романтичар не иде ни једном од ова два правца у обликовању прометеја већ иде право на
извор мита да би тај мит инкорпорирао у нешто што би требало да буде описј једног авременог
догађаја. Он се служи једном дозираном алегоријом. Њему је такође стало да ми разумемо на
кога алудира. Јунона стала - гњила аустрија. Она фус нота на крају најнепосредније упућује на
устанак о којем се ради као и ово јадрански. Када то видимо ми препознајемо да је овај митски
антички и овај савремени аспект обогаћен оним што је за костића кључно а то је српски
нациоанлни мит као мит о слободи. Видовдански мит као мит о слободи и паду који доводи до
уздизања. То је заправо идеја избора царства небескога дата у једном много продуховљенијем
тону него што је то код народног певача - он то даје потпуно експлицитно. Та три аспекта - мит о
прометеју као општи мит о тежњи за слободом. Видовдански мит као српски мит о жртви за
слободу која даје резултат у наредним генерацијама - актуелне теме. Добја се једна политичка
песма која надраста свој повод. Због тога се костић много више служи алегоријом него што то чини
змај. Костић на почетку даје кључ за алегорију, али он даље наставља у том алегоријском тону и он
два пута помиње смех. Први је прометејев, а други је смех устаника. Он каже да је смех устаника
прометејски смех. Он то повезује кроз један врло добро осмишљен склоп симбола. И ту практично
видимо да се његова иронија јавља у фунцкији овог патоса афирмације националне идеје и то је
оно што ће костића разликовати од змаја. Када змај даје нешто са патосом он уклања иронију са
стране и борба о којој говори је увек снажна и одлучна... не постоји иронични моменат у коме се
реагује на аустријски удар. Орао мора да кључне прометеја да би окинуо реакцију. Контраудар је
реактивни, али је са друге стране иронијом сасвим спуштена аустијска власт. Снага земљаске
власти је спуштена иронијом у фунцкији овог мита о прометеју повезаним са видовданским митом.
Код костића иронија може бити и другачија и види се распон у његовој иронији.

Прерано

Песма која је била намењена за споменицу војиславу илићу. По смрти војислава илића тадашњи
часопис дело је позвао различите српске песнике да приложе неке песме и костић је ово послао и
сам објавио после зато што је био један мали скандал. Овде видимо једну перспективу која је у
извесном смислу слична оној змајевој перспективи. Појављује се аутоиронија само што е она
усмерена према једном епснику, а преко њега онда ка целом српству. Прерано је под знацима
навода у наслову. Са једне стране је полемика са тадашњим јавним мњењем које је говорило о
прераној смрти војислава илића. Али та иронија код костића изгледа - слике су неприличне теми и
та неприличност теми показује да ова иронија иде мимо неког јасног става какав змај заступа.
Њему је увек стало да ви видите на шта се његова иронија односи. Ова је иронија са једне стране
усмерена према друштву, а са друге стране и према јавном лику војислава илића које друштво
ствара. Не према самом њему. Наставља се полемика - славете као великог националног песника,
али у твојим песмама се не види да је то тако. Ускрсну српсктво у шупљој фрази - оно што је змај
покушао да представи пластично у билдунгу. Он је представљао шупљу фразу. Другачија шупља
фраза. Оно је била модерна а овде је национална, али он је нрпедствља шупљу фразу већ је
коментарише. Цела песма је дата кроз коментар и његова позиција ироничара је позиција која
треба да раслади и покаже да је оно што је чврст идеал лажно и слабо и у њему постоји неки
проблем. овде код костића превладава критика која не упућује на неку врсту јасно препознатљивог
идеала као што је то код змаја и овде се иронија јавља без било каквог патоса, иронија која
прелази у једну врсту слободне игре која обесвећује скоро све чега се дотакне. Овде у ових 25
година ми видимо један врло велики распон иронијског става код костића. Док је иронија у
јадранском прометеју била повезана са патосом и са два мита, прометејским и видовданским,
овде је иронија у фунцкији обесмишљавања свега.