Nuče i Spinoza: Misliti o slobodi

Ničeovo pismo Overbaku 30. jul 1881: Ja sam potpuno iznenađen i potpuno očaran. Imam
preteču u Spinozi, i to kakvog preteču. Jedva sam poznavao Spinozu, moja želja za njim je
nagonska. Ne samo da je njegova glavna tendencija ista kao moja – da učinim znanje
najmočnijim nagonom već pronalazim sebe u pet glavnih tačaka njegovog učenja, ovaj naj
abnormalniji i najusamljeniji mislilac mi je najbliži oprecizno u ovim stvarima:
1. Poriče postojanje slobodne volje
2. Poriče postojanje teleologije tj svrhovitosti.
3. Poriče postojanje moralnog uređenja sveta.
4. Poriče postojanje neegoističkog
5. Poriče postojanje zla.
Mada priznaje da postoje  i velike razlike između njih, Niče smatra da su te razlike izazvane
različitim vremenom, kulturom i stepenom razvijenosti nauke. (VAŽNO ZA RAD).
S one strane dobra i zla 13: Psiholozi greše kada tvrde da je nagon za samoodržanjem
osnovni nagon živih bića. Osnovna težnja svakog živog bića je da isprazni moč.- Zato je život
volja za moć. Nagon za samoodržanje je samo njena sporedna i najčešča posledica. Treba
izbegavati suvišne teleološke principe kao što su nagon za samoodržanje koji je uveo Spinoza.
Ničeov metod zahteva štedljivo korišćenje principa.
Pozni posthumni fragmenti 18 (16) (Volja za moć 576) (1888): 

Za psihologiju metafizike - uticaj straha

Ono čega se čovek najviše plaši je uzrok njegove največe patnje. Zato se prema tome ponaša
sa največim neprijateljstvom  i isključuje ga iz istinskog sveta. Na taj način su postepeno
eliminisali nagone postuliranjem Boga kao suprotnosti zla tj. stvarnosti proglasili poricanje
želja i nagona. Na isti način su mrzeli iracionalno, proizvoljno i slučajno kao uzroke fizičke
patnje. Zato poriču te elemente u biču po sebi i shvataju ga kao apsolutnu racionalnost i
svrhovitost. Na isti način su se plašili promene i prolaznosti  što razotkriva njihovu potištenu
psihu punu nepoverenja i  rđavih iskustava. To je slučaj sa Spinozom, suprotna vrsta čoveka
bi u promenjivosti videla stimulus. Stvorenje puno energije i razigrano smatralo bi baš
nagone, iracionalno i promenu dobrim u eudaimonističkom značenju zajedno sa njihovim
posledicama kao što su opasnost, kontrast i propadanje.
Aitor ističe da dok je za Spinozu zakon proporcije osnova nužnosti, za Ničea je neodređena
sudbina, koja ne može biti obljašnjena pojmovima i racionalnim zakonima krucijalna za
njegovu filozofiju potvrđivanja. Autor ipak smatra da mada deluje da Spinoza i Niče imaju
suprotne pristupe koje ih dovode u sukob, i Spinozin amor dei intelleczualis i Ničeov amor
fati uključuju ljubav prema sudbini kao bitnu komponentu slobode.
DODATAK I:Božija suština i osobine su da: (VAŽNO ZA RAD) 
 1. Bog nužno postoji, 
2. Jedan je.
3.  Iz nužnosti svoje suštine postoji i dela, 
4. On je slobodan uzrok svih stvari.
5. Sve stvari postoji unutar Boga. 
6. Sv stvari su toliko zavisne od Boga da se ne mogu ni zamisliti bez njega.
7. Bog je sve unapred determinisao, ne po slobodi volje ili svom nahođenju već iz svoje
božanske suštine, iz njegove beskonačne moči
Sve predrasude u vezi Boga zavise od prve predrasude da sve stvari u prirodi, uključujući i
ljude delaju radi nekog cilja i da Bog sve upravlja radi tog cilja jer je čovek sve stvorio radi
čoveka, a čoveka radi obožavanja Boga. Spinoza na ovu predrasudu odgovara time da se svi
ljudi rađaju ne znajući uzroke stvari, da svi poseduju nagon da traže ono što je za njih korisno
i da su  toga svesni. Iz toga sledi:
1. Da ljudi smatraju sebe slobodnim jer su svesni svojih htenja i želja, a da ne
razmišljaju  o uzrocima koji determinišu ta htenja i želje jer ih ne znaju.
2. Ljudi sve rade zbog cilja tj. koristi kojoj teže. Zato uvek žele da saznaju samo fiinalne
uzroke svršenih stanja i zadovoljni su kad ih saznaju jer više nenaju razloga za
sumnju. Ako finalne uzroke ne saznaju iz spoljašnjih izvora, kreču se sebi  razmišljaju
koji ciljevi obično determinišu njih na slične radnje i determinišu druge duhove na
osnovu svog. Takođe pošto unutar i izvan sebe pronalaze mnoštvo sredstava korisnih
za njihove ciljeve oni na osnovu toga smatraju da sve uutar prirode postoji radi
njihove koristi. Međutim pošto su ta sredstva našli, a ne stvorili ljudi počinju da veruju
da ih je neko drugi stvorio zarad ljudi jer pošto su posmatrali stvari kao sredstva ne
mogu da veruju da su te stvari stvorile same sebe nego na osnovu sredstava koja su
sami stvariali zaključuju po analalogiji da postoji jedan ili više upravljača prirodom,
koji poseduju ljudsku slobodu,  koji brinu o ljudskim potrebama i stvorili su sve radi
ljudskog koriščenja.. O prirodi tih upravljaća ništa nikada ne mogu saznati tako da
ponovo o njoj sude po analogiji u odnosu na svoju sopstvenu i zato tvrde da ljudi
upravljaju svime u čovekovu korist da bi vezali ljude za bogove i da bi ih obožavali
Zato svaki pojedinac smišlja  različite načine za obožavanje Boga da biga Bog voleo
više nego druge ljude i usmerio celu prirodu da služi njegovoj pohlepi. Na taj način se
ta predsrasuda pretvorilla u sujeverje i ukorenila u duhove ljudi i to je bio razlog zašto
su sbi ljudi tragali za finalnim uzrocima. Međutim tražeči da dokažu da priroda ništa
ne radi uzalud tj. što ne ide čoveku u korist, oni su samo dokazali da su bogovi i
priroda podjednako ludi kao i ljudi. Sve ono štetno u prirodi po čoveka objašnjavali su
božijim gnevom zbog uvreda koje su im ljudi naneli ili zbog grehova načinjenih u
toku njihovog obožavanja. Mada je iskustvo tome svakodnevo protivrečilo pokazujući
da se pobožnima i bezbožnija jednako događaju korisne i štetne stvari oni su istrajali u
zabludi jer im je bilo lakše da t činjenicu smatraju misterijom koju ne mogu znati i
tako da ostanu u rođenom stanu neznnja nego na unište celu tu teoriju i izgrade novu.
Zato su smatrali da sudovi bogova nadmašuju ljudsku moč saznanja. Iz tog razloga
istina bi ostala večno skrivena od čovečanstva, da matematika koja se ne bavi ciljvima
 več samo suštinama i osobinama geometrijskih figura nije ljudima ponudila drugi
kriterijum istine,
Dakle priroda nema nikakav cilj propisan po sebi i finalni uzroci su samo figmenti ljudske
imaginacije, Učenje o finalnim uzrocima preokreče prirod na glavačke jer to učenje smatra 
1. uzrocima ono što su zapravo posledice, i posledicama ono što su zapravo uzroci. 
2. Čini kasnijim ono što u prirodi nastaje prvo.
3. Čini nesavršenijim ono što je u prirodi najsavršenije jer je najsavršenije ono što je bog
neposredno stvorio i što je više posrednih uzroka potrebno da neka stvar bude stvorena
to je ona nesavršenija. A kada bi one stvari koje je Bog neposredno stvorio bile
stvorene da bi Bog ostvario neku svrhu, onda bi one poslednje stvorene stvari radi
kojih su prethodne stvorene, bule najsavršenije, Ovo učenje poništava i Božije
savršenstvo jer ako bog dela radi neke svrhe onda nužno teži nečemu što mu nedostaje
Pristalice finalnih uzroka izmišljaju novu vrstu dokazivanja, ne svođenjem na nemoguče
(REDUCTIO AD APSURDUM) nego na neznanje.
Pošto su ljudi uverli sebe da se što je stvoreno stvoreno je radi njih,  oni kao najvažniju
osobinu svake stvari moraju daa smatraju ono što im najviše koristi. Zato izmišljaju sledeče
pdistinkcije apstraktnih pojmova:
1. Dobro – rđavo.
2. Uređeno-neuređeno (HAOTIČNO)
3. Toplo – Hladno.
4. Lepo  - Ružno.
I zato što su sebe smatrali slobodnima nastali su i distinkcije između apstraktnih pojmova:
1. Pohvala i kuđenje.
2. Zasluga i greh.
Ljudi sve ono što doprinosi zdravlju i obožavanju Boga nazivaju dobrim, a njegovu
suprotnost rđavim. 
A pošto oni koji ništa ne saznaju o suštini stvari samo predstavljaju stvari,  ništa ne tvrde o
samim stvarima i mešaju imaginaciju i razum oni čvrsto veruju da postoji red u stvarima ne
znajući  stvari i sopstvenu suštinu jer kada su stvari tako raspoređene da se prilikom čulnog
opažanja lako predstavljaju  i zato lako i pamte tvrdi se da su one dobro uređene, a suprotno
da su neuređene tj. nejasne. Pošto im je ono što mogu lako da predtave izaziva više
zadovoljstva nego ono što teško predstavljaju ljudi daju prvenstu uređenosti nad neuređenosti
kao da je red nešto što pripada samoj prirodi i ne zavisi od ljudske imaginacije i tvrde da je
Bog sve stvorio u skladu sa određenim redom ne shvatajući da time pripisujuu ljudsku
imaginaciju Bogu sem ako ne misle da je Bog pazio na ljudsku imaginaciju pa je uredio sve
stvari tako da ih ljudi lakše predstavljaju.. Oni ne smatraju preprekom to što postoji mnoštvo
stvari koje prevazilze ljudsku moč imaginacije i dosta stvari koje imginaija brka zbog svoje
slabosti.
Drugi pojmovi su takođe načini predstavljanja kojim je imaginacija aficirana na različite
načne ali ih neznalice smatraju glavnim osobinam stvari jer veruju da su sve stvari stvorene
radi njih. Na primer ako kretanje nerava koje je izazvao premet opažen očima izaziva
zadovoljstvo nazva se lepim, suprotno ako izaziva nezadovoljstvo naziva se rzžnim. Na isti
način oni predmeti koji deluju na čulomirisa nazivaju se mirisni ili smrdljivi, na čuulo ukusa
slatki ili gorki,  na čulo dodira  tvrdi ili meki, hrapavi ili glatki, na one koji deluju na uši da
prouzrukuju buku, ton ili harmoniju. To dokazuje da svako sudi prema sposobnostima svoga
mozga i da za stvarno brka afekcije svoje imaginacije. Zato su među ljudima nastale mnoge
rasprave i na kraju skepticizam jer mada se ljudska tela u mnnogim stvarima slažu u mnogim
stvarima se i ne slažu, tako da šta jednom čovek smatra dobrim drugi smatra rđavim, šta jedan
čovek smatra uređenim drugi smatra neuređenim, šta jednom čoveku izaziva zadovoljstvo
drugome izaziva nezadovoljstvo.... To dokazuje da ljudi sude o stvarima prema
sposobnostima svoga mozga i vođeni su imaginacijom umesto razumom, da oni predstavljaju
stvari raije nego što ih saznaju jer kada bi ih saznavali pridobila bi ih matematika Takve
pojmove koji su sao načini predstavljanja i ne označavaju suštinu stvari već samo konstitucije
imaginacije Spinoza ih naziva entitetima imaginacije, a ne entitetima razuma (NIČE KJE
SAMO PROŠIRIO OVU SPINOZINU KRITIKU NA SAMU LOGIKU I
MATEMATIKU). 
Moguča kritika Spinoze je da  ako sve nastaje nužno iz Božije savršene prirode zašto postoje
mnoge nesavršenosti u prirodi. Spinoza na to odgovara da savršenost stari treba određivati
samo prema njihovoj suštini i moči, a ne tome da li izazivaju zadovoljstvo ili nezadovoljstvo
ljudskim čulima i da li služe ili  se protive ljudskoj koristi.
Moguča kritika Spinoze je da je Bog mogao da stvori sve ljude da budu racionalni. Spinoza
odgovara na tu kitiku da je to zato što je Bog imao dovoljna materijala da stvori sve, od
najvišeg sepena savršenstva do najnižeg (PRINCIP BOGATSTVA). tj. jer su zakoni
njegovesuštine tako obuhvatni da je mogao da stvori sve što beskrajni razum može da zamisli.
PRIMEDBA I NA POSTAVKU XXXIII: Stvar je nužna ili u odnosu na svoju suštinu ili u
odnosu na svoj uzrok jer postojanje stvari nužno sledi ili iz njene suštine i definicije ili iz
datog spoljašnjeg eficijentnog uzroka. Sa druge strane stvar je nemoguča ili ako njena suština
i definicija sadrže protivrečnost ili ako ne postoji spoljašnji eficijentni uzrok koji bi
determinisao njeno postojamje. Stvar je kontigentna samo zbog nedostatka ljudskog saznanja
jer čovek ne zna da li suština te stvari sadrži protivrečnost, ili čak i ako zna da suština te stvari
ne sadrži protivrečnost, on i dalje ne može da tvrdi niišta izvesno o postojanju te stvari jer ne
zna lanac uzroka, pa mu ta stvar e može biti ni nuža,, ni nemoguča.
PRIMEDBA II NA POSTAVKU XXXIII:Iz prethodnog jasno sledi da je Bog sve stvari stvorio
najsavršenije jer nužnoslede iz njegove najsavršenije suštine. To ne implicira nikakvu
nesavršeost Boga jer samo Božije savršenstvo primorava na tu tvrdnju. Iz suprotne tvrdnje bi
sledilo da Bog nije najsavršeniji jer da su stvari bile stvorene drugačije nego što jesu, morala
bi se pripisati drugačija suština Bogu od one koja mu je pripisana ako se smatra
najsavršenijim biččem. Razumevanje Božije slobode kao apsolutne volje je ne samo
besmisleno već je i prepreka nauci. Od smae odluke i Božije volje zavisi to da je svaka stvar
ono što jeste jer da je drugačije Bog ne bi bio uzrok sveta, Takođe sve Božije odluke je
potvrdio sam Bog za čitavu večnost inače bi bio nesavršen i nekonzzistentan. Međutim pošto
u venosti ne postoje vremenske odrednice, iz Božije savršenosti sledi da Bog nikada nije
mogao da odluči drugačije, niti je Bog mogao da postoji pre svojih odluka ili bez njih. Da je
Bog o prirodi i njenom redu, da je on nešto drugo hteo i zamislio o prirodi, on bi nužno
posedovao drugačiji razum i volju nego sada. Svi filozofi priznaju da Bog ne poseduje
potencijalni več samo aktuelni razum. Pošto se Božiji razum i volja ne razlikuju od njegove
suštine iz toga sledi da bi i Božija suština bila drugačija da su njegov razum i volja drugačiji.
Iz toga dalje sledi da da je Bog stvorio stvari drugačije nego što jesu onda bi Božiji razum i
volja tj. Božija suština bili drugačiji što je besmisleno. Pošto stvari nisu mogle biti stvorene od
strane Boga na različit način i drugačijim redosledom nego što jes jer slede iz Božijeg
savršenstva iz toga sledi da je Bog hteo da stvori sve stvari koje su u njegovom razumu sa
istim savršenstvom sa kojim ih zamišlja. Međutim ljudi tvrde da stvari nisu savršene ili
nesavršene po sebi već da njihova savršenost i nesavršenost, dobrota i rđavost zavisi jedino od
Božije volje. Iz toga sledi da d je Bog hteo mogao bi ono što je sada najsavršenije načiniti
najnesavršenijim i obratno (OKAZIONALIZAM). Međutim Spinoza smatra da to znači
tvrditi da Bog, koji nužno zamišlja stvari koje hiče, može učiniti da zamišlja stvari na različitt
način nego što ih zamišlja, šo je besmisleno. On se slaže sa okazionalizmom da sve zavisi od
Božije moči. Iz toga sledi da da bi stvari bile drugačije, morala bi nužno i Božija volja biti
drugačija, Božija volja ne može biti drugačija jer sledi iz Božije suštine. Iz toga sledi
zaključak da ni stvari nisu mogle biti drugačije. Spinoza priznaje da je okazionalizam koji
potčinjava sve stvari Božijoj indiferentnoj volji i njegovom nahođenju manje netačno od
mišljenja koji tvrdi da Bog ve čini s obzirom na dobro (EUTIFRONOVA DILEMA) jer se
na taj način postulira izvan Boga nešto što ne zavisi od Boga, na šta se Bog ugleda kao na
uzor prilikom delanja i čemu teži kao cilju. To znači Boga potčiniti sudbini, što je besmisleno
tvrditi o Bogu jer je Bog prvi i jedini slobodni uzrok i suštine i postojanja svih stvari.
Autorka upotorava da Božija sloboda nije kompatibilna sa apsolutnom voljom već je ona
slobodan uzrok koji dela iz nužnosti prirode koja ne uključuje ni volju ni razum, Drugim
rečima Spinozin Bog nema svrhu i nije zaniteresovan za ljude. Dakle Spinoza definiše
slobodu kao samouzrokovanost što znači da je samo Bog slobodan.
POSTAVKA XLVIII: U duhu ne postoji nikakva apsolutna slobodna volja već duh biva
determinisan za neko htenje od strane uzroka, koji takođe determiniše neki drugi uzrok, a
njega neki treči uzrok ad nfinitum.
DOKAZ POSTAVKE XLVIII: Duh je određeni i determinisani modus mišljenja i zato ne može
biti slobodni uzrok svojih radnji, niti može posedovati apsolutnu sposobnost htenja, već su mu
htenja determinisana od strane uzroka, koji determinisan drugim uzrokom...
Autorka na osovu ove postavke zaključuje da je sama volja deo uzročnog lanca koji zavisi od
beskonačnog lanca okolnosti. Želeti nešto nije rezultat izbora već posledica skupa uslova.
Autorka ističe da sve konačne stvari zavise od Boga i da Spinoza razlikuje konačne stvari
prema posebnom načinu na koji izražavaju Božiju moč tj. suštinu. Suština konačnih stvari je
njihova moč koju Spinoza naziva konatus.
POSTAVKA VII: Konatus kojim se svaka stvar trudi da nastavi da postoji je stvarna suština te
stvari.
Autorka smatra da je konatus za Spinozu samodeterminacija.
Autorka tvrdi da kao i Spinoza, i Niče odbacuje ideju o sopstvu kao idealizovanom jedinstvu.
On kritikuje idealizam zbog ihnorisanja zahteva tela i uticaj psiholoških i fizioloških faktora
na apehenziju sveta.
Genealogija morala – I 13: Robovo krivljenje gospodara je jednako neopravdano kao kad bi
jagnje krivilo pticu grabljivicu. Sila se mora ispoljavati, a  sila je rezultat nagona, volje i
dejstva.,  Ona mora težiti pobedama, savlađivanju, vladanju, neprijateljima i otporima, ona
sama je ta težnja i delanje.  Jednako bi besmisleno bilo zahtevati od slabosti da se ispolji kao
snaga. Ne postoji subjekat iza delanja, sve je delanje. Postuliranjem subjekta se udvostručuje
delanje jer se jedan isti događaj prvo pomatra kao uzrok, pa kao posledica.  Ta zabluda je
posledica jezika u kome je ukorenjena zabluda razuma. Ta zabluda o subjektu postoji i u
nauci zbog koriščenja jezika, na primer pojmovi atoma i Kantove stvari po sebi.  A to je
koriste robovi da bi od jakog duha tražili da se ponaša kao slab. Takođe ovu zabludu koriste
da svoje delanje iz nemoći prikažu kao sopstveni izbor. Čovek veruje u slobodan subjekat
zbog nagona samoodržanja i samoopotvrđivanja koji laži čini sakralnim. Postojanje subjekta
tj. duše je bila do sada najčvršča dogma jer je ogromnom broju smrtnika omogučila
samoobmanu da svoju slabost tumače kao slobodu, a svoju prirodu kao zaslugu.
Autorka ističa da prema Ničeovom mišljenju racionalnost zapadne filozofije pretpostavlja
distinkciju između subjekta i objekta i tumači događaje u skladu sa tom distinkcijom. Niče
tvrdi da je ljudska aktivnost u svetu podeljenja na delanje sopstva kao subjekta i na svet kao
objekat. U pozadini te distinkcije leži lažno verovanje u subjekat kao delatnika koji poseduje
kvalitet. Moderna koncepcija subjekta se smatra datom i apstrahovana je od svih
kontigentnosti. Prema Ničeovom mišljenju ta distinkcija između subjekta i objekta je samo
projekcija odnosa subjekta i objekta koji karakteriše jezik na strukturu sveta.
S one strane dobra i zla 17: Zabluda logićara je da misao dolazi kad ja želi. Misao dolazi kad
ona želi. Subjekat je samo pretpostavka, već predstavlja tumačenje procesa mišljenja nije sam
deo procesa. On je posledica gramatičke predrasuda da svaka radnja traži delatnika. To je
predrasuda i atomizma, da je potrebna materija, podmet za delovanje sile.
Sumrak idola – um u filozofiji 5: Prvo se verovalo da su svaka promena i nastajanje znak
privida i zablude dok je zapravo svaka nepromenjivost znak nužne zablude. Razum je uzrok
naše vere u jedinstvo, identitet, postojanost, subjekat, uzroke, supstanciju, stvari, bivstvo.
Uzrok ove zablude je pojam razuma u jeziku, kao i sam jezik. Jezik je nastao u prvim fazama
razvoja psihe. Osnovne pretpostavke razuma i metafiziau jezika spadaju u sferu fetišizma.
Razum veruje u delatnika i delo, u slobodnu volju kao uzrok, u subjekat. On  veruje u
subjekat kao supstanciju, i tu veru projektuje na sve stvari, tako formira pojam stvari. Iz toga
sledi čitav pojam postojanja. Verovalo se da je volja ono što deluje, da je ona sposobnost dok
se  u Ničovo doba zna da je ona samo prazna reč. Kasnije filozofi su postali sigurni u
subjektivnu izvesnost  po pitanju postojanja kategorija razuma. One nisu mogle da nastave
iskustvom, jer im iskustvo protivreči. Poreklo kategorija zato traže u onostranom svetu u
kome su ljudi morali nekada živeti jer poseduju razum. Zabluda o postojanju ima najnaivniju
moč ubeđivanja jer sam jezik govori njoj u prilog što se vidi na primeru Elejaca. Čak je i
Demokrit kao protivnik Elejaca podlegao zavodljivosti pojmu postojanja Elejaca kada je
izmislio  atome. Postoji opasnost da će ljudi verovati u Boga sve dok veruju u gramatiku.
Autorka ističe da se iz perspektive subjekta veruje da za svaki događaj postoji događaj koji se
smatra njihovim uzrokom. Šablon uzročnosti može se nači u okviru kartezijanske tradicije.
Slično, u kartezijanskoj metodskoj sumnji verovanje u subjektivnu introspekciju vodi
verovanju u mišljenje. Isti uzročni odnos se prenosi na tzmačenje svih radnji unutar modela
distinkcije između delatnika i dela. Prema Ničeovvom mišljenju postoje dve psihološke
sklonosti koje teraju ljude da nameču formulu uzročnosti:
1. Verobanje u subjekta kao u uzročnog delatnika koji izvodi dela
2. Želja da učini iskustva poznatim i na taj način prevaziđe strah i opasnost. To nije
potraga za uzrocima već za poznatim.
Ove potrebe za verovanjem u postojanje subjekta i potreba da učini događaje poznatim
izražavaju želju za samopreživljvanjem ljudi i očuvanjem postoječeg uređenja.
Autorka primečuje da do sada deluje da je Ničeovo odbacivanje slobode volje i u skladu sa
njim i ideju jedinstvenog sopstva je u skladu sa Spinozom. Međutim postoji jedna klučna
razlika između njih koja se sastoji u tome da za razliku od Dekarta koji razlikuje protežnost i
mišljenje kao dve supstancije,Spinoza priznaje samo Boga kao supstanciju čija je suština
beskonačna moč, dok su protenost i mišljenje Božiji atributi. Na osnovu toga Spinoza
preobražava kartezijansku misleću supstanciju u duh koji je Duh Boga,
Vesela nauka 111: Logika je nastala iz nelogike čiji je opseg bio ogroman. Propao je veliki
broj bića koja su zaključivala drugačije od nas mada su možda dospeli bliže istini. Onaj ko je
bio previše oprezan pri supsimiranju imao je manje šansi za preživljavanje od onoga ko je
odmah tvrdio jednakost na pojavu prve sličnosti.  Težnja za jednakošću, koja je nelogička jer
u prirodi ne postoji ništa što je jednako,  bila je temelj logike. Isto je i sa pojmom supstancije,
on je nužan za logiku mada mu ništa ne korespondira u stvarnosti, nužan je da se ne bi
opažala promena. Oni koji su videli stvari kao nepromenjive bili su u prednosti od onih koji
su videli stvari kao pokretne. Opreznost prilikom zaključivanja i skepticizam bi uništili  život
da se odmah nije vaspitala suprotna težnja za potvrđivanjem, da je bolje suditi nego biti
opravdan.Tok logičkih misli i zaključaka u našem mozgu odgovara borbi nagona koji su
nelogični i neopravdano zaključuju. Mi obično saznajemo samo rezultat te borbe jer se toliko
brzo i prikriveno u nama odvija taj prastari mehanizam.
Autorka ističe da Niče ne smatra da Spinoza podržava ideju subjekta, jer bi to bilo
nepravedno, već da Spinoza nije otiša dovoljno daleko i suočio se sa neodređenom sudbinom
koja implicira nedostatak uređenja i racionalnog utemeljenja.
Vesela nauka 349: Nagon za samoodržanjem je izraz nevolje ograničenja osnovnog životnog
nagona čiji je cilj povečanje moći koji često zarad svog ispunjenja  žrtvuje samoodržanje
Primer za ovu tvrdnju je tuberkulozni Spinoza jer je on nagon za samoodržanjem video kao
osnovni nagon što je posledica njegove nevolje. Naglasak naučnika Ničeovog vremena poput
Darvina na samoodržanju  pokazuje njihovo robovsko poreklo. Naučnik mora prevazići ovu
ljudsku pesrpektivu i uvideti da u prirodi ne vlada nevolja već prebogatstvo, rasipanje  moći.
Volja za moći je volja za životom, borba za samoodržanje je samo njen izuzetak, njeno
privremeno ograničenje.
Srednji posthumni fragmenti (Moj prevod)  11 (193)(1881): Spinoza tvrdi da su ljudske
radnje determinisane samo njihovih željama i afektima. Iz toga sledi da i znanje mora biti
afekt, strast, da bi bio motiv. Spinoza vrlo delovanje izjednačava sa racionalnim življenjem,
življenjem tako da se sačuva sopstveno biče.  Tragati samo zz soptvenom korišču. Niko ne
teži očuvanju sopstvenog biča zarad drugih biča. Težnja za samopreživljavanjem je preduslov
vrline. Ljudi su najkorisniji jedni drugima kad svako traži svoju korist. Za čoveka je
najkorisnije biče drugi racionalni čovek. Dobro je ono što služi saznanju. Rđavo je ono što ga
ometa. Razum je čovekova največa moč. Od svih dobara jedino on zadovoljava sve ljude
podjednako i zato zbog njega niko nikome ne zavidi. Svako vakom peiželjkuje više razuma
zbog sopstvene koristi. Iz toga sledi da su ljudi ujedinjeni razumom. Oni mogu biti ujedinjeni
samo ako žive racionalno. Ljudii su najmočniji kada žive u savršenom slaganju sa drugima i
sa samim sobom. Strasti sa druge strane dovode čoveka u sukob sa drugim ljudima i sa samim
sobom. Čine ga neprijateljskim prema drugima, i neodlučnim iznutra. Niče kritikje Spinozu
da su sve ovo predrasude jer razum ne postoji, a bez strasti i sukoba sve slabi, bilo čovek ili
društvo.  Želja je suština čoveka, težnja kojom čovek želi da istraje u svom biču. Čovek je
bespomočan proporcionalno ignorisanju svoje koristi. Težnja za samopreživljavanjem je
temelj vrline. U razumu ne postoji slobodna volja već je razum determinisan uzrokom, koji je
opet deteerminisan drugim uzrokom ad infinitum. Volja je sposobnost potvrđivanja ili
poricanja, ništa više. Sa druge strane nagon stada je stariji od nagona saomoodržanja. Čovek
se prvo razvija kao funkcija, pojedinac nastaje naknadno kada kao funkcija upozna bezbroj
uslova postojanja celine, organizma i postepeno ih je inkorporirao
Autorka pimečuje da je izvor Ničeovog argumenta protiv Spinoze ovde kritika Spensra, Mila,
Pola Rea, Darvinizma i utilitarizma.
POSTAVKA XIX: Ljudski duh ne poznaje telo niti zna da ono postoji osim pomoču ideja
afekata kojima je telo afektirano
POSTAVKA XXIII: Duh poznaje samog sebe ako opaža ideje stanja tj. afekte tela.
POSTAVKA XII: Duh se maksimalno trudi da misli o onim stvarima koje povečavaju ili
pomažu telesnoj moči delanja.
POSTAVKA XIII: Kada duh misli o stvarima koje umanju i ograničavaju telesnu moč delanja,
on se maksimalno trudi da se seti stvai koje isključuju postojamje tih stvari koje umanju i
ograničavaju telesnu moč delanja
Autorka zaključuje je na taj način imaginacija vezana sa afektima prošlosti. Mrđutim sopstvo
je i aktuelno postoječe telo koje se kreče ka budučnosti. Dok duh pokušava da zaštiti svoje
jedinstvo kao vremensko i prostorno biče, on je takođe otvoren za nove mogučnosti tako što
je otvoren za nove interakcije sa drugim telima koje ostavljaju tragove i na telu i na duhu. Na
taj način konstantni sukob između tela da se artikulišu unutar celine kojoj pripadaju,
zmagljuje granice između tela. Takav odnos sa vremenom i ostalim prostornim telim ne
ostavlja mesto za fiksni identitet.
POSTAVKA LI: Različiti ljudi mogu biti različito aficirani od strane istog objekta, a isti čovek
može biti različito aficiran od istog ovjekta u različito vreme.
DOKAZ POSTAVKE LI: Ljudsko telo biva aficirano na mnoštvo različitih načina od strane
spoljašnjih tela. Zato dva čoveka mogu u isto vreme biti različito aficirani, i mogu biti
aficirani od istoga objekta na različite načine Dalje, ljudsko telo može u različita vremena biti
aficirano na različite načine., i iz toga sledi da može biti na različite načine aficirano na
različite načine od strane istog objekta.
Autorka smatra da to znači da čovek nema kontrolu nad svojom imaginacijom i pamčenjem.
POSTAVKA XIV: Ako je duh aficiran sa dva afekta istovremeno, onda kasnije, kada bude
aficiran jednim od tih afekata, biče takođe aficiran i drugim (ASOCIRANJE).
Tako je govorio zaratustra – o preziračima tela: Čovek je samo telo, duša je deo tela. Telo je
veliki um,  mnoštvo (MNOŠTVO NAGONA) sa jednim smislom, rat i mir, vođa i sledbenici.
. Razum, duh, je samo oruđe tela. Telo stvara subjekat. Ono što čula osečaju i što razum
saznaje nema cilja po sebi mada čula i razum žele da se predstave da su ciljevi po sebi.Čula i
razum su samo oruđe vlastitosti, ličnosti koja traga za moći. Ona vlada i subjektom i upravlja
njegovim zadovoljstvom i bolom.  Vlastitost je stvorila poštovanja i prezir, zadovoljstvo i
bol,  vrednost i volju, stvorila je čak i razum kao oruđe svoje volje. Vlastitost je zbog svoje
slabosti stvorila preziraće tela. Vlastitost želi svoj kraj jer nije više sposobna da stvara
samoprevazilaženjem (VLASTITOST JE ID)
Kejt Ansel- Person ističe sličnost Spinozinog i Ničeovog razumevanja tela. Tela se ne
razvijaju uspostavljanjem strogih granica između sebe. To znači da tela nemaju fiksni identitet
već poseduju plastičnu moč prilagođavanja koja je sposobna za dubiniske promene. Takve
promene se odigravaju procesima asimilacije i inkorporacije,
POSTAVKA IV: Nemoguče je da čovek ne bude deo prirode i da ne trpi nikakve promene
osim onih koje mogu biti razumljene pomoču njegove suštine i čiji je on adekvatni uzrok.
POSTAVKA LXII: Ukoliko duh zamišlja stvari u skladu sa zapovešću razuma, on biva
jednako aficiran bez obzira da li je u pitanju ideja prošle, sadašnje ili buduče stvari.
PRIMEDBA NA POSTAVKU LXII: Kada bi čovek posedovao adekvatno znanje trajanja stvari
i kada bi mogao vreme njenog postojanja da odredi razumon, onda bi buduče stvari izazivale
iste afekte kao i sadašnje, a duh bi podjednako težio budučem i sadašnjom dobru. Iz toga sledi
da bi on nužno zanemarivao sadašnje manje dobro radi budučeg večeg dobra, i ne bi nikada
težio sadašnjem dobru koje je uzrok budučeg zla. Međutim, čovek o trajanju stvari može da
poseduje samo neadekvatno znanje, a vreme postojanja stvari može da odredi samo
imaginacijom koja biva jače aficirana predstavama sadašnjih stvari, nego predstavama
budučih stvari. Zato istinsko znanje dobrog i zlog koje čovek poseduje je samo apstraktno i
univerzalno, a sudovi o redu stvari i uzročni vezama koje ljudi donose da bi odredili sadašnje
dobro i zlo su više imaginarni nego realni, Zato želja koja nastaje iz znanja dobra i zla koje se
odnosi na budučnost biva ograničena željom za stvarima koje izazivaju zadovoljstvo u
sadašnjosti.
Autorka na osnovu ove postavke i primedbe na nju zaključuje da znaje uzroka događaja koji
čoveka čini tužnim čini da zna kako da izbegne tugu u budučnosti i da se na taj način oslobodi
robovanja strastima. Takvo znanje takođe povečava osečanje odgovornosti jer ššto više čovek
zna razloge svoga delanja, to poseduje veču sposobnost izbora delanja u budučnosti.
Autorka ovo Spinozino viđenje budučnosti smatra značajnim trenutkom u Spinozinoj etici i
tvrdi da ga deli sa Ničeom koji takođe vidi budučnost kao nešto što se može stvoriti.
Nesavremena razmatranja – O koristi i šteti istorije za život 1:  Životinja živi vezana za
trenutno zadovoljstvo ili nezadovoljstvo,  i zato ne živi niti melanholično, niti joj je dosadno.
Čovek zavidi životinji na sreći ali je ne može nikad postići jer nema sposobnost zaborava kao
životinja. Životinja je neistorijska dok je čovek uvek pod teretom prošlosti. Životinja uvek
živi u sadšnjosti, ne ume da se pretvara već se uvek pojavljuje kao ono što jeste.  Sa druge
strane razumevanjem reči beše prestaje dečija  nevinost i življenje u sadašnjost,i i  u ljudski
život ulaze sukob, patnja i zasičenost koji podesečaju čoveka da je njegov život večno
nesavršen. Samo smrt donosi zaborav ali ona ukida i sadašnjost i život i time svedoči o
saznanju da je život večna prošlost, svar koja živi tako što samu sebe poriče, troši i
samoprotivrečna je.  Ako je sreća cilj ćovekovog života onda su kiničar u pravu je oni
najbolje predstavljaju životinju. Trajna sreća koja je najmanja po intezitetu je bolja od sreče
največeg inteziteta koja je prolazna. Da bi čovek mogao da bude srečan ili da usreči druge
potreban mu je zaborav. Dakle uslov za svaki oblik sreće je zaborav, stanje neistoričnosti.
Čovek bez zaborava ne bi mogao da dela jer bi svuda oko sebe opažao promenjivost. Moguće
je da se živi gotovo bez sečanja, čak i da se bude srečan, što smo videli u slučaju životinja, ali
nemogue je živeti bez zaborava. Stepen potrebe zaborava određuje stepen plastične moči
čoveka, moči da se razvije na autentičan način, da se prošlo i strano preobrazi  i inkorporira u
sebe,  da se rane zacele,  izgubljeno zameni i da se slomljeni šabloni ponovo poprave.Postoje
ljudi koji poseduju toliko malo plastične moči da bi zbog jednog bolnog ilinepravednog
iskustva (TRAUME) iščezli (NEUROTIČARI). Sa druge strane postoje ljudi koje ne
pogađuju  ni največe životne nesreče ni sopstvena največa zlodela več se nakon njih osečaju
dobro i čise savesti. Od snage volje zavisi koliko može prošlosti da usvoji. Najmočnija volja
bi u sebe  usvajala svu istoriju, a šta ne može da pobedi bi zaboravljala. Tako da osoba stvara
svoju perspektivu van koje za nju ne postoji ništa.Perspektiva je uslov za zdravlje, ako neko
biće nije sposobno da stvori sopstvenu perspektivu ili želi sopstvenu perspektivu da nametne
unutar tuđe perspektive, propašće.  Od perspektive zavisi veselost, čista savest, radost u
delanju i i nada u budučnost i pojedinca i naroda, od toga da li osoba poseduje nagon da oseča
kada treba da bude istorijska, a kada neistorjska, čega treba da se seča, a šta da zaboravi.
Neistorijsko i istorijsko podjednako su važni za zdravlje pojedinca, naroda i kulture. Neki
čovek može posedovati usku perspektivu, svaki njegov sud može uključivati nepravdu, a
svako iskustvo zabludu, a da bude zdrav i krepak tako da pogled na njega uveseljava. Sa
druge strane pravedniji čovek koji poseduje više saznanja je bolestan i propada jer se granice
njegove perspektive konstantno menjaju, jer se ne može izvuči iz svojih pravednosti i istina
zarad jednostavnog delanja iz htenja i želje.Iz toga sledi da je neistorijsko je je važnija i
izvornija sposobnost. Neistorijsko je atmosfera koja štiti život i sa čijim nestankom nestaje i
život. Čovek postaje čovek tek kada ume da iskoristi prošla iskustva u sadašnjosti
razmišljajući, prosuđujući, poredeči, razlikujući i zaključujući i na taj način ograničavajući
neistorijsko, ali takođe čovek ne bi ništa novo učinio ili stvorio da nema zaborava
neistorijskog.  Delatnik bez savesti i bez znanja zaboravlja večinu stvari da bi učinio jednu
stvar, nepravedan je prema prošlosti zarad dela budučnosti. Taj stav Niče naziva
nadistorijskim. Istorijske ljude prošlost inspiriše da teže budučnosti. Veruju da će se smisao
života u jednom trenutku otkriti u toku procesa života. Nadistorijski čovek veruje da je svet
došao do kraja u svakom trenutku. Ništa ne bi naučili za još vremena provedenih na zemlji
više nego što smo već naučilit i sadašnjost su isto.. Ne znase da li je smisao ovog učenja sreća
ili rezignacija, vrlina ili pokajanje. Prošlost sadašnjost su isto, u svojoj raznolikosti identični u
onom što je tipično, kao sveprisustvo večnih tipova, kao struktura vrednosti koja su
nepromenjiva i značenja koja su uvek ista (JUNGOVI ARHETIPOVI). Nadistorijska
perspektiva je mudrija, ali istorijska je korisnija za život. To se vidi iz toga što saznati,
analizirani istorijski fenomen gubi životno značenje za saznavaoca (PROTIV
ANALITIČKE PERSPEKTIVE). Istorijsko obrazovanje  je dobro samo kad ga vodi neka
viša moć poput nove kulture, a loše je ako je autonomno, ako ono vodi. Istorija ako je u službi
života je u službi neke neistorijske moći i zato ne sme biti čista nauka poput matematike.
Genealogija morala II 1: Zaboravljanje je dobro, ono je aktivna  pozitivna moć potiskivanja
naših prošlih iskustava na isti način kako potiskujemo svest o fiziološkim procesima, da bi se
ostavilo mesta u svesti za više funkcije psihe. Ova aktiva zaboravnost je čuvar psihičkog mira,
reda i pristojnosti. Bez zaborava bi bila nemoguća sreća, ponos, nada, sadašnjost. Čovek u
kome je mehanizam potiskivanja oštečen ni sa čim ne može da izađe na kraj. Čovek je 
životinja kojoj je zaborav nužan radi zdravlja. Ali ta životinja u sebi uzgaja suprotnu  moć –
pamčenje, kojom ukida zaboravnost u situacijama kada treba da da obečanje. Pamćenje je
aktivna moć volje koja deluje između htenja i čina. Da bi stekao mogučnost obečavanja ćovek
je morao da naući da razlikuje nužan događaj od slučajnog, da misli na uzročan način,  da u
nedostatku utiska stvara predstavu o onome što je odsutno (PRINCIP REALNOSTI),  da
razlikuje cilj i sredstva za ostvarenje tog cilja,  da nauči da računa. Zarad mogučnosti
obečanja čovekova predstava o sebi morala je biti poračunljiva, pravilna i nužna, da bi mogao
da jemči za svoju budučnost.
Genealogija morala II 15: Spinozini tumači, poput Kuna Fišera pogrešno tumače Spinozino
shvatanje nečiste savesti. Spinoza se pitao postoji li griža savesti. On smatra da pojmovi dobra
i zla pripadaju sferi ljudske imaginacije.  On smatra da je Bog slobodan i da zato ne mora da
služi racionalnosti, da sve stvara sa razlogom (LAJBNIC).Spinoza sa svojim slobodnim
Bogom se vratio u svest nevinosti, pre nego što je nastala griža savesti.  On je tvrdio da je
suprotnost sreči tuga pračenja sečanjem na događaj iz prošlosti koji nije ispunio subjektova
očekivanja (MOGUČE POVEZIVANJE SA NEUROZOM). Na taj način se zločinac oseča
prema svojoj kazni.  On  se oseča osuječeno jer nešto neočekivano nije prošlo kako je trebalo,
on ne oseća kajanje, da to nije trebao da čini jer on nije ni mogao da čini drugačije.  On kaznu
podnosi fatalistički kao što bi podnosio  bolest, nesreču ili smrt (KAO NEŠTO
SPOLJAŠNJE. ČEMU ON NIJE UZROK). Kazna zato nije nastala iz potrebe za krivicom,
nego da se povečava inteligencija,  poboljšalo pamčenje,  da se opet ne čine iste greške, da se
sledeći put bude  oprezniji, nepoveljiviji, precizniji, tajnovitiji, da uvidi da je preslab za
mnoge stvari i tako poboljša svoju samospoznaju. Dakle kaznom se i kod čoveka i kod
životinja služi da poveča strah i inteligenciju i da čovek ovlada svojim željama (I
NAGONIMA).  Kazna dakle prippitomljava čovek, a  ne čini ga boljim već ga često čini
moralno gorim.
Autorka ipak upozorava da mada Spinoza zastupa nehriščanski pristup etici tvrdnjom da su
prošla zlodela neizbežne nesreče za koje čovek može da se trudi da ih izbegne u budučnosti,
ali nisu dokaz grešnosti, Niče taj pristup etici i dalje vidi kao zamku prošlosti. Mada tuga koja
se izražava u delu prema Spinozinom determinizmu nije hriščanska krivica, njena funkcija je
ista i implicira da se nešto dogodilo mimo volje subjekta. Spinozin pojedinac je i dalje rob
svog pamčenja kao i svi ostali. Mana nije kartezijanski subjekat, on je i dalje subjekat koji
pati od ideje da je mogao da bude neko drugi.
Autorka tvrdi da je aktivno zaboravljenje jedna od osobina koju Niče pripisuje svom
Übermenschu koji poseduje kontrolu nad sobom i svojom sudbinom. On zna da nema moč
nad prošlošću ali aktivno zaboravljanje mu omogučava odsustvo krivice.
Tako je govorio Zaratustra – o tri preobražaja: Kamila – Usamljena, teži onom najtežem, ona
koja trpi, puna strahopoštovanja,submisivna, teži istini i saznanju , zapravo oličenje asketskog
ideala.  Oterati one sa empatijom od sebe i ostaviti samo one neosetljive na sopstvene muke i
one koji te preziru. Lav –  Želi slobodu, oličenje morala gospodara. On ne može stvoriti nove
vrednosti ali može se usprotiviti starim, oloboditi se njih,, reči ne dužnosti. On će se
usprotiviti imperativu (ti treba) starog morala (TRADICIJI) sa ja hoću. (HIBRIS). Lav je
potreban da bi se vrednosti koje je kamila učinila sakralnim shvatile kao zablude i
proizvoljnosti. I na kraju mora postati dete, jer dete je nevino i slobodno od prethodnih
predrasuda moze stvoriti nove vrednost. Ono predstavlja zaborav, nov početak, igru, večno
vračanje istog,  vrhunac potvrđivanja postojanja. Ono je umetnički stvaralac. (OBRNUTE
FAZE OD KJERKEGORA?)
Autorka tvrdi da u ovom poglavlju Niče sugeriše novi odnos prema vremenu. Aktivnim
zaboravljanjem, njegovom inkorporacijom odgovarajučeg, čovek može da iskupi sadašnjost
od prošlosti što pruža moč stvaranja sopstvene budučnosti.
Autorka smatra da Niče propušta Spinozinu poentu da sve dok čovek živi pod vodstvom
razuma nikada neče patiti zbog toga što nije neko drugi. Ona veruje da je Niče propustio ovu
poentu jer odbacuje Spinozino shvatanje razuma.
PRIMEDBA NA POSTAVKU IX: Kada se konatus odnosi samo na duh naziva se volja. Kada
se konatus istovremeno odnosi i na duh i na telo naziva se nagon iz čega sledi da su nagoni
suština  čoveka iz čije prirode nužno sledi ono što služi čovekovom održanju. Nema razlike
između nagona i želje osim što se želja odnosi na ljude koji su svesni svojih nagona. Zato je
definicija želje da je želja samosvesni nagon. Iz toga sledi da čovek ne teži ili želi neku stvar
jer prosuđuje da je ona dobra već prosuđuje da je neka stvar dobra jer za njom teži i želi je.
Autorka upozorava da Spinoza ne tvrdi da treba potiskivati strasti jer bi to bilo nemoguče, već
da prihvatanjem njihove nužnosti i razumevanjem njihovog funkcionisanja, čovek može biti
slobodan.
POSTAVKA XXIV: Delati u apsolutnom skladu sa vrlinom znači delati, živeti i održavati svoje
postojanje (Ova tri su sinonimna) pod vodstvom razuma, na osnovu traženja sopstvene koristi.
DOKAZ ZA POSTAVKU XXVI: Konatus tj. napor za samoodržanjem je sama suština stvari,
koja, ukoliko postoji po sebi, zamišlja se kao da poseduje moč da nastavi da postoji i čini
ono što sledi iz njene suštine. Suština razuma je duh ukoliko jasno i razgovetno saznaje. Sve
čemu se racionalno teži je saznanje. Dakle, pošto je ovaj konatus duha, kojim se duh ukoliko
racionalno misli trudi da održi svoje postojanje, saznanje, onda je napor za saznanje prvi i
jedini osnov vrline i čovek se ne trudi da saznaje radi nekog cilja već duh, ukoliko racionalno
misli, smtra dobrim po sebi samo ono što vodi saznanju.
POSTAVKA VI: Ukoliko duh shvata sve stvari kao nužne, on ima veču moč nad afektima i
manje biva njihov predmet.
Auorka tumači ovu postavku da ukoliko čovek sazna prave uzroke svojih osečanja, on time
smanjuje moč tih osečanja nad sobom i takođe ispoljava moč svog razuma.
Vesela nauka 1: Nagon za održanjem ljudskog roda je suština ljudske vrste. Čovek prilikom
procenjivanja bliskih ljudi deli ih na korisne i štetne, dobre i loše. Ali ova podela ne važi na
nivou čovečanstva jer ljudi koji nam deluju zli mogu biti klućni za njegovo održanje jer u sebi
sadrži nagone nužne za čvrstinu i opstanak čovečanstva poput mržnje, uživanja u tuđoj
nesreči, pohlepe i vlastoljublja.  Nemoguče je živeti iracionalno i loše jer je sve štetno
izumrlo  pre nekoliko milenijuma.  Čovek treba da se drži svojih najboljih i najgorih nagona i
da zbog njih propadne i pored toga će biti koristan čovečanstvu. Ljudi još nisu spremni da se
smeju apsurdnosti svog postojanja. Najbolji ljudi nisu imali smisla za istinu, najtalentovaniji
dovoljno talenta. To će se dogoditi kada korist vrste bude stavljena ispred koristi pojedinca.
Tada će ljudi biti slobodni i neodgovorni i tada će se smeh spojiti sa mudrošću u veselu
nauku. Zato u Ničeovo doba komedija postojanja još nije osvešćena već još traje  doba
tragedije, morala i religije. Svi osnivaći religija i morala mada smatraju da su izaslanici Boga,
zapravo pomažu održanju života i unapređenju vrste jer zahtevaju veru u život, pa makar
samo radi onostranog. Nagon za održanje vrste ponekad ima razum na svojoj strani i tad se on
opravdava razlozima i zaboravlja se njegova nagonska iracionalna priroda. Čovek se gonjen
tim nagonom usavršava nužno i bez svrhe tek kada se nagon udruži sa razumom postavljaju se
svrhe. Tada se pojavlju etičari kao učitelji postojanja. On radi davanja svrhe postojanju na
ovome svetu stvara postojanje na drugim svetovima kao svrhu.  Sve etičke teorije su protiv
smeha i protiv vrste. Sve one su protiv života, iracionalne, protivprirodne i uništile bi
čovečanstvo da su univerzalno prihvačene. Međutim one pojedincu vračaju veru u život jer
čine njegov život ponovo zanimljivim, ponovo smislenim. Današnjem čoveku povremene
pojave etičara su potrebne da bi od njih saznali svoju svrhu, da opravdaju njegovu veru u
razum, u razumnost i svrhovitost života.  Vremenom svako etičko učenje biva opovrgnuto od
strane smeha, razuma i prirode tako da se kratkotrajna tragedija uvek vrača u večnu komdiju
postojanja. Međutim ljudska priroda se trajno menja ovim novim pojavljivanjima etičara. U
njemu se razvija potreba za novim etičarima i novim svrhama. Njemu kao životinjskoj vrsti se
dodaje još jedan preduslov  postojanja, a to je posedovanje smisla, nečega što je zabranjeno
ismevati.  Na osnovu toga Niče zaključuje da je  čoveku potrebno naizmenično  i smejanje  i
tragičnost, i iracionalnost i racionalnost na smenu da bi se vrsta održala.
Vesela nauka 333: Spinoza tvrdi da saznanje samo razmišljanje koje isključuje smejanje,
tugovanje i preziranje, Niče nasuprot njega smatra da je saznanje rezultat različitih i
suprostavljenih nagona za ismevanjem, tugovanjem i preziranjem. Uslov za svako saznanje je
jednostranost perspektiva i njihov sukoba dok ove perspektive ne dođu do nekog sporazuma
jer samo zahvaljujući sporazumu mogu se u životu potvrditi različiti nagoni i imati svoja
prava, Čoveku do svesti dolazi samo taj sporazum pa zato saznanje smatra nečim pomirljivim,
pravednim i dobrim, suprotnošču nagona, dok je zapravo samo međusobni odnos nagona. 
Unutar čoveka postoji herojstvo zaračenih nagona, a ne  nešto  božansko i večno što što
počiva u sebi samom. Dugo je svesno mišljenje bilo izjednačavano sa mišljenjem da bi se u
Ničeovo doba otkrilo da je večina psihičkih procesa nesvesno. Nagoni znaju kako da se
pokažu i kako da se povređuju međusobno. Uzrok iscrpljenosti naučnika je iscrpljenost u
sukobu nagona.Svesno mišljenje, a posebno svesno mišljenje filozofa  je najsabije i zato je
najblaži i najmirniji način mišljenja i zato filozof može najlakše upasti u zabludu o prirodi
saznanja.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XVIII: Pošto razum ne zahteva ništa protivno prirodi, on zahteva
da svaki čovek voli samog sebe i traži ono što mu je korisno,  da teži svemu onom što ga vodi
večem savršenstvu i da se svaki čovek koliko može da sačuva svoje postojanje. Pošto je vrlina
delanje u skladu sa zakonima sopstvene prirode i pošto se svako trudi da očuva svoje
postojanje prema samo prema zakonima sopstvene prirode iz toga sledi:
1. Da je osnov vrline konatus za održanjem sopstvenog postojanja i da sje sreča u
mogučnosti održanja sopstvenog postojanja.
 2. Da vrlini treba težiti zbog nje same i da ne postoji ništa poželjnije i korisnije zbog
čega bi joj se težilo.
3. Samoubice su nemočne duhom i bivaju pobeđeni od strane spoljašnjih uzroka koji se
opiru njihovoj prirodi.
Čovek ne može da oržava svoje postojanje tako da mu ne treba ništa izvan njega samog i bez
odnosa sa stvarima izvan njega samog. Takođe čovekov razum bi bio nesavršeniji ako bi
živeo u samoči i ne bi znao ništa sem sebe samoga.  Postoje mnoge stvari izvan čoveka koje
su mu korisne i za kojim treba težiti. Od tih stvari najbolje ,oguče su one koje se slažu sa
njegovom prirodom. Zato za čoveka ništa nije korisnije od drugog čoveka. Najsacršenija
čovekova želja bi zarad očuvaja njegovog postojanja bi bila da sa svim ljudima bude u takvoj
harmoniji kao da njihova tela i duhovi čine jedno telo i duh i da se svi zajedno trude da održe
svoje postojanje da im zajednički cilj bude zajedničkakorist. Iz toga sledi da ljudi koji traže
korist pod vlašču razuma ne bi težili ničemu što ne bi želeli čitavom čovečanstvu i zato su
pravedni, pouzdani i pošten (LIČI NA KATEGORIČKI IMPERATIV).
Montg rezimira Spinozino objašnjenje paralelizma tela i duha, i njegovom vezom sa
slobodom formulom da ne može biti niti oslobođenja duha bez oslobođenja tela, niti
oslobođenja pojedinca bez kolektivnog oslobođenja. Iz Spinozinog amor dei intellektualis i
insistiranja na determinizmu sledi da samo oni koji znaju uzroke događaja mogu postiči
slobodu ukoliko žive u društvu u kome je moguče da beskonačno budu aficirani od strane
drugih prostornih tela.
Neki tumači tvrde da iz Spinozinog nagona za samoodržanje nužno sledi egoizam jer ako su
suštine pojedinaca slične, postoji jaz između traganja za ličnim dobrima i traganja za tuđim
dobrima, a takav jaz ne uzrokuje saradnju već samo sukob. Lojd kritikje ovakva tumačenja i
tvrdi da Spinoza rekonceptualizuje odnose među pojedincima. Spinozina poenta nije da
pojedinac, koji se može identifikovati nezavisno od svojih odnosa sa drugima, nužno teži za
svojim interesima pre nego tuđim, već da je pojedinac determinisan na delanje posredstvom
drugih modusa i da na sličan način i on determiniše delanje drugih modusa.
Autorka zato ističe kao razliku između Spinoze i Ničea da kod Spinoze postoji harmonija
između prirode i kulture, dok su one kod Ničea u sukobu.
Zora 16: U primitivnoj zajednici postoje običaji radi običaja, da bi čoveka podesali na
poslušnost tradiciji. Korist od takvih običaja za život je vežbanje samokontrole. Princip da je
svaki običaj bolji od nepostojanja običaja je prvi princip civilizacije.
Autorka trvdi da Niče ne odbacuje kulturu niti sugeriše povratak prirodi. On krituje određene
kulture protiv buržuarske hriščanske kulture koja smatra subjekta centrom značenja i koja je
neodvojiva od karetzijanske koncepcije sopstva. Cilj modernog projektaje kročenje
životinjskog aspekta čoveka i stvaranje modernog subjekta tj. racionalnog čoveka koji
poseduje slobodu volje, gde sloboda znači potčinjavanje univerzalnog moralnog zakona. Iz
njega sledi i delatni subjekat koji se može odvajati od svojih dela.
Autorka ističe da je napetost između pojedinca i kulture koja postojikod Ničea jako različita
od Spinozinog kulturnog ideala. Spinoza protiv argumenta da baljenje mnogih politikom vodi
samo haosu, insistira na ideji da je moč mišljenja mnogih nužno veča nego moči mišljenja
nekolicine.
(UBACITI DEO IZ POLITIČKOG TRAKTATA).
Autorka u skladu sa tim zaključuje da za Spinozu postoji samo jedna istina, jedna idealna
država koja može biti postignuta savetovanjem, slušanjem i debatovanjem. Iz njegovovog
determinizma prema kome postoji savršen red u prirodi koje je čovek deo, i njegovog
shvatanja razuma, sledi da bi idealna država bila najsavršenija koja bi mogla da se postigne
samo vodstvom razuma. Nasuprot Spinozinom idealnom harmoničnom društvu, Niče tvrdi da
kultura uvek zahteva samoporicanje.
Zora 9:  Današnji ljudi su manje moralni nego nekada, moč običaja je oslabila. Moral je
pokornost običajima. Običaji su predanjem prenesen način delanja i procenjivanja.  U
plemenskoj zajednici moral je izjednačen sa običajem, tradicijom. Individualno autonomno 
delanje  posmatrano je kao zlo, zbog toga što loše posledice delanja pojedinca mogu doneti
zlo celoj zajednici. Pojam zao je bio izjednačen sa pojmovima  individualan , sloboda,
samovoljan,  neuobičaja, nepredvidljiv, neproračunljiv.. Zato su retki i originalni ljudi bili
smatrani zlim i opasnim, i što je još gore takvim su smatrali sami sebe. Pod vlašču običajnog
morala originalnost bilo kakve vrste izazivala je nečistu savest. Tradicija je viši autoritet
kome se čovek povinuje ne zato što je koristan već zato što naređuje.Strah od tradicije je iste
vrste kao kasniji strah od Boga,  od nepojmljive, neodređene moći, to je sujeveran strah. Onaj
ko je hteo da bude iznad običaja morao je da bude zakonodavac, vrač, neka vrsta
polubožanstva.  Najmoralniji je onaj koji najčešće ispunjava zakon, a zatim onaj koji ga
ispunjava i u najtežim situacijama. Po tipu žrtve koja se prinosi moralu možemo razlikovati
različite vrste morala. Oni morali koji zahtevaju samokontrolu ne rade to zbog koristi jedinke,
već kao dokaz moći tradicije nad njim nasuprot individualnim željama i koristi. Sokratova
etika koja samokontrolu predlaže zarad koristi individue je izuzetak. Zato su za rimljane
hriščani koji su tragali za ličnim blaženstvom bili zli.
Tako je govorio zaratustra – o samoprevazilaženju: Volja za istinom je volja da se sve ućini
zamislivim je ljudi sumnjaju da je sve zamislivo. Ti ljudi koji veruju u volju za istinom žele
da stvore svet koji bi se potčinjavao njihovom intelektu. Takođe žele da stvore i svet pred
kojim bi i oni mogli da se pokoravaju.  Vrednosti, narodni običaji izraz su volje za moć koje
ljudi primenjuju na svet nastajanja. Vrednosti su načinjene iz potrebe da se vlada drugima.
Sve živo je poslušno i traži nekog da mu zapoveda, Zapovedanje je teže od slušanja jer nosi
odgovornost za sve kojima se zapoveda,  Takođe kad god nešto živo zapoveda ono se izlaže
opasnosti.Ono zapoveda i samim sobom. To je posledica volje za moć gde god da postoji
život, da slabo služi jačem, a vlada još slabijim. Svaki rob želi da bude gospodar. A i najveći
je poslušan time što rizikuje svoj život. U ljubavnoj sferi se takođe ispoljava volja za moč u
tome što slabiji koristi zaljubljenost jaćeg da mu ukrade moć.Život sa sebe mora prevazilaziti,
to je u istoriji bilo nazivano nagonom ka svrsi i preživljavanju. Život će radije propasti,
žrtvovati se, nego odreči moć. Zato čovek mor biti sukob, nastajanje, svrha i protivrečje svrha,
Sta god stvorili, moramo ga prevazići. Volja za istinom je izraz volje za moć.Ne postoji volja
za postojanjem, ono što ne postoji, ne može želeti,, a ono što postoji postoji i nema potrebe da
želi postojanje (KRITIKA SPINOZE I DARVINA). Zato dobro i zlo nije nepromenjivo već
stalno prevazilazi samo sebe. A ko stvara nove vrednosti, mora uništiti stare. Zato najviše zlo
pripada najvišoj stvaralačkoj dobroti. Treba govoriti o tome i ako je loše jer prečutene istine
postaju otrovne. Neka se slomi sve što te istine mogu slomiti jer treba stvoriti mnogo novoga.
Na osnovu ovog poglavlja autorka zaključuje da nasuprot Spinzine slobode koju mogu doseči
samo oni koji znaju uzroke događaja, ukoliko žive u društvu u kome je moguče da
beskonačno budu aficirani od strane drugih prostornih tela, Niče predlaže etiku koja nw
počiva primarno na odnosima sa drugima već na odnosu sa samim sobom, na samokontroli i
samovladanju. Za Ničea postojanje ono što jesi znači učestvovati u konstantnim procesu
samopotvrđivanja, u povečavanju sposobnosti za samoodgovornost. To je za Ničea sloboda.