prirodnim parkom u urbanizovanoj kulturi.
Ukazao je da ovo fantaziranje započinje
46
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
kompromis između nesvesnih želja i svesne cenzure, ili, drugim rečima, između prin-
Sigmund Frojd
figure u pokretu
sa dečjom igrom, a da kasnije dnevno-sanjarenje narasta do toga da podržava realne
objekte.10
Fantazija i sanjarenje se, baš kao i san, mogu tumačiti kao kompromis
između nesvesnog i svesnog. Ranije sam naznačio da izvesne misli nikada ne pro-
diru u svesno, jer je obuzdavanje (repression) koje one podstiču isuviše jako. Frojd,
međutim, smatra da je sasvim moguće da takve misli zaobiđu cenzuru svesti, ako
se pojave u prerušenoj formi. Njegova najopsežnija analiza ovog procesa je izneta u
studiji Tumčenje snova (Die Traumdeutung, 1900). San je, prema Frojdovom gledištu,
kompromis između nesvesne želje i pre-svesne cenzure. Kamuflažu, koja je neop-
hodna da se prođe cenzura, omogućava specifična priroda primarnih procesa. Ovi
procesi se između ostalog karakterišu kondenzacijom, premeštanjem, vizualizacijom
i simbolizacijom. Kondenzacija podrazumeva da se, u nesvesnom, u jednu sliku može
sabrati nekoliko reprezentacija. U snu se, na primer, jedna osoba može sastojati od
osobina nekoliko osoba. Nesvesna slika je tako naddeterminisana, ona je spoj više
značenja, kojima je zbog kondenzacije onemogućen neposredan uvid. Premeštanje
podrazumeva da se psihička vrednost jedne reprezentacije može premestiti na drugu
reprezentaciju, koja je sa prvom asocijativno povezana. Štaviše, kao što je Frojd, sa
osvrtom na Ničea, izrazio u Tumačenju snova, ovo znači:
… psihičku promenu vrednosti tog materijala.11
Na primer, u snu se agresivna osećanja koja se gaje prema nekoj osobi
mogu izraziti razbijanjem objekta koji je asocijativno povezan sa tom osobom. Meha-
nizam vizualizacije dozvoljava da se apstraktna misao izrazi konkretnom slikom. Izve-
sni simboli koji se prenose kroz kulturalnu istoriju (Frojd je pretpostavljao da su deo
kolektivnog nesvesnog) često se uzimaju da bi kamuflirali latentne nesvesne želje.
Pošto primarni procesi tesno sarađuju, stvorene slike je izuzetno teško dešifrovati.
Zahvaljujući kamuflaži od strane primarnih procesa, nesvesne misli mogu prodreti u
svesno, ali je značenje reprezentacija koje su ušle u svest teško shvatiti. Zbog ovoga
ih je Frojd uporedio sa rebusom:
Ako je tako, onda se u procesu stvaranja sna zbiva prenošenje i
pomeranje psihičkih inteziteta pojedinih elemenata i kao posle-
dica toga pojavljuje se razlika između teksta sadržine sna i misli
sna.12
Hermeneutičko tumačenje može rekonstruisati latentne nesvesne želje ili
strahove dešifrovanjem kompromisnih formacija kao što su snovi, nesvesne jezičke
omaške, šale ili neurotski simptomi.
Došavši do ove tačke, Frojd iznosi primedbu koja poput niti povezuje go-
tovo sve njegove spise o umetnosti. On kaže da se i umetnost može shvatiti kao
Jos de Mul
10  Sigmund Freud, Gesammelte Werke VIII, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1968, str. 233.
11  Sigmund Freud, Gesammelte Werke VIII, str. 235
12  Sigmund Frojd, “Osvrt na mogućnost predstavljanja”, iz Tumačenje snova, Matica srpska,
Novi Sad, 1981, str. 340.
cipa zadovoljstva i principa realnosti. On u vezi sa ovim govori o sublimaciji,13 gde su
nesvesne želje iskorišćene da proizvedu kulturalno prihvatljive proizvode. Upadljivo
je kako se Frojd ovde tesno vezuje za romantičarsku estetiku, koja se zasniva na ideji
da umetnost može da pomiri antitezu između prirode i razuma. Takođe je upadljivo
da Frojd ne sledi romantičarsku estetku u njenom veličanju umetnosti, već da zauzi-
ma u neku ruku staložen stav ukazujući da umetnost usklađuje oba principa, prirode 47
i razuma, na svojstven način. Umetnik je osoba koja se okreće od realnosti, gde ne
uspeva da ostvari svoje ljudske kontakte i seksualne želje, te ih preusmerava u ima-
ginativni život. Međutim, on pronalazi i put povratka iz sveta imaginacije u realnost
zahvaljujući svom stvaralačkom talentu.14 Umetnik ostaje poštovan kao junak ili lju-
bavnik u realnosti, kao što je bio u fantaziji – on može ovo doseći, pošto i drugi ljudi
osećaju sličan prekid sa realnošću i teže da uspostave kompenzaciju principa želje
pomoću principa realnosti.15
Frojd dalje primećuje da umetnik manje ili slabije potiskuje od drugih ljudi.
Drugim rečima, umetnici svoju umetničku moć imaginacije duguju izvesnoj toleranciji u
odnosu na nesvesne fantazije.
Ovde želim da iznesem tri primedbe koje su neophodne za razumevanje Froj-
dove estetike. Prvo, važno je napomenuti da je umetničko delo, kao kompromis uporediv
sa snom, isto tako pod kontrolom primarnih mehanizama kondenzacije, premeštanja i
vizualizacije. Drugo, ovo znači da prilikom tumačenja umetničkih dela možemo iskoristi-
ti psihoanalitičke metode da bismo rešili slične “rebuse”. Ali moramo imati na umu da,
za razliku od rebusa, zbog naddeterminisanosti kompromisnih formi, nijedno tumačenje
nije konačno. Značenje kompromisnih formi je doslovno neiscrpno. Ovo je takođe zna-
čajna lekcija za psihoanalitički inspirisano tumačenje umetničkog dela. Stalno moramo
biti na oprezu da svoje tumačenje ne shvatimo kao konačno. Treća tačka je sa ovim te-
sno povezana. Frojd ima sklonost – ranije sam ovo nazvao drugom pretpostavkom psi-
hoanalize – da trag nesvesne želje na kraju isprati natrag do seksualnih instinkata. Ovo
ne bi trebalo da iznenađuje, jer, prema Frojdu, seksualni instinkti najduže ostaju pod
kontrolom principa zadovoljstva. On je smatrao da se ovo odnosi i na umetnička dela.16
Neizvesno je da li je ova isključiva posvećenost seksualnim instinktima plo-
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
dotvorna za psihoanalitičku esetiku. Ovome ću se ponovo vratiti na kraju ovog teksta.
Sada ću se podrobnije pozabaviti drugom pretpostavkom, koja se tiče omnipotencije
seksualnosti.
13  Sigmund Frojd, “Rad pomeranja”, iz Tumačenje snova, Matica srpska, Novi Sad, 1981, str.
311.
14  Sigmund Frojd, „Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinčija“, Iz kulture i umetnosti,
Matica srpska, Novi Sad, 1979, str. 194.
15  Sigmund Freud, Gesammelte Werke VIII, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1968, str. 236.
16  Sigmund Freud, Gesammelte Werke VIII, str. 237.