Пред.

4
ПОДЕЛА РЕЧЕНИЦА

- Постоје различите класификације речен., зависно од:

а) особина/одлика синтаксичког строја појединих језика;
б) онога шта се узима као критеријум – при њиховој класификацији.
 Критеријуми за поделу реченица:

I. Циљ казивања и интонација = класификација по САДРЖИНИ (или по

ЗНАЧЕЊУ). Према овом критеријуму, речен. могу бити:
а) Изјавне (обавештајне) (Пр.: Идем на утакмицу.);
б) Упитне → праве (Пр.: Колико кошта овај сат ?);
→ неправе (Пр.: Колико сам радостан. );
в) Заповедне (Пр.: Донесите одмах болеснике./ Изађите из учионице!)
→ свака од наведених трију типа реченица може бити и
г) Узвична, ако се њоме изражава и емоционални однос према садржини
казивања, па се изговарају са узвичном интонацијом ! (Пр.: Идем на
утакмицу ! / Колико сам радостан !);

 По овом критeријуму изврш. је традиц. шк. класифик на:

обавештајне, упитне и узвичне реч.
II. Темељ друге поделе има за основу oднос елемената стварности
означених у реченици – тј. може се тврдити да између нечега и
стварности постоји одређена веза, а та се веза може и одрицати:
а) Потврдне речен. (афирмативне): Марко је био на часу.
б) Одричне речен. (негативне): Марко није био на часу.
III. Подела речен. по САСТАВУ:
а) Просте → двочлане – када реч. садржи оба осн. чл.: субјекат и
предикат
→ једночлане – садрже само један осн. чл. (нпр. безличне,
инфинитивне и номинативне реч.);
б) Сложене – поред осн. чл. садржи и друге, зависне чл. реч.

IV. Према томе да ли су изражени сви потребни чл. речен. или нису
изражени (тј. неки су изостављени) – разликују се:
а) Потпуне речен.;
б) Непотпуне речен. (треба вршити разлику између непотпуних и
недовршених речен.)
 I. Реченице по САДРЖИНИ:
1. Изјавне или обавештајне речен = оне реч. којима се нешто изјављује,
односно којима се обавештава неко о нечему;
- Најфреквентније су у језику;
- Њима се изражава завршено обавештење + прати их специфична
интонација (= различита од упитних и заповедних речен.); у њима
се најјаче изговара реч на којој се налази реченични акценат
(уколико речен. има такав акценат); обично, интонација пада од
почетка према крају реченице. Пр.:
„Бејаше стигао и Росин братић Видак, баш у децембру, по лепом
времену. Огледао се у бунару дирнут завичајним небом и бескрајном
дубином.“ (Мирко Ковач – Врата од утробе).
2. Упитне јесу оне речен. којима нешто питамо, којима желимо да
побудимо, подстакнемо саговорника да нам сопшти оно што нас
занима.
- Упитно значење изражава се следећим јез. средствима:
а. упитном интонацијом:
-упитна интонација јесте обавезни пратилац упит. речен. Она је
понекад једини носилац упитног значења.
Пр.: - Дошао Бранко? Није ми донео цигарете? / Писати петиције?
- у упитним речен., везано за интонацију, најјаче се изговара реч с
којом је везан смисао питања!
б. упитним речима
- упитно значење изражава се и формалнограматичким средствима
→ то су упитне речи:
 упитне заменице (ко, шта итд.),
 упитни прилози (где, како, куда, када ...) и
 упитне речце (зар, ли ...);
У оваквим упитним реченицама у којима се упитно значење
изражава упитном интонацијом и формалнограмат. средствима,
упитне речи су у њима (осим речце ли) у нормалном реду речи,
тј. на почетку реченице и на њима се налази реченични акценат
 најјача интонација јесте на почетку реченице и она опада
према крају реченице !
Напомене:
- У нормалним (комуникацијским) условима, у упитним речен.
упитне речи налазе се на почетку реченице;
- У емоционално обојеном казивању – упитне речи могу бити и у
другим позицијама у речен. Пр.:
 Али он, зашто он не дође? / Лудило, ко то каже ? / Стандард, шта
је то ? / Гласање, зар је то сада важно ?
- Међу упитним реченицама разликујемо:
А. Праве упитне – оне речен. које траже одговор од саговорника;
Б. Неправе упитне . само су по форми упитне, јер се у њима садржи
скривено утврђивање нечега; оне се у стилистици називају
реторским питањима и представљају снажно стилско средство →
обичне су у уметничкој књижевности – Пр.:
Где су лепи дани младости? ;
„Гдје је мала срећа, бљесак стакла,/
И на траку сунца златни кућни прах ?“
3. Заповедне реченице – јесу оне којима се изражава заповест,
жеља, молба да се радња врши или изврши  овим речен. људи не
саопштавају своје мисли у вези са стварношћу, нити питају што, већ
некога побуђују да нешто уради. Уп. речен.:
А) Бранко пише. (изјав. реч.);
Б) Хоће ли Бранко писати? (упит. речен.);
В) Пиши Бранко! / Нека Бранко пише! (заповед. реч.).
 Језичка средства за изражавање заповести:
 Заповедна интонација;
 Заповедне речи: хајде, нека, деде ....;
 Облици императиава и други глаг. обл. у његовој функцији.
- Заповедно значење не може бити изражено само интонацијом, стога
обавезно треба употребити још неко формалнограматичко средство, пр:
- Дођи сутра! ; Да дође сутра! ; Хајде кући! [Кући! ← у овом пр.
изостављена је заповедна реч (= елизија].

4. Узвичне реченице

 И изјавне, и упитне и заповедне речен. могу у мањој или већој мери

имати емоционалну боју/набој, односно да изражавају екстатичне
подстицаје → радост, гнев, срџбу, горчину, веселост и сл.. Оне се тада
изговарају с појачаном, такозваном узвичном интонацијом → такве
речен. назив. се УЗВИЧНИМ реченицама и при писању обележавају се
узвичником (!).
 Језичка средства за обележав. узвичности су:
А) ИНТОНАЦИЈА – обавезно мора бити у овим речен.;
Б) УЗВИЦИ – могу али не морају обавезно бити употребљени.

II. ПОТВРДНЕ и ОДРИЧНЕ реченице

  Све врсте речен. горе приказане могу бити потврдне (афирмативне)
или одричне (негативне) речен.
А. ПОТВРДНЕ реченице јесу оне речен. којима се установљује као
стварно постојећа веза између онога што се субјектом означава и онога
што му се предикатом приписује.
Б. ОДРИЧНЕ јесу оне реченице којима се та веза одриче (негира).
Примери:
Марко је копао. (= П) / Марко није копао. (= О);
Јесте ли ишли на сабор ? (П) / Зар нисте отишли на сабор ? (О);
Учите добро. (П) / Не учите добро. (О).
 Граматичка средства за одрицање су:
1) Речца не или ни – најчешће. Пр:
- Кога има на улуци? – Нема ни живе душе! Или: - Ни живе душе! [= елизија];
2) Одричне заменице и 3) одрични прилози → њима се одриче, заједно
са одричним речцама не и ни, а понекад и без њих. Упореди:
А. (Ко је научио?) Нико није научио! [Нико = одрична зам. + речца ни] /
Нико!
Б. (Куда идеш?) Никуда не идем. [Никуда = одрични прилог + речца не] / -
Никуда.
→ у случајевима: Нико!, Никуда. = елидирани су поједини делови.
 Одрична речца НЕ →
- обично стоји уз предикат;
- уз другу реч – и то онда када означава делимично одрицање. Пр:
Видео сам не Јована, већ Марка.
- нема увек одрично значење. То се дешава онда када се реченицом
изражава претпоставка, као у примерима:
Одрастао си, не мислиш да се жениш?
 Оваквим реченицама изражава се и СТРАХ, БОЈАЗАН, СТРЕПЊА и
сл. Пр.: Говори сувише тихо, да их не уплаши?

III. ВРСТЕ РЕЧЕНИЦА ПО САСТАВУ

1. ПРОСТА РЕЧЕНИЦА (ДВОЧЛАНА)

 Просте речен. јесу оне речен. које су саст. из једне субјекатско-

предикатске сржи. Оне могу бити:
А. Непроширене = састављене само из основних чланова – субјекта и
предиката. Пр. Киша пада. / Ђура рецитује. / Ивана спава. / Деда чита.
 Б. Проширене = оне речен. које поред основних имају и зависне
чланове. Пр.: Вредни ученици марљиво су учили сваког дана.

ПРОСТЕ речен. могу бити још и:

a) Двочлане = оне реченице у којима су изражена или се подразумевају
оба основна члана (субјекат и предикат) → то значи да су двочлане и оне
речен.у којима субјекат и предикат, или чак и оба!) нису изражени
формалнограматичким средствима, већ су изостављени, али се по смислу
лако могу одредити. Пр: Киша непрестано пада. / Непрестано пада.
б) Једночлане јесу оне речен. у којима је изражен само један осн. члан,
а други члан не може се са сигурношћу одредити! Пр:
Ноћ. / Тишина. / Тајац. / Учити, учити, учити! / Грми. / Сева. / Веје. → у
оваквим речен. постоји само један члан као ОСНОВА реченице.

2. СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА

 Скожене речен. јесу оне речен. које се састоје из две или више
субјекатско-предикатске сржи. Пр.:
Плашио се и своје сенке 1/, избуљио је очи 2/ и журно се удаљавао из
шумске таме. 3/

ПРОСТА РЕЧЕНИЦА (ДВОЧЛАНА)

1. ОСНОВНИ чланови реченице

- Реченица јесте синтакс. јединица у чијем моделу (структурној шеми)
разликујемо одређене позиције, које у процесу говора заузимају поједине
речи. Те речи у одређеним позицијама називају се члановима реченице.
Тако, у речен. разликујемо две основне позиције: субјекатску и
предикатску. Речи које заузимају ту позицију називају се субјектом и
предикатом = основни чл. реченице, јер су они конститутивни делови
речен., виђени у логично-граматичком смислу. Чинећи основу речен. и
условљавајући њено постојање – субјекат и предикат су двојако повезани:
смисаоно и формално.
 Смисаону повезаност субјекта и предиката омогућује
ПРЕДИКАЦИЈУ, што је, у ствари, приписивање нечега некоме или нечему.
Ово приписивање суштински се разликује од приписивања у одређеним
синтагмама (нпр., придевско-именичким, придев као атрибут уз именицу).
Уп.: човек ради / Кућа је нова. → нова кућа.
- Основна разлика је у томе што предикативно приписивање нечега
(најчешће глаг. значења) субјекту реченице, осим номинативног аспекта,
садржи у себи и значење ВРЕМЕНА (временска оријентација, перспектива),
значење МОДАЛНОСТИ, ЛИЦА, а и КОМУНИКАТИВНИ ЦИЉ. → свега
тога нема у синтагмама, већ постоји само приписивање значења зависног
члана значењу основног. То се може закључити и упоређивањем слњдњћих
речен. и синтагми:
а) реченице: Мајка је лепо сашила плаву хаљину. / Мајка ће сашити ... /
Мајка би сашила ... / -Шије ли мајка ...?;
б) синтагме: плава хаљина, сашити лепо, сашити хаљину ... Често се каже
да се везом предиката са субјектом изражава повезаност појмова у суђењу,
тј. да се изражава мисао. Оваквом квалификацијом субј.-пред. везе (кад се
тумачи само на основу тога и кад се види субјектова доминација над
предикатом) изражава се логицистички приступ интерпретације реченице.
 Формална повезаност два основна члана речен. састоји се у слагању
(конгрујенцији) предиката са субјектом у погледу лица, броја и, кад је то
могуће, у погледу рода (тј. предикат добија обличка обележја лица, броја и
рода према субјекту с којим је смисаоно повезан).
 У логицистичком приступу → субјекат се сматра речен. чланом који
„влада“ „господари“ у речен., да је једини прави независни члан, а
предикат му је потчињен.
 У саврем. лингвистици → однос субјекта и предиката у вези са
њиховим приоритетом третира се и у смислу њиховог синтаксичког
партнерства → СУБЈ. у речен. има тзв. апликативну доминацију (тј. њему
је предикат подређен у формалнограматичком погледу) а ПРЕДИКАТ има
над субјектом конститутивну доминацију, јер се управо њиме
конституише реченично језгро, а и реченица у целини.
 Кад се говори о синтаксичком партнерству Субј. и Предиката –
имају се у виду речен. настале на основу двокомпонентног модела у коме су
координиране основне компоненте, а којих је два типа:
а) реченице с глаголом у личном глаголском облику у функцији
предиката (=предикат уличном глаг. облику). Пр: Ветар дува. / Студенти
радо иду у позориште.
б) реченице са неглаголским предикатом у коме је координирана субј.-
пред. веза. Пр: Наша сестра је лепа.
↓
и прва и друга врста речен. су типичне за српски и хрватски језик
►због тога је и могуће синтаксичко партнерство (апликативна
доминација СУБЈЕКТА и конститутивна доминација
ПРЕДИКАТА) у вези са минималном реченичком структуром.
 Речен. са ПРЕДИКАТОМ = глагол у личном гл. облику + речен. са
ПРЕДИКАТОМ неглаголским = најпродуктивније су у срп. и хрв. језику.
  Постоје, међутим, и речен. настале на основу двокомпонентног
модела али у којима основне компоненте нису координиране. Пр:
Оцу је позлило. / Овде је зима. / Мени је жао.
 Постоје и реченице које су настале на основу једнокомпонентног
модела [У подели: = једночлане речен. → 1. безличне; 2. инфинитивне; 3.
номинативне] у којима није изражен субјекатско-предикатски однос, па се
не може говорити о субј.-предик. партнерству. Пр:
Научите све лекције. / Треба писати брату. / Пожар! / Ватра! / Бомба! /
Испоштовати све рокове.