1

DRŽAVE BLAGOSTANJA

Koncept države blagostanja je dvosmislen. U delu literature, pod njim se podrazumeva nešto više od
„blagostanja koje obezbeđuje država“; dok se u jednom delu literature on koristi da označi razvijen ideal
u kojem se blagostanje sveobuhvatno obezbeđuje kako bi odgovorilo najvišim standardima.
- Poreklo ovog diskursa je u Nemačkoj, gde se razvilo shvatanje „da država ne bị trebalo samo da se bavi
zaštitom ličnosti i imovine svojih državljana, već bi trebalo da uloži napor da unapredi njihovo
blagostanje

-Normativna literatura se pretežno koncentrisala na iskustvo Velike Britanije. Beveridžov izveštaj u

Velikoj Britaniji se odnosio na „pet džinova“: Siromaštvo, Lenjost, Neznanje, Besposlicu i Bolesti,
reprezentuje stanje javnog mnjenja tog vremena. Država blagostanja je proces socijalnih promena za
koje se Beveridž zalagao. Predstavljao je ideal, u kojem bi svi imali pravo na pristup uslugama. U Velikoj
Britaniji, ovo je trebalo da bude u suprotnosti sa Zakonom za siromašne, koji je podršku ograničio samo
na siromašne

- Beveridžov uticaj nije bio ograničen samo na Veliku Britaniju. U Francuskoj i u Belgiji o njemu govorilo
kao osnovi za uspostavljanje sistema socijalne sigurnosti - iako su bili različiti od sistema u Velikoj
Britaniji.

-Postoje, međutim opasnosti koje proizlaze iz oslanjanja na iskustva samo jedne države. Evropske države
blagostanja su uspostavljene na različitim osnovama. Najvažniji modeli su bili bazirani na socijalnom
osiguranju koje se razvilo iz sistema uzajamne pomoći. Nemački pristup koji se uglavnom oslanjao na
konture koje je iscrtao Bizmark, čvrsto je povezao socijalno osiguranje sa tržištem rada.
-U Francuskoj je solidarnost poslužila kao model za dalji razvoj, dok je glavni cilj politike bio da je proširi
koliko je to moguće

Maršal je tvrdio da je država blagostanja u 20. veku predstavljala produžetak građanskih prava koja su
bila uspostavljena nakon Francuske revolucije. U 18. veku uspostavljena su građanska prava; u 19om
politička prava; a u 20. socijalna.Ovo nije bio univerzalni obrazac razvoja; u većem delu Evrope socijalna
prava su prethodila građanskim ili političkim pravima, dok razvoj nije bio u potpunosti prepušten državi

FAKTORI RAZVOJA

Razvoj države blagostanja u različitim državama zavisi od čitavog niza različitih uticaja. Promene mogu
imati svoje korene u unutrašnjoj situaciji u državi; međutim, ona može oslikavati i uticaji spoljašnjih
faktora.

Unutrašnji uticaji.

Ketrin Džouns identifikuje socijalne i ekonomske prilike u državi kao osnovni faktor koja učestvuje u
oblikovanju socijalne politike. Socijalni faktori obuhvataju društvenu strukturu, elemente društvene
podele (poput klase, rodne i rasne nejednakosti), kao i demografsku strukturu - starost i distribuciju
stanovništva, broj dece i starih ljudi, strukturu porodice i slično
 2

Ekonomski razvoj obezbeđuje resurse koji omogućavaju uspostavljanje socijalnih usluga, dalje oblikuju
društvene prilike, poput urbanizacije i radnih odnosa, unutar kojih država blagostanja funkcioniše. .
-„Konkretna rešenja“ - politike koje su se u međuvremenu razvile - suštinski zavise od konstitucionalnog
razvoja i političke organizacije, koji obezbeđuju mehanizme putem kojih se socijalne usluge razvijaju.
-Konačno, Džouns ukazuje na „ishode". Socijalna politika utiče na socijalne i ekonomske prilike zbog
kojih je formulisana

Spoljašnji uticaji.

Države blagostanja se ne mogu posmatrati izolovano; socijalne i ekonomske okolnosti u jednoj državi su
često povezane sa prilikama u drugim državama. Može postojati zajednička istorija ili geografija; države
mogu imati zajedničko kolonijalno iskustvo. Rat je često upravo taj zajednički uticaj. Takođe, mogu
postojati određeni zajednički kulturni uticaji, religijski uticaji.

Vilenski je analizirao obrazac izdvajanja za socijalnu sigurnost u različitim državama.Udeo starih ljudi u
ukupnoj populaciji je verovatno najveći pojedinačni faktor koji utiče na visinu izdvajanja, ali Vilenski
takođe ukazuje i na neke zanimljive trendove.
Prvo, više se troši u sistemima koji su se ranije razvili
Drugo, pošto politika često prati bogatstvo države, socijalna izdvajanja se bolje mogu objasniti
kao proizvod raspoloživih resursa a ne političkih ideala.

Zaključci do kojih dolazi Vilenski su podložni i nešto drugačijim interpretacijama: utvrđeno je, pomoću
istih podataka, da su socijalna izdvajanja direktno povezana sa tim koliko je država udaljena od Beča.
Beč je nastojao, na prelazu između vekova, da bude kulturna prestonica Evrope, i to stanovište samo
odražava kulturnu difuziju. Ovo, zauzvrat reflektuje istorijski razvoj blagostanja u Evropi, uključujući
obrasce religijskog uticaja i uticaj rata.

-Postoje dokazi da susedi utiču jedni na druge, ali ovaj uticaj varira vremenom i zavisi od polja delovanja.
Države koje su geografski blizu često dele važne veze; usvajaju slične politike putem zajedničkih
istorijskih niti, zajedničkog jezika, religije , a ponekad je prisutna i direktna imitacija. Grupisanje država
nije samo deskriptivno; one imaju dovoljno zajedničkih odlika pa shodno tome pribegavaju sličnim
rešenjima.

Crni labudovi.

U političkim naukama, neki autori su ponudili tumačenje prema kojem se politika odvija na mahove gde
blokade i stavljanje veta usporavaju odgovore sve dok se ne ukaže prilika, kada dolazi do naglog porasta
aktivnosti.

-Frenk Kastels,dodaje jednu opominjujuću opasku. Događaji i pitanja koja oblikuju države blagostanja su
obično vanredni – rat, depresija, hiperinflacija, elementarne nepogode, itd. Načini na koje različite
države odgovaraju su raznovrsni i ponekad ih je teško klasifikovati. To takođe znači da je teško
anticipirati moguće efekte sličnih događaja u budućnosti.
 3

MODELI DRUŠTVENE REDISTRIBUCIJE BLAGOSTANJA

Fundamentalna konceptualna razlika u diskusiji o režimima blagostanja odražava istorijski razvoj -

tranziciju od Engleskog zakona za siromašne ka državi blagostanja. Vilenski i Lebo su ovo izrazili u vidu
rezidualnog i institucionalnog modela blagostanja:

 Rezidualni model. U normalnim okolnostima, ljudi ne bi trebalo da zavise od kolektivnih

socijalnih davanja; umesto toga, oni bi trebalo da se oslanjaju na sopstvene ili resurse svoje
porodice, i jedino oni koji iz nekog od razloga nisu u mogućnosti da se oslone na ove resurse,
trebalo bi da ostvaruju pravo na socijalna davanja. Socijalna davanja se u ovim okolnostima
određuju kao rezidualna pošto su namenjena samo onima koji su izostavljeni.
 U institucionalnom modelu, potrebe i zavisnost su prihvaćeni kao normalne u društvu, ili
„institucionalizovane“.Svi smo bili deca u određenom periodu, svi ćemo u nekom trenutku biti
bolesni ili stari; institucionalni sistem je onaj koji priznaje društvenu odgovornost za ove potrebe
i u skladu s njima definiše zakonske odredbe.

Titmus tri glavna modela blagostanja

1. rezidualni model
2. institucionalno-redistributivni - Institucionalno-redistributivni model, dodaje „redistribuciju“,
nastoji da ujednači raspoloživost resursa među ljudima, institucionalnim principima
3. industrijski model -Neke socijalne politike su se mogle posmatrati kao pružanje podrške
ekonom- skom razvoju; obrazovanje, na primer, se može videti i kao pripremanje dece za rad, a
zdravstvena zaštita kao način održavanja radne snage. Verovatno je najbolji primer
bizmarkovski sistem socijalnog osiguranja, koji je beneficije usko vezivao s doprinosima tako da
se nagrade radni napori

-Palmeova klasifikacija je korišćena kao način klasifikacije različitih obrazaca penzijskih sistema. On je
određivao penzije kao:

1. institucionalno -pokrivajući potrebe i u određenoj meri redistribuciju

2. rezidualno -pokrivajući samo minimalne potrebe,
3. zasluge u radu - u kojem nagrada zavisi od profesionalnog statusa, i
4. građanstvo - koje obezbeđuje bazičnu sigurnost za sve

-Mišra, na primer, razlikuje kapitalističke i socijalističke pristupe.

-Esping Andersen, u verovatno najpoznatijoj klasifikaciji modela, definiše „kapitalističke“ režime kao
„liberalne", korporativističke“ i „socijaldemokratske“.
Modeli se ovde kreću od „desnih" ka „levim", preko poznatog političkog spektra; na jednom kraju,
rezidualni ili liberalni pogled se preuzima kako bi se nivo blagostanja ograničio, dok na drugom
socijalistički model garantuje blagostanje svima u formi prava.
 4

Sistemi socijalne sigurnosti u različitim državama uspostavljeni su na različitim principima i pristupima,

vodeći ka „mešovitim“ ili „hibridnim sistemima"; u drugim, možda uopšte nema vodećih principa; a opet
ima i onih, u kojima se princip diverziteta sam po sebi smatra dragocenim

REŽIMI BLAGOSTANJA

-Rad Esping Andersena Ključna razlika između njegovog pristupa i drugih gore pomenutih modela jeste
u tome da je njegova analiza i klasifikacija režima blagostanja bazirana na empirijskim dokazima.

Lajbfrid, na primer, opisuje četiri karakteristična režima blagostanja u razvijenim zemljama ,a to su:

1. skandinavske države blagostanja, čiji su predstavnici Švedska, Norveška. Danska i Finska, gde je
sistem društvene redistribucije blagostanja visoko- razvijen;
2. bizmarkovski model, koji je u Austriji i Nemačkoj, i prema njegovom shvatanju, obezbeđuje
„institucionalnu“ redistribuciju blagostanja;
3. anglosaksonske države, koje uključuju Veliku Britaniju, SAD, Australiju į Novi Zeland, koje
smatra „rezidualnim“ i
4. latinski Rim, koji obuhvata Španiju, Portugaliju, Grčku, Italiju i možda Francusku, gde je
redistribucija blagostanja u svom „rudimentarnom obliku."

Većina postojećih pokušaja da se izvrši klasifikacija država blagostanja pribegava preteranom

pojednostavljivanju, ili im krajnji ishod bude neka čudna mešavina - što nas navodi da zaključimo da se
sistemi jednostavno ne mogu klasifikovati.

Kastels raščlanjava socijalna izdvajanja na četiri glavne kategorije: izdvajanja za stare, radno sposobne,
zdravstvenu zaštitu i druga izdvajanja - i otkriva da izmedu njih gotovo da ne postoji nikakva veza.

Klasifikacija sistema je način da se informacije, koje bi u svakom drugom slučaju delovale nepovezano i
haotično, učine smislenim, i zbog toga su one postale značajan doprinos razumevanju socijalne politike.

OBRASCI U RAZVOJU DRŽAVA BLAGOSTANJA

Teorija konvergencije.

Mnoge industrijske države, uprkos znatnim razlikama koje između njih postoje, često prate
iznenađujuće slične razvojne putanje. Ovaj trend se u literaturi koja se bavi komparativnom socijalnom
politikom označava kao „konvergencija“. Postoji nekoliko razloga za to:

1. Zajednički problemi. Industrijalizacija je proces kroz koji su prošle sve razvijene zemlje, i u tom
procesu se suočile sa setom problema: zaštite radnika, uslova stanovanju i stanja životne
sredine u urbanim sredinama; starenjem stanovništva i opadanjem stope nataliteta, što znači
da je sve više starih i progresivno manje radnika koji će ih zameniti.
2. Zajednički pristupi. Ljudi u različitim državama i kulturama mogu deliti zajedničke pristupe
pomoću procesa „kulturne difuzije“. U Evropskoj uniji, termin „konvergencija“ se u principu
koristi kako bi označio proces usaglašavanja zajedničkih vrednosti.
 5

3. Zajedničke metode. Način na koji se realizuje redistribucija blagostanja zavisi od dostupnih

metoda u svakom trenutku.Dominacija zapadne medicine, na primer, uslovila je veoma sličan
obrazac organizacije bolničkog lečenja.
4. Zajednička politika. Države imitiraju jedna drugu: na sistem nacionalnog osiguranja u Velikoj
Britaniji uticao je sistem nacionalnog osiguranja u Nemačkoj, dok je Beveridžov izveštaj u
Britaniji postao radni plan ne samo za Veliku Britaniju već i za evropske vlade u egzilu.

Empirijski dokazi o konvergenciji su nepouzdani. Iako postoji određena podrška za ideju da razvijene
države sve više liče jedna na drugu, ona je ograničena i ne može se primenti na različita polja delovanja.

Država blagostanja u krizi.

-Pirson ukazuje na četiri najčešće upotrebe koncepta „krize":

1. Kriza kao prekretnica. Kriza se može posmatrati kao period kada se dugo- godišnji problemi
posebno pogoršaju ili postanu ozbiljni.
2. Kriza kao eksterni šok. Ovo može podrazumevati rat ili probleme u medu- narodnoj ekonomiji,
poput ,naftne krize“ sedamdesetih godina.
3. Kriza kao dugogodišnja kontradiktornost. Ovo održava zabrinutost marksista povodom
konstantnog pritiska na sistem;
4. Kriza kao problem većih razmera."

Marksisti su tvrdili da će se kapitalizam nužno naći u krizi. Marks je smatrao da je kapitalizam suštinski
nestabilan i da će povući radnike u nezapamćenu bedu protiv koje se oni moraju pobuniti. Njegove
inicijalne pretpostavke su se pokazale netačnim -kasnije revizije Marksovih analiza, na primer od strane
Lenjina ponudile su alternativne scenarije - ali ideja da „kriza“ mora nastupiti ostaia važan element
marksizma, i kasnije interpretacije su nastavile da naglašavaju.
-O'Konor ističe da centralnu pretnju kapitalizmu predstavlja fiskalna kriza koju su generisala povećana
izdvajanja za potrebe socijalne sigurnosti. "
-Habermas navodi da kapitalizam, da bi napredovao, mora da stvori uslove u kojima kapital može da se
akumulira, i da legitimizuje svoje postupke, putem javnih aktivnosti poput države blagostanja.

Marksistička argumentacija se odražava u kritici „nove desnice“ koja je takođe bila skeptična po pitanju
mogućnosti industrijskog sistema da finansira državu blagostanja. Bejkoni Eltis su, na primer,
sedamdesetih godina tvrdili da su izdvajanja za javni sektor i društvenu redistribuciju blagostanja
„istisnula“ izdvajanja koja bi trebalo da omoguće produktivnom privatnom sektoru da procveta.

Faze razvoja.

Flora i Hajdenhajmer su opisali četiri glavne faze u razvoju država blagostanja:

1. Eksperimentisanje (od 1880. do 1920-ih). Ovaj period je karakterisala industrijalizacija, inovacije

na polju politika u nastojanju da se pomire suprotstavljena politička stanovništa, i postepeno
uvođenje socijalnog osiguranja.
 6

2. Konsolidacija (od 30ih do 40ih). Period depresije, praćen ratnim iskustvom vodio je prema
konsenzusu o potrebama predstojeće rekonstrukcije. .
3. Ekspanzija (od 50-60ih ). Rekonstrukcija, održivi ekonomsk rast i puna zaposlenost uslovili su
povećana očekivanja kao i konkurenciju za deo u uvećanim resursima.
4. Redefinisanje (od 70ih). Pritisak koji su uslovile recesija i inflacija vodio je prema političkom
nezadovoljstvu, usporavanju stope rasta i- ito je uzelo maha kako je knjiga napisana - „naglog
vraćanja" što je u vezi s političkom desnicom.

Teorije o razvoju država blagostanja imaju tendenciju da budu sistematičnije nego što je s realnošću, i
često maskiraju velike konflikte koji se javljaju u procesu razvoja. Razvoj je u praksi najčešće postepen,
dok se ideje i pristupi ne odvijaju u jasnim stadijumima.

Okvir - Strukturno prilagođavanje

Neoliberalne politike su postale izuzetno značajne tokom osamdesetih godina, posebno u SAD i Velikoj
Britaniji i nekim drugim državama. „Reganomika" i tačerizam" su zagovarali liberalizaciju tržišta,
uključujući laissez-faire - smanjenje vladine aktivnosti, i oslanjanje na tržište - „marketizaciju", razvijanje i
podsticanje tržišta, privatizaciju državnih aktivnosti..

Ove politike su se izvozile i u zemlje u razvoju preko Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.
Međunarodne organizacije su promovisale agendu „strukturalnog prilagođavanja" koje predstavljaja
rešenja bazirana na tržištu za ekonomske probleme sveta u razvoju. Ključni elementi su:

1. Politike za ekonomsku stabilizaciju, uključujući mere za smanjenje inflacije,smanjenje vladinog

deficita, i ograničavanje upotrebe kredita;
2. Institucionalne reforme, uključujući promene u bankarskom sektoru, trgovinii
javnom sektoru; i
3. Politike za promovisanje tržišta, uključujući privatizaciju, liberalizaciju,
ukidanje subvencija i upotrebu cenovnih podsticaja za upravljanje javnom
politikom.

-U 29 država podsaharske Afrike koje su razmatrane, 6 je zabeležilo unapređenje svojih politika - ali ne i
napredak u ishodima-u 9 država ostvaren je mali napredak, a u 11 je situacija bila gora nego kada su
počele. Materijalni rezultati se mogu smatrati vise negativnim nego pozitivnim.

-Strukturno prilagodavanje je bilo neuspešno. Efekat na ekonomski rast je bio nepravilan, ponekad je čak
potkopavao produktivne kapacitete, ponekad deflatorne; stope ekonomskog rasta u Africi i Latinskoj
Americi su bile više pre nego što je otpočelo strukturno prilagođavanje.Proces privatizacije je često
zloupotrebljavan; liberalizacija i deregulacija su često vodile do novih monopola.
 7

OBJAŠNJENJE RAZVOJA

Objašnjenja razvoja država blagostanja:

Ameliorizam.

Prvo stanovište je da se razvoj države blagostanja sastoji od serije progresivnih poboljšanja. Povezana je
sa gledištem da je socijalna zaštita odgovor na socijalne probleme. Ono što se dogodi jeste da problem -
poput siromaštva, nasilja u porodici ili loših uslova stanovanja - izađe u javnost, i onda se nešto
preduzme povodom toga. U principu, ukoliko se problem postep vremenom trebalo da se poboljša

-Ova ideja je bila odbačena u savremenoj literaturi. U većini industrijskih država, uslovi života dece, stari
kvalitet obrazovanja i zdravstvene zaštite su u velikoj meri unapređeni od a posebno nakon 1945;.
Istovremeno, postoje neoborivi dokazi koji navode na preispitivanje ove pozicije. Ona pretpostavlja
relativno stabilno okruženje; ukoliko se uslovi pogoršaju, onda svaka amelioracija koja zavisi od politike
možda neće biti u mogućnosti to da prati. (Države koje se suočavaju sa pogoršanjem uslova jesu zemlje u
razvoju u kojima postoji istorija konflikta ili relativno nekontrolisane urbanizacije.)

Istoricizam.

Verovanje da postoje određena „kretanja“ ili trendovi u istoriji koji se razvijaju prema svojoj neumoljivoj
logici. Karl Poper je ovaj pristup nazvao ,istoricizam". Verovatno najpoznatiji primer ovog pristupa je
marksizam: Marks je tvrdio da postoje određeni „zakoni“ koji će nesumnjivo odvesti kapitalizam u
samodestrukciju. Ovo ne bi trebalo uzimati doslovno - ako je nešto „neizbežno“ nema puno toga što bi
se moglo učiniti. Ali slabiji „zakoni", ili predviđanja u vezi sa društvom, mogu se posmatrati kao primer
iste vrste argumentacije - argumenti o kovergenciji“ država blagostanja su u velikoj meri tipični za ovaj
pristup.

Ove ideje su važne, pošto kada ljudi veruju da se određeni društveni ciljevi mogu ostvariti samo na
određeni način, to prilično utiče koje politike će biti usvojene. Centralni problem sa identifikovanjem
istorijskih obrazaca nije u tome da se to ne može učiniti; već zato što trendovi iz prošlosti nisu preterano
pouzdana sredstva za predviđanje budućnosti.

Funkcionalizam.

U „funkcionalističkoj“ teoriji, odgovor je ,funkcionalan" kada služi određenoj svrsi, a kada to ne čini,
onda je „disfunkcionalan“.
Funkcionalisti smatraju da se stvari odvijaju na određeni način zato što taj način najbolje funkcioniše.

Postoji veza između funkcionalizma i teorije konvergencije, pošto teorija konvergencije uvek
pretpostavlja određenu istu prilagodavanja koja je deo funkcionalističke teorije.
 8

Postoji izvesno preklapanje između funkcionalističke argumentacije i verovanja u napredak;

funkcionalistički argumenti su najčešće predstavljeni u literaturi kao konzervativni (zbog odobravanja
postojećih aranžmana) i amelioristički (pošto pretpostavljaju da su promene dobre). Ovo je pogrešna
interpretacija; funkcionalisti mogu tvrditi da su obrasci određene aktivnosti disfunkcionalni ili
funkcionalni, i da čak i ako služe nekoj društvenoj svrsi da su moralno neprihvatljivi.

Teorija sukoba.

Razvoj države blagostanja posmatra kao ishod konflikta između različitih blokova moći u društvu. Ovo
stanovište se najčešće dovodi u vezu sa marksizmom. Kao što je ranije objašnjeno, markizam nije
homogeno učenje, već set različitih učenja. U njihovom središtu se nalazi stanovište da su društveni
odnosi oblikovani organizacijom kapitalističke ekonomije, i da država blagostanja nužno odražava
strukturu moći. Ovo se može razumeti tako što će se država blagostanja smatrati represivnom, zato što
služi interesima kapitalističkog društva.

Institucionalni pristupi.

-Društvena akcija se ne može uvek pripisati uzajamnom delovanju društvenih sila; tu ima mesta i za
činioce, kada ljudi donose odluke kojima žele da promene svet u kojem žive.
- Problem koji se zove „inercija institucija“; jednom kada politika počne da se kreće određenom
putanjom, poput osiguranja ili državne kontrole, teško je kasnije zaustaviti." Ali je takođe jasno da
postoje trenuci u kojima se odluke donose, kada se usvajaju nove politike, gde politike menjaju pravac.
-Kombinacija institucionalnih ograničenja, odgovor na okolnosti i pritiske i posebne činioce označavaju
se kao „istorijski institucionalizam".

Dekonstrukcija razvoja.

Teorijama o društvu i društvenim odnosima se često suprotstavljalo stanovište da takvi odnosi nisu
„realni" ni u jednom smislu; oni predstavljaju veštački konstrukt koji su razvili komentatori i posmatrači.
Termin koji se danas koristi za ovakvu vrstu skepticizma jeste „dekonstrukcija“, termin koji u sebi sadrži
ideju rasklapanja konstrukta koje su ljudi uspostavili.
-Država blagostanja nije, ni u jednom smislu, sistem“ ili društvena struktura; to je samo ime koje smo
dali jednoj mešavini.

Problem sa svim opštim teorijama jeste u tome što nam one ne govore previse na koji način se politika
razvijala u nekoj određenoj državi. Funkcionalizam ukazuje na vezu između društva i socijalne politike;
teorija sukoba na ulogu različitih interesnih blokova, i pitanje čijim interesima politike služe.
-Poznavanje ovih teorija je korisno, pošto skreću pažnju na pitanja koja bi u suprotnom bila
zapostavljena.
 9

Okvir - Javni teret

Jedna od najčešćih kritika država blagostanja jeste da će efekti obezbeđivanja socijalne zaštite nužno
uticati na usporavanje rasta ekonomije. Ovaj argument preuzima neki od sledećih oblika:

1. Izdvajanja za socijalnu zaštitu predstavljaju veliki trošak. Zahteva visoke poreze, smanjivanje
podsticaja koji bi mogli da generišu bogatstvo, i visoki troškovi rada, koji umanjuju
konkurentnost industrije i ograničavaju ekonomski rast.
2. Sistemi socijalne zaštite utiču na stvaranje nefleksibilnih tržišta rada, smanjuju mobilnost radne
snage i nužno povećavaju stopu nezaposlenosti.
3. Novac utrošen na javne akcije inhibira razvoj produktivnosti, privatni sektor koji je esencijalan za
ekonomski razvoj.

Ove primedbe su bile široko rasprostranjene tokom uspona ,nove desnice" 70ih godina i u doktrinama u
vreme Tačerizma i Reganizma.

Svi ovi argumenti su podložni preispitivanju:

1. U odnosu na prvi argument, država blagostanja se u mnogim evropskim državama razvila

pomoću doprinosa a ne putem državnog oporezivanja; veza između sistema socijalne sigurnosti
i poreskog sistema je indirektna. Visoki porezi su mogući samo u državama sa visokim
prihodima, poput skandinavskih zemalja, i države sa visokim prihodima su generalno one koje
su ekonomski uspešnije
2. Što se tiče drugog argumenta, da na stopu nezaposlenosti primarno utiče stanje ekonomije i
struktura tržišta rada, zbog čega ona prilično varira ukoliko sistemi socijalne zaštite ostanu isti.
Nezaposlenost tridesetih godina nije proizveo sistem socijalne sigurnosti, kao što nije sprečio ni
punu zaposlenost pedesetih i šezdesetih.
3. Što se tiče trećeg, da je privatni sektor produktivan onda kada javni to nije, on je uglavnom
zasnovan na ideološkim predrasudama.

-Teorijski argumenti nisu konačni u bilo kom smislu, ali ni empirijski dokazi. Bogatije države imaju viša
socijalna izdvajanja u odnosu na siromašne, proporcionalno kao i apsolutno, ali one i imaju više
-sredstava na raspolaganju.
-Nepristrasna analiza pokazuje da ne postoji konzistentna veza između socijalnih izdvajanja i
ekonomskih performansi, i obrnuto, nema jasnih indikacija da država blagostanja koristi ekonomiji, ili
nasuprot tome, nameče neodržive nivoe izdvajanja u razvijenim ekonomijama.

IZVAN DRŽAVE: GLOBALIZACIJA I SOCIJALNA POLITIKA

Razvoj globalne ekonomije u velikoj meri utiče na nacionalne sisteme redistribucije blagostanja.
Nacionalne države polako „odumiru“, vlast je raspršena na Jokalnu, nezavisne organizacije, i
nadnacionalna tela (poput NAFTA ili Evropske unije).
 10

Mišra tvrdi da globalizacija ograničava kapacitete nacionalnih država da pre- duzmu određene radnje u
oblasti socijalne zaštite. Globalni trendovi se povezuju sa snažnom neoliberalnom ideologijom,
promovišući nejednakost i predstavljajući socijalnu zaštitu kao izvor „rigidnosti“ koja postoji na tržištu
rada.
-Svetska banka i MMF su imali značajnu ulogu u promovisanju strukturnog prilagođavanja oni su
aktivno promovisali poseban oblik ekonomske i socijalne politike u zemljama u razvoju, i državama
Istočne Evrope, koja se fokusirala na ograničene državne izdatke, selektivnost socijalnih usluga i privatne
usluge.Tokom poslednjih godina, uloga međunarodnih organizacija se znatno promenila.

-Tačno je da je u mnogim državama došlo do povlačenja države blagostanja i povećanog fokusa na

selektivnim socijalnim uslugama. Uprkos tome, najrazvijenije države su se pomerile ka inkuzivnijim
politikama socijalne zaštite, i mnoge od novih ekonomija u usponu su krenule njihovim putem.
-Ovde ne postoji jednostavna formula: postoje konkurentni, ponekad i kontradiktorni trendovi.