Академија васпитачко-медицинских струковних студија, одсек Ћуприја

Семинарски рад

Здравствена нега у инфектологији

КОЛЕРА

Предавач: Студент:

Проф Предраг Чановић Дејан Тошовић

4997

Ћуприја, 2021
 Садржај:

1. Увод.......................................................................................................................................1

2. Бацил vibrio cholerae............................................................................................................2

3. Патогенеза.............................................................................................................................3

4. Дијагностиковање колере....................................................................................................4

5. Клиничка слика колере........................................................................................................7

6. Антитела после прележане колере.....................................................................................9

7. Лечење колере......................................................................................................................9

8. Заштита од колере..............................................................................................................10

9. Закључак.............................................................................................................................11

10. Литература........................................................................................................................12
 1. Увод

Колера је тешко акутно обољење са обилним воденим дијарејама које могу

брзо да доведу до тешке дехидратације и смртног исхода већ неколико сати од
почетка болести. Изазива је грам негативни бацил Vibrio cholerae. Фецес може
достићи волумен од једног литра за један час, а дневна количина воде изгубљене
дијарејом може достићи и петнаест до двадесет литара. Механизам ширења је преко
воде, хранљивих намирница, прљавих руку и контаминираних предмета. Једини
извор Vibrio cholerae су људи. После акутне болести право или продужено
клицоноштво се јавља у око 5% случајева. Седиште вибриона у организму
клицоноша је жучна кесица.

Прва од седам пандемија колере избила је у Русији где је преминуло око

милион људи. Бактерија је преко воде инфициране фецесом и храном пренета
британским војницима који су је потом донели у Индију, где је умрло такође око
милион људи. Обзиром на величину британске империје и активности њене флоте,
колера се проширила на Шпанију, Африку, Индонезију, Кину, Јапан, Италију,
Немачку и САД, где је преминуло још 150 хиљада људи. Вакцина против колере је
пронађена 1885. године али се пандемија појавила још неколико пута након тога.

1
 2. Бацил vibrio cholerae

Род Vibrio спада у породицу Enterobacteriaceae. Бакетрије из рода Vibrio су

најчешће благо савијене тако да подсећају на зарез, мада се могу видети и несавијени
бациларни облици. Обично су распоређени појединачно, али могу формирати и
групације од два до три вибриона који имају изглед слова „С“. Имају једну флагелу
која је поларно постављена помоћу које се брзо крећу. Немају капсулу.

Vibrio cholerae се јавља у два биотипа: биотип cholerae и биотип елтор, који
имају врло сличне морфолошке и културалне особине, а разликују се на основу
неких физиолошко-биохемијских карактеристика. Биотип елтор је мање осетљив у
спољашњој средини и дуже преживљава у речној и морској води. Клиничка слика је
слична у инфекцијама са оба типа али, по правилу, инфекција биотипом елтоп даје
блажу клиничку слику.

Слика 1: Vibrio cholerae

2
 3. Патогенеза

Са контаминираном храном или водом живи вибриони колере долазе до

желуца. Нормални ацидитет киселине убија вибрионе. Уколико један број вибриона
доспе до танког црева, задржаће се у лумену и приљубити уз епителне ћелије цревне
мукозе. Ту ће се вибриони репродуковати и лучити свој егзотоксин. Егзотоксин неће
оштетити ћелије епитела, него ће деловати на њихов ензимски систем преко аденил-
циклазе, те се тако повећава интрацелуларни циклични аденозин-монофосфат.
Резултат деловања егзотоксина на ћелије епитела је такав да оне почну да луче врло
обилно и продужено изотоничну течност, која садржи врло мало беланчевина.
Дебело црево није у стању да ресорбује овако велику количину течности, те настаје
изотонична, воденаста дијареја. Фецес садржи углавном воду, бикарбонате, калијум,
натријум, хлор, слуз и вибрионе. У столици нема ћелијских елемената, јер цревни
епител остаје непромењен. Нагли губитак течности изазива хиповолемички шок са
поремећајем рада крвотока и бубрега.

Прво настаје хемоконцентрација са повећањем хематокрита (55-70),

еритроцита, леукоцита, хемоглобина и протеина. Истовремено се у крви смањује
ниво оних електролита који се нагло излучују преко фецеса и то нарочито
бикарбоната и калијума. Овај електролитски дисбаланс изазива метаболичку
ацидозу.

Хемоконцентрација и хиповолемија изазивају кардиоваскуларни колапс. Ако

су ови поремећаји изразити, смањује се бубрежна филтрација, те настаје олигурија,
па и анурија.

Смрт наступа услед свих ових промена.

3
 4. Дијагностиковање колере

Колера се веома брзо шири. Зато се мора настојати да се што пре

дијагностикује, како би се одмах предузео читав низ превентивних мера.

Дијагноза колере се поставља на основу клиничке слике епидемиолошких

података и лабораторијског испитивања. Бактериолошка потврда колере је веома
значајна, поготово за спорадичне и атипичне случајеве болести. У ту сврху се узима
за испитивање садржај столице и повраћене масе, а у смртном случају садржај црева
или жучне кесе.

Тренутно не постоје дијагностички тестови за колеру у кућним

условима .Једини начин на који се болест званично дијагностикује је помоћ
обучених медицинских стручњака.

Самоконтроле за колеру подразумијевају анализу онога што тело ради,

тражећи неколико кључних карактеристика: колико често сте жедни, колико често
имате осећај прекомерног задржавања урина и потребу за пражњењем и да ли је боја
урина тамније жуте боје. Установите да ли постоје други знаци дехидратације као
што су вртоглавица, умор или промене расположења.

4
 Тренутно најпоузданији начин за дијагностиковање колере су културе за
испитивање у лабораторијама. Ови тестови се раде узимањем малих узорака столице
и ширењем на посебан медијум да би се видело да ли ће се бактерије развијати.

Медијум који се најчешће користи за културу колере је тиосулфат-цитрат-

жучне соли агар (ТЦБС) који представља сложену мешавину протеина, шећера, соли
и других састојака који је идеалан за узгој Vibrio cholerae. Узорак се поставља на
медијум у низовима, тако да се бактерије лакше идентификују, а затим смешта у
инкубатор на време од 18 до 24 сата.

У лабораторијским условима се такође врши испитивање и помоћу

микроскопа на тамном пољу.

Слика 2: Култивисање и изолација Vibrio cholerae

Слика 3: Микроскопски преглед у тамном пољу

5
 У условима где лабораторије нису доступне или где нема довољно времена за
испитивање, брзи тестови као што је Кристал ВЦ тест за тестирање длака могу се
користити за препознавање колере на терену. Овај тест може дати прелиминарни
резултат за само неколико минута.

Осим брзине, ови тестови имају и неколико других предности: не захтевају

ниске температуре за рад, омогућавајући им употребу на више места широм света.
Они су такое јефтини, при чему се смањују трошкови обављања лабораторијских
анализа и захтевају знатно мање припреме и администрацију. Ови фактори су од
велике важности за идентификацију и реаговање на епидемију колере у сиромашним
регијама без развијене инфраструктуре, које су често најчешће захваћене колером.
Међутим, ови тестови нису прецизни као лабораторијске анализе и често дају лажно
позитивне резултате.

Серолошка дијагноза колере има ограничен значај, јер се може користити

само после 7-10 дана болести, када долази до значајног пораста аглутинина и
вибриоцидних антитела.

Колеру треба разликовати од свих цревних инфекција, у првом реду

стафилококног тровања, дизентерије, салмонелозе и ентеритиса, како бактеријске,
тако и вирусне етиологије. Исто тако, треба искључити могућност тровања гљивама,
металима и инсектицидима, као и тропску маларију, која може да почне дијарејом
карактеристичног типа за колеру.

6
 5. Клиничка слика колере

Постоји читав спектар клиничких манифестација болести, почевши од

асимптоматског клицоноштва до тешко оболелих, непосредно животно угрожених
пацијената.

Обично се описују три стадијума болести:

1. Колеричка дијареја,

2. Колерички гастроентеритис,

3. Алгидни стадијум.

Колеричка дијареја представља сам почетак болести. Болест почиње нагло,

болом у епигастријуму, гађењем и малаксалошћу. Затим следи неколико течних, али
фекулентних столица. Болесник је сасвим мало дехидриран али изразито малаксао.
Губитак течности износи 2-5% телесне тежине. Артеријски крвни притисак је
релативно очуван. Овај стадијум може да потраје неколико сати али и два до пет
дана, а завршава се оздрављењем или прелази у следећи стадијум.

У овом стадијуму дијагноза колере је тешка јер болест личи на друге

инфекције и само се изолацијом узрочника из столице може поставити дијагноза.

Колерички гастроентеритис је други стадијум у коме доминирају повраћање и

промена изгледа фецеса, дијареје постају све учесталије, течне, обилне, а само
пражњење безболно. Фецес је безбојан, алкалне је реакције, отужног мириса (на
рибу) и садржи масу колеричних вибриона. Губитак течности због повраћања и
пролива врло брзо достиже око 8% телесне масе, крвни притисак пада, пацијент има
грчеве у мишићима, крајње је малаксао.

Овакво стање може трајати два до четири дана и завршити се оздрављењем

или ипак прећи у следећи стадијум.

7
 Алгидни стадијум је трећи стадијум у коме се испољавају знаци класичне
тешке колере, која је раније имала смртност око 80%. Број столица екстремно расте,
на четрдесет до педесет дневно и уз адекватну рехидратацију, пацијент дневно може
да изгуби петнаест до двадесет литара воде. Пацијенти повраћају, жеђ расте, имају
жестоке грчеве у мишићима, а губитак воде прелази 10% телесне тежине.
Температура се спушта на 30 степени а ректална расте на 40 степени, рад срца је
убрзан, тонови једва чујни, пулс неопипљив, артеријски крвни притисак пада на
немерљиве вредности, трбух је увучен. Само у ретким случајевима развија се
такозвани колерични тифозни стадијум са комом, хипертермијом и ануријом.
Уколико дође до побољшања, настаје такозвани реактивни период, који траје пет до
петнаест дана и у коме повраћање и дијареја полако престају. Грчеви у мишићима
попуштају а уринирање се обнавља.

Слика 4: Изглед лица особе зарежене колером

Слика 5: Изглед стомака особе заражене колером

8
 6. Антитела после прележане колере

После прележане колере, у серуму се могу наћи две врсте антитела: против
соматског антигена вибриона и антитоксична антитела против ентеротоксина
вибриона. Поновно излагање вибрионима доводи до пораста антисоматских
антитела. Ова антитела брзо расту и падају, тако да после шест месеци само око 1%
особа има висок ниво антитела.

7. Лечење колере

Лечење колере се заснива на физиолошким принципима надокнаде течности

и успостављања електролитног баланса, као и одржавања интраваскулног волумена.
Због великог губитка бикарбоната путем столице, мора се водити рачуна претећој
ацидози. Надокнада воде и електролита може се вршити пероралним путем у
лакшим случајевима, посебно када нема повраћања, док се у тежим случајевима
прибегава интравенском давању воде и електролита.

Ургентна терапија подразумева брзу надокнаду воде и електролита у

случајевима када се столицом губи вода брзином од једног литра за један сат.
Постоји више раствора који се дају у таквим ситуацијама интравенским путем,
брзином од два литра за тридесет минута код одраслих, док код деце брзина давања
раствора зависи од њихове телесне тежине. Посебно треба водити рачуна о
количини расвора који се даје интравенски да не би дошло до појаве едема плућа.
Интравенска рехидратација се не сме вршити само физиолошким раствором да се не
би погоршала већ постојећа ацидоза. Поред натријум-хлорида користи се и раствор
који садржи и натријум-хидрогенкарбонат, калијум хлорид и глукозу.

Од антибиотика, у првом реду се препоручују тетрациклини у дози од

четрдесет милиграма по килограму дневно подељени у четири дозе током два дана а
максимално до два грама дневно. Уместо тетрациклина могу се дати и
триметопримсулфаметоксазол, као и цефалоспорини треће генерације. Међутим,
примарна је симптоматска терапија.

9
 Постоји комерцијална вакцина против колере која се састоји од соматских
антигена два главна серотипа Vibrio cholerae. Ова вакцина има ограничену
ефикасност, око 70% и делује само од два месеца до максималних пет месеци.
Вакцина има ограничену ефикасност и у условима епидемије, јер је време које
протекне од првих оболевања до постављања дијагнозе, сасвим довољно да се
колера прошири у целој популацији.

8. Заштита од колере

Случајева колере нема у нашој земљи, али се може појавити због појачаног
саобраћаја са ендемским подручјима. Разликују се профилактичке мере у периоду
када колере нема од оних када постоји непосредна опасност од њеног ширења.

У случају појаве колере треба спровести карантинске мере, на првом месту

потпуну изолацију колеричног болесника. Затим се изолују сви сумњиви болесници,
као и сва лица која су била са њима у контакту током пет последњих дана тј. колико
траје најдужа инкубација колере. У том периоду свима се врши бактериолошки
преглед столице и дају антибиотици у профилактичке сврхе. Осим тога, код свих
случајева цревних инфекција треба посумњати на колеру, те бактериолошки
испитати столицу и дати антибиотике.

Код појаве колере препоручује се вакцинација угроженог санитетског особља

и свих особа које су изложене могућности инфекције. У ту свхру користи се „мртва“
вакцина, која се даје супкутано у две дозе у размаку од седам дана. Свим особама
које су изложене инфекцији даје се „бустер“ доза сваких шест месеци.

Вакцинација против колере не пружа потпуну заштиту јер је синтетизована од

убијених колеричних вибриона, а не од њиховог егзотоксина. То значи да
вакцинисана лица могу да оболе од колере, да постану клицоноше и да пренесу
колеру чак и на друге континенте. Из тог разлога у заштити од колере на првом
месту долазе санитарне мере и антибиотици, а вакцинација има секундарни значај.

10
 9. Закључак

И данас, актуелна као и пре много година, колера држи незавидну позицију
смртоносне цревне болести са тешком клиничком сликом уколико се не предузму
ургентне терапијске мере. Једно је, ипак, сигурно, спровођење хигијенско-
санитарних мера и очување здравља становништва била су и остала њена основна
превенција.

Без лечења више од половине заражених колером ће умрети. Ризик од смрти

је већи код деце, трудница и старијих особа.

Смртност од колере глобално је опала последњих година због повећаног

приступа здравственој заштити и побољшаних санитарних мера и образовања. Уз
ефикасну рехидрацију, мање од 1% заражених колером умре од ње.

11
 10. Литература

1. https://www.emergency-live.com/

2. https://www.stetoskop.info/zarazne-bolesti-infektologija/kolera

3. http://www.msd-prirucnici.placebo

4. https://www.sciencedirect.com/topics/medicine-and-dentistry/vibrio-cholerae

5. https://scindeks-clanci.ceon

6. https://bs.approby.com/

12