KRITIČKA PROCENA BIOLOŠKE

KONSTRUKCIJE HIPERTROFIJE
SKELETNIH MIŠIĆA: VELIČINA JE
VAŽNA, ALI I MERENJE
Student:David Drakul
• Skeletni mišići su veoma prilagodljivi i dosledno se pokazalo da morfološki reaguju na vežbanje.
• Rast skeletnih mišića tokom perioda treninga otpora tradicionalno se naziva hipertrofija skeletnih mišića, a to se
manifestuje kao povećanje mišićne mase, debljine mišića, mišićne površine, zapremine mišića i površine poprečnog
preseka mišićnih vlakana (fCSA).
• Delikatna elektronska mikroskopija i biohemijske tehnike su takođe korišćene da bi se pokazalo da vežbe otpora
promovišu ultrastrukturne adaptacije unutar mišićnih vlakana.
• Decenije istraživanja u ovoj oblasti fiziologije vežbanja objavile su široko rasprostranjenu hipotetikumodel
hipertrofije skeletnih mišića izazvane treningom; konkretno, povećanje fCSA je praćeno proporcionalnim
povećanjem miofibrilarnog proteina, što dovodi do paralelnog povećanja broja sarkomera i/ili povećanja broja
miofibrila.
• Međutim, postoje brojni dokazi koji ukazuju na to da koncentracija miofibrilarnog proteina može biti razblažena kroz
sarkoplazmatsku ekspanziju kako se javlja povećanje fCSA.

• Štaviše, a možda i problematičnija, brojna su istraživanja koja izveštavaju da su rezultati promena pre-to-post
treninga u makroskopskim, mikroskopskim i molekularnim varijablama koje podržavaju ovaj model često loše
povezane jedna sa drugom. .
 ◦ Etimologija termina hipertrofija otkriva poreklo od engleskog izraza „hiper-“ koji označava „iznad“ ili „iznad“ i grčkog
Uvod izraza „-trophia“, koji označava „rast“ ili „hranu“. U kontekstu treninga otpora, hipertrofija skeletnih mišića se generalno
definiše kao povećanje mišićne mase i površine poprečnog preseka (CSA) na nivou celog tkiva i ćelija (Russell et al.,
2000). Istorijski gledano, pretpostavljalo se da se hipertrofija mišića javlja kao odgovor na akumulaciju kontraktilnih ili
strukturnih proteina zbog povećanja broja sarkomera paralelno u već postojećim miofibrilima mišićnih vlakana, što
rezultira povećanjem poprečnog preseka vlakana.oblast (fCSA)

• logično je pretpostaviti da bi istraživanja koja izveštavaju o povećanju veličine mišića i promenama miofibrilarnog proteina jasno pokazala ovaj fenomen.
• Međutim, dok se hipertrofija skeletnih mišića smatra karakterističnom adaptacijom dovoljno dugotrajnog treninga otpora.

• Ovo je, delimično, verovatno zbog brojnih metoda koje se koriste za procenu hipertrofije skeletnih mišića, a svaka od ovih metoda procenjuje različite
karakteristike skeletnih mišića.

Mnoge studije u literaturi otkrivaju regionalne adaptacije korišćenjemdual-energetska rendgenska

apsorpciometrija (DKSA), skeniranje kompjuterizovanom tomografijom (CT), slikanje magnetnom
rezonancom (MRI) i/ili ultrazvučna procena.
◦ tehnika perkutane mišićne biopsije je omogućila naučnicima koji vežbaju da ispitaju razlike u fCSA mišića pre i posle
intervencije. Iako su ove tehnike pružile odličan uvid u to kako vežbanje utiče na sastav tela i morfologiju mišićnog tkiva,
nedavni radovi naših laboratorija, kao i drugih, sugerišu da rezultati promena pre i posle treninga u ovim merenjima
često loše koreliraju jedni sa drugima.

Prvo, šta se podrazumeva pod hipertrofijom:

povećanje obima udova, zapremine mišića ili
srodne težine? Ili, mislimo na pojedinačna
mišićna vlakna, najmanju anatomsku jedinicu
mišića? U [hipertrofiji], bruto i mikroskopske
dimenzije se smatraju paralelnim kursevima, i
stoga su zamenljive. Ne bi bilo ozbiljne
greške da je u hipertrofiji zbir uvećanih
delova jednak uvećanoj celini. Ali takva
jednačina se ne nalazi uvek -Dr. Edward E.
Gordon
SASTAV I STRUKTURA SKELETNOG MIŠIĆA
Ceo skeletni mišić je obložen vezivnim tkivom, prvenstveno Ekstracelularna komponenta se prvenstveno sastoji od vezivnog
tkiva i vaskulature, a vezivno tkivo generalno zauzima između ∼1–
sastavljen od proteina kolagena, i čini oko 75% tečnosti po 20% ljudskog skeletnog mišića koji dalje razdvaja mišiće na
zapremini. fascikularne snopove vlakana i pojedinačna mišićna vlakna

Skeletni mišić se može podeliti na intracelularni (tj. ispod

membrane mišićnog vlakna) i ekstracelularni (tj. izvan
membrane mišićnog vlakna) komponente.

• Posebno, komponenta vezivnog tkiva je takođe

prilagodljiva i može varirati u svom doprinosu
veličini i snazi skeletnih mišića.
• Mišićna vlakna se sastoje prvenstveno od
miofibrila, mitohondrija i specijalizovane strukture
poznate kao sarkoplazmatski retikulum.

• Ovo su tri glavne komponente mišićnih vlakana

iako glikogen takođe čini ∼2–3% i intramuskularni
trigliceridi ∼5% u proseku .
∼60–70% mešovitih proteina ljudskih skeletnih mišića je okarakterisano kao miofibrilarno,
∼20–30% kao sarkoplazmatsko, a ∼5–10% kao mitohondrijalno .

Druge procene sugerišu da miozin predstavlja ∼50% koncentracije miofibrilarnog proteina, a

aktin ∼20% .

Tipično predstavlja ∼10% miofibrilarnog proteina, dok nebulin, troponin i tropomiozin svaki
predstavljaju ∼5%

. Kvantitativno, čini se da ovi proteini po koncentraciji predstavljaju ∼95% svih miofibrilarnih

proteina. Procenjeno je da mitohondrijski, sarkoplazmatski retikulum i proteini t-tubula
zauzimaju većinu preostalog mešanog proteinskog bazena, dok glikolitički enzimi iostali
proteinski sastojci sarkoplazme dominiraju u preostalom bazenu
• Uzimajući u obzir sastav i
organizaciju skeletnog
mišićnog tkiva, čini se
logičnim da bi povećanje
fCSA izazvano treningom
rezultiralo
proporcionalnim
povećanjem obilja
miofibrilarnih proteina
gde bi koncentracije bile
u velikoj meri očuvane.

• Zaista, pošto se ∼60-70%

mišićnog proteina sastoji
od miofibrilarnih proteina,
brojni autori su tvrdili da
je hipertrofija skeletnih
mišića kao odgovor na
trening otpora posledica
povećanja obilja
miofibrilarnih proteina i
povećanja broja
sarkomera
ISTORIJSKA PROCENA HIPERTROFIJE SKELETNIH MIŠIĆA

• Morpurgo (1897) je bio prvi istraživač koji je eksperimentalno posmatrao

hipertrofiju skeletnih mišića izazvanu radom kod sartorius mišića psa nakon
2 meseca treninga trčanja, što je opisao kao povećanje prečnika vlakana
usled povećanja zapremine sarkoplazmata.

• Nakon Morpurgovog osnovnog rada, pojavile su se alternativne definicije i

načini hipertrofije skeletnih mišića izazvane radom.

Goldspink (1964) je objavio izveštaj koji je uključivao obuku miševa

pomoću aparata sa koloturom dizajniranim da opterećuje mišiće biceps
brachii. Nakon 25 dana treninga, miševi su eutanazirani i mišić je
pripremljen za histološku procenu veličine mišićnog vlakna i broja
miofibrila po vlaknu u poprečnom preseku.

Autor je primetio veoma jaku korelaciju između broja miofibrila po

vlaknu i veličine mišićnog vlakna, a ovaj nalaz – zajedno sa Helanderovim
– pomogao je u oblikovanju današnjeg konsenzusa da je povećanje fCSA
i miofibrilarnog proteina proporcionalno tokom treninga otpora
.
Penman je izvestio o povećanju maksimalne snage za 40%, iako je
takođe primetio smanjenje razmaka između filamenata miozina i
skromno smanjenje prečnika bruto ćelija nakon 10 nedelja treninga koji
je uključivao 5 sesija nedeljno ekstenzija obe noge i vežbi trčanja

Penman je protumačio ove nalaze da ukaže na to da povećana snaga

skeletnih mišića kao odgovor na trening otpora bez povećanja veličine
vlakana uključuje povećanu „gustinu pakovanja“ kontraktilnih
elemenata. Iako pionirska,

Penmanova istraga iz 1969. uključivala je samo 6 subjekata (po 2 u

svakom stanju) i 3 subjekta u istrazi iz 1970. godine, što je zabranilo
dovoljno statističkih podataka.moć za zaključivanje širom populacije

uzorci mišića iz grupe od sedam bodibildera i pauerliftera su upoređeni sa prethodno

neobučenim subjektima koji su prošli 6 meseci treninga otpora , a autori su izvestili da
je ova analiza otkrila manji volumen miofibrila i veći volumen sarkoplazmata u vlaknima
bodibildera i pauerliftera. Ovi autori su provokativno zaključili da je smanjenje
miofibrilnog volumena sa povećanim iskustvom treninga otpornosti moglo biti
povezano sa većom akumulacijom glikogena i/ili povećanjem ICF-a iznad onog
povezanog sa akumulacijom glikogena (npr. ∼3 g vode/1 g uskladištenog glikogena,
povećano jon ili organelaobilje), posebno kod bodibildera i pauerliftera . Bez obzira na
to, doprinos sarkoplazmatskih sastojaka hipertrofiji mišićnih vlakana tokom treninga
otpora ostao je uglavnom neistražen.
 KOJE SU MOLEKULARNE OSNOVE HIPERTROFIJE
SKELETNIH MIŠIĆA?
U 2010, koautor tekućeg pregleda (BJS) je definisao hipertrofiju
skeletnih mišića kao ekspanziju kontraktilnih elemenata i
ekstracelularnog matriksa ćelija skeletnih mišića ukazujući na
dodavanje sarkomera paralelno i/ili dodavanje miofibrili su u
velikoj meri odgovorni za povećanje veličine ćelija na osnovu
potkrepljujućih podataka.

hipertrofija definiše kao povećanje mase, onda ova definicija nedovoljno

govori šta se konkretno menja unutar ćelije skeletnih mišića kao
odgovor na trening otpora i kako povećanje utiče na funkciju mišića.

. Štaviše, pošto tip treninga otpora (npr. hronično teško nasuprot

laganom opterećenju) verovatno dovodi do specifičnih promena
kompozicije. “. . . mišićna vlakna se mogu
povećati u prečniku, kao što se
nalazi u pojedinačno inerviranim
mišićima, da bi se paralelno
povećao broj miofibrila .
Alternativno, intrafascikularno
Smatra se da se hipertrofija izazvana treningom otpora javlja prvenstveno završavajuća vlakna mogu se
kroz dodavanje sarkomera u seriji ili paralelno u postojećim miofibrilima izdužiti , efektivno povećavajući
(tj. sarkomerogeneza), ili zbog sinteze novih miofibrila u postojećim broj vlakana kao i miofibrila
paralelno”
mišićnim vlaknima (tj. miofibrilogeneza). Paul i Rosenthal (2002) su
elokventno sumirali ovaj model navodeći:
• kontraktilna sila mišića se proizvodi formiranjem poprečnog mosta miozina i aktina, udarom snage miozina i prenosom zateznih sila
kroz vlakno.

• Hipertrofija se poklapa sa održavanjem ili povećanjem specifične napetosti (N/cm2 ) kroz paralelno dodavanje sarkomera.

• fCSA i ćelijska masa se mogu povećati kroz ekspanziju drugih ćelijskih sastojaka umesto kontraktilnih promena proteina

• rane adaptacije na mišićna vlakna kao odgovor na nove stimuluse treninga mogu se prvenstveno sastojati od pripremnog
strukturalnog remodeliranja ili metaboličkih promena koje postavljaju scenu za kasniji rast.
oštećenje ćelija koje se doživi kao odgovor na novi stimulus
treninga povezano je sa povećanim otokom/edemom i to može
uticati na procenu količine proteina u različitim vremenskim
tačkama.

mnoštvo studija koje koriste metode praćenja koje izveštavaju o

značajnom povećanju stope sinteze miofibrilarnih proteina kao
odgovor na trening otpornosti u stanju gladovanja i hranjenja
pružaju snažnu podršku ideji da hronični trening otpora rezultira
povećanjem miofibrilarnog proteina.
 Radi štedljivosti, delimo
tehnike merenja koje se
MERENJE (a) makroskopska (b) mikroskopska (c) molekularna
odnose na svaki od ovih
HIPERTROFIJE merenja, merenja i merenja.
nivoa u sledeće
kategorije:

Makroskopska procena

Procene promene sastava celog tela nisu

fokus ovog pregleda; međutim, određene
procene celog tela i druge antropometrijske
procene se obično koriste da bi se zaključilo
da je došlo do hipertrofije mišića.
 ◦ To uključuje pletizmografiju sa pomeranjem vazduha (npr. Bod Pod), hidrostatičko merenje, bioelektričnu impedansu, nabore kože i druge
antropometrije koje uključuju ručne merne trake i alate.

◦ Ove tehnike se prvenstveno koriste za procenu masnoće i mase bez masti.

◦ Pošto skeletni mišići imaju tendenciju da zauzimaju veliki procenat mase bez masti, uočeno povećanje mase bez masti na osnovu ovih
metoda obično se smatra da ukazuje na pojavu hipertrofije, iako to nije nužno slučaj s obzirom da mnogi drugi faktori doprinose masa bez
masti (npr. tečnost).

Pletizmografija sa pomeranjem vazduha koristi denzitometriju celog tela da

proceni sastav tela (masa i masa bez masti ).
Hidrostatsko ili podvodno vaganje meri masu po jedinici zapremine tela da
bi se izračunala gustina tela i zasniva se na Arhimedovom principu. Kada se
izračuna gustina tela , može se proceniti masa bez masti i masti.

Bioelektrična impedansa procenjuje ukupnu vodu u telu izračunavanjem

suprotnosti protoku električne struje.

Masa bez masti i masnoće se može proceniti iz ukupne telesne vode. Kožni
nabori se izvode štipanjem određenih lokacija kože i ispod potkožnog
masnog tkiva u odnosu na precizno izmerene anatomskelokacijama.
Debljine nabora kože mogu se sumirati i koristiti za procenu sastava tela
korišćenjem različitih formula.

Tehnički, antropometrija obuhvata svaku procenu veličine, oblika i sastava

tela
 Procena debljine mišića pomoću ultrazvuka

• Debljina mišića, kako se procenjuje ultrasonografijom u B-modu, je brza, laka, relativno jeftina i neinvazivna procena ukupne
veličine mišića.

• Da bi izmerili debljinu mišića, istraživači često snimaju sredinu stomaka mišića i mere linearnu udaljenost između duboke i
površne aponeuroze mišića ,

• Dok se pokazalo da je debljina mišića veoma pouzdana u nizu mišića (korelacije unutar klase, ili ICC = 0,65–0,94) ona je
ograničena po tome što predstavlja samo jednu dimenziju mišića.

ultrazvuk u velikoj meri zavisi od veštine istraživača, s obzirom

da razlike u pritisku koji pretvarač vrši na kožu mogu dovesti
do značajnih varijacija u merenjima i samim tim do visokih
stopa grešaka među ocenjivačima.

Dakle, ultrazvučne procene debljine mišića obezbeđuju brzu i

praktičnu procenu jednodimenzionalne veličine mišića, ali
kvalitet ovih procena može veoma zavisiti od ocene.
 • Dvoenergetska rendgenska apsorpciometrija je prvobitno dizajnirana za merenje mineralnih
DXA parametara kostiju i sada je široko korišćena metoda za procenu promena mase skeletnih
mišića.

• DKSA skeniranje celog tela daje 2D slike, iako ova skeniranja mogu da pruže procene mase i
gustine kada se kalibrišu prema fantomu poznate gustine
Pokazalo se da noviji DKSA skeneri proizvode odlične test-retest ICC u
pogledu procene nemasnog/bez kostiju nemasnog tkiva tokom
skeniranja celog tela (npr. >0,99)

dok DKSA može razlikovati kost, masnoću i mršavo tkivo bez masti/bez
kosti, ne može razlikovati mišićno tkivo od intramuskularne tečnosti, niti je
dovoljno osetljivo da otkrije intramuskularnu mast.
• DKSA takođe može biti pod velikim uticajem statusa hidratacije i drugih faktora koje su
opisali Nana et al. (2015) detaljnije koji takođe ubeđuju pažljive metode i tumačenje.
 CT
◦ Kompjuterska tomografija je predstavljena ranih 1970-ih i ima sposobnost da pruži 2D slike visokog kontrasta sa intenzitetom
piksela koji je povezan sa gustinom tkiva.
◦ Tkiva koja se često mere uključuju masno tkivo i skeletne mišiće (Heimsfield et al., 2014). Kada se koristi kao merenje hipertrofije
mišića, uobičajeno je da se slike ručno segmentiraju za određene mišiće ili mišićne grupe, a zatim kvantifikuju.
◦ CT se smatra pouzdanim i validnim metodom procene promena u mišićnom CSA.
◦ Nedostatak CT skeniranja je taj što su subjekti izloženi većim dozama zračenja u odnosu na DKSA, uz to što su skupi po
skeniranju
Panoramski/EFOV ultrazvuk

◦ Panoramski ultrazvuk i ultrazvuk sa proširenim vidnim poljem (EFOV) su nove tehnike koje koriste tradicionalno
ultrazvučno snimanje u B-režimu, ali „spajaju“ seriju slika, kako bi se rekonstruisala veća, šira 2D slika
◦ . Ove tehnike su prvenstveno primenjene za procenu anatomske CSA (ACSA) i dužine fascikule.
◦ Istraživanja pokazuju da panoramski ultrazvuk prikazuje niz koeficijenata korelacije podudarnosti (CCC) kada se
procenjuje hipertrofija i atrofija u poređenju sa MRI (CCC = 0,37–0,78).
◦ Bland-Altman dijagrami su pokazali da panoramske ultrazvučne slike iz nekoliko mišićnih grupa obično daju
niže vrednosti ACSA u poređenju sa MRI vrednostima
 Dok se MRI smatra zlatnim standardom za procenu 2D oblasti ili segmentnog
volumena određene mišićne grupe, on ne prikuplja molekularne adaptacije koje se

MRI
dešavaju unutar vlakana [npr. promene u koncentraciji kontraktilnog proteina ,
koncentraciji sarkoplazmatskog proteina, intra- nasuprot ekstracelularnoj tečnosti (
ECF), itd.] niti otkriva metaboličku i funkcionalnu prirodu tkiva u poređenju sa drugim
metodama

◦ Magnetna rezonanca je neinvazivna, ima odličnu rezoluciju, omogućava diskriminaciju između odvojenih mišića i obično se
smatra referentnim standardom za regionalnu procenu mišićne mase
◦ MRI koristi radio pulsne talase da izazove nuklearni spin atomskih čestica – posebno onih u vodoniku – a elektromagnetna
polja se koriste za lokalizaciju tih čestica.
◦ Procene zapremine zasnovane na MRI , serija 2D preseka se dobija i integriše u funkciji udaljenosti da bi se dobila
zapremina (tj. V = R ins orig ACSA(k)dk).
Mikroskopska procena
◦ Hipertrofija skeletnih mišića je procenjena na mikrostrukturnom nivou korišćenjem fCSA merenja i pripremljena
korišćenjem histohemijskog bojenja nakon što su uzorci isečeni i pričvršćeni za mikroskopske pločice.
◦ Ova tehnika se koristi za procenu strukture i veličine mišićnih uzoraka od kasnih 1800-ih.
◦ Gunar Nistrom je bio jedan od prvih koji je koristio ove metode u proceni mišićnog tkiva kod miševa bojenjem
srčane muskulature crnim indijskim mastilom i korišćenjem svetlosne mikroskopije za ispitivanje strukture
◦ Nabavka biopsije mišića je bezbedna, minimalno invazivna i može se obaviti kao ambulantna procedura
korišćenjem modifikovane Bergstrom tehnike uzoraka.
Osnovne metode obrade tkiva su sledeće
• (a) otprilike 20–40 mg tkiva se obično stavlja u kriomalud sa medijumom pre sporog
zamrzavanja u izopetanu ohlađenom tečni azot i naknadno skladištenje na -80◦C,
• (b) uzorci se iseku na tanke kriške debljine ∼5–20 µm i zalepe za stakalce, i
• (c) različite metode se mogu koristiti za bojenje uzoraka za procenu znači fCSA ili fCSA
specifičan za tip vlakana
◦ svetlost se emituje iz mikroskopa i prolazi kroz filter da bi se izolovala određena frekvencija koju uzorak
apsorbuje, a nanosekunde kasnije, svetlost se vraća iz uzorka (Stoksov pomak) koju filtriraju odabrani filteri
opsega (FITC, DAPI, TRITC, itd.) da osvetli sliku vraćenu na određeni način na osnovu fluorofora koji se koriste u
procesu bojenja.
◦ vraćene slike se snimaju između 10 i 20k uvećanja pre nego što se procene pomoću specijalizovanog softvera ili
ručnog merenja, iako različite laboratorije koriste različite tehnike koje su doprinele nekim od varijacija u
nalazima.

◦ mišićno tkivo iz medijalnog deltoida i VL dobijeno od bodibildera visokog nivoa pokazuju veće vrednosti fCSA
za sporo trzanje vlakana u poređenju sa rekreativno obučenim pojedincima, iako su vlakna koja pokazuju
svojstva brzog trzanja dala slične vrednosti fCSA između kohorti.
Dok su svi tipovi vlakana bili veći, postojala je značajna razlika između tipa I fCSA bodibildera u poređenju sa
neobučenim pojedincima i sportistima snage/snage.

fCSA adaptacije na trening sa otporom su obično relativno veće od bilo kog drugog surogata hipertrofije kada se
izražavaju kao procentualna promena

Što se tiče fCSA hipertrofije, razmatranje tipa vlakana (npr. I, IIa i IIk) izgleda opravdano, jer dokazi otkrivaju da
vlakna pokazuju različite veličine hipertrofije nakon perioda treninga otpora

tip II fCSA (koji teži procentu distribucije i IIa i IIk vlakana) pokazao je ∼32% hipertrofije kod mladih odraslih
vlakana nakon 16 nedelja treninga otpora, ali su vlakna tipa IIa pokazala ∼25% hipertrofije i tip I vlakana ∼18%

Hipertrofija i vlakna tipa I ∼18%. Iako je osetljiva procena hipertrofije skeletnih mišića , postoje i ograničenja fCSA
proračuna, kao što su metod obrade tkiva, lokacija biopsije i metode merenja.
◦ Praktično je nemoguće dvaput biopsirati istu lokaciju u mišiću, tako da se pretpostavlja da se sve uočene
promene veličine ekstrapoliraju na okolna vlakna, ili ista vlakna duž njihove dužine.
◦ Klima u laboratoriji, puferi i drugi faktori tokom obrade tkiva mogu uticati na merenje veličine vlakana.
◦ Na primer, pošto je mišićna ćelija ∼70% tečnosti, obrada tkiva može stvoriti varijabilnost zadržavanja vode u
mišićnom uzorku; a ovo bi potencijalno moglo da promeni nalaze pretpostavljajući nestandardizovane
procedure obrade od jednog uzorka ili od jedne laboratorije do druge. Koncentracija mišićnog glikogena
takođe može uticati na fCSA mišića, i topromenljiva često ostaje neprijavljena u rukopisima koji pružaju fCSA
merenja.
◦ Pored toga, mišići mogu hipertrofirati na neujednačen način (distalni naspram proksimalnih), što se ne bi otkrilo
merenjima na jednom mestu
 Molekularna procena
◦ Molekularni potpis koji se poklapa sa hipertrofijom skeletnih mišića kao odgovor na trening otpora je u velikoj meri nedovoljno proučavan,
ali se može zaključiti analizom promena u podfrakcijama proteina unutar biopsovanog tkiva kroz diferencijalne protokole centrifugiranja
praćene jednostavnim biohemijskim testovima (npr. Bradford ili bicinhoninska kiselina testovi), elektroforeza na poliakrilamidnom gelu,
imunoblotiranje za specifične proteine od interesa, ili procene na bazi proteoma većeg obima

Merenje miofibrila skeletnih mišića datira najmanje iz 1957. godine

kada su Hanson i Huklei (1957) koristili tehnike ekstrakcije,
solubilizacije i separacije zasnovane na poliakrilamid-gelu za
kvantifikaciju koncentracija miozina i aktina .

∼40% povećanja koncentracije miofibrilarnog proteina nakon 12 nedelja treninga

otpora, a takođe su prijavili ∼85% povećanja koncentracije miofibrilarnog proteina 6
h nakon jedne sesije treninga otpora
➢ ranije opisane studije koje pokazuju nižu specifičnu napetost (tj. N/µm2 ) u većim vlaknima ili hipertrofiranim vlaknima kao odgovor na
trening otpora izgleda da podržavaju potencijalno razblaživanje miofibrila

➢ povećanje veličine miofibrila bez promene u koncentraciji miofibrilarnog proteina bi ukazalo na to da se ćelijski rast javlja sa
proporcionalnim povećanjem akrecije proteina miofibrila

➢ povećanje veličine miofibera sa smanjenjem koncentracije miofibrilarnog proteina bi ukazalo na to da se proteinska baza razblažuje
povećanjem ICF-a ili drugih sarkoplazmatskih sastojaka.

Osim promena u kontraktilnim i sarkoplazmatskim proteinima,

potencijalne promene tečnosti su obično nedovoljno cenjeni
molekularni aspekt adaptacije skeletnih mišića na trening otpora
. Osetljiva procena zapremine tečnosti skeletnih mišićnih vlakana
tradicionalno se završava vaganjem smrznutih, hidratizovanih
uzoraka na laboratorijskim vagama sa osetljivošću ≤0,1 mg,
uzorcima koji se suše zamrzavanjem u vakuumskom zatvorenom
stolnom aparatu i izračunavanjem razlike između težine
hidratisanog i dehidriranog tkiva ponovno vaganje na istoj vagi.
◦ S obzirom na potencijalni uticaj koji zapremina tečnosti može imati na fCSA merenja koja se koriste za
pretpostavku hipertrofije nakon intervencije vežbanja, čini se da je kritično da se sadržaj vode uzme u obzir
prilikom analize mikroskopske hipertrofije i hipertrofije na molekularnom nivou.
◦ Međutim, treba napomenuti da metoda sušenja zamrzavanjem ne može razgraničiti ICF od nivoa ECF.
SPORAZUM O
MERENJU ◦ Iako je direktno poređenje različitih metoda procene hipertrofije retko, postoje podaci koji ukazuju na to da se
makroskopski, mikroskopski, ultramikroskopski i/ili biohemijski indeksi hipertrofije skeletnih mišića posle treninga otpora
slabo slažu.
◦ Nedavna studija koja možda najbolje pokazuje ovaj fenomen je Franchi et al. (2018a), koji je primetio da, iako su
procentualne promene povećanja debljine VL mišića procenjene ultrazvukom i CSA dobijene MRI pokazale jake korelacije
nakon 12 nedelja treninga otpora ekstenzorima nogu (r = 0,69), nalazi ultrazvuka su bili slabo povezani sa MRI izvedenim
proračuni mišićazapremine (r = 0,33).
◦ DKSA je u velikoj korelaciji sa MRI i CT merama mišićne površine kada se procenjuje u jednom trenutku

DKSA pokazuje samo umerenu

korelaciju sa CT (r = 0,52) kada se
procenjuju promene u mišićnoj
masi nakon režimskog treninga
sa otporom, a njegova velika
greška merenja postavlja pitanje
prikladnosti za određivanje
suptilnih promena u mišićnoj
masi tokom režima treninga sa
otporom
◦ ∼16% povećanje fCSA, ali samo ∼10% povećanje zapremine mišića.
◦ Pored toga, postojala je pozitivna veza između promene fCSA i CSA procenjene putem MRI, iako je ova
korelacija bila samo umerena (r = 0,58).
◦ Kao što je ranije pomenuto, nekoliko studija je takođe primetilo da povećanje fCSA kao odgovor na trening
otpora daje veće rezultate relativne promene u poređenju sa drugim surogatima hipertrofije.

◦ Kada se ultrastrukturne i histološke adaptacije povezuju sa treningom otpora, ne postoji jasna veza. Kao što je
gore navedeno, značajan TEM rad Penmana i MacDougall-a sugeriše da se istovremeno razblaživanje
miofibrilarnih proteina sa povećanjem fCSA može desiti sa treningom otpora.
 ◦ Harberova grupa je prijavila 12 nedelja treninga sa cikloergometrom kod starijih, neobučenih subjekata
povećao fCSA za ∼20%, povećao CSA kvadricepsa (procenjeno preko MRS) za 12% i povećao snagu ekstenzora
kolena za 55%

◦ Koncentracije proteina miofibrila (procenjene biohemijskim metodama) su se smanjile za ∼14%. Ipak,

Harberova grupa je takođe pokazala da su koncentracije miofibrilarnog proteina elitnih trkača veće od
rekreativnih trkača

• Posmatranja povećanih mikro-

/makro-strukturnih varijabli koje
ukazuju na rast skeletnih mišića
zajedno sa poboljšanjima metrike
funkcionalnih performansi dovela
su autore do opravdanog
zaključka da je trening aerobnih
vežbi rezultirao značajnom
hipertrofijom mišića. Ipak,
intrigantno je da su u ovoj studiji
na sličan način primećeni različiti
indeksi mišićne hipertrofije koji su
se javili umesto smanjenja nivoa
miofibrilarnog proteina.
• Grupe odgovora su generisane na osnovu promena pre i posle treninga u
desnim VL mišićima fCSA (tip I + tip II vlakna), debljini VL procenjene ultrazvukom
i ukupne telesne mišićne mase (TBMM) procenjene preko DKSA. Promene pre-to-
• Učesnici u gornjem i donjem 25. percentilu klasifikovani su kao visoko (HI, n = 13) post treninga u VL
i niski (LO, n = 12) hipertrofični odgovori . fCSA bile su +1426
• Primetno je da je ovaj metod grupisanja pokazao da su HI reagovali na značajno ± 253 µm2 (srednja
veće povećanje snage donjeg dela tela [procenjeno preko tri maksimalnog vrednost ± SE) kod
ponavljanja (3RM) zadnjeg čučnja] u odnosu na osobe koje reaguju na LO HI reagujućih i +5 ±
(srednja vrednost ± SE: 13RM čučanj = +42 ± 3 kg, LO 13RM čučanj = +31 ± 9 209 µm2 kod LO
kg; p = 0,005),i primetili smo da je prednost naše metode grupisanja uključivala
reagujućih
njenu povezanost sa ishodom funkcionalne snage.
mikroskopske procene se ne slažu dobro sa ultrastrukturnim procenama ili
makroskopskim procenama, i obrnuto. Do ove tačke, takođe smo izvršili
jednostavne korelacije za svaku od surogatnih mera hipertrofije na podacima
od svih subjekata bez obzira na klaster radi veće statističke moći.

promene u debljini VL proizvele su koeficijente korelacije u rasponu od r =

0,06–0,25 u odnosu na promene u fCSA i DKSA TBMM.

Promene u tipu I i tipu II fCSA su slabo korelirale sa promenama u DKSA TBMM

(r = 0,18, r = 0,13, respektivno).
pretpostavlja se da paralelno taloženje sarkomera u postojećim miofibrilima, ili
geneza novih miofibrila u postojećim mišićnim vlaknima rezultira uočenom
ekspanzijom fCSA i makroskopskim procenama veličine mišića kao odgovor na RT
intervencije
.
Od dostupnih ispitanih dokaza u kojima su se molekularna i mikroskopska merenja dešavala pre
i posle treninga otpora, smanjenje koncentracije miofibrilarnog proteina uporedo sa uočenim
povećanjem fCSA je češći nalaz. Prema široko prihvaćenom modelu hipertrofije izazvane
treningom otpora, održavanje koncentracije miofibrilarnog proteina trebalo bi da se poklopi sa
povećanjem fCSA. Štaviše, ova pojava bi trebalo da proizvede povećanje makroskopskih mera
veličine mišića uključujući debljinu mišića, mišićnu masu i zapreminu mišića. Ipak, trenutno stanje
dokaza govori drugačijei relativno nedosledna priča. Na osnovu trenutno dostupnih dokaza,
POTENCIJALNA OBJAŠNJENJA I OGRANIČENJA

Prvi i najočigledniji nedostatak kada se uporede podaci

o biopsiji sa regionalnim metrikama ili metrikom celog
tela je da je uzorak biopsije mali (npr. 100 mg) u odnosu
na VL mišić, i još više, u odnosu na muskulaturu celine.
telo.

U vezi sa karakterizacijom ultrastrukturnih indeksa

korišćenjem TEM-a, neadekvatno uzorkovanje
predstavlja neposrednu zabrinutost s obzirom na to da
se tipično analiziraju desetine (ne stotine) delimičnih
površina vlakana.

Još jedna održiva zabrinutost sa malim uzorcima iz fCSA i

TEM-a je regresija na srednji fenomen sa mesta
uzorkovanja, pošto je nemoguće izvršiti biopsiju na istoj
lokaciji dva puta
Što se tiče biohemijskih testova za određivanje koncentracije miofibrilarnog, sarkoplazmatskog, miozina i
aktinskog proteina, nedavno smo izvestili da usvojena metoda iz laboratorije Alfreda Goldberga daje dobro
odvajanje kontraktilnih i nekontraktilnih proteina i da je osetljiva na otkrivanje 5–25% promena u koncentracije
proteina.

Trenutno je teško dešifrovati kako trening otpora utiče na

subcelularne koncentracije proteina s obzirom na to da je
korišćeno više, a neki od ovih izveštaja koji koriste
metode zasnovane na TRIzolu verovatno nisu tačno
prijavili nivoe miofibrilarnog proteina s obzirom na to da
ovaj metod :
(a) dovodi do neefikasnog preuzimanja proteina zbog
loše solubilizacije precipitiranih proteinskih peleta, i (
(b) b) ne sadrži dovoljno deterdženta (npr. Triton) za lizu
membranskih struktura
MRI I DXA
◦ iako MRI može da proceni ukupan sadržaj tečnosti u okviru skeniranja standardna MRI, rendgenska i ultrazvučna
merenja ne mogu da uzmu u obzir potencijalne promene ECF i ICF do kojih može doći tokom treninga.
◦ Ovo je kritična tačka koja je često nedovoljno cenjena s obzirom na to da se ECF, koji ne predstavlja
intracelularni milje i doprinosi promenama mase i debljine, značajno povećava sa treningom otpora većeg
obima .
◦ Dakle, tandemsko korišćenje spektroskopije regionalne bioelektrične impedanse (BIS) sa regionalnim (npr.
područje mišića butine ili zapremina) ili skeniranjem celog tela predstavlja plodnu oblast za istraživanje.
◦ S tim u vezi, nedavno smokoristio je DKSA da utvrdi da je 6 nedelja obimnog treninga otpora povećalo DKSA
LBM celog tela za +1,34 kg od 1. do 3. nedelje i dodatnih +0,85 kg od 4. do 6. nedelje kod 30 prethodno
obučenih muškaraca starijih od koledža .
◦ Međutim, prilikom prilagođavanja promena DKSA LBM-a pre i posle treninga za BIS-ekstrapolirane promene
ECF-a, došlo je do značajnog povećanja od 1. do 3. nedelje (+1,18 kg), ali ne i od 4-6 nedelja (+0,25 kg
◦ zapremine, površine i debljina su trodimenzionalni, dvodimenzionalni, odnosno jednodimenzionalni, ali
razumevanje šta ovo znači u kontekstu hipertrofije zahteva dublje razmišljanje.
◦ Počevši od jednodimenzionalnog nivoa, mišić može rasti u tri različita, ortogonalna pravca.
◦ Na primer, moguće je da mišić raste širi, ali ne deblji, ili da ima različit rast u različitim pravcima ili delovima
mišića.
◦ Jednodimenzionalna mera, kao što je debljina putem ultrazvuka, inherentno je ograničena u hvatanju ovih
mogućnosti; promene dužine van ose neće biti snimljene.
◦ Područje može, u određenoj meri, da objasni neke od ovih razlika, jer obuhvatarast u celoj ravni. Ako se
apsolutni rast desi u pravcima van ose (npr. mišić ne samo da raste, već i širi), ili čak na paralelnim osama, ne
treba očekivati da će se površina linearno povećavati sa debljinom. A
◦ ko preovladava debljina, onda treba da postoji linearna veza između debljine i površine

Nasuprot tome, zapremina ne samo da
uzima u obzir promene u dužini mišića,
već i heterogenosti u oblasti duž mišića.
Na primer, mišić može rasti više distalno
nego proksimalno. Takve heterogenosti
se najbolje otkrivaju korišćenjem
prednosti pune dimenzionalnosti samog
konstrukta – mišić je trodimenzionalan.
Ovo može biti razlog zašto debljina
menja razmeru sa površinom, ali ne i
zapreminu.

• Takođe je vredno napomenuti da se procena mišićnog

CSA korišćenjem tehnika snimanja može meriti kao jedan
od dva konstrukta uključujući ACSA i fiziološku CSA
(PCSA).
• Prvo se može proceniti u bilo kojoj tački duž mišića i često
se definiše kao CSA ortogonalno na uzdužnu osu
segmenta na kome se mišić nalazi (tj. u poprečnoj ravni.
• PCSA je mišićna površina ortogonalna u odnosu na
mišićna vlakna; stoga će postojati veća neslaganja između
ACSA i PCSA sa većom pennacijom. Za razliku od ACSA,
PCSA se procenjuje merenjem zapremine mišića i
deljenjemprosečnom dužinom vlakana (obično optimalne
dužine).

• PCSA je mera prosečnog CSA ortogonalnog na

orijentaciju vlakana i naizgled je povezana sa brojem
sarkomera u paraleli.
 DEFINISANJE HIPERTROFIJE SKELETNIH MIŠIĆA I BUDUĆI PRAVCI

Hipertrofija skeletnih mišića može se uopšteno i jednostavno definisati kao

povećanje veličine skeletnih mišića praćeno povećanjem količine minerala,
proteina ili supstrata (npr. glikogena i intramuskularnih triglicerida).

Postoje tri tipa hipertrofije skeletnih mišića vrednih daljeg istraživanja:

(a) hipertrofija vezivnog tkiva,

(b) miofibrilarna hipertrofija i

(c) sarkoplazmatska hipertrofija

 Sarkoplazmatska hipertrofija se može
Hipertrofija miofibrila može se definisati kao
definisati kao hronično povećanje zapremine
povećanje veličine i/ili broja miofibrila
sarkoleme i/ili sarkoplazme praćeno
praćeno povećanjem broja sarkomera ili
povećanjem zapremine mitohondrija,
obilja sarkomernih proteina direktno
sarkoplazmatskog retikuluma, t-tubula i/ili
povezanih sa strukturom ili stvaranjem
sadržaja sarkoplazmatskog enzima ili
kontraktilne sile od sarkomera
supstrata .

Hipertrofija vezivnog tkiva može

se definisati kao povećanje
zapremine ekstracelularnog
matriksa skeletnih mišića
praćeno povećanjem količine
minerala ili proteina.
Izračunavanje pouzdanosti test-retest hipertrofičnih procena da bi se ustanovile standardne greške merenja je takođe
moćna strategija za pouzdanije zaključivanje da li je došlo do hipertrofije i usmeravanje daljeg istraživanja.
Konceptualno, promene iznad izračunate greške merenja mogu omogućiti istraživačima da zaključe da se specifična
konstrukcija koja se procenjuje primenom tehnike promenila iznad greške merenja, bez obzira na stepen.
Često se ne prijavljuje pouzdanost test-retest, a u zavisnosti od izračunate greške merenja, promene unutar različitih
opsega nakon intervencija treninga otpora mogu se bolje objasniti greškom merenja, a neprava varijacija u konstruktu
koji se procenjuje usled istraživačke intervencije.
Kao primer, statistika pouzdanosti iz naše laboratorije za makroskopsku, mikroskopsku i molekularnu procenu hipertrofije
(1)Razumevanjem očekivane greške merenja sa izvesnom pouzdanošću,
promene u molekularnim, mikroskopskim i makroskopskim procenama
hipertrofije mišića mogu se preciznije pretpostaviti sa poboljšanim
poverenjem.

(2) Ako molekularni nivoi merenja nisu direktno procenjeni, istraživači

treba da prijave rezultatesamo merenje jasno navodi meru ishoda u
svojoj povezanoj jedinici umesto da se poziva samo na opšti termin
hipertrofija. Na primer: „Prema DKSA, nemasna masa donjih ekstremiteta
povećana je za 1 kg.“ a ne "Prema DKSA, došlo je do hipertrofije mišića."

(3) Budući rad može pomoći da se razjasni specifičan tip

hipertrofije skeletnih mišića koji se javlja nakon
intervencije procenom vezivnog tkiva, miofibrilarnih i
sarkoplazmatskih frakcija mišića.

(4) Konačno, istraživači treba da izaberu i opravdaju

procenu veličine mišića na osnovu onoga što najbolje
odgovara na njihova istraživačka pitanja. Procene na
različitim skalama nisu same po sebi bolje ili lošije, ali su
različite u pogledu njihove konstruktivne validnosti
 Zaključak

Procena makroskopskih, mikroskopskih i molekularnih

adaptacija na trening otpora je široko rasprostranjen cilj
istraživanja za fiziologe vežbanja od 19. veka. S obzirom
na trenutni jaz u znanju u vezi sa ultrastrukturnim
adaptacijama na trening otpora, nadamo se da će
buduća istraživanja bolje okarakterisati biohemijske i
ultrastrukturne osnove hipertrofije skeletnih mišića. Iako
se čini da se različite tehnike procene ne slažu jedna sa
drugom, mi smatramo da ova zagonetka pruža ogromnu
priliku budućim istraživačima da se oslanjaju na
postojeće metode ili generišu novije i validnije metode
za bolju procenu hipertrofije skeletnih mišića.