Amor dei i Amor fati:Spinoza i Niče

Autor ističe da je za Spinozinog Boga i Ničeovu sudbinu zajedničko što nijedno nije Bog
ličnost stvaralac, Nijedno ne sadrži teleološke osobine i za to oni nedostaju svetu, oboje nužni
i nisu mogli biti drugačiji ni na koji način. I Spinoza i Niče ističu imanentnost Boga i sudbine
zato mogu biti smatrani panteistima.
Autor trdi da za Spinozu Bog nije osoba, i on nije stvorio svet već svet sledi iz Boga
neposrednom nužnošću koju Spinoza opisuje geometrijskim jezikom. Iz toga što Bog nije
osoba sledi da za Spinozu čovek nije stvoren po slici Božijoj već je čovek iz zvog ne znanja
pokušao d stvori Boga po uzoru na čoveka. Božiji razum i volja se toliko razlikuju od
ljudskog razuma i volje po svom postojanju i suštini da im je zajedničko samo ime.
PRIMEDBA NA POSTAVKU XVII: Iz Božije najviše moči i iz njegove beskonačne suštine
sledi beskrajno mnogo stvari na beskrajno mnogo načina nužno. Zato je Božija moč bila
večno aktuelna i biće večno aktuelna. Na taj način Božija svemoč je mnogo savršenija nego
da je samo potencijalna. Protivnici nužne aktuelizacije Božije svemoči poriču Božiju svemoć
jer priznaju da Bog misli na beskrajno mnogo stvari koje može stvoriti, a koje ipak nikada ne
može stvoriti jer kada bi Bof stvarao sve o čemu misli on bi iscrpeo svoju svemoč i postao
nesavršen. Da bi postulirai Boga kao savršenog oni su primorani da istovremeno tvrde Da bog
ne može da stvori sve što je u opsegu njegove moči što je apsurduo i nekonzistentno sa
Božujom moči (PRINCIP OBILATOSTI). Takođe ako razum i volja pripadaju večnoj
Božijoj suštini, oni moraju biti neuporedivi sa čovekovim razumom i voljom, osim po imenu.
Ako razum spada u Božiju suštinu on ne sme nastati kasnije ili istovremeno sa predmetima
saznanja, kao ljudski razum, jer Bog, sa svojom uzročnoščuu prethodi svim stvarima.
Suprotno, istina i formalna suština stvari je takva kakva jeste jer takva objektivno postoji u
Božijem razumu kao predmet mišljenja. Zato je Božiji razum, ako čini Božiju suštinu,, uzrok
stvari, tj. uzrok i postojanja i suštine stvari, što su primetili i oni koji izjednačuju Božiji
razum, Božiju volju i Božiju moč. Pošto je onda Božiji razum jedini uzrok stvari tj. njihovog
postojanja i suštine on se mora nužno razlikovati od njih, i u odnosu na postojanje i u onosu
na suštinu jer se uzrokovano razlikuje od svog uzroka po onome što prima od svog uzroka.
Božiji razum je uzrok i postojanja i suštine ljudskog razuma. Iz toga sledi da je Božiji razum,
ako čini Božiju suštinu, razlikuje se od ljudskog razuma i po postojanju i po suštini i ne može
se ni po čemu slagati sa njim osim po imenu. Isti dokaz važi i za volju.
Autor ističe da je još važnije što je Božiji razum spontan, a ne receptivan Kantovim jezikom
rečeno. Ono o čemu misli Bog i stvara. Božiji razum, Božija volja i Božija moč su identične i
Božija suština je moč.
POSTAVKA XXXIV: Božija moč je njegova suština.
Autor zaključuje da se zamišljanjem Boga kao moči i spontanog razuma dobija
neantropomodfni i neantropologički aspekt Spiozinog Boga. Bog je apsolutno nužan i ne
može biti drugačiji nego što jeste. Nužnost i sloboda se poklapaju jer biti slobodan znači biti
samodeterminisan od nužnosti sopstvenog postojanja. To je prema mišljenju autora
karakteristično za Spinozinu koncepciju, ostalo se poklapa ssa tradicionalnim idejama o Bogu
PRIMEDBA NA POSTAVKU XIII: Ljuba je radost pračena idejom njenog spoljašnjeg uzroka.
Mržnja je tuga pračena idejom svog spoljašnjeg uzroka. Onaj koji voli se nužno trudi da
sačuva i ima u svom prisustvu stvar koju voli.Naprotiv, onaj koji mrzi se trudi da ukloni i
uništi stvar koju mrzi. (VAŽNO ZA RAD).
II DEFINICIJA AFEKATA: Radost je čovekov prelaz od manjeg ka večem savršenstvu.
Autor ističe da je radost put ka savršenstvu. Emocije nikada nisu statične već se uvek kreču u
nekom smeru.
DEFINICIJA VI: Stvarnost i savršenstvo su identični
PREDGOVOR IV:Ljudsku nemoč u konntrolisanju osečanja Spinoza naziva ropstvom jer
čovek podložan osečanjima nije svoj gospodar već je potčinjenn sudbini u čijoj vlasti se tako
nalazi da često traga za gorim mada zna da postoji bolje. (NIČEOVO VIĐENJE ROPSTVA
TAKOĐE)  Za neku stvar koja je dovršena i na taj način savršena če i njen tvorac, ali i ljudi
koji znaju nameru njegovog dela, reći da je dovršena. Međutm onaj koji vidi delo sličmo
kome nikada ništa nije video i ko ne zna nameru njegovog  tvorca, ne može znati da li je delo
dovršeno ili nedovršeno tj. savršeno ili nesavršeno. Međutim kada su ljudi obrazovali
univerzalne ideje počeli su da nazivaju savršenim ono što se slaže sa univerzalnom idejom, a
nesavršenim ono što se ne slaže mada je ta stvar potpuno dovršena prema mišljenju njenog
tvorca. Iz tog razloga se prirodne stvari koje nije stvorio čovek nazivaju savršenim i
nesavršenim  jer ljudi obrazuju univerzalne ideje i o prirodnim i o veštačkim stvarima, koje
smatraju uzorima za koje smatraju da ih i priroda, koja prema njihovom mišljenju sve radi sa
nekim ciljem, takođe uzimaju za uzor. Zato kada se nešto dogodi u prirodi što se ne slaže sa
tim unapred zamišljenim idealom ljudi misle da je priroda pogrešila i da je stvar ostavila
nedovršenom. Daklje ljudi nazivaju prirodne stvari savršenim ili nesavršenim iz predrasude, a
ne zbog istinskog poznavanja stvari, jer priroda ne dela zbog nekog cilja već ono večno i
beskonačno biče koje se naziva Bog ili Priroda dela sa istom nužnošču sa kojom postoji.
Dakle uzrok postojanja i delanja Bog ili prirode je isti. Iz toga sledi da kao što ne postoji radi
nekog cilja, Bog ili Priroda i ne dela radi nekog cilja, kao što ne postoji ni početak ni kraj
postojanja Boga ili Prirode tako ne postoji ni njihov kraj. Finalni uzrok je samo izraz ljudskog
nagona. To što ljudi smatraju da Priroda greši ili stvara nesavršene stvari Spinoza zato smatra
fikcijama (VAŽNO ZA RAD, SPINOZINA KRITIKA TELEOLOGIJE). Savršenstvo i
nesavršenstvo su samo modusi mišljenja tj. pojmobi nastali poređenjem jedinki iste vrste ili
roda. Zato Spinoza tvrdi da su stvarnost i savršenstvo sinonimni . Suština svake stvari je
savršena ako postoji i dela bez obzira na trajanje te stvari jer trajanje stvari ne sledi iz njene
suštine jer suština stvari ne sadrži vreme postojanja nego svaka stvar postoji istim intezitetom
sa kojim je počeka da postoji, tako da su po tome sve stvari jednake (VAŽNO ZA RAD).
IZVEDENI STAV IZ POSTAVKE XXXII: Iz intuitivnog saznanja nužno sledi intelektualna
ljubav prema Bogu jer intuitivno saznanje izaziva zadovoljstvo tj. radost koju prati ideja Boga
kao uzroka tj. Ljubav prema Bogu ne jer je zamišljen kao prisutan već jer se Bog saznaje kao
večan. (VAŽNO ZA RAD).
Autor tvrdi da je ljubav prema Bogu identična saznanju njegove suštine. Ta ljubav ne
predstavlja boga kao prisutnog već ga saznaje, ima neposredan (INTUITIVNI) uvid u Boga,
u njegovu večnost koja je nezavisna od trajanja, vremena i prostora. Saznanje Boga u
njegovoj večnosti postaje ljubav prema Bogu kada čovek shvati da je Bog identičan sa
supstancijom, a da je on, čovek, jedan od Božijih modusa (VAŽNO ZA RAD).
POSTAVKA XXXVI: Intelektualna ljubav prema Bogu je ljubav duha prema Bogu je sama
božanska ljubav kojom Bog voli samog sebe ne zato što je beskrajan, već zato što se može
objasniti pomoču suštine ljudskog duha posmatrane kao večne, tj. duhova intelektualna ljubav
prema Bogu je deo beskonačne Ljubavi kojom Bog voli sebe (VAŽNO ZA RAD).
Niče kontra Vagner – Epilog 1: Amor fati Niče smatra svojom prirodom.  To znači da  sve što
je nužno iz perspektive velike ekonomije je korisno. Zato je privženiji svojim najtežim
godinama nego onim lakšim. On je zahvalniji svojoj bolesti nego zdravlju, jer je njena
tvorevina njegova filozofija. Velika patnja tera filozofe da siđu u najdublje dubine i odbace
svo poverenje, dobrodušnost, sve što prikriva, blagost i prosečnost. Patnja produbljuje čoveka,
bilo da se sa toj patnji suprostavljamo našu snagu volje, ponosno i uz podsmeh ili da od nje
bežimo u zaborav i nihilizam, čovek iz nje izlazi preobražen (JUNGOVA KATABAZA) Ta
patnja stvara potrebu za ispiivanjem, da se sam život posmatra  kao problem mada to
neisključue ljubav prema životu.
Ecce Homo – Slučaj Vagner 4: Niče kao svoju dobru osobinu istiće prezir prema
Nemcima.Nemac je suprotnost svim Ničeovim nagonima. Niče ispituje vrednost čoveka po
temu da li ima patos distance, osečaj za hijerarhiju, a nemcu to fali,  on je dobrodušan, on sve
izjednačava. Samo društvo nemaca ponižava. Oni ne poseduju osečaj za nijanse.  Oni
smatraju da o svemu mogu da govore i odlučuju. Oni uopšte nemaju takta za razliku od
Jevreja. Ničeova sama priroda je nežna i dobronamerna, on ima prava da ne pravi razlike,
mada ga to ne sprečava da bude oprezan.Ničea ne povređuje ono što je nužno, amor fati je
njemu prirodno. Ali i pored toga Niče voli ironiju svetske istorije.
Ljudsko i suviše ljudsko - Putnik i njegova senka 61:  Ne može se razdvojiti čovek i sudbina.
Čovek je deo sudbine.i opiranje sudbini je deo sudbine tog čoveka isto kao i mirenje sa njom.
Ljudi se plaše determinista jer razdvajaju čoveka i sudbinu, misle da je čovek nemočan i
rezigniran pred budučnošću koja je nepromenjiva. Ili ispunjava sve svoje želje jer misli da to
ne može pogoršati njegovu sudbinu. Čovekove gluposti podjednako su deo sudbine kao i
pametna dela. Strah od sudbine je takođe deo sudbine.
Ecce Homo – Zašto sam tako mudar 6: Bolest smanjuje nagon borbenosti, nagon koji teži
izlečenju. Bolestan čovek ne ume ničega da se otrese, ništa da završi, sve ga povređuje, svi
događaji ga preduboko pogađaju i njegovo sečanje postaje zagnojena rana. Resantiman je
ovakva bolest. Jedini lek protiv resantimana  je fatalizam, prihvatanje svega bez reagovanja.
Razboritost ovog fatalizma nije samo u smelosti da se suoči sa smrti, koja služi samoodržanju
u uslovima opasnim po život već i usporavanje vitalnih aktivnosti jer reakcije bi ga prebrzo
ispraznile i zato ne reaguje. Intenzivna pražnjenja nagona resantimana kao što su bes i
osvetoljubivost dodatno zamaraju umorni nervni sistem. Bolesnom resantiman je najstrože
zabranjen mada je on njegova prirodna sklonost. Budizam nije religija već higijena koja leći
od resantimana učenjem da se na neprijateljstvo uzvrača prijateljstvom. Resantiman je štetan
za bolesne, a  za zdravog je nedostojan i kontrola nad njim je dokaz zdravlja.  Lek protiv
resantimana je amor fati.
Volja za moć 243: Niče se pita koliko se još veruje i božansko proviđenje, što je najfatalnija,
najparalizujača vrsta verovanja i za delanje i za razum. Hriščanske hipoteze i tumačenja još
uvek žive u pojmovima priroda, napredak, usavršavanje i Darvinizam, u  praznoverici da
postoji veza između vrline i sreče, i greha i nesreče. Besmisleno verovanje u tok stvari, u
život, u životni nagon,  u prijatnu rezignaciju koju izaziva verovanje  da će sve biti dobro ako
svako izvršava svoje dužnosti, imaju smisla samo ako postoji neko ko vodi stvari sa nekim
dobrom na umu. Čak i fatalizam je nesvesna posledica viševekovnog verovanja u božije
vodstvo, kao da tok stvari nije pojedinačna odgovornost.
Autor tvrdi da je vrsta fatalizma koju Niče naziva turski fatalizam slučaj gde je čovku oteta
njegova autonomija i sloboda od strane moralnog uređenja koje mu religija nameče iz
spoljašnjeg sveta. Autor pravi razliku između ovog turskog fatalizma koji predstavlja
fatalizam i ruskog fatalizma koji predstavlja sudbinu. Autor smatra da je sudbina pozitivan
pojam za Ničea dok kritikuje fatalizam. On je voleo sudbinu, a ne fatalizam (MISLIM DA
JE OVO LAŽNA DISTINKCIJA).
Fatalizam je tradicionalno popularno determinističko gledište prema kome je čovek
determinisan silama iz spoljašnjeg sveta i Boga i njegov morl uzima za kriterijum dobro izlo.
Suočen sa tim čovek može da učini dve stvari:
1. Da prestane da hoče i čini bilo šta.
2. Da se preda potpunoj kapricioznosti, nasumičnosti, da čini bilo šta da bi činio nešto.
Autor smatra da su obe ove opcije fundamentalno nihilističke. Nasuprot njih Ničeova
koncepcija sudbine koju izražava ruski fatalizam leži u razumevanju sebe kao sudbine. Niče
odbacuje apstraktna shvatanja sufbine kao Božije presude, kao vrste predodređenosti ili
svetskog uređenja već u vezi sudbine ističe da stvari nisu mogle biti drugačije nego što jesu.i
na taj način se potpuno slaže sa Spinozom. Niče ističe odnos pojedinca prema sudbini.
Niče odbacuje Božiju presudu kao moguči izvor sudbine. Alternativa bi bila neka
kombinacija naslednosti i okruženja.. Međutiim autor smatra da su takve teorije suviše
neodređene i nedorečene.
Volja za moć 1041: Filozofija se bavi ispitivanjem odvratnih i zloglasnih strana života. Baveći
se njom Niče je otkrio tajnu istoriju filozofije odnosno psihologiju velikih filozofa,Za Ničea
kriterijum snage duha mu je postalo koliko neki duh može istine podneti. Zabluda je
kukavičluk, svaki napredak u sferi saznanja je posledica hrabrosti, strogosti i iskrebosti prema
sebi. Ovakva Ničeova filozofija vodi u odricanje, u nihilizma, ali ne treba da se stane na tom
koraku, nego na sledećem koji je njegov suprotnost, na dionizijskom potvrđivanju života,  na
želju za večnim vračanjem istog, na istoj logici i nelogici stvari,  na život prema principu
amor fati, koji je najviše stanje koje čovek može dostiči. Zarad toga čovek mora shvatiti da su
nužne one strane života koje su do sada odricane, i ne samo da su nužne već su i poželjne i to
ne samo kao preduslovi i dopune strana života koje su smatrane dobrum već su poželjne po
sebi  jer su strašnije, močnije, plodonosnije i istinskije strane života, one su izraz volje za
moći. Do sada su bile prihvačene samo strane koje odgovaraju nagonima mučenika, nagonu
stada i nagonu večine protiv izuzetka. Više vrste ljudi moraju da prevaziđu tako nastale
vrednosti, tu distinkciju između dobra i zla. Takve vrednoti su bile paganske, antičke i
plemenite. (VAŽNO ZA RAD).
Autor zaključuje da živeti u dionizijskom oddnosu sa postojanjem znači proživljavati
stvaranje i uništavanje koji se nalaze u jezgru postojanja. Suprotan od ovog dionizijskog
odnosa prema postojanju bila bi platoničarska potreba za nepromenjivim koju Niče odbacuje.
Platon traga za večnim Idejama koje su nepromenjive i nedostupne čulima. Sa druge strane
Niče poriče mogučnost statične postojanosti i traga za večnošču postojanja onoga što jesi,
promene, stvaranja i uništavanja i večnog vračanja istog. Živeti u dionizijskom odnosu prema
postojanju znači prihvatiti elemente stvaranja i uništavanja kao inherentne u večnom vračanju
istog. Niče je otkrio i izrazio ovaj paradoks da niko ne može da stvori ništa novo dok ne
prihvati ono što već postoji. Tu datost Niče naziva sudbinom. . (VAŽNO ZA RAD).
Tako je govorio Zaratustra – O iskupljenju:  Zaratustra ne želi da liši ljude njihove patnje jer
im time oduzima i njihov duh. Ljudi Zaratustrinog vremena s fragmentarni poseduju samo po
jednu izraženu osobinu (Čovek sa velikim uvetom – sujetni umetnik). Oni su građa za
budučnost, građa za ubermenscha.  (ALUZIJA NA EMPEDOKLEA) Zaratustri je su
najnepodnošljiviji prošlost i sadašnjost. On ne bi mogao da podnese život da nike vidovnjak
tj. onaj koji hoče, stvaralac i most ka budučnosti. Zaratustra želi da iskupi slučaj, da čovekovu
prošlost načini njegovim  izborom. Prošlost determiniše volju jer je volja ne može promeniti,
ne može hteti unazad. Zbog svoje nemoći volja postaje destruktivna. Nastaje
osvetoljubivost,resantiman  svemu onome što ne oseča resantimab prema prošlosti kao ona.
Kao kaznu za to što ne može promeniti prošlost, sama volja, sam život bivaju proglašeni
kaznom.  Ako sve prolazi onda mora biti i pravedno to što prolazi.Pošto je prošlost
nepromenjiva i postojanje kao  kazna mora biti večno. Volja se može iskupiti za svoje grehe
samo ako postane poricanje. (ANAKSIMANDAR I ŠOPENHAUER). Ali Zaratustra nudi
drugo rešenje. Volja je uvek stvaralačka. Prošlost je slučajna i determinišuća dok je
stvaralačka volja ne prihvati kao sopstveni izraz. Zaratustra tu dolazi na rub učenja o večnom
vračanju istog. Zaratustra govori drugačije grabvcima nego svojim učenicima, ali i drugačije
govori učenicima nego samom sebi.
Ecce Homo - Zašto sam tako pametan 10: Sve do sada nabrojano poput ishrane, klime, mesta
življenja, odmora, paženja na samoga sebe deluje kao sitnice ali to nisu, to su osnovne stvari.
Dosadašnji veliki problemi su imaginarni.   To su pojmovi  poput pojma Boga, duše, vrline,
onostranog, istine, večnog života... To su pojmovi i vrednosti bolesnih. U njima se tražila
božanstvenost ljudske prirode i time su krivotvrena svi problemi politike društvenog uređenja
i obrazovanja jer su najštetniji ljudi smatrani največim ljudima,  a učeno je da se preziru male
stvari koje zapravo predstavljaju osnove života. Oni koji se u Ničeovo vreme smatraju
velikim ljudima su bolesni i puni resantimana. Nasuprot njih  Niče ne poseduju ni jednu
bolesnu osobinu, nije bio patološki ni u vremenu velike bolesti. Nije posedovao arogantan ili
patetičan stav. Patetičan stav nije u skladu sa veličinim, kome je potreban stav taj je
lažan.Treba se paziti živopisnih ljudi. Stav prema velikim problemim i mukama je igra,
lakoća života. Ne sme se biti nervozan.  Ne treba se plašiti samoće, ona ne treba da umanji
vedrinu duha, već  mase.  Treba zavoleti nužnost života (amor fati).
Tako je govorio Zaratustra – O velikoj čežnji: Zaratustra je sebe naučio:
1. Večno vračanju istog
2. Oslobodio se religije.
3. Oslobodio se stida  od vrlina morala gospodara.
4. Oslobodio se pojma greha uz pomoč intelekta.
5. U vreme odbacivanja života naučio je da odbacuje i prihvata u skladu sa životom.
 6. Slobodi
7. Preziru prema čoveku, koga istovremeno najviše voli
8. Da se koristi razlozima (???).
9. Oslobodio se robovskog morala uz pomoč pojmova sudbine i preokretanja potreba
10. Stvorio nove pojmove
11.  Saznao je istinu
12. Sam sebe je prevazišao.
Zbog toga uživa u preobilju života koji želi preneti i na druge što je i nužno jer poklanjanje u
preobilju j nužno, a uzimanje je milost. Svako plakanje je jadikovanje, a  svako jadikovanje je
optuživanje. Zato se pre treba smejati i pevati  nego pokazivati sopstvenu patnju. Sve dok ne
dođe Dionis odnosno  Ubermensch. Treba biti zahvalan na tuđoj sreči.
Tako je govorio Zaratustra – Pred izlazak sunca: Zaratustra žudi za nebom, za visinama.
Zaratustra je mrzeo sve koji kaljaju čistotu neba jer ne umeju da prihvataju, ali je mrzeo it u
mržnju jer ga i ona kalja. Bolji je rat osuđivanja nego mir neodlučnih. Ko ne ume da prihvata
neka bar osuđuje. Zaratustra je onaj koji potvrđuje. Stvarnost nema vrednost po sebi.
Vrednosti, dobro i zlo, su samo prazni pojmovi. U stvarnosti vlada  nevina slučajnost.
Nemofuča je racionalnost svuda u prirodi. Postoji samo malo racionalnosti ponegde u prirodi
sporadično.
Autor ističe da je poetski opis duše u ovom poglavlju maksimalno udaljen od kartezijanske
res cogitans. Duša nije odvojena misleća supstancija već zaštita koja garantuje večnu i
blaženu bezbednost svim stvarima.
Tako je govorio Zaratustra – U podne:  Zaratustra spava i sanja savršenu sreču, savršeni
trenutak. Za nju je potrebno ono najmanje, najtiše i najlakše. Trenutak večnosti, večnosti u
koju se svi ljudi vračaju. Zaratustra čezne za povratkom u večnost. (VAŽNO ZA RAD).
Autor na osnovu ovog poglavlja zaključuje da je za Ničea duša identična sudbini.
Prema autorovom mišljenju Niče pod pojmom sufbine ne misli na neku vrstu predodređenosti
kao što misli večina ljudi. On je sa te strane bliži starogrčkom viđenju sudbine kao moire,
kooj su potčinjeni sami bogovi nego judeohriščanskoj ideji sudbine kao predodređenosti
(VAŽNO ZA PROJEKAT, DEO O AMOR FATI).
Autor smatra da za Spinozu i Ničea sudbina i Bog predstavljaju negaciju teleologije. Ako
čovek poseduje svrhu, ta svrha je nešto što čoveku nedostaje i čemu mora težiti. To je
Spinozina kritika svrhovitosti Božije volje jer bi to značilo da Bogu nedostaju njegove svrhe.
Umesto toga Spinoza tvrdi da već sve postoji i da ne može biti drugačije. Niče je takođe
došao do ovog uvida kada je shvatio da ne samo da čovek potvrđuje svetske procese
uklanjanjem ideje svrhe već uklanjanje ideje svrhe omogučava prihvatanja sveta kakav on
jeste, a ne kakav treba da bude. Razmatranja svetskih procesa kakvi oni treba da bude
predstavlja povratak u sferu dobra i zla, u Platonovo onostrano u poređenju sa kojim je ovaj
svet nesavršen i bezvredan. Niče teži nevinosti nastajanja, nastajanja prihvačenog kakvo ono
jeste bez reference na postojanje bilo čega izvan njega.
Volja za moć 55: Panteistička vera da je sve savršeno, božanstveno i večon takođe implicira
misao o večnom vračanju. Da li je ovo shvatanje sveta sprečio moral robova?  Da li ima
smisla postulirati ovakvog novog amoralnog boga umesto tek prevaziđenog moralnog
hriščanskog Boga? Poricati da proces poseduje svrhu, a ipak da se on pozitivno vrednuje? To
je moguće samo ako se  u svakom delu procesa vidi uvek isti rezultat. To je učinio Spinoza
verujuči da je svaki trenutak logički nužan.
Autor zaključuje da ako se nešto stiče u svakom trenutku svetskih procesa, onda nijedan
trenutak ne postoji zarad drugih trenutaka tj. nijedan trenutak nije kontigentan već je svaki
trenutak nužan. Spinoza i Niče doživljavaju sudbinu kao unutrašnju nužnost, a ne kao
predodređenost ili spoljašnju prinudu. Pronači i slediti svoju unutrašnju nužnost znači nači
slobodu. (VAŽNO ZA REVIDIRANI RAD IZ ESTETIKE, KAO I ZA PROJEKAT,
DEO O AMOR FATI).
Spinoza definiše da je stvar slobodna ako dela samo na osnovu nužnosti sopstvene suštine.
Pozni posthumni fragmentti 1 (114)(1885): Apsolutna nužnost svih događaja ne sadrži prisilu.
Ko god je ovo temeljno prihvatio postigao je veliki stepen znanja. Iz njegovog verovanja ne
sledi opraštanje i pomilovanje.  Treba eliminisati neuspele radnje i ljude. Saznati sve značilo
bi suspendovati sve perspektive, što bi značilo nesaznati ništa, pogrešno razumevanje prirode
znanja (VAŽNO ZA RAD).
Srednji posthumni fragmenti 26 (442) (1884):
Nemački mistici

Veliko samoobožavanje, i veliki samoprezir i samopotcenjivanje su blisko povezani. Zato se

mistici nekad osečaju kao Bog, a nekada kao crvi (OSCILACIJA IMEĐU KOMPLEKSA
VIŠE I NIŽE VREDNOSTI). Nedostaje im osečaj sopstva. Ponos i skromnost su blisko
povezani. Ponosu i skromnosti je zajedničko objektivno vrednovanje. Dijeta gospodara
zahteva da se ne živi među ljudima sa kojima se čovek ne upoređuje bilo zbog ponosa, bilo
zbog skromnosti. Zajednica se bira. Sudbina je inspirativna misao za one koji znaju da su njen
deo.