Bergsona bismo mogli da posmatramo kao fenomenologa, iako tačaka.

tačaka. U slučaju kornjače i zeca, ovo podrazumeva da kad se kornjači jednom da

A n r i B ERG S O N

figure u pokretu
to nije nalepnica koju je on sebi stavio. Pod ovim podrazumevam prednost, Ahil je nikada neće stići, jer svaki put kad prevali prethodnu razdaljinu
da on filozofiju nije posmatrao kao konstrukciju eksplanatornih između njih, kornjača je napredovala još malo, stvarajući novi razmak, koliko god da
teorija, nego kao pokušaj da se od teoretizovanja udalji kako bi je zanemarljivo mali.
se usredsredio na najčistiji mogući opis načina na koji trenutno Bergson tvrdi da je ovakvo teoretizovanje ili generalizovanje neizbežni deo
doživljavamo svet.5 svakodnevnog života i razmišlja o uobičajenom načinu na koji se odnosimo prema
Bergson najpre kritikuje ono što su po njegovom mišljenju ograničenja vremenu i kretanju. Na primer, prema Bergsonu, “časovničko vreme” predstavlja
56 57
svake teorijske rasprave o realnosti a koja se mogu primetiti u naučnim disciplinama vreme (koje je iskustvo trajanja /durée/) kao niz uzastopnih nepokretnih tačaka:
i matematici. Ta ograničenja se odslikavaju u našem svakodnevnom ulasku u svet Kada, na brojčaniku sata, pogledom sledim kretanje kazaljke koje
i nastojanju da se racionalizuje iskustvo. Za Bergsona je problem u tome što nas odgovara oscilacijama klatna, ja ne merim trajanje, kao što bi se
teoretizovanje na ovaj način uvek odvaja od suštinske prirode iskustva, jer njegov pomislilo; ograničavam se samo na to da brojim istovremenost,
jedinstven karakter prenosi generalizovanim formama. Osnovna suprotnost intui- što je nešto sasvim drugo.9
tivnog iskustva i apstraktnog mišljenja o kojima on ovde govori očigledno je bila deo Bergson potvrđuje da merenje vremena putem časovnika ima svoju prak-
kulturalne mitologije još od stare Grčke, u obličju dva boga: Apolona (koji predstavlja tičnu svrhu, jer daje zajedničku referentnu tačku, ali ga pri tom razlikuje od onoga što
racionalni i apstraktni poredak) i Dionisa (koji prenosi prirodu spontanog, življenog naziva realnim vremenom, ili trajanjem (durée).
iskustva). Bergsonov doprinos je u tome što je precizno odvojio prirodu konkretnog Bergson predstavlja drugačiji način na koji doživljavamo vreme:
iskustva vis-à-vis naše teorijske percepcije sveta. Ako hoću da spravim čašu zašećerene vode, ma šta da činim,
Prema Bergsonu, naše iskustvo je, pre svega, dinamičko. Kada govori o ja moram čekati da se šećer rastopi. Ova mala činjenica puna je
esencijalnom kontinuitetu i pokretljivosti života, njega interesuje čulni doživljaj ak- pouka. Jer, vreme što imam da čekam nije više ono matematičko
tivnosti – kakav je osećaj leteti, igrati ili kretati se. Da bi dospeo do suštine kretanja, vreme koje bi se i tako primenjivalo duž cele istorije materijalnog
Bergson prvo kritikuje nauku, primećujući: sveta, baš kad bi i bila odjedanput raširena u prostor. Ono se
Nauka je, uostalom, sklona da u tom pogledu učvršćuje iluziju poklapa sa mojim nestrpljenjem, to jest sa izvesnim delom moga
zdravog razuma.6 trajanja, koje se ne isteže niti skuplja po volji. Ono nije više mi-
Prema Bergsonu, neuspeh naučnih teorija je u tome što ne mogu da se šljeno, ono je življeno.10
bave promenljivošću kretanja raspravljajući o kretanju samo preko pređenog prosto- Bergson učvršćuje implicitni kontinuitet doživljenog vremena upućujući
ra. Uprkos kritici nauke, on osnažuje njenu praktičnu svrhu: doslovno imobilišući ono na proces starenja. Opet, on ukazuje na tendenciju da se starenje konceptualizuje
što se kreće, nauka dozvoljava čoveku da sa lakoćom posmatra svet: i predstavi kao niz izolovanih razdoblja. I zaista, o starenju govorimo “preko” go-
Po nužnosti se izražavamo rečima, a najčešće mislimo u prosto- dina ili životnih doba (rano detinjstvo, detinjstvo, mladost, odraslo doba, zrelost i
ru. Jezik, drugačije govoreći, traži da između naših misli utvrdimo starost). A ipak, za Bergsona, ovo su apstrakcije; starenje je, kako on kaže, “proces
iste čiste i jasne distinkcije, isti diskontinuitet kao između mate- starenja”.11
rijalnih predmeta.7 Bergsonov koncept “trajanja” deluje kao vrsta tekuće, življene istorije tako
Za Bergsona nije samo nauka ta koja stvara ovu konfuziju; on isto tako da ne možomo reći kada se nešto završava ili počinje. U stvarnosti ništa od toga ne
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma

posmatra i čuvene Zenonove (Zenon iz Eleje /Ζήνων ο Ελεάτης / oko 490–430 p.
n. e.) paradokse;8 najpoznatiji je priča o trci između kornjače i Ahila prerušenog u
zeca, koja pokazuje da atletski bog, koliko god brzo trčao, nikada neće prestići tromu
kornjaču, jer ona zadržava svoju prednost. Bergson pokazuje da se ovaj paradoks
pojavljuje i kada se misli o pokretu kao o sabiranju beskonačnog broja nepokretnih
ketrin livr
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
započinje i ne završava se, već je prisutno jedno u drugome.12
Ova sposobnost trajanja objašnjava kako prošla iskustva mogu da utiču i
da zaista odrede naše buduće ponašanje. Za Bergsona ona isto tako osigurava istinski
stvaralački i jedinstveni karakter realnosti. Ovo usredsređivanje na jedinstvenost
uvodi još jedan deo Bergsonovog shvatanja iskustva. Može se učiniti da Bergson,

5  Eric Matthews, “Bergson’s Concept of a Person”, iz The New Bergson, Manchester Univer- 9  Anri Bergson, Ogledi o neposrednim činjenicama svesti, NIP Mladost, Beograd, 1978, str. 52.
sity Press, Manchester, 1999, str. 118–119. 10  Anri Bergson, Stvaralačka evolucija, IK Zorana Stojanovića – Dobra vest, Sremski Karlovci
6  Anri Bergson, Ogledi o neposrednim činjenicama svesti, NIP Mladost, Beograd, 1978, str. 15. – Novi Sad, 1991, preveo Filip Medić, str. 13–14.
7  Anri Bergson, Ogledi o neposrednim činjenicama svesti, str. 3. 11  Anri Bergson, Stvaralačka evolucija, str. 17.
8  Henri Bergson, Matière et mémoire, Presses Universitaires de France, Paris, peto izdanje, 12  Henri Bergson, “Introduction a métaphysique”, Revue de Métaphysique et de Morale, Paris,
1997, (1896), str. 213–215. 1903, str. 5.